Srbska mitologija

СРЕБРНИ ЦАР

Најлепша мома у Звижду, надалеко чувена са своје красоте, СМИЉАНА, јединица у оца и мајке, брала смиље у гори, па сишла с путељка и заврљала у шуми. Дуго се батргала зеленим густишем, пута не изнађе. Сноћи се већ и она заплаче у невиделици; уто спази чудесан сребрни шиб међу дрвећем. Помисли : добро ће јој доћи против шумских зверади и почне га заламати, ал' никако да га преломи ; шиб се превија баш к'о жив.Запе да га ишчупа –аоли ! – разјапи се рупчага, а у њој СРЕБРНЕ степенице; на првом басамаку човечуљак сребрне браде до паса, са СРЕБРНИМ штапом у руци. Он примири девојку речима:

«Не бој се, ја сам добри старац КУЧ, чувар блага СРЕБРНОГ ЦАРА који чу да ти плачеш у шуми, па мене посла да те доведем у СРЕБРНЕ дворе на коначиште .»

Смиљана се осмели, закорачи наниже за малишом, промине дубоке лагуме сребрни' зидова, пређе бистре речице са сребрним ћупријама. Најзад стигне до плаветњикастог језера ограђеног сребрним дрвећем. Усред те шуме-дворац Сребрног Цара.

Девојче изађе преда њ, а он, наочит младић да му пара нема: посади је за богату трпезу какву дотад не виде, повечера од сваке ђаконије кано у Цара, преспава ноћ у сребру и свили и јутром пође да се врати својима.Тад јој Цар рекне:

«Куда ћеш? Боље остани овде; буди ми ЦАРИЦА !»

Она му одговори: « Не могу поћи за те, јере су ми на памети невоље мога рода горе,те би овде у изобиљу вавек била невесела !»

На то ће њој цар: « Будиш ли ми царица, учинићу срећним људе на земљи: даћу им да копају моје сребро «.

Смиљана онда пристане и каже му: «Морам најпре да се јавим оцу и матери».

Он климне главом; старац Куч је доведе до сребрне шибљике и дометне:

«Цар обрече људима своје сребро и не каза ти да се не смеју примаћи дворцу наблизо. Приђу ли, угушиће и' кужним димом из лагума и потопити силном водом из језера. Е, ја ћу помоћи твојима. Како они куцну чекићем: ЧУК, ја ћу се одазвази својим именом КУЧ. Заћутим ли, нек' се узмакну -даље не смеју.»

Истом нестане и старца и сребрне удике. Девојче крене у своје село; путем закрши гранчице да би се по њима вратила цару. Стигне под планину, погледа: од насеља ни белега. Ничег до ли равне пољане. Мало у страну, нека чобанчад за стадом. Упита и' о селу, а они јој отповрате да никад не чуше за такво место, него јој покажу ћувик на ком' борави баба у црнини, крај празног гроба, можда ће она што знати.

На вису затече старицу где пали свеће на затрављеном 'умку. Пита и њу за село; она одговори:

«Дете моје, давно ли то беше! Још је мојој баби причала њена баба да је некоћ овде постојало тако село. Красила га Смиљана, девојка на гласу лепотица, што оде по смиље у планину и никад се више не врати. Отац и мати јој ископаше ову раку и палише воштанице за својега века. После насташе ратови и помори, народ се расели. Но оста обичај да најстарија жена у овом крају по'оди гроб без кости на дан кад Смиљана оста у гори.И ете, на мене дође ред.»

Девојка се каза старици да се загубила и у царске двори обрела и да се Сребрни Цар смиловао људима- даровао им несамерна блага, само им ваља утувити добро поруку старца Куча. Баба се учас загледа у девојче: оно СРЕБРНО!

Смиљана се сад врати Цару; стара сиђе међ' људе и разгласи што чу горе на гробу.Сељани се одма крену у планину; по заломљеном грању стигну до шибљичице и ту закопају будацима. Убрзо наиђу на сребро и почну га згртати..

Даномице су тако ишли за рудачом и вазда ослушкивали јек чекића: Чук и одјек Куч. Ако не би чули куч, враћали би се натраг. Једном се преваре: не чују куч а наставе копати ближе Царевом двору. У тај ма' из земље навру отрови и сви се погуше. Други, за њима, опет се примакну двору; из земље провре вода и све и' подави.

Временом људи престану вадити сребро из ове планине, али руднику и селу остаде име Кучајна по Царевом чувару Кучу.

-------------------------------------------------------------------------
Прича преузета књиге «Легенде из наших крајева» Мирка Милојковића,
штампане у Београду 1985.г., издање Српске књижевне задруге..
Причу је аутору књиге испричао Младен Владимировић из Пожаревца

После приче о планини Кучајни (делу Карпатског масива) у Источној Србији, ево једне народне песме везане за блиски крај:

На планини Мирочу борави вила Равијојла (једна од најпознатијих српских вила)-прелепа, видарка,ратница са белим стрелама и способношћу летења и сујетна..Кроз причу о два «побратима» Марку(принцу) и Милошу(војводи) који путују преко Мироча долином Тимока до (данашњих места у Бугарској) Брегова и Видина-српски народ је сачувао низ митолошких појмова: људи и виле разговарају,такмиче се у песми и боју, знање лековитих трава је надљудска (божја) особина,коњ је видовит,велики јунак Марко има буздован шестопер(симболика Бога Перуна),а српски омиљени богови су Вишњи и Јован (вероватно Воден и преименован Волос) њихов помен користи Равијојла да спасе свој живот од разјареног јунака који има божју особину праштања (милостив на Бога)..

Марко Краљевић и вила Равијојла

Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,

Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;

Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу!
"Тешко ме је санак обрвао,
"Певај, брате, те ме разговарај."

Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко!
"Ја би тебе, брате, попевао,
"Ал' сам синоћ млого пио вино
"У планини с вилом Равијојлом,
"Пак је мене запретила вила,
"Ако мене чује да попевам,
"Оће мене она устрелити
"И у грло и у срце живо."

Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
"Док је мене Краљевића Марка
"И мојега видовита Шарца
"И мојега шестопера златна."

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј' који држ'о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,

Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна уд'ри у грло Милоша,
Друга уд'ри у срце јуначко.

Рече Милош: "Јао моја мајко!
"Јао Марко, Богом побратиме!
"Јао брате, вила ме устрели!
"А нисам ли тебе беседио,
"Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,

Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило!
"Достигни ми вилу Равијојлу,
"Чистим ћу те сребром потковати,
"Чистим сребром и жеженим златом;
"Покрићу те свилом до колена,
"Од колена ките до копита;
"Гриву ћу ти измешати златом,

"А поткитит' ситнијем бисером;
"Ако ли ми не достигнеш виле,
"Оба ћу ти ока извадити,
"Све четири ноге подломити,
"Па ћу т' овде тако оставити,
"Те се туци од јеле до јеле,
"К'о ја Марко без мог побратима."

Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вр'у планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу.
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,

Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"За што, вило, да те Бог убије!
"Зашт' устрели побратима мога?

"Дај ти биље ономе јунаку,
"Јер се не ћеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате! Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом
"Дај ме пуштај у планину живу,
"Да наберем по Мирочу биља,
"Да загасим ране на јунаку."

Ал'је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку,

Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;

Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице?
"Не стрељајте по гори јунака
"Док је гласа Краљевића Марка
"И његова видовита Шарца
"И његова шестопера златна;
"Што сам јадна од њег' претрпила!
"И једва сам и жива остала."

1. Религија и култ камена
"Између душе и камена постоји уска веза [...]. Необрађени камен спуштен је с неба [...]. Камен је жив и даје живот [...]. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". /Гебрант - Шевалије/

Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова,/ девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:/ 'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу,/ Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).
У српској народној религији постоји већи број примера везивања Душе за камен. Камен, иначе, у нашој религији има нарочити култни карактер и служи у многим обредима и магијским радњама. Питање је само: да ли сваки камен добија овај култни смисао? Пре свега у обзир долази природни, тачније, необрађени камен различите величине, затим, усамљени камен већег облика - камен станац, а затим хрпа каменова, и најзад, пробушени камен који се користи у магијским радњама за повећање плодности у стоци и биљном свету. У камену се замишља седиште, стан каквог вишег бића. Познате су симболичке хрпе каменова на раскршћима, које настају из вршења једног древног, мада не искључиво српског обичаја под именом проклетија. Реч је о проклињању злочинаца којима село није успело ући у траг. Тројановић. је у својој студији ''Лапот и проклетије код Срба'' показао како се у источној Србији још и данас (а реч је о крају XIX века) могу видети гомиле камења, према којима људи осећају религијско поштовање.
У насељима Сврљига, које сам детаљно обрадио са етно-културолошког становишта, и данас још постоје многе а незабележене магијске радње повезане са каменом. Тако, на пример, породиља која нема млека, долази на камен станац где изводи пригодни магијски ритуал. Има примера да на камену станцу последње рођено дете, чија су ранија браћа и сестре умрли, задоји нека друга, свакако, религијски "здрава" жена. Онај ко сања своје умрле, а хтео би да се ослободи ових ноћних мора, довољно је да дође до овог "камена станца", прилепи за њега свећу и запали је; тиме се ход "душе умрлога" на путу ка његовој ранијој кући зауставља, "скамењује".
Осим "камена станца", значајну магијску функцију има тзв. "пробушени камен", као и камен у функцији "надгробног споменика". Постоји и обичај магијског "бацања камена" са десне ноге у даљ, што се чини ритуално, са затвореним ушима и, свакако, пре изласка сунца. Ова магијско-митолошка пракса везује се за два пролећна празника, за Младенце и Благовести, а смисао поступка је у веровању да се на удаљености на којој се бачени камен заустави закамене змије у току лета, те да извршилац овога ритуала буде поштеђен њихова уједа. Да душа умрлога може бити у вези са каменом, указује и наша народна књижевност, као и бројне легенде. Често се чује клетва: „Тако ми се свака работа не закаменила као станац" (Караџић, 1987: бр. 5335). Камен станац је, у ствари, стан умрлој души. Због тога у тежњи да се душа умрлога учини непокретном, да се смири и скраси, тачније да би се усталила и нашла себи мира, престала да лута, односно уколико је зла и чинила неугодности људима, потребно је да се веже за камен. Врло често се преступник везује за камен станац, са јасним магијским циљем да се трајно прикује недолично понашање: "Те одоше гори у планини,/ Заведе га дубоку језеру,/ И иривеза при станцу камену" (Караџић, V, 1935: 491). Када се каквом вишем божанству упути молба са камена станца она ће се, свакако, услишити. "Престан', престан', кишице,/ Мајка ти се молила/ На камену седила" (Караџић, I, 1973: 78). Исто тако, непријатеља можемо успешно устрелити ако га гађамо са камена станца.
'"Немој тако, господару Вуче,/ Но запани за каменом станцем, / Па опали бистра џевердана/ Да би како пашу сагорио,/ Еда би га земљом саставио.'!/.../ Он западе за станцем каменом. /Кад му паша на биљегу дође,/ Тада Вуко пушке опалио,/ Пушка звекну, а планина јекну/ Дивно ми је пашу сагодио" (Караџић, III, 1973: 69).
На „камену станцу" ритуално се храни и коњ за време Тодорове суботе; управо на поменути камен доводе се болесна деца у циљу магијског лечења; ту их каде, буше им уши, најзад, дају им да попију воду у којој је стављена струготина ,,камена станца". У околини Књажевца породиља се молитвила (купала) на Столовном камену (камену станцу) (Зеч., 1981:90).
Када је реч о "бушеном камену", он се користи у два обреда. О Ђурћевдану, када се приликом обредне муже оваца кроз такав камен "протера" први млаз млека. Исто тако, о Божићу, у обреду потпаљивања шљива уз помоћ нагорела "бадњака", "природно пробушени камен" се задене за грану неродне шљиве, са веровањем да ће и све сличне шљиве родити. Поменућемо овде и култну и магијску функцију пробушеног камена на воденичном колу. Неки етнолози сматрају да одређени чин провлачења кроз рупу у камену представља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа. На старом Истоку, као и у Аустралији, пробушени камен, који се користи у иницијацијским обредима, представља вагинални симбол. И доиста, прва мужа оваца, као и ритуално ровашење јагњади, бушење уши детету на "камену станцу", постављање пробушеног камена на шљиву првог дана Божића - у Новој години или години Младог Сунца, има симболику обреда иницијације и повећања плодности.
У српском народу постоји још један случај лечења деце управо кроз природно пробушену стену, какве су пре свега стене кречњаког састава, а све са истим веровањем да ће рупа, која симболизира регенеративни принцип - принцип плодности, поспешити виталне функције. "Каменови у облику млинског камена с рупом односе се на сунчев симбол, на круг избављења смрћу и поновно рођење кроз материцу" (К.5, 1987: 248-249). Из свега, дакле, происходи да се за култ камена везују амбивалентна својства, атрибути "хладног" или "мртвачког", односно "хтонског" и "беживотног", али и потенција оживљавања, ревитализације.

2. Религија и култ дрвета, биљака, ватре, воде и извора
Митолошка свест Прасловена, и у томе реду Срба који чине део једног рукавца индоевропске гране, била је под снажним утицајем "чудесног" деловања космичких и природних сила. Све то, као и начин привређивања будући да се народ махом бавио земљорадњом и сточарством, произвели су и код Срба дубоку везаност људи за природу, чији се трагови осећају пре свега у веровању. На ту чињеницу указују бројна имена која Срби имају за биљни свет, што се мора тумачити као последица интимне везе народа са природом.
1- Култ биљака и ватре. Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се "персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање", а временом "од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића". Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу "код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима; другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога", тако да је некада "свако важније биље имало свога бога". У митологији Лета - такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње "биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана". Уосталом, и наш народ чак "ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци" (Софрић, 1990: 158,159).
Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.
Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. "Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета" (Велец., 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се - никако случајно - митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством "Агни" = огањ. "Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском ogni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије", примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је "у Ирану, име божанства ватре Атар али има показатеља да се у "старијој терминологији култа, ватра називала agni а не atar (Елијаде, I, 1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно.
У ритуалном ложењу "бадњака" - младог храстовог дрвета, "бадњак" можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца - када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних "записа", вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији "записа" је табуисано дрво. "Не ваља сећи дрво "запис", пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети - светиња је то и не треба је ништити"

PERUN, GROMOVNIK:

Gospodar munje na nebu i vatre na zemlji

Perun je najmoćniji slovenski bog. Bio je gospodar oblaka, a slično će, u kasnijoj grčkoj civilizaciji, vrhovni bog Zevs biti označen kao skupljač oblaka. Slovio je kao nepobedivi ratnik, jer je bio tvorac munje i groma. Pripadale su mu i zvezde, Sunce i Mesec. Gospodario je i vatrom na zemlji, pa su sile, koje su u drevno doba izazivale strahopoštovanje, bile njegove.

Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre: ale i ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubr, a od biljaka: hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunova obeležja bili su i: balvani, kremen kamen, zastave i rog. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima, ili ispod hrasta. Od toga se u hrišćanstvu zadržalo obožavanje drveta - zapisa, obično hrastovog.

Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju: sveti Ilija i Pantelija i Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.

Perunovi drveni kipovi sadržavali su znakove Sunca, munje, kamena kremena, plodove hrasta i drugih biljaka. U ruci je držao rog, a kapa i delovi odeće upućivali su na ratnika oklopnika.

SVETOVID, ČETVOROGLAVI:


Svici, oko ratnika na belom konju

Svetovid je bog sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. NJegove funkcije u hrišćanstvu, pokri-vaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.

SVAROG, SUNČANI:



Stvoritelj svega na nebu i zemlji
Kad nije bilo hrama, Sloveni su se Perunu, najmoćnijem, molili uz žrtve, ispod hrasta. Otud se u hrišćanstvu zadržao običaj obožavanja drveta

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih on nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog. Stvo-ritelj je svega na Nebu i Zemlji i bogotvorac je. Nazivan je Višnjim. Izdvojen je od ostalih bogova, čime se nagoveštava svojevrstan monoteizam u staroj slovenskoj religiji. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek - Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena - LJubljenica. Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figu-rom Sunca na svakom. Ispred njega su bili mali kipovi ostalih bogova, na kojima je pisalo da su Svarožići - njegova deca. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se "krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine. Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja, na kojima se gatalo. Predstavljao ga je orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu: Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, njegove funkcije ima Bog.

VELES (VOLOH), PŠENIČNI:


Zaštitnik stočara i ratara

U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Vesel je ostao duže od ostalih bogova. Posebno kod balkan-skih i karpatskih Slovena. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška. Na Balkanu su svi stočari nazivani vlasima u srednjem veku, a istovremeno ovaj socijalni naziv upotrebljavan je za oznaku nacionalne pripadnosti, pa su Vlasima označavani mnogi Srbi i često su poistovećivani ili su smatrani za srodnike stanovnika Vlaške u današnjoj Rumuniji. Austrijanci su zvali Vlasima i Srbe u Vojnoj Krajini, a srpsko područje u Zapadnoj Slavoniji Ma-lom Vlaškom.

Veles je zemaljsko božanstvo; zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima: hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stoča-ra. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa, verovatno, otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgo-vina.

Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu, pokrivaju sveci: Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično: Sava i Mrata.

MOKOŠ, BOGINJA MAJKA:



Ovce i pčele, lan i lipa
Kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka i krilatog lava s glavom orla. Brada mu je bila predstavljena klasjem pšenice, otud izreka "Puna šaka brade", kad rodi, ili kad se obavi dobra trgovina

Mada ime ovog božanstva podseća na muški rod, u pitanju je boginja, kod Srba nazivana i Vidom. (U srpskom jeziku je ženskog roda slična imenica - kokoš)

Mokoš je poznata i pod imenom Boginje Majke. Zaštitnica je porodice, braka i svih kućnih poslova. Po jednoj slovenskoj legendi, Vida je žena bogotvorca i stvoritelja Svaroga (Višnjeg Boga). Nagovorila ga je da stvori biće na Zemlji po sopstvenom obličju. Poslušao je i udahnuo je život jednom hrastu. Od njega je postao prvi čovek - Dubravko. Vida je podarila svoj dah drugom hrastu i postala je prva žena - LJubljenica.

Mokoš je uklanjala posledice urokljivih očiju i bila je vezana za duhovne pojave noćnih jahača Domovoja (kućni) i Lesovika (šumski). simbolizovale su je ovce i pčele, lipa, kantarion, kupina i lan. Pored hrama, kuća je bila jedino kultno mesto ove boginje. Zato su njeni predmeti bili oni kojima se vernici služe u kući: vuna, preslica, vreteno, sito i ostali, uz obavezne amajlije i prsten. NJen kip u hramovima je u sedećem stavu, kao i Svarogov. Ima ukrašenu kapu, poput skupocene kraljevske krune. Uz predmete domaćinstva, na dnu njene haljine izrezbareni su likovi žena, koji podsećaju na prela, radi pređe, pletenja i čipkanja. Dani Mokoše su oko Blagovesti, u proleće. Obred u njenu čast sastojao se od pranja kipova i drugih idola u vodi - Kupale. NJene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju: Bogorodica i Sveta Petka, a delimično Sveta Magdalena i Sveti Todor.

TRIGLAV, RATNIK:


Crni konj u vreme noćno

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom delovanja boga Triglava. Moguće je da su mu, zbog toga, na kipovima oči na svim glavama bile pokrivene povezom. U njego-voj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga: crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka: zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, uz njegovu obavez-nu opremu: mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su: koleda - s preskakanjem vatre radi očišćenja i s igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i ma-zije - kad su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini us-peti u tome, a da će krivci biti povre-đeni.

Na kipovima Triglava, dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao njegovu veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da je Triglavovo stanište bilo u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.

U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece: Mihajla, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.

U slovenskim zemljama, mnoge planine i njihovi vrhovi nose ime boga Triglava.

RADGOST, NA KUĆNOM PRAGU:


Hleb i so, i ptica na ramenu
Svarogova supruga Vida zamolila je ovog svevišnjeg boga da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je udahnuo svoj duh jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek- Dubravko. Vida je svojim dahom stvorila prvu ženu - LJubljenicu

Bog Radgost je zaslužan što su naši susedi davno uočili da je duša Slovena široka. Iako je Radgost, u poređenju s drugim bogovima, imao sužena zaduženja, njegov kult je bio široko poštovan. Možda je predstav-ljen sa dve glave zato što je bio zaštit-nik gostoprimstva - jednom glavom je bdio nad domaćinom, a dru-gom nad gostom.

NJegov kip u hramovima bio je tako izrezbaren da nije dozvoljavao nedoumicu oko domaćinovog ponašanja prema gostu. Figura ptice na Radgostovom ramenu predstavljala je radosnu najavu gosta. Sve što je čekalo gosta u domaćinovoj kući, bilo je predstavljeno na kipu Radgosta: hleb i zdelica soli, čime se i danas dočekuju gosti u domovima Srba. Dalje, figure domaćih životinja, zatim vepra, medveda, labuda i grožđa govore da gostu ne sme biti uskraćeno ništa sa domaćinove trpeze i ostave. Najvažnija alatka svakog domaćinstva je sekira i ona je u desnoj ruci Radgosta.



Od prirodnih pojava, Radgost je vezan samo za vetar, a od duhovnih za veštice i kućnog duha - konjanika Domovoja. Posvećivane su mu najbrojnije amajlije - od dragocenih metala, kamena i drveta. Simbolizovali su ga: zeleni konj, vepar, medved i orah. Bog Radgost se slavio u vreme letnje ravnodnevnice, a kultna mesta su mu, pored hrama, bila ognjište i kućni prag. Kod Srba se i danas kućni prag poštuje, pa se prenosi preko njega i nevesta, a svakom namerniku koji ga prekorači, garantuje se poštovanje i sigurnost u kući domaćina.

Funkcije Radgosta u hrišćanstvu prenesene su na Svetog Andriju i delimično na Svetu Trojicu.

" Mitovi se ne radjaјu kao organizovana celina, poput kakvog filozofskog, teološkog ili naučnog sistema.Oni niču nasumice, kao biljke, a na mitologiji je da tu otkrije rodove, vrste i podvrste.." (Pjer Grimaal)

Ovo je uvodni lajt-motiv petoknjižja Sretena Petrovića, prof. na Filozofskom fakultetu u Beogradu ( rodom sa Svrljiških planina)- koje su pre 3 godine objavljene ucelo pod naslovom "Srpska mitologija- u verovanju, običajima i ritualu",u izdanju Narodne knjige, Beograd....Ima 900 strana i obiluje citatima narodnih pesama, Slovenskih veda Verhovića, Milojevićevih zapisa i Vlesove knjige- izmedju ostalog, kao i mapama sačuvanih svetilišta ( toponima) na teritoriji nekadašnje države Južnih Slovena...

Седам влашића
(српска бајка o 7 zvezda Vlašića ili Plejada)



У једном вилаету бејаху две велике царевине:у једној је царево цар Петар, у другој цар Татарин.

Цар Петар имађаше врло лепу кћер, тако лепу, да јој не бејаше равне на целом свету.

Цар Татарин поручи цару Петру по гласнику да му да своју кћер за жену; ако је не усхте дати, он ће доћи са свом својом војском, те ће му царевину потлачити и попалити, кћер му отети и њега заробити.

Кад цар Петар чује поруку цара Татарина, одговори гласнику:
Иди и кажи твом цару да је моја кћи умрла, нека тражи другу царицу и нека се битке и ратовања окани.

Чим гласних оде, цар Петар назида врло јаку кулу у ко-јој се могу две душе затворити с храном и пићем, колико им је доста за три године. Кад све буде готово, он се са својом кћерју затвори у кулу и зазида је. Царевину је предао свом верном слузи, да влада и царује за три године, а кад прођу три године, онда да развале кулу и да га с кћерком пусте из ње.

Још је и то наредио: да се сваком ко год дође да тражи цара Петра каже да цар Петар није у својој царевини, него да је отишао цару Сунцу да се с њим разговори и да га пита: зашто зими нису дани тако дуги као лети, и зашто су хлад-ни, те људи у његовој царевини не могу једанко да раде, него дангубе.

Наскоро потом дође цар Татарин да тражи цара Петра и његову кћер. .Сви му кажу да је кћи царева умрла и цар отишао до Сунца да га то и то пита. Цар Татарин уђе у двор и кад види да нигде никога нема и да је свугде гробна тишина, врати се у своју царевину.

Кад прођу три године, отворе кулу; цар Петар изиђе, а кћери му нигде не бијаше. Ни сам цар Петар није знао како је нестала.


У онај дан кад цар Петар из куле изађе, беше један кривац на белом хлебу. Свет је гомилама ишао да види осуђеника у затвору. Роб на беломе хлебу проговори сакупљеном свету:
— Да зна цар Петар, као што не зна, те да ме пусти из затвора, а живот ми поклони, ја бих му нашао кћер и у двор довео.

Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. До-зове цар осуђениха преда се, те га запита :
— Би ли ти доиста могао моју кћер наћи и довести, да ти се кривица опрости и живот поклони?
Роб му одговори:
— Бих доиста, само да ми се овога тешког гвожђа опростити.
—
Цар Петар заповеди да скину с њега гвожђе, да му трошка на пут и оправи га у свет да му тражи кћер.
Дуго је осуђеник по свету ходио и распитивао за цареву кћер, али му нигде нико не знађаше што за њу казати. Пр-шао је девет светова и кад дође на крај деветога света, нађе једну кућу и кад у њу уђе, виде једну бабу.

— Помози бог, мајко, рече јој роб, приступи јој и пољу-би је у руку.
— Бог ти помогао, синко. Које добро?
— Тражим кћер цара Петра, одговори роб, па јој онда све по реду каже, како је нестала из куле, а да јој ни отац, који је с њом заједно био у кули, није осетио; како је он био на белом хлебу, како је обећао цару да ће поћи да му кћер тражи, ако га пусти, како је ето већ девет царевина прошао, а о пдревој кћери ни трага ни гласа.

:Баба му рече:
— Срећа твоја, те ме при првом поздраву назва мајком и к руци ми приступи; тим си ми постао син. Ја имам пет синова змајеза. Кад кога код мене у кући нађу, одмах га растргају. Али тебе ја нећу дати,

Онда змајевска мајка посади осуђеника до себе па му рече:
— Први ми је син тако вешт у крадењу, да ће из живе овце живо јагње украсти и однети, а да овца не осети. Други ми син зна тако вешто траг наћи, да ће га пронаћи, ма био од девет година. Трећи ми је син таки зидар, да ће за тил часа, док длан о длан удариш, велику кулу сазидати. Четврти тако гађа стрелом да ће звезду на небу устрелити. А пети се у хватању тако извештио да може гром у руке ухватити. И ако ти они цареву кћер не нађу и не добаве, доиста је нико други неће на целом свету.
—
Тек што ово змајевска мајка изговори, зачу се споља хука; долазе пет змајева, пет синова бабиних. Баба брже боље сакрије роба под корито за врата, ако јој синови срдити дођу, да га у првом срцу не раскину. Синови хрупише у собу и рекоше:
— Добар вечер, мајко.

Мајка им одговори:
— Бог ми вас помогао, децо моја. Добро ми дошли. Јес-те ли ми се добро прошли?

Један син одговори:
— Јесмо, мајко.
На то ће најмлађи:
— Овде има крштена душа. Казуј, мајко, где је.
— Погодио си, има. Ту је ваш побратим. Он мене помајчи, а ја њега посиних, јер кад уђе у собу, назва ме мајком и приступи ми руци.
— Па шта тражи тај побратим овде?'запита змај.
— Тражи цареву кћер, одговори мати, па им онда све-приповеди како је нестала и зашто ју он тражи, и напослетку рече: „Сутра идите, децо, у свет те потражите цареву кћер. А сад ми се закуните да побратиму нећете ништа учинити*?

Кад се синови змајеви закуну, устане баба радосно, диг-не корито и изведе свог посинка, те се са змајевима, као с браћом, поздрави и изљуби.Док се с њима изљубио, проли се из њега три оке крви.

Затим вечерају па легну спавати, да се одморе. Мати змајевска и њени синови, уморни, добро спаваху, али се јад-ни роб од болова целу ноћ преметаше.

Сутрадан у зору устану змајеви, узму побратима са -со-бом, па се упуте к царевини цара Петра. Онај од њих што је имао добар нос одмах намирише траг куда беше царева кћи из куле однесена. Тако дознају, да је царева кћи код змаја седмоглавог, који ју је, кад је Цар Петар у кули спавао, тако вешто однео, да он није ни осетио.

Кад тако сазнају где је царева кћи, онда онај што је био вешт у крадењу оде у двор змаја седмоглавног,, и затече га где на крилу цареве кћери спава. Змај узме девојку на руке, па полети с њом из двора тако полако, да змај седмоглави и не осети. Кад се овај пробуди, досети се ко му је девојку од-нео, па пошто је брже могао полети за њом у потеру.

Брат змајев што беше вешт зидар опази како му брата гони змај седмоглави, те брже боље сазида кулу, те се сви у њу затворе. Седмоглави змај долети под кулу, размете љути-то главе, три вргне с десна на лево, а три с лева на десно, седму пак, средњу, дигне горе и поче живу ватру сипати. Помрче сунце и ухвати тама, рекао би, поноћ је. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.

Али онај од браће змајева што беше добар стрелац ода-пе стрелу и погоди седмоглавог змаја баш у срце, те испусти девојку испод крила. Девојка стане падати к земљи, а за њом и змај седмоглави.

Онда онај брат што беше вешт у хватању притрчи и прихвати девојку на руке тако лако, да јој не би ништа, а сед-моглавог змаја дочекаше друга браћа и покидаше му свих седам глава пре него што је пао на земљу.

Тако пет змајева избавише цареву кћер. Сви се обрадо-ваше што добише тако лепу девојку, али се стану препирати чија ће сад она бити.

Човек се умеша у њихову препирку и рекне:
— Браћо, девојка је моја. Ви знате да је морам однети њену оцу, да ми се живот опрости. Да је ја нисам тражио, ви је не бисте били нашли, јер за њу нисте знали.

Први змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам нашао, ви је не бисте имали, па би је бадава тражио.
Други змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам украо, ви је не бис-те имали, па би је ти бадава тражио, атибадава нашао.
Трећи змај рече:
— Моја је девојка. Јер да ја нисам брзо кулу сазидао, и тебе с девојком склонио, седмоглави змај би те био стигао и девоју отео, и онда би је ти бадава тражио, ти нашао, а ти ук-рао.

Четврти змај рече:
— Моја је девојка, Јер да ја нисам змаја устрелио, он би њу ситет био однио, и онда си је ти бадава тражио, ти нашао, ти украо, а ти у кулу склонио.

Пети змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је нисам у падању на земљу прихватио, на би се била на комаде раздробила, па је ипак не бисте имали, ти си је онда бадава нашао, ти украо, ти у кулу склонио, а ти змаја устрелио.

Тако су се они препирали око девојке чија ће бити, па наиђу на ветрову мајку, кажу јој о чему се препиру и замоле да она пресуди чија је девојка.

Ветрова мати, кад их преслуша, запита:
— А јесте ли ви били код Месечеве матере да вам пресу-ди?

А они одговоре да нису код ње били. Ветрова мати им рекне:
— А ви идите Месечевој мајци, она ће вам то правије знати казати, јер има сина који је више света прошао.

Оду браћа с девојком месечевој мајци. Не назову јој ни помоз бог, него још с врата повичу:
— Послала нас је Ветрова мати да нам ти кажеш чија је девојка, па јој онда све испричају како је било, и зашто је ко-ји шите.

Месечева мати их запита.
— Јесте ли били код Сунчеве мајке?

Кад они одговоре да нису, рече им Месечева мати:
— Идите ви, децо, Сунчевој матери, она ће вам најпра-вилније пресудити, јер јој син највише света прође.

Крену се сунчевој матери. Не назову јој ни помози бог, него јој још с врата проговоре:
— Послала нас је месечева мати да нам ти кажеш чија је девојка — па и њој реку све како је било и због чега се препиру.

Сунчева мати их запита.
— Имате ли ви, децо, своју мајку? А кад они одговорише да имају, Сунчева мати их отправи кући речима:
— Идите ви, децо, својој мајци. Свака мати својој деци најправије суди. И вама ће она најбоље знати казати чија је девојка.

Тако они оду кући, те-пред матер и кажу јој све где су били, шта је који учинио, код кога су све били, да им пресу-ди, па најзад и то како их је Сунчева мати к њој послала, да она каже чија је девојkа..

Мати им рече:
— Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа, а она нека вам буде сестра.

И браћа се том пресудом задовољише.

Свих шесторо браће и седма сестра стоје на небу и то су седам Влашића. Сваке године иду Ветровој, Месечевој и Сунчевој мајци да им се захвале на савету.

Тај пут траје од Ђурђева до Видова дана и за то време се Влашићи не виде на небу.

**********
Iz antologije "U krilu zlatna jabuka", Kruševac,1988.

ГРАД СОКОЛА

Утврда ни на небу ни на земљи


Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље.



Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу..

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.

Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица.
************************************************** *
„Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу.

Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.

Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило.

А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица.

**************************************************
Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш стар, одеш млад!”

Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци.
Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...



По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице...
************************************************** ****


Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду.

Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала.

Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било.

Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...

************************************************** ***
Чини се да је најпотреснија легенда она о ћерки заповедника Соко-града Лептерији (и њеној љубави са Жупановим сином Жупаном??...), како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде.

Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било.

Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.



************************************************** *******

Први за сада писан траг о Сокограду потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да – оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима – Србији продужи живот.

Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.

Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба... што је готово свакодневица овог поднебља.


__________________________________________________ _____________

После периода византијског цара Јустинијана,кад је Сокоград служио као тврђава за спречавање аварских и словенских упада у дубину Балканског полуострва,- Стефан Немања га ослобађа 1172. године и он је од тада у саставу српске средњевековне државе. Током протеривања богумила из Србије у сукобима се нашао и Соко Град чији је управник био богумил, због чега је Немања опсео и заузео град који је том приликом претрпео већа разарање.

Турци га, као и целу Видинску кнежевину у чијем саставу се Соко Град налазио крајем XIV века, заузимају 1398. године. Од турске власти се 1412. године одметнуо Соколски и Сврљишки бег Хамза који је столовао у Соко Граду, тако да се против њега исте године упутио султан Муса. Хамзину побуну угушио је султан наредне године, а током борби Соко Град је поново разрушен. Хамза је послат, у тадашњу престоницу, Адријанопољ где је погубљен, док је локално становништво расељено широм Отоманске империје.

__________________________________________________ _

У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле.............)))

ZVIŽD

Meštani pričaju da je pre mnogo vekova u Dubočkoj pećini živela jedna strašna ala koja je, svoj bes ili zadovoljstvo, izražavala strašnim i jezivim zviždanjem koje se širilo čitavom okolinom i od koga je svaki živi stvor drhtao i u mišiju rupu se zavlačio.To zviždanje bi neprestano trajalo tri, sedam ili dvadeset i jedan dan. Poneki put bi se iznenada oglasila svojim zviždanjem i to u retkim prilikama kad izađe na sunce. Ova neman je imala čudnu narav: ljude nije dirala, pa ipak zbog njenog neobičnog oglašavanja i strašnog izgleda, niko nikada nije smeo da se približi njenom staništu. Ne zna se kad je uginula, ali zvižduk ostade i dalje. To je kažu, bio njen duh! Njen zvižduk se daleko čuo, a priča o njoj još i dalje. Po fijuku tog zvižduka, narod čitavom kraju dade ime Zvižd i ono osta do danas



ХАЈДУЧКЕ ПЛАНИНЕ,у новије време Хомоље

U stara veremena Homolje nije imalo ovaj naziv. Po starim geografskim kartama reka Mlava je izvirala ispod Hajdučkih planina. U vreme priprema za Kosovski boj knez Lazar prokune: “Ko ne dođe u boj na Kosovo...” i ljudi i ratnici požuriše da na njih kletva ne padne. Gorštaci ovoga kraja požuriše i stigoše Lazaru u Kruševac.

Kad ih veliki knez Lazar vide onako opremljene, pod šubarama i na konjima, povika: "Omolje, omolje (čoveče, čoveče)!" Vremenom omolje dobi H i ceo kraj se nazva Homolje kako se i danas zove.

U narodu postoji pogrešno mišljenje o teritoriji koju obuhvata Homolje. Često petrovački kraj i okolinu Kučeva nazivaju Homoljem. Homolje je samo teritorija današnje opštine Žagubica, i to je prostor između planina Ježevice, Vukana, Vranja, Crnog vrha i Beljanice, a obuhvata naselja: Žagubica, Laznica, Selište, Milatovac, Suvi Do, Vukovac, Jošanica, Izvarica, Osanica, Krepoljin, Breznica, Sige, Milanovac, Krupaja, Bliznak, i Lipe, zaselak Laznice izgubljen negde u bespuću Crnog vrha.

ZLATNA I SREBRNA KRALjICA



U davna vremena vladahu u braničevskom kraju dve kraljice: Zlatinka nad Zviždom i Planinka nad Homoljem. Obe su bile lepe i bogate.

Kako kroz Zvižd protiče zlatonosni Pek, Zlatinka se odevala u čisto zlato. Danju su njeni ljudi potapali ovčija runa u Pek, a noću skidali zlatna zrnca sa vlakana vune i nosili ih dvorskim zlatarima koji su izrađivali odeću za kraljicu. Tako, Zlatinka nije imala na sebi ništa što nije bilo od zlata. Kosu je bojila zlatnom bojom. Pozlaćivala je i zidove dvora, koji se nalazio na Dubočkoj reci.

Planinka je živela na vrhu najveće homoljske planine Beljanice. Dvorac joj se nalazio na visokim bukvama kojima su redom sečene krošnje, a preseci zalivani vrelom smolom da stabla dalje ne rastu, Na isti način podignuti su oko dvora vrtovi i u njima nameštene ljuljaške za kraljicu. Vrtove i dvorac spajali su viseći mostovi, a u dvor se ulazilo uz lestve od jakog užeta.

Dok je Zlatinka bila bogata zlatom, Planinka je imala nepregledne šume, ugljenokope i kamene majdane, kao i velika stada ovaca.Kosu je bojila srebrnom bojom. Zimi je Beljanicu prekrivao sneg,a leti je boju snega zamenjivala belina nepreglednih stada ovaca, zbog čega je planina i dobila ime Beljanica.

Susetke na zemljama, zlatna i srebrna kraljica, kako ih je narod nazivao, živele su u najboljem prijateljstvu.Međusobno su se posećivale i darivale jedna drugu bogatim poklonima.

Na nesreću, obe se zagledaju u istog mladića. Oko toga se zavade pa podignu jedna na drugu vojsku. Vojske su bile samo od žena, jer muškarci tada nisu ratovali, kao što nisu ni vladali. U strašnoj borbi Planinka sa svojih devet vojnika, koliko joj beše ostalo, zarobi Zlatinku.

Tako lepi mladić pripadne Planinki, a nad čitavim Zviždom i Homoljem ostade samo ona kraljica. Da se proslavi pobeda založe se velike vatre, navrte se ovnovi na ražnjeve, donesoše se ćupovi sa vinom, a Zlatinka, o kosu, na jednu bukvu bude obešena nad vatru. Još Planinka, sa svojih devet vojnika i lepim mladićem, povede kolo oko obešene Zlatinke koja je polako umirala u dimu vatre. Još se kolo oko nje ne sastavi, kad odnekud dolete strela, pogodi Planinku posred srca i prikuje je za suprotno drvo. Strelu je odapeo jedan Zlatinkin vojnik koji se beše sakrio negde u grmlju.

Potom sve prekri mir. Samo je vetar šumorio u vrhovima bukava i nemirna Dubočka reka prskala kroz kamenito korito. Umirući, Planinka izrekne kletvu: da žene u Duboki padaju kao što su njih dve pale. Kletva ostade. I žene u Duboki, kod Kučeva, vekovima padaju u kolu o Duhovima. Narod ih naziva padalicama (rusaljkama).

РУСАЛКЕ

У Источној Србији (а делимичио су и данас) распрпстрањена предања о русалкама, сродне вилама. Иако иостојс и нске разлике мсђу њима, можемо рс!ш да русалкс представљају специфичну, локалиу варијанту вила. На ово указује и њихов имагинарни изглед. И оне су, попут вила, замишљане као младе, лепе жене са дугом, расплетеном косом, која им се спуштала низ леђа.

Како им то и име говори, њихова коса била је „русе", тј. риђе боје. Имале су искључиво људско обличје. Народ им није „доделио" крила ни било какве друге животињске атрибуте.

Сличност с вилама испољава се и у представама о њиховим тајним састанцима. На њима су русалке углавном играле и певале. Чиниле су то тако лепо да су могле опчинити човека. И овде је присуство људи било непожељно. Случајан намерник био би драстично кажњен. Несрећник би добио напад играња и није се могао зауставити све док русалке не би отишле. Том приликом могао је сићи с ума. Најзад, и сам изглед русалског игралишта познат нам је из претходног текста . Била су то места на шумским пропланцима или покрај реке на којима је трава бујније расла.

Међутим, русалке су имале и неке посебне карактеристике. На пример, нису - као виле -„насељавале" читаву природу. Биле су везане за водени амбијент, за изворе, реке, потоке, језера. Своје су царство напуштале само једном у току године: оне су се појављивале у уторак КОЈИ претходи Духовима и деловале све до следећег уторка, када су се разилазиле. Њихова активиост била је најиптензивнија у четвртак духовске нсдеље („русалске" недељс, како је називају у овим крајевима).

Веровало се да су русалке опасна бића која увек настоје да нанесу зло људима, а посебно женама. Тежиле су обично да намаме жртву у близину воде и да је затим удаве. Зато су житељи источне Србије избегавали купање током „русалске" недеље. Шта-више, нису води ни прилазили. Но као што је речено, русалке су у том периоду излазиле на суво и биле свуда присутне. Људи су морали да се понашају опрезно и да се придржавају и других забрана и огранимења. Нису, на пример, смели да спавају дању, нити да се пењу на дрво. Прекршиоца би русалке опселе и он би полудео или се тешко разболео. За тако опседнуту особу говорили су да ју је „ухватила русалија".

Духовску или „русалску" недељу сматрали су, без сумње, празником русалки. О томе, уосталом, сведочи и њен локални назив. Као ни на друге важније празнике, тада се није смело радити. То би била увреда за бића којима је празник посвећен. Посебно су на то морале пазити жене, које су иначе биле у највећој опасности. Оне, пре свега, нису обављале своје женске послове: нису прале веш, нису преле, ткале, нису се бавиле повртарством.

Наравно, околности би понекад приморале људе да прекрше наведене забране. У таквим случа-јевима настојали су да избегну могуће последице употребљавајући различита апотропејска средства. Најбољу заштиту, по народном веровању, представ-љала је трава пелин. Мислило се да је русалке не подносе и да беже од ње. Зато су је током „њихове"
недеље распростирали по кућама, а оии који су морали напоље носили су јс са собом.

Треба напоменути да русалке нису биле „специ-јалитет" само ових крајева. Констатоване су и код неких других словенских народа (нпр. код Руса, Малоруса, Бугара, а у траговима и код Словака).

Њихова веза са Духовима, тј. празником мртвих, говори изгледа и о њиховом некадашњем значењу. Лубор Нидерле стао је на становиште да је лик овог бића проистекао из представа о душама рано преми-нулих, вероватно удављених жена и девојака..

АЛА ( је зооморфно биће, сродно аждаји и змају.
На Косову се казује да је ала огромна, с репом који се спушта до земље а главом у облаку. Ако би јој човек спазио главу, онда би од страха померио памећу. Она је необично снажна: „Јак као ала!" Прождрљива је и несита: „Ждере као ала!"
Највише се јавља и пакости људима у првој половини лета, управо када дозревају жита; води црне и градобитне облаке, олују и буру, и њима туче и униш-тава летину (усеве и воће): „Бори се као ала с берићетом" (летином)! Она се тада може видети у виду орла пред облацима и чује се њено пиштање. По власинским се-лима але купе туђу летину и односе у свој крај. Њима иду у сусрет змајеви (чувари усева у својим крајевима), па с њима воде борбу и разбијају облаке.

Але се и међу собом туку, леденим зрнима око чаробне палице, и тада пада град. Уочи већих праз-ника але се скупљају на игру. Када заиграју, подигне се вихор, и све што се нађе у њему оне однесу. Човек захваћен вихором мора да полуди. У Срему се верује да але узимају памет и здравље. Човек постане алосан и полуди. Птица шева која, певајући, узлеће небу под облаке, постаје алосана и, приликом слетања, пада на земљу и разбија се. Ако је нађе пас и поједе, онда и он постаје алосан (побесни). Алосани бик, кад спази але пред облацима, истргне се из јарма и одлети им у сусрет, па се с њима туче.
Када наступн понрачење сунца или месеца, то их, верује се, заклоне але својим крилима, почну да их нагризају и хоће да их прождеру.

Када сунце поцрвени, онда га је облила крв од уједа ала, а када засветли, онда их је сунце победило. Док але ждеру сунце или месец, многи старији људи су утучени, не смеју се, а понеки у страху и плачу.

Пеге на месецу су трагови задобијених рана од уједа ала. Када але буду успеле дапоједу сунце, онда ће, по веровању, настати смак света. Да се то не догоди, људи пуцају нз пушака према помрачењу, лупају у кле-петала и звона, а жене непрестано бају.

Предање говори да су људи гонили неку алу, сгнгли је у Стигу (браничевском крају) и тешко ранили, а она рањена утекла у пећину код Голупца и ту угинула. Казује се да су од њене лешине настале голубачке мушице, опасне по живот људи и стоке.

Уз Белу недељу (седмицу) не мути се вода због ала. Када наиђу црни облаци, које предводе але, онда се виче: „Ало, не овамо, путуј на Татар-планину!" Када се појави вихор, у коме играју але, онда се на њега пљује и говори: „Под лево колено!" Пре него што се дигне олуја износи се пред кућу сто и на њему хлеб, со, нож црнокорац и секира са окренутом оштрицом према облаку. Але пред облаком прогоне змај, смук, здухаћ и нага видовита жена.

Але се претварају у људе и животиње, и тада их могу видети само шестаци (који имају на свакој руци и нози по шест прстију). Приликом њихове посете кућа се затресе.

Але се скупљају ноћу уочи већих празника, свра-ћају људе с пута и јашу их по потоцима. По предању, оне хватају децу, односе их у своја станишта и тамо прождиру. У њиховим стаништима налазе се дечје кости и проливена крв. Прождиру и волове. У својим становима скидају своје главе с рамена, па их бишту, а на њихово место стављајуају коњске.

Ала одлази у лов с ћосом, спаљује змаја, скаче у казан с врелом водом. Алу је преварио Циганин када су одмера-вали снагу, а лисица је преваром сагорела алу. Грешна царева кћи претвара се у алу. Сродна веровања о али имају Арбанаси и Грци.

Алом или ала(х)уком назива се студени ветар северац који, у свом наглом кретању, звижди као ала, чупа дрвеће из корена и диже кровове на зградама (в. аждаја).

АЛОВИТИ ЉУДИ. — По једном веровању, дете рођено у материчиној кошуљици постаје аловито, по другом, оно се рађа парењем але и жене: добије под пазусима невидљива крилца. По трећем веровању, опет, ала се увуче у човека, па га гони да много једе, да би се и она нахранила. Такав човек постаје прождрљив („алапљив"), јер је: „у њему зинула ала". Својим дахом ала може да убије човека, а ако остане жив, онда постане аловит, добије необично велику снагу. По предању, и велики жупан Немања био је аловит, снажан и прождрљив као ала.

Непромишљен и брзоплет човек је аламуња. Аловите људе пушка не убија, осим оне која је напуњена сребром и златом.

Алосани људи постају видовити. Они су бледи, сухи, беле браде, и дугих ноката. Они, као и але, предводе градобитне облаке, али их не наводе на потес свога села, него на туђ. Када наиђу облаци, аловит човек падне у занос, из њега изиђе ала или његова душа и одлети пред облаке. Прича се да је у неком селу био аловит човек необично високог раста, дуге браде и бркова, сух и коштуњав у лицу. Када је било лепо време, он је радио своје послове као и други људи, а чим би се наоблачило, затворио би врата на кући и капке на прозорима, па би у заносу остајао сам за све време грмљавине. Казује се да је боловао од падавице.


Ш.Кулишић,П.Ж.Петровић, Н.Пантелић :Српски митолошки речник, Нолит 1970, Београд, стр.1-5

Bela golubica manastira Šišatovca

Tesla je često bio predmet mitskih priča. Neke su nastale još tokom Teslinog života, ali najveći deo je nastao kasnije i uglavnom se odnosi na njegovo «tajno oružje» i učešće u strogo poverljivim eksperimentima američke vojske. Tek skoro smo prvi put čuli i priču o njegovom čudesnom izlečenju u fruškogorskom manastiru Šišatovac. Mada smo nedavno posetili manastir i u razgovoru sa ocem Fotijem, starešinom i danas jedinim stanovnikom manastira, pokušali da je proverimo, otkrili smo da materijalni dokazi najverovatnije nisu sačuvani. Navodno, u vreme kada je Tesla ozbiljno oboleo od kolere – čak toliko ozbiljno da su roditelji izgubli nadu da će se oporaviti – otac Milutin je posetio manastir, na poziv jednog njihovog rođaka koji je tu službovao, i posle višednevnih molitvi vratio se kući sa čudotvornom vodom iz izvora manastira i tako pomogao da se Nikola potpuno oporavi. Velika je verovatnoća da je priča istinita. Naime, u to vreme su oko manastira živeli Teslini rođaci. Između dva rata je u Šišatovcu službovao i arhimandrit Petronije Trbojević, sin Angeline, Tesline rođene sestre. Njegova spomen ploča se i danas nalazi na manstirskom groblju. Manastir je miniran, dolaskom Nemaca, 1941. godine. Tada je izgoreo i veći deo dokumenata manastira među kojima je verovatno bilo i zapisa koji bi potvrdili ovu priču. Deo sačuvanih dokumenata je prenet u arhivu Matice srpske, u Novom Sadu, a da li su među njima i pisma koja bi posvedočila o Teslinom čudesnom isceljenju, još uvek ne znamo. Mitsku i dobrim delom poetsku viziju ovog događaja, nalazimo u jednoj knjizi o istoriji manastira. Taj mitski deo priče o Tesli prenosimo gotovo u celini:

Teslino magično oko


«U srcu mi i danas žive brojni odjeci mitskih priča, kao tajna arheologija moje duše, koje su postale neraskidivi deo moga bića.
Među svim tim pričama jedna od najlepših i najdragocenijih je mit o rađanju Tesline bele golubice manastira Šišatovca. Ova priča odvodi nas u svet kosmičkih tajni koje su čuvane tamo negde između neba i zemlje. Ona će nas vratiti u vreme koje pamti govor svete zemlje, moći Bogorodičine vode i kosmičkog uma velikog naučnika Nikole Tesle, vladara munje, groma i svetlosti. Bio je to čovek, genije koji je svojim tajnim pronalaskom univerzalnog oružja mogao u trenutku uništiti čitav svet, a postao je simbol, naučnik-vojnik, čuvar mira, a sve zahvaljujući zadobijenoj božanskoj, zaštitnoj moći šišatovačke bele golubice.
Priča o šišatovačkoj beloj golubici počinje u Lici, rodnom mestu Nikole Tesle.
U prostranoj beloj sobi razlivala se sunčeva svetlost sa velikog zelenog prozora, padajući na bolesničku postelju, na kojoj je ležao Nikola Tesla, već mesecima bolestan od kolere. Bolesnik js bio iscrpljen, vrlo često padao u nesvest, a svakim danom bolest ga je sve više i više obuzimala i izgledalo je da će umreti.
Teslin otac Milutin, sveštenik, i mati danonoćno su se molili Gospodu za ozdravljenje Nikolino. “Kad ozdravi”, govorio je otac Milutin,” postaće sveštenik i služiće Bogu i narodu”. Nije to bila obična želja Nikolinih roditelja nego naprosto zavet, još od trenutka kada se Nikola rodio, otac je doneo odluku da sin krene njegovim stopama i postane sveštenik. Dani su prolazili, a Nikola nije ozdravio. Bolest je bila sve jača i jača, čak i od očeve molitve i želje da postane sveštenik.
Sam Tesla nije želeo da ozdravi. On nije želeo da postane sveštenik, za njega bi to značilo odreći se snova, ****, života, njegova želja je bila da studira tehniku. Bila je to želja čuvana u dubini duše, kao u tajnom sefu, za koju otac Milutin nije mario. Bolest je svakim danom sve više napredovala. Izgledalo je da će Nikola umreti. Otac u očajanju piše pismo svom rođaku Irakliju, koji beše kaluđer u manastiru Šišatovcu. “...Brate Iraklije, moli Gospoda u svetom manastiru Šišatovcu za ozdravljenje moga sina Nikole. Osećam se nemoćno izgubljeno i nesrećno, u strahu ne znam šta da preduzmem. Možda će vaše molitve upućene Gospodu, u manastiru Šišatovcu, toj vekovnoj svetinji posvećenoj rađanju Bogorodice, o kojoj si mi ranije pisao, pomoći i mom bolesnom sinu...”
Posle izvesnog vremena stigao je odgovor od kaluđera Iraklija.
“... U svetom Šišatovačkom manastiru iguman i svikaluđeri danonoćno se mole Bogu za ozdravljenjeNikolino.Od tebe, Milutine, očekujemo da dođeš po svetu
Bogorodičinu vodu koja ima moć čudotvornogozdravljenja bolesnih i da nam se pridružiš udugotajnim molitvama Gospodu”.
Milutin nije gubio vreme, krenu odmah na put koji trajaše danima. Posle dugog putovanja, obuzet bižnim mislima, zakorači u Šišatovačku svetinju, a pred njegovim očima ukaza se velelepna građevina, utonula u nebesko plavetnilo.
Pred svetinjom Milutin oseti treperenje duše, srce mu se ispuni ushićenjem od priliva neke Božanske mistične moći.U porti pod otvorenim nebom vide kaluđere u molitvi i pridruži im se.
Tu u Šišatovačkom manastiru provede Milutin među kaluđerima neko vreme, uglavnom u dugim molitvama Gospodu Isusu Hristu i Bogomajci, za oprost greha i ozdravljenje sina.
Dođe dan kada treba da se oprosti i vrati u Liku bolesnom sinu i odnese mu Bogorodičinu vodu. Te poslednje večeri utonuše u molitvu Milutin, iguman i svi kaluđeri manastirski. Molitva će trajati čitave noći, a u zoru će Milutin dobiti od igumana blagoslov za put i svetu Bogorodičinu vodu.
Zvezdana nebesa nad manastirom sijala su se te poslednje večeri kao oči Vaseljene, upijajući molenije koje dopiraše iz tužnih srca koji moljaše za Nikolin život. Te sudbonosne noći pokazaše se mnoge strašne slike nad manastirom. Iznenada zavladaše te noći neke tajne, nepoznate sile pred kojima bi običan čovek ustuknuo u nemoći i strahu.
Tiha zvezdana noć obasjana mesecom, pred tim nepoznatim silama, u trenutku pretvori se u noć mraka i tame. Vetar poče da duva snažno u kovitlac, fijučući i navlačeći otežale tamne oblake koji su pretili zloslutno nad manastirom. Iz mračnih nebesa kaluđere zapljusnu hladnoća i zapreti im kao da se senka smrti spustila nad njima.
Iguman, kaluđeri i sveštenik Milutin utonuše u još dublju molitvu. Ostaše nepomični i izgledaše kao klečeće statue koje opkoli nepoznata sila zla. Munje su parale nebesa, na desetine odjednom, spuštajući se do zemlje, preteći da zapale ognjem smrti sav život na zemlji. Grmljavina i pucnji gromova nad manastirom stvoriše urlik kao da pucaju topovi u nebesima. Kiša nošena vetrom, udarala je snažno o popločanu portu.
Odjednom ta snažna preteća nebesa se otvoriše, a iz mračnih oblaka zasija bela mlečna svetlost, razlivajući se po porti i kaluđerima, čija srca postaše vesela i oni jasno u svetlu videše belu golubicu kako mirno leti nad njihovim glavama, sijajući blagom beličastom svetlošću, obasjavajući nebesa, manastir i kaluđere, pokazujući se moćno kao svetlost sveta, kao da je upaljeno na hiljade sveća. Svi osetiše savršenstvo mira i priliv božanske moći koja im poče obuzimati dušu. Behu to prvi trenuci tek rođene bele energetske golubice Nikole Tesle, koja mu donese ne samo ozdravljenje nego i novi život. Tesla je mnogo godina posle tog šišatovačkog događaja umeo da kaže: ”To je trenutak kada sam se ponovo rodio”.
Bela, naučna golubica, božanski dar manastira Šišatovca, odlete bolesnom Tesli u daleku Liku, a na nebesima osta sjaj beličaste svetlosti. U manastirskoj porti, u dubokoj molitvi i zahvalni Bogu, ostali su Milutin, kaluđeri i iguman sve do jutra.
Rano ujutru Milutin dobi blagoslov od igumana, svetu Bogorodičinu vodu i krenu na put. Kad dođe kući, u daleku Liku, zateče sina u bolesničkoj postelji, ali oči mu behu sada otvorene i sjajne i iskriše nekom čudnom svetlošću. Oca to obraduje, pomoli se Gospodu, prekrsti sebe i sina i preli svetu Bogorodičinu vodu po bolesničkom licu.
U tom trenutku soba se zasija kao da se sunce preselilo u nju. Nikola se podiže iz postelje i gledaše u pravcu svetleće bele golubice koja sijaše na zelenom prozoru, razlivajući svetlosno blaženstvo. Nikola ushićen prizorom, progovori : ”Oče, ja bih ozdravio ako bi mi ti dozvolio da studiram tehniku”. Otac se osmehnu i potvrdno klimnu glavom, znajući da je to božanska odluka, a naučna bela golubica, posta anđeo čuvar Nikole Tesle.
To su trenuci kada Tesla ozdravi, a pred njim se otvoriše vrata naučne spoznaje. Tesla, ne samo da je završio studije tehnike, nego je postao naučnik svetskog glasa.
Taj čuveni Srbin, u dalekoj Americi, imao je svoga zaštitnika i prijatelja u šišatovačkoj beloj golubici koja je bila njegovo svemoćno energetsko naučno oko. Ona mu je pružala mogućnost da vidi ono što običan čovek nije mogao percipirati čulima, što mu je omogućilo da postane gospodar ovozemaljske energije. Božiji prst pokazao mu je put velike misije zbog koje je došao na zemlju. Umeo je Tesla da usaglasi svoju volju i želju kroz moći energetske golubice i čitavog sebe posveti naučnom istraživanju. To je bila tajna njegovog uspeha.
Tesla je bio naučnik, ideolog, filozof, humanista pun ljubavi za sve ljude, klase i rase, imao je on “meko srce”, znajući da smo svi mi nastali od jednog tvorca, pripadajući praduši sveta.
Za njega život nije bio varka nego posvećenost nauci, ali on je ipak osećao okove nevidljivih ruku sudbine. Tamo u dalekoj Americi bio je odsečen od duhovnosti srpskog nagroda, bio je posvećen istraživačkom radu i energetskoj beloj golubici koja će ga dovesti do otkrića univerzalnog oružja, koje je moglo kontrolisati razvoj i rad svih tehnologija sveta, a u trenutku moglo je uništiti čitav svet, ako bi došlo u ruke nekom od “bezbožnih vojnika suludih osvajača”.
Čitav taj genijalni napredak i razvoj Teslinih naučnih otkrića, pomognut moćima bele golubice morao je umreti.
Posle mnogo drugovanja, Tesla se rastao od svoga prijatelja magičnog oka bele golubice koja je morala odleteti u kosmičko prostranstvo, zauvek. A sa njom kako je Tesla govorio: “Umro je i moj naučni svet”. Od tog trenutka njegovo naučno oko je gasnulo. U srcu mu se rađala tuga. “ A ja sam mislio da je tuga protsrana zauvek iz moga srca”, pisao je Tesla svome sestriću, arhimadritu manastira Šišatovca, Petroniju Trbojeviću.
“ Na moje srce”, kaže Tesla, “pade senka smrti od trenutka kada sam video u svetlosnim očima moje golubice tužni snop svetlosne smrti. Znao sam da je nikada više neću videti i da je otišla zauvek iz mog žinota. Sada više nego ikada potreban mi je mir Gospoda ali ja dobro znam da moje lice tamni, a srce tuži. Misli su mi raspete i lutaju nad okeanom, negde između Amerike i mog rodnog kraja. U meni još žive sećanja na sve one priče o našim precima injihovim hrabrostima. Nisam se odrekao tvrđava, sela, brežuljaka i veselog srpskog duha. Sada kada je moja bela naučna golubica zgasla osećam potrebu za jednom antitezom emocionalnog preporoda moje prazne duše koja traži božansku milost i molitvenu svetlost”. Tako je pisao naučnik svetskog glasa, tražeći od sestrića Petronija Trbojevića, arhimadrita Šišatovačkog manastira, da izmoli ozdravljenje njegove duše.
Teslina duša tamo u dalekoj Americi je neprestano krvarila, izgledaše kao da će mu tuga biti sada večni drug. Čak i onda kada je Tesli izgorela laboratorija u Njujorku i u njoj svi projekti, oprema, pronalasci, tuga i očajanje trajali su veoma kratko. Veoma brzo se oporavio iako je ostao bez igde ičega ali sada kada više nije bilo njegove zvezde vodilje, naučne bele golubice, Teslina tuga postala je večna. Ostalo mu je još jedino nada u sestrića arhimadrita dr Petronija Trbojevića i njegovu molitvu Gospodu.
Arhimadrit dr Petronije Trbojević rođen je u Gospiću, u Lici, 13. februara 1876, u staroj svešteničkoj porodici, kao sin prote Jove i matere Angeline, rođene sestre, u celom svetu poznatog slavnog učenjaka, Nikole Tesle. U Budimpešti je apsolvirao pravo i promovisan je 1909. za doktora državnih nauka, a 1906. sa odličnim uspehom položio je doktorat pravoslavnog bogoslovlja. U aprilu 1919. god. dobio je upravu nad manastirom Šišatovcem. Istakao se u radu na humanitarnom polju. Okupljao je i izdržavao, dve godine u toku Prvog svetskog rata, ratnu siročad. Pokazivao je veliko čovekoljublje i humanost. Izdao je kao šišatovački arhimadrit tri sveske “Srpskog pravoslavlja” i šest svesaka” Blagoslovena zvonca”.
Opravljao je crkvu i nabavio nova zvona, obnovio i uredio Petkovicu.
“Manastir je izdigao u slavne visine”, kaže Boško Strika. Ovom divnom plemenitom duhovnom čoveku, Tesla je pisao tražeći od njega da molitvama pomogne njegovom praznom srcu. Razumeo je arhimadrit Petronije pismo svoga ujaka i danonoćno sa kaluđerima molio Gospoda za ozdravljenje Tesline duše. Jedne tihe, mirne večeri mesec se još ne beše ukazao iza brda Carine, a zvezde su titrale i svetlucale na besanoj nebeskoj paučini, nad manastirskim krstom. Sve beše mirno, tiho, nečujno samo šapat plavičaste daljine utapao se u večni manastirski krst. Molitva kaluđera klizila je po porti, gubeći se u tihim titrajima, u nebeski beskraj. Molitve za ozdravljenje odlaziše put visina, do svetlosti svevišnjeg. Tihi zvuci nebeske svetlosti polako su dopirali, uvlačeći se u srca kaluđera i igumana.
Nad manastirom se počeše javljati tanke senke koje se u valovima spuštaše i zapljuskivaše, mrakom optočen manastir. U trenu svetlost se nečujno, kao lahor, rasu po raskošnim zidinama, po konacima, dvorištu i manastirskoj bratiji i sve sijaše okolo kao da je samo sunce na nebesima usred noći. Kaluđeri i iguman uputiše svoje poglede ka svetlosnim nebesima i videše na hiljade munja koje u trenu prasnuše na sve strane spuštajući se do same zemlje. Svi se tada, svako za sebe, pitaše u strahu: “Bože, je li to spasenje ili nama dođe suđeni čas “. U trenu se umiriše kada videše večni let bele golubice, dara Božijeg i svi prisutni osetiše zadovoljstvo, blaženstvo i sreću u molitvi koja im klizaše iz usta. A Teslina duhovna golubica spasenje i ozdravljenje njegove napaćene duše bila je rođena. Letela je nad manastirom kao da je htela da prikupi svu svetlost i pozdrave i ponese ih velikom genijalnom Srbinu, Tesli, u daleku Ameriku. Golubica odlete u mrak ka dalekoj Americi, a na šišatovačkim zvezdanim nebesima osta sjajni svetleći trag sve do jutra. Iguman i kaluđerska bratija ostaše u molitvi, ushićenju i sve im beše kao san.
Tamo u dalekoj Americi bela golubica dolete, kao nekad u Lici, na prozor Tesline hotelske sobe.
Tesla se osmehnu i oseti kako nesta tuga iz njegovog srca. Radosno priđe šišatovačkoj golubici i otvori svoje srce da primi u njega mir i božansku blagodet. Njegova duša napoji se sa izvora života što živi plavičastim nebesima manastira Šišatovca. Tesla prošaputa: “Očekivo sam te”. Pogled mu posta čist i vedar i od toga doba nikada se više ne rastavi od bele golubice, koja zauvek povezivaše Teslu i domovinu. U njemu ss pokrenu neka čudesna unutrašnja energija i on polako poče tonuti u dubinu svetlosne duše, u savršenstvo božanskog mira. A njegovo biće življaše u beličastoj božanskoj svetlosti, prihvatajući ostatak života kao večno jedinstvo i harmoniju sveta. Beše to mirni svet Teslin. Neki kažu Tesla je živeo u nekom svom čudnom svetu, samujući i družeći se sa golubovima, hraneći ih svakodnevno na trgovima Njujorka.
Živeo je tako mirno Tesla sve do jednog dana kada na nebesima jasno vide prostrani plavičasti kosmos i u njemu večni let bele golubice, optočene u srebro, kako sijaše na sve strane gubeći se u beskonačnosti. Vide Tesla mračni tunel u koji bi uvučen nekom čudnom snagom koja ga poče okretati, i on u tamni vrtlog padaše sve dublje i dublje, i oseti kako mu u grudima nestaje dah i prošaputa:
“ Je li to svršetak, evo dolazi smrt”. I tu napravi tiho, nekoliko jedva čujnih uzdaha i preseli se u večnost nsbssku. Duša sjedinjena u večnom letu bele golubice, manastira Šišatovca stopi se sa plavičastim nebesima grada Njujorka. Tesla nijs više bio među živima.
Ljudi tada shvatiše da je promena večiti zakon, njemu se pokorava mudrost, lepota, bogatstvo, sreća, pamet... I svi tada shvatiše da ima nešto stalno, a to je smrt.
...Kratak js život kao san. Dela su večita tek. Ona ostaju iza Tesle najvećeg Srbina i čuvaju mu ime za potomstvo sveta.
U prostranstvima vaseljene zajedno sa večnošću odzvanja ime Nikole Tesle koje lebdeše svetom kao večni šum anđeoskih krila koje ču božanski pesnik i uzviknu “Nikola Tesla je svetlosni apostol na zemlji dostojan OREOLA SVETOG “.
Danas u tišini tog drevnog manastira Tesline golubice čuju se glasovi istorije da snaga energije večno teče, da je možemo uhvatiti u misao i poneti sa sobom u svet, tamo u daleku Ameriku da u svetlosnom zraku povežemo Teslina dela i njegovu domovinu.
Tu na mestu rađanja energetske duhovne moći svetlosnog čoveka, naučnika, Srbina Nikole Tesle, podsetiće nas da život nema kraja, da je večan, da je tu krug što se zatvara, a energija nas sa beskrajnom inteligencijom spaja.
Danas kraj male manastirske kapele stoji svetli grob velikog čoveka, sestrića Nikole Tesle, arhimadrita Petronija Trbojevića, podsećajući nas na slavnu istorijsku ulogu ove večne svetinje šišatovačkog manastira, koji je rodio SVETLOST SVETA.
Danas su nova vremena što rađaju svetlosnu čaroliju, u kojoj se iznova vaskrsava davno začeto magično oko Nikole Tesle, što se iz daleke Amerike, kroz tajni trag zvezda i snova, vraća na put svetlosti manastira Šišatovca, opčinjavajući našu dušu i pokazujući nam tajnu večnog postojanja života.
Nove tanke, tek rođene svetlosne niti, donesene na krilima bele golubice, iz daleke Amerike, kroz Tesline moći, padaju na bezdan prošlosti, svetog groba Petronija Trbojevića, budeći moći svetlosne praduše sveta, povezujući nas sa prapočetkom našeg postojanja, gde vlada večni mir u beskraju plavičastih nebesa.
Kažu, i ko zna da li je tako, da se u letnjim svetlosnim noćima, u nebesima nad manastirom Šišatovačkim, kao nekada kada je rođena Teslina duhovna golubica, rađa energetska svetlosna objava. Kažu da je tada najveća snaga božanske moći. To su trenuci kada pucaju pupoljci poljskog cveća iz kojih izleću zlatni leptiri, koji odlaze u večnom letu, u nebesa među zvezde. Kažu da te noći kada za trenutak sve zasvetli i kada se sve oboži uz molitvu i očišćenje srca, svako od nas može promeniti svoju sudbinu. Treba samo da pratimo put zlatnog leptira i tada ćemo zasigurno pronaći svoju zvezdu sudbine, a njena svetlost će nam pokazati pravi put sreće, blagostanja i večne ljubavi što živi u beloj golubici manastira Šišatovca.

Dete groma

Naš veliki naučnik bio je ubeđen da mu je samo Proviđenje već na rođenju podarilo izuzetnu sudbinu i natprirodne moći. Postoji legenda, draga Tesli, po kojoj je izumitelj naizmenične struje, rođen u jednoj zastrašujućoj, olujnoj letnjoj noći kada su sevale munje i udarali gromovi. Babica koja je porađala njegovu majku, preplašena tim sevanjem, protumačila je ove nebeske pojave kao znamenja izuzetne sudbine novorođenčeta i rekla je porodolji da će ono biti „dete groma”. Kako piše jedan Teslinog biograf, ova neobrazovana žena iz naroda „nije mogla ni pretpostaviti koliko je bio tačan ovaj njen opis čoveka koga će sudbina učiniti kreatorom veštačkih munja, dovoljno jakih da prodrmaju ceo svet” (Lomas, Čovek koji je izumeo dvadeseti vek, DN Centar, 2000). Tesla kaže da se kao dečak davio desetak puta, te da su ga gotovo „živog skuvali i jedva je izbegao da ga spale”. Ali i to nije sve: „Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima, veprovima i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode, a to što sam danas zdrav i krepak - pravo je čudo”, seća se slavni pronalazač (Nikola Tesla, Moji pronalasci).

Prosto je neverovatno koliko ovi Teslini opisi vlastitih čudesnih doživljaja liče na opise inicijastičkih bolesti i smrti kroz koje su prošli šamani pre nego što su zadobili svoje izuzetne sposobnosti! Šaman je, po Elijadeu, vrač, gatalac, prorok, mag, psihopomp, iscelitelj, naučnik, pronalazač, pesnik, vidar i vidovnjak (Istorija verovanja i religijskih ideja, tom III, Prosveta, 1991). Šamani se prepoznaju po svojom karakterističnom, neobičnom ponašanju, skloni su usamljivanju, sanjarenju, imaju čudesne vizije, napade, nesvestice itd. Ali i oni, odabrani, moraju da prođu kroz inicijastička iskušenja (snovi, bolesti, vizije, komadanja i mistična smrt) i da tako steknu sposobnost za ekstatička putovanja izvan ovog sveta, u Podzemlje ili na Nebo.

Idila ostarelog naučnika

Jedan od verovatno najčudnijih Teslinih doživljaja, zbio se u njegovoj poznoj starosti. To je, zapravo, bio kraj već slavne idile ostarelog naučnika - osobenjaka i njegove bele golubice, koju je nežno voleo. „Golubija ljubavna priča” Teslinog života, kao i mnoge slične, završila se tužno. Ekscentrični naučnik godinama je brinuo o „hiljadama golubova”, među njima je bila golubica, „divna ptica”, bele boje, drukčija od svih ostalih. Na grčkom „leukos” ??znači - beo, ali i svetao, čist, jasan, srebrnast. ??Belo je drevni simbol svetlosti, prosvetljenja, očišćenja, preobražaja, otkrivenja. U hrišćanskoj likovnoj umetnosti Sveti duh se prikazuje kao beli golub. Ali, vratimo se beloj golubici: „Ma gde da sam se nalazio, golubica bi me pronašala; kada bih poželeo da je vidim, samo sam pozvao i ona bi doletela do mene. Razumela me je i ja sam razumeo nju”, ispovedao se Tesla. Voleo ju je i to nije krio. „Da, voleo sam je kao što čovek voli ženu, i ona je mene volela. Kada je bila bolesna znao sam i razumeo sam; došla bi u moju sobu i tu ostajala danima. Lečio bih je dok ne bi ozdravila. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo mi nije bilo važno. Dokle god sam je imao, bila je to svrha mog života”.

Ali, ovo ne bi bila prava ljubavna priča, da ne sledi dramski obrt, koji nagoveštava tragični završetak. „Onda, jedne noći dok sam ležao u krevetu, rešavajući probleme kao i obično, doletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban; želela je da mi saopšti nešto važno tako da sam ustao i otišao do nje”. I tada se zbio taj najčudesniji, najmističniji događaj u dugom i neobičnom životu naučnika - sanjara, zanesenjaka i vidovnjaka. „Kada sam je pogledao znao sam da želi da kaže da - umire. A onda, kada sam primio njenu poruku, pojavila se svetlost iz njenih očiju - snažni mlazevi svetlosti. Da, bila je to prava svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, svetlost daleko jača nego što sam ja ikada proizveo najsnažnijim lampama u svojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je otišlo iz mog života. Do tog vremena zasigurno sam znao da ću dovršiti svoje delo, bez obzira na ambicioznost svog programa, no kada je to nešto otišlo iz moga života, znao sam da je moj posao okončan”, završio je s tugom svoju priču Tesla (Margaret Čejni, Tesla: čovek izvan vremena, Kodeks, Beograd 1991).

Mada slavni istraživač kao racionalista nije priznavao da je religiozan, ovde je očigledno u pitanju jedan izvorni numinozni, mistički doživljaj u čijem je središtu simbol goluba, simbol koji sam Tesla izgleda nije sasvim dobro razumeo, mada je osetio njegovu snagu. Kao ptica, golub je simbol uzdizanja, sublimacije nagona i prevlasti duha.

Mlaz mistične svetlosti

Za ovaj mistični doživljaj bele golubice, važno je ono što Tesla kaže o „snažnim mlazevima svetlosti” koji su izbijali iz njenih očiju. Ono što Tesla nije znao, već je samo slutio, o smislu tajanstvene svetlosti, mi danas znamo. U mnogim mitologijama i religijama, svetlost je univerzalni, arhetipski simbol duha, božanstva i mistične spoznaje. Svetlost simbolizuje prosvetljenost, dobrotu, božansku prirodu i život nasuprot tami koja simbolizuje neznanje, zlo i smrt.

U Starom zavetu Bog rečju stvara svetlost i odvaja svetlost od tame. I u hinduizmu, budizmu i drugim religijama svetlost simbolizuje istinu, spoznaju i apsolutnu, onostranu realnost. U drevnom indijskom spevu Bhagavad-gita uzor teofanije je „blistava bujica svetlosti”. Viđenje neobične svetlosti je dakle, numinozni doživljaj, susret sa božanskom snagom i onostranom, apsolutnom stvarnošću. U poglavlju „Doživljaj mistične svetlosti”, slavni istoričar religije piše: „Onaj ko je upoznao takav doživljaj (mistične svetlosti) pretrpeo je ontološku mutaciju: stekao je drugi način bivstvovanja koji mu omogućuje pristup svetu duha” (Elijade, Mefistofeles i Androgin, Gradac, 1996).

Susret sa tajanstvenom svetlošću je za Teslu bio tako upečatljiv zato što je izazvao u njemu radikalnu unutrašnju promenu, tačnije, duboki i trajni duhovni preobražaj.

Žarko TREBJEŠANIN

Sve srpske vile na „okupu“


Piše Milorad Bošnjak

Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!
U sve ovo je uveren Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja. Autor je neobične, dvotomne knjige „Trava od devet mrakova“, leksikona, od svima znane Ravijojle do manje poznatih, za običan svet anonimnih vila, ali svih koje su ostavile tragove u narodu. Sve srpske vile na „okupu“! Uz njih su i istorijske ličnosti kojima narod vekovima pripisuje vezu sa vilama, a po izvorima, i oni sami sebi. Suizdavači su „LIO“ iz Gornjeg Milanovca i „Kontekst“ iz Valjeva.
- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola - počinje Levnaić.
Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem. Svakoj je Levnaić opširno istražio biografiju, lik i delo i sve to sledimo u skraćenoj verziji. Od svih tih vila, izabrali smo najupečatljivije. Dobrice i zlice.
Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.
Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.
Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama. Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.
Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako. Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom. Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka. Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.
Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom. Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.

Vile i junaci
Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije - našao je Levnaić u starim zapisima.

Vilinski geo - zoo
Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova!
- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje - utvrdio je Levnaić.
Svi se slažu da su se vile u jednom trenutku brzo i silno proredile. Neki misle da su i potpuno nestale. Ljude su sasvim ostavile da se sami muče čemerom koji prave, a ne umeju da ga kontrolišu. Drugi smatraju da su još uvek po gorama i vodama, ali dalekim i skrivenim nedođijama. Samo su se pritajile, od naroda sasvim udaljile i dobro zaklonile. Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti.


U braku sa čovekom
- Vila se udaje za čoveka nasilno, retko dobrovoljno. Uvek ucenom ili otmicom. U braku ostaje bez autentične slobode, nema više krila. Najveća joj je želja da od muža izmami ili ukrade krila. S druge strane, vile uzimaju momka kad hoće da ga za muža imadu, a on tada postane vilaš. Muškarci koji su bili u takvom ili sličnom dodiru sa vilama, zadobiju moći nedostupne običnim smrtnicima - nalazi Levnaić.

Poreklo vila
Ne zna se tačno kako vile na svet dolaze. Kazuje se da i one, kao žene, ostaju trudne, no rađaju samo žensku decu. Po nekim verovanjima, vile imaju i poreklo od dece koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Bogorodica, te ih je Bog blagoslovio i podario im ovo obličje. Ali, i među njima ima onih koje su se odmetnule od Boga. Đavo i njegova bratija imaju karakter koji imaju i crne, zlovarne, rđave i ljute vile.

Vile na Internetu
Oprezno i strpljivo sa vilama! Od ljudi su bistrije i pametnije bar deset puta. I prilagodljivije. Novo stanište moglo bi im biti na Internetu, upozorava Levnaić.

Okamenjena ljubav Kraljevića Marka
Legende



Piše Nena Lalović

Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu
Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari.
Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.
Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.
Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva
Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“...
I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video.
Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda
Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda.
Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.
Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Isceljivao i molitvom i lekovima
Da se ne zaboravi



Piše Slavoljub Marković
Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države, književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...
I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207. godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i higijenom.

Šesnaest svetih lekovitih trava
Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od „16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca, obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.
Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju 12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena, Avicene...
Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207. godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.
O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.
Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica, tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.

Prava medicinska ustanova
Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.
Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava, vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).
Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove, koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine.
Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.
Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se - zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i preneto u Žiču.

Svetiteljeve suze
O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava. Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.
Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti, koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.


Čudesna isceljenja
Svetom Savi se već vekovima pripisuju razna čudotvorstva koja je činio za života i posle smrti, a koja su istraživači podelili u nekoliko grupa: isterivanja zlih duhova, potčinjavanje prirodnih sila, neobična isceljenja, vaskrsavanje mrtvih.
Domentijan je zabeležio da je na Savin grob, u manastiru Svetih četrdeset mučenika u Trnovu, došao neki Crnogorac koji nije mogao da hoda, već je „po zemlji puzao podupirući se drvenim štakama“. Mamuran od pića, zaspao je na Savinom grobu. U ponoć ga je probudio „neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom“ i rekao: „Na grobu mom spavaš. Ustani i odmah siđi“. „A ja, poplašivši se od svetlosti njegove, bez ikakve pomoći skočih i kad se rasanih od straha, odmah osetih kako stojim zdrav kod groba Svetoga“.
Naš ugledni istoričar Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom predanju“ piše da je još u 19. veku narod dolazio na mileševske razvaline i dovodio bolesnike.

Srednjovekovni medicinski recepti
Za prelom (frakturu) kostiju u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se smesa pripremljena od voska, mastiha i izmirne kojom je pre upotrebe premazivana krpa i njom previjano mesto preloma („Uzmi smolu i vosak, po jedan litar. I prah od mira jednu uncu i rastopi sve na vatri. I potom mešaj dok se stisne. I stavi na krpu te priveži vrh razbijene kosti i neka stoji 40 dana“).
Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katić, zaključivši da je ona bila izgrađena na istim principima kao i evropska medicina toga doba. „To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske medicine“, piše Katić u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.
U slučaju nesanice („ot nespavanija“) preporučuje se čaj od maka, ali takođe postoji i sledeći recept: „I kada ne može spavati, maži mu čelo, i slepe oči, i zaušima, i pod pazuhom, i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga, preporučivane su i obloge za čelo „od soka belog maka“.
Za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se stavljanje obloga od kamfora. Protiv glavobolje preporučuje se mazanje slepoočnice prahom od maka, pomešanim sa maslinovim uljem.
Kada je u pitanju lečenje zuba, preporučuje se ispiranje usta kuvanim crnim strešom i sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni, za ispiranje je davano seme šipka (prethodno istucano), pa zatim kuvano u sirćetu.
U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od plumbum odžydatum, krina, armaniako, mira, voska, itd.
Za trežnjenje preporučuje se da se tri puta dnevno uzme sirće. U slučaju mamurluka, odnosno „ašte kto vina pijet mnogo i glavoju bolit“, trebalo je mazati glavu sokom kupusa i bršljanovog lišća, a za slučaj da neko ne želi više da se opija preporuka je da se pojede koren kupusa i pet gorkih badema.
Najzad, protiv nazeba preporučuje se da se popije ukuvana mešavina kozjeg loja, paprike, belog tamjana i metvice „i svari s vinom ta ispi“.

[You must be registered and logged in to see this link.]