Reality Show – bruka civilizacije

Reality Show – брука цивилизације

29.11. 2010 Српски културни клуб




Живимо у времену парадокса. Апсолутног релативитета. Покушава се наметнути теза по којој нема добра и зла, већ је све подложно арбитражи просвећених, самопроглашених просвећених, да будемо јаснији. У нашој земљи ову функцију врше припадници ”Круга двојке”. Они дрско оспоравају све традиционалне вредности, извргавају их порузи, а с друге стране промовишу скарадне, шокантне изразе поремећеног духа у прогресивну и ослобађајућу уметност. По речима новосадског теолога, Дејана Перишића, најстрашније је што неприметно, полако, ове идеје добијају право грађанства у нашем друштву. Оно што смо сматрали скрнавим и потпуно неприхватљивим пре деценију, две, данас може комотно да се емитује у преподневном или рановечерњем програму националног сервиса. Општи ниво културе и медија се срозавао током година до мере коју нисмо могли ни замислити. Прво у свету, а затим, ланчано и у Србији. Иначе живимо у времену нарушене естетике, да с послужим опсервацијом једног од угледнијих, младих историчара уметности нашег града, Владимира Димовског, те његовим пластичним објашњењем ове тврдње, која пореди слике мртве природе и пејзажа из времена ренесансе или чак деветнаестог века, на којима можемо видети историјске композиције, фијакере, коње у трку, сребрне свећњаке, златне чиније са воћем и цвећем, док би на платну ухваћен призор из садашњег времена морао приказивати мобилне телефоне, мониторе, аутомобиле, тролејбусе и електричне трафое. Оваква представка тешко да би могла да оплемени свог посматрача.


Упоредо са кризом естетике, наступила је и криза инспирације и идеје у медијима, нарочито на филму и телевизији. Аутори схватају да је тешко надмашити нека ремек дела из прошлости па покушавају да лансирају оригиналне форме емисија, без обзира на њихову етичку, културолошку и уметничку вредност. На овај начин, добили смо феномен шоуа реалности, који се приказује на неколико наших телевизија с националном фреквенцијом у сличној форми под различитим насловима. Тако имамо чувеног Великог брата на Б92, том светионику елитне мисли, Фарму, Летећи старт, Мењам жену, Гледај мајку бирај ћерку, Тренутак истине итд. на Пинку, 48 сати свадба на РТС-у, Сурвајвер на телевизији Фокс и сл.

Због чињенице да нису у стању да публици понуде образујући и једновремено занимљив програм, власници и продуценти телевизијских станица у етар лансирају дехуманизујућу форму програма реалности, односно воајерисања, побуђујући код своје публике најниже страсти, жељу за посматрањем туђе интиме, жеђ за крвљу и мотивишући је да сопствени живот одбаци, а почне да живи животе учесника ових програма.

У озлоглашеном Великом брату, који дрско преузима наслов од Орвела, а чини се и његову претпоставку о потпуној уништености духа појединца, на делу је потпуно нехумано утамничавање једног броја људи и њихово излагање двадесетчетворочасовном посматрању милионског аудиторијума. Небитно је у свему што они добровољно прихватају да у томе учествују, јер не би било коректно искоришћавати пристанак особе с посебним потребама на нешто што није у њеном најбољем интересу. Једнако тако, ови најчешће млади људи, не разумеју зашто је учешће у ВБ за њих лично понижавајуће, али то не аболира творце од одговорности. Елем, у једну кућу се усељава известан број људи, камере се постављају у сваки ћошак ове зграде, укључујући и санитарни чвор. Укућани се затим у периоду од четврт године излажу непрестаном надзору телевизијске публике. Учесници се мотивишу да једни друге оговарају, да се међусобно свађају и сукобљавају на сваки начин, јер се претпоставља да је то оно што ће највише узбудити воајера који у мраку свог туробног живота посматра екран као једино светло универзума. Мотив овим људима је новчана награда за онога ко победи остале. Тај мамон се још једном потврђује као једина битност у свету потрошачког друштва и савремених глобалистичких тежњи.

Гледаоци се намамљују да запусте сопствени живот, или да га не унапређују како би што више времена проводили са укућанима. У изглед им се ставља да ће, ако довољно дуго и редовно буду буљили у екран можда видети нечију тучу, међусобно вређање или најподмуклије опањкавање учесника овог програма, а уколико буду имали нарочите среће, можда и део нечијег голог тела или као гран при – неколико секунди сношаја.

Опчињени гледалац, попут староримског плебејца, жедног крви, који шкргуће зубима и дивљачки исколачује очи у екстази док лавови и тигрови касапе несрећног гладијатора, допушта себи да се сведе на ниво страстима опхрване нуле, која нема ништа духовније и/или паметније да ради неголи да се нада неком спектакуларном призору на ТВ екрану. Овај конзумент Великог брата не разуме да тамошња дешавања нису ни од каквог значаја за његов живот, те да би неописиво боље за њега било да то време и емоције усмери на чланове своје породице, на пријатеље и комшије. Да прочита нешто или покуша да о нечему дубљем промишља. Он се изолује од својих ближњих, гледа ВБ и замењује своју реалност за шоу туђе реалности. Чак и разговоре са људима које среће у школи, на послу, на пијаци ил у превозу своди на интерпретацију догађаја из куће Великог брата и тумачење карактерних својстава укућана. Људи се сврставају уз једне, а оштре се против других учесника ове емисије, па чак и међусобно долазе у сукоб, острашћени попут фудбалских хулигана. Све ово дешава се на телевизији Б92 која би за себе да приграби статус еманципатора, врхунског културолошког судије, те едукатора овог друштва, а нуди му само модерну гладијаторску арену у којој људе не убијају, али их излажу порузи, понижењу и третману уобичајеном за лабораторијске пацове.

Домаћи огранак америчког ТВ Фокса приказује шоу у коме група младих и лепих девојака и младића на некој егзотичној локацији подвргавају своје организме различитим физичким тешкоћама у процесу такмичења за коначну награду, док гледаоци могу да уживају у призору њихових тела у сквашеним купаћим костимима.

Јавни сервис, који наплаћује немали износ на име претплате од свих грађана ове државе, такође учествује у вулгаризовању јавног дискурса Србије, емисијом ”48 сати свадба”, где у замену за покривене трошкове венчања и свадбеног весеља, млади пар пристаје да своју интиму подели са гледаоцима РТС-а. Овде можемо чути да је један младожења својој будућој невести склон с времена на време да подели по неки шамарчић, уз објашњење да то и није право пребијање. Други пак, признаје да је своју девојку, будућег брачног друга, варао навелико, остали се показују, скидају, облаче, мазе, грде и све остало пре камерама за проклети новац. Јавни сервис уместо да нас едукује и чини бољим, улази у колотечину комерцијалних шоу програма накарадне реалности у форми трке за гледаношћу.

Иако је Б92 прва донела овај савремени феномен на наше телевизијско тржиште, ружичаста телевизија опасно прети да јој преотме примат у пласирању ове форме примитивизма нашем гледалаштву. У серијалу ”Мењам жену” из недеље у недељу заинтересовани посматрачи могу присуствовати размени супруга између две породице на неколико дана. Награда је опет новац. Ове жене прелазе у туђе породице на уговорени рок, тамо спавају, кувају, негују туђу децу, док сопствену остављају са потпуном незнанком, не видећи у свему ничега етички и људски спорног. Народ гледа на телевизији како оне шире туђ веш, перу туђе суђе, прописују начине понашања, исхране и живота туђим породицама и сл. овај шоу релативизује важност и блискост породице, показујући нам да није ништа неприхватљиво, одрећи се своје мајке и супруге на неколико дана,односно напустити мужа и децу и заменити их туђима у истом периоду, ако се за тај подвиг добије одговарајућа свота.

На истој станици могли смо посматрати емисију ”Гледај мајку, бирај ћерку”, где три мајке настоје да неком младићу нахвале своје кћери, стављајући му у изглед добар провод (а сви знамо шта то значи за једног тинејџера) не би ли се баш за њу одлучио, што би овој омогућило пет минута славе и шансу да је евентуално примети неки естрадни предатор који би је увео у свет шоу-бизниса, омогућивши јој да скидањем и скандалима доспе на насловну страно неког таблоида или у недељно поподне код Лее Киш или Сање Маринковић. Овде се без зазора приказују мајке којима је новац толико важан да не презају од прикривеног подвођења својих кћери преко телевизије, занемарујући своју родитељску, васпитну и заштитничку дужност.

Шампион простаклука и вулгарности је свакако емисија ”Тренутак истине” коју води пинкова шефица службе за односе с јавношћу Татјана Војтеховски Каменарац Стеванов… где она, с коца и конопца скупљеним индивидуама, поставља најинтимнија, често богохулна питања што пристојног човека наводе на повраћање. Ове креатуре у студио доводе своје супружнике, децу, родитеље, кумове, родбину и пријатеље, те пред њима и публиком приповедају гадости из сопствених живота недостојне човека. Јавно се исповедају случајеви силовања ћерке од стране оца уз питање о евентуално доживљеном оргазму том приликом од стране жртве, о хомосексуалним односима испитаника и мужева његових присутних пријатељица, о преварама и пребијању супруга које забезекнуто седе у студију… сем психичких поремећаја оних који се подвргавају испитивању, сведочимо безграничном понижавању њихових најближих нарочито жена и мужева који сазнају о неверствима, издајама, мржњи и осталим скарадностима које према њима осећају или чине њихови супружници. Поново се гледаоцима сервира крв, активирају се њихови најскривенији пориви воајерске природе, потичу се њихове личне абнормалности и комплекси које сви имамо, а све у сврху повећања гледаности и зараде од реклама и спонзора власника телевизија и продуцената емитованих програма.

Културна јавност и квази-елита ћуте о овом феномену, сем Двери српских и понеког усамљеног јахача из академских кругова, не могу се чути озбиљне кампање усмерене на заштиту српске омладине и укупног становништва од најезде кича и шунда на нашим медијима. Велики хигијеничар не говори против Великог брата, јер и како би кад га емитује еуропски Б92, разне НВО не штите народ од погубног утицаја трансмисије одвратности кроз ТВ канале, али су прве да завичу на српску Цркву кад се она огласи у вези са неким друштвеним феноменом чији утицај на грађанство процени штетним.

Шта ћемо све допустити? Колико је потребно да народ устане у сопствену самоодбрану? На јапанским ТВ станицама се приказују шоу програми у којима гледатељке у студију у екстази излазе на бину и изводе фелацио непознатим мушкарцима. Да ли мислите да ово време неће стићи и на европске, а затим и на наше ТВ програме? Има ли уопште границе коју наше достојанство неће прећи?

Аутор: Остоја Симетић

[You must be registered and logged in to see this link.]