PREGRST RUZA POKLANJAM TI...

Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Dok god osecam povetarac u svojoj kosi
I dok vidim sunce koje sija po liscu
Ja necu traziti vise.
Sta jos sudbina moze da mi da,
Do zivota koji se zivi u trenutku.

"Jedino ljubavi nikad ne dobijemo koliko želimo...ali i jedino što ne dajemo dovoljno je ljubav."

Ono što je iza nas i ono što je ispred nas, sitnica je u odnosu na ono što je unutar nas.

Čuvajte ljubav u srcu.
Život bez nje mračni je vrt bez sunca,
s mrtvim i osušenim cvećem.
Svest da volimo i da smo voljeni
unosi toplinu i bogatstvo u život kao ništa drugo na svetu.

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena...

U ljubavi se često sumnja u ono u što se najviše veruje.

A ja sam se plašio.
Plašio Tvoje prividnosti,
sa pramenom mesečine u Tvojoj kosi,
u ovom polutamnom svetu.
Plašio da ne razbijem iluziju,
sačinjenu od staklenih snova.
I strepio da ne poremetim
spokoj Tvog pogleda.

Ljubav nas zadesi kao kisa,
Odjednom, iznenada.

Otvoris oci, ljubav se stisa,
a kisa jos uvijek pada...

Imao je jedan dan
i jednu noć
u praskozorje je počela kiša
i šta da leptir uradi
za jedan kišni dan
i za jednu kišnu noć...

Ti mislis da mirno spavam
a mene prate besane noci...

Pod staklena zvona,bez izuzetka,
pasce komadic nebeskog svoda,
i svet ce krenuti ispocetka,
vatra,zemlja,vazduh,voda.

kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Gde smo krenuli,
Da li smo znali,
Ili koracamo
Da ne bi zaspali?

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада,
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости – о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к`о мирис вене.

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука –
Знамења, да сам некад и ја вол`о.

Ал`није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања,
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.