Sacuvano drvo carinika Zakheja

Сачувано дрво цариника Закхеја
Thursday, 24 March 2011
Под руском заставом, код дрвета Закхеја

Руски археолози се спремају за нову сезону у Јерихону, најстаријем граду у Палестини. У том библијском месту је крајем јануара уз учешће председника Русије и шефа Палестинске аутономије био свечано откривен комплекс музеја и парка. Тамо су већ изложении предмети, које је нашла претходна археолошка експедиција.

Налаза је било неочекивано много: двесто комада металног новца, црквене бронзане утвари, лампе са грчким натписима, полихромни мозаик из 6. века наше ере, - набраја руководилац радова у Јерихону, доктор историјских наука Леонид Бељајев.

У археолошком плану Јерихон је фактички био отворен за истраживања руких археолога 1870-1880-х година, а читавог 20. века практично није био приступачан. Тек данас можемо да почнемо дубоко проучавање ранохришћанског и византијског периода у Палестини, оји нас наише интересују, они су тамо јарки и интересантни, можда су чак интересантнији него било где.

Јерихон се налази на Западној обали Јордана. Он има 20 хиљада становника, а стар је 10 хиљада година. Он се помиње у Старом и Новом Завету. У Јеванђелију по Луци се описује како је Исус Христос, пролазећи кроз тај град, видео човека, који је скупљао порезе, Закхеја који је толико жарко желео да види Месију да се попео на смокву јер је био малог раста. Он је био ситуирани човек, али духовно грешни. Господ је пожелео да посети његову кућу. Закхеја је обузела радост када је видео Господа као свог госта, те су му омрзли његови греси. Он је признао да тражи од људи више него што треба, те се покајао. Господ је одмах прихватио Закхејево кајање… Закхеј је касније постао епископ. Та смоква се све до сада сматра симболом висине на коју се може попети човек који жели да промени и очисти свој живот.

Замислите: дрво Закхеја се сачувало, и то оно расте на парцели која припада Русији, пре годину дана су наши ботаничари завршили рад на санацији најстарије смокве, - каже Леонид Бељајев.

На њој се појављују плодови, она је апсолутно здрава. Света земља је постојбина три религије – јудаизма, хришћанства и ислама. Свакако, за истраживање њихових извора се води конкурентна борба - научна, политичка културна. Археолошко руско присуство на Светој земљи, у Израелу, у Палестини је важан саставни део опште културне делатности Русије у иностранству.

Данас московски и палестински археолози проучавају налазе протекле сезоне. Сви артефакти ће остати у музеју који већ прима посетиоце и ходочаснике.

Изградња руског комплекса музеја и парка је поклон Јерихону у част његове 10-хиљадугодишњице. Комплекс се налази у самом центру града. Ту је парцелу својевремено набавио јеромонах Јоасат. 2008. године је она била званично предата од стране Палестинске администрације Русији као њено власништво.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Захеј (хеб. Закхеј значи „чист“ је био хришћански апостол, поменут у Јеванђељу по Луки (19. глава). Захеј је био шеф службеника који су радили за Рим, публикана (познати као цариници), и стога омражен од сопственог народа.

Захеј је био цариник и пошто је убирао порез од Јевреја, а за потребе Римског царства, сматран је грешником и није био омиљен. Ипак, желео је да види Исуса када је овај пристигао у Јерихон, али пошто је био малог раста није могао да га види кроз светину. Зато се досетио да се попне на дрво египатске смокве, али му је Христ пришао и замолио га да сиђе, јер је намеравао да посети његов дом. Ово је навукло још већу мржњу према Захеју, али и према Христу.[2] Према предању, Исус је посетио Зехејев дом и донео му спасење, а Захеј се покајао. Због тога је постао следбеник апостола Петра, који га је поставио за епископа у палестинској Кесарији, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.

Према сајту српске православне цркве, сам чин пењања на дрво говори много о Захеју. Наиме, чиновник на високом положају није презао од тога да буде понижен и изложи се руглу околине. То се тумачи као искрена жеља да види учитеља вере и као богобојажљивост. Због тога га је Исус и наградио посетом његовој кући, због чега је окупљени народ протествовао. Међутим, Захеј се искрено покајао о чему сведочи и понуда Христу да половину свог имања поклони сиромашнима. Зато га је Исус назвао сином Аврамовим. Према тумачењу, поука ове приче је да је Захеја спасило покајање, као и исповест и промена живота, који је сада био посвећен вери.

О ЗАКХЕЈУ И О ПРЕНОСУ МОШТИЈУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ



У име Оца и Сина и Светога Духа!

Пријатељи моји! Круг црквеног богослужбеног поретка поново нас је довео пред врата Великог поста. У његовом предворју се опет, као и сваке године, сусрећемо са Закхејем, човеком "праведним или правичним" по имену (јер то означава његово име), али грешним по делима, старешином порезника који се веома дуго ни Бога није плашио ни људи стидео.

Међутим, управо се он, грешнији од многих грешника, удостојио да уђе у црквену историју, јер је дао пример првих корака палог човека који полази у сусрет Господу. Пример његовог живота представља откровење о милосрђу Божијем и о Христовој предусретљивости према обраћању грешног човека, о његовим првим корацима према поправљању.

Осим тога - будући да су се сада тако подударили дани - данас се заједно с вама молитвено опомињемо онога, који нас свакодневно подсећа на себе и чије су се струне душе, срца и уста удостојиле да према заповести Божијој запоју јединствене и непоновљиве речи које дају живот свету - речи божанствене Литургије. Ми се, дакле, опомињемо великог учитеља Васељенске цркве - светог Јована Златоустог. Наиме, данас је празник повратка његових светих моштију из заточеништва у Цариград, на патријаршијски престо, одакле их је људским лукавством и клеветом збацила сатанска злоба, желећи да разбије тај богоизабрани сасуд.

Међутим, величина духа овог светитеља, који се још од дечачких година васцело предао Богу, победила је животне буре и речи: "Слава Господу за све" овенчале су његов многострадални, многонапаћени и плодоносни живот.

"О, Јоване, житије твоје уистину је патњама испуњено али је смрт твоја часна, гроб твој славан а плата твоја велика." Тако су живот овог светитеља оценили савременици непосредно након његовог упокојења. А како ћемо ми, 1585 година након његовог окончања, оценити тај у Богу уистину велики живот, будући да све до дана данашњег одлазимо на изворе живе воде руковођени његовим учењем и његовом речју?

Ако је пример цариника Закхеја - пример почетка обраћања грешника ка Богу, онда је велики Златоуст, читавим својим проживљеним животом, својом смрћу и својим животом после смрти оставио савршени пример како би требало живети са Богом и како се животом може и треба достићи богоподобије и светост, да би се вечно живело и на небу и на земљи.

Међутим, нашу беседу ћемо започети од првих корака - од обраћања ка Богу. Почећемо разговор о царинику Закхеју јер, слично њему, још многи људи лутају по раскрсницама живота, по помрчини житејске магле, обазирући се тамоамо, руковођени привидним циљевима и далеко од Бога.

Страст према добити и богатству, сладострашће, жудња за сваком славом па чак и оном рђавом али славом која издваја из масе и гомиле - то је удео многих људи. Зар се не препознајемо у тој гунгули, у тој људској сујети?

Овде припада и цариник Закхеј, славан по свом неправедном богатству и понижен свеопштим презиром и богатих и сиромашних. Гомила жуди за хлебом и играма и она окружује Христа. Међутим, њена радозналост Га је само окрзнула погледом и, прошавши мимо Њега, она се угасила, преплављена житејским бригама и пристрашћима. Закхејева радозналост била је подстакнута гласинама о Праведнику и Чудотворцу, Који се не гнуша ни губавих ни грешних. Закхеј је желео да види невероватно и нечувено - Човека Који зна да воли.

Закхеј је начинио први корак. Он се издвојио из гомиле. Он трчи испред ње и, заборављајући на себе, заборављајући на то ко је он по положају и по узрасту, чини нешто невиђено: пење се на дрво и уздиже се изнад земље. Мали, важан и већ остарели човек, не обраћајући пажњу на то како изгледа у очима других, Закхеј се вере ка врху. И у том тренутку, када жели да види Човека - Христа, он сусреће Христа - Бога... Сиђи брзо, јер Ми данас ваља бити у дому твоме, зачуо је Закхеј Спаситељеве речи које су биле њему упућене и које су биле награда за његове почетне напоре (в. Лк. 19; 5).

Драги моји, у Закхејевом животу догодило се чудо! Чудо сусрета душе са Богом! И у наше време то је најочигледније и најистинитије чудо, које се свакодневно догађа и које су многи од нас доживели у тренутку свог обраћања Богу.

Данас често о виђењима и откровењима говоре као о чуду, покушавајући да на тај начин утврде своју веру и заборављајући да то једноставно може бити а најчешће и јесте демонска прелест и непријатељско лукавство против човека који се усудио да се супротстави духу времена. Међутим, управо је то, што савремени човек, који је одрастао и био васпитаван без Бога, долази у Цркву, где га Господ сусреће речима: Данас Ми ваља бити у дому твоме... данас дође спасење дому овоме (Лк. 19; 5,9) истинско а не привидно чудо. И колико нам још таквих чуда Божијих, која сачињавају наш религиозни опит и наш живот у Богу, открива Господ! Требало би да научимо да видимо и сачувамо сваки осетан додир Божији, јер ће нам само то дати чврстину у вери.

Закхеј, потресен чудом, као да је васцео пламтео у благодарном самопредавању Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а ако кога оштетих вратићу четвороструко (Лк. 19; 9). То је већ следећи корак у сусрет Богу, од којег је започео његов нови живот, живот у Богу. Тако је Закхеј пошао за Христом по путу спасења.

Ево, и ја се са вама налазим у цркви, и у животу многих од нас већ се догодило чудо сусрета са Христом. Међутим, да ли смо идући за Христом учинили следећи корак или је поново обамрла наша душа, да ли смо се предали ситним добицима и пристрашћима? Душа почиње да уздише, али за властитом насладом и опет бива парализована земљом: одбацивши правду Божију, он тражи своју правду.

Да, првобитна ревност по Богу, рођена из сусрета с Њим, постепено почиње да слаби. Човек, иако устремљен ка Богу, почиње да осећа да његови кораци, којима следи Христа, постају све тежи. Благи и лагани јарам Христов, који раније није ни осећао, претвара се у бреме и оно почиње да га приклања ка земљи. Он жели да збаци тај терет заповести, па чак и да наруши верност догмама. Свет и гомила почињу посебно да тлаче преобраћенога. Истовремено нам ђаво, који се сећа наше некадашње љубави према њему, приступа са мноштвом саблазни.

У таквом стању, често се догађа да многи поклекну. Тиранска власт жалости уништава све у нашем животу, бришући и најсветлије сећање на Божију благодат, на Божију милост према нама. У свест продире само једно питање: "Зашто је потамнела светлост, како је отишло све оно за шта се чинило да ће га бити довољно за читав живот?"

Приметићете, драги моји, да многи у то прво време насртаја жалости са још већим напорима и још већим заносом појачавају спољашње делање и спољашње подвиге. На жалост, и спољашњи и унутрашњи живот се све више руши, и човек се често враћа пређашњем а понекад чак и још лошијем начину живота. Зашто?

Сетимо се да су поред цариника Закхеја у тешком времену његовог духовног сазревања били апостоли Христови, који су га васпитавали и у своје време привели ка светитељском служењу (о чему говори Свето Писмо). Тако је и поред нас народ Божији, поред нас су пастири Христови, светитељи и васцела наша Црква са Пастироначалником Христом. Посредством Својих слугу, Сам Господ уразумљује онога који с вером и искрено иде према Њему. Немамо довољно времена да набројимо све велике људе Божије које је васпитала Црква и који су у своје време васпитали оне што су, следећи за њима, пошли ка Христу. Потребно је само да уистину идемо њиховим трагом.

Данас, на дан помена великог учитеља васељене Јована Златоустог, пођимо и ми за Христом путем спасења, вођени божанственом благодаћу која је заблистала са уста овог светитеља. У области поучавања, он сам је учинио толико много да морамо ограничити своју ревност и дотаћи се само оних животних питања, која су најважнија за садашње време. У списима светог Јована Златоустог и у његовом животу потражићемо и пронаћи одговоре на многа своја"зашто?".

Ко од нас не зна какво тешко и бурно (рус. "смутное") време преживљава данас наш народ и наша Црква? Никада на њиви Христовој није било таквог и толико разноврсног корова. Никада непријатељ људског спасења - ђаво, није улагао толико напора да би срушио Цркву Божију на земљи. Никада се њени непријатељи нису тако разјарено наоружавали против ње као сада. Истина, ни ми, верујући, никада нисмо били тако немоћни, слаби и маловерни.

Раније смо говорили о томе, зашто су управо Црква - лађа спасења - и њени кормилари изложени прогонима, клеветама, оптужбама и сваком другом нападу којим се војује против ње. Међутим, да ли се та несрећа у потпуности појавила једино сада, у 20. веку?

Саслушајте шта свети Јован Златоусти 404. г. говори о Цркви: "Зашто жалиш и јадикујеш", обраћа се једној савременици светитељ - мученик из суровог заточеништва, три године пре свог мученичког краја, када је све више и све даље бивао прогоњен, без икакве кривице - једино због своје ревности по Богу. "Зашто жалиш и јадикујеш?

Шта помућује твоју душу? Да ли то, што је силно и мрачно невреме обузело Цркву и све претворило у ноћ без месечине? Да ли због тога, што се из дана у дан подижу таласи, претећи страшним бродоломима? Што све више и више расте и умножава се пропаст васељене? Жалите, плачите и јецајте: ваш смех се већ претворио у плач, а радост - у жалост." Предосећање пропасти света у 4. веку изједа душу светог човека. Олујне облаке будућих несрећа видели су и оптински праведници и старци почетком 20. века, они праведници које данас видимо у збору светитеља. Апокалиптичке казне већ су дотакле и нас, грешнике. Међутим, гле чуда - у свеопштој несрећи и слому рађају се и устају светиљке духа - свети Божији људи.

У четвртом веку заблистали су многи знани светитељи, међу којима је и васељенски учитељ Јован Златоусти; заблистали су и незнани праведници, они, које је он учио, и којима је писао писма из прогонства. И у 20. веку већ су се прославили многи знани светитељи: патријарх Тихон, праведни Јован Кронштатски и много други, знани, али и незнани светитељи: и праведници, и мученици, и епископи, и свештеници, и мирјани. Све несреће, кроз које смо морали да прођемо, не само да им нису засметале, него су учиниле да постану још блиставији.

И опет се поставља питање: "Зашто некима страдање а некима велика слава?" И ево опет одговора св. Јована Златоустог на њега: "Видевши несреће, нисам се одрекао својих најузвишенијих нада. Мислим о Господару свих догађаја, о Господе, Који не побеђујеш невреме вештином, него једним покретом руке умирујеш олују."

Према томе, праведници испуњавају реч Господњу: Понизите се пред Господом, и уздигнуће вас (Јак. 4; 10). Нама то тек престоји да испунимо, тек нам предстоји да и даље идемо за Христом трагом Његових ученика.

Понављам још једном, пријатељи моји: Понизите се пред Господом, и уздигнуће вас. Понизимо се под крепком руком Божијом, и прихватимо све од Његове руке. У томе је наше спасење.

"Господ не чудотвори одмах и на почетку", наставља своје запажање н поучавање свети Златоуст, "него, када већина почне да губи наду, Он с једне стране пројављује сопствену силу а са друге умножава трпљење у трпељивима." Овај дуготрпељиви учитељ Цркве упозорава и нас: "Не клоните духом. Сетите се да је само једно уистину тешко, да је само једно право искушење - грех." Само је грех страшан, све остало је празно, "басна".

Све пролази. "Било да ми укажеш на подмуклост, неискреност, превару, ласкање, оговарање, оптуживање или изгнанство, па чак и на борбу целе васељене, ма какве да су наше непријатности, оне су привремене и краткотрајне и постоје само због смртног тела али не могу да нашкоде крепком духу."

Према томе, "не допусти да те помути било какав случај; не позивај овога или онога, не трчи за сенком, јер је људска помоћ - сенка.

Непрестано призивај Исуса Којем служиш, јер је довољан један покрет Његове руке па да се све промени. Он одмах почиње да све приводи у спокојство и свему даје неочекиван заокрет, јер Бог може да нам подари не само она добра која очекујемо и којима се надамо, него може да учини и неупоредиво више и бесконачно боље."

Ето у чему се, драги моји, крије узрок наше несређености - остајући споља са Христом, ми изнутра заборављамо на Њега и не идемо за Њим, него Њега водимо за собом. "Погледај, Господе, и задиви се мом труду и подвизима, па ћу учинити то и то."

"Ја", "ја", "ја." "Ја" нам је засенило Христа. Међутим, оно, наше "ја", бива исцрпљено услед сопствене слабости, услед немоћи. Христос нас само посматра с неким прекором, као Своју непромишљену децу, допуштајући нам да се у потпуности наслађујемо сопственом слабошћу, како бисмо Му опет пришли - али овога пута сами.

Заједно са апостолом Јаковом, свети Јован Златоусти утврђује једини спасоносни пут за нас: "напусти своје", "покори се Богу" и у тој покорности Богу супротставићеш се ђаволу. Тек тада ће се та страшна мрачна сила удаљити од нас. "Не збуњуј се, него свагда и за све благодари Господу, прослављај Га, призивај, моли и падај на колена пред Њим; не узрујавај се, чак и кад би се пред тобом појавиле хиљаде брига и пометњи. У бурним околностима не треба да опомињемо Господа, чак и кад би свему запретила страшна пропаст. Једино Он може да васпостави пале, да обрати заблуделе, да поправи саблажњене, да грешнике, који су починили хиљаде преступа, промени и преобрази у праведнике. Он непостојеће чини постојећим, ономе што се никада и нигде није појавило даје постање, и онда Му је утолико лакше да исправи оно што је било и што већ одавно јесте."

Сви ми, који смо слаби, али који несумњиво верујемо у Христа, не треба да клонемо и да оборимо главе, него да у памћење и срце дозовемо речи које је Господ изговорио апостолу Павлу: ...Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја у немоћи показује савршена (2. Кор. 12; 9).

Зар вам сада, пријатељи моји, није јасно да се много тога садашњега догађало и раније? Данас можда не видимо знакове и чуда али и сада налазимо дела која не заостају за чудима и која представљају очигледне трагове промисла Божијег н помоћи Божије.

Према томе, свакоме од нас предстоји да твори дела свог личног спасења. Свакоме од нас је дат крст нашег личног живота и указан нам је пут. Само ћеш на том путу бити користан и управо ћеш на њему творити дело које је по вољи Божијој а не по твојој или, што је још горе, по вољи демонској. Бог нам управо ради тога даје потребну снагу и разумевање.

Тако на ваша питања одговарају примери житија праведника Божијих и њихово учење. Ево шта је свети Златоуст посредством својих писама пожелео сваком хришћанину: "Желим ти такву утеху која ће ти омогућити да се никад не помућујеш и да не плачеш, него да живиш радосно и спокојно... вером у Бога и надом у Њега."

Мени и вама, пријатељи моји, преостало је само да се смрћу светог Златоуста учврстимо у уверењу да код Бога нема мртвих него да су сви живи, да праведници својим крсним путем и по својој слободној вољи иду трагом љубљеног Христа.

Када је тридесет година након светитељеве смрти цар Теодосије дозволио да његов кивот буде враћен из места прогонства у престоницу, светитељ није желео да испуни цареву вољу. Кивот је постао толико тежак да изасланици нису могли да га помере са места. Владар је осетио свој грех пред праведником. Пред усопшим је, као пред живим, почео да оплакује своје сагрешење и сагрешење своје мајке - прогонство и смрт светог Златоуста због њене злобе. Теодосије је написао покајничко писмо и послао га на светитељев гроб, преклињући Златоустог да се врати: "Опрости ми за дело на које сам се одважио, и прекриј га покровом своје премудрости. Ти, који си свакога учио покајању, опрости мени, покајнику. Подари нам себе као деци оца којег љубе, подари нам себе и својим доласком развесели оне што те љубе... О, најчаснији оче, с миром дођи међу своје, и своји ће те с љубављу примити."

Ово покајничко писмо положили су у светитељев кивот и одслужили свеноћно бдење. Кивот је након тога постао лаган. Тако је свети Златоуст одговорио на покајање. Према светитељевом благовољењу, свете мошти су се вратиле у Константинопољ. Као блистање славе светог Златоуста, из његовог кивота су се догодила многа чудеса. Једно од њих никако не смемо прећутати. Подсетимо се да кивот царице Евдоксије, узрочнице светитељевих страдања, која је још за живота била кажњена тешком и страшном болешћу, никако није могао да се смири и да се стално тресао. Међутим, и овај кивот се тада умирио. И мајка је, синовљевом молитвом, добила опроштај од светитеља.

И ево, пријатељи моји, заједно смо дошли до суштине данашњег празника: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10; 22), и спашће многе, додаћемо ми, и то не без основе.

Тридесет година после свог мученичког окончања у изгнанству, свети Јован Златоусти се својим моштима вратио на патријаршијски престо. Његов кивот био је постављен у цркву. Када је служајши патријарх отворио кивот, показало се да је тело светог Јована Златоустог остало нетрулежно. Задивљен овим чудом, народ је узвикнуо: "Прими престо свој, свети оче!" Догодило се још једно задивљујуће чудо: светитељ је отворио уста, која је смрт затворила, и његова рука се подигла за последњи архипастирски благослов. Уистину хришћанска љубав светитеља - мученика је и након гроба свима подарила опроштај - и онима који су га љубили и онима што су га прогонили, изричући последњу жељу: "Мир свима!"

Мир свима, који иду трагом Христовим, од сада и до века. Амин.



27 јануара (9 фебруара) 1991. године
АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)