Srbska bajka o Sedam Zvezda Vlasica

Седам влашића
(српска бајка o 7 zvezda Vlašića ili Plejada)



У једном вилаету бејаху две велике царевине:у једној је царево цар Петар, у другој цар Татарин.

Цар Петар имађаше врло лепу кћер, тако лепу, да јој не бејаше равне на целом свету.

Цар Татарин поручи цару Петру по гласнику да му да своју кћер за жену; ако је не усхте дати, он ће доћи са свом својом војском, те ће му царевину потлачити и попалити, кћер му отети и њега заробити.

Кад цар Петар чује поруку цара Татарина, одговори гласнику:
Иди и кажи твом цару да је моја кћи умрла, нека тражи другу царицу и нека се битке и ратовања окани.

Чим гласних оде, цар Петар назида врло јаку кулу у ко-јој се могу две душе затворити с храном и пићем, колико им је доста за три године. Кад све буде готово, он се са својом кћерју затвори у кулу и зазида је. Царевину је предао свом верном слузи, да влада и царује за три године, а кад прођу три године, онда да развале кулу и да га с кћерком пусте из ње.

Још је и то наредио: да се сваком ко год дође да тражи цара Петра каже да цар Петар није у својој царевини, него да је отишао цару Сунцу да се с њим разговори и да га пита: зашто зими нису дани тако дуги као лети, и зашто су хлад-ни, те људи у његовој царевини не могу једанко да раде, него дангубе.

Наскоро потом дође цар Татарин да тражи цара Петра и његову кћер. .Сви му кажу да је кћи царева умрла и цар отишао до Сунца да га то и то пита. Цар Татарин уђе у двор и кад види да нигде никога нема и да је свугде гробна тишина, врати се у своју царевину.

Кад прођу три године, отворе кулу; цар Петар изиђе, а кћери му нигде не бијаше. Ни сам цар Петар није знао како је нестала.


У онај дан кад цар Петар из куле изађе, беше један кривац на белом хлебу. Свет је гомилама ишао да види осуђеника у затвору. Роб на беломе хлебу проговори сакупљеном свету:
— Да зна цар Петар, као што не зна, те да ме пусти из затвора, а живот ми поклони, ја бих му нашао кћер и у двор довео.

Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. До-зове цар осуђениха преда се, те га запита :
— Би ли ти доиста могао моју кћер наћи и довести, да ти се кривица опрости и живот поклони?
Роб му одговори:
— Бих доиста, само да ми се овога тешког гвожђа опростити.
—
Цар Петар заповеди да скину с њега гвожђе, да му трошка на пут и оправи га у свет да му тражи кћер.
Дуго је осуђеник по свету ходио и распитивао за цареву кћер, али му нигде нико не знађаше што за њу казати. Пр-шао је девет светова и кад дође на крај деветога света, нађе једну кућу и кад у њу уђе, виде једну бабу.

— Помози бог, мајко, рече јој роб, приступи јој и пољу-би је у руку.
— Бог ти помогао, синко. Које добро?
— Тражим кћер цара Петра, одговори роб, па јој онда све по реду каже, како је нестала из куле, а да јој ни отац, који је с њом заједно био у кули, није осетио; како је он био на белом хлебу, како је обећао цару да ће поћи да му кћер тражи, ако га пусти, како је ето већ девет царевина прошао, а о пдревој кћери ни трага ни гласа.

:Баба му рече:
— Срећа твоја, те ме при првом поздраву назва мајком и к руци ми приступи; тим си ми постао син. Ја имам пет синова змајеза. Кад кога код мене у кући нађу, одмах га растргају. Али тебе ја нећу дати,

Онда змајевска мајка посади осуђеника до себе па му рече:
— Први ми је син тако вешт у крадењу, да ће из живе овце живо јагње украсти и однети, а да овца не осети. Други ми син зна тако вешто траг наћи, да ће га пронаћи, ма био од девет година. Трећи ми је син таки зидар, да ће за тил часа, док длан о длан удариш, велику кулу сазидати. Четврти тако гађа стрелом да ће звезду на небу устрелити. А пети се у хватању тако извештио да може гром у руке ухватити. И ако ти они цареву кћер не нађу и не добаве, доиста је нико други неће на целом свету.
—
Тек што ово змајевска мајка изговори, зачу се споља хука; долазе пет змајева, пет синова бабиних. Баба брже боље сакрије роба под корито за врата, ако јој синови срдити дођу, да га у првом срцу не раскину. Синови хрупише у собу и рекоше:
— Добар вечер, мајко.

Мајка им одговори:
— Бог ми вас помогао, децо моја. Добро ми дошли. Јес-те ли ми се добро прошли?

Један син одговори:
— Јесмо, мајко.
На то ће најмлађи:
— Овде има крштена душа. Казуј, мајко, где је.
— Погодио си, има. Ту је ваш побратим. Он мене помајчи, а ја њега посиних, јер кад уђе у собу, назва ме мајком и приступи ми руци.
— Па шта тражи тај побратим овде?'запита змај.
— Тражи цареву кћер, одговори мати, па им онда све-приповеди како је нестала и зашто ју он тражи, и напослетку рече: „Сутра идите, децо, у свет те потражите цареву кћер. А сад ми се закуните да побратиму нећете ништа учинити*?

Кад се синови змајеви закуну, устане баба радосно, диг-не корито и изведе свог посинка, те се са змајевима, као с браћом, поздрави и изљуби.Док се с њима изљубио, проли се из њега три оке крви.

Затим вечерају па легну спавати, да се одморе. Мати змајевска и њени синови, уморни, добро спаваху, али се јад-ни роб од болова целу ноћ преметаше.

Сутрадан у зору устану змајеви, узму побратима са -со-бом, па се упуте к царевини цара Петра. Онај од њих што је имао добар нос одмах намирише траг куда беше царева кћи из куле однесена. Тако дознају, да је царева кћи код змаја седмоглавог, који ју је, кад је Цар Петар у кули спавао, тако вешто однео, да он није ни осетио.

Кад тако сазнају где је царева кћи, онда онај што је био вешт у крадењу оде у двор змаја седмоглавног,, и затече га где на крилу цареве кћери спава. Змај узме девојку на руке, па полети с њом из двора тако полако, да змај седмоглави и не осети. Кад се овај пробуди, досети се ко му је девојку од-нео, па пошто је брже могао полети за њом у потеру.

Брат змајев што беше вешт зидар опази како му брата гони змај седмоглави, те брже боље сазида кулу, те се сви у њу затворе. Седмоглави змај долети под кулу, размете љути-то главе, три вргне с десна на лево, а три с лева на десно, седму пак, средњу, дигне горе и поче живу ватру сипати. Помрче сунце и ухвати тама, рекао би, поноћ је. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.

Али онај од браће змајева што беше добар стрелац ода-пе стрелу и погоди седмоглавог змаја баш у срце, те испусти девојку испод крила. Девојка стане падати к земљи, а за њом и змај седмоглави.

Онда онај брат што беше вешт у хватању притрчи и прихвати девојку на руке тако лако, да јој не би ништа, а сед-моглавог змаја дочекаше друга браћа и покидаше му свих седам глава пре него што је пао на земљу.

Тако пет змајева избавише цареву кћер. Сви се обрадо-ваше што добише тако лепу девојку, али се стану препирати чија ће сад она бити.

Човек се умеша у њихову препирку и рекне:
— Браћо, девојка је моја. Ви знате да је морам однети њену оцу, да ми се живот опрости. Да је ја нисам тражио, ви је не бисте били нашли, јер за њу нисте знали.

Први змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам нашао, ви је не бисте имали, па би је бадава тражио.
Други змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам украо, ви је не бис-те имали, па би је ти бадава тражио, атибадава нашао.
Трећи змај рече:
— Моја је девојка. Јер да ја нисам брзо кулу сазидао, и тебе с девојком склонио, седмоглави змај би те био стигао и девоју отео, и онда би је ти бадава тражио, ти нашао, а ти ук-рао.

Четврти змај рече:
— Моја је девојка, Јер да ја нисам змаја устрелио, он би њу ситет био однио, и онда си је ти бадава тражио, ти нашао, ти украо, а ти у кулу склонио.

Пети змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је нисам у падању на земљу прихватио, на би се била на комаде раздробила, па је ипак не бисте имали, ти си је онда бадава нашао, ти украо, ти у кулу склонио, а ти змаја устрелио.

Тако су се они препирали око девојке чија ће бити, па наиђу на ветрову мајку, кажу јој о чему се препиру и замоле да она пресуди чија је девојка.

Ветрова мати, кад их преслуша, запита:
— А јесте ли ви били код Месечеве матере да вам пресу-ди?

А они одговоре да нису код ње били. Ветрова мати им рекне:
— А ви идите Месечевој мајци, она ће вам то правије знати казати, јер има сина који је више света прошао.

Оду браћа с девојком месечевој мајци. Не назову јој ни помоз бог, него још с врата повичу:
— Послала нас је Ветрова мати да нам ти кажеш чија је девојка, па јој онда све испричају како је било, и зашто је ко-ји шите.

Месечева мати их запита.
— Јесте ли били код Сунчеве мајке?

Кад они одговоре да нису, рече им Месечева мати:
— Идите ви, децо, Сунчевој матери, она ће вам најпра-вилније пресудити, јер јој син највише света прође.

Крену се сунчевој матери. Не назову јој ни помози бог, него јој још с врата проговоре:
— Послала нас је месечева мати да нам ти кажеш чија је девојка — па и њој реку све како је било и због чега се препиру.

Сунчева мати их запита.
— Имате ли ви, децо, своју мајку? А кад они одговорише да имају, Сунчева мати их отправи кући речима:
— Идите ви, децо, својој мајци. Свака мати својој деци најправије суди. И вама ће она најбоље знати казати чија је девојка.

Тако они оду кући, те-пред матер и кажу јој све где су били, шта је који учинио, код кога су све били, да им пресу-ди, па најзад и то како их је Сунчева мати к њој послала, да она каже чија је девојkа..

Мати им рече:
— Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа, а она нека вам буде сестра.

И браћа се том пресудом задовољише.

Свих шесторо браће и седма сестра стоје на небу и то су седам Влашића. Сваке године иду Ветровој, Месечевој и Сунчевој мајци да им се захвале на савету.

Тај пут траје од Ђурђева до Видова дана и за то време се Влашићи не виде на небу.

**********
Iz antologije "U krilu zlatna jabuka", Kruševac,1988.