Bora Stankovic - genije za sva vremena

Stanković je stvaralac neobične, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jezički izraz. Pod navalom osećanja i slika kao da mu se pero povija, rečenica se zapliće i posrće, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je više od drugih naših pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bića.




Бора Станковић је рођен у Врању. Постоје различите претпоставке о години пишчевог рођења, обично се узима да је то 1876; умро је 1927. у Београду. У Врању је завршио основну школу и седам разреда Гимназије. Осми разред с матуром завршио је у Нишу, а потом је отишао на студије у Београд, где се и настанио. Рано је остао без родитеља, готово да их није ни упамтио. Одгајила га је очева мајка, баба Злата, која му је надахнуто причала о „старом“ Врању. Баба Злата је била пореклом из угледне, али осиромашене градске породице. Са око двадесет година Бора је остао и без ње, а због материјалних неприлика морао је две године касније да прода породичну кућу у Врању. Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Нема података да је уопште ишао у неко село у околини Врања. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, и носи назив „Стари дани“,). Као књижевник, дао је уметничку обраду, а не фактографију.

Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе.1 И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела.2 Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.

Књижевна критика углавном сврстава стваралаштво Боре Станковића у реализам, премда се указује и на то да, према неким својим особинама, оно нагиње ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.3 Роман Нечиста крв (1910)4 оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном заосталошћу. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, ањегов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца: Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних.

Овакав оријенталистички дискурс о једном Врањанцу у Београду (који је упркос великим породичним и материјалним неприликама завршио Правни факултет и написао дела преведена на многе стране језике) актуелан је и данас, и покреће многобројна питања о односу унутрашњих и спољашњих конструкција локалног идентитета.

Nekada kuća Bore Stankovića, a danas svojevrstan muzej posvećen jednom od najznačajnijih književnika srpskog realizma, nalazi se u Vranju, u Baba Zlatinoj ulici broj 9. U nju se ulazi iz neuglednog sokačeta kroz staru kapiju, sličnu onoj kroz koju je lakim korakom, između bokora zelenog šimšira, prolazila Sofka. Osim muzeja, koji je otvoren 1867. godine, u kaldrmisanom dvorištu nalaze se: bunar, kuhinja sa ognjištem, koja je odvojena od kuće i veliki šam-dud .

Kuću je podigla baba Zlata, Borina baba, oko 1850. godine. Od rođenja slavnog pisca, pa sve do danas, malo toga je promenjeno u njoj. Tu su: podrum i sprat sa tremom i sobice sa ćilimima, sahanima, zarfovima, testijama, minderlucima, a sačuvana je i tapija o nasleđu kuće i priznanica o njenoj prodaji, koju je napisao Bora. Gostinska soba, koja je najveća prostorija u kući, nameštena je poluorijentalno. Do nje je baba-Zlatina soba, sa razbojem i gvozdenim krevetom, na kojem još stoji njen šareni ćilim. Tu je ona divanila ložeći vatru na ognjištu. Na zidovima sobe okačene su njene libade, kecelja Borine majke Vaske i lanac od sata Borinog oca Stojana.

Borisav, Bora Stanković, rodonačelnik modernog srpskog romana, veliki pesnik mladosti, ljubavi, prolaznosti života i ljudske tragike, rođen je u Vranju, 31. marta 1876. godine. U istom gradu je završio osnovnu školu i maturirao u gimnaziji. Pošto je rano ostao bez oba roditelja, odgajila ga je baba Zlata. Detinjstvo je proveo kao ubogi dečak, koji se na razne načine borio da preživi i zaradi po koju paru. Jedinu radost i odmor, činila su mu baba Zlatina pripovedanja o događajima i ljudima u vranjanskoj čaršiji. Iako je ona želela da Bora bude obućar, kao što su to bili njegov otac i deda, Bora je za sebe izabrao drugi put. Pravni fakultet završio je u Beogradu 1902. godine. Iste godine oženio se sa Angelinom Milutinović, a već sledeće je počeo da živi u Parizu. Godine 1904. vratio se u Beograd i zaposlio kao carinik. Tokom svog radnog veka, promenio je nekoliko profesija: bio je poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari i činovnik u ministarstvu. Kada je počeo Prvi svetski rat, preselio se u Kraljevo, potom u Niš, pa u Crnu Goru, gde je i zarobljen. Austrijanci su ga iz Podgorice deportovali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd. Godine 1920. počinje da radi na mestu činovnika u umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.

U staroj kući u Vranju, Bora je najviše voleo da sedi na malom doksatu, u hladu vinove loze. Zamišljen i zagledan u svoju maštu smišljao je likove, dijaloge i zaplete. Pogled mu se zaustavljao na obližnjoj česmi gde je, svakoga dana, u isto vreme, s krčagom u ruci, dolazila Sofka. Kažu da prava Sofka nije bila toliko lepa kao Borina, ali je bila posebna. Bila je izazovna koliko i čedna, a to je najviše podsticalo Stankovićevu maštu.

Oni koji su poznavali Boru kažu da on nije voleo mnogo da govori, niti da se smeje i da je ceo život ostao skroman i pomalo stidljiv. Svoju narav preneo je i na likove iz svojih dela. Baš kao i Bora Stanković i njegovi junaci su bili usamljeni i zatvoreni. Reagovali su strastveno i nagonski. Njihova sudbina je, skoro uvek, bila zapletena u trouglu sila koje čine novac, moral i eros.

Do kraja života, Bora je ostao privržen realističkim tradicijama, sevdahu juga i slikama iz detinjstva. Pisao je o rodnom Vranju početkom dvadesetog veka, na prekretnici između turskog i novog doba, kada je oslobođeno Otomanskog carstva i pripalo Srbiji. Verno je prikazivao svoju malu, balkansku palanku, baš kao što su pre njega to učinili Jakov Ignjatović sa Sent-Andrejom i Stevan Sremac sa Nišom. Bio je slikar strasnih, ali i stalnih sukoba između bogatih i siromašnih, starog i novog, pojedinca i društva. Pisao je o raslojavanju trgovačkih porodica, nostalgiji za mladošću, poetičnim ljubavima i uticaju seoskog duha na gradsku život.

Bora Stanković je pisao o sudbini žene više nego i jedan naš pisac. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno bori protiv patrijarhalnih običaja. Ona kao da nema svoju ličnost i uvek nekom pripada: najpre je sestra svoje braće, pa žena svog muža, a posle muževljeve smrti njegova udovica - pokojnikova žena. Stalno je pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta. Slika „suđenja“ otpadniku od društva, prepoznaje se i u drugim Borinim delima. Na jednoj strani je čaršija, koja je oličenje morala, a na drugoj je pojedinac, grešno biće koga lome sopstevni nagoni i strahovi.

Bora Stanković je ostavio brojna književna dela: pesme, pripovetke, drame i romane. Borin prvi objavljeni rad je pesma Majka na grobu svoga jedinca, 1894. godine. Potom su se ređali naslovi: Iz starog Jevanđelja, Koštana - komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem, Stari dani...

Poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu preneo je u pripovetke: Đurđevdan, U vinogradima, Nuška. Osujećenu ljubav, zbog razlike u staležu, prikazao je delima: Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža.

Zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je odbačenima i prognanima koji žive u nekom svom, nestvarnom svetu.
Beogradske prilike tokom Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom, objavljenom 1929. godine.

Drugi Stankovićev roman, nedovršen i posthumno objavljen Gazda Mladen, jeste povest o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti i koji je zarad boljitka porodice žrtvovao sve, čak i voljenu ženu.

Autor prvog pravog modernog romana u srpskoj književnosti, odoleo je surovostima, ratnoj strahoti, preživeo je krupne uvrede beogradske kulturne čaršije i politikanata. Posle penzionisanja, već bolestan, Bora je živeo sa porodicom na Dorćolu. Nadajući se da će kraj dočekati u rodnom Vranju, kupio je plac u starom delu grada, u Sarajini. Nije stigao ni da ostari, Bora Stanković je umro u 53. godini, u oktobru 1927. godine, u Beogradu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

|JOVAN DUČIĆ: MOJI SAPUTNICI|


BORISAV STANKOVIĆ

I
Književno delo Borisava Stankovića, to je jedna velika trubadurska knjiga. To je pre svega delo jednog istinskog pesnika ljubavi i viteza srca. Niko se u njegovim pričama o starom Vranju ne povodi ni za čim drugim nego za ludilom srca i obešću krvi. Njegove su priče samo balade o čežnji za ženom, čežnji od koje propada svet, i za koju nema leka. Sve što postoji na zemlji, stoji u službi ljubavi čoveka za ženu, i to samo mladog čoveka za mladu ženu; i za njih dvoje zaljubljenih služi ono što je u prirodi i lepo i strašno, i ono što je u samom čoveku i dobro i zlo. Tako su čovek i žena, prema Stankoviću, i danas, kao sutradan posle haosa, jedini stanoveici u vrtu božjem, sa njihovom praiskonskom ljubavi, i sa praiskonskim iskušenjem.

Zato pravi i jedini život za ovot pisca, to je samo mladost i večno obnavljanje ljubavi i za ljubav. A pošto je tako ljubav povod i razlog svega opstanka, čovek i žena su i jedini problemi svemira: i to kroz ljubav, koja je jedina njihova sudbina i misija. — Dodajmo odmah da je ta ljubav u Stankovićevom delu mnogo izdvojena iz svih drugih zakona prirode, i da se ovde nalazi potpuno u svojoj brutalnoj čistoti i neprerađivanoj svežini: u strasti fizičkoj. Znači u onom u čemu je ona odista i najiskrenije i najneposrednije izražena u čoveku. Prema tome, život za Borisava Stankovića postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladosti i strast. S one strane mladosti nema više ničeg. Ova mladićka Stankovićeva ideja o životu daje njegovom delu odista jednu blaženu ushićenost i žestinu, ali i uverenje. Tako da njegove knjige izgledaju dublje nego mnoge druge napisane o najdubljim ljudskim istinama.

Ovakav evangelist ljubavi za ženu, Bora Stagaković je uspeo da već prvim pričama omađija svoju generaciju, i da zatim to isto osećanje prenese i na one koji su došli i puno posle nje. I bio je uvek nenadmašan, i istinski obožavan. — Stanković je zadivio naše ljude kao prvi koji je u našoj prozi progovorio srcem i o srcu. U našu dotle tako studenu priču, on je uneo vatre i krvi, mladosti i iluzije, duboke tuge, i nerasudnog očajanja. On je prvi ukazao u našoj istoriji o malom čoveku kolika je mogućnost naše rase za ljubav i za nerede srca, za duševne komplikovane slučajeve, za ljubavnu kontemplaciju, za zlikovačke navale zaljubljene krvi. Tako je on nesumnjivo, i do danas, najveći predstavnik naše rasne erotike. Sve što su dotle bili dali naš roman i priča, iztledalo je, posle Stankovića, zamrzlo i lažno. I ono što u njima ranije bilo knjiško i papirnato, bilo je iz glave i maglovito; ali svakako, nikad iz srca, a još manje iz krvi.

Treba istaći da je Borisav Stanković došao u srpsku književnost iz jednog kraja naše zemlje gde se najvećma račva put između našeg bliskog Istoka i put našeg balkanskog Zapada. Baš tu, kod njegovog Vranja, zapravo i zamire talas našeg epskog stvaralaštva, i začinje isključivo talas lirski. Taj je talas razliven zatim i po jednoj širokoj oblasti stare Maćedonije, kao i u Bosni, u osećanje dubokih čežnji, koje su turskom rečju prozvali "sevdahom", i u osećanje one životne tegobe koje se zove "dertom". Znači, dvama osećanjima koja za ostale krajeve herojske rapsodije ostaju nepoznata, i koja izgledaju nedovoljno srpska, čak i nedovoljno slovenska.

Stranac bi se, idući tim putem, mogao prevariti o pravoj psihi srpskog plemena, o emocionalnosti našeg čoveka, a naročito o odnosima tog čoveka prema njegovoj ženi. Sofka nije ni Srbijanka, ni Srpkinja, ni uopšte slovenska žena. Ovo je žena iz južnosrpske sevdalinke, i uopšte tip južnosrbijanski i maćedonski; znači čisto pokrajinski. Znači, pre svega, tip sa jedne vetrometine, puno izložene, i naročito vrlo složene.

Osim toga, treba Stankovićevo delo uzeti često i kao lične doživljaje piščeve, kao autobiografiju u pripovedačkom obliku, i kao sopstveni roman. Ovaj roman je pun himeričkih sreća i nesreća jednog samotnika, zatvorenog u svoju iluziju o ženi, i zakovanog za svoju ljubavnu utopiju. Ovo ne znači da Stanković nije dao jedan potpuno istiniti deo života, čak i života jednog izrazito srpskog kraja, kao što je Vranje, stari nemanjićki grad ćesara Uglješe. — Istina, život jednog kraja s krajnje granice na istoku Srbije, a ne iz njenog srca i srži, gde možda ima manje naslage i taloga, ali više rasne čistine i etičke čistote. U drugim našim pokrajinama živi svet, čini mi se, sa osećanjima nešto površnijim u pogledu ljubavi i strasti za ženu, ali se ovo nadoknađuje nečim mnogo složenijim i muškijim, dubljim, a možda čak i zagonetiijim.

U svojim maštanjima i vizijama, trzajima i groznicama, od kojih ništa nije u samom njegovom ličnom životu ni ostvareno ni zadovoljeno, pripovedač Stanković je povisio ton, i uopštio svoja zapažanja, i najzad, komplikovao duševne navike svojih ljudi, prema osobinama svojim sopstvenim, koje su inače bile vrlo izrazite. — Treba imati na umu da je ovaj fantastični sentimentalac odista živeo i umro nezasićen i očajan, sa velikom ranom na srcu, i sa uobraženim grehovima na duši. Ubijen, kao kakav ljubavnik, uhvaćen u preljubi! . . . Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićkim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.

Zbog ovog sam se već onda pitao postoji li odista kakav grad Vranje, onakav kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmišljenja tvrđava u kojoj živi samo njen pesnik sa svojim utvarama. .. I pitah se da li i uopšte mogu živeti ljudi kakvog mirnog i uspavanog provincijskog mesta jednim takvim uzrujanim životom, kakav slika Stanković u svome Vranju, i to kao svakidašnji? Jedno je izvesnao: da je u takvoj vreloj atmosferi postojano živeo sam Borisav Stanković, pesnik toga predela, i toga ljudstva, i toga vremena. . . Pesnik svoga grada živeći lično životom onih Vranjanaca koje je opisivao, nosio je dakle najbitnije i najrečitije što je u tome ljudstvu odista živelo. Pisci nikad ne lažu! Na ovakav način je i sam Stanković stavio baš sebe lično kao glavni i najsigurniji dokumenat svoje istine. Ovo je bio svakako izvanredno lep književni slučaj, možda i najređi u jednoj književnosti.

Međutim, živela je odista njegova ciganka Koštana; živeo je i njen Mitke; i živela su i još neka njegova lica iz ovih priča. Toliko je čak sve istinito i prema životu slikano u njegovim pripovetkama, da su neki primeri vrlo upadljivi. Tako je ciganka Koštana jednog dana tužila sudu Borisava Stankovića što je izneo na pozornicu nju i njene ljubavi. Ovaj slučaj bio bi dokaz kako se odista velike stvari u književnosti nikad ne daju izmisliti.

II
Stanković je po svom duhu pre svega istočnjak, kakvog dotad nikad nismo imali. Slikajući naš primitivni pravoslavni svet, i sad pun neverovatnih i duboko dirljivih iluzija o čistoti i čednosti, i porodičnoj jerarhiji našeg starinskog reda, Stanković je uneo u srpsku književnost jedan život skoro prohujali, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Uneo je prvi u našu književnost staru našu porodicu i ognjište, naš ikonostas i domaće kandilo i našu dunju u sanduku. Ta intimna atmosfera, puna svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi, koji se teško razaznaju svugde osim u svojoj sredini, začudili su i zaneli već spočetka ceo naš čitalački svet svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, brutalnošću i slabošću. Vranje, mala, nekad pogranična srbijanska varoš, bila je, do Stankovićevog vremena, jedva poznata i po svom imenu, savršeno nepoznata po svom ljudstvu. Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio jedan naš potpuno novi moralni kontinent.

Međutim, ima u njegovim pričama i prestupničkih tipova kao u ruskim romanima, degenerisanih ljudi i žvna, zatrovanih manijaka, kliničkih ludaka, kakvih inače skoro i nema u narodu. Ali je to nešto sporednije, svakako i manje značajno. Takvu sredinu neuravnoteženih i apsurdnih lica izabrao je Stanković da u nju poseje sve svoje paradokse o ljubavi, koji su ga zatim napravili izuzetnim među svima našim pripovedačima. U Stankovića je ljubav i jedini izvor prestupa i zločina, što je opet skoro neverovatan slučaj kada je reč o našem svetu, za koga je ljubav uglavnom jedno porodično osećanje, bez sklonosti za maštanje i za komplikacije.

Istina, ljubav vranjanskih ljubavnika obično je jedno nasleđe zdravog instinkta, duševne srpske lepote i nežnosti, impuls čuvenog srpskog zdravlja, moćna ekspanzija jednog primitivnog, neobuzdanog, ali i nepokvarenog temperamenta. — U najviše slučajeva, i u Stankovićevoj priči, stoji po sredi jedna zdrava etnička istina: ničeg ovde bolesnog, ni snobskog, ni izveštačenog. Ovo su ljudi iz kraja naše najstarije muzičke melodije, naših najmanje govorljivih ljudi, naših žena najzatvorenijih u sebe, i najzad, iz oblasti najstrožijih odlika dubokog palanačnog morala. Sukobi i protivurečnosti među Stankovićevim licima baš i dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka, kojeg drže okovanog u njegovom železnom etičkom krugu, gde je malo društvo nametnulo čoveku izvesne navike, teške kao robija, i uspostavilo jedan poredak, hladan kao tamnica. . .

nastavak

III
[...]
Ali je i Stankovićev čovek redak i komplikovan u jednoj posebnoj rasnoj crti, tako da odista ne liči nijednom drugom čoveku naše zemlje. To je najpre po njegovoj duhovnoj uzrujanosti, po erotičnosti, i naponu njegovih varvarskih strasti, u borbi sa pravoslavnim moralom. Zbog toga slučaja, njegov grad Vranje izgleda ponekad kao neko ostrvo, koje nema ničeg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupačno.

U ovom Stankovićevom Vranju izgledalo bi da se nikad ne spava, nego da se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurokoj Provavsi. Kad padne noćni mmr, to je samo za trenutak, jer brzo odnekud udari tursko dahire, ili zajeca cigansko ćemane "što se čuje čak u Tursko". Najzad, nasred ulice iznenada gruvu zurle i doboši, i zaigraju čočeci. . . Muzika i igračice Ciganke prate nekog moćnika, raspikuću, bekriju; ali čoveka koji se pronevaljalio ne zato što mu gori grlo, nego zato što je sevdalija kojeg ubija ljubav, i kome mesečina krv ispi.

Ovaj prosti svet kalajdžija i zlatara, i mesara i vinogradara, pun je obesne mladosti i čežnje, vatre i tuge, kao da je svakom dvadeset godina. Mala Nuška, kojoj mirišu nedra, i kojoj sedamnaest godina ključaju u krvi, sva izgore maštajući o čoveku. I Lenka, koja u ljude gleda "zamagljevim i poluotvorenim očima", ali za kojom i ljudi izgiboše po vinogradima, "gde miriše vazduh na ispucalo grožđe". Tonče se zapio u svom "dertu", tuče raspevane Cigane što ga izbezumiše vranjavskim napevima o prokletoj ljubavi. Svugde i čamerna "žal za mladost", čak i kod mladih, koji ne znaju šta je beda starosti.

Stanković je prvi uneo u našu književnost taj "žal za mladost", jedno novo osećanje za njegove savremenike u književnosti. A što je najčudnije, Stavković je taj "žal" ne samo opisao prvi nego ga i sam lično prvi odbolovao, što se vidi iz njegovih prvih pripovedaka, kad mu još nije bilo ni punih trideset godina. Stvarno, "žal za mladost" i ne opisuje Stanković drukčije nego strah mladog sveta da ne propadne mladost, a ne "žal" starih što je mladost odista prošla!

Ovu nepromenljivu dramu prve mladosti, niko u nas nije naslikao kao Stanković. Ni sa više vatre, ni sa više smisla, ni sa više pameti. Ne znam ništa slično ni u stranoj književnosti. Jedna od prvih njegovih priča, U noći, daje već celu meru umetničkog instikta ovog čudnog pisca. Možda nema, ničeg ni neobičnog ni naročito dubokog u ovoj noveli o ženi koja je nesrećna zato što je zaljubljena. Ljubavi su uvek nalik jedne na druge, i kad su ljudi i sredina među sobom različni, ili najrazličitiji. Čak i osnovni motiv ove vranjanske ljubavne priče je zbog toga star koliko je stara i čovekova ljubav. Ali okvir u koji je Stanković stavio ovaj događaj, i naročito etička drama ove priče, to je nešto do krajnje mere i umetničko, i potresno i na izgled, sasvim novo. . .

[...]
Što je naročito nenadmašno, to je ovaj tamni pejzaž, dubine neba i noći, utapanje svega što se vidi i naslućuje, u neku tugu mladosti, koja ovo vranjansko polje ovako pretvara u najveću pozornicu ljudskog bola. I to samo zbog jednog ženskog ljubavnog drhtaja, koji više ljudi uopšte i ne vide u ovakvoj tragičnosti moralnoj i sudbinskoj. Ne postoji ovde podvojenost između pejzaža i duše, materijalnog i nematerijalnog, nevidljivog i vidljivog. Sve je u ovoj priči noć, i ljubav, i strast, i tajna. A, međutim, sve to prirodno, i bez usiljenosti, unosi Bora Stanković u opšti ljudski udes, ni kad nije posredi nego ovakva dušica jedne male Cvete, u nepoznatom i periferičnom Vranju, o kom niko i ne zna ništa.. . Jedan pejzaž, jedva pesma, ili jedan izvesni sat dana, odista su i u stanju da ponekad naprave čoveka dobrim ili rđavim. Često i koliko ga naprave razum, i atavizam, ili ljudska ideja o zlu i dobru, jer je čovek svakog sata drukčiji. . . Niko ovo u nas nije osetio kao Stanković. Ova neodoljiva vranjska noć je tako napravila i ovu Cvetu prestupnicom; i to većma sama ova tamna noć nego i onaj čovek što je zapevao negde u pomračini. Čovek je drukčiji i u svakoj drugoj svetlosti. . . Ovakve noći su stranputice ljubavi, bespuća strasti, ponora, i vratolomija. Sve Cvete na ovom svetu padale su u ovakvim jezivim večerima.

U takvom uverenju i Stanković je napisao ovu priču U Noći, po kojoj je on, već na početku svoje pesničke karijere, izgledao potpuno nov čovek, stranac u neveštoj dotadašnjoj našoj noveli, i osvojio prvim potezom pera sve što je u nas umelo da oseća i čita. Bacio je iza sebe i Glišića, i Veselinovića, i Sremca, čak i Matavulja. A Bora Stavković je kanda još bio studentom. . .

IV
[...]
Stankovića je bacilo u tugu što je sada postajala hučnom ona njagova mirna starinska mahala, gde je dotad oduvek provejavao duh čisto pravoslavni i patrijarhalni, gde je muž smatran bogom poslanim čovekom; i gde su žene smatrane najpre majkama dečjim, pa tek zatim ljubavnicama čovekovim. Vetar novog doba, koji je sada udarao iz političke sredine u prestonici u te stare pravoslavne krovove jedne palanke na perifariji države, išao je da svojim skepticizmom sve poremeti u tim domovima, kuda su majke srpske pronosile kadionicu kao sveštenice, i gde je otac vladao kao car. Smak ovog dobrog starog vremena Stanković je osećao kao smak sveta. — Samo u takvom bolu on je mogao da tako duboko zahvati u duhovnu istoriju našeg balkanskog ljudstva, njegovih plemenitih strasti i zagonetnih slučajeva srca. Stanković je zato i jedini sačuvao u potpunosti nešto od one besprimerne čistote srpske porodice iz prošlosti pod turskim ropstvom; čistote, koja će, i pored sve tragičnosti, nekad možda izgledati najlepšim poglavljem u istoriji našeg srca.

V
Stanković je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega, davao sliku čovekove duše. Videti ljudsku dušu u prolaznom i promenljivom, to bi bio lak posao istoričara i hroničara, ali dati ljudsku dušu u njenom opštem i večnom, to je uvek duboko delo romansijera i pripovedača, jer roman, to je istorija o čoveku. Stankovićev zemljak Vranjanac nije zato ni opisivan kao isključivo čovek svoga predela, nego čovek jedne vrlo široke sfere ljudske strasti i morala. Stoga je za Stankovića jedna vranjanska mahala bila ono što je za Balzaka bila cela Francuska...

Njegov grad Vranje, to je za ovog pisca značila ona školjka koja, kad se približi uvetu, zazvuči iz nje sva širina velikog mora. Ovo poniranje i traganje za detaljima, i taj neverovatni dar za posmatranje, koje ima ovaj pisac skoro izuzetno, kao svoje prirodno preimućstvo, to je bilo nešto i savršeno i novo za površne duhove među ostalim našim piscima i u našem čitalačkom svetu. Stanković je prvi u nas govorio o duši. Odista, Stanković je bio pravo čudo svog književnog doba.

[...]
Stanković ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih psiholoških opažanja, ali i zbog svog izvanrednog kolorističkog viđenja i stvari i ljudskih osećanja. Svakako onaj koji se bude zabavljao da traži koliko je ko imao čula u našoj pripoveci pre Stankovićevog vremena, naići će na veliki broj beščulnih i neosetljivih i tupih. Za Stankovića bi se, naprotiv, moglo reći ono što je Sent-Bev rekao za Žan-Žak Rusoa kao romansijera: "Treba da mu zahvalimo što je prvi uneo malo zelenila u francusku literaturu." I Stanković je prvi uneo malo vazduha u naše srpske zagušljive odaje književne. Senzacije boje i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi početak velikih namera u našoj pripovedačkoj prozi.

Tekst preuzet iz knjige:
JOVAN DUČIĆ i MILAN RAKIĆ
P E S M E
NARODNA KNJIGA
BEOGRAD, 1965.

Poezija Bore Stankovića zalazi u ruševine ljudskog bića. Virovi i vrtlozi ljudske krvi i duša, sudari i porazi, kultovi i mitovi, porazi koji duboko ranjavaju život... Sudari sna i jave.
Velibor Gligorić


U kafanama i krčmicama na Dunavu, Bora je nalazio sitne ljude sa promašenim životnim ciljem. Svaki od njih je imao osnovnu duhovnu ozledu. Svaki je negovao svoju ranu, ne da je isceli, nego da je sačuva, pa tako i sebe sačuva.
On je mislio sa užasom na savremenog Evropejca — kao na biće lišeno osećaja. Smatrao je da se Evropa pretvorila u zbirke onih banalnih sličica što ih deca kupuju i preslikavaju. Smatrao je da su izgubili smisao doživljaja, smisao sveta, smisao za proleće, nebo, žubor vrela i plavet nebesa. Otužan mu je bio Rafael — "zar svet i njegove tajne, njegove slutnje i zebnje - u glatkome i praznome Rafaelu? — pa bolji su i sami licederski kolači sa srcem i ogledalom" — govorio je.
Stanislav Vinaver


... Eto naši koreni. Pisao ih je Bora Stanković sa atmosferom. Borino je vreme bilo vreme šalvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike, hadžijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadžije i u seljaka. Koliko je pisac hteo da pred savest ljudi izbaci problem tragedije dece. Ostala je problematika žrtvovanja dece. Šta mislite o toj užasnoj pojavi, i danas, o pripovedači, o vi koji ste velike sudije i veliki branioci čoveka i njegova života?
Isidora Sekulić


"U srpsku prozu uneo je nova, moderna obeležja i viziju jednog sveta u njegovim tragičnim prelomnim procesima i preobražajnim mučninama. Kroz sočivo u kome se prelama život i sudbina jedne varoši, zaslepljujuće sijaju i zraci istorijskih boja vremena i sredine. Njegovo Vranje je fokus parabolične putanje na kojoj se dešavaju i odslikavaju duboki društveni, ekonomski, moralni potresi, s mnoštvom pojedinačnih i porodičnih drama, koje su istovremeno neposredne posledice sudara poluorijentalnih formi života i novog duha društvenog modernizovanja, i simboli sutonskih dana jednog poretka. Srpska književnost je sa Stankovićem dobila prvi put višedimenzionalan lik žene: u "Nečistoj krvi" to je Sofka, u dramskom tekstu to je Koštana, u pripovetkama to su Cveta, Anica, Stana, Naca, Stojanka...

Pripovedački, romansijerski i dramski tekstovi Stankovića obuhvataju tematsko prostranstvo širokog raspona: od galerije tragičnih ljubavnika i uništenih mladih života, preko himnički ponesenih, čarovitih, lirski neodoljivih nosilaca sjaja i dara lepote, do "božjih ljudi", onih koji su na dnu društvene lestvice, totalno poraženi i totalno izlučeni iz oblika uljuđenog života, prosjaci, umobolnici, nesrećnici."
[You must be registered and logged in to see this link.]


"Stankovic je samonikao talenat, ali snazan i osoben. Citav njegov stvaralacki opus slika je zavicajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obiljezje sarolike istocnjacke kasabe i dobijalo novu gradjansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svjeze uspomene na bogate age i begove ali i domace bogatase, tzv. corbadzije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskosni domovi, a na drugoj siromasni kmetovi — civcije. Corbadzije su svoje bogatstvo rasipali na uzivanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalez, sitne trgovce i brojnu domacu poslugu.

Stankovic je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve drustvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele corbadzije, ali i trgovce i cinovnike, civcije, seljake, Cigane, a i prosjake "bozjake' , ljude poremecene psihe. U pricama o vranjskim bozjacima, o ljudima obolele psihe i cula, prvi u srpskoj knjizevnosti sugestivno je prikazao dusevna pomracenja, dusevnu tamu i pomracenje uma, u cemu se priblizio velikom ruskom psihoanaliticaru Dostojevskom."
[You must be registered and logged in to see this link.]

"...Kada je već počeo otkrivati svijet, starog Vranja više nije bilo. Staro tursko je zauvijek nestajalo, a umjesto njega formirali su se neki novi društveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponašanja i jedan posve drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stanković će nostalgično pisati o starom i prizivati staro, uvijek okrenut prošlosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u pripovijeci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kaže: "Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima…" On vidi pola seoske, pola varoške kuće, gomile đubreta i neki novi svijet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na školovanje (Niš, Beograd), uvijek je u sebi nosio Vranje i zavičajni svijet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i način života, jezik i pjesma, uvijek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpio građu za svoja poetski nadahnuta djela.

Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih djela čini zavičajni svijet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prošlost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumijevanja, trauma i ljudskih promašenosti."

IZLOŽBA O BORI STANKOVIĆU

U Biblioteci grada Beograda 18. oktobra otvara se izložba povodom 80-godišnjice smrti
pripovedača, romansijera i dramskog pisca Borisava Stankovića.

Ova izložba posvećena životu i stvaralaštvu Bore Stankovića predstaviće na 30 panoa najvažnije detalje iz života i stvaralaštva velikog pripovedača: detinjstvo u Vranju sa rodnom kućom, fotografije i dokumenta nastala tokom školovanja u Vranju, Nišu i Beogradu, književne početke (rukopisi pesama i priča), Borin život u Beogradu od 1896—1927. godine.

Biće izložena i dokumenta iz Arhiva Srbije i Arhiva Srbije i Crne Gore o službi u raznim ministarstavima — finansija, prosvete..., kao i razglednice starog Beograda i Borini portreti.

Ovo će biti i retka prilika da se vide i fotografije Beograda iz Prvog svetskog rata, Beogradske novine koje su izlazile i pod okupacijom sa kojima je sarađivao Bora Stanković, što je kasnije poslužilo za napade na pisca.

Posebnu celinu čine dokumenta i plakati vezani za dramsko stvaralaštvo ovog pisca. Prikazane su fotografije i plakati iz različitih postavki "Koštane" i "Nečiste krvi".

Autor izložbe: Olga Krasić Marjanović
Dizajn i pripremu za štampu uradila: Snežana Rajković
Predgovor kataloga: mr Bojan Čolak.





Učenici VII razreda Vranjske gimnazije školske 1894/95 god. sa tadašnjim direktorom Milivojem Simićem

Grupa beogradskih devojaka. Levo stoji Angelina-Gina, buduća žena Bore Stankovića, 1984. godina.


Sa Angelinom, rođenom Milutinović, venčao se 27. januara 1902. godine. Rodile su mu se tri čerke: Desanka 1903 kojoj je kum na krštenju bio Branislav Nušić, Stanka 1904. kum je Janko Veselinović i Ružica 1913. godine. Ma koliko da je cenio svoju ženu i gajio istinskostrahopoštovanje, prema njoj je uvek bio ozbiljan, a ona, iako mu to nijepokazivala, imala istinski strah od njega. Volela je kao svaka majka svoju decu, brinula se o njima, ali muž je bio iznad svega...


Desanka i Stana: Naša mati je očeva dela znala napamet. Nečistu krv je, kao i Tolstojeva žena Sofija Rat i Mir, prepisivala svojeručno više puta.

1920. Postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.

1922. Novosti objavljuju u nastavcima uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.
Postaje šef odseka za statistiku Ministarstva prosvete.

1924. Nizom prigodnih manifestacija obeležena je 25. petogodišnjica književnog stvaralaštva B. Stankovića.
Izlazi treće, prerađeno izdanje Koštane.
Moji zemljaci poslednja objavljena pripovetka.
Postavljen je za referenta odeljenja za osnovnu nastavu ministarstva prosvete. Žali se Državnom savetu koji odbacuje Stankovićevu žalbu.

1927. Marika Jeminović, zvana Koštana, preko svog muža Maksuta, traži od pisca deo tantijeme od prikazivanja Koštane. Napade i odbrane objavljuju gotovo sve novine. Politika u svom komentaru 13.03. donosi i ove redove: "Jedno lice traži pisca! I od pisca traži pare! Traži da pisac plati zato što je pisao!"
Rešenjem ministarstva prosvete od 30.03. B. Stanković je stavljen u penziju.

Premijera Tašane u Narodnom pozorištu.

Pred zgradom Pozorišta, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je Prenetje svojoj kući. Izdahnuo je, istog dana, pred ponoć.

Umro je u pedeset drugoj godini života.

Jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost.
B. Stanković


Književno stvaralaštvo Borisava Stankovića započelo je objavljivanjem priča u periodičnim glasilima 1898. godine, da bi mu 1899. izašla prva, a 1902. godine druga zbirka pripovedaka1. Već nakon prvih objavljenih priča Stanković stiče glas priznatog pripovedača. Pozitivna recepcija njegovoga dela nastavila se i kasnije. Jedini period u kojem je delo Borisava Stankovića nailazilo na negativan prijem jeste posle Prvog svetskog rata. Međutim, u pitanju nisu bili razlozi književne već ideološke prirode, tačnije njegova saradnja sa Beogradskim novinama čiji je urednik za vreme rata bio austrijiski saradnik Kosta Herman. Danas Borisav Stanković zauzima značajno mesto ne samo u istoriji srpske književnosti, već i šire.

Naklonost delu ovoga vranjskog pisca nije dolazila samo od istoričara i proučavaoca književnosti, nego i od samih književnika. Podsetimo da i Rastko Petrović i Stanislav Vinaver o Stankoviću govore kao o jednom od najvećih imena srpske literature. Rastko Petrović će roman Nečista krv svrstati među tri najvrednija srpska književna ostvarenja prve polovine dvadesetog veka, a Vinaver će četrdesete godine u članku o Milanu Rakiću, objavljenom u Vremenu, zabeležiti da je Stanković najveći srpski pisac.

Još su prvi proučavaoci književnog dela Borisava Stankovića ukazali na njegovo zanimanje za ljudsku psihu. Gotovo uporedo sa istraživačima u oblasti psihologije, Stanković govori o idu, egu i super-egu, o erosu i tanatosu, o ljudskoj dvogubosti, o korenu incestuoznog odnosa, o ulozi čula. Međutim, za razliku od, recimo, Frojda, koji smatra da samo izuzene ličnosti mogu da se odupru erotskom nagonu, sublimišući ga u težak rad, Stanković pokazuje nemogućnost njegovog potpunog potiskivanja. Sofka, i pored toga što se predaje izradi izrazito teških vezova, ipak na kraju popušta i samozadovoljava se. Po tom otvorenom iskazivanju erotike Stanković se i razlikuje od pisaca svoga vremena. A dotadašnje beživotno, književno, uvijeno prikazivanje erotskih scena on će najviše i zameriti savremeniku Milutinu Uskokoviću u intervjuu koji je vodio s Branimirom Ćosićem.

Takođe, kod Stankovića nailazimo i na sagledavanje pogubnosti određenog društvenog modela na psihu, kao i na uticaj kulturoloških smena na pojedinca. U romanu Nečista krv reč je o junakinji čija se sudbina odigrava u jednom istorijski prelaznom dobu u kome se smenjuju dve kulture, a u romanu Gazda Mladen o položaju muškarca u okviru jedne stroge i zatvorene kulture. Tako su Sofkina, Markova i Mitina psihička kriza posledica teškog prilagođavanja jednoj drugačijoj kulturi od -one unutar koje su oformljeni. Za razliku od njih, Mladenova psihička kriza nije posledica smene kultura, već teškog prilagođavanja pripadajućoj kulturi.

Svojim knjigama Stanković će pružiti oštru kritiku patrijarhalnog društva. Patrijarhat za njega ne predstavlja idealan društveni obrazac, već sistem koji nije pružao mogućnost za razvoj individualnosti, kako kod ženskih, tako i kod muških članova zajednice. I jedni i drugi su se u okviru njega osećali sputano i neostvareno. Zato je Stankovićevo delo veoma pogodno za dokazivanje nekih od postavki feminističkih teorija i teorija maskuliniteta. Naročito u romanu Gazda Mladen Stanković će pokazati da se kulturna represija u patrijarhalnom društvu nije vršila samo nad ženskim članovima zajednice, već i nad muškim, i da je muškarac morao prihvatiti nametnuti model ponašanja ili bi njegova rodna uloga bila dovedena u pitanje.

Upravo zbog toga što Stankovićevo delo pruža dobar uvid u društvene i kulturološke prilike Vranja, i uopšte južne Srbije, kraja devetnaestog veka, ono je neretko predstavljalo ne samo predmet proučavanja etnografa, već i izvor za etnografsku građu.

Borisav Stanković spada u red onih književnika koji su malo govorili o svom stvaralaštvu. O tome šta je veliki srpski pisac razmišljao o književnosti može se samo posredno zaključivati, kako iz njegovog dela, tako i iz govora koji su nam ostavili njegovi savremenici. Jedno od retkih svedočanstava predstavlja već pomenuti intervju koji je dao Branimiru Ćosiću, u kojem će Stanković poreći sleđenje bilo kakve književne škole i poetike, i izneti stav prema stvaranju po književnoj modi:
"Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi, to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost2."

Otuda njegovo delo i odiše tolikom osećajnošću i originalnošću, i predstavlja neiscrpan izvor za nova tumačenja.

"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano ... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti."

Jovan Skerlić

NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina. Štampanje je preknnuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909. Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objlvljujeje "Književni oglas" koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku.

Drama Tašana nastala je po kratkoj priči Paraputa. Ideju o drami B. Stanković imao je još 1902. god. Zabeleženo je nekoliko nedovršenih verzija, rukopisi su izgubljeni u ratnom vihoru u Nišu. Po sećanjima i objavljenim odlomcima dramu je Borisav Stanković završio 1927. godine.

Scenska verzija prikazana je 1.7.1927. Tekst drame objavljen je 1928. u izdanju Dela B. Stankovića.

"Najveći deo pesama za posleratnu verziju Tašane Bora je uzeo od svog brata od tetke Vase Jovčića, bivšeg beogradskog apotekara. Vasa e bio poznat pevač-sevdalija, često je pevao Bori za stolom u kafani i kod kuće, a kad je Bora počeo ponovo da piše Tošanu zapisao mu je veći broj starih vranjanskih
pesama koje su već bile gotovo zaboravljene i u Vranju, a na pozornici se nisu
nikad dotle čule..."

Borisav Stanković Stanislavu Vinaveru:
Pisati je teže nego orati. Pisati je beskonačno teško. Treba sve reći. A kako da se kaže?


"Do realizma sam došao spontano, ne razišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to ni naturalizam, ni idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore.

Moj način rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek je onda bacim na hartiju... Naravno da se ispravke kasnije same nameću. Ali se dešava i ovo: imam jednu scenu gotovu, svršenu. Počinjem da je pišem i neočekivano ispod te scene pojavljuje se jedno drugo rešenje, jedno drugo grupisanje, druga slika, koja mi se nikad do tog trenutka nije predstavila pred duhom. To novo rešenje bude toliko jako, da odem za njim bez razmišljanja. Tek ako posle nekoliko dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamišljenu. Neki put ispadne da je to nenadano rešenje bolje od onog zamišljenog i onda ga ostavim, ali...

Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa...

Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg."

Ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa."

Iz intrvjua sa Branimirom Ćosićem

"Priznajem da mnogo menjam i verujem, kunem ti se, da ne činim to iz neke pasije, već prosto nikad mi nije kako hoću. Sve mi je da ga popravim, doteram, i da ne ispadne što ne bi tebalo..."

Iz pisma Paji Markoviću Adamovu.


J. Dučić: "Stanković je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega davao sliku čovekove duše."

S. Vinaver: "Sa Borom sam proveo godine i trenutke... U kafanama i krčmicama na Dunavu. Bora je nalazio sitne ljude sa promašenim životniom ciljem i izvitoperenim duhovnim smernicama.
On je snivao o nekoj književnosti, retkih i dragocenih smola: ogroman hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje..."

1903. Borisav Stanković dobija stipendiju ministarstva prosvete i sa platom pisara ministarstva finansija i dodatkom iz "Finansijskog pregleda" odlazi u Pariz.
1904. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na državnu službu. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.

U Pravdi od 14. novembra u rubrici Važne vesti pod natpisom "Suvišni ljudi u SrbiJj" štampao je ovo:
"Sinoć je jedna grupa ljudi, koji su u Srbiji postali suvišni, održala konferenciju (Janko Veselinović, Dragutin Ilić, Bora Stanković, Petar Kočić, Nevesinjski, Nikola Janković i dr...) na kojoj su rešavali šta da rade kad su ovde postali suvišni. Posle poduže debate, rešeno je da se obrate Branislavu Nušiću — koji je prvi postao suvišan u Srbiji te otišao u Novi Sad da hleb zarađuje — da im on ako može — izradi od Patrijarha da dobiju jedan od srpskih manastira u koji bi se mogli smestiti..."


Radoje Domanović Borisavu Stonkoviću, književniku

Ti znaš mene, ja znam tebe. Suviše je izlišno da ne kažem smešno, kad me ti pitaš u kakvom sam ti svojstvu uputio pitanje: "da li kao ovlašćeni branilac današnjeg režima, ili kao privatno lice?" Ja se nikad ne bih stideo da branim današnji režim, kad ga ko nepravedno napadne, niti bih se ustezao, da ukažem prstom na mane, ako ih ima...


Borislav Stanković Rodoju Domanoviću

Posle 29. maja privremena vlada poslala me je na stranu. Čak sa većim dodatkom, nego što bih pre imao: sa stipendijom Ministarstva prosvete i, iz Ministarstva finasija...

Posle desetinu dana dobija naše poslanstvo depešu ministra spoljnih poslova g. Nikole Pašića, kojom se imam repatrirati.

Vratio sam sam se u raskućenu kuću, ne svršiv ništa, sa dugovima bez svoje krivice, i ponižen. Otišao sam u Min. finasiaja da i lično protestujem. Odgovoreno mi je da je zato morao ministar spoljnih poslova da me repatrira što je ministar prosvete g. Ljubomir Davidović odgovorio mome ministru, kad ga je ovaj pitao o meni: Kako ja nikakva posla memam sa Ministarstvom prosvete.

Samouprava, 23. novembra 1904.


Radoje Domanović Borisavu Stankoviću, književniku

Veliš javno i otvoreno da si ti zališan u Srbiji, a to zato što ti u ovoj zemlji nije dobro, što si zapostavlje, što nisi nagrađen itd...

Književnik živi od književnosti. Priznajem da su prilike u nas za književnost još takve, da je hleb književnikov gorak. Ko ti je tome kriv? Taj si poziv tako mučan za naše prilike izabrao sam, izabralo ga tvoje osećanje. Na to te nije niko primorao, niti te je mogao primorati. PriznaJem da se bolje rentira trgovati s jarećim i jagnjećim kožama nego pisati priče, i ako hoćeš ono što se rentira ti biraj to. To Je tvoja volja. Niko ti neće stati na put. Ali reći ćeš: Znam, znam prijatelju, u tom slučaju država je dužna da podiže i pomaže talente. Jeste: Tebe je pomagalo i ono doba pre 29. maja i zato mu hvala. To jedno dobro ne opravdava mnoga zla onog režima, ali ja mu to, možda jedino dobro priznajem...

Zar je zališan Janko, koji danas prima sa državne kase oko 5000. Zmaj je primio 4000. Lj. Nenadović 4000. a danas Milovan Glišić, a valjda tek on ima godina i zasluga prima 4800.

Radoje Domonović Samouprava, 25. novembar 1904.


Borisav Stanković Radoju Domanoviću

Jučerašnjim tvojim pisanjem ti: ili ne znaš šta hoćeš, ili zaista imaš kakvu ulogu i onda je čoveku nemoguće da s tobom ima posla.

Borisav Stanković Samouprava, 26. novembar 1904.

Desanka i Stanka: Jedini mlađi pisac koga je posećivao i time se nekako ponosio bio je Ivo Andrić. U biblioteci je imao Nemire i Ex Ponto koje mu je Andrić poklonio, kao i čuvenu novelu Put Alije Đerzeleza.


"Ne želim da upoređujem sebe s Borom... ali između nas ima puno sličnosti, i u životu i u literaturi. Dobro sam poznavao Boru Stankovića i lično... Nas dvojica smo se viđali vrlo često od 1919 godine naovamo. Bio je siromašno dete. Sin malog zanatlije. I njegov otac je, izgleda, rano bankrotirao zbog promene vlasti — kod njega turske, kod mene austrougarske. I njemu je umro otac, verovatno od iste bolesti — sušice. I njega su rođaci gajili i školovali — njega baba po ocu, mene tetka po majci. I on je kadio oči po tuđim knjigama — on na knjigama svojih profesora Simipa i Prodanovića, ja na knjigama svojih suseda austrougarskih oficira u Višegradu i po izlozima knjižara u Sarajevu. I on iz nemaštine umalo da nije otišao na zanat i prekinuo školovanje. Mesta u kojima smo proveli svoja detinjstva i dobar deo mladosti bila su nekad na granici, jedno Turske, drugo Austro-Ugarske... I u pogledu studija mi smo imali sličnosti: želeo je da studira književnost, a svršio je prava; ja sam studirao književnost, a otišao u diplomate.

Pa i u pogledu činovničke karijere imali smo izvesne sličnosti... I njega su vrlo rano prihvatili i publika i kritičari kao nešto novo, dotle neviđeno, neobično... I po svom liku imali smo neke sličnosti. Prvi mi je skrenuo pažnju na našu tamnu, "azijatsku" put, kako je govorio istočnjačku, koju sam vremenom i sam primetio. I kao pisci, u pogledu motiva i tipova i stila, imali smo dosta sličnosti; on to u celosti nije primetio, jer sam ja svoja najvažnija dela napisao posle njegove smrti; ali je često govorio o Višegradu kao da pominje svoje Vranje. Mi smo, po mome mišljenju, slični osobito i po tome, da parafraziram neke naše zajedničke tumače i kritičare, što smo obojica regionalnom motivu dali sveljudsku boju i psihologiju."

Andrić Siniši Paunoviću o Bori Stanković

"U psihologiji čitavog ovog sveta, koji Borislav Stanković oživljava u svojim romanima, pripovetkama i dramama preovlađuje čulna strastvenost. Taj vranjanski život i svet jedan su kutak slovenskog Balkana, u kome su se slovenski bolećiva duševnost i ustreptala osećajnost ukrstile sa mnogom krvi. U njima je zaista mnogo tuđih tragova. Najdublje je ostavio orijentalni senzualizam, koji je, tako reći, poplavio sadtžinu Stankovićevih dela. Strast, plotska strast je tu veliki motiv... Od 'kandži strasti' niko nije zaštićen..."

Milan Bogdanović


"A Vranje Bore Stankovića, u ono vreme, na onoj tursko-srbijanskoj granici, to je bila jeka od življenja, trusovi volje i strasti i starinske popogane muške vlasti... vuče nas taj Bora i milom i silom u svrj vilajet; kroz uličice, groblje i portu sa posebnim, punopravnim stanovništvom prosjaka, božjaka, ludaka, propalica i badavadžija, sa srpskim, turskim i arnautskim imenima. To, tada i takvo Vranje - beskrajno jedenje i pijenje; zamorno lickanje kuća za praznik; uzbuđeno dočekivanje zvanica, namernika i rođaka koji svi imaju sva prava u kućama svojte; tišina gore dole po uskim stepenicama spljoštenih kuća koje sve ipak imaju i doksat i sprat i gornju sobu gazde. Šalvare, mintani, kolije, lakovane cipele hadžije; rađena ženskim rukama, prljava obuća, kako bi je gosti, pri odlasku, lako nazuli. Trupkanje, u čarapama bez broja nekih slugu i sluškinja koji nose, i nose, u tepsijama, što se danima peklo i mesilo. Čuje se i svirka Cigana, zvekću na mladim ženskim grudima dukati i dubli. A uz svečane ceremonije obavljaju se, tiho, i poslovni dogovori: prodaje se mrtva i živa roba, teslimi se roba iz amama gde vrište devojke i mlade žene. I sve je oblo i toplo, i kukovi, i mišice, i plećke, i ramena, a grudi mladih devojaka iskaču, nadimaju se, vise preko ograde.

...Borino je vreme bilo vreme šalvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike, hadžijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadžiJe i u seljaka."

Isidora Sekulić


"Jedva čekam da se skinem pred mehanom, sam zguren od zime pojurim, pođem u moju mahalu. Da ja prolazim unakrst, virim u poznata dvorišta, otvaram stare kapije, osluškujem razgovore iz kuća, alii da se neugodno trzam od novih kuća, iskrčrčenih bašta, opalih zidova, zatrpanih bunara i čuvam se od novih, nepoznatih pasa..."

B. Stanković Mojim znacima

"Predić mu se našao, kao najbliži prijatelj, i onog tragičnog dana kada se, već ozbiljno oboleo od uremije, iskrao iz postelje i našao pred glavnim pozorišnim ulazom Narodnog pozorišta u kome se završavala jedna od manjih proba Tašane koju je sutradan ili nešto kasnije trebalo prikazati po jedanaesti put. Obavešten da se Bora klonuo nalazi pred ulazom, izjurio je iz zgrade, stavio ga u pozorišni fijaker i vratio kući u postelju, sa koje se, na žalost, nije više digao. Na dan sahrane na predstavi Tašane, preko glumaca, pozvao je publiku da ustane i time oda poslednju poštu 'najvećem srpskom pripovedaču', čiji su se posmrtni ostaci u tom trenutku pronosili pored pozorišne zgrade, dok mu je sa pozorišnog balkona Milorad Gavrilović odavao poštu u ime Uprave i cele zemlje."

Siniša Paunović


Milan Predić:
Bora je otišao od nas nezadovoljan, nesrećan i strašno sam.

Dela Bore Stankovića prevođena su na albanski, bugarski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, poljski, ruski, rumunski, slovački, francuski, češki.

Veljko Petrović: Bio je gord čovek, svestan umetnik.

Sima Pandurović: Borisav Stanković je umro u godinama kada pisci, po pravilu, daju svoju punu meru i najbolja dela.

Jovan Dučić: Stanković ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih psiholoških zapažanja, ali i zbog svog izvanrednog kolorističkog viđenja i stvari i ljudskih osećanja... Senzacije boje i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi početak velikih namera u našoj pripovedačkoj prozi.

U fondu rukopisa Biblioteke grada Beograda čuvaju se dva rukopisa Borisava Stankovića:

B. Stanković: Sa Kalemegdana. Inv. br. 152/46
B. Stanković: Na razvalinama. Inv. br. 153/46

Oba rukopisa Biblioteka je otkupila 11. juna 1939. od profesora u penziji g. Mil. Pavlovića. Među devedeset rukopisa, koje je profesor tada ustupio Biblioteci za 5.000 dinara, nalaze se i dela Stevana Sremca, Đure Jakšića, Jovana Đorđevića, Dragutina Ilića, Dragomira Brzaka... Najviša cena, 1000 dinara, petina ukupne sume, data je upravo za tri rukom pisane strane teksta naslovljenog: Sa Kalemegdana B. Stankovića.

Drugi inventarni broj obuhvata više rukopisnih jedinica. Naslovljen je prema rukopisu pripovetke: Na Razvalinama. Pored ove pripovetke, fascikla sadrži i rukopis pripovetke Stojanke bela Vranjanke, kao i rukopis jednog za sada nepoznatog, ranog proznog sastava Stankovićevog. Na poleđini jednog lista nepoznatog proznog sastava nalazimo: Molbu Sudu opštine Vranjske iz 1896. godine, u kojoj pisac, tada svršeni maturant, od suda traži potvrdu o svom imovinskom stanju.

Na poleđini jedne strane rukopisa pripovetke Stojanke bela Vranjanke, drugom rukom je zapisano: Rukopis Bore Stankovića spasao od gazdarice u Kosmajskoj ulici. Izmamio od nje za 25. din.

Autor izložbe: Olga Krasić Marjanović
Dizajn i pripremu za štampu uradila: Snežana Rajković
Predgovor kataloga: mr Bojan Čolak.

Sve fotografije sa izlozbe preuzete sa:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Arhiv SANU

11031/—5
Beograd, bez datuma
Borisav Stanković, književnik — Svetozaru B. Cvijanoviću, knjižaru
Moli ga da isplati račun za Uvelu ružu i Božić da mu ne bi dosađivao.
1103/3
Bez datuma [iz vremena okupacije jer je pisano latinicom]
Borisav Stanković — Svetozaru B. Cvijanoviću
Revers za jednu ložu [br. 3] od predstave Koštana, koja mu pripada kao piscu III predstava, 50 k [runa]
11031 /4
13. IV (iz vremena okupacije, jer je pisano latinicom)
Borisav Stanković — Svetozaru B. Cvijanoviću
Revers za jednu ložu [6r. 6] od predstave Koštana, koja mu pripada kao piscu IV predstava
14177
Fotografija Borisav Stanković sa prijateljima [dr Jovan Bl. Jovanović i Dušan S. Nikolajević]


Arhiv Srbije

Stranica protokola Velike škole u Beogradu. Pod brojem 953 B. Stanković upisan je školske 1896/97 godine — na ekonomsko-politički odsek Pravnog fakulteta.

1. oktobar 1897, Beograd. Prijavni list učenika Velike škole iz koga se vidi da je B. Stanković upisan na drugu godinu Pravnog fakulteta. AS VŠ 1918/1897

27. juni 1897, Beograd: B. Stanković obaveštava Rektora Velike škole da je zbog bolesti primoran da odustane od polaganja ispita iz Narodne ekonomije.
Lekarsko uverenje kojim se B. Stanković, zbog bolesti, proglašava nesposobnim za školski rad. Uverenje se izdaje besplatno usled siromašnog stanja đaka. AS VŠ 824/1897

27. juni 1897, Beograd. Borisav Stanković obaveštava Rektora Velike škole da je zbog bolesti primoran da odustaneod polaganja ispita iz Narodne ekonomije. AS VŠ 824/1897

30. oktobar 1897, Beograd. B. Stanković moli Rektora Velike škole da mu odobri mesec dana odsustvovanja sa predavanja radi sređivanja izdržavanja u Vranju. AS VŠ 2192/1897.

22. juli 1900, Beograd. Ministarstvo prosvete stavlja na raspolaganje g. Borisava Stankovića praktikanta ovog ministarstva, Narodnom pozorištu na rad. AS MP XXVI/90/1900.

28. juli 1900, Beograd. B. Stanković, svršeni pravnik, moli da bude postavljen za dijurnistu u Državnoj štampariji ili za praktikanta u Ministarstvu prosvete. AS MP XXV1190/1900

1. avgust 1900, Beograd. Ministarstvo prosvete postavlja B. Stankovića, svršenog pravnika za praktikanta ovog ministarstva s platom od 1000 dinara godišnje. AS MP XXVI

20. septembar 1900, Beograd. Poresko odeljenje grada Beograda šalje Ministarstvu prosvete poresko zaduženje Borisava Stankovića praktikanta ovog Ministarstva. AS MP XXVI/90/1900

16. oktobar 1900, Beograda. B. Stanković moli Ministra prosvete da ga premesti sa poslova praktikanta u Narodnom pozorištu na rad u Državnu štampariju. AS MP XXVI/90/1900

19. april 1901. Uprava Narodnog pozorišta izveštava Ministra prosvete i crkvenih poslova da je B. Stanković radio na poslovima sređivanja biblioteke i arhiva i da se posle odsustva koje je dobio za polaganje ispita nije vratio na posao. ASH1/83/1901

1.mart 1901, Beograd. Poresko odeljenje za grad Beograd šalje zaduženje poreza B, Stankovića, praktikanta. AS MP 1H/28/1901.

13. maj 1903. Dopisna Karta upućena Risti Kisiću, knjižaru iz Mostara. B. Stanković ga obaveštava da nema novih pripovedaka i nudi mu Koštanu da objavi u dve sveske. AS. Pokloni i otkupi 122; 265

17. maj 1924, Beograd. Ministarstvo Prosvete izdaje uverenje B. Stankoviću kojim potvrđuje da je B. Stanković, ukazom od 28. aprila 1922. postavljen za šefa Odseka za statistiku u kojem se zvanju i sada nalazi. AS MP XXXV1190/1900


Arhiv Srbije i Crne Gore

Dokumenta ovog Arhiva vezana za rad B. Stankovića u Beogradu nalaze se u Fondu Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije 6r. 66, organizaciona jedinica Opšte odeljenje, podgrupa književnost. 6r. fascikle 402

3. septembar 1920, Beograd. Molba B. Stankovića Ministru prosvete za petnaestodnevno odsustvo zbog prikupljanja potrebne građe za "Spomenicu" o Vranjancima koje su Bugari pobili.

3. septembar 1920, Beograd. Odluka Ministra prosvete o odobravanju odsustva.

5. mart 1921, Beograd. B. Stanković moli Ministra prosvete da se otkupi izvestan broj primeraka njegovog izdanja pripovetke Njegova Belka kao i preporuku bibliotekama i učeničkim knjižnicama istog dela.

4. mart 1921, Beograd. Odluka Ministra prosvete, o otkupu pripovetke B. Stankovića za školske i narodne knjižnice.

7. jun 1924, Beograd. Odluka o putovanju B. Stankovića u južne krajeve Srbije, radi prikupljanja podataka o bugarskim zverstvima nad našom zemljom.

31. decembar 1924, Beograd. Prema odluci Ministra prosvete određuje se Borisav Stanković, referent Ministarstva prosvete, "da se stara o knjigama u knjižnici Ministarstva".

20. maj 1925, Beograd. Molba B. Stankovića Statističkom odseku Ministarstva prosvete da mu izda potvrdu o kretanju u službi.

10. oktobar 1925, Beograd. Uverenje Ministarstva prosvete Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca o kretanjima u službi Borisava Stankovića.

1. jun 1926, Beograd. Grupa narodnih poslanika moli Ministra prosvete da materijalno pomogne Boru Stankovića i omogući mu da se stalno nastani u Vranju.

9. oktobar 1926, Beograd. Ministarstvo prosvete moli predsedništvo Narodne skupštine da poslanicima saopšti da nije moglo izići u susret njihovom traženju i Bori Stankoviću osigurati stalni boravak u Vranju.

4. maj 1927, Beograd. Odluka da se Borisavu Stankoviću uračuna u godine službe sve vreme od 12. januara 1987. do 1. septembra 1923, i da se prevede u deseti stepen osnovne plate.

5. maj 1927, Beograd. Molba B. Stankovića Ministarstvu prosvete da mu se "razreže" penzija.

6. maj 1927, Beograd. Ministarstvo prosvete, na molbu Borisava Stankovića, izdaje uverenje o njegovom kretanju u službi.

7. maj 1927, Beograd. Rešenje Ministarstva prosvete o određivanju "količine" penzije Borisavu Stankoviću.

8. maj 1927, Beograd. Ministarstvo prosvete izdaje uverenje da je Borisav Stanković penzionisan i razrešen dužnosti.

20. maj 1927, Beograd. Glavna kontrola Kraljevine SHS izveštava Ministarstvo prosvete da je razmotrila rešenje kojim je određena "količina" penzije Borisavu Stankoviću.

15. juli 1927, Beograd. Molba Bore Stankovića Ministru prosvete da mu se, radi prikupljanja građe za književne radove, dodeli stalna besplatna karta na železnicama.

2. januar 1928, Beograd. Molba Angeline Stanković Ministru prosvete da se otkupe dela B. Stankovića za đačke čitaonice.

2. april 1928, Beograd. Molba Odbora za podizanje spomenika Borisavu Stankoviću Ministru prosvete da uputi raspis područnim školama i narodnim čitaonicama da se pretplate na Sabrana dela B. Stankovića.

3. april 1930, Vranjska Banja. Molba Ministru prosvete Malike Ajdinović (Koštane) da joj se dodeli pomoć ili penzija.

31. decembar 1937, Beograd. Molba Ministarstvu prosveteOdbora za podizanje spomenika B. Stankoviću da materijalno pomogne poduhvat.
Pravila Odbora za podizanje spomenika Bori Stankoviću književniku iz Vranje. - Vranje: Štamparija "Novi svet", 1937.


Zavičajno odeljenje Biblioteke grada Beograda
Rukopisi Borisava Stankovića:
Sa Kalemegdana Inv. 6r. 152/46
Na razvalinama Inv. 6r. 153/46

Muzej grada Beograda
Fotografije Borisava Stankovića iz 1927. godine
Fotograf Aca Simić
Program predstava Narodnog pozorišta u Beogradu iz 1922. godine

Pozorišni muzej Beograda
Fotografije i plakati pozorišnih predstava
Koštana, Nečista krv i Tašana

Lična arhiva Riste Simonovića

Katalog izložbe Sto godina Koštane na srpskim scenama / Aleksandra Milošević

Selektivna bibliografija i literatura o Borisavu Stankoviću / Dragoljub Vlatković

Časopisi iz Odeljenja periodike Biblioteke grada Beograda

Narodna biblioteka Vranje:
Stare i retke knjige i strana izdanja Borisava Stankovića

Narodni muzej Vranje:
Muzej kuća Borisava Stankovića, fotografije kuće i arhiva Borine nedelje u Vranju
Katalog Muzej kuća Borisav Stanković / Vera Cenić. — Vranje, 2004.

Pozorište Bora Stanković Vranje:
Fotodokumentacija, knjige i katalozi pozorišnih predstava

Televizija Beograd

Nečista krv K 9780 /01
K 9781 /02
Koštana A 0991 /01

Radulović, Jovan
Bora pod okupacijom D 3303 /01

[You must be registered and logged in to see this link.]