Rimske carice

Бронзани новац са ликом августе Хелене искован после 324. године. Царица носи дијадему као симбол владарског достојанства. На реверсу је симболично приказана Сигурност државе.


Света Јелена

Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођена око 249, умрла око 329), познатија само као царица Хелена (Јелена) или света Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалему пронашла једну од највећих хришћанских реликвија, Часни крст, па се због тога поштује као светица, како у римокатоличкој, тако и у православној цркви.


Константинова мајка

Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године у време када је имала осамдесетак година због чега историчари данас сматрају да је рођена око 249. године. Највероватније је рођена у граду Дрепануму у малоазијској области Битинији. Када је Константин доцније у част своје мајке преименовао град у Хеленопољ, Прокопије из Цезареје је у 6. веку забележио Дрепанум као Хеленино родно место. Међутим, град је тек у време Јустинијана I (527—565) улепшан раскошним јавним грађевинама и црквама. Судећи по натписима из 3. и 4. века, име Хелена било је веома заступљено како у источним, тако и у западним провинцијама Римског царства, тако да је тешко тачно одредити Хеленино место рођења.

Уопште знамо веома мало о Хеленином пореклу. Тек извори од друге половине 4. века говоре о Хеленином ниском друштвеном пореклу. Епископ Милана, Амброзије, 395. је Хелену назвао гостионичарком (лат. stabularia), a историчар цркве Филосторгије је половином 5. века забележио како је Хелена била жена ниског рода, нимало другачија од проститутки. Укратко, гостионичарке су у римском друштву припадале најнижем друштвеном сталежу заједно са ослобођеним робињама и проституткама. Понекад су се ове три групе преклапале.

Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомедији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Хелена срели управо у том периоду. Извори не прецизирају правну природу везе између Констанција и Хелене. По некима била је Констанцијева конкубина, по другима супруга. Међутим, по римском праву још од времена цара Октавијана Августа супружници из неспојивих друштвених сталежа могли су живети у конкубинату. Изгледа да је такав био случај са Константиновим родитељима. Савременик цара Валенса (364—378), историчар Еутропије записао је како је Константин рођен из недостојног брака (лат. ex obscuriore matrimonio).

Хелена је родила Константина 27. фебруара 271. или 273. у Наису (данашњем Нишу), граду у Констанцијевом родном крају где су се родитељи будућег цара можда трајно настанили. Најзад, знамо и да су Констанције и Хелена све до 289. године живели заједно, што указује на стабилност њихове везе. Као преторијански префект Диоклецијановог савладара, августа Максимијана Херкулија, Констанције се 289, ради даљег напредовања у каријери, растао од Хелене и оженио царевом ћерком (или пасторком) Теодором. Затим је 293. послат у Галију као Максимијанов савладар у рангу цезара, док је његов двадесетогодишњи син Константин упућен на Диоклецијанов двор у Никомедији. Шта се са Хеленом дешавало после 289. извори нису забележили.



Скулптура која вероватно представља августу Хелену. Данас се налази у Капитолском музеју у Риму.

Римска августа



Након смрти Констанција Хлора 25. јула 306. године, римска војска је у британском граду Јорку прогласила његовог сина Константина за цара. Обично се сматра да је након тога Хелена дошла на синовљев двор у Триру, вероватно тек пошто је август Галерије прихватио Константина за равноправног члана царског колегијума. Пошто је Константин заузео Италију 312. населила се у Риму. После победе над Максенцијем, Константин се и дефинитивно окренуо хришћанској вери и, по речима савременика и царевог биографа, Евсевију Цезарејском, превео је читаву своју породицу, укључујући и мајку, у хришћанство. Цар је својој мајци поклонио пространи посед на самом југоистоку Вечног града, на подручју познатом као Латеран. На Хеленином имању подигнута је можда и најстарија црква у Риму посвећена мученицима из Диоклецијановог периода, св. Марцелину и св. Петру. Константин је подигао цркву, али се о њој касније бринула његова мајка пошто је старој царици дозвољено да располаже средствима из царске ризнице. На истом имању налазила се и Хеленина палата наслеђена из времена Септимија Севера Палатијум сесоријанум (лат. Palatium Sessorianum). Археолошка ископавања показала су да је једна од просторија Хеленине палате претворена у хришћанску капелу.

Константин је након коначне победе над Лицинијем своју мајку почастио титулама нобилисиме фемине (лат. nobilissima femina) и августе, а своју жену Фаусту титулом августе. Као једини владар Царства од 324, Константин је почео да промовише своју породицу као важне личности новог поретка. Најчешћа серија новца са Хелениним ликом приказује је помало идеализовано на обверсу новца са дијадемом, ознаком царске власти, уз натпис FL HELENA AUGUSTA. На полеђини новца приказана је женска фигура уз натпис SECURITAS REIPUBLICA (сигурност државе). Стара царица је очигледно поистовећена са симболичном преставом Сигурности. Натписи из овог периода називају Хелену часним називима mater, genetrix и procreatrix и на тај начин још једном подвлаче легитимност Константиновог положаја и његово првенство у односу на бројно потомство Констанција и Теодоре. Поред Дрепанума, Константин је још два града преименовао у част своје мајке, тако да су нам познати још један Хеленопољ у Палестини и Хеленопонт у малоазијској дијецези Понт.

Слога царске породице требало је да одражава величину и хармоничност најзад уједињеног Римског царства. Међутим у лето 326. Константин је из непознатих разлога погубио свог најстаријег сина цезара Криспа, а затим и његову маћеху, своју супругу августу Фаусту. Једино што ове две ликвидације доводи у везу је кратак временски рок у току кога су се одиграле. По Зосиму, који је писао око 500. године, Хелена је за смрт свог најмилијег унука оптужила снаху Фаусту и Константин је једно зло исправио другим. Иако су две жене могле бити ривалке на двору, нарочито пошто је Фауста била полусестра Теодоре, друге жене Констанција Хлора, нема правих доказа да је Хелена допринела паду своје снахе.


Хеленино ходочашће и смрт


Убрзо након прославе Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се по Евсевију Цезарејском упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ августиног пута био је да обиђе света места и искаже своје хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже да је Хелена такође разделила велике дарове војсци. Овај податак указује да је њена посета ипак имала снажну државничку црту. Могуће је да је Константинов нагли заокрет у верској политици, уклањање некадашњег владара Истока Лицинија и обрачун унутар царске породице изазвао немире у источним провинцијама. Подела новца војницима је вероватно примирила прилике на источној граници, а присуство августе допринело је убрзаном спровођењу популарних мера. И последњи међу хришћанима које је Лициније притворио, протерао или послао у руднике на принудан рад били су ослобођени. Хелена је такође, можда у циљу популаризације хришћанских вредности, поделила дарове сиротињи, болеснима и сирочади. Поред тога, августа је обишла и Свету земљу, Цркву Христовог рођења у Витлејему и Цркву Христовог гроба у Јерусалиму које је њен син почео да гради. Изградњом цркава и других споменика који су подсећали на најранију хришћанску историју римска провинција Палестина почела је да добија обрисе хришћанске Свете земље.

Недуго по повратку са пута по Истоку, Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године. Пошто Евсевије пише како је царица преминула у присуству свог сина, највероватније је да је умрла у Триру пошто знамо да је Константин у јесен 328. одатле водио војне операције против рајнских Германа. Уз војну пратњу Хеленини посмртни остаци су спроведени у Рим где су сахрањени у маузолеју који је Константин изградио уз Цркву св. Марцелина и Петра и раније одредио као место свог укопа. Хелена је сахрањена у порфирном саркофагу и њене мошти су изгледа једним делом касније пренесене у Цариград и сахрањене у царском маузолеју при цркви св. Апостола уз њеног сина. Мошти преостале у Риму су у 9. веку послате у Ремс у Француској, а остатке мошти је папа Иноћентије II (1130—1143) сместио у римску Цркву св. Марије како би их заштитио од лопова. У складу са тадашњом модом, Хеленин саркофаг је искоришћен како би се у њега сахранио папа Анастасије IV (1153—1154) и захваљујући томе је сачуван у Латеранској базилики и данас се налази у Ватиканском музеју.



Порфирни саркофаг царице Хелене. Царица је сахрањена у саркофагу са војним мотивима што упућује да је у почетку био планиран за неког од мушких чланова династије, можда за самог Константина.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Проналазак Часног крста.
Ањоло Гади, 1380.


Предања о Хеленином открићу Часног крста

Проналазак Часног крста



Константинова победа означила је и почетак реформе цркве која је до тада деловала у опскурним условима. Једна од последица овог преокрета било је и јачање култа реликвија. Већ средином 4. века по сведочанству више извора који описују различите периоде од јерусалемског патријарха Кирила до последњег паганског цара Јулијана Отпадника у Цркви Христовог гроба налазили су се остаци Часног крста, крста на коме је по традицији Христ разапет.
Откриће по Геласију Цезарејском

Традицију о Хелениној кључној улози у проналажењу Крста први је забележио епископ Цезареје Геласије (367—395?) у својој данас изгубљеној Историји Цркве. Међутим, Геласијево дело је почетком 5. века једним делом превео и адаптирао на латински Руфин из Аквилеје тако да нам је првобитна легенда о Хелени и открићу Часног крста ипак сачувана. По Геласију, Хелена је недуго после Никејског сабора 325. имала Богом надахнуту визију захваљујући којој је отпутовала у Јерусалим да потражи Часни крст. Међутим, у древном граду право место Голготе одавно је било заборављено, али је Хелени нова визија открила место сада покривено паганским храмом. Царица је наредила рушење храма након чега су пронађена три крста. Пошто је Христ био разапет са још двојицом разбојника, Исусов крст није било могуће идентификовати. Најпосле, Макарије Јерусалемски је однео сва три крста код једне тешко болесне госпе и након два покушаја, трећи крст се показао као чудотворан и излечио је болесницу. Хелена је Крст сместила у цркву коју је подигла на месту открића, док је фрагменте крста и клинове коришћене у распећу послала као реликвије свом сину Константину у Цариград. Завршни део предања описује гозбу коју је царица приредила за монахиње лично их служећи том приликом чиме се Хелена показала као слушкиња Христових слушкиња. Ову верзију легенде прихватили су историчари Цркве из прве половине 5. века Сократ Схоластик, Созомен и Теодорет Кирски. Преко ходочасника који су долазили из западног дела Римског царства, легенда о Хелени стигла је и до латинских отаца Амброзија Миланског, Паулина Нолског и хагиографа Сулпиција Севера.

Легенда о Јуди Киријаку

Првобитно предање је изгледа било записано на грчком, а доцније и на латинском. Међутим, нешто после 400. године на Истоку је развијена друга верзија предања која се обично у историјској науци назива Легенда о Јуди Киријаку. По овој легенди, која је првобитно записана на сиријском, Хелена је тражећи крст дошла у Јерусалим и уз претњу силом затражила од локалних Јевреја да јој открију локацију Голготе. Хеленин говор је сличан тадашњим хришћанским полемичним списима против јудаизма и у њему се осуђује јеврејско неверовање у Христа као Спаситеља. Јеврејски младић Јуда Киријак је, упознат са старим пророчанством да ће откриће крста донети пропаст јудаизму, одбио да открије место на коме је Часни крст био сакривен. Тек после мучења, Јуда је пристао да се придружи потрази и захваљујући Божијем провиђењу открио је место на ком се налазио Крст, након чега је прихватио хришћанског бога за јединог и покрстио се напустивши јудаизам. Веродостојност Часног крста је откривена када је помоћу његове чудотворне моћи васкснуо мртав младић. Хелена је потом изградила цркву на Голготи и поставила Јуду за епископа Јерусалима. Јуда је касније умро мученичком смрћу по наређењу паганског цара Јулијана Отпадника. Антијеврејски тон Легенде о Јуди Киријаку утицао је на њену популарност током средњег века када ће и на грчком Истоку и на латинском Западу постати најраширенија верзија легенде о Хелени и Часном крсту.



Св. цар Константин и царица Хелена. Савремена бугарска икона израђена према византијским канонима. Константин и Хелена заједнички придржавају Часни крст.

Хришћанска царица и светица



У хришћанском предању Хелена је приказана као узорна хришћанска царица — побожна, скромна и понизна. Већ је Амброзије Милански 395. године писао о њој као о жени свете успомене, а Руфин ју је описао као госпу неупоредиве вере и религиозне душе. У симболичном смислу, Хелена је, захваљујући својој улози ктитора и сакупљача највреднијих реликвија, сматрана подједнако важном у оснивању овоземљаског Хришћанског царства као и њен син Константин.

Током времена Хеленина улога у Константиновом преобраћењу се почела сматрати кључном. По Житију св. Силвестра из 5. века, Хелена је нагињала јудаизму и тражила је од свог сина да прихвати јеврејску веру. Међутим, Константин је организовао расправу у Риму на којој су се јеврејски и хришћански мудраци суочили и хришћанска страна је захваљујући папи Силвестру однела превагу. Папа Силвестар је потом крстио царицу и све њене синове, ћерке и чланове домаћинства. Отприлике у исто време историчар цркве Теодорет Кирски је такође Константиново преобраћење приписао Хелени. Наводно царица је већ била хришћанка и одгајила је свог сина у духу Христовог учења. И каснији византијски хагиографи, нарочито од 9. и 10. века, прихватали су као чињеницу да је Хелена превела свог сина у нову веру.

Као прва хришћанска царица која је открила заборављени Часни крст, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина, а најпосле и грешница која се покајала, Хелена је у средњем веку била узор за бројне владарке. Опонашајући је, супруга источноромског цара Теодосија II, Атенаида-Еудокија се 437. упутила на ходочашће у Свету земљу. Цар Марцијан и његова супруга Пулхерија су 451. након победе православља над монофизитизмом на Четвртом васељенском сабору поздрављени као нови Константин и нова Хелена, баш као и обновитељи култа икона, Ирина и њен син Константин VI после Седмог васељенског сабора 787. године.

Култ св. Јелене је био раширен и у западној (римокатоличкој) и у источној (православној) цркви. На западу се Хелена поштовала као светица, а на Истоку се и данас успомена на св. цара Константина и царицу Хелену обележава 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару. Света Јелена је била и остала популарна светица у различитим деловима хришћанског света. У јужној Француској света Јелена се сматра заштитницом од муња, громова и ватре. У Алпима и рајнској области, управо због ископавања којима је откривен Часни крст, света Јелена се слави као заштитница рудара. На Кипру се пак верује да је света Јелена протерала отровне змије са острва. У Либану хришћани обележавају традиционално 14. септембар паљењем великих ватри у складу са традицијом по којој је Хелена јавила Константину у Цариград да је пронашла Часни крст тако што је наредила да се на врховима брда пале ватре.


Света Јелена у уметности



Историјска Хелена је постала предмет званичне, пропагандне уметности још за живота. Константин је након 324. подигао бројне споменике и натписе у част своје мајке. Када је Фауста погубљена, њени споменици су замењени портретима друге августе, Хелене, као и њено име на натписима. Доцнији описи Константинопоља с почетка 8. века помињу бројне статуе које су представљале Константина и Хелену, најчешће како заједно придржавају Часни крст. Представа Константина и Хелене са Часним крстом, одевених у раскошне и анахроне одежде византијског двора из периода од 13. до 15. века, усталила се у каснијој православној иконографији и користи се и данас.

Док је у средњовековној Византији хагиографска књижевност више славила равноапостолног цара Константина, на латинском Западу, где је само Хелена поштована као светица било је обратно. Бројна литерална дела, писана од Велса до Чешке, и од Италије до Шведске славила су св. Јелену и њене подвиге. У погледу визуелних уметности, циклуси минијатура са представама из живота свете Јелене срећу се на реликвијарима у које су повратници из Четвртог крсташког рата после 1204. сместили реликвије донесене из Цариграда. На Западу су се често наративни циклуси са представама проналажења Часног крста и доцнијег уздизања у време Ираклија сликани у фрањевачким манастирима пошто је ред за време крсташке доминације у Светој земљи био задужен за чување светих места. У време ренесансе и барока, св. Јелена је често представљана на сликама великих мајстора попут Пјера дела Франческе (око 1420—1492), Паола Веронезеа (1528—1588) и Петера Паула Рубенса (1577—1640).


Хеленино легендарно порекло


Хеленина популарност се може видети и по томе што је различити крајеви својатају. У немачком граду Триру, који је у римско време био резиденција Констанција Хлора и Константина I, у средњем веку појавила се традиција о граду као Јеленином родном месту. Први помен ове традиције може се наћи у хагиографији св. Јелене коју је у 9. веку саставио франачки монах Алман из Отвила. Поред тога у самој Рајнској области бројне цркве, манастири и реликвије се приписују Јелениној ктиторској делатности.

Римска Британија је такође представљала важну позорницу владавине Констанција Хлора и његовог сина, тако да је и овде постојала историјска основа да се присвоји Хеленино место рођења. Први који је алудирао на Хеленино острвско порекло био је епископ Шерборна, Алделм у 7. веку, али је најуобличенија верзија легенде потекла од Џефрија из Монмаута, аутора 12. века. Џефри је сакупио читав низ псеудоисторијских анегдота о владарима Британије од легендарних времена и објавио их у својој Историји британских краљева (лат. Historia Regum Britanniae). По овој верзији догађаја, Хелена је била ћерка легендарног келтског краља Колчестера, Кола, чији је град опсео римски цар Констанције Хлор. После три године опсаде сукоб је решен тако што је Хелена удата за цара. Јеленино британско порекло остало је опште место за енглеске ауторе и у време ренесансе.

Већ поменуто Житије св. Силвестра је можда дало повода да се јави и традиција о Хеленином јеврејском пореклу. У Цркви св. Гереона у Келну, која је у средњем веку сматрана за царичину задужбину, у 15. веку је подигнут натпис на латинском који је Хелени приписивао улогу покрштене Јеврејке која је касније подигла укупно 72 цркве.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Портрет царице Фаусте на бронзаном новцу искованом непосредно пред њену смрт 326. у Цариграду. На реверсу је Фауста приказана као Салус, богиња здравља и чистоће, како држи своја два сина Константина II и Констанција II.


Флавија
Максима Фауста

Флавија Максима Фауста (лат. Flavia Maxima Fausta, убијена 326. године), познатија само као Фауста, била је ћерка римског цара Максимијана, сестра цара Максенција, супруга Константина I Великог и мајка његова три сина наследника: Константина II, Констанција II и Констанса I. Од Константинове победе на Лицинијем 324. Фауста је носила титулу августе, али је већ 326. убијена по наређењу свог супруга из разлога који ни дан данас нису познати.


Порекло и рана младост

Фауста је била ћерка цара Максимијана, Диоклецијановог савладара, и Сиријке Еутропије. Највероватније је рођена 289/90. године[1] или пак чак 298. године[
2] у Риму. Будући узурпатор
Максенције (306—312) био је њен старији брат. Њена мајка Еутропија већ је имала ћерку из првог брака, Теодору, која је 289, удата за Максимијановог преторијанског префекта и будућег цезара Констанција Хлора. Зарад брака са царском ћерком, Констанције се растао са својом првом супругом Јеленом, а његов син Константин (рођен 271. или 273) је после 293. године послат на Диоклецијанов двор како би се образовао, али и послужио као талац. Што се Фаусте тиче, она је као девојчица одгајана у Риму, где се вероватно налазила и када се њен брат Максенције прогласио за цара 28. октобра 306. године.


Удаја



Максенцијев узор био је Константин, који се нешто раније прогласио за цара у Јорку. Међутим, Максенције је остао непризнат, док је Константина као цезара и владара Галије, Британије и Хиспаније примио у владарски колегијум први међу тетрарсима Галерије. Када је Галерије почео да припрема поход на Италију 307. године, Максимијан, који се вратио из политичке пензије како би још једном узео титулу августа, се упутио у Константинову резиденцију Трир. Стари август је понудио Константину своју младу ћерку Фаусту за жену и признање титуле августа којој је Константин тежио од почетка владе. Заузврат, Максимијан је очекивао подршку у борби против Галерија. Константин је прихватио Максимијанове понуде и у лето или јесен 307. у Триру или Арлу је обављена двострука церемонија венчање и проглашење Константина за августа.

Приликом свечаности венчања анонимни галски ретор је прочитао свој панегирик на латинском који нам је остао сачуван до данас. По његовим речима, Константин је још на почетку мужевног доба склопио брак (Panegyrici Latini VII, 4, 1). Из других извора, од којих је најранији са краја 4. века, Константин је у младости имао конкубину Минервину која му је око 305. године родила сина Криспа. Панегиричар као савременик догађаја пак потврђује да је Константину брак са Фаустом био већ други. За данашњу науку питање да ли је Константин 307. био удовац[3] или се растао са Минервином да би постао царски зет[
4] остаје
отворено. Било како било, оратор такође тврди да је Константин још као дечак био верен са Фаустом и да је сцена размене вереничких дарова била овековечена на слици у трпезарији царске палате у Аквилеји у Италији (Pan. Lat. VII, 6, 1-2). Уколико је веридба стварно обављена у Константиновој младости вероватно се десила измећу 293. и 296. године, пре него што је Константин послат на Исток код Диоклецијана[5]. У том случају, Фауста се родила 289/ 90. године. Међутим, опис веридбеног портрета и цела прича су могли бити само
пригодна имагинација задуженог оратора која је у ствари требалo да подвуче дуготрајност савеза измећу Максимијанове и Константинове породице. Холандски историчар Јан Вилем Дријверс (J.W. Drijvers) је подвукао да је положај Константина 293. године, када је још увек био само Констанцијев ванбрачни син, ипак био врло несигуран. Поред тога, уколико је веридба обављена, тешко да би Константин могао отворено да узме конкубину или да се чак жени пошто би то свакако увредило Максимијанову породицу. По мишљењу овог историчара, брак између Константина и Фаусте био је само плод политичких прилика 307. године пре него нека одавно договорена акција




Константин Велики, Фаустин супруг. Глава колосалне мермерне статуе цара Константина подигнуте у Риму пошто је 312. Максенције, Фаустин старији брат, побеђен и убијен код Милвијског моста.


Брак са Константином



Из готово дводеценијског брака Константина и Фаусте познато нам је свега неколико цртица. Стари Максимијан се 307. разишао са сином Максенцијем и на крају је нашао уточиште код зета Константина. У лето 310. године, док је зет ратовао са Францима на Рајни, Максимијан се прогласио за цара по трећи пут, овога пута у Марсеју. На појаву Константина и његове војске изручен је млађем августу који му је поштедео живот. Стари Максимијан ипак није праштао последње понижење и по званичној верзији догађаја, сачуваној у Лактанцијевом спису О смрти прогонитеља (De Mortibus Persecutorum, 29-30), затражио је од ћерке Фаусте да остави откључана врата царске ложнице и отпусти гардисте који су чували ноћну стражу. Фауста је обавестила мужа и стари Максимијан је натеран на самоубиство пошто је својом руком убио евнуха који је као мамац био подметнут у Константинову постељу.

У октобру 312. у бици код Милвијског моста северно од Рима, Константин је победио и уклонио Фаустиног брата Максенција. Након ове победе, коју је по Лактанцију и Евсевију Цезарејском дуговао хришћанском Богу, Константин се отворено окренуо хришћанској вери, уврстио епископе и свештенике међу своје пратиоце и отпочео са праксом даривања и помагања цркве. И чланови Константинове породице, попут мајке Јелене и супруге Фаусте, примили су нову веру и постали доброчинитељи цркве. Фауста је цркви поклонила Латеранску палату, једну од својих палата у Риму у којој је већ октобра 313. одржан такозвани Мали концил с циљем разрешења донастичког расцепа. Сама палата је имала базилику која је 324. претворена у цркву св. Јована Латеранског. Палата је све до почетка Авињонског ропства 1309. била званична резиденција римских папа, али је основа првобитног здања практично потпуно уништена у два узастопна пожара 1307. и 1361. године. Црква св. Јована Латеранског је служила као римска катедрала, а оргинална грађевину је разрушио земљотрес 897. године.

Од 313. Римско царство је било подељено између два цара савладара: Лицинија на истоку и Константина на западу. Лициније, иначе у браку са Константиновом полусестром Константином, је 315. добио сина Лицинија Млађег и након тога је јасно истакао своје династичке претензије. И Константин је убрзо добио сина кога је родила царска ћерка када се 316. године родио Константин II. Пошто је Фауста постала мајка готово деценију после удаје, Дријверс је ову чињеницу истакао као још један аргумент да је је у време удаје Фауста вероватно била премлада да рађа (дакле рођена је можда и 298)[7]. У грађанском рату 316. године Лициније је био принуђен да Констанину препусти све своје територије на Балкану осим
Тракије. Мир је скопљен 1. марта 317. у Софији где је Константин своје синове Криспа и Константина II, као и сестрића Лицинија Млађег, прогласио за цезаре.




Остаци римских купатила у Триру изграђених почетком 4. века. У овим купатилима је Фауста највероватније удављена по наређењу свог супруга Константина.


Августина смрт



Фауста је у наредним годинама родила Константину још два сина и две ћерке: Констанција II (рођeног 317) и Констанса I (рођеног између 320. и 323), и Константину и Јелену. Није познато када су ћерке рођене, једино што знамо је да је Константина била старија.

Фаустин супруг је 324. уклонио и Лицинија и Римско царство се по први пут од 282. нашло под влашћу само једног августа. Константин је 8. новембра 324. свечано отворио радове на проширењу древног Византа (будућег Константинопоља) на европској обали Босфора и ту прилику је искористио да сина Констанција прогласи за цезара. Фауста, која је од раније носила почасни назив најплеменитије жене (nobilissima femina), сада је награђена титулом августе, баш као и њена свекрва Јелена.

Константин је 326. године припремао прославу двадесет година владавине у Риму. Прослави је требало да присуствује и његов најстарији син, цезар Крисп који је на путу за Италију задржан у Пули и убијен по очевом налогу. Недуго затим, Константин је наредио и погубљење своје жене Фаусте. Једино што повезује два смакнућа је кратак временски размак. По Епитомама Аурелија Виктора Фауста се угушила у врелим испарењима парног купатила, док је крајем 4. века Јован Златоусти записао како је нага остављена у планини где су је убиле дивље звери. Неки историчари су као место Фаустиног убиства у парном купатилу сматрали Трир[8],
стару Константинову резиденцију у којој се вероватно и одиграло венчање 307. године.

Прави разлог за уклањање Фаусте и Криспа антички аутори нису забележили. Зосим, који је писао око 500. године, наводи да су Крисп и Фауста били у интимној вези и да је због тога Константин убио сина. Међутим, Криспова бака Јелена је била неутешна све док Константин једно зло није исправио другим и наредио да се Фауста закључа у врело парно купатило. Наводно осећање кривице је цара натерало да пређе у хришћанство пошто је та вера пружала опрост и за највеће грехе (Нова историја, II, 29). Зосимов извештај, као и далеко каснији византијског историчара из 12. века Јована Зонаре, ипак носи превише сличности с митолошким љубавним троуглом Тезеј (Константин) — Федра (Фауста) — Хиполит (Крисп), те их стога не можемо узети као валидан. Исто тако, по Константиновим савременицима 312, а не 326, је била кључна година у Константиновом преобраћењу. Дријверс закључује да праве разлоге Крисповог и Фаустиног погубљења никада нећемо сазнати али да је њен грех ипак био толико велики кад је заслужила уклањање сваке успомене на њено име и лик (damnatio memoriae)[9] .

Успомена на Фаусту није обновљена ни после 337. године када је Константин умро, а три њихова сина наследила престо. Јулијан ју је додуше поменуо у свом панегирику из 355. упућеном цару Констанцију II као особу велике личне лепоте и племенитости карактера. По каснијој традицији из византијских времена Фауста је сахрањена уз Константина у царском маузолеју при цариградској цркви Светих aпостола. Овакав исход је једино био могућ уколико је Констанције II пренео остатке своје мајке и сахранио је уз оца.

[You must be registered and logged in to see this link.]