Poezija

Kroj - Miroslav Mika Antić

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.Bićeš moj
način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kada dotraješ,
iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se
više ne stidim pred biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam,
pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne
znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Među javom i med snom – Laza Kostić

Srce moje samohrano,
Ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
Sta ti misliš s pletivom?
K’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno
Ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Mozda spava - Vladislav Petkovic - Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne secam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Pesma za nas dvoje - Miroslav Mika Antić

Znam, mora biti da je tako:

Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se tražimo podjednako
Zbog sreće njene
I sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka.
Gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
Smešan i mokar,
Zasto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
Al' ja: za ugao skrenuo,
Gorak,
A ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
U žudnji ludoj, podjednakoj,
A za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.