Drevne civilizacije

Tajna groba Aleksandra Velikog

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bio je jedan od najvećih vojskovođa antike: porazio je moćno persijsko carstvo i za samo 13 godina stvorio najveću imperiju antičkog sveta. I grob Aleksanda Velikog napravljen je tako da odgovara ličnosti moćnog vojskovođe. Sagrađen je u gradu na delti Nila koji je on sam osnovao, u Aleksandriji. Gotovo 600 godina njegov grob je privlačio hodočasnike iz čitavog sveta. A onda je početkom 4. veka nove ere, grob iznenada nestao - ne samo kao spomenik već i iz svih pisanih tekstova.

Aleksandar je umro od malarije u palati persijskih kraljeva u Vavilonu, 10. juna 323.g.p.n.e . Njegovo telo je balsamovano i stavljeno u masivni sarkofag od čistog zlata, napunjen najređim začinima i mirisima. Aleksandrova smrt je neizbežno pokrenula među njegovim generalima krvožednu borbu za vlast, a svaki je pokušavo da se dočepa posmrtnih ostataka velikog vođe za koje se verovalo da poseduju magične moći.

Između Vavilona, Egipta i Makedonije kao potencijalnog počivališta moćnog vladara, odabrana je ova poslednja. Kako je Makedonija bila udaljena hiljadama kilometara, za prenos posmrtnih ostataka je moralo da se izgradi posebno vozilo. Ta mrtvačka kola su završena tek posle dve godine, ali su na kraju više ličila na hram na točkovima nego na transportna kola. Kolonade i presto su napravljeni od zlata, a krov optočen pločicama od dragog kamenja. U sredini tog pokretnog hrama nalazio se katafalk sa Aleksandrovim telom, prekriven purpurnim pokrovom protkanim zlatom.

Ogromna mrtvačka kola su vukle 64 mule. Ali ni telo ni kola nikada nisu stigli u Makedoniju. Negde na putu između Vavilona i Palestine, bivši Aleksandrov general i tadašnji kralj Egipta, Ptolomej I zaplenio je kola i telo. Kola su zaplenjena i zgodno lišena dragocenih ukrasa i zlata, a Ptolomej koji je sebe smatrao Aleksandrovim zakonitim naslednikom zadržao je njegov kovčeg kako nikome ne bi palo na pamet da mu osporava egipatski presto. Na ruku mu je išla i činjenica da su i narod i sveštenici Egipta smatrali Aleksandra bogom. Ptolomej je nameravao da ga sahrani u blizini piramida u Memfisu, religijskom centru Egipta.

Nekoliko godina kasnije, kada je konsolidovao svoju vlast, Ptolomej I je prebacio Aleksandrove posmrtne ostatke u Aleksandriju, grad koji je proglasio svojom prestonicom. Tu je je podigao veličanstveni mauzolej i unutra smestio Aleksandrov kovčeg. Do kraja 3. v.p.n.e. Ptolomej IV će Aleksandrove ostatke smestiti uz posmrtne ostatke svojih predaka, da bi narod podsetio kako potiče direktno od krvne linije Aleksandra Velikog.

Niko ne zna kako je novi mauzolej izgledao. Priča se da je Ptolomej X istopio zlato Aleksandrovog kovčega jer mu je pretio bankrot. Od zlatnog kovčega iskovao je novac. Zatim je telo smestio u stakleni kovčeg. A hodočasnici su i dalje dolazili iz zabačenih ćoškova sveta. Grčki istoričari Diodor Sikul i Strabo su zapisali da su i Julije Cezar i Oktavijan Avgust posetili Aleksandrove ostatke.

Do 4. veka, tačna lokacija Aleksandrovog groba je izgubljena. Priča o antičkom velikanu je potonula u zaborav sve dok, u 19. veku, egipatski astronom Mahmud el-Falaki nije pokušao da pronađe grob. Ali on se rukovodio tri veka starim arapskim zapisima i verovao da se grob nalazi ispod džamije proroka Danila, gde mu nije bilo dozvoljeno da kopa. Ništa bolje nisu prošli ni istraživači 20. veka. Niko nije pronašao grob. Ipak, postoji opšte verovanje da se grob nalazi na Latinskim grobljima, negde između drevne Via Kanopika (koju je otkrio el-Falaki) i Via R1 u modernom gradu Aleksandriji. Kako bilo, tek antička tajna još uvek nije odgonetnuta.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Biokatastrofa uništila prethodnu civilizaciju?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Drevni tekstovi govore o događajima koji su nam danas relevantniji nego ikada ranije. To je priča o eri čovečanstva iz daleke prošlosti, o našim precima - ljudima koji su manipulisali genima i izazivali prirodu, što je rezultiralo potpunom katastrofom. Da li idemo istim putem? Da li je super rasa vrhunskih naučnika nekada davno eksperimentisala sa najgnusnijim formama genetskog inženjeringa? Stvarala eksperimente tako bizarne i jezovite, da su podrazumevali presađvanje ljudskih glava na tela koza i orlova? Kreirali stvorove od delova različitih bića, sa udovima i karakteristikama bukvalno svih drugih životinja? Nemoguće? Ne samo nemoguće već i smešno pomisliti, bar kada je reč o trenutku sadašnjem. Ali koliko god neverovatno zvuči, verovanje da je u najranijoj praistoriji postojala zastrašujuća rasa Gospodara ljudi, nekada je bilo široko rasprostranjeno i opšteprihvaćeno!

Zapravo, ima i onih koji danas veruju da su sposobnosti Gospodara da manipulišu genima suštinski izmenile genetsko ustrojstvo čitave naše rase. Neki idu i dalje, tvrdeći da je i samo čovečanstvo proizvod genetskih eksperimenata vanzemaljaca! Još je intrigantnija činjenica da se, kako tvrde drevni tekstovi, sve ovo dogodilo pre mnogo miliona godina, kada je svet bio u sveopštem stanju haosa!

Nepoznata rasa

Smatralo se da je nepoznata rasa bića naseljavala svet toga vremena, bića koja su posedovala znanje i mogućnost da kontrolišu i menjaju genetske mape svih ljudskih i životinjskih oblika života. Na kraju je to eksperimentisanje krenulo potpuno pogrešnim putem i čitav naseljeni svet je gotovo potpuno uništen. Ovo je veoma zanimljiva priča, ali postoje li ikakvi dokazi koji joj idu u prilog? Na kraju krajeva, govorimo o periodu najdublje praistorije - o vremenu daleko pre nastanka čovečanstva. A opet, danas ne samo što raspravljamo o razvijenim vrstama iz tog vremena, već smo i sami sposobni da menjamo genetsku osnovu sopstvene egzistencije!

Možda nekome ovo zvuči kao mamac za lakoverne, ali pogledajmo dokaze. Pogledajmo najstarije zapise koje mahom čine drevni mitovi i legende. Ne baš pouzdani dokazi, pomisliće neko - i pogrešiće. Jezik mitova jeste kitnjast i teško ga je razumeti, ali za to treba zahvaliti činjenicama da su mitovi zagonetke sastavljene od alegorija i simbolički predstavljenih događanja. Zapravo, oni su vrsta šifrovane priče. Ako ih ignorišemo, onda ćemo ignorisati i suštinski izvor istorijskih dokaza. Treba se samo setiti nepokolebljive vere Hajnriha Šlimana da Homerova Ilijada opisuje istorijske događaje. Sledeći tragove iz Ilijade, Šliman je otkrio Troju. U stvari, kad god je bilo ljudi koji su verovali u drevne legende, događala su se i velika otkrića. U poređenju sa hronologijom o kojoj govorimo, Troja spada u period skorašnje istorije. A uprkos tome postoje podaci o tim dalekim, drevnim vremenima, podaci zapisani u analima jedne od najranijih kultura na Zemlji.

Mesopotamija

Vratimo se do Mesopotamije i drevnih tekstova Vavilonjana. Upravo tu, u zemlji dve reke, rođeno je moderno razumevanje civilizacije. U domovini Sumera nastalo je neverovatno obilje mitova o stvaranju, većina kasnijih judeo-hrišćanskih tekstova i verovanja koja su se proširila iz ove nekada najplodnije oblasti Mesopotamije na ostatak starog sveta. Ti rani zapisivači su čvrsto verovali da naš svet često pogađaju katastrofe koje povremeno unište gotovo sav život na planeti. Takođe su verovali da je, do određene granice, moguće predvideti ove katastrofe.

Umesto da se priklone neminovnom, ovi su ljudi tekstove, zapise i istoriju svoga naroda zakopali u "gradu Sunca u Sipari". Bila je to veoma dalekovida mera predostrožnosti, jer se nova katastrofa obrušila na svet njihovog vremena i gotovo zbrisala sve živo. Kada su se preživeli na kraju ponovo okupili, setili su se tajnih tekstova, otkopali ih i iskoristili da rekonstruišu moćni grad Vavilon. Moglo se dogoditi da priroda tih drevnih znanja za nas bude zauvek izgubljena. Srećom, fragmenti tekstova i onoga o čemu govore se još uvek mogu naći. Oni potiču iz izvora koji je lično poznavao istoričar Berosus. Taj vavilonski sveštenik Belusovog hrama kome savremena nauka pripisuje neobičan osećaj za istorijsku tačnost, živeo je i pisao u vreme Aleksandra Velikog. Nažalost, njegovo monumentalno delo Istorija Vavilona je izgubljeno, ali su fragmenti sačuvani u delima klasičnih pisaca Abidena, Apolodora i Alkesandra Polihistora.

Najveći deo podataka sačuvanih u fragmentima Berosusovog dela se odnosi na ranu praistoriju. Ali, za razliku od većine mitova, u njima nema ni trunke alegorije i sasvim je očigledna Berosusova namera da se ti podaci tretiraju kao istorijska realnost. Time ovi zapisi postaju još izuzetniji, jer u njima nalazimo pomen neobično dalekog vremenskog perioda kada su Zemlju naseljavala najgnusnija bića: "Postojalo je vreme kada nije bilo ničega osim tame i voda bez dna, vreme u kome su obitavala najgroznija bića, koja behu proizvod principa dvostrukosti. Bilo je ljudi sa dva i četiri krila, a neki imahu dva lica. Imali su jedno telo a dve glave - jednu mušku i jednu žensku. Isto su tako imali muške i ženske organe. Bilo je i drugih ljudi koji su imali kozije noge i kozije rogove. Neki su imali konjska kopita, drugi konjske zadnje noge iako su napravljeni da liče na ljude, pa su izgledali kao hipokentauri. Uzgajani su i bikovi sa ljudskim glavama i psi sa četvorostrukim telima i ribljim repovima. Bilo je i konja sa psećim glavama, bilo je i takvih ljudi i drugih životinja sa glavama konja i ribljim repovima. Ukratko, behu to stvorenja sa udovima svih vrsta životinja."

Tehnološka noćna mora

U bilo kom drugom vremenu i među bilo kojim drugim ljudima, ovakva priča bi bila prihvaćena jedino kao mit ili legenda. Ali možda u 21. veku stvari mogu da se posmatraju i na drugi način? U eri visokotehnoloških dostignuća ovakvu priču možemo razmatrati ne sa nevericom kao izmišljotinu, već zatečeni realnošću tih dramatičnih trenutaka rane istorije. Zar ovo ne potseća na opis tehnološke ere koja je poprilično skrenula u krajnost? Berosus govori o gnusnim bićima "sa udovima svih vrsta životinja." Danas retko kada možemo otvoriti novine ili pogledati TV, a da ne ugledamo neku vest o najnovijem napretku procedure ukrštanja životinjskog i ljudskog tkiva. Svinjska srca u ljudskim grudima; volovska pluća zamenjuju obolela ljudska pluća; čitav novi arsenal životinjskih rezervnih delova za hirurške intervencije zamene obolelih ljudskih organa! Pri tom je kloniranje životinja, zahvaljujući biološkoj manipulaciji, postalo sasvim izvesna mogućnost.

Međutim, danas čak i naučnici izražavaju zabrinutost zbog brzine i načina razvoja ovakvih istraživanja. To u suštini znači da će u bliskoj budućnosti biti moguće kloniranje apsolutno identičnih stada stoke iz ćelija jednog jedinog uzorka. Zamislite da je moguće klonirati najboljeg trkačkog konja na svetu u, na primer, stotinak primeraka. Na šta bi onda ličile konjske trke, ako bi najbolje trkačko grlo na svetu istovremeno trčalo na svim većim hipodromima? Procedura kloniranja je poznata, ali je zabrinutost zbog pravca razmišljanja i praktične primene kloniranja bacila u brigu čak i stručnjake koji se time bave. Dejvid Hopkinson, direktor Odeljenja za ljudsku biohemijsku genetiku sa londonskog univerziteta, nedavno je u intervjuu časopisu Tajms izjavio da dostignuća na ovom polju prati sa velikom strepnjom. Njegove kolege čak smatraju da genetski inženjering otvara istinski užasavajuće mogućnosti.

Već smo to uradili

Činjenica je da smo u ovom trenutku potpuno u stanju da ljudske organe zamenimo životinjskim ekvivalentima. Ako je to nama pošlo za rukom i ako je u najdubljoj prošlosti naše planete postojala tehnološki napredna civilizacija, sasvim je izvesno da su i oni to mogli da rade. Možda su čak otišli i dalje od nas, možda se nisu zaistavili na pukom presađivanju životinjskih organa ljudima. Možda su njihova radoznalost i smelost prevazišli naša moralna i etička ograničenja i stvorili neke gnusne hibridne vrste kakve su opisane u Berosusovim tekstovima.

Podsmeh je dozvoljen, ali istovremeno stoji činjenica da ćemo uz trenutnu stopu napretka nauke, veoma brzo moći da ponovo stvaramo hibridna čudovišta iz prošlosti. Ništa nas ne može sprečiti u tome osim sopstvene savesti koja, kako nas istorija uči, nikada i nije bila ograničavajući faktor. Činjenica je da čak i najpovršnije čitanje drevnih tekstova pokazuje da je ideja o hibridnim bićima oduvek postojala. Srećemo je u minojskoj legendi o Minotauru koji je delom bik a delom čovek. Srećemo je u legendama o jednorogu i krilatom konju Pegazu. Srećemo je i u grafičkim prikazima besmrtnika drevnog Egipta - Horusa, Seta, Hator, Sfinge... Mditeranska, grčka sfinga je bila još komplikovanije stvorenje od egipatskog, s obzirom da je imala glavu i grudi žene, lavlje telo i ptičija krila. Stari Grci su takođe verovali i u legende o himerama - čudovištima stvorenim od mešavine "nepodudarnih delova": lavlja glava, kozije telo i zmijski rep. Jednostavno rečeno, ništa posebno komplikovano što nauka bliske budućnosti neće moći da duplicira!

Ljudski eksperiment

Ima i onih koji su ubeđeni da je čovečanstvo rezultat genetskog eksperimenta vanzemaljaca. Ukratko, mi smo proizvod dugoročnog projekta, često menjan i podvrgavan genetskoj manipulaciji, a zatim posejan po ovoj planeti poput semena u ogromnoj zemaljskoj bašti. Kao teorija o potencijalnom poreklu ljudske vrste, ova ideja ima veliki broj poklonika. Autori bestselera poput Eriha fon Denikena i Džordža Adamskog, beskompromisno insistiraju da je to istina a ne puka teorija. Oni ističu da se kojekakvi izgovori i rupe u našoj predstavi o ljudskoj evoluciji, posebno deo o famoznim karikama koje nedostaju, mogu objasniti jedino činjenicom da se odgovori sasvim izvesno nalaze u rukama neke uticajne sile.

Doduše, jeste istina da se bukvalno niotkuda naša vrsta razvila od bića ne previše različitih od životinja, do nivoa kada smo postali sposobni da putujemo na druge planete. Pri tom se sve ovo dogodilo u vremenskom periodu koji u hronološkom i geološkom smislu nije duži od pukog treptaja oka. Umesto evolucije, imamo vrstu koja je shodno svim pratećim ciljevima i svrhama stvorena trenutno i to sa potpuno razvijenim telesnim identitetom. To je upravo način stvaranja koji opisuju drevni tekstovi poput Biblije. Drugim rečima, svako živo biće je posebna kreacija! Suočeni sa ovom realnošću, čini se izvesnim da je naša vrsta u nekom trenutku svog razvoja oplemenjena posebnim kvalitetima, koji su je potpuno razdvojili od životinja! Neki u tome vide božiju promisao, a drugi intervenciju vanzemaljaca. Šta god bilo, ostaje činjenica da se to zaista dogodilo.

Starenje izaziva virus

Deniken takođe navodi da je jedna od posledica te manipulacije bio produženi životni vek ljudskih bića. U svim drevnim tekstovima, uključujući i Bibliju, ljudi žive fantastično dugo. Ranije se to objašnjavalo kao greška u preračunavanju godina, ali detaljnije proučavanje drevnih rukopisa pokazuje da nije u pitanju nikakva greška. Ljudi tog vremena su živeli prosečno između 500 i 900 godina. Erih fon Deniken veruje da je ubrzani proces starenja rezultat malignog virusa koji je namerno ubačen u naš genetski kod kako bi se skrato životni vek ljudi.

Današnja nauka tvrdi da je misterija starenja razotkrivena. Proboj u razumevanju degenerativnog oštećenja ćelija znači da nas u bliskoj budućnosti čeka eventualno mnogo duži životni vek. Majkl Rouz, profesor evolutivne biologije sa kalifornijskog univerziteta, tvrdi da ne postoje granice potencijalnog života ljudskih bića. On je ubeđen da će, zahvaljujući tom novom razumevanju procesa starenja, ljudi moći da žive 400 i više godina! Ovakva ideja zvuči prilično zabavno. Na kraju krajeva, mogućnost neograničeno dugog života je prilično primamljiva, ali čačkanje po genetskom kodu može biti veoma opasno. Gotovo isto tako opasno kao čačkanje po kompjuterskim fajlovima. Pomešajte fajlove i poruke i naći ćete se u nebranom grožđu, sa neočekivanom štetom koja premašuje sve što vam pada na pamet.

Možda se upravo tako nešto dogodilo u dalekoj prošlosti naše planete, u vremenu kada su njome hodali / leteli / plivali monstruozni hibridi. Možda tadašnji naučnici nisu shvatili kada treba stati, pa su na sebe i druge navukli pošast biokatastrofe epskih proporcija. To bi bilo sasvim moguće, jer bi promene u našem biološkom ustrojsvu mogle uzgredno da stvore smrtonosne viruse koji će zbrisati sa lica zemlje sve što je živo. Kako je jedan od naučnika sa Harvarda primetio, sposobnost da se proizvode, transplantiraju i kombinuju geni čini suštinu potencijalne katastrofe koja čitavoj ljudskoj rasi preti biološkim strašnim sudom!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sarkofazi iz Sakare

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grobnice faraona sahranjenih u Sakari, arheološkom lokalitetu u Egiptu koje nikako ne prestaje da zapanjuje naučnike, otkrivaju nova iznenađenja. Tim japanskih istraživača otkrio je drveni sarkofag koji potiče iz perioda od pre 3300 godina. Pored relikvija, pronađeno je i nekoliko drugih predmeta koji su obično vezanih za ritual sahranjivanja pokojnika.

Sakara je nekropola udaljena samo 25 km od Kaira. Egipatski Vrhovni savet za antikvitete, najkompetentnija institucija na polju arheologije u toj zemlji, objavila je zvanično saopštenje za javnost da su naučnici sa univerziteta Vaseda u Tokoju, u okviru famozne nekropole otkrili oblasti koja do tada uopšte nije bila zanimljiva drugim arheolozima. Iskopavanja su tokom poslednjih godina bila fokusirana isključivo na okolinu nekoliko velikih piramida otkrivenih na toj lokaciji. Tako je ostatak nekropole, čija je velična još uvek nepoznata, jednostavno zanemaren. Ipak, povremeno se u oblastima Sakare koje do tada nisu istraživane, događaju veoma zanimljiva otkrića. Nedavno je otkriven par faraonskih grobnica koje su pripadale visokim zvaničnicima dinastičkog perioda.

Zahi Havas koji je rukovodio ovim iskopavanjem, kaže da je jedna grobnica podignuta u čast gospodara kamenoloma iz koga je vađen kamen za gradnju većih piramida, dok druga pripada ženi koja je najverovatnije bila zadužena da faraonu obezbedi odgovarajuću zabavu. Havas je objavio da grobnice potiču od pre 4300 godina i da predstavljaju prvi korak u otkrivanju mnogo većeg groblja. Na veliku žalost japanskih arheologa, u grobnici koju su oni otkrili nema mumije, a dokazi da je to mesto opljačkano u prošlosti više puta, jasno su vidljivi. Na zidovima grobnice su još uvek uočljivi prikazi egipatskih bogova naslikani žutom i crnom bojom, iako prilično oštećeni. Japanci su pronašli tri kanopska ćupa (u kojima se čuvaju unutrašnji organi, srce i mozak pokojnika) napravljena od drveta, kao i četiri kutije za ušabti figurine.

U egipatskoj mitologiji se ove figurice, napravljene tako da prikazuju robove pokojnika, stavljaju u grobnicu zajedno sa preminulom osobom, kako bi mu služili u zagrobnom životu. Kanopski ćupovi sa unutrašnjim organima su takođe imali značajnu ulogu u pogrebnom ritualu, jer su organi uklanjani da ih ne bi oštetila jedinjenja koja su Egipćani koristili za mumifikaciju tela. Nažalost, samo je jedna kutija sa ušabti figurama pronađena neotvorena, ali su figure u njoj bile slomljene. U saopštenju se navodi da je sarkofag položen u grobnicu negde između perioda ramzesida i kasnijeg dinastičkog perioda, što je vremenski raspon koji se proteže od 1300.g.p.n.e. do 330.g.p.n.e. Planiran je nastavak iskopavanja u Sakari, pošto se procenjuje da su dve trećine staroegipatskih artefakata još uvek zakopane u pustinjskom pesku širom zemlje.

"Svako novo otkriće pokazuje da prazne oblasti na mapi Sakare uopšte nisu prazne. Arheolozi ih samo još uvek nisu prekopali", kaže Ejdan Dodson sa odseka za arheologiju univerziteta u Bristolu, koji sa grupom svojih kolega iz raznih zemalja takođe kopa u Sakari. Sakarska nekropola se istražuje već 150 godina. Svake sezone arheolozi dođu do nekog značajnog otkrića. Nedavno je tu otkrivena i 118. egipatska piramida. U samoj Sakari je do sada iskopano ukupno 12 piramida. Datiranja ugljenikom pokazuju da, iako su neki pogrebni spomenici podignuti pre više milenijuma, drugi potiču iz relativno skorašnjeg perioda rimske imperije, što ukazuje da čitava oblast ima izuzetno dugu tradiciju mesta poslednjeg počivališta uglednih i uticajnih Egipćana.

[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li je svetska istorija falsifikat?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Drevni tekstovi dočaravaju sasvim drugačiju perspektivu istorije sveta, u odnosu na onu sa kojom se susrećemo u zvaničnim školskim udžbenicima. Kraljevi koji su vladali desetinama hljada godina? Kraljevstva tako moćna i tehnološki napredna, da ih je teško prihvatiti čak i kao mogućnost? Istina ili mit?

Čak i nasumični pregled drevnih tekstova otkriva sasvim drugačiji pogled na svet prošlosti, koji se u mnogome razlikuje od našeg. Upoznajemo ljude i njihove vladare koji doživljavaju neverovatnu dugovečnost u vremenu tako hronološki dalekom, da ga je gotovo nemoguće zamisliti. Nasuprot tome, naša sposobnost da precizno datiramo specifične istorijske događaje ne ide dalje od tri do četiri hiljade godina unazad. Pomak od samo hiljadu godina pre toga nas dovodi na prag praistorije! Nije onda ni čudo što nas zapanjuje pomisao da su drevni ljudi uspeli da marljivo beleže događaje za koje se smatra da su se dogodilii stotinama hiljada godina pre naše praistorije!

Sveštenici drevnog Egipta su, na primer, tvrdili da poseduju listu sa podacima o kraljevima ostrva Atlantida. Ti podaci su sezali 12 000 godina unazad kroz vreme! Drevni indijski tekstovi govore o užasnim, tehnološki naprednim ratovima koji su se odigrali u dalekoj praistoriji. Naravno, tu su i glasine o izgubljenim ostrvima i potonulim kraljevstvima koje sežu stotinama hiljada godina u prošlost! A kao da sve to nije dovoljno fascinantno, iz svih krajeva sveta nam stižu zapisi o kulturama koje su postojale hiljadama godina pre našeg vremena i gotovo rutinski komunicirale sa bićima koja su naseljavala nebesa. Ne samo da tekstovi govore kako su ta bića često i neprekidno posećivala našu planetu, već i kako su Zemljani putovali sa njima do "domovine bogova" koja se nalazi duboko u svemiru! Apsolutno senzacionalna ideja. A ako je to istina, onda bi se bar nekoliko antičkih misterija koja već dugo godina zbunjuju naučnike dalo objasniti posetama ljudi sa Zemlje tim vanzemaljskim svetovima.

Najvažniji od ovih problema odnosi se na fantastični broj godina koje se pripisuju drevnim vladarima. Naznaka izvesne nebeske veze je više nego očigledna u hronologiji drevnih događanja koja se našim precima od pre tri, četiri hiljade godina uopšte nisu činila tako neverovatnim kako ih to mi danas doživljavamo.

Osećaj za meru

Kada su u pitanju datumi i rastojanja, otkrivamo jasnu razliku između nebeskih i zemaljskih mera računanja. Putovanje od 15 000 kilometara se na Zemlji smatralo dugim. Ali je u svemiru putovanje dugo 150 000 kilometrana smatrano tek majušnim korakom. Pored rastojanja, u drevnim se tekstovima pominje i vreme. U stvari, udaljenosti koje se povezuju sa univerzumom su tako ogromne, da se jedino mogu izraziti svetlosnim godinama - udaljenošću koju pređe svetlost tokom jedne zemaljske godine. Tako shvatamo da se različite mere veličina odnose neobično precizno na okolinu koja se meri. Svemir bukvalno nagoni na potrebu korišćenja astronomskih brojeva, a zemaljske razdaljine i vreme se mere shodno zemaljskim zakonima.

Ali ponekad ti drevni tekstovi unose potpunu zabunu u našu zemaljsku perspektivu, opisujući događaje i ljude sa vremenske skale koja potpuno odstupa od svega što nam je poznato o istoriji ove planete! Uzmimo za primer kalendar Maja. Taj kalendar je izuzetno kompleksan, sofisticiran i precizan do mnogo decimala, iako je njihov fenomenalni proces izračunavanja osmišljen pre više od hiljadu godina. Osim toga, tu je majansko znanje o astronomiji, posebno o planetarnim ciklusima i sideralnoj godini koji su izraženi do neobjašnjivog stepena preciznosti i tačnosti! Ni uz pomoć najpreciznijih instrumenata današnjice, ne bi se bolje obavila tako tačna i precizna merenja.

Dugo računanje dana

Kalendar Maja je apsolutno zapanjujuć, ali ono što nas posebno može zanimati je fantastičan opseg vremena koji kalendar obuhvata. To takozvano 'dugo računanje dana', čini ukupno pet vremenskih ciklusa. To znači da je moguće precizno datirati neverovatno daleke događaje. Najviša jedinica ovog kalendara - alautun, ekvivalentna je količini od 23000 miliona dana. U knjizi Misterija Drevnih, autori Erik i Krejg Amlend pišu: "Drugim rečima, ti 'primitivni zemljoradnici' znali su da mere vreme jedinicama većim od 23000 miliona dana! Majanski zapis iz Kvirigve pominje događaje koji su se odigrali pre 90 miliona godina. Drugi natpis, pronađen na istom lokalitetu, govori o događajima od pre 400 miliona godina!"

Ali čemu tako neverovatni brojevi? Kakva je bila njihova svrha? Iako i mi koristimo tako daleke datume, oni se obično odnose na maglovite geološke periode vremena čije je granice unutar nekoliko miliona godina veoma teško definisati. Nasuprot tome, majanski kalendar i njihovi zapisi uopšte ne pate od te vremenske maglovitosti. Oni govore o specifičnim datumima starim milione godina. Poređenja radi, to bi bilo kao kada bismo danas upotrebili sopstveni kalendar da opišemo događaj koji se odigrao 30. avgusta 30 000 000. godine pre nove ere! Za razliku od Maja, prvi događaj o kome posedujemo ikakvo specifično znanje odigrao se pre samo 5000 godina. Iza tog vremena je potpuni hronološki mrak. Ali ne i za Maje, kojima kalendar pruža mogućnost da se pozivaju na događaje iz određenog dana, nedelje i meseca od pre mnogo miliona godina!

Komentarišući ovi fascinantnu činjenicu, Erik Tomson u knjizi Svetovi iz prošlosti kaže da jedino problemi koji se bave stelarnim distancama i međuplanetarnim putovanjem zahtevaju jedinice mere ove veličine!

Tajne sumerskih kraljeva

Još jedna enigma ili hronološka anomalija se može videti u podacima koji se odnose na drevne sumerske kraljeve. Ti izuzetno uzbudljivi podaci sačuvani su u tektstovima napisanim klinastim pismom na glinenim pločicama i predstavljaju obiman i detaljan spisak ranih sumerskih vladara. Najdetaljniji od svih zapisa je onaj uklesan na prizmi Veld-Blundel iz muzeja Ašmolean. Veld-Blundelova prizma sadrži zapanjujuće podatke o kraljevima koji su vladali u vremenu pre potopa - tokom perioda od približno pola miliona godina! Tekst na prizmi govori da je upravo u ta rana vremena 'kraljevstvo sišlo sa neba'. Drugim rečima, kraljevi na Zemlji su vladali kao izaslanici nebeskih bogova koji su - nalik božanstvima antičke Grčke - preuzeli fizički izgled i karakteristike zemaljskih ljudi.

Ono što posebno zapanjuje je broj godina koje je svaki vladar proveo na prestolu. Vladavina duga dvadeset ili trideset hiljada godina uopšte nije bila neuobičajena! Na primer, spisak kraljeva VB otkriva da: "kada je kraljevstvo sišlo sa neba, kraljevstvo je bilo u Eridu. Alulim je bio kralj u Eridu. Vladao je 28800 godina. Alagar je vladao 36000 godina. Ta dva kralja vladahu 64800 godina....!" I tako dalje, nastavlja se vladar za vladarom i jedna neobjašnjivo dugačka vladavina za drugom.

Još jedna zapanjujuća karakteristika ovog spiska kraljeva je da se posle potopa ta beskonačno duga vladavina urušila savim dramatično. Zapravo, otkrivamo da je Utul Kalamana, sin Urnungala, vladao samo 15 godina! Kralj Labaser samo 9 godina. To je zaista drastična razlika u odnosu na 30000 godina vladavine njihovih prethodnika i još jedna neobjašnjiva misterija. Zbog čega je period vladavine kraljeva iznenada skraćen tako mnogo? Zbog čega su prethodni kraljevi vladali tako dugo? Šta se dogodilo u međuvremenu? Posebna je misterija činjenica da je izgleda nekolicina kraljeva vladala po dva puta. Čak i površna procena pokazuje da između jedne i druge njihove vladavine postoji rupa od par hiljada godina!

Nebeski Vladari

To je zaista misterija, ali pre nego što se upustimo u potragu za objašnjenjem, skoknimo do Kine, još jedne drevne zemlje sa neverovatno dugom istorijom moćnih vladara i tradicije. I drevni kineski tekstovi govore o neverovatnoj istorijskoj starosti. Oni pominju veme kada su 'Nebeski Vladari' vladali Zemljom. Bilo je trinaest takvih vladara i svaki je živeo i vladao 18000 godina! I ponovo drevni tekstovi insistiraju da je kraljevstvo sišlo sa nebesa. Kraljevstvo koje je trajalo blizu pola miliona godina!

Da su u pitanju jedan ili dva izolovana slučaja koja pominju ta naizgled izmišljena vremena, lako bi ih bilo ignorisati. Međutim, javljaju se u bukvalno svakoj kulturnoj tradiciji sveta kao davni preriod slave, kada su nebeski vladari hiljadama godina vladali našom planetom. Tako Erih fon Deniken komentariše drevni amazonski rukopis Jaguarovu knjigu. U rukopisu se pominje 'kolonizacija Zemlje od strane bogova koja je trajala sve do vremena druge svetske katastrofe'. U Orlovoj knjizi, još jednom amazonskom rukopisu, precizira se da se to dogodilo pre više od 11000 godina.

Traktat Hronika Akakora, bavi se praistorijskim poreklom amazonskog plemena Mongulala i decidirano tvrdi da su 'bogovi odabrali ovo pleme pre 15000 godina'! Poznati istoričar i sociolog, Karl Bruger, zabeležio je 1972. na filmsku traku detaljnu istoriju ovog plemena. Poglavica Tatunka Nara, narator filma, tvrdi da je Hronika Akakora "istorija najstarijih ljudi na svetu..." On objašnjava da je dugo, dugo vremena njegovo pleme bilo izuzetno primitivno, sve dok nisu došli bogovi i doneli im svetlost. Poglavica tvrdi da se to dogodilo 13000. godine pre nove ere, "u godini belih varvara"! Upravo su se te godine "blistavi zlatni brodovi iznenada pojavili na nebu, osvetlivši nebesa svojim sjajem. Zemlja se tresla a gromovi valjali preko brda. Ljudi su pali ničice puni strahopoštovanja prema moćnim strancima koji su došli da osvoje zemlju!" Rodna planeta stranaca - Shverta - nalazila se duboko u svemiru. To je "moćna imperija koju čine brojne druge planete, a ima ih toliko koliko i zrna prašine na ulici"! Ta su moćna bića Zemljom vladala iz Akakora, grada podignutog pre oko 14000 godina.

Indijsko nasleđe

I rana hronologija Indije je zaista kolosalna. U Tajnama izgubljenih rasa, Rene Nurbergen piše da u brojnim knjigama na sanskritu postoje napomene o dalekom periodu vremena koji je dugo trajao. Hindu tekstovi se bave kosmologijom na čijem je jednom ekstremnom kraju jedinica koju nazivaju kalpa ili Dan Brame - a to je period od 4,32 milijarde godina! Da li jedna ovakva hronologija ukazuje na nebeski uticaj?

Ovo su zaista astronomske cifre koje pripadaju oblasti univerzuma, dimenziji postojanja značajno široj od ove naše. A neporeciva istina je da drevni tekstovi otvoreno pominju nebesku vezu. Sumeri jasno govore da je kraljevstvo stiglo sa nebesa, a Kinezi da su njima vladali Nebeski Vladari. Objašnjavajući fantastičan broj godina koje je svaki kralj proveo na tronu, Erih fon Deniken - čovek koji je prvi u zapadnoj javnosti izneo tezu o vezama ljudi i vanzemaljaca i stekao planetarnu slavu - ima zaista domišljato rešenje. On veruje da su ti nebeski valdari stalno putovali tamo i nazad od Zemlje do svoje rodne planete. Međuplanetarna putovanja te vrste podrazumevaju i diletaciju vremena. Na primer, osoba koja poleće sa Zemlje u neverovatno brzom svemirskom brodu se može vratiti nazad posle završenog putovanja i otkriti da je tokom puta svemirom za nju prošlo svega nekoliko nedelja, dok je na Zemlji prošlo već nekoliko hiljada godina. To bi moglo značiti da pominjanje vladara koji su dva puta vladali nije nikakva greška. Nebeski Vladari su možda delili svoju vladavinu među sobom, posećujući i druge svetove.

Ako su putovali brzinom bliskom brzini svetlosti, do njihovog povratka na Zemlji bi sasvim sigurno prošlo nekoliko hiljada godina. Istovremeno bi Nebeskim Vladarima u putu prošlo svega dve ili tri godine. "Ako se ovo uzme kao činjenica", kaže Deniken, "onda više nije toliki apsurd prihvatiti da su bogokraljevi bili ili vanzemaljci, ili su bili ljudi koji su putovali tamo i nazad u svemirskim brodovima vanzemaljaca. Nezamislivo duga vladavina kraljevskih vladara i kraljevstvo koje je stiglo sa neba, navode nas s pravom da posumnjamo kako se radi o stvarima koje i nisu baš ovozemaljske!" Drugim rečima, sve se svodi na zemaljsko protiv nebeskog - na ograničene mogućnosti Zemlje u poređenju sa beskrajnim svemirom. Drevni su sasvim jasno videli ovu vezu.

U svetlu ovih otkrića, vreme je da se zgodno omeđeni svet iz udžbenika arheologije ponovo preispita i preformuliše. Nova otkrića i sasvim drugačija perspektiva prošlosti, daleko kompleksnija nego što se i usuđujemo da pomislimo, zahtevaju suočavanje sa fantastičnom misterijom u kojoj se susreću dve realnosti. Prva je da se u dalekoj prošlosti čoveka, desetinama hiljada godina udaljenoj od trenutka sadašnjeg, krije neopisiva istorija zapanjujućih postignuća. Druga je da je ta istorija nerazmrsivo povezana sa nebeskim bićima koja su došla sa zvezda!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Arhimed i zraci smrti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Genijalni grčki matematičar Arhimed je svu svoju kreativnu energiju primenio ne bi li porazio Rimljane koji su opsedali Sirakuzu. Da li je on zaista bio u stanju da zapali rimsku flotu i spase svoj grad?

"Da su sunčevi zraci mogli da se koriste kao oružje u ratovima, još odavno bismo imali solarnu energiju", rekao je ser Džordž Porter. Neke naučne kontraverze vezane za ovu temu traju godinama, a neke decenijama. Nekolicina je izdržala i čitav milenijum. Upravo takva je ona o Arhimedu i njegovim zracima smrti. Tokom opsade Sirakuze na Siciliji 215 - 212. g.n.e. veliki matematičar i fizičar Arhimed je sagradio sprave pomoću kojih je planirao da se suprotstavi moćnoj rimskoj floti. Jedan od argumenata ove mlenijumske naučne kontraverze, odnosi se na raspored ogledala koja su fokusirala sunčeve zrake.

Prema Arhimedovom zapisu, "kada bi se zraci odrazili u ogledalu, zastrašujući stub vatre bi planuo na brodovima udaljenim na strelomet od obale i pretvarao ih u pepeo". Istinitost ove priče nije dovođena u pitanje u 16. veku. Veliki škotski matematičar Džon Nepier je u svoj rad Tajni izumi za ratovanje uključio i nacrt Arhimedovog ogledala koje stvara vatru. Ali su se u 17. veku neki velikani naučne misli, među njima i Rene Dekart, okrenuli protiv ove priče. Sve je to stvar optike i potrebe da se pomoću malog paraboličnog ogledala fokusira dovoljno mala tačka da bi se zapalila varnica, tvrdili su.

Atanasius Kirhner je kasnije demonstrirao da je za koncentraciju sunčevih zraka moglo biti upotrebljeno nekoliko ravnih ogledala, ali su mnogi više nego sumnjali da je moguće zapaliti drvene grede na ovaj način. Žorž Lui LeKlerk, grof du Bufon, prikupio je 168 malih ogledala veličine 20 x 25 cm. Otkrio je da može potpaliti vatru na kreozotskoj dasci udaljenoj gotovo 60 m i da taj plamen daje dovoljno toplote da potpuno sagori dasku. To ipak nije bilo dovoljno da zapuši usta skepticima. Rašireno mišljenje bilo je da bi protiv mete veličine ratnog broda udaljenog strelomet od obale, bilo potrebno angažovati najmanje nekoliko stotina ljudi koji bi usmeravali sunčevu svetlost na potpuno istu tačku, što je podvig koji zahteva neverovatno obimnu i preciznu koordinaciju.

Njihovi su protivnici isticali da spisi koji opisuju Arhimedovu upotrebu ogledala potiču iz potpuno drugog vremena. Mnogi su verovali da je paljenje rimske flote izvedeno pomoću neke zapaljive mešavine (kakva je bila čuvena grčka vatra), a ne pomoću ogledala. To je bilo i preovlađujuće mišljenje sve do sredine 20. veka. Jedan je pisac 1961. godine zapisao da se priča o Arhimedovim ogledalima "uopšteno govoreći, može smatrati jedino čistom fikcijom". Ali dvanaest godina kasnije, pojavio se neko ko je odlučio da se uhvati u koštac sa tom fikcijom.

Inženjer i stručnjak za solarnu energiju Joanis Sakas, dobio je pomoć grčke mornarice da postavi 70 ogledala dimenzija 150 x 90 cm, kojima će upravljati mornari. Ogledala su napravljena od uglačanog bakra, baš kao u Arhimedovo vreme. Meta je bio mali brodić udaljen 50 metara od obale. U početku su mornari koji su rukovali ogledalima imali problema da uprave sve zrake u istu tačku, ali kada im je to pošlo za rukom, brodić je za samo dve, tri sekunde počeo da se dimi. Ubrzo ga je plamen potpuno progutao. Skeptici ponovo nisu bili ubeđeni, smatrajući da je čitava demonstracija nameštena. Dva naučnika su u tekstu objavljenom 1992. u evropskom Žurnalu fizike izneli matematičku analizu i opredelili se protiv Sakasove demonstracije, tvrdeći da bi za takav rezultat bilo potrebno 400 ljudi od kojih bi svaki morao da nosi metalno ogledalo veličine jednog kvadratnog metra. "To je tako loša upotreba ljudi i resursa, da se jedino može zaključiti kako je ova klasična priča ništa drugo do običan mit", zaključili su. Doduše, rasprava bazirana na lošoj upotrebi ljudi i resursa je bila potpuno novi pristup temi.

Praktični eksperimenti su nastavljeni. Na festivalu Mit i magija u Osnabruku u Nemačkoj 2002. godine, 500 dobrovoljaca naoružanih kvadratnim ogledalima dimenzija 45 cm, uspelo je da potpali brodić udaljen 50 metara. U popularnoj američkoj TV seriji Razotkrivanje mitova, tvrdili su da im je pošlo za rukom da ovaj mit "razotkriju" još 2005, iako nisu uspeli da pripale metu. Međutim, nekoliko studenata sa MIT koji su im asistirali u razotkrivanju mita, pokušili su da kasnije izvedu sopstveni eksperiment pomoću 125 kvadratnih ogledala dimenzija 30 cm. Uspelo im je da zapale drvenu metu.

Potvrda da je Arhimed mogao da uradi ono što mu se pripisuje, mogu se pronaći i u nekim ranijim izvorima. Studija o vatrenim ogledalima iz 9. veka otkrivena je u kolekciji muzeja Tarik Radžab u Kuvajtu. Bio je to prevod ranije grčke rasprave o vatrenim ogledalima, u kojoj se jasno naglašava da je takvom tehnologijom mogla da se potpali vatra na objektima udaljenim 30 kubita (14 metara) od ogledala i da su tadašnji inženjeri pokušavali da primenom geometrije produže daljinu paljenja na 100 kubita (48 metara). Savremeni solarni koncentratori ostvaruju veoma visoke temperature - u prvoj komercijalnoj solarnoj elektrani u Španiji postavljena je šuma od čak 600 ogledala. To, naravno, ne znači da je slična stvar mogla da se izvede pre 2000 godina.

Faktor koji se veoma retko uzima u obzir je Arhimed lično, taj neverovatan inženjer i maštoviti pronalazač daleko ispred svog vremena. On je takođe bio dodatno motivisan da uspe u svom naumu: za njega je odbana Sirakuze od rimske opsade bila pitanje života i smrti a ne u praksi primenjena naučna radoznalost. Moguće da je upotrebio i modifikovao sve što je smatrao efikasnim - kriva ogledala radije nego ravna, na primer - i možda je shvatio da su psihološki efekti značajniji od fizičkih. Strah koji je među pomorcima izazivao samo jedan brod u plamenu, mogao je da parališe manevarsko dejstvo većine kapetana drugih brodova i kupi dragoceno vreme napadnutima, čime bi se smesta opravdao toliki napor Sirakužana. Pa ako se i dogodi da neki smatraju kako je veoma teško ponoviti Arhimedov podvig, možda je tajna u tome što je on bio istinski genije a ponavljači to nisu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tibetanski kameni diskovi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Visoko u planinama Baja-Kara-Ula na granici Kine i Tibeta, tim arheologa je 1938. obavljao veoma detaljno ali rutinsko istraživanje niza međusobno povezanih pećina. A onda su iznenada otkrili redove pažljivo aranžiranih grobova i u njima skelete onih koji su verovatno pripadali rasi ljudskih bića. Verovatno, jer su imali izdužena i tanka tela i veoma velike, previše razvijene glave.

U početku se mislilo da su pećine bile dom dotad nepoznate vrste čovekolikih majmuna. Ali dok je proučavao skelete, jedan od arheologa se sapleo o veliki okrugli kameni disk, poluzakopan u prašini pećine. Disk je izgleda kao artefakt iz kamenog doba. U sredini je imao rupu, a u krug se pružala užlebljena spirala pažljivo ispisanih karaktera. Niko nije razumeo značenje pisane poruke. Disk je označen, zaveden i odložen među mnoge druge nalaze iz te oblasti.

Tokom sledećih 20 godina, najbolji stručnjaci Kine su pokušavali da prevedu poruku sa diska. Konačno je doktor Cum Um Nui uspeo da je dešifruje. Pekinška Akademija za praistoriju mu je zabranila da objavi nalaze. Dvadeset sedam godina kasnije, 1965, u tim istim pećinama otkriveno je još 716 diskova sa urezanim karakterima. Oni su pričali priču o "svemirskoj sondi" stanovnika sa druge planete koji su dospeli u planine Baja-Kara-Ula. Tu su se spustili prinudno. Njihove miroljubive namere su pogrešno protumačene, pa su ih članovi plemena Han koji su živeli u susednim pećinama, nemilosrdno lovili i ubijali. Došljaci su sebe nazivali Drope. Zapisali su da su na Zmelju stigli svojom svemirskom letilicom iz oblaka. Letilica se srušila u udaljenim, negostoljubivim planinama. Nije bilo načina da poprave svoj brod ili da sagrade novi.

Legende iz tog kraja govore o malim, koščatim i suvonjavim ljudima žutih lica koji su davno, davno stigli iz oblaka. Ljudi su imali ogromne ispupčene glave i slabašna tela. Bili su toliko ružni, da su ih svi lovili i ubijali. Ovaj opis savršeno odgovara telima otkrivenim u pećinama s početka priče. Zidovi pećina bili su ukrašeni grubim slikama Sunca, Meseca, zvezda koje je nemoguće identifikovati i Zemlje. Sva ova nebeska tela su povezana tačkastim linijama.

Pećinski crteži Dropa su, procenjuju naučnici, stari najmanje 12 000 godina. Tu pećinsku oblast još uvek naseljavaju dva polutrogloditska plemena, koja se zovu Han i Dropa. članovi plemena izgledaju veoma čudno. Izuzetno su krhki i kržljavi i visoki jedva 1,5m. Uopšte ne liče ni na tipične Kineze ni na tipične Tibetance.

Nekoliko tibetanskih diskova je testirano u Rusiji. Tamošnji naučnici su otkrili da diskovi sadrže velike količine kobalta i drugih metalnih supstanci. Kada se stave na specijalna postolja, diskovi vibriraju i bruje neuobičajenim ritmom, kao da kroz njih prolazi električno pražnjenje. Kao da zajedno formiraju deo nekakvog električnog kola.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Ko su bili Tutankamonovi roditelji?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Analiza DNK određenog broja egipatskih mumija koje pripadaju kraljevskom staležu, ukazuje da su egiptolozi možda uspeli da konačno pronađu trag koji vodi do predaka slavnog faraona.

Otkriće je veoma važno, jer skida veo sa bar nekih od brojnih tajni koje okružuju najpoznatiju istorijsku ličnost koja je ikada živela na ovoj planeti, ličnost koja je postala simbol čitave civilizacije drevnog Egipta. Posmrtna maska faraona Tutankamona je najcenjeniji arheološki artefakt koji potiče iz ove prastare kulture procvetale na obalama moćne reke Nil.

Uprkos svojoj današnjoj slavi i renomeu, život faraona Tutankamona je još uvek delimična misterija. Ne zna se mnogo o tome kako je živeo, kako je umro i ko su mu bili roditelji, ali se zna da je vladao Egiptom između 1đ. i 1324.g.p.n.e. u periodu koji današnja istorija naziva Novo Kraljevstvo. Njegova smrt je krajnje misteriozan događaj, koji pothranjuje brojne rasprave i kontroverze između istoričara i drugih naučnika. Dok neki stručnjaci uporno tvrde da je faraon ubijen udarcem u zadnji deo glave, drugi veruju da je smrt nastupila pukim slučajem.

Brojni pregledi i rendgenski snimci samo su još više nepoznanica dodali aktuelnoj misteriji. "Od trenutka kada je Hauard Karter 1922. iskopao njegovu grobnicu u Dolini Kraljeva, malo se saznalo o Tutankamonovim precima. Ali njegova mumija i neprocenjivo blago koje je sa njom sahranjeno, zajedno sa drugim značajnim arheološkim otkrićima 20. veka, pružili su nam važne informacije o životu ovog dečaka-faraona i njegovoj porodici", kaže Zahi Havas iz egipatskog Vrhovnog saveta za antikvitete. Naučnici su analizirali DNK jedanaest mumija iz perioda Novog Kraljevstva, tragajući za genetskim dokazima koji bi ukazali na to šta je ubilo Tutankamona i ko su bili njegovi roditelji. Analiza je pokazala da su tri od četiri mumije bile blisko povezane.

Stručnjaci su otkrili da je otac mladog faraona bio niko drugi do faraon Ehnaton, koji je umro 1336.g.p.n.e. nakon vladavine duge 17 godina. Ehnaton je pokušao da prvi put u istoriji Egipta nametne monoteističku religiju, ali su svi njegovi napori propali nakon što je, u 9. godini života, na presto Egipta seo mladi Tutankamon. Naučnici su među mumijama otkrili i potencijalnu kandidatkinju za majku, a sasvim sigurno identifikovali Tutankamonovu baku, kraljicu Tije. Tije je bila Ehnatonova majka a ne Tutankamonova, kako su istoričari prethodno pogrešno verovali. U vreme Tutankamonovog rođenja, kraljica je imala oko 50 godina.

Novi podaci, prikupljeni zahvaljujući različitim tehnikama analize DNK, su takođe ukazali i da bi vrlo verovatni uzroci smrti mladog faraona mogli biti malarija i ozbiljno oboljenje kostiju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tajna praistorijskih simbola

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ulaz u jedna od najočuvanijih grobnih hodnika u Evropi otvara se ka jugoistoku u pravoj liniji sa radjanjem sunca u vreme zimskog solisticija. Kakve veze ima grobnica sa astronomijom? Kakvo je značenje spiralnih ureza na steni? Šta otkrivaju grobni simboli o religijskim verovanjima u Irskoj pre 5000 godina?

Iza reke Bojn u Irskoj gde voda pravi široku okuku, praistorijsko groblje čini više od 25 grobnica - hodnika. Groblje je po svemu sudeći namerno locirano na brdu tako da bi tri največe grobnice: Njugrejndž, Not i Dot dominirale plodnom dolinom u podnožju. Hodnik-grobnica Njugrejndž je najpoznatiji praistorijski kompleks u Irskoj, ne samo zbog neobične strukture, već i po nevidjenim urezima i crtežima u steni. Ali, da li je Njugrejndž samo obična grobnica ili i nešto više?

Ruiniranu grobnicu otkrio je 1699. velški trgovac starinama Edvard Lud, koji je zapisao: "Prilikom prvog ulaska, bili smo prisiljeni da klečimo, ali kako smo išli dalje, strane tunela su postajale sve više i više, a u samoj pećini zidovi su bili 6m visoki". Hodnik kroz koji je odvažni velšanin prošao duži je od 18 m, a na njegovom kraju su tri male odaje u kojima su se nalazile masivne kamene zdele. U visokom, kamenjem operveženom svodu, stotinu i više kamenova perfektno balansiranih još uvek stoje kako su prvobitno ugradjeni - bez maltera kao vezivnog tkiva. Za 5000 godina, samo su dva kamena slomljena. Ova perfekcija dizajna pokazuje da su graditelji Njugrejndža bili izuzetni gradjevinski majstori oko 3250.g.p.n.e.

Oko posetioca Njugrejndža će se zadržati na bogatstvu ucrtanih linija na okolnom kamenju. Ulaz čuva ogromni kameni stub prekriven spiralama, a više od dvanaest uspravnih kamenih blokova u unutrašnjosti prolaza su takodje ukrašeni. Nekoliko krovnih podupirača i ploča su takodje ukrašeni, ponekad na gornjoj površini bližoj svodu, koja se ne može videti odozdo. Najbolji eneterijerni ukras je triplikatna spirala ucrtana nisko, blizu kraja jednog od stubova. Napolju, mnogi ivičnjaci koji okružuju kompleks Njugrejndža su dekorisani često sa skrivene, unutrašnje strane. Osim spirala, najčešći ukrasi u Njugrejndžu su bili rombovi, cik-cak linije i krugovi. Ali je čudno što se slični simboli ne mogu videti u drugim, sličnim grobnicama u Irskoj. Šta predstavljaju?

Rani sakupljači starina bili su donekle indiferentni prema ovim crtežima. U XVIII veku, Tomas Molino, profesor fizike sa dablinskog Triniti koledža, naziva ih "oblikom varvarskih crteža", a mnogi ljudi su od tada verovali da se radi samo o najjednostavnijoj ornamentici. Poslednjih godina, uloženi su ozbiljni napori da se otkrije još koje značenje osim dekorativnog efekta. Jedan od poznatih istraživača na ovom polju je Martin Brenan. U svojoj knjizi posvećenoj Irskim grobnicama, Brenan analizira više od 700 crteža iz doline Bojn, gde se nalazi i Njugrejndž. Zaključio je da većina crteža predstvalja podatke o astronomskim i kosmološkim posmatranjima, a da je Njugrejndž bio najveći i najstariji sunčani sat na svetu.

"Ljudima u dolini reke Bojn", napisao je Brenan, "proučavanje kretanja sunca je bilo od izuzetnog značaja. Oni su bili majstori časovničari novog kamenog doba." Naučna proučavanja nisu bila i jedina motivacija ljudi koji su izgradili monumentalne strukture poput Njugrejndža i Stounhendža - gde su se takodje vršila i astronomska osmatranja. Možda su na taj način ljudi učili o univerzumu i sve to povezivali sa sopstvenim životima u direktnom smislu značenja.

Njugrejndž nije samo sunčani sat i opservatorija. On se pojavljuje i kao simbol životvorne sile same po sebi. Prvobitno, humke koje su prekrivale hodnike-grobnice bile su jajastog oblika. Imajući to na umu, životvorno jaje koje prodire kroz dugi hodnik na čijem se kraju nalazi pećinasta odaja, verovatno simboliše matericu. Visoka ploča falusoidnog oblika u unutrašnjosti i par krečnjačkih kugli pronadjenih u Njugrejndžu, mogu takodje simbolisati odlike muškog pola. Njugrejndž je konstruisan tako, da iskoristi prednosti najživotvornijeg od svih elementa - sunca.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iznad ulaza, koji je u originalu bio zapečaćen kamenom pločom, nalazi se mali kvadratni otvor sa crtežima duplih spirala i rombova na krovu. Kamena vrata otvora se mogu otvarati i zatvarati. Struktura je tako orijentisana da u zoru na dan zimskog solisticija, izlazeće sunce prodire u grobnicu kroz ta otvorena vrata na krovu. Zrak sunca prodira kroz hodnik sve do samog srca prostorije.

Istraživanjem Njugrejndža ozbiljno se bavio i Majkl O'Keli, profesor arheologije na Kork univerzitetu. Zoru 21. decembra 1969, dan zimskog solisticija, O'Keli je dočekao u unutrašnjosti hodnika da bi zabeležio dogadjaj. "Tačno u 9,54h", zapisao je, "sunčana lopta se pojavila na horizontu a u 9,58h prvi tračak sunca je prošao kroz otvor na krovu, protežući se kroz hodnik sve do centralne prostorije. Kada je tanka traka svetla stigla do poda prostorije, grobnica je iznenada dramatično bila potpuno osvetljena i brojni detalji na zidovima, podu i svodu su postali jasno uočljivi i osvetljeni. U 10.04h, 17cm široka traka svetla počela je da jenjava, da bi tačno u 10,15 direktnog zraka nestalo i prostorija je opet utonula u mrak".

Zimski soilisticij je najkraći dan u godini, vreme kada nova godina počinje i kada životna sila započinje ciklus revitalizacije usnule prirode. Da li trostruka spirala u unutrašnjosti prostorije obuhvata ono što su graditelji Njugrejndža pokušavali da postignu konstruišući ovu monumentalnu gradjevinu, pogrešno nazvanu "grobnicom"? Da li unutrašnja spirala simboliše putovanje mrtvih, dok spoljašnja spirala istovremeno označava ponovno rodjenje?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ako je tako, Njugrejndž može predstavljati simbol plodnosti kosmičkog jajeta koje obezbedjuje kontinuitet večnog ciklusa smrti i ponovnog radjanja. Možda su sveštenici polagali kremirane ostatke nekih od svojih najpoštovanijih predaka u unutrašnjost kamenih zdela u odajama, gde bi sunčeva svetlost odredjenog dana godine padala na njih i simbolisla kontinuitet njihove loze. Otkrića iz Njugrejndža pokazuju da praistorijski čovek nije bio jednostavni varvarin, već mislilac obdaren znanjem i veštinom daleko do pretpostavljane.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Antičke misterije

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon Neronove smrti 9. juna 68. godine, u Rimu je započeo građanski rat koji je, na kraju dobio Vespazijan. Ključna figura tokom vladavine poznatog imperatora bio je njegov oficir Licinije Mucije koji je, navodi Tacit u svojoj Istoriji, više voleo da stvara imperatore nego da postane jedan od njih. U delu Vespazijanov život, Svetonije ga naziva notorno nemoralnom osobom; za Tacita je Mucije prebogati sladostrasnik koji je uspešno spojio besposlenost sa energičnošću, uljudnost sa arogancijom.

Konzul i guverner Likije, Licinije Mucije je obožavao knjige, ugađanje samom sebi i - mladiće. Osim što se bavio sređivanjem istorijskih tekstova, Mucije je takođe pisao o prirodnim i neprirodnim kuriozitetima koje je viđao tokom svoje velike turneje po istoku Grčke. Dnevnik sa njegovog putovanja je, nažalost, izgubljen, ali su delovi ostali sačuvani inkorporirani u Plinijevoj Prirodnoj istoriji. Nemoguće je reći da li je Mucije zaista verovao u to što je video i da li je pokušao da pruži alternativna "racionalna" objašnjenja čuda o kojima piše. Plinije o tome ne govori. On samo navodi iz Mucijevog dnevnika neka od čudesa koja je konzul video svojim očima:

* Izvor na Androsu čija voda ima ukus vina svakog 5. januara. Plinije ovom čudu dodaje i jezerce na Kolofonu koje podstiče čudesne izjave i skraćuje živote onih koji iz njega piju.

* Žene koje se pretvaraju u muškarce. "To nije prazna priča", piše Plinije, dodajući priču o ženi koja je promenila pol na dan njenog / njegovog venčanja. Flegon je imala muške genitalije, zbog čega je njen budući muž doživeo najveći šok u životu. I Tertulijan pominje da je bokser Kleomakus odjednom promenio pol.

* Neki Tempsis je živeo 150 godina, a Zoklesu su izrasli potpuno novi zubi u 140. godini života.

* Slon koji piše grčki. Plinije dodaje još začina ovome, opisujući slonove koji su išli unazad i radili mnoge neobične stvari.

* Dva jarca su se srela na uskom brvnu, jedan je legao dole i dozvolio drugom da pređe preko njega.

* Majmuni koji igraju mice.

* Cipal od 40 kg. Bila su potrebna dva kuvara da ovu monstruozno veliku ribu pripreme za gozbu.

* Ljubičasti ljuskari koji su se kačili za brod i nosili sa sobom svoje mlade.

* Džinovski platan u kome je Mucije priredio gozbu za 18 gostiju. Plinije dodaje sličnu anegdotu o Kaliguli.

* Pismo koje je, navodno, pred Trojom napisao homerovski junak Serpedon. Plinije veoma sarkastično komentariše ovo.

* Depresivna priča o Kupidonovom izvoru gde oni koji piju izgube svoj libido.

* 3 000 statua na Rodosu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Megalitske avenije Karnaka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oko 3000 uspravnih kamenih blokova rasporedjenih poput avenija, predstavljaju nejneobičniji megalitski spomenik u Evropi. Kada su podignuti i sa kojom svrhom? Veliki uspravni kameni blokovi i zemljane humke podignuti u praistoriji, posetiocu ostavljaju utisak da je čitava oblast Karnaka u Francuskoj sveto mesto.

Neke od najstarijih struktura ikad podignute ljudskom rukom, otkrivene su upravo u Bretanji, u najvećem od svih megalitskih centara sveta. Nigde se drevna snishodljivost neolitskih ljudi prema bogovima ne oseća u tolikoj meri kao u blizini Karnaka, gde se još uvek vide velike humke obrasle travom sa uspravnim kamenim blokovima na vrhu. Kroz ove humke čiji su ulazi okrenuti u pravcu izlaska sunca tokom zimskog solisticija, dugački hodnici poput kamenih drvoreda vode do centralne kvadratne kamene odaje.

Pretpostavlja se da su megaliti podignuti oko 4700.g.p.n.e. što ih čini najdrevnijim strukturama u Evropi, skoro 2000 godina starijim od Stounhendža i egipatskih piramida. Karnak predstavlja najveću grupaciju megalita u svetu. Hiljade njih još uvek stoji uspravno, uprkos vekovima zanemarivanja i aktivnog uništavanja od strane lokalnih farmera. Četiri impresivne megalitske zaravni protežu se skoro 8 km kroz borovu šumu i ravnicu, kao zapanjujuće svedočanstvo organizacione veštine drevnih stanovnika ovog regiona. Najveća skupina se nalazi pokraj zaseoka Le Menek u blizini Karnaka, gde je grupica kuća okružena elipsom kamenja koji stoje jedan kraj drugog. Svaki red ima po 70 megalita visine 1,2 m i proteže se 100 m u dužinu.



Istočno od elipse koja okružuje Le Menek nalazi se 1099 kamenova aranžiranih u jedanaest paralelnih redova koji se protežu na horizontu. Kamenje je aranžirano po veličini - od najvišeg do najnižeg. Najviši megaliti su visoki 3,7m i smanjuju se prema kraju avenije do visine od 0,9m. Nizovi kamenja nisu pravi, ali slede zakrivljenost terena ka severoistoku i završavaju se u blizini još jednog kamenog okruženja skoro 0,8 km dalje.

Zapanjujući prizor ovih avenija opisao je 1827. godine francuski antikvar Ševalje de Freminvil koji ih je nazvao "kamenom regimentom, zapanjujućim strojem kamenja bez oblika, poredjanog u tako fantastičnoj simetriji". Kameni stroj kod Le Meneka je dovoljno impresivan zbog svoje dužine, ali istočno odatle u Kermariu, "mestu mrtvih", nalazi se čak mnogo veća skupina megalita. Najimpresivniji kameni stubovi su viši od 7 metara i kao u prethodnom slučaju, poredjani su od najvišeg do najnižeg. Na kraju niza 1,2 km dalje, nalaze se tri ogromna kamena koja stoje pod pravim uglom u odnosu na avenije. Treća skupina kamenog stroja nalazi se malo dalje na istoku, u blizini Kerleskana, "mesta gorućih". Ovde postoji blizu trinaest paralelnih redova od ukupno 540 kamenih blokova. Istočnije, u blizini mesta Le Peti Menek, još oko 100 kamenova čini četvrtu grupaciju. Veruje se da su u davnini, sve skupine činile jedinstvenu celinu.

Lokalni folklor vrlo plastično objašnjava poreklo uspravnog kamenja. Veruje se da su to rimski vojnici koje je okamenio Korneli, svetac iz Karnaka i bivši papa, prognan iz Rima u rodnu Bretanju. Tokom puta u izgnanstvo, Korneli je uzeo volove da mu nose prtljag i zbog toga je postao svetac zaštitnik stočara. U centru kulta u parohijskoj crkvi u Karnaku, nalazi se slika Kornelija okruženog uspravnim kamenim blokovima dok blagosilja dva bika. Svake godine 13. septembra, lokalni farmeri dovode svoju stoku pred crkvu da bi bila blagoslovljena.

Nije li dan tog sveca zapravo nastavak drevne paganske ceremonije u kojoj je magijska moć kamenja korišćena za lečenje bolesne stoke? Odgovor bi mogao biti potvrdan, jer su pronajdeni neki dokazi o postojanju drevnog stočarskog kulta u okolini. Iskopavanje jedne galsko-rimske vile u Bosenu blizu Karnaka, otkrilo je ceremonijalnu statuu bika i kosture stoke pronadjene na lokalnom paraistorijskom groblju. Sa druge strane, nizovi kamenja, zemljane humke i pojedinačni megaliti, mogli su biti podignuti da bi se povremeno merilo kretanje sunca, meseca i zvezda. Najbolji dokaz o tome nudi od Aleksandar Tom, bivši profeosr mašinstva sa oksfordskog univerziteta, koji je istražiovao megalitske strukture od 1970.-1975.g. Profesor zaključuje da je kompleks oko Karnaka podignut kao astronomska opservatorija, čija je specijalnost bila proučavanje meseca. Ako je to tačno, posmatranje je vršeno sa avenija gde su četiri veća kamena, uključujući i onaj visok 6m i nazvan Div od Manija, stvarale astronomski značajne orijentire.

Najznačajniji artefakt ove opservatorije je svakako sada slomljeni megalit nazvan Vilinski kamen. On leži polomljen na 4 ogromna komada na kraju nekadašnje zemljane humke blizu Lomarikera gde je i pao tokom zemljotresa 1722. godine. Pomeranje i uspravljanje preko 20 m visokog kamena, teškog više od 350 tona, bio je fantastičan domet praistorijskog inženjerstva. Istraživanje profesora Toma pokazalo je i odnos Vilinskog kamena i drugih velikih kamenih blokova. Naime, sa kamenja i humki udaljenih i 13 km od Vilinskog kamena, mogu se posmatrati svi važniji izlasci i zalasci meseca, ukoliko se gigantski megalit iskoristi kao marker.

Ne može se tvrditi da su baš sve megalitske skupine bile direktno uključene u posmatranje astronomskih dogadjanja, naročito lunarnih. Prema profesoru Tomu, mogli su se lako koristiti za astronomske proračune jer formiraju - kako je on to rekao "specifičnu vrstu megalitske grafičke karte". Uprkos današnjim nepravilnostima u skupinama, nizovima i pozicijama kamenja nastalim tokom vekova i naknadnim uspravljanjem palog kamenja, profesor Tom je zaključio da su drevni zvezdočatci kamene skupine planirali i gradili kao seriju pravih linija ili geometrijskih formi. Drugim rečima, megalitske avenije i kamenje koje se danas može videti, ostaci su drevnog giganstkog astronomskog instrumenta iz perioda neolita.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Faraon ženskog tela

[You must be registered and logged in to see this image.]

Faraon Amenofis IV (1372 - 1354.g.p.n.e.) je medu egiptolozima najpoznatiji kao vladar koji je pokušao da u Egipat uvede monoteisticku religiju. Kult Atona (suncevog diska), po faraonovom naredenju je zvanicno zamenio drevni kult Amon-Ra. Ovo je bila jasna demonstracija faraonovog autoriteta, pošto su sveštenici Amon-Ra ovu novu religiju smatrali jeretickom. Amenofis IV ili Amenotes (Amonu ugodan) na egipatskom, uzeo je kraljevsko ime Eknaton (onaj nad kojim lebdi Atonova blagonaklonost). A opet su i drevna politeistička tradicija Egipćana i Eknatonova kratka vladavina od samo 18 godina sprečile opšte prihvatanje i ukorenjivanje monoteizma u moćnom kraljevstvu.

Eknaton i njegova žena Nefertiti su 1370. sagradili grad Ahet-Aton (Atonov horizont), današnji Tel el-Amaran, nameravajući da ga pretvore u centar svog monoteističkog kulta i jednog boga. Cak iako monoteistički Atonov kult nije preživeo smrt Eknatona, njegov daleki eho se može pronaći u današnjoj Mojsijevoj religiji. I jedan psalm iz Starog Zaveta inspirisan je himnom posvećenom Atonu. Savremene monoteističke religije judaizma, hrišćanstva i islama imaju dodira sa vizionarskim pokušajem drevnog egipatskog faraona.

Eknaton je bio otac ili polubrat Tutankamona. U jednoj novoj studiji nedavno predstavljenoj na medicinskom fakultetu u Merilendu, tvrdi se da je Eknaton, uprkos činjenici što je bio otac šestoro dece, imao izuzetno feminizirano telo i jajastu glavu. „Faraonova ženska mistika je rezultat genetske mutacije usled čega je njegovo telo pretvaralo više muških hormona u ženske nego što je to bilo potrebno. Eknatonova glava je bila pogrešno oblikovana zbog toga što su mu se kosti lobanje spojile u veoma ranom dobu. Imao je žensku muskulaturu sa širokim kukovima i grudima, ali je uprkos tome bio muškarac čiju je plodnost dokazalo šest kćeri“, kaže autor studije, dr Irvin Brejvermen, lekar sa univerziteta Jejl. Brejvermen procenjuje zdravlje pojedinaca na osnovu njihovih portreta. U slučaju Eknatona, on je analizirao statue i rezbarije na kojima je ovaj prikazan. Uveren je da je faraon bolovao od marfanskog sindroma, genetskog oboljenja koje se manifestuje izduženim karakteristikama prstiju i lica. "Bilo je mišljenja da su Eknaton i njegov rod bolovali od Froenlihovog sindroma koji izaziva distribuciju ženskog sala ali i sterilitet. To se ne može odnositi na Eknatona koji je imao šest kćeri", kaže Brejvermen.

Klinfelterov sindrom, hromozomsko oboljenje koje izaziva ginekomastiju (rast grudi kod muškaraca), takode je bilo na listi potencijalnih objašnjenja Eknatonovog neuobičajenog izgleda, ali se njegove ostale karakteristike jednostavno ne uklapaju. Tako Brejvermen ukazuje na manje očiglednu porodičnu ginekomastiju, genetsko oboljenje koje izazivaju preterane količine estrogena. Ali tek kada naučnici budu utvrdili koja je od mumija egipatskih vladara nekada bila faraon Eknaton, testiranjem DNK biće moguće potvrditi koja je od ovih teorija bila najbliža istini.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Lemurija, izgubljena zemlja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li su Lemurijom upravljali vrhunski magovi ili device kraljevske krvi?
Tamilski pesnici opevali su život sa dinosaurusima u vremenu pre velike kataklizme. Oni koji su odrastali pre dvadesetak godina, dobro pamte priče o izgubljenim zemljama i kontinentima. Lemurija je uvek išla u paru sa zemljom Mu i Atlantidom. I dok je Mu uglavnom bila kreacija mašte Džejmsa Črčvorda, manje poznata Lemurija je bla jednako obavijena misterijom kao i Atlantida. Kako je Atlantida bila jedna od vrhunskih zagonetki okultne tradicije zapada, teozofi su prisvojili Lemuriju iz mitologije južne Indije.

Tokom 19. veka, smatralo se da je Lemurija kopneni most izmedju Indije i Afrike ili produženi jug Indije ka Antarktiku te da je, poput Atlantide, desetak hiljada godina pre nove ere nestala u morskim talasima. En Arbor, profesor istorije sa univerziteta Mičigen, smatra da je ovde više reč o kulturnom gubitku i razočaranosti, jer se moderna naučna i intelektualna racionalizacija nauke "odriče istine koja je nekada bila važna i odbacuje čuda koja su svojeveremno okupirala, u svetu natopljenom magijom, misterjom i udivljenjem." Ona smatra da preokupacija takvim gubitkom "manifestuje sebe u fascinaciji izgubljenim domovinama, skrivenim civilizacijama i zaboravljenim ljudima" i da se to ogleda u poetici, politici, ideologijama, čak i u naukama.

U svojoj fascinantnoj studiji o Lemuriji, profesor Sumati Ravasvami sledi sudbinu izgubljenog sveta, njegove zagovornike i šampione i one koji su razočarali svoje pristalice bijući izgubljene bitke. Prema Ravasvamiju, Lemurija je bila skup ljudi i stvari drugačijeg vremena. Bio je to paleosvet, zemlja daleko pre našeg vremena, gde su kroz guste šume lutala krda dinosaurusa. Taj mitološki pejzaž oblikovan je ljudskim umom koji je žudeo za jednim takvim mestom.

Ponovno pokretanje pitanja postojanja takvog sveta, dogadja se gotovo koincidentno sa trenutkom kada se paleodiscipline - aspekti istorije prirode, geologije, zoologije i antropologije - pojavljuju kao najprestižnije nauke 19. veka. I zaista, traganje za "izgubljenim kontinentima" bilo je neophodan antidot nametnutoj suvoparnosti ovih nauka, baš kao što su one bile reakcija na prethodnu tradiciju romanse i maštovitosti.

Za razliku od Atlantide (priču o njoj pominje Platon), Lemurija je rodjena na krajnje naučni način. Sve do 1774. godine, obrazovani svet je sledio stav biskupa Ašera, smatrajući da je naš svet star oko 6 000 godina. Ali te godine je francuski grof i naučnik Bufon shvatio da 6 000 godina nije dovoljno vremena koliko je potrebno nekim geološkim procesima da nastanu i razviju se, pa je ponovo počeo da računa i došao do cifre od 75 000 godina. Usledile su još brže i učestalije revizije, zasnovane na sve pažljivijim geološkim posmatranjima strukture formiranja naše planete. Ipak, tek je revolucionarna Teorija o Zemlji Džejmsa Hatona iz 1788. konačno suočila zvaničnu nauku sa sopstvenom zatucanom religioznom prošlošću.

U svojoj studiji je pisao o "nestajanju svetova" bez razočaravajućeg početka i kraja, o planinama koje se troše i nestaju i morskom dnu koje se uzdiže dok se slojevi formiraju jedan iznad drugog. Opisujući konstantne promene i veću dubinu vremena, Haton opisuje i katastrofu - kopna tonu u morske dubine - to je gotovo naučni eho biblijskog mita o Nojevom potopu, a nova otkrića u paleontologiji i arheologiji na taj njegov spisak dodaju i nekada živa bića - ljude i životinje - kako se uzdžu iz tame vremena, dostižu svoj vrhunac i izumiru.

Uskoro je katastrofizam ustuknuo pred teorijama velikih racionalista poput Darvina, koji su zastupali tezu da su geološki i evolucioni procesi bili dugi i postepeni. Toj grupi pripada i Filip Skleter, engleski zoolog koji je istraživao zbog čega ima više vrsta lemura na Madagaskaru nego u Indiji i Africi. U svom radu iz 1864. Skleter je zaključio da mora da je postojao kopneni most izmedju dva kontinenta, a da je Madagaskar njegov jedini preostali deo koji se još uvek izdiže nad morskim talasima. "Predlažem da se kopneni most nazove Lemurija", napisao je Filip Skleter. Zapravo, on je pretpostavio da je i Afrika, takodje, ostatak tog izgubljenog kontenta koji se prostirao u dužinu sve do Amerike, čime je objašnjavao i neke sličnosti izmedju majmuna Novog Sveta i lemura Starog Sveta.

Medju daleko opskurnijim primerima, jeste i lik Darvinovg rivala Alfreda Valasa - kasnije će postati kritičar ideje o ulozi "izgubljenog kontinenta" u rasprostranjenosti životinjskih vrsta - a koji je upotrebio isti argument 1859. da bi objasnio anomalije kod faune na udaljenim istočnim ostrvima, baš kao što je to učinio i Edvard Forbs 1846. objašnjavajući sličnosti faune na ostrvima srednjeg Atlantika. Zapanjujuće kako to možda zvuči danas, ali čak i veliki biolog Ernst Hekel je 1870. napisao da je izgubljeni kopneni most Lemurija, najverovatnije kolevka ljudske rase. Korisnost ove ideje bila je toliko popularna, da se lično Darvin požalio na preterano umnožavanje kontinenata koji se uzdižu i tonu.

Iako je kasnije ova teorija napuštena, Lemurija je utrla put jednoj drugoj revolucionarnoj teoriji - Vegenerovim plutajućim kontinentima. Sudari velikih ploča zemljine kore, stvaraju upravo onu vrstu potresa i cunamija koja uzrokuje potonuće kontinenata, te u potpunosti zadovoljavaju katastrofičare. Filip Skleter bi bio oduševljen da je, vek ranije, znao za takvu mogućnost. Njegov drevni superkontinent bi bio preimenovan u Gondvana, a veza sa Lemurijom priznata od strane zoologa. Ova hipotetička domovina "karike koja nedostaje" - obično je nazivana Indo-Okeanija ili Indoafrički kontinent, ili redje Lemurija. Čak se i za ostrva Mauritaniju i Sejšale govorilo da su samo vrhovi potonulog kopna.

Takve ideje opstale su sve do 1939. godine, kada je jedna anglo - egipatska ekspedicija prokrstarila okean i uz pomoć eho sondiranja zaključila da u toj oblasti "ne postoje nikakvi dokazi o hipotetičkom kontinentu Gondvana niti o zemljouzu Lemurija". Krajem 19. veka kada je planetarna geologija pretrpela značajnu reviziju, ideja o Lemuriji privukla je strasno zapadnjačke okultiste, koji su je ubrzo naselili precima modernog čoveka koji su posedovali gotovo magijske moći.

Najpoznatija medju okultistima i svakako najuticajnija bila je Helena Blavatska, čija je knjiga Razotkrivena Izida iz 1877. postala središte njenog teozofskog pokreta (iako je Lemuriju relocirala u Pacifik ). Njen sledbenik V.Skot-Eliot (knjiga U izgubljenoj Lemuriji iz 1904.), koristeći se metodom vidovitosti, opisuje nestali kontinent kao rajski vrt u kome čovek koegzistira zajedno sa mezozoičkim dinosaurusima i reptilima.

Zaveštanje ove neobične sinteze nauke i okultizma, uticalo je na porast interesovanja za Platonovu Atlantidu i zemlju Mu. Zapravo, nagovešteno je da su neki Lemurijanci preživeli katastrofu i dočepali se obala današnje Kalifornije, ponovo stvorivši svoju civilizaciju u podnožju planine Šasta - svete planine američkih Indijanaca iz te oblasti koji su, naravno, potomci Lemurijanaca. Ovo verovanje je bilo opšte prihvaceno i preživelo je nekoliko Nju Ejdž pokreta, uključujući poklonike letećih tanjira, reinkarnacije, astralnih putovanja, medijumskog transa i izgubljenih svetova.

Profesor Ramasvami pominje i tradicionalnu legendu Tamila o njihovoj potopljenoj domovini Kumarinatu, koja se nalazila oko 11,250 km južno do Indije i Šri Lanke. Još pre paleonaučih i teozofskih rasprava postojale su priče o potopljenim zemljama i kontinentima, ali se oduvek smatralo da su to tek mitovi maštovitih naroda. Kada su nova otkrića naterala zapadnjačke naučnike da napuste ideju o izgubljenom kontinentu, tamilski intelektualci su spremno prihvatili naučnu Lemuriju kao izgubljenu domovinu proto-Dravidijanaca. Za njih, ona objašnjava misteriju porekla Dravida na jugu Indije (smatra se da su Arijevci stigli kasnije) kada na severu nije bilo nikakvih tragova njihovog prolaska. Ideja da su tamilski preci migrirali sa severnog kopna koje je potonulo medju morske talase, sve do 1981. je bila uvršćena u zvanične školske udžbenike i svako ju je dete naučilo već u osnovnoj školi.

Jedan uvaženi učenjak, N.C.Kandiah Pilai, stvorio je novi mit (za decu) od starih elemenata: da su Kumarinatuom vladale devičanske kraljice koje su obožavale majku boginju u obličju Kanijakumari koja se bori protiv demona. Zemlja je takodje identifikovana kao legendarni Tamilakam, dom dinastije Pandija (koja je vladala jugom Indije većim delom prvog milenijuma) i proslavljenih pesnika koji su kroz poeziju sačuvali istoriju. Neki od milosrdnijih kritičara pripisali su tamilsku sklonost ka "izgubljenom poreklu" istorijskom ratnom haosu koji je vladao tokom perioda dinastije Pandija i pogrešnim pretpostavkama da će uspomena na potopljenu domovinu (ideja koju nisu osporavali) možda zaista biti utkana u mit. Medjutim, kada su medjunarodne kulturne različitosti postale aktuelne, puna težina zapadnjačkog naučng skepticizma obrušila se na "dravidsku zemlju iz snova" poput najnovije kataklizme. Kako profesor Ramasvami navodi: "Bilo je neprihvatljivo da su tamilski govornici, a kamo li ljudska bića uopšte, živeli rame uz rame sa dinosaurusima na kopnu koje se protezalo sve do Antarktika, a da niko drugi osim tamilskih pesnika nije preživeo da o tome peva."

[You must be registered and logged in to see this link.]

Mohendžo-Daro: prvi planski grad u istoriji ljudske civilizacije

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dolinu reke Ind ne karakterišu raskošne palate i hramovi iz bogate kulturne prošlosti, već visoko organizovan urbanistički razvoj. Jedinstveni primer arhitektonske umetnosti pruža Mohendžo-Daro, drevni grad prastanovnika Indije.

Mitovi i legende Indije nagoveštavaju postojanje davno zaboravljene civilizacije. Prema sanskritskim Rig-vedama, od II milenijuma pre n.e, negde oko 1500.g.p.n.e. arijevski osvajači prodiru u Indiju predvodjeni Indrom - bogom iz hindu mitologije, nazvanim još Uništitelj Tvrdjava. Po predanju, Indra je uništio devedest tvrdjava i sto drevnih palata i zamkova.

Sve do XX veka, pretpostavljalo se da su te tvrdjave, žrtve moćnog boga, običan mit. Arheologija je dokazala suprotno. U oblastima oko reke Ind postojala je vrlo razvijena kultura u IV i III milenijumu pre n.e. Na osnovu arheološkog materijala zaključuje se da su prastanovnici ove zemlje živeli na visokom stupnju civilizacijskog razvoja. Najstarije države ovoga područja stvorene su sredinom II milenijuma pre n.e. To je vreme kada su Indiju naseljavala dravidska plemena, koja su postepeno počeli da potiskuju ka jugu poluostrva pripadnici indoevropskih jezičkih grupa. Osvajači, koji su sebe nazivali Arijevcima što znači "plemeniti", u svom prvom naletu dospeli su sve do područja gde se danas nalazi Indijska prestonica Delhi.

Istorija dakle potvrdjuje postojanje mitskih osvajača, koji su jednom zauvek uništili bogatu i plodnu kulturu nastalu u dolini reke Ind. Zaboravljeni savremenici civilizacija Egipta i Mesopotamije, pojavili su se na svetlu dana tokom iskopavanja 20-tih i 30-tih godina ovog veka. Kao i već pomenute civilizacije i ova se razvijala u dolini reke, ali se širila i cvetala na mnogo širem prostoru. Zapravo, civilizacija iz doline Inda se danas smatra najvećom pretklasičnom imperijom sveta!

Gotovo sto sela, utvrdjenja i gradova otkriveno je u grubom trouglu površine oko 800 km uzvodno Indom, dok se u osnovi proteže na površini od oko 960 km duž obale do samog izvorišta reke.

Prvi svetski urbanisticki planeri

Kada je ser Mortimer Viler postao direktor arheološkog odseka u Indiji 1944, počeo je da istražuje ogromne humke za koje se pretpostavljalo da skrivaju ostatke dva najveća grada civilizacije iz doline Inda: Harapu na severu i Mohendžo-Daro na jugozapadu. Dva grada Koje je Viler tražio, bila su gotovo u potpunosti sagradjena od pečene cigle izmedju 2500. i 2100. g.p.n.e. i verovatno su bili glavni gradovi onoga što je danas poznato kao Harapanska imperija. Zapanjujuće dobro organizovani i urbanistički gotovo istovetni, ovi gradovi-blizanci su u to vreme bile najveće urbane naseobine ljudi u svetu. Svaka metropola je imala perimetar od preko 5 km i jedino je drevni mesopotamski grad Uruk mogao da im konkuriše po momumentalnosti - ali nedovoljno.

Suočeni sa grandioznošću davno uništenog grada, arheolozi su zapisali: "Mohendžo-Daro je nekada bio grad u punom cvatu. Izgleda kao da je potekao sa crtaće table nepoznatog futurističkog arhitekte. Začudjuje potpuno odsustvo uobičajene ornamentike i arhitekturnog stila Indijaca. Ne zna se ko ga je gradio. Teoretski, on ne bi trebalo da se nalazi na tlu Indije. Kada se čovek kreće ulicama ovoga grada, stiče utisak da se nalazi na današnjim ulicama bilo kog grada u Lankaširu. Taj utisak stvaraju prostrane gradjevine od opeka kojima nedostaje bilo kakav ukras i koje su u potpunosti i isključivo - funkcionalne!"

Prvobitno kvadratnog oblika, Mohendžo-Daro je imao dvanaest glavnih ulica sa kolovozima od nabijene zemlje. Ulice širine izmedju 9 i 14 metara, delile su grad na dvanaest gradskih blokova. Jedanaest ulica su bile stambene i trgovačke četvrti, ispunjene standardizovanim kućama. Bilo je tu i prodavnica i umetničkih i zanatskih radionica. Dvanaesti blok je bio malo izdvojen od centra i dominirao je gradom. Ovde, na veštačkoj pravougaonoj humci - citadeli visokoj oko 6m, podignute su tri monumentalne gradjevine nazvane: Veliko Kupatilo, Žitnica i Skupština. Danas je citadela okrunjena impoznatnom stupom iz budističkog manastira popignutom u II veku n.e. Od tri velike zgrade su ostale samo ruševine.

Izuzetno komforne, gradske kuće su podizane po istovetnom urbanističkom obrascu. Centralno dvorište sa bunarom u sredini okruživale su stambene prostorije. Iz dvorišta je stepenište vodilo na gornji sprat. Neke kuće su bile okrenute, ili su imale prozore prema glavnoj ulici. Možda zbog potrebe za privatnošću i zaštitom, ili da bi se jednostavno odbranili od prašine i buke urbanog saobraćaja, u sve kuće Mohendžo-Dara ulazilo se jedino kroz uske krivudave uličice, zbog kojih je grad podsećao na svojevrsno saće. Jedan od aspekata urbanog planiranja grada, bio je razvijeni odvodni i kanalizacioni sistem. Sa glavnim gradskim kanalizacionim otvorima koji su čišćeni u odredjenim intervalima, bile su povezane sve kuće. Njihov kanalizacioni sistem se sastojao od zatvorenih glinenih cevi. U mnogim kućama su čak pronadjna kupatila i toaleti sa sedištima.

Gradska uprava

Jedna od mnogih nerešenih zagonetki civilizacije iz doline Inda, predstavlja i odsustvo prepoznatljivih hramova i verskih objekata. Svim drugim drevnim civilizacijama vladali su kraljevi-sveštenici. Ali u Mohendžo-Daru nema jasnih dokaza o tome ko je upravljao i vladao gradom. Postoje neki nagoveštaji da je religija ove civilizacije bila preteča hinduizma. Nekoliko detalja ukazuje na takvu mogućnost, izmedju ostalog i brojne figurine majke-boginje i troglavi bog sa rogovima koji bi mogao biti daleki predak hindu boga Šive, pronadjeni na prostoru drevnog grada.

Važan ključ za odgonetanje enigme o vladaru Mohendžo Dara predstavlja figurica od steatita. To je jedna od jedanaest kamenih skulptura pronadjenih u gradu. Sve statue osim dve, prikazuju muškarca sa obrijanom gornjom usnom, pažljivo uredjenom bradom i kosom začešljanom unazad i prikačenom šnalom. Prednji deo odeće figurice je verovatno imao religiozno značenje. Pretpostavlja se da bi to mogao biti lik nekog boga ili kralja-sveštenika misteriozne civilizacije iz doline reke Ind.

Da su ovi ljudi zaista imali organizovanu religiju sa profesionalnom upravom sveštenika, nagoveštavaju ostaci Velikog Kupatila na citadeli Mohendžo-Dara. Ritualno kupanje je još uvek vitalni deo hunduizma danas i mnogi arheolozi smatraju da je Veliko Kupatilo u pradavnim vremenima predstavljalo scenu zajedničkog ceremonijalnog duhovnog čišćenja kojim su rukovodili sveštenici. Mohendžo-Daro je suština životnog stila discipline i efikasnosti, možda sa prepoznatljivim razlikama izmedju klasa radnika i trgovaca koji su kontrolisali bogatstvo, ali daleko do kastinskog sistema prisutnog i danas u savremenoj Indiji.

Značajnu ulogu u svakodnevnom životu ogromnog grada imala je Žitnica. Brojne radne platforme na kojima su se mlele žitarice, skladištili žito i pirinač i sistem podzemnog provetravanja i sušenja zrnevlja, činilo je sve ono što Viler naziva ekonomskim fokusom grada. Efikasnost i izuzetna funkcionalnost Mohendžo-Dara, po arheolozima se zasniva na obliku rane totalitarne državne uprave. Nedostatak dokaza koji bi mogli ukazati na stil ponašanja mesopotamske vladajuće klase, na primer, može objasniti i zašto su ljudi iz doline Inda za sobom ostavili takvo siromaštvo umetničkih predmeta. Nekoliko statua, kakva je erotska igračica na primer, nekoliko izuzetno dobro uradjenih kamenih pečata sa ugraviranim životinjama i bogovima, bled su odraz onoga što je nekada bilo organizovano i, verovatno, veoma uticajno društvo.

U većini slučajeva, artefakti pronadjeni u Mohendžo-Daru su standardizovani i korišćeni su isključivo namenski. Više odgovora na pitanja o gradovima iz doline Inda možda će pružiti dan kada budu dešifrovane inskripcije na kamenim pečatima - jedini tragovi njihovog pisma. A ti kameni pečati dokaz su ne samo visokog nivoa zanatske veštine, već i razvijene ekonomije. Koriščeni su prilikom trgovine slonovačom, grnčarijom, drvetom, pamučnim tekstilom. Trgovačke veze spajale su civilizaciju iz doline sa Mesopotamijom i drevnim trgovačkim centrom moći u Dilmunu - današnji Bahrein.

Kraj civilizacije

Aluvijalna ravan doline Inda bila je poplavljena mnogo puta. Dobar deo Mohendžo-Dara leži ispod nivoa vode i možda su i mnoge njegove tajne ukopane duboko u rečni pesak kojim je delimično prekriven. Do 1900.g.p.n.e, moć gradova je počela da opada - bilo zbog konstantnih poplava, bilo zbog toga što su stanovnici gotovo potpuno iscrpli zalihe drvene gradje iz okolnih šuma, neophodne za domaćinstva i pečenje ogromnih količina cigle za popravke.

Kada su Arijevci na svom osvajačkom pohodu stigli na obale Inda, verovatno su pronašli poslednje ostatke nekada velelepne civilizacije i ljude mešane krvi kako se još jedva bore za opstanak u ogromnom gradu svojih predaka. "On raskida tvrdjave kao što vreme kida odeću" beleže Rig-vede o moćnom bogu Indri. A ako je Indra zaista bio taj koji je predvodio arijevsku invaziju, sasvim je sigurno pokazao veoma malo ili nimalo milosti prema starosedeocima. Prilikom arheoloških iskopavanja, u periodu koji istorijski pripada poslednjim trzajima okupiranog Mohendžo-Dara, otkriveni su brojni skeleti sa lobanjama rascepljenim mačevima i ranama od strela. Muškarci, žene i deca su iskasapljeni, neki od njih u sopstvenim domovima. Pored javnog bunara, četiri muškarca i žene ostali su da leže tamo gde su pali kao jadan epitaf poslednjim potomcima nekada uspešne i jedinstvene trgovačke nacije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zagonetka crteža iz Naske

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izmedju pacifičkog okeana i Anda, prekrivajući teritoriju od preko 520 kvadratnih kilometara, stotine besprekorno pravih linija, gigantskih geometrijskih obrazaca i ogromnih crteža životinja širi se po jedinstvenoj crtaćoj tabli u svetu. Većina ovih pustinjskih kreacija, nalazi se u blizini Naske, podno ljubičasto-crnih planina.

Pejzaž prostrane zaravnjene goleti bez i jedne travke, treperi na vrućini, odslikavajući jednu od najsušnijih oblasti na planeti. U poslednjih 10 000 godina, malo je kiše dotaklo svetložućkasto tlo - mešavinu peska, gline i kalcita. Kada bi čovek prošetao ovim mestom, otisci njegovih stopala bi još dugo godina bili vidljivi.

Ako izuzmemo poneku referencu u španskim hronikama 16. i 17. veka, crteži iz Naske su ostali bukvalno neprimećeni sve do pre pedesetak godina. Osnivač peruanske arheologije, Hulio Teljo i njegova dva prijatelja, prvi su 1926. godine zabeležili dizajn crteža, koji su početkom 30-tih godina postali prepoznatljive karakteristike pejzaža za pilote. Ali, crteži iz Perua su pobudili ozbiljniju pažnju tek 1941. zahvaljujući američkom arheologu dr Polu Kosoku i njegovoj supruzi.

Sve iscrtane linije i figure Naske, nastale su na isti način - uklanjanjem stenja ispod koga bi se pojavilo žućkasto tlo. Najverovatnije, sve je ovo radjenjo ručno. Bezbrojne linije razliite dužine i širine - neke duže od 8 kilometara, jedna čak 65 kilometara - pružaju se u svim pravcima, ponekad presecajući jedna drugu. Gigantski pravougaonici, trouglovi i trapezoidne konstrukcije podsećaju na slike aerodroma i uzletnih pisti, dok su ogromni crteži i drugi apstraktni oblici, zajedno sa gigantskim skicama životinjskih figura utkane u mnoštvo isprepletanih linija. Čitavo bogatstvo oblika islikano je na tlu pustinje, uključujući pauka, nekoliko vrsta ptica, majmuna, kita, zmiju, lamu i guštera, baš kao i cvet i čoveka sa oreolom. Neke od figura su veće od dva fudbalska igrališta - gušter, na primer, duži je od 180 metara. Postoji 18 ptičijih oblika, obično kolibrija i kondora, od kojih su neke duge i do 25 metara, a druge preko 275m.

Po čitavoj oblasti Naske mogu se naći na hiljade fragmenata grnčartije i namerno postavljenih kamenih stubova, koji evociraju sećanje na slične u Evropi. Iza pojedinih su pronadjeni ostatci drvenih stubova, verovatno korišćenih pri ucrtavanju ovih figura, dok su kraj drugih pronadjeni dokazi o prinošenju životinjske žrtve. Na kraju pustinjskog platoa, pored plodne doline Naska, otkrivena je kolekcija statua i crteža u steni. Jedan od njih je visok 25 metara, oblikovan kao ljudska glava i prekriven crtežima koji, po nekima, predstavljaju četiri rase ljudi. Mnogi od ovih crteža uklesanih u zidove stena, mogu se videti isključivo u trenucima kada ih obasja sunce - u tačno odredjenom delu dana ili periodu godine.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Crteži životinja prethode linijama. To je očigledno, jer brojne linije prelaze preko velikog broja crteža životinja i sugerišu da je pustinja oslikavana u dve faze: prvo su ucrtane životinje, a zatim linije. Obrazac koji preovladjuje je gotovo sigurno delo Naska Indijanaca tokom hiljadugodišnjeg perioda izmedju 500 g.p.n.e. i 500 g.n.e. Naske su prethodnici Inka i živeli su u velikoj oblasti u južnom priobalskom regionu Perua. Ni jedan pripadnik ovog velikog naroda nije preživeo, a za sobom nisu ostavili nikakve tragove pisanog jezika. Oni su bili jednostavni zemljodelci posvećeni prirodi i živim stvarima. A stil oslikavanja grnčarije ukazuje da su bili srećni i brižni ljudi.

Većina onoga što znamo o Naskama potiče iz njihovih grobova. Svoje mrtve sahranjivali su u sklupčanom obliku, poput fetusa u materici, zajedno sa grnčarijom i drugim artefaktima. Sahranjivani su na posvećenom grobnom zemljištu duž zidina doline, tamo, gde se plodno tlo dodiruje sa pustinjom. Jedno takvo groblje sadržalo je prosečno oko 5000 grobova, ali su gotovo svi bili raskopani i opljačkani.

Jedna od nekoliko ranih napomena o linijama iz Naske pronadjena je u spisima Luisa de Monzona, magistratora španskih konkvistadora u kasnom 16 veku. Govoreći o tragovima nekakvih drevnih puteva, neobičnog kamenja i drugim arheološkim nalazima, de Menzon beleži kako su stari indijanci govorili o Virakočima, maloj grupi ljudi iz druge zemlje koji su prethodili Inkama. Indijanci koji su došli posle njih, slušali su mudre reči Virakoča, smatrajući ih svetim i izgradili su staze ka njima koje se i danas mogu videti.

Niko ne zna tačno zbog čega je iscrtano tako mnogo linija i figura, da i ne govorimo o pitanju zbog čega su figure tako velike a linije besprekorno prave. Ipak, sasvim je sigurno jedno - tlo je bilo suviše mekano da bi se pravougaonici i brojne linije koristile kao orjentiri i pista za sletanje svemirskih brodova, kako tvrde Erih fon Deniken i njegove pristalice (ovo, naravno podrazumeva da bi takva letilica bila sličnog oblika i težine kakve su i današnje). Niti su linije ostatci drevnih puteva, jer neke vode u bespuća, sve do vrhova okolnih planina, a neke ne vode nikuda.

Dr Pol Kosok, jedan od prvih istraživača smatrao je da mozaici Naske predstavljaju "najveću astronomsku knjigu sveta". Njegovu teoriju da linije i crteži predstavljaju specifični astronomski kalendar, prihvatila je dr Marta Rajhe, nemačka matematičarka i astronom koja se izučavanjem zagonetnih crteža bavila od sredine 1940. godine. Dr Rajhe je verovala da linije predstavljaju pozicije nebeskih tela - sunca, meseca, planeta i zvezda - i da su korišćene prilikom odredjivanja preciznog perioda godne za setvu, žetvu i kišne periode koji su reke i jezera snabdevali vodom. Mogli su takodje biti korišćeni za odredjivanje zimskog i letnjeg solisticija, prolećnog i jesenjeg ekvinocija i pomračenja sunca i meseca. Medjutim, kompjuterska analiza koju je 1968. sproveo američki astronom Džerald Hokins, nije podržala teoriju dr Rajhe prema kojoj je izračunala da korišćeni statistički uzorak nije bio dovoljno veliki da bi dao naučne rezultate.

Mnogo religioznije objašnjenje proisteklo je iz teorija i hipoteza različitih istraživača, uključujući peruanskog istoričara dr Hansa Horkhajmera i Tonija Morisona, britanskog pisca i filmskog radnika koji je pokušao da dešifruje obrasce iz Naske. Oni su nagovestili da je svaka linija, ili grupa linija, pripadala ili bila poverena na staranje individualnoj porodici ili grupi porodica povezanih roidbinskim vezama, koje su linije održavale čistim i vidljivim. Na takvim mestima, naročito na mestima duhovnog karaktera, obeleženih gomilama poslaganog kamenja, nekom pukotinom u steni ili svetim uzvišenjem, obožavana je uspomena na drevne pretke. Veće linije, pravougaonici i trapezi, mogli su pripadati celokupnoj zajednici - figure životinja se pojavljuju kao religijske ikone - gde se cela populacija okupljala da bi obožavala ili izrazila zahvalnost precima i bogovima odredjenog dana koji je bio svetinja za svakog Naska Indijanca.

Ogromne dimenzije figura savršenih proporcija, plus neverovatna pravilnost linija, vode u brojne spekulacije kako su Naske postigle takvu i toliku preciznost. Prave linije bi mogle biti iscrtane jednostavnom upotrebom tri drvene motke i oštrog oka: prva bi bila početni marker, dok bi srednja, dužine oko 100 metara pomerana napred s kraja na kraj, sve dok ne bi stigla do treće motke u pravoj liniji po oku posmatrača. Misteriju predstavlja kako su Naske uspele da zadrže takvu preciznost na velikim razdaljinama - neke linije pokazuju odstupanja manja od 2 metra na svakom kilometru.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od hipoteza pretpostavlja da su Naske na neki način bile u stanju da lete nekom vrstom balona. Ako su zaista bili u stanju da to izvedu, bilo bi teško objasniti kako su mogli da proveravaju da li graditelji na zemlji iscrtavaju prave linije bez eventualnih nepravilnosti. Pored toga, krajnja veličina figura nagoveštava da bi se njihova prava vrednost mogla videti samo iz vazduha da bi bila cenjena. Dokazi da su Naske mogle leteti dolaze iz dva izvora. Prvo, slikarije na grnčariji pronadjenoj u toj oblasti otkrivaju prikaze nečega što bi mogla biti vrsta balona. Drugo, široke okrugle rupe u kojima je verovatno nekada bilo ognjište, pronadjene su na krajevima mnogih linija. U njima je otkriveni tragovi nagorelog kamenja i mogle su predstavljati mesta za lansiranje balona koji su punjeni toplim vazduhom. Gledano na taj način, postoji velika mogućnost da su drvene Naske mogle organizovati i nadgledati iscrtavanje linija iz vazduha. To još jedino treba potkrepiti jačim dokazima.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Monolitske crkve Etiopije

Etiopija je jedina afrička zemlja koja je sačuvala svoj sopstveni jezik i pismo tokom punih 25 vekova. To je i jedina afrička zemlja sa striktno nacionalnim pismom. Hrišćanstvo je u 4. veku uhvatilo duboke korene u Etiopiji. Kraljevstvo Aksum je bilo na vrhuncu. Ezana, najslavniji kralj ove dinastije, odabrao je za svoje savetnike dvojicu sirijskih hrišćana, Frumentija i Edesija. Prvi je bio biskup koga je rukopoložio Sveti Atanasije Aleksandrijski. Tako se kraljevstvo Aksum postepeno okrenulo hrišćanstvu i povezalo sa koptskom crkvom u Egiptu.

U 7. veku muslimani su osvojili Egipat. Hrišćani iz Etiopije su potražili utočište u Lesti, planinskom regionu koji je predstavljao prirodni odbrambeni bedem, a svoj glavni grad podigli u Rohi. Dinastiju Aksum je zamenila dinastija Zagve i sve do 12. veka vladala zemljom. Među Zagve negusima (kraljevima), najčuveniji je bio Gabre Meskel Lalibela koji je vladao od 1189. do 1229. g.n.e. Pre nego što je postao kralj, Lalibela je imao viziju crkve koju mu je Bog zapovedio da sagradi. Kada se popeo na presto, glavnom gradu je dao ne samo svoje ime - Lalibela, već ga je pretvorio u skrivenu svetu tvrđavu ukopanu duboko u tlo. Najbolji umetnici i zanatlije decenijama su radili na podizanju grada u unutrašnjosti planina, dubeći i sekući kamene blokove kako bi sagradili neke od najveličanstvenijih struktura monolitskog tipa na svetu.

Postoje tri tipa crkava u Lalibeli: kapele sagrađene unutar pećina; one usečene u litice; i kapele uklesane u tlo. Većina spada u ovu treću vrstu. Graditelji su najpre morali da iskopaju četvorougaoni žleb, a zatim je iz unutrašnjosti monolitnog bloka vađena tvrda stena. Izgradnja crkve je uvek počinjala od njenog krova, uklesanog direktno u stenu. Zatim se išlo prema dnu. Kamen koji su klesali bio je crveno obojeni tuf (krečnjak). I bez betona i veziva, ove crkve sasvim liče na obične. Ipak, poseban utisak ostavljaju kolonade, potporni stubovi, svodovi i lukovi, rimski svodovi nad hodnicima i stepeništa. Svaki element je projektovan unapred, a zatim uklesan u masivni blok stene. Kolonada je počinjala da se gradi odozgo na dole, a ne kako je to u graditeljstvu uobičajeno, odozdo na gore. Grešaka nije smelo biti, jer ih je bilo nemoguće popraviti. Kapele su često ukrašavane freskama sa scenama iz Starog i Novog Zaveta. Likovi na njima izgledaju kao da su okamenjeni, širom otvorenih očiju i prilično zatamnjeni od vekovnog dima kandila.

Sve ove podzemne građevine podignute su na visini od 2000 metara i povezane lavirintom koridora i stepenica. Najveća do sada otkrivena jeste crkva posvećena Isusu. Dugačka je 33,7 metara, široka 23,7 m i 11,5 m visoka.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Okružena spoljašnjim kolonadama četvrtastih stubova, ova crkva liči na grčki hram. Sa prednje strane se mogu videti i neke rimske karakteristike. U unutrašnjosti se nalazi pet nefova, jedan nartex, sanktuarium i sakristija. Iznad glavnog nefa je lučni svod isklesan u obliku kolevke. Prozori liče na viseće krstove.

Biet Mariam (Crkva svete Marije) je, nasuprot Isusovoj, bogato ukrašena kamenim rozetama, freskama i arabeskama koje živo prikazuju scene iz Starog Zaveta. Isus je predstavljen kao Sunce. Prozori liče na latinske i grčke krstove i na krstove u obliku svastike. Najelegantnija od svih je crkva Svetog Đorđa u obliku krsta, crvenkaste, zelenkaste i žućkaste boje. Izgrađena je tako da liči na tri spojena grčka krsta.

[You must be registered and logged in to see this image.]


I unutrašnjost crkve je u obliku krsta, ali bez stuba. Čak i danas, ove crkve su prepune vernika tokom etiopskog religioznog praznika Timkat (pokazivanje Boga). Uz zvuk bubnjeva i zvona, odeveni u crveno-belu odeću, ljudi koji igraju okružiće crkve. Etiopski sveštenici nose specifične bronzane krstove. Za etiopske hrišćane, Lalibela je drugi Jerusalim.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kontinent: Centralna (Sjeverna) Amerika

Zemlja podrijetla: Honduras, Guatemala, Salvador, Meksiko

Mnoštvo gradova u prašumama Amazone je uvijek budilo istraživačku srž u ljudima, poglavito zbog pretpostavke da ni dan danas nije otkriveno ni približno onoliko artefakata koliko ih postoji. Od ostatka majanskih drevnih gradova izdvajamo Chichen-Itzu koja im je ujedno bila i prijestolnica. Drugi važniji gradovi su bili Tikala, Palenque, Paxchilan, Copan, Uxmala itd. Riječ Maiam dolazi od imena njihove pradomovine što pojedince navodi na misterioznu zemlju Mu.

Ono što nas odmah asocira na Maje su njihovi iznimno točni i sofisticirani kalendari. U principu, razlikujemo 2. Majanska kalendara :

- prvi kalendar (Sunčev kalendar) - 360 dana (18x20 dana)

- drugi kalendar (Vjerski kalendar) - 260 dana, 13. mjeseci sa po 20 dana

Kalendar je star 3113. godina, te ima vrlo zanimljivu podjelu. Dijeli se na kine, ninale (20 kina), tune (18 ninala), katune, baktune, piktune, kalabtune, kinčiltune i alautune (vrijednost alautuna iznosi čak 64 milijuna godina!, op.a.). Majanski kalendari su najrazvijeniji i najbolji u svom dobu, i što impresionira, koristili su oba kalendara istodobno, bez ikakvog objašnjenja, što navodi na mogućnost da se drugi kalendar možda ne odnosi na Zemljine rotacije oko pripadajuće zvijezde, tj. Sunca. Pa tako postoje brojne teorije i pretpostavke o Majama i njihovom kontaktu sa vanzemaljcima ili dolasku iz svemira. Na stotine knjiga je napisano na ovu temu, naravno, neke su bile uvjerljivije, a neke poprilično smiješne, no, istina je takva da su Maje ostavile mnogo nerješenih enigmi.

Maje područje Centralne Amerike naseljavaju najvjerojatnije oko 2500. god. pr. Kr.,
a pismo im je i danas uglavnom nedešifrirano izuzev pojedinih simbola i spisa. Za pismo su tvrdili da su ga preuzeli od bogova, npr. pernate zmije Quetzalcoatla, što je još jedna od poveznica sa mitologijom.

Najpoznatije otkriće vezano uz Maje je definitivno ono što ga je 15.6.1952. otkrio meksički arheolog Alberto Ruiz Lhulier prilikom otkrića grobnice kralja, gdje je naišao na crtež astronauta na kripti, kao i masku na tijelu s nosom iznad obrva koji dijeli čelo na dva dijela, što nas upućuje na pitanje tko je tu masku ili kacigu nosio? Ovo otkriće je poznato kao zidna ploča iz Palenquea. Taj meksikanac, ujedno i jedan od najpriznatijih arheologa 20. st., istraživajući podzemnu grobnicu piramide u Palenqeu pronalazi crteže i golemi spomenik. Naišao je na sarkofag sa mrtvim tijelom koje nosi masku, te u desnoj ruci dragulj kockastog, a u lijevoj okruglog oblika. Osim toga što su dragulji skupocjeni, zanimljivo, nigdje nikad nisu pronađeni slični, kao ni sličnog oblika. Ono što je uzdrmalo svijet arheologije, kao i običan puk, je već spomenuta slika, odnosno, zidna ploča, koja neodoljivo podsjeća na svemirski brod?! Ljudsko biće (?), čovjek ili žena, iz prethistorije Maja, sliči na pilota koji upravlja letjelicom pomoću raznih poluga sličnih Citroenovim, u usta pilotu ulazi svjež zrak pomoću inhalatora, a uređaj se pokreće solarnom energijom. Ispred broda se nalazi simbol "zeleni papagaj" što je simbol za letećeg boga, a zelena boja je oznaka Venere. Naprijed se nalazi 10. akumulatora, uz 4. pregrade, ćelije povezane cijevima, te nešto nalik na ispušni ventil kroz koji izbija plamen (što također impresionira s obzirom na majansko nepoznavanje motora i pripadajućih ispušnih procesa, op.a.). Ako na ovo otkriće pogledamo sa predrasudama opet nemamo adekvatan odgovor na smisao crteža. Pojedini znanstvenici tvrde da je sve čista slučajnost i da je veliki smisao za maštanje te vješta ruka umjetnika glavni razlog za izgled zidne ploče.

Brojni znanstvenici Maje povezuju sa kineskom, egipatskom i starohebrejskom civilizacijom zbog sličnosti pisma i gradnji piramida iako prava poveznica ne postoji. U svoje vrijeme Maje su bile naprednije od Mediteranaca, Babilonaca i Egipćana. Posjedovali su velika astronomska znanja, proračune vrtnje planeta, te pomrčina Sunca i mjeseca. Paul Sutter i Erich Von Däniken tako tvrde da su Maje potomci vanzemaljaca, a uz astronomiju i astrologiju jedan od navodnih dokaza je i to što oni i sami tvrde da im ime ne potječe sa ovoga svijeta već da su ga preuzeli direktno od bogova.
Linda Sile i Marry Miller su prve uspjele dešifrirati fragmente pisma. Time smo došli do zapanjujućeg podatka da Maje ustvari nisu nimalo miroljubiv, već ratnički narod, uz brojna i krvava žrtvovanja ljudi. Postojalo je 40. gradova-država, a ratovi su se vodili uglavnom zbog zarobljavanja i žrtvovanja. Vađenjem krvi zarobljenih i njezinim rasipanjem se sušila zemlja, što opisuje visinu okrutnosti Maja.

Slično kao i u starom Egiptu, Maje su gajile prilično neugodne običaje, poput toga da se kraljevska glava deformirala od najranije mladosti, kao i namjerna razrokost očiju koja je utemeljena na "božanskom" izgledu. Ceremonija zmija Maje je dovodila u ekstazu i fascinantna mistična iskustva. Dolaskom konkvistadora, posebice zloglasnog biskupa Diega de Lande, svi pisani materijali, kao i artefakti su spaljivani. Odatle dolazi anegdota da su Maje bile fascinirane razapinjanjem Krista pa je okidač za paljenje njihove povijesti zapravo bio ponovni de Landin dolazak pri kojem je vidio desetke križeva po selima na kojima su bila razapeta djeca. Nažalost, i danas je najveća zagonetka kako su Maje ustvari nestale. Po uglednim (najčešće ne i točnim, op.a.) znanstvenicima, umrle su upravo zbog svog načina života, koji je uključivao vrlo okrutne ratove.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Cjelokupna majanska mitologija označava posjete bogova i njihov spektakularni povratak po završetku kalendarskog ciklusa (koji uzgred rečeno završava 21.12.2012. što danas više nego ikada budi brojne apokaliptične tvrdnje, op.a.). Točka na i je slika stara tisućama godina, zvana Kodeks Borgije, po Majama ostavština bogova koja je vrlo, vrlo intrigantna. Pošto slika govori tisuće riječi, vidjet ćete i sami sličnosti sa virusom HIV-a, koji je sa svojom destrukcijom počeo oko 1981. godine.

Kod Maja je sve obavijeno velom tajne. Da li su bili robovi naprednih vanzemaljaca, da li su upili nešto njihovog znanja, da li drugi kalendar potiče od tih došljaka itd. Ono što je ipak posve sigurno je da kod Maja ništa nije sigurno…

Video isecak: Erich von Daniken




izvor: "Svjetske misterije i tajne" - Ratko Martinović