Cetiri perioda rimske istorije

Istorija Rima traje od 754. godine stare ere, kada je po legendi osnovan grad, pa do 476. godine nove ere, kada je zbacen poslednji vladar Zapadnog Rimskog Carstva. Pravna istorija se produzava do smrti Justinijana 565. godine zbog znacaja njegove kodifikacije. To je dakle razdoblje od dvanaest ili trinaest vekova, sto je redak primer trajanja u istoruji.

Uobicajena je podela rimske istorije na cetiri perioda:

1. doba “kraljeva” ili nastanka drzave (754. g. pre X . – 509. g. pre X.);
2. period republike (od 509. g. do 27. g. pre X.);
3. principat (27. g. pre X. – 284. nove ere);
4. dominat (od 284. do 476. g. ili do 565. g.)

Oko 250 godina (od 754. do 509. godine stare ere), je bilo potrebno da se rimska rodovska zajednica pretvori u drzavu. To je detinjstvo rimske civilizacije kada je Rim bio naselje sa sedam brezuljaka, varvarsko “kraljevstvo” koje se pretvara u robovlasnicki grad-drzavu, polis, nalik na one koje nalazimo na grckom prostoru. Ostaci gentilnog uredjenja su jos jaki, tako da je cela struktura vlasti nasledjena iz preddrzavnog perioda: rex, bretstvenicka skupstina, senat. Rimsko drustvo se nalazi na stupnju vojne demokratije, gentilna struktura se rastace , postepeno se javljaju klase, ali je ropstvo jos uvek marginalna pojava i ima patrijahalni karakter. Najvecu ulogu u unutrasnjem politickom zivotu, kao i u prvim vekovima sledeceg perioda, ima sukob izmedju patricija i plebejaca. To je prvi period rimske istorije, koji se naziva period nastanka drzave ili doba “kraljeva”.
Od hiljadu godina svog kasnijeg postojanja, rimska drzava je petsto godina bila republika, a sledeceh petsto najpre prikrivena (principat), a zatim i otvorena monarhija (dominat).
Period republike traje od proterivanja Tarkvinija Oholog, poslednjeg reksa, koji je bio etrurskog porekla (509. godine stare ere) do pada republike i dolaska na vlast Oktavijana Avgusta (27. godine stare ere). To je vreme mladosti i pune snage rimske drzave. U tom periodu se drzava-grad pretvara u carevinu koja zahvata veci deo basena Sredozemlja. Zatvorenu kucnu privredu i patrijahalno ropstvo zamenjuje robno-novcana privreda i klasicno ropstvo. Snagu robovlasnicke klase cine velike latifundije obradjivane jeftinom robovskom snagom. Zahvaljujuci delatnosti pretora i skupstina, primitivno pravo se razvija, da bi u sledecem periodu dostiglo svoj vrhunac.
Zbog protivurecnosti izmedju velicine drzava, strukture drustva i karaktera politicke organizacije, kaja se zasniva na polisu, republika je morala da ustupi mesto monarhiji. Od Avgusta (27. godine stare ere) do Dioklecijana (284. godine n.e..) je period principata u kome su formalno zadrzani republikanski organi, ali je uporedo sa njima sve vise rastao princepsov aparat, koji je u sustini monarhijski. U privredi i drustvu nije bilo temeljnih promena, ali se krajem ovog perioda zapazaju znaci krize i zaceci feudalnih odnosa. Drzava pocetkom II veka n.e. dostize maksimum teritorijalnog sirenja, a od tada prelazi u defanzivu. To je period pune zrelosti rimske civilizacije u kome ona daje svoje najbolje plodove. Pravo dostize vrhunac (“klasicno” rimsko pravo), zahvaljujuci u prvom redu aktivnosti rimskih ucenih pravnika tzv. jurisprudenata.
Cetvrti period je dominat, koji traje od stupanja na vlast Dioklecijana 284. g. do pada Zapadnog Rimskog Carstva 476. godine odnosno do smrti Justinijana, 565. godine. Rimska drzava postaje otvorena monarhija, apsolutisticka i birokratizovana. Ona nije vise samo drzava Rimljana , vec drzava svih robovlasnika basena Sredozemla, jer nestaju gotovo sve razlike izmedju gradjana Rima i stranaca. Kolonat i drugi element feudalnih odnosa (“patrocinij”) sve su vidljivija, iako i privreda, a jos vise drzava i pravo ostaju u sustini robovlasnicki. To je vrema starosti jedne civilizacije, krize i opadanja, sto se ogleda i u pravnom poretku (“postklasicno” pravo). Rimljani napustaju svoju mnogobozacku veru i usvajaju hriscanstvo koje od progonjene postaje vladajuca religija.

izvor: prof. dr Obrad Stanojevic - Rimsko pravo

Rim na sedam brezuljaka
(postanak drzave od 754. do 509. godiine pre n. e. )

Sredozemlje

Basen Sredozemlja je rano postao srediste oko koga su ziveli civilizovani narodi i putem koga su razmenjivana dobra i ideje.

Tu su najpre Egipcani sa svojom fascinantnom civilizacijom kojoj ipak smeta velika ukocenost. Oni su na pocetku svoje istorije otkrili gotovo sve sto su znali, a to nije malo, i kasnije su ljubomorno cuvali, gledajuci sa visine na “bedne Azijate”. Tolika je njihova privrezenost starini da su sacuvali isti, ne samo nacin pisanja vec i jezik kojim se pisalo, tako da su vremenom postala dva sasvim razlicita jezika: pisani i govorni. Obican svet uopste nije razumeo ono sto pise na spomenicima i u ispravama. Njihova privreda pripada tipu koji se zove “azijski nacin proizvodnje”. Stvorili su jak i centralizovan drzavni aparat, znaju za oblike svojine, za razne vrste ugovora (koji se zavrsavaju poklicima faraonu, uz zelju da dugo zivi, da bude zdrav i snazan), ali nemaju ni zakone, a kamoli zakonike. Odnose izmedju ljudi, uz drzavnu prinudu, regulise jedan religijski obojen pojam pravde, ravnoteze (maat) i faraonova naredba. Iako su dali vanredne rezultate u prakticnim, a jos vise u neprakticnim stvarima (piramide, mumificiranje), ipak nisu dosegli nivo teoretisanja. Ono sto znaju vise su vestine, nego pravo saznanje. Izgleda da je njihova civilizacija i onda i danas precenjena iz onih razloga iz kojih ljudi bise cene umetnike i naucnike koji imaju crtu ekscentricnosti. A Egipcani imaju i bise od jedne takve crte.

Mesopotamija je verovatno kolevka mediteranske civilizacije, starija cak i od egipatske. Ovde su se smenjivali narodi, carstva i kulture: Sumeri, Akadjani, Asirci, Vavilonci, a na sirem podrucju jos i Hetiti, Jevreji, Fenicani, Persijanci. Ta civilizacija je ostavila, kao sto je u uvodu primeceno, najtrajnije i najbrojnije dokumente antike, ali su drugi ostaci kulture mnogo skromniji. I za jedni i za drugo razlog je isti: glina. Glina je dobra za pisanje, ali slaba za zgrade tako da su od njihovih gradova ostale hrpe. Iz podrucija Medjurecja vode poreklo prvi pravni kodeksi, od kojih je najznacajniji Hamurabijev, nastao u 17. veku pre Hrista. Jos ranije imamo zbornike u sumerskim gradovima-drzavama (patesijati) koji prvi upotrebljavaju zakonsku formulaciju, koja i danas preovladjuje, i koja pocinje jednim pogodbenim: (“Ako neko napasa stoku na tudjoj livadi...). hamurabijev zakonik i sacuvani dokumenti daju dokaza o jednom razvijenom pravnom sistemu. Hamurabijev zakonik je imao odredbe za oko 70 krivicnih dela, poznavao je ugovore izmedju trgovaca i bankara, ortakluke, odgovornost gradjevinara za nesolidnu gradnju, hirurga za losu operaciju oka, krcmarice koje ne prijavljuju pijane goste koji govore protiv vladara itd. Oni znaju nazive za razlicite srodnicke veze i ta terminologija je bogatija nego u vecini savremnih jezika. Nije bogatija od nase. Postoje posebni nazivi za razlicite vrste zajma (zelenaski, prijateljski, zajam u nevolji itd), ali im nedostaju uopstavanja. Nemaju pojam svojine, pojam ugovara, apstraktni pojam srodstva. To je bila jedina pragmaticna civilizacija kojoj mitski nacin razmisljanja smeta da se vine u predele apstraktnog rezonovanja, sto ce Grcima poci za rukom.

Grci su vise neko ijedan narid Sredozemlja vezani za more. “Mi naseljavamo uski pojas zemlje od Faze (na obali Crnog mora) do Herkulovih stubova (Giblartara) i zivimo oko mora kao mravi ili zabe oko bare”- kaze Platon (Phedon, 1098). Unutrasnjost Balkanskog poluostrva, koja im je dolinom Vardara i Morave lako dostupna, njih ne zanima, to je za Grke manje-vise terra incognita. Oni su dali prosto neverovatne rezultate u umetnosti, filosofiji i drugim naukama. Da se drzimo kulturnih standarda starih Grka, morala bi danas svaka palanka da ima pozoriste i atletski stadion u kome ce gradjani ucestvovati ne samo kao posmatraci vec kao takmicari ili radi rekreacije.

Naravno da njihova kultura nije samonikla, vec duguje mnogo Istoku. Grcki alfabet je nastao od fenickog, a ovaj od mesopotamskog slogovnog i egipatskog pisma (koje je mesavina slikovnog, slogovnog i fonetskog). Odnos izmedju Grka i drugih naroda starog veka prikazacemo jednim primerom. U Mesopotamiji, koja i inace pronikla u mnoge tajne astronomije i matematike, znali su nacin kako da izracunaju hipotenuzu ako su date poznate katete. Rezultat je bio tacan ako su katete bile jednake i ako je jedna bila dvostruko veca od od druge, a u ostalim slucajevima priblizan. To su znali, ali nisu znali za Pitagorinu teoremu. Oni su zahvaljujuci dugom posmatranju, uocili neke brojcane odnose, ali je tek Pitagora shvatio zakon. Naravno da ne treba umanjiti ni njihob doptinos. Bez tih “snalazenja” tesko da bi i Pitagora dosao do svoje teoreme.

Jedna od razlika izmedju Grka i Rimljana je u tome sto oni stvaraju velicanstvene teorije o drzavi, a male drzave, ako izuzmemo kratkotrajno delo Aleksandra. Rimljani, nasuprot tome imaju slabu teoriju drzave, ali grandioznu drzavu i po trajanju i po velicini. Doprinos Jelina u politickoj filozofiji je veliki, ne samo zbog njihove sposobnosti uopstavanja vec zato sto je politicko iskustvo polisa bilo bogato i zanimljivo. Grcko pravo ne zasluzuje u toj meru pohvale. Gortinski zakon sa ostrva Krita po svojim osnovnim osobinama odgovara Zakonu 12 tablica, sa kojim je i vrsnjak, ali zaostaje za Hamurabijevim zbornikom. Oni su dosli do nekih dragocenih teorijskih saznanja, npr. o postojanju prava koje je zajednicko svim drzavama, sto je koren ideje o prirodnom pravu. To je omogucila brojnost i raznovrsnost pravnih poredaka u grckim drzavama-gradovima. Znaju za razne oblike pisanih ugovora, od kojih su neki presli u rimsko pravo. Zelenasenje je razvijeno, sto je dovelo do drzavnih mera (ukidanje duznickog ropstva Solonovim reformama). U pogledu obezbedjenja poverioca pokazivali su vise maste od Rimljana, koji su preuzeli neke od tih oblika (hipoteka). I pomorsko pravo je dostiglo visok nivo, iako je bilo pozajmica od Fenicana. Ipak po mnogim osobinama, to pravo je nerazvijeno i primitivno: nemaju pojam svojine, samo naslucuju krivicu, ne znaju za testament. U neku ruku je kriv i prezir prema pravnim naukama, koje, po misljenju filosofa, sluze za “zamagljivanje istine”. Osnovni razlog je u tome sto su drustveni i ekonomski odnosi malih drzava pruzali nedovoljnu osnovu da bi se stvorio jedan svetski pravni sistem.

Sve ove civilizacije su u opadanju ili stagnaciji, osim jedne – Kartagine. Kartagina (“Novi grad”) je kolonija Fenicana, tih “bozanskih trgovaca”, ciji je doprinos veliki u istoriji pismenosti (fonetsko pismo bez samoglasnika, koje su dodali Grci) i u trgovini, narocito pomorskoj. Fenicani su bili cuveni po proizvodnji staklenih predmeta i postojanoj purpurnoj boji za tekstil, koja se dobijala iz nekih morskih organizama. Na veoma dobrom mestu, koje je nalik na polozaj Rima, na jednom ispustu, gotovo poluostrvu africkog kopna u Sredozemlje, nasuprot Apeninskom poluostrvu, kartagina je cvetala i uskoro nadmasuje maticne gradove Fenikije, Tir i Sidon, cak osniva svoje kolonije u zapadnom delu Mediterana. Danasnja Barcelona je nekadasnja njihova kolonija koja je dobila ime po Hamilkaru Barki. Posedovali su i deo Sicilije, gde su uveli sistem latifundija, na kojima su radili brojni robovi.

Njihova privredna i vojna snaga je rasla tako da je sve ociglednija neminovnost sukoba sa drugim narodom u usponu, sa Rimljanima. Tek ce “mec u tri runde” (prvi, drugi, treci punski rat) koji ce trajati oko sto godina, resiti pitanje “prvaka Mediterana”.

Buduci grobari Rimskog Carstva , Germani, na periferiji su zbivanja. Grci te severne narode smatraju za hrabre i ne bas inteligentne, za razliku od istocnih koji su mudri, ali nisu hrabri. Sebe, naravno, smatraju “zlatnom sredinom”, oni su i hrabri i mudri. Rimski pisci, narocito oni koji su razocarani dekadencijom svojih sunarodnika u doba carstva, hvale cestitost Germana, solidnost njihovih brakova, njihovo postovanje zena u kojima “vide nesto sveto i prorocansko”.

Kako Rimljani shvataju sebe uporedjene sa drugim narodima? Vergilije kaze da su drugi narodi vestiji u astronomiji, u retorici, u vajarstvu (iz mermera vajaju lica koja kao da disu), ali Rimljani umeju da vladaju narodima (“da stede pobedjene i krote ohole”) i da donose zakone (Eneida, 6, 847-853).

Basen Sredozemlja je od davnina predodredjen za trgovinu. Vecim delom godine pogodan je za plovidbu, a pomorski transport je bio daleko povoljniji od kopnenog. Prevoz kopnom tovara od 600 kg zita na daljinu od 50 kg udvostrucuje njegovu cenu. Bilo je jeftinije prevesti teret brodom od Crnog mora do Gibraltara, nego kolima na rastojanju od 120 km. Ovde postoje privredne celine koje se dopunjuju. Imamo cetiri poluostrva, pogodna za stocarstvo, bogata sumama i rudama,a na drugoj strani doline reka, koje se navodnjavaju i daju u izobilju zita, a nedostaje im gotovo sve drugo. Trgovinu je podsticao i razlicit nivo razvitka tako da su civilizovani narodi razmenjivali sa varvarima umetnicke i zanatske proizvode za kozu, vosak i sirovine.

Sve u svemu, Rimljani su izabrali dobro mesto i vreme za osnivanje grada. Biti poluvarvarin u vreme kada su okolni narodi visoko civilizovani, sa znacima dekadencije i vojnicki slabi veliko je preimucstvo. Rimljanima ce poci za rukom da politicki objedine citavo sire podrucje Mediterana, sto niko ni pre ni posle njih nije uspeo.

izvor: prof. dr Obrad Stanojevic - Rimsko pravo

Stari narodi su izbegavali osnivanje gradova na samoj obali gde preti opasnost od iznenadnih napada, sto ne umanjuje priobalni karakter grcko-rimske civilizacije. Rim je osnovan dvadesetak kilometara uzvodno od usca, na reci Tibru. To je centralni polozaj, raskrsnica putrva, na poluostrvu koje se nalazi usred sredozemnog basena, koje cini jednu prirodnu celinu. Nije to bila odlucujuca cinjenica. Ima imperija koje su osvojili narodi cija je postojbina na njihovoj periferiji (Mongoli, Spanci, Englezi). Ali je ipak ovakav polozaj imao velikih prednosti.

Rimski pisci pitaju one koji su lutali svetom da li su igde videli zemlju tako prijatnu za zivot, kao sto je Italija. Ima tu i patriotskog preterivanja, ali i istine. To je i danas jedan od najprivlacnijih kutaka zemlje, a onda jos i vise, jer je bilo guscih suma, reke su bile bogatije vodom, a zemlja neisposcena vekovnom obradom. Narocito je bila plodna i gusto naseljena dolina reke Po, ta “Vojvodina” Italije, koja je kasnije po Langobardima dobila ime Lombardija. Prirodni badem prema varvarskoj Evropi cinili su Alpi, a sa svih ostalih strana je more.

Italija je u vreme osvajanja Rima etnicki sarolika, kao Balkan u vreme propadanja Turskog carstva. Medju mnogim narodima koji je naseljavaju isticu se sledece grupe.

Na jugu dominiraju grcke kolonije, kao sto su Tarent, Neapolis (“Novi grad”, danasnji Napulj) i Srakuza. Taj deo cini Veliku Grcku, plod vekovne kolonizacije iz maticnih popisa.

Severni deo zaposeli su Gali, kako Rimljani nazivaju Kelte. Ovaj narod se jedno vreme prosirio po Evropi, osvojio Rim, osnovao Beograd, dosao cak do Male Azije, na istoku, i britanskih ostrva na zapadu, gde i danas zive njihovi potomci: Irci, Velsani i Skotlandjani. I Temza i Tamis su ista keltska rec koja znaci: reka. Uzdrmali su mnoge drzave, ali svoju nisu osnovali. Rimljani ih opisuju kao slobodoljubive, impulsivne i neslozne. Naseljavaju plodnu ravnicu duz reke Po i taj deo cini Galiju “s ove strane Alpa” (Gallia cisalpina), jer preko postoji Gallia transalpina (“onostrana Galija”), danasnja Francuska, Belgija i deo Svajcarske. Ima i drugih naroda ovde. Tako je jedno ilirsko pleme (Veneti) osnovalo Veneciju.

U danasnjoj Toskani (koja je po njima dobila ime) i delu Umbrije postoje etrurski gradovi. Etrurci su narod razvijene kulture, nedovoljno jasnog porekla i jos neodgovetnog jezika. Najduzi pisani dokument je omot jedne mumije koja se cuva u Zagrebu. Uprkos nastojanjima, njihov jezik nije desifrovan iako je pisan pismom koje je nastalo od grckog alfabeta. Zna se poneka rec i ime. Izgleda da je to bio tvrd jezik sa slovom “r” u funkciji samoglasnika, cega ima i u nasem jeziku. (To je izmedju ostalog posluzilo slikaru Milicu od Macve kao osnova za prepostavku da su Etrurci bili Srbi, sto nije prihvaceno u nauci. Milic smatra da postoji veza izmedju nasih reci i naziva nekih etrurskih gradova, kao sto su Voici (vuci), Perugia (Perusa) itd)

Etrurci su pred kraj prvog perioda zavladali Rimom tako da su poslednji rimski kraljevi nosili Etrurska imena. Rimljani su od njih preuzeli neka verovanja (gatanje na osnovu utrobe zivotinje i druge vestine i kasnije su nazivane “etrurska nauka”) i neka znanja: tehniku gradjenja mostova, kao i elemente drzavnog uredjenja, sekire i pruce kao simbol vlasti itd. Vremenom se etrurski jezik izgubio i oni su romanizovani. Ciceron je bio iz porodice koja je verovatno etrurskog porekla. Sam naziv za grad Rim (Roma) po nekim misljenjima vodi poreklo od etrurskog gensa Ruma.

U centralnom delu zive Ekvi, Volsci, Umbri, Samniti, ali najvecu ulogu imaju Latini, narodi srodni Rimljanima, koji govore istim jezikom i imaju slicnu religiju. Rimljani su, i pored povremenih sukiba, sa njima sklopili savez koji je bio jedan od razloga za njihov trijumf nad protivnicama. Poreklo Rimljana nije dovoljno jasno. Pripadaju indoevropskoj grupi naroda, kojoj i Grci, Germani, Sloveni, sto se vidi iz bliskosti jezika.

izvor: prof. dr Obrad Stanojevic - Rimsko pravo