Velika Gospojina

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице), Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.

Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.
На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи: "Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима. Време између Велике и Мале Госпојине зове се Међудневице или међугоспојинци. У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву (месечину), папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, шљиве и трна, други род од јабуке (које у јесен цветају) и малу зелену лубеницу. Овим травама лече се разне болести. Такође се остављају и међудневичка јаја од живине као најбоља за употребу и расад. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.

[You must be registered and logged in to see this link.]