PREGRST RUZA POKLANJAM TI...

"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocaranjem pa ma kako tesko ono bilo. "

"Prodro sam do dna svoje duse i otkrio neslucene
snage i velicine."

Волела је кишу, плаху, летњу, када после ње замирише земља.
Волела је да боса гази по топлим барицама, док јој блато пролази између прстију.
Дуго већ није осетила мирис земље, своје земље.Ово је једна од оних ноћи, када је боли у грудима.
Боли ли је само сећање, или јој ипак све недостаје?!
Боже!Зар сећање може да боли?!

И сада, док слуша како напољу лије киша, душа јој лута стазама којим већ дуго није прошла.
Када би могла да бира, сигурно никада више не би изабрала дан без сунца, ноћ без месеца...
Како би радо ноћас удахнула мирис липе, која је ових дана, сигурно већ процветала у њеном крају
Тамо, далеко, најлепша су пролећа када замиришу шљиве,
а шљивици бели, као да су пахуље слетеле на крошње дрвећа.

Да ли још стоји стари запис на крају села?!
Јуре ли деца за свицима кад падну први снопови?!
Јесу ли јабуке петровке слатке и мирисне, као некада?!
А, она чесма, на средини села, прича ли тајне заљубљених парова?!

Како је само била питка вода са те чесме.Више није.Затровали су је.
Нема више девојака да долазе на воду, ни момака да их кући испрате и понесу судове.
Нема више ни њеног дечака , њене прве љубави.Отишао је у Париз.И никада се више нису срели.
Остала су само њихова имена урезана на старом запису

Далеко негде, чула се тиха музика, неки чудан ритам, који не допире до срца.
Изашла је на терасу, да удахне мало ваздуха.Ветар јој баци пар кишних капи у лице.
Одавно није мала, и није ничија "Мала".А, ипак, никада није одрасла.
Када би опет могла да бира, никада не би изабрала земљу у којој чак ни најлепша ружа не замирише.
Било би све другачије, негде далеко...тамо..далеко..

Vreme
za mene
za tebe
ne postoji...

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Neznalica, osim toga što je na mnogo načina gonjen vanjskim uzrocima i što ne poseduje nikada pravo zadovoljenje (mirnoću) duše, živi uz to kao nesvjestan sebe, Boga i stvari, i čim prestaje trpjeti, u isto vrijeme prestaje također i postojati. Naprotiv, mudrac, ukoliko se kao takav promatra, jedva poznaje duševni nemir, nego, prema izvjesnoj večnoj mudrosti, svestan sebe i Boga, i stvari, nikada ne prestaje postojati, nego uviek poseduje istinito zadovoljenje duše.

Molila se.
Dok joj dlanovi ne srastoše jedan za drugi...

Samoca je poput kise.
U veceri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…

Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju…
Kada je konačno nađem...

Kad nestanu reci, i kad tisina zacuti, kad ostanes sam sa mislima svojim, ucini ti se da opstajes prekriven morem cutanja i opijen njenom beskrajnoscu, smatras je hiljadu puta boljom od reci, koje te pogode i nestanu i nikad ne znas kada ce stici sledece... A onda dodje dan, i drugi za njim, i nizovi takvih i priznas sebi da je ono sto najvise boli sakriveno u neizrecivo praznom...

Prava ljubav je plod unutrasnje snage bica
a obuhvata brigu, postovanje, odgovornost i znanje

Došla sam ti optočena čipkom
sva u belom…
Kao uslišena molitva tvoja.

Došla sam tiho, kao što si tiho molio.
Zar da sada ideš preko trnja, nošen
vetrom sumnje?
Zar ne vidiš?
Ideš pogrešnim putem…

Duša tvoja preplavljena je ljubavlju.
Njome zvezde po nebu kačiš.
Samo nemoj stavljati sebe
iznad ljubavi…
Stavi ljubav iznad života!

Dođoh na tvoju molitvu, pa te pitam,
koju ti to sreću snevaš.
Zar me nisi molitvom zvao?!

Postoji li molitva koja nije uslišena?
Ne postoji…
Svaka molitva čeka svoj red.
Znaš li
sada na tebe je red…

Ljubav nije osecanje koje nam je potrebno da bi bili bolji ili da bi popravili svet il` zbog neke apstraktne moralne odgovornosti il` zato sto bi trebali da odustanemo od hedonizma. Spajanje sa energijom prvo se manifestuje kao uzbudjenje, zatim kao euforija, a onda ljubav. Pronalazenje energije za dostizanje tog stanja ljubavi sigurno pomaze svetu, ali ono najvise pomaze nama. To je najveci hedonizam koji mozemo doziveti.

Prostranstvo postoji u nama i van nas.
Zasivaju se jedno na drugo da mi to i ne znamo.
Tanka je granica, nevidljiv rub izmedju zivota i zivotarenja,
samo je jedan koncic tacka izmedju ziveti i biti...

Ljubav se ne može ni analizirati ni shvatiti.
Ako pokušaš da je prisvojiš, nje nestane.
Ako je previše čvrsto stežeš, svenuće i umreće.

Kad pružaš nekome ljubav, ona raste i cveta u tebi
kao pažljivo orezivana ruža. Ljubav je radost.
Bez obzira na sva poniženja i teret koji moraju da nose,
oni koji vole uvek su ispunjeni radošću.