Zaduzbinarstvo - tradicija srbskog naroda

Традиција

Трговци дарежљивији од владара

Изненађујуће је велики број Срба који су завештали своју имовину и основали задужбине, показала је недавно одржана изложба у Скупштини града Београда, коју ће по замисли аутора Гордане Гордић видети и Срби у расејању

У Србији је до данас преостало 110 задужбина од којих је скоро половина неактивна. Овај податак довољно говори о потреби да се нешто хитно учини на оживљавању задужбинарства које у нашем народу има дубоке корене.

Докле та традиција сеже могло се видети и на недавно одржаној изложби „Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа” коју је организовао Српски пословни клуб „Привредник” у Скупштини града Београда.

„Привредник” је уз помоћ ауторке изложбе Гордане Гордић, историчарке уметности, желео да подсети јавност да су задужбине једна од најстаријих институција у Срба – настала још у доба Немањића подизањем манастира Студеница крајем 12. века као задужбина Стефана Немање.

– Изложба је настала као резултат мог дугогодишњег рада у градском Заводу за заштиту споменика културе. Желела сам да то наше благо покажемо и Београђанима и грађанима других градова, да се задужбинарство не заборави, да те грађевине заштитимо и сачувамо за будућа поколења – каже Гордана Гордић, ауторка изложбе.

Историчар Радош Љушић истиче да је у нашој прошлости изненађујуће велики број оних који су завештали своју имовину и основали задужбине.

Потпуно поуздан попис не постоји али их, несумњиво, има око 800, мада, претпоставља Љушић, будућа истраживања ће показати да је овај број знатно већи. У Архиву Србије чува се грађа о 408 задужбина. Из овог кратког прегледа задужбинарства код Срба знамо да Универзитет у Београду имао 82 задужбинара, САНУ 65, Матица српска више од 80, Српска православна црква 32 задужбинара, а предратни „Привредник” 94. Овоме би се могао придодати још и број дародаваца Универзитету у Београду до 1939. године – 76 .

– Наши племенити преци били су и владари и сељаци, али истине ради, највише је међу дародавцима било богатих трговаца. Имовину коју су оставили потомству, потомство би морало да негује, одржава и предаје будућим нараштајима – каже Љушић.

Бројни посетиоци изложбе могли су се уверити да је задужбинарство у нас наставило да живи и после пада српске средњовековне државе. И црквени великодостојници али и „мали предузетници” оног доба који су прилагодили своје пословање турском пореском систему градили су задужбине. Тако је, рецимо, у другој половини 16. века група грађана из Српског Ковина исфинансирала подизање цркве у фрушкогорском манастиру Новом Хопову.

У 18. веку јавиле су се задужбине са изразитим просветитељством и школском намером, као што је оснивање Карловачке гимназије 1791. године и Богословије 1794. године. Деветнаести век је наставио да оживљава духовне поруке код Срба. И Милош Обреновић је имао дарежљиву руку, то је век у којем ниче низ научних и просветних установа, а европеизација српске државе утиче и на умножавање задужбинарства. Задужбинари као што су Капетан-Миша Анастасијевић, Никола Спасић, Илија Коларац, Велимир Тодоровић, краљица Наталија, Лука Ћеловић велики су добротвори српског народа.

После Другог светског рата из идеолошких разлога задужбинарство замире, али се временом полако обнавља, појављују се нови ктитори, Павле Бељански, др Лаза и Надежда Ристић, Вида и Здравко Печар, а незаобилазне су Доситејева задужбина, задужбине Иве Андрића и Милоша Црњанског, Вукова задужбина…

Захваљујући „Привреднику” изложба ће кренути и ван Београда, моћи ће да се види и у Сремским Карловцима, у Новом Саду, вероватно и у Будимпешти и Бечу, а постоје планови и за Париз и Чикаго, градове у којима је српска дијаспора бројна.

Драгољуб Стевановић
[објављено: 12/07/2009]

Политика