Tradicija I Kultura Pravoslavne Crkve

Seča badnjaka
Vernici koji poštuju julijanski kalendar danas slave Badnji dan koji najavljuje Božić, praznik rođenja Isusa Hrista. Badnji dan, svake godine obeležava se sečom i paljenjem badnjaka. Od kad je Božića i ovaj dan se slavi tako što glava porodice, prvim zracima sunca, odlazi u šumu i seče badnjak. U gradovima, ova tradicija se malo izmenila, pa se tako sada organizovano odlazi na seču badnjaka. Veruje se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Primivši hrišćanstvo, uoči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnjak na jednom kraju namažu medom koji deca ližu da bi time pokazali kako im je Badnja sladak i drag. Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju radošću, zdravljem i obiljem. Osim toga što se badnjakom ukrašava dom, uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku u kojoj se rodio Isus Hristos

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ангелски црквено-словенски језик
Tuesday, 21 December 2010

Милорад Тодорић

АНГЕЛСКИ ЦРКВЕНО- СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Док је постојала сирота држава Србија и Црна Гора, био сам у једном манастиру на истоку и присуствовао сам у тамошњем храму Литургији. Службу је држао игуман а главни одговорач беше један млађи човек уз подршку монаха. И за време службе која се на „српском“ извођаше, један придошли поче тихо на Црквено- Словенском да одговара а један га монах због тога опомену, и он ућута. Кад дође „Иже херувими“ онај човек лепо на Црквено- Словенском запоја, а монаси га опет ућуташе. А онај одговарач отпева то на „српском“, да је то било тешко одслушати. Кад се служба заврши, насмејани игуман рече одговорачу: „Ето имали смо службу на „српском“ да је сви разуму“. А онај му придошли човек добаци: „Хвала БОГУ да на овакву службу не дођоше они изасланици РУСког кнеза Владимира, РУСки се народ никад не би ПОХРИСТИЈАНИО.

А кад изађосмо из Храма онај човек (што му не дадоше монаси ни да одговара ни да поје на Црквено- Словенском) приђе оном одговорачу и рече му: „Пријатељу, ја видех да у ову Светињу, коју наши предци Свети Немањићи основаше и службе БОГУ устројише, овај игуман, по твојој музичкој жељи и теби сличнима, узведе ову реформу – држа Божанстевну Литургију Златоустога на „српском“ што досад никад није било.“ А одговорач рече: „Ја хоћу на „српском“ службу, да је разумем.“ „А шта да разумеш? Ја видим и чујем по Црквама много више оних који не разумеју Црквено- Словенски, а радије такву службу слушају“, рече придошли човек. У том један од заинтересованих, који слушаше ту расправу, рече: „Ни ја не разумем Црквено- Словенски, али ми је на њему служба некако тајновитија, узвишенија, свечанија, Божаственија. Не могу то да објасним али ја то тако доживљавам. А на жалост и срамоту моју, нисам ни покушао да Црквено- Словенски научим.“

Нама је у генима, у душама, у срцу нашем Црквено- Словенски јер смо и ми као Свети предци наши Истим Духом Свјатим рођени. Преко хиљаду година се службе Богу врше на Црквено- Словенском. Па је су ли они луди били? НИСУ. И чему сада ово и коме ово треба? А одговарач рече: „ И наш владика је за „српски“.“ А онај човек га упита: „А знаш ли ти, због чега се држаше онолики Васељенски Сабори? И због чега се тешки и крвави ратови водише и онолико милиона Право- Славних Христијана изгибе? Не знаш. Држаше се Сабори због владика- патријараха и свештеника, палих у ђавоље обмане, прелести и јереси, непоштовања Речи и Заповести ИСТИНЕ Истинитога Господа и Бога нашега, Исуса Христа. Истине Његове коју нам оставише Ученици – Апостоли Његови и Свети оци наши – који то од њих преузеше. Један од првих отпадника бејаше свештеник Александријски Арије – вешт и препреден обмањивач. Кад је Свети Никола чуо његово безумље, толико се разгневио да му је шамар одвалио. А потоњи отпадници бејаху владике – патријарси Цариградски. Македоније и Несторије и да ти даље не набрајам. Апостоли су заповедили. „То што од нас примисте, то има и да предате“, а све оне који то не учине, под анатемом, проклеством ставише. Рекоше: Никакве новотарије ђавоље и реформе његове у Цркви Христовој не сме да се чине. И свак ко то примљено од Апостола и Светих отаца преправља и доправља, на себе и дом свој проклество бремени и гњев Божији на себе и дом свој навлачи и истребљује га. Зар не видите, да сте се већ истребили. Пуста вам села, пусте планине, пусте долине а ова ваша „грађанска СЦГ“ топи се ко чварак на ватри шиптарској. Ви сте сами себи највећи непријатељи јер сте ОТЦА и БОГА вашега оставили.

Сви моји предци, као и сви ваши, 523 године издржаваше турску окупацију и тога блага се не одрекоше. Ни по цену набијања на колац, ни по цену сечења главе на пањ. Јесу ли ваша имена Мујо, Хасо, Ибро, Мериме и Фатиме? Нису. Па што не поштујете то што нам они оставише? Моји дедови, тврди ратници са Куманова, Брегалнице и Солунци и још тврђи БОГОмолници са страхом, трепетом и Љубовљу чуваше и сачуваше Веру нашу Право – Славну у БОГА и аманетом је нама, потомцима, оставише. Мој деда по оцу није „глагољив“ био а по мајци јесте. „По цели дан шта год да ради појаше БОГУ и Славеше Га“, тако моја мајка казиваше о њему, и још казиваше да је са детињом радошћу говорио: „Нама Право – Славним Христијанима, ОТЦ наш и БОГ наш, дао је Свечано Облекло – Ангелски језик за разговор са Њим.“ И тим Ангелским језиком, званим Црквено – Словенски и писаше и говораше са ОТЦЕМ нашим, БОГОМ нашим и Слављаше га, Благодарећи Му за свје и свја, а посебно за бројни пород којим га БОГ дарова. Свето Писмо им је било упаљени фењер с којим су кроз мрак овога света ишли и изишли ка ОТЦУ свом и БОГУ свом и стигли у ОТЦчество своје. И не могу ја сада да оставим Пут којим иђаху сви моји предци и за твојим владиком да кренем.

А одговарач се успротиви: „Зашто мој, он је наш, па и твој.“ А овај човек му рече: „ Ја чујем и видим ове сироте „грађане“ (који учише и научише да су постали од мајмуна), те једни навијају за једне играче а они други за неке друге, и трче за тим њиховим да их гледају, и то дебело плаћају. Тако исто и за онима што им певају, скупе се на десетине хиљада и то још дебље плаћају. Тако трче и за оним „политичарима“ што им чешу уши са „боље“ и то најскупље плаћају. А ја идем за Оним Кога ми Завети и Аманети тврди наложише, за Сином Божијим и Сином човечијим Господом и Богом нашим Исусом Христом. И данас се свечано облекох и дођох у Цркву Његову да Га Славим и да Му Благодарим а ви, вукови ђаци, до гола се скинусте у вуково дроње – „српски“ угурасте и истерасте ме. Али ћу ја и даље да се држим Тврдог Пута – Светих Немањића. На ком језику они славише БОГА? На оном на коме наш Родоначелник Стефан – Симеон Немања на самтрној постељи остави завет: Свјакоје диханије да хвалит Господа. То је Завет за свакога ко осећа да је од Рода његова. Тај Завет испоштовали су и поштоваће сваки СРБ и СРБкиња и СРБче.

Када ми мајка у дубокој старости онемоћа, одох да је чувам. Она се увек повлачила „ у свој клет“ кад се БОГУ молила. А једног дана ми рече: „ Сине! Ајд ти као мушка страна очитај Оче наш.“ И ја почех на „српском“. Кад она сва у страху, као да сам неку страшну хулу на БОГА рекао, рече: „ Каква ти је то молитва?“ А ја у чуду кажем: „Па, Оче наш.“ А она мени: „НЕ, то није ОТЧЕ наш.“ А ја рекох: „Ајд ти.“ А она са страхом и трепетом као да пред њом сам Господ у Сили Својој стоји, осени се Крсним знамењем, крстно прекрсти руке на груди и поче тихо: ОТЧЕ наш, иже јеси на небесјах, да свјатитсја Имја Твоје… и кад заврши рече: „То је ОТЧЕ наш, и ако хоћеш БОГУ да се молиш, тако да се молиш или боље да се не молиш.“

Кад неко хоће са Французима да разговара учи француски, а са Немцима онда учи немачки. А за разговор са БОГОМ се учи Ангелски Црквено – Словенски Језик. Тај Језик је свечана одежда за душу, срце и уста – језик човечији. То је језик Духовни, и не може да се преведе ни на који земаљски – материјални језик, па ни на ту вуковицу, звану „српски“. На том Језику, Црквено –Словенском, могу да се искажу најфинија и најдубља осећања радости, туге и жалости човечије. Тај Језик, за разлику од „српског“ (који има три степена поређења), има чак седам степена поређења: мало добар, па добар, па добрији, па бољи, па бољији, па најбољи, па још више од тога. Ко у ово не верује нека узме Речник Црквено- Словенском, професора Богословије, проте Саве Петковића, па нека погледа. У Речнику се за скоро сваку реч Цркево- Словенског духовног израза даје неколико „српских“ израза (негде чак седам израза) и онда се по „смислу“ одређује који највише одговара. То је Језик над свим језицима, то је НадЈезик.“

А тада један добаци: „Па нису ли сви језици од Бога равноправни?“ А онај човек рече: „У Делима Апостолским лепо пише: Испунише се Апостоли Духом Свјатим и почеше говорити другим језицима – тада знаним и познатим. Узмите па прочитајте Свето Јевангелије по Марку шта пише у задњој глави. Тамо, Господ и Бог наш Исус Христос (пред само своје Вознесење на небо) каже: А знаци онима који вјерују у Мене биће: Именом мојим изгониће ђаволе, и Језицима проговориће новим. Чујете ли шта је Господ рекао, проговориће се новим језицима за које се тада није знало, нити чуло, нити пак говорило. А суштина и срж тих Његових речи је да ће те нове језике проговорити само и једино оно који буду веровали у Њега. Они који се буду исказали и доказали делима Вере и Љубови прем Њему – Сину Божијем и Сину човечијем. Потражите себе сви ви „вуковци“ у тој ИСТИНИ.

Од тих нових језика за Слављење, Благодарење и Молење БОГА, изгледа да су ГРЦи међу првима а ако не и први од Господа и Бога нашега добили Нови Језик.

На том Англеском Језику ГРЦи Слављаху, Благодарјаху и Мољаху се Богу у оном прекрасном Храму Божијем, Светој Софији (који подиже наш СРБ велики цар Јустинијан), кад стигоше они изасланици великога РУСкога кнеза Владимира. И то што чуше, видеше и доживеше тада, књазу својему овако пренеше и рекоше: „Светли књаже, ми бејасмо ван себе, не знајући дал смо на земљи ила на небу.“ А то не рекоше они изасланици што из џамије мухамеданске, из Меке дођоше ни они што од Латина из Рима дођоше. И по том Сведочанству, кнез Владимир у Христа се крсти и у Христа се облече а потом и сав народ РУСки ПОХРИСТИЈАНИ. А када се наши предци изказаше и доказаше делима Вере и Љубови у Господа Нашега Сина Божија и Сина човечија, Промислом Божијом бејаху послана браћа Кирило и Методије да им оДухове језик и у Ангелски преведу. И започеше, а ученици њихови Свети Климент и Свети Наум то окончаше. И тај Ангелски Језик за Слављење. Благодарење и Мољење БОГУ и ОТЦУ и СИНУ и СВЈАТОМЕ ДУХУ зове се Церковни – Славиански, само име му каже који је то Језик. Господ наш рече: Где сте вас два и три сабрана у Име Моје (да Славите и Благодарите БОГУ) онда сам и ЈА међ вас и то је ЦРКВА Његова. А оно тамо где се сбирамо да Славимо БОГА је Храм Божији. А ко су и шта су Славиани? Па то су они који Славе БОГА, или Слововни – преведено Слово в – ни, Господ у нас. Ту загонетку је Свети Јован Богослов и Јеванђелист у његовом Јевангелију разрешио. Ту Истину су сви наши предци знали. Слововни су највиши вид сродства који постоји на земљи и Господ је њима и дао Језик где год да се нађу Слововни да могу на истом Ангелском Језику да Славе Бога и у Охриду, и у Крушевцу, у Сибиру, и на Аљасци и на Татрама и у Трнову Бугарскоме. Најумнији СРБ после Светога Саве, други Златоуст, пети Јевангелиста како за њега казује преподобни ава Јустин ћелијски, наш Свети владика Николај када су га питали „вуковчићи“ – настављачи затирања СРБскога Народа, зашто се он увек и само на Црквено – Словенском моли БОГУ одговорио је: „Нисам ни сеоски свињар а ни говедар, па да на језику на коме гоним неразумну стоку, на њему и БОГУ да се молим. А Богу Слава нисам ни марксизмом ометен у развоју па да изводим револуцију и правим реформе у Цркву Христову.“

Господ наш рече: Овце моје гласа мога слушају, и ја знам њих и замном иду. И овце Његове Господ потрди и овери Печатом Његовим и ево хиљаду година на њима Светима: Кирилу, Методију, Клименту, Науму, Немањи, Сави, Јоаникију, Петру, Василију, Николају Прст Божији стоји – Мошти им чудотворне. И сада ја вас питам: да ли за њима да идем и Ангелским Језиком, Церковно-Славјанским, БОГА да славим, или тај Пут да оставим и да за једним сиротим несрећником – отпадником од Вере Православне а покатоличеним унијатом, удатог за католкињу, духовног и умног инвалида кренем? Када бисте ви о њему истину знали огадило би вам се не име његово но и сама помисао на слово в. И тај несрећник је глуварио по свету залуђујући слабоумну и слаборазумну светину са једним безвредним папиром – докторант Философијских и књижевних наука – и наишао је на једнога исто таквога „докторанта – сатаниног“ испранога мозга на париској Сорбони, и тај је био председник ондашње скупштине Кнежевине СРБије и прогура он „вуковицу“ у скупштини и зацари се несрећа у овом винограду Божијем. И тај несрећник за којим ви буљате – вук црнчић – по Промислу Божијем је од стране његових обожаваоца – вуковаца сахрањен изван Храма Саборног, Светог Архангела Михаила у Београду. А гроб му је тако постављен (као и ономе другоме несрећнику Доситеју) да по цели дан по њима тапају и газе они, којима се „његовим“ – „српским“ осиротише Службе Божије. Пошао ја на Службу БОГУ у тај храм, кад једна жена пред улазом с леве стране стоји и пита ме: „Извините, чула сам да је овде сахрањен Вук Караџић, а где му је гроб?“ „Па ето жено, на сред гроба му стојиш и газиш по њему, намирујеш му се за дуг који је према теби и свима нама учинио. Да није било њега и његове реформе. СРБскога у „српски“, не би ни ми сада имали ову расправу и поделу, но би за ово време Славили и Благодарили БОГУ у псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то Англеским Језиком“.

Сви Слововни од Охридских до Балтичких и од Дрезденских до ВладиВоисточких имаху Радост Истине Истинитога у срцима својим и једним устима, једним серцем и једним Језиком Слављаху БОГА и ОТЦА нашего. Ено запис тога. Када после 433 године турске окупације, и то само окупације а не робовања (како лажитељи комунисти уче), француски сенатор и песник дође да види да ли има и један Православни Христијан преостао од турског затира. И прође Србију уздуж од Шапца до Цариброда, и виде: На све стране по пољима Радосну СРБску младеж која поје… и виде : Дуге колоне Радосне деце која излажаху из Цркава, које се на све стране граде, и из школа. И виде тај Француз Алфонс Л`Мартен Ћелекулу код Ниша, и стаде човек и записа: А од куда Та и Толика Радост у том епском народу? Радост Истине Истинитога БОГА усрцима њиховијем бејаше. А година када он то виде и записа бејаше 1833- ћа, када су Турци ту још владали. Чудо – „робље“ које поје, „робље“ које је Радосно – чудо невиђено. А КО храни Радост? Радост Храни Љубов БОЖИЈА. А којим делом СРБски народ исказа и доказа своју Љубов према БОГУ и ОТЦУ својему? Чујте добро шта наш Свети владика Николај заветова: „Када би се сва крв СРБскога Народа проливена из Љубови према БОГУ и ближњима повратила у једном часу корито реке Дунава било би претесно да је прими.“ А други сведок који прође Албанску голготу, Патријарх Димитрије, заветова: „Не постоји ни једна стопа земље у овом Божијем Винограду, званом СРБија, која није натопљена крвљу синова наше Свете, Право –Славне, Христове Цркве.“ А како се ми према томе СвеБлагу, Љубови Божијој, пенесосмо? Благу које је са толиком крвљу КУПЉЕНО? СРБ – то је једини национално име у Европи чије се значење изгубило. Нагађање, да је реч СРБ, ово или оно, је само нагађање. Име СРБ је тајна дубока и скривена, као и сва судба СРБског народа. По промислу ОТЦА и БОГА нашега, сретох једног старину, и он ми даде кључ за улазак у ту тајну и рече: „Наше име СРБи је кованица, и сковано је од почетних речи Слова наше Особености, а треће Слово означава БОГОљубије нашего народа. А када научите Цркевно – Словенски даће вам се Откровење и на она два прва Слова. Па зар то треће Слово у нашем Имену СРБи онај несрећник вук његовом његовом операцијом не окрену у „п“, а шта се крије иза њега? Па слово „п“ је почетно слово „мајмунових потомака“ – пролетера – које је њихов идол маркс, позвао на рат против БОГА, и Божијих Право- Славних Христијана и само и једино против њих. На Цркевено- Словенском постоје само две речи „срамотне“ а то су „стид“ и „срам“. А тај ваш „српски“, што хоћете на њему БОГА да Славите, па не знам да ли у свету има језика погоднијег за хулу на БОГА и на сву Божију Творевину, и за псовање.“

„Глас са Цера“, број 18, новембар Л. Г. 2010.