Ustaj, bre, Srbine!

УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ!
Пише: Милојко




Устај бре Србине! Устај бре геџо! Штај је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно блејиш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу- А за душу Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа Србине!?

Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео… Е мој црни Србине.

Устај бре Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам Србине мој - Туго моја!

Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навуко на те, некад јуначке - а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће… Препознајем те Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег…

Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе… Скупа је она и прескупа мој Србине брате.

Тако су бре „они“, с ту исту ракијештину, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се роде! Устај бре Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу…

Још увек је у теби оно што је и у свима нама - онај стари, добри Српски Инат - и нешто мало Српске Душе! Устај бре Србине! Устај бре геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; Не дај душманима! - Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; Биће онако како треба, и онако како је воља Божја!

Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!

Ниси ти бре Србине тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре Србине домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш - Чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење - Све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом и целим својим разумом…

Богат си ти бре Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу! Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!

А сада је доста приче! Време је Србине да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде! Немаш више чега да се плашиш Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли…Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам - у себи!

Време је Србине поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био - Србин са Душом који иште Правду! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!

[You must be registered and logged in to see this link.]

СРПСКИ НАРОДНИ БРОД

Пише: Стефан Д. Стојков
петак, 04 фебруар 2011 22:44



Сви су изгледи да „српски народни брод” тоне! Тоне већ дуго, комора по комора пуне се водом и полако али сигурно брод „Србија” одлази на дно, дубоко и мрачно... Док је брод још пловио и док је њима кормиларила рука, мало искусна мало неискусна, путања којом се наш народни брод кретао изгледала је као путања какве уплашене дивље зверке затворене у неприродне услове. Час тамо, час овамо. Мало на свер, мало на југ, мало на исток, мало на запад, а никад у нашу народну луку! Макар, колко да се узме потребан товар и нешто неопходних потрепштина да се може до следећег одредишта стићи преко далеког и увек пуног изненађењима - великог светског мора.

Овако би изгледала слика и прилика наше државе, наше Србије коју неки зли и у зло огрезли људи узурпираше. Већ дуго њом располажу као несавесни држаоци. Знају то али се и даље тако понашају. Знају ти пирати да овај леп и богат, и добро опремљен брод што некад беше, могу добро да искористе и опљачкају. Али ни сами нису били свесни колико је тога вредног на њему било, и колико још тога има. Већ их нека нервоза поче обузимати јер се крај богатству не назираше, а њихова похлепа и бахатост не заустављаше. Хоће још, и још...хоће све. Хоће и нас све да поседују, да са нама слободно располажу, не мора то да буде физички, биће задовољни ако им пође за руком да то учине и са нашим душама. Купиће их. Наше душе, купиће богатством које су харали и отимали и које харају и отимају, знају има га много и још му се крај не назире, тако да су спремни на све. Само да они, узурпатори, белосветске сецикесе кормиларе нашим бродом – српским народним бродом. Да њиме секу таласе, да њиме посећују луке света и да у име оних које заробише и чији брод отеше лажно представљају и код других изазивају дивљење. И код оних који су легитимни представници других култура, народа и земаља, као и код оних који су њихвог кова – белосветски криминалци и сецикесе.

Они који аминују и виде само оно што они хоће да виде, који радо купују органе српских страдалника, они који не зазиру да купе и оно најосновније што је од Бога дато свима, они који златом и ђинђувама купују људске животе, баш као и „наши” пљачкаши и отимачи „српског брода”, они који се Бога не плаше и који га не виде, ките се адмиралским перјем уверени у своју индивидуалистичку тренутну земаљску надмоћ, превиде и исту такву гордост, а самим тим и чињење страшног греха.

Они који верују у новац и материјалну трулеж лажног и празног материјализма, та багра, тај олош успева да се одржи на лажима, на преварама, на манипулацијама...Чак и међу онима које су отели и чији брод су узурпирали налазе своје сараднике и доушнике који се продају за по коју кришку сува хлеба и нешто мало свеже воде...Добију и по још неку привилегију у мрачном, загушљивом и неудобном потпалубљу. За тако мало дају су тако пуно!

Окупио са тај накот пре неки дан на једној мањој палуби нашег брода и почео да већа, да преговара. Видели нестаје онога због чега је брод првобитно био отет и опљачкан, иде олуја, копно се не назире, а систем за навигацију дотрајао. Веле шта нам је чинити, требало би сви да разговарамо ипак смо ми „браћа”, то нам налаже и наша црква (Која?) и наша вера (Која?). Дошао и један старац, тешко оронуо и физички, али више психички. Никад није ни био читав психички, то и сам потврђује. Каже ја сам давно побио неке официре нашег тј. њиховог брода и знам како се то ради, а да ти рука не задрхти. Служио сам великом Капетану, али овај Мали од палубе ме, што воли црвену боју и што се истински обрачунава (или би тако желео) са штеточинама које овај брод саградише и опремише, у старе дане одушевљава, у њему видим суштину свог постојања. Ја бих их побио и олакшао нам пут, смањио бих терет, а за нешто мало онога што је њима некада припадало прећутао бих јер сам тако навикао цео живот. Цео живот од тућег живим, било да је материјално богатство, било да је одузет туђи живот, а не мислим да сам неморалан. Не верујем у Бога, цркву бих затро, али ја и даље мислим да сам моралан и онако је то само мантра којом нас плаше не би ли нас спречили да нам припадне оно што сматрамо да нам као физички јачима припадне. Тако нас је индивидуализам научиo. Иако су и отимачи сами били запрепашћени како један сасушени старац има толико снаге да мрзи и прети у својој десетој деценији, није много времена прошло од тог запрепашћења отимача до наставка прављења планова шта и како даље...Стари је само тиме дао додатни ветар у леђа узурпаторима и на тај начин им се овај стари морски вук умилио не би ли постигао у духу свог болесног индивидуалистичког себичлука неку корист. Те вечери спавао је на бољем и јео је боље.

У скупини се могло назрети разног света. Сви дошли. Уплашили се вести да је брод у безизлазној ситуацији, па ко вели пацови први са брода беже... Пре неки дан један велики пацов који се најео, напио и задовољио досадашњим пленом тајно и нечујно спустио је један чамац и побегао ка пучини. Прочуло се да се он старао о здрављу на броду. Ником није било јасно како то одједном, али нешто је већ ту почело да смрди...Трулеж и неморал.

Страх и неповерење влада. И узурпатори знају да би могло доћи до побуне, њима не тако давно толико незамисливе! Кажу једна група, како састављена од посаде тако и од оног морално најпосрнулијег дела пљачкашко-пиратске банде се нешто договара, кажу доушници да ће да направе и побуну која ће трајати све док њима не дају мало они да пљачкају и кормиларе. Смучили им се ови све поједоше и отеше, а до копна ко зна колико има још, и да ли ће до њега брод уопште допловити! Уплашили се али знају да са опљачканим и отетим поред тога што могу да купе душе, онда лако могу и ово побуњеничко крило састављено са конца и конопца лако да откупе и понуде му део, део отетог блага, део „српског народног брода”. Можда би онда неки корумпирани адмирали који су на сигурном и на копну и за чије паре и интерес ово раде били задовољни када би имали два у једном, а суштински иста и не много различита. Сутра када би ови први отимачи били некорисни или проглашени неспособним, могли би их лако заменити новим људским шљамом жељног власти, па макар то била власт и на окретању кормила. Мада са стране оних које отети брод превози то и није тако мало, јер ипак су њихови животи у рукама тих неморланих и немилсордних пљачкаша и отимача „српског народног брода”.

Занети и забринути, за себе и за своје отето богатство, ова скупина и једних и других не размишља да на броду има још једна и то бројчано највећа скупина. Скупина оних који су опљачкани, престрављени, затамничени, стављни у окове и ланце. Принуђени да чак и једну руку исеку не би ли побегли из тог потпалубља и спасли свој – на овом отетом броду не много вредан – живот. Та маса није толико слаба колико на први изглед делује, ни духом, ни физички. Она је помало збуњена, али након мноштва непроспаваних и стресних ноћи, без непосредног контакта, она схвата да се само заједнички може одупрети узурпаторима, пљачкашима, морално посрлнулима, и онима који се лажно представљају да заступају интересе свих чији и јесте „српски народни брод”. Знају да са том побуном, коју лажни представници спремају и којом отимачима прете, јесте само карта на коју хоће да заиграју, не би ли и они добили део од отетог, јер ипак кад се боље сагледа блага је много - велика и богата је „Србија”. Лакше је све то поделити, а опет да сви буду задовољни отетим и опљачканим, као и да се без трунке гриже савести и бриге за нешто што је некад било делом и оних, који сада већ увелико праве договор са отимачима.

Највећи број отетих све брже постаје свестан да се заједнички у духу хришћанског организма трпљењем свих страдања може учинити много. Може се и брод повратити онима којима га је Бог и подарио на управљање. Знају да буђење долази, да прави препород и брода и њих самих што немо ћуташе и посматраше отимачину и неморални договор отимача и морално посрнулих ускоро долази иако су угњетени, затамничени, везани и намучени. Знају да вера у Бога и снажно српско национално јединство јесте најјаче када мисле да је безизлаз највећи, када помисле да је брод скроз потонуо, а он још таман толико није у себе пустио воде, да до прве духовне луке може стићи спорим ходом и добрим ветром у своја поново развијена једра националног поноса, храбрости и пркоса. Није много прошло тако је и било, побунио се српски народ, потлачен и покорен од стране безбожних материјалиста, комунистичких крвника, западних и белосветских плаћеника и свих оних који у српском националном броду видеше само паре и бескрајну пљачку.

Развезаше се ланци националног понижења и страдања. Збунише се и пирати-отимачи брода и морално посрнули, не знају шта их је снашло, шта су заборавили, где су погрешили, падају као покошени. Ослобађа се једна по једна палуба, кабина по кабина, жестока беше борба... Борба плаћена много, али ниједна цена за Србију, за Мајку Србију није велика. То Србин зна, а поготово зна колико коштају сва понижења и срамота коју им и отимачи и део њихов, морално посрнули, приређиваше и док им њихов брод – српски брод – поганише. Знају да су са Христом све и да без бојазни од Бога и вере у њега никада луку спасења и благодети не би угледали, и да би у оковима у које их зло оковаше, иструнули.

Зато Србијо и Срби не падајмо у заблуде о сигурности нашег „српског народног брода” у рукама узурпатора и њихових помагача у виду лажних бунтовника, букаџија и предводника народног незадовољства већ само, у Христа и са Христом! Покажимо да наше буђење и наш национални устанак тек долази! Долази не ове или оне године, месеца или дана, него онда када одбацимо партијаштво, плутократију, лажне богове и идоле и послушничку нарав. Нама предстоји обнова нашег „српског народног брода”, промена свих делова, промена конструкције, материјала и навигационе опреме као и усађивање Бога у наш „народни брод”, брод који неће да лута и олако пада у замке разних отимача и преваранта, већ брод разарач и ледоломац, понос сваког од нас који и себе у тај „народни брод” истински угради, а своје срце као чамац за брод, привеже за Христа. Тек тада и само тада овај освештани понос Србије биће достојни такмац онима који зарађују и напредују на нашој народној трагедији, трагедији пораза, трагедији пљачке, трагедији страдања, трагедији ћутања, трагедији причања, трагедији чињења, трагедији нечињења, трагедији трпљења. Свеопшта трагедија је потонуће нашег „српског народног брода”, на дно, на дно дубоког и бескрајног мора из којега ни прича ни сећање, ни рониоци неће извадити олупину „српског народног брода”. „Српски народни брод” није и неће бити олупина, он мора бити жива сила што пркоси и одолева, и на пучини и у луци, свагда и занавек!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Revolucija



Branko Dragaš





Na sve strane naše umorne i zatrovane planete protesti, nemiri i ulični ratovi u kojima ginu ljudi. Tunis, Albanija, Alžir, Obala Slonovače, Ukrajina, Grčka, Velika Britanija, Holandija... Svakoga dana očekuju se vesti o pobunama i u drugim zemljama. Planeta Zemlja ušla je u novo doba - doba revolucije. Na jednoj strani buni se mali čovek koji ne može da izdrži totalitarnu vlast feudalaca u kojoj njegov život vredi dnevno ispod jednog dolara, dok japanska krava dnevno troši čitavih osam - a na drugoj strani bune se prevareni i zaduženi potrošači koji ne mogu da izdrže teret dužničkog ropstva, i kojima standard iz dana u dan sve više pada, dok JP Morgan banka prikazuje dobit za 2010. od 17,9 milijardi dolara i deli svojim menadžerima milionske bonuse od sveže odštampanih dolara.

Feudalni sistem u kojem jedan tiranin sa svojom porodicom i dvorskom kamarilom uništava državu i građane dovodi do očaja, tako da se siromašni student, nemajući drugog izbora, spaljulje u znak protesta na ulici kako bi prekinuo tu svoju životnu agoniju; i neoliberalni sistem u kojem kasta bogatih oligarha, služeći se propagandnim lažima o demokratiji, slobodnom tržištu i građanskim pravima, uništava građanske institucije sistema i većinu građana pretvara u moderne robove - ta dva politička sistema bankrotirala su i građani traže slobodu, pravdu, jednakost i uslove za bolji život u nadolazećoj revoluciji.

Istorijski talasi nezadovoljstva prirodna su reakcija savremenoga čoveka na sve veće nasilje totalitarnih režima, a planetarno internet povezivanje svih tih slika u jednu jedinu sliku samo je dokaz da smo zaista postali globalno selo. U našem globalnom selu saplemenici više neće da trpe svoje okrutne plemenske gospodare i otpočela je civilizacijska pobuna protiv takvog neizdrživog stanja. Na sve strane piše se i govori o - revoluciji! Tako se poslednjih nedelja i u našoj javnosti javljaju analitičari koji pišu o njoj. Kako sam pre svih, u poslednjih deset godina, pisao o promašenom neoliberalnom konceptu koji će dovesti osiromašene, opljačkane i izmanipulisane građane u stanje u kojem se danas nalazimo, kako sam pozivao građane na mirne građanske proteste protiv fundamentalističkog režima, pozivao na otpor, protivljenje, ustanak i na samu revoluciju, dužnost mi je danas, kada mnogi počinju da brabonjaju o revoluciji, da kažem šta ja podrazumevam pod revolucijom, kako bih, na samom startu, izbegao sve nesporazume i sve nove prevare koje nam se mogu ponovo dogoditi.

Dakle, kada retrospektivno pogledamo kroz istoriju, vidimo da su se sve revolucije završavale u smenama oligarhije, odnosno, kako bi naš narod rekao, "sjaši Kurta da uzjaši Murta", završavale su se novim velikim manipulacijama siromašnih i obespravljenih građana koji, umesto da dobiju kvalitativno bolju i humaniju društvenu zajednicu u kojoj će biti iskorenjeno ropstvo, eksploatacija, manipulacija i teror, dobijaju redizajnirani totalitarni sistem. Naravno, to redizajniranje odnelo je milione nevinih života za uspostavljanje nove totalitarne prevare. Kada Robespjer šalje hiljade nevinih ljudi na giljotinu, kada Lenjin strelja sve koji imaju mišljenje suprotno njegovom i otvara put za Staljinove zločine, kada Hitler zatire u koncentracionim logorima druge nacije, kada drug Tito svoje saborce šalje na Goli otok ili drug Sloba u bratoubilačke ratove, a svoje građane izlaže NATO bombama (zadržavam se samo na ovim evropskim zlikovcima), onda oni to rade da bi učvrstili svoj totalitarni režim, oni sprovode novi teror, bez obzira kojom ideologijom pravdali sve te svoje zločine. Neki to rade pozivajući se na parole o slobodi, bratstvu i jednakosti, neki u ime vlasti proletarijata, neki, opet, veličaju svoju izabranu naciju, neki misle da su nebeski narod, ali su svi koji su spremni da pobiju druge ljude da bi uspostavili novi totalitarni režim psihopate koje bi trebalo hospitalizovati, a ne da postanu novi gospodari narodima. Suština je u tome da se totalitarnost režima nije promenila.

Uzmimo samo primer poslednje velike istorijske prevare naših građana koja je izvršena petooktobarskom kontrarevolucijom. Kako sam i sam kriv za dolazak ovih današnjih zlikovaca na vlast, koji su programirano i po diktatima svojih stranih mentora uništili sve institucije u Srbiji, dužnost mi je da temeljno objasnim kakvu revoluciju ja priželjkujem i šta je to uopšte revolucija. Ne želim revoluciju u kojoj će jedan ološ zameniti drugi. Danas svi znamo da na političkoj sceni u Srbiji nema alternative, da su režim i opozicija isti, da dvadeset godina imamo isti totalitarni režim i da građani Srbije traže nešto potpuno novo. E, ta sama činjenica, da građani traže nešto novo, da traže promene, to na političku scenu ponovo dovodi ljude koji ne samo da nisu dorasli istorijskim zahtevima ovog vremena, nego su i loši ljudi. Svedok sam tog saznanja, jer me dnevno potraže vrlo problematični ljudi: otpadnici iz raznih političkih partija, konvertiti, manipulatori, secikese, prevaranti, plagijatori, neradnici i neznalice koji nemaju dobre namere, koji vide svoju novu istorijsku priliku i koji svoje ludilo hoće da izleče u predstojećim revolucionarnim gibanjima. Ta gomila bitangi čeka svoju priliku i hoće da sruši ove kako bi došla na njihova mesta. Kako bi ona preuzela svu totalitarnu vlast u svoje ruke i nastavila tamo gde su njeni prethodnici stali.

Gospodo drugovi, vi što čitate ove redove, vi što mi pišete i ohrabrujete me, vi što patite za sve što se dešava našem narodu, dobro upamtite ove reči, jer ne želim da učestvujem u nečemu što je nova prevara i što će do kraja uništiti našu naciju i našu državu. Otvoreno i jasno vas opominjem da gomila političkih baraba i kriminalnih tipova, ludaka i manijaka, vreba svoju priliku i hoće da se nametne kao alternativa. Oni nisu nikakva alternativa. Oni su opasni po društvene promene. Isto onako su opasni kao moji nekadašnji prijatelji, koje sam podržavao i finansirao, verujući da neće ponoviti greške totalitarnih režima - da bi postali veći apsolutisti i od samog despota. Lično sam video kako se opozicioni mekušci i jajare, beskućnici i propalice, došavši na vlast, pretvaraju u satrape i milionere. Lično su me molili, preklinjali, puzili, ulizivali se i očajnički tražili da ih ubacim među revolucionarne pobednike, a kada su, zahvaljujući meni, postali vlast, tražili su na sednicama Vlade da me uhapse, jer sam antireformator i buntovnik koji im pravi probleme. Takva revolucija, gospodo drugovi, ne treba nam. Takvi revolucionari su naši novi gospodari. A mucavi i nepismeni analitičari koji zagovaraju takvu revoluciju su budući ideolozi i komesari koji će nam nametnuti nove okove. Pa, reći ćete vi, šta je onda revolucija? Kakva je nama revolucija potrebna?

Gospodo drugovi, dragi prijatelji slobode, pravde, jednakosti i građanskih institucija, nama je potrebna Revolucija, sa velikim slovom, koja će konačno i nepovratno uništiti svaki totalitarni režim. Građani Srbije, nama treba Revolucija koja će nam doneti pravdu, slobodu, poštenje, iste uslove za početak tržišne trke i institucije koje će braniti interese građana, a ne povlašćene, revolucionarne oligarhije. Takva Revolucija počinje prvo u nama samima. Revolucija koja će nas izmeniti iznutra. Revolucija koja će temeljno promeniti naše odnose. Revolucija u kojoj se neće lagati, špekulisati, manipulisati i spinovati da bi se sakrila istina. Revolucija koja će nas izmeniti da postanemo radni, vredni, pedantni, štedljivi i disciplinovani. Revolucija u kojoj nećemo živeti na plati poreskih obveznika, nego ćemo svoje sposobnosti pokazati na slobodnom tržištu. Revolucija u kojoj čemo stalni učiti i sticati nova znanje i veštine. Revolucija u kojoj ćemo iz sadašnje štednje investirati u bolju budućnost, a ne iz štampanih novčanica bez pokrića. Revolucija u kojoj ćemo raditi, a ne dolaziti na posao. Revolucija u kojoj nećemo trošiti više nego što zarađujemo. U kojoj nećemo otimati iz državnih fondova, niti od penzionera i roditelja. Revolucija u kojoj ćemo reći ono što mislimo, radićemo ono što smo rekli i nećemo se plašiti da naše rezultate institucije kontrolišu. Revolucija u kojoj nećemo kasniti na poslovne sastanke, nećemo isključivati telefone od svojih poverilaca, nećemo bežati od kreditora i javljaćemo se na svaki telefonski poziv. Revolucija u kojoj nećemo davati lažna obećanja u predizbornim krađama. Revolucija koja će na državna mesta dovesti najsposobnije i najbolje iskusne stručnjake. Revolucija u kojoj će svi državni činovnici imati platu na nivou prosečne plate u Srbiji, sve dok ne izađemo iz krize. Revolucija u kojoj će političari imati platu na nivou prosečne plate u Srbiji, dok ne izađemo iz krize. Revolucija u kojoj će naš revolucionarni premijer imati platu jedan evro godišnje i proviziju od rasta BDP, tako da će mu, na kraju poslovne godine, plata biti nekoliko stotina hiljada evra mesečno. Revolucija u kojoj ćemo imati samo devet ministara. Revolucija u kojoj ćemo imati 72 poslanika i 30 senatora. Revolucija u kojoj će direktori javnih preduzeća raditi na procenat. Revolucija je kada ne pljujete na ulici i ne bacate otpatke. Revolucija je kada prerađujemo 2,3 miliona tona otpada i dobijamo toplu vodu i struju. Revolucija je kada zasejemo 600.000 ha njiva koje nisu zasejane. Revolucija je kada iskorenimo čučavce iz države. Revolucija je kada mostovi u Beogradu ne koštaju više od 80 miliona evra. Revolucija je kada autoputeve gradimo kroz akcionarsko društvo države i građana. Revolucija je kada nema prosjaka na ulicama. Kada svaki građanin naše države ima stan i hranu dostojnu doba u kojem živimo. Revolucija je kada 300.000 dece jede vitaminsku hranu. Revolucija je kada 1,6 miliona penzionere prima 1.000 evra prosečnu penziju. Revolucija je kada je prosečna plata 2.000 evra i kada smo tu platu zaradili na tržištu. Revolucija je kada niko ne čeka na operaciju duže od nekoliko dana i kada se pregledi obavljaju u istom danu. Revolucija je kada su svi građani socijalno i zdravstveno osigurani. Revolucija je kada autobusi i avioni polaze i dolaze na vreme. Revolucija je kada vozovi idu 400 km/h. Revolucija će biti kada 700.000 invalida budu imali dostojanstven život i kada većina njih bude mogla da radi. Revolucija je kada nema nezaposlenih. Revolucija će biti kada RTS bude javni servis za sve građane Srbije. Revolucija će biti kada na medijima ne budu silikonske pevaljke, kurvetine, psihopate, perverznjaci, primitivci i masturbatori, nego kada budu imali svoj noćni, plaćeni kanal. Revolucija će biti kada budu radili Narodni muzej i Narodna biblioteka. Revolucija će biti kada porezi budu četiri odsto i kada svi budu plaćali male poreze. Revolucija je kada imamo elitu koja je spremna da se žrtvuje za svoj narod. Elitu koja ima viziju, misiju i strategiju. Revolucija je kada SANU ima 12 članova koji su naši apostoli. Revolucija će biti kada se Crkva bude vratila Hristovom učenju i žrtvovanju. Kada Nikola Tesla ne bude morao da ide iz zemlje i kada se svi oni koji su otišli vrate na svoje ognjište. Revolucija je da naš narod traje još hiljade godina i da doprinese spasavanju planete od propasti. Revolucija je kada više nema revolucije u kojoj čovek ubija čoveka. Revolucija će biti kada budemo zajednicu shvatali kao svoju proširenu porodicu.

Takva je nama, gospodo drugovi, Revolucija potrebna. O toj Revoluciji bi trebalo da govorimo. Pa, dobro, kako onda dalje? Ne verujem u ulične proteste Nevernog Tome i njegovih konvertita. Verujem u okrugli sto za koji će sesti svi oni mudri, vredni i pošteni ljudi koji žele dobro državi. Ko su ti ljudi? Kako ih izabrati? Vrlo jednostavno. Svako bi trebalo da priloži svoju radnu biografiju. Tako se najlakše biraju naši zastupnici. Oni koji nemaju radnu biografiju i dela iza sebe, ti ne mogu da nas vode. U konkurenciji najboljih radnih biografija izabraćemo lidere. Revolucija je počela. Svako mora da radi posao za koji je školovan i koji je dokazao da ume da radi. Tako se izbegava nastajanje totalitarnog režima. Tako se Revolucijom sprečava novi totalitarizam.

Revolucija bez revolucionara. To je naša Revolucija.

[You must be registered and logged in to see this link.]