Bilo jednom jedno drvo
2 posters
Strana 1 od 3
Strana 1 od 3 • 1, 2, 3
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
O jednom drvetu - Ljiljana Negojević
Jabuka u cvetu. Impresija.
Ruka koja je jabuku posadila, odavno je zaboravljena. Zaboravljena je i radost prvog roda, sama u sredini seoskog dvorišta jabuka mirno živi vek drveta. Počela je onog proleća kada su prvi pupoljci pupoljali, a svet u kome tiho raste nema granice, sazdan je od trenutaka i zato je večan. Pomalo je deo zemlje, zbog skrivenog korena kojim sokovi odlaze u stablo, grane, cvet, list i plod. Pomalo je deo sveta, zbog pouzdanog i mirnog stabla, jasno ocrtanog u treperavom vazduhu koji je okružuje. Pomalo je i deo neba, jer ga dodiruje umiljato svojim granama.
Ruka koja ju je sadila, odavno je ne dodiruje. Jednom posađena, ostavljena je da raste, cveta i rađa, raste , cveta i rađa, ostavljena je. Obično drvo u seoskom dvorištu kome niko ne skida čak ni sasušene grane, niko osim vetra i neke oluje koja dođe i prođe, kao da i nije bila. Sve hemije koje prate rumeno voće koje se prodaje po gradskim pijacama daleko su od ovog drveta. Stablo je ponekog proleća okrečeno, i to je sve...I tako jabuka sa svojim rodnim i sasušenim granama, pa i sa onom nerodnim, pravim kao strela, koje streme u nebo, uzimaju snagu a ne daju roda, onim što ih zovu vodopijama, postoji u svetu koji je jedino moguć. Postoji bez dileme i bez straha od smaka sveta, od nekog trenutka propasti, koji je kao tiha pretnja a tako oslobađa od lične odgovornosti. Sama sebi i predak i potomak, satkana od života.
Hrapava kora obavija stablo koje raste pomalo koso, a razdvojilo se u dve grane u onom trenutku kada je jabuka dorasla do visine čoveka. Kao da se dvoumila na koju će stranu, kao da se na trenutak predomišljala o suštini, a onda nastavila ka nebu u dva pravca razvila grane da postanu odmorište pticama i potka sunčevim zracima. Razvila je grane jabuka tako da se šire na sever i jug, ka nekim imaginarnim polovima koje neće i ne želi da dodirne, pa u trenutku kada prolećno sunce, vatreno i veliko, zalazi, izgleda kao da se nežno smešta, to sunce, baš na to mesto gde se stablo razdvaja u grane.
Oko drveta lebdi skoro opipljiva dobrota. Kroz krošnju stabla uvek prolazi dovoljno svetlosti, pa je trava ispod meka, zelena, u proleće ucvetala a u leto utešno sveža i pouzdana. Hrapava kora stabla je ponekad mravima put, sleti tu i poneki leptir, na granama se svađaju i galame vrapci, nežno ćućore gugutke i svoju pesmu izvijaju ptice - majstori pevači.
Drvo definitivno pamti svoj početak, jer je to početak sveta. Pamti početak i zna da kraja nema, da je sve zauvek. Pa tom neprekinutom a pouzdanom životorodnom postojanju svakog proleća u slavu, procveta.
Još za prvih toplijih dana na kraju zime, kada je sve sivo mokro i vlažno, a pramenje snega se krije u udubljenjima i lagano kopni, pojave se, i na najsitnijim granama nagoveštaji pupoljaka. Pojave se kao pouzdani znaci da je sve na svom mestu, da život žubori, da su sokovi sveži i iskreni, nagoveštaji pupoljaka - po boji, dakle po svojoj suštini, istovetni sa bojom vlažnih zimskih grana. Možda će još po neki mraz da okuje i stegne, možda će ponovo poneka snežna pahulja, ali - zima prolazi.... Drvo strpljivo čeka, sa umirujućim strpljenjem onoga ko poseduje sve vreme ovog sveta, na trenutak cvetanja. Kao da postoji neka vanvremena a nepojmljiva svest, od Boga data, da će se rascvetati i da će postojati u jedino mogućem od svih svetova, na najbolji i najpouzdaniji način. Ne buni jabuku ni raspevano rascvetali kaćun samoniko u uglu gde koren izrasta u stablo, još nije vreme. Ne buni jabuku ni blještava žuta kruna tek rascvetalog grma forzicije, koja naivno imitira toplo sunce, još nije vreme. Smenjuju se prolećni dani u čudnom smislu prohladnog vetra, oblaka i povremenog sunca, nije još vreme....Pouzdana reka života zna gde i kada treba da poteče. Sačekaće i razmetljivo a nepouzdano cvetanje šljiva, i još po neki rani mraz...
A onda, u jedno predvečerje ispresecano strmoglavim i virtuoznim letom lastavica, počeće da se pojavljuju...nagoveštaji listova i ružićasti pupoljci. Pojavljivaće se tiho kao najmiliji san, i kao nagoveštaji sunčevih zraka pred svitanje. Osvanuće jabuka u neko nasmejano jutro prekrivena pupoljcima. U treperavom vazduhu rumeno će zasvetleti sa rosom na bu dućem cvetanju koju je ostavila ponoćna ljubavna pesma slavuja. Rascvetavaće se polako, iz časa u čas, smenjivaće se prvobitno rumenilo tek rođene suštine sve bleđim i nežnijim tonovima. Otvaraju se cvetovi u slavu svakog rađanja, zaneti sopstvenom suštinom jednako kao i plavim nebom i sočnom travom.
Naravno, to je rađanje sveta, koje se ponavlja svakog proleća a neponovljivo je. Jednostavno kao ljubav i onome što ne rađa nedostižno. Otvaraće se cvetovi nežni i moćnii polako oglašavati svoju pripadnost svetu, jedinom od mogućih: u nekom trenutku, kada drvo bude zaneto preletom ptica, sve će se latice pupoljaka otvoriti i krošnja će postati potpuno bela. Čak i bledo zelenilo tek izraslih listova biće obuhvaćeno belinom koja priliči anđelima: hiljade cvetova postaće jedan cvet sa mnogo cvasti, raširiće se bele latice da se svetu pokažu nežni tučkovi sa žutim prahom po vrhovima koji život znači.
Onda će ponovo biti zalazak sunca, kao da je stvaranje sveta tek počelo, i kao da je svaki dan ispunjen najvažnijom suštinom stvaranja. Opet će zalazeće sunce obasjavati lepotu, i opet će se činiti da je spušteno baš na ono mesto gde se grane račvaju od stabla.
I kad osvane jutro početka stvaranja ploda, jabuka će stajati pouzdano u svetlosti blagoslovenog dana sa raskošnim belilom cveta na granama koje je bilo ukras i mirne, tihe i protekle noći. Vrapci će se razgalamiti a lepet krila i čežnjiv zov gugutke biće praćen brujanjem pčela....
Onda kada lepota postane neizdrživa, i kada se u ravni večnosti susreće radost i tuga da se stope i da postane blagi sunčev sjaj pre zalaska, počeće da opadaju latice cvetova jabuke. Opadaće radosno i setno a pesnik će moći da započne pesmu koju je jednom čuo od slavuja....Od opalih latica zabeleće trava, pa će ličiti te latice u padu na neki čudan i topao sneg, i na neki nikad ne proneti nevestinski veo.
Sutradan već jabuka će olistati i sve će biti zeleno. Suština rađanja i žubor života opet će biti ispod hrapave kore i ispod smisla razgranatog korena koji se neopozivo širi pod zemljom zeleno obraslom travama, ali je to jedna druga priča, neispričana kao i sve priče koje postojanje znače.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
Sadi drvo
Gde god nađeš zgodna mesta,
tu drvo posadi!
A drvo je blagodarno
pa će da nagradi,
nagradiće izobiljem
hlada, ploda svog,
nagradiće bilo tebe
bilo brata tvog.
Cika Jova Zmaj
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
Senica i drvo
U mome dvorištu živi drvo. Njegova kapa je zelena i ogromna, a struk mu je uzan i rapav.
Na drvo slete senica. Ona je šarena i vesela i ima malo rumeno oko.
Naročito se ponosi zlatnim percima koja se kao dukat žute na njenim krilcima.
- Šta hoćeš? - upita drvo.
- Hoću da se nastanim u tvom hladu - reče senica pomirljivo.
- Ne može! - namrgodi se drvo.
Senica odlete.
Sutradan je padala kiša. Zatim je sinulo sunce. Posle su odnekud dopuzale gusenice.
One su halapljive. Drvo ne može da ih se oslobodi.
Jedu gusenice. Grickaju. Kvare kapu drveta.
- Upomoć! Senice, upomoć! - povika drvo.
Senica je dobra. Čula je drvo pa je doletela i odmah se dala na posao.
Kljuc! Kljuc! Sve je manje gusenica. Šarena senica je očistila zelenu kapu, posle je očistila kljunić i šarena perca.
Drvo je tada upita:
- Što se ne nastaniš kod mene?
Senica se malo nećkala sećajući se kako je nekada bila odbijena. Ali je ipak svila gnezdo na drvetu.
Od toga dana žive složno u mome dvorištu drvo sa zelenom kapom i senica sa zlatnim percima.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
Priča o drvetu
Piše: Aleksandar Mandić
Ovo je jedna ljubavna priča.
Ali nema srećan kraj.
I to jedna od onih priča koje ste slušali kada ste bili sasvim mali, pod uslovom da ste imali baku ili neudatu tetku, koja je volela da vam priča bajke o raznim čudesima, ili jednostavno prepričavaju raznorazne narodne bajke i basne koje su jednom negde pročitali ili čuli. Ovo je otprilike jedna od onih ljubavnih priča koja stvara nerealne snove i želje, zbog kojih tetke ostaju neudate, da vam priča priče. Ta vaša tetka je čeznula za ljubavlju poput ove. Priča, istina, ne govori mnogo o ljubavi. Mnogo je više patnje i smrti. Morbidno? A opet ljubavna je i govori o ljubavi.
Nema mnogo smisla, zar ne? Ima li ljubav?
Neudata tetka?
Naime, ovo je priča o jednom drvetu.
U jednoj zemlji, na jednoj planini, koja se nalazi blizu jednog grada, nalazi se proplanak. Na proplanku je rasla gusta zelena trava, koja dugo nije videla oštricu kose. Čudno je, kako je ta trava tako dugo ostala zelena i puna života i nesavitljiva. Na jesen, Vetar baca lišće na nju iz okolne šume. Međutim ona stoički izdrži sve napade i ne dozvoljava drveću i njegovom otpadu da je pokori. Potom dolazi zima, i sneg koji zatrpava tu travu. Ali sneg ni jednom nije uspeo da je zatrpa u potpunosti. Čak i kada zima najjače grize, ako se zadesiš na tom proplanku, mogao bi da vidiš vrh trave, zelen, okovan mrazom, kako štrči iz belog pokrivača. Ruga se. S prolećem dolazi toplo sunce, i toplota pomaže travi da se oslobodi leda i snega. Ali na toj planini proleće kratko traje, i brzo usledi leto. Leti, u najtežem godišnjem dobu za travu, ona izgleda najlepše. Još je nepoznat razlog, ali rosa na tom proplanku nikada ne isparava. Ujutru, sa prvim jutarnjim svetlom, travnati proplanak ne liči na travnati proplanak, već na brdašce sačinjeno od sjajnih bisera. Dok se sunce diže i sa juga pokušava da sprži travu, zraci se lome u kapima rose i stvaraju zlato i drago kamenje smargda. I najzad kada sunce posle naporne borbe krene na počinak, proplanak je obasut rubinima, kapima krvi koji dočekuju noć i zvezde.
Zašto je ta trava toliko bitna? Zašto je toliko žilava? Zašto se ne predaje? Kakva je njena priča? Odgovori na ta pitanja, nisu ni bitni, jer je ovo jedna ljubavna priča, i to priča o drvetu, zar ne? Ne o travi. Ono što je bitno jeste da se na tom proplanku nalazi i jedna koliba. Stara i oronula koliba. Niko u njoj više ne živi sem ponekog pauka i miša. Ima i jedna sova koja je u gredi napravila gnezdo. I jedna zmija ispod praga.
Nedaleko od tog proplanka, od kolibe, u šumi čempresa i hrastova nalazi se Drvo.
Drvo o kome ova ljubavna priča govori.
Zašto baš o tom drvetu? Zato što je to drvo, za razliku od svih ostalih nastalo iz ljubavi. Takoreći. Njegovi listovi su srcastog oblika, koren zadire dublje i snažnije od ostalog drveća u toj šumi, iako je to najmlađe drvo. A i samo stablo nije obično. Izgleda manje više kao i bilo koje drugo stablo, međutim ako lupiš u njega, odjeknuće šuplje i ubrzo bi mogao da dobiješ odgovor u vidu šapata. Nećeš razumeti taj šapat koji god jezik da govoriš, koliko god dobro da čuješ, ali, on je tu. A ako ti iz nekog razloga sine ideja da drvo posečeš!… ni jedna sekira, ni jedna testera nije ni koru okrnjila sa tog drveta.
Sada bih mogao da počnem sa pričom.
Nekada davno, mnogo pre nego što je zemlja u kojoj se planina nalazi nosila ime koje danas nosi; mnogo pre nego što je čak i grad koji je danas u blizini postojao, trava, koliba i drvo nisu postojali. Proplanak je postojao. Ali on je bio go, sačinjen od jalovine na kojoj se ni mahovina nije skupljala. To mesto golo i neplodno bilo je omiljeno mesto mladom paru, koji se tu sastajao da bi zajedno gledali sumrak i prve zvezde, i radili sve ono što mladi rade u svojoj ljubavi. Njihova ljubav bila je najlepša u celoj okolini i svi su blagonaklono gledali na srećan par i želeli, kao i njih dvoje da im mladost traje beskrajno. I kao što u svakoj lepoj ljubavi dođe tren, tako je i u ovoj došao. Mladić je zaprosio Devojku, i ona je oduševljena pristala.
Svi su se radovali, ceo kraj. Svi su bili na svadbi. Mladenci su dobili mnogo lepih poklona, mnogo lepih čestitki. Rešili su da sebi stvore dom na njihovom proplanku, njihovom omiljenom mestu. Mladi iz okoline pomogli su im da podignu kolibu, međutim stari ljudi su sa sumnjom odmahivali glavama na njihovu odluku. “Nije to dobro mesto” govorili su. “Ta zemlja je jalova, tu ne može ništa da rodi.”
I mladenci su znali to, ali nisu se predavali, i posle dugog i napornog rada, povrće i voće koje su uzgajali na proplanku oko svoje kolibe bilo je najcenjenije i najtraženije u celom kraju. I stari su sa odobravanjem počeli da klimaju glavama.
Mladenci su živeli život iz bajke! Ali kakva bi to bajka bila kada se neka viša sila ne bi umešala? Kralj susedne zemlje je rešio da pokori zemlju u kojoj su naši mladenci živeli. Zašto? Ko će ga znati zašto kraljevi rade stvari koje rade. Vojska je krenula u marš, i Mladić je bio mobilisan.
“Ne brini” rekao je nasmejan svojoj dragoj. “Vratiću se sigruno.”
“Ja ću te čekati” odgovorila mu je i poljubila ga za rastanak.
Vojske su se sudarile daleko od planine i proplanka na kojoj su Mladić i Devojka živeli. Bio je to krvav boj u kom su ljudi gubili svoju dušu. Vitlajući svojim oružjem pretvarali su se u zveri željne samo jedne stvari, krvi svog neprijatelja. Niko nije bio pošteđen te promene, čak ni Mladić. Zaticao je sebe kako sa radošću zariva svoje oružje u vrat protivnika, i sa uživanjem posmatra krv koja bi u tankim mlazovima prskala iz rane. Kasnije kada bi žar bitke splasnuo, i kada su mu se misli vraćale svojoj dragoj, grozničavo bi pokušavao da spere krv sa svojih ruku. Posramljen pred onim što je postao. Ali krv se teško spirala.
Zemlja je bila odbranjena. No, plemićka oholost je prevladala razum, i napadnuti je postao napadač. Rat se odužio i promenio je zemlju, i Mladić je bio povučen krvavom osekom u nepoznat svet van granica svoje zemlje. Još dalje od proplanka i njegove drage.
A Devojka je sedela na njihovom proplanku, i gladeći trudni trbuh, gledala oblake koji su leteli njemu, ljubila zvezde koje je i on ljubio u momentima odmora. I pored tuge za Mladićem, bila je srećna jer je čekala bebu. Provodila je vreme trudeći se da održava baštu. Ali kada joj je trudnoća odmakla više nije mogla, i tako je na proplanku počela da raste moćna i snažna trava, najkvalitetnija koju je taj kraj ikada video, i svi su želeli da senom od te trave hrane svoju stoku, i plaćali su Devojci da im dozvoli da je koriste, i Devojka nije pravila probleme. Dete se rodilo u mirisu sena i rose, snažno i zdravo, na dan kada je u udaljenoj zemlji njegov otac oboren.
Rat je bio izgubljen, i preživeli su se savijenih vratova vraćali svojim ognjištima, budili se noćima slušajući krike kojih nije bilo, gledajući svet obojen u krvi. Mladić se nije vratio svom proplanku. Jednog jutra dok je Devojka dojila bebu, sedeći ispred vrata kolibe, na proplanak se pope ratnik izgubljene bitke, umoran od života, ali gonjen datim obećanjem. Preneo je vesti o događaju kako ga je on video kroz haos bitke. Video je kako se Mladić okružen brojnim neprijateljima borio kao vrag; video je kako mu je malj razneo štit; i video je kako ga mač udara po glavi lomeći mu kalpak; video ga je kako pada, ali ga nije video kako ustaje.
Ratnik izgubljene bitke je otišao dalje svojim bezvoljnim putem, ostavivši Devojku da guši svoje suze držeći svoje dete na grudima.
Zima je hladna došla, i vetrovi ošinuše proplanak ledom i mrazom besnim. Ali nigde nije bilo hladno kao u srcu Devojke. Sedela je pokošena svojim bolom, nesebično ga deleći sa svojim sinom. Bebom koja taj bol nije htela. Bebom kojoj je bila potrebna toplota koja je u njenoj majci utihnula. U kolibi na proplanku prava vatra dugo nije gorela, i ljudi iz kraja počeše da brinu. Po najsnažnijem mrazu dolazili su i lupali na vrata dozivajući. Ali sve što bi čuli bilo je bebino meko kenjkanje i duboki jecaji ranjene Devojke. Vrata nije otvarala, a ljudi iz kraja glupi u svojoj dobroti, ostavljali su je njenom bolu. Proći će, govorili su, mora da se isprazni. Bol nije prolazio, a od Devojke osta samo senka. Najzad strah ljudi u kraju nadvlada glupost, i oni razvališe vrata i zatekoše Devojku i bebu na ivici smrti.
Proleće je došlo, donevši sa sobom toplotu sunca, mirise procvalih voćaka, i razdragane zvukove oživele prirode. Čak se u selu, koje beše blizu proplanka, začuo snažan plač bebe. Zdrav i pun života. Pored tog plača, dopirali su i jecaji, jer Devojka beše na samrti i spasa joj nije bilo. Ležala je u postelji, bela poput duha. Dozivala je ime svog voljenog. On joj se nije odazivao. Pružala je ruke ka njegovom nevidljivom liku, dok se on udaljavao, ona ga je molila da se vrati. Kada se nad selo nadviše sjajne zvezde noći, jedna starica dođe u posetu Devojci. U selu je niko nije poznavao, ali su svi znali ko je ona bila. Govorili su da je veštica.
Ušla je u Devojčinu sobu, i sela pored nje na njenu postelju. Devojka je pogleda i prošapta Mladićevo ime. Starica, bolje znana kao veštica joj stavi ruku na čelo i reče joj da može da učini da ponovo bude sa svojim čovekom, ali samo ako joj nešto pokloni. Devojka joj reče da može da uzme šta god poželi, samo da bude sa Mladićem. Starica, za koju su verovali da je veštica, spusti šaku sa čela na oči, i Devojka umre. Starica iz njene glave uze oko i zub. Pre nego što se zvezde povukoše pred sjajem sunca, starica možda i veštica, uze Devojčinog sina i ode uz brdo. Naselila se u kolibi na proplanku. Na istom onom proplanku na kom su se Mladić i Devojka voleli, venčali podigli kuću, a zatim zauvek rastali. Nedaleko od proplanka u šumi hrastova i čempresa, starica koja bi mogla biti i veštica, u zemlju posadi oko i zub, i izgovorivši reči koje niko ne bi razumeo.
Devojku su sahranili sa svim počastima, a velika povorka je bila pratnja. Umrla je sama i voljena.
Beba se pretvorila u dečaka. Vragolastog a dobrog; nemirnog a ljubaznog; ljubopitljivog i pametnog. Dečaka kog ne možete da ne volite. I svi su ga voleli, ali su se i plašili Starice možda veštice, sa kojom je živeo u kolibi na proplanku. Plašili su se i zmije koja je bila u pragu, paukova iz uglova kolibe, i sove koja je živela u jednoj šupljoj gredi. Nekada su tu živele laste, govorili bi ljudi koji su se sećali Mladića i Devojke. Godine su prolazile i dečak, Mladićev sin se i sam pretvori u mladića, kada u kraj dođe izmučeni stranac, koji je izgledao previše star za svoje godine.
On dođe do kolibe na proplanku i sede na pokošenu travu, na mestu na kom su se Mladić i Devojka nekada voleli, a iz kog je kasnije raslo najbolje povrće u kraju. Sedeo je i gledao je u kolibu puštajući suzu za suzom. Njegovo lice bilo je izborano, a kosa bela. Oči su delovale staro, ali ipak se video tračak mladosti u njima. Dečak koji je i sam postao Mladić izađe iz kuće da se raspita, ko je taj neobični stranac.
Stranac se nasmeja kada ču reči koje mu behu upućene. Ko je on? Šta radi tu? Još jednom se osmehnu prazno i stade da priča svoju priču. Priču o ratu. Priču o borbi i krvi. Priču o smrti. Pričao je priču o zarobljeništvu, priče o mučenju. Priče o bekstvu, i novim mučenjima koje bi usledile nakon toga. Priče o ropstvu, i priče o radu. Potom je ponovo pričao o ratu. Nekom novom koji se vodio daleko od tog proplanka, te planine i te zemlje. Pričao je o slavi junaka koje ubijanje donosi, pričao je o strahu koji rađa junake. Pričao je plovidbama preko velikog mora. O velikim olujama, i danima bez vetra. Pričao je priče o gladi, i priče o muškom bludu. Priču o bolesti. Dečak koji je nedavno postao Mladić je slušao pomno. Slušao je o dobroti ljudi, a naučio je što šta o izdajama. Saznao je da postoji stvorenje koje se zove kamila i koliko ona grba ima. Slušao je o ledenim bespućima i peščanim morima, o lepoti žena i opasnostima koje njihovi cvetovi možda nose. Slušao je o drveću tako visokom da dotiče zvezde, i građevinama starim i po nekoliko hiljada godina.
I na kraju, čuo je priču o ljubavi. Priču o Devojci i Mladiću koji behu razdvojeni, da se nikada više ne vide. Slušao je priču o jalovom proplanku, i naučio je koliko je truda i đubriva potrebno da mrtva zemlja rodi. Kada čudni stranac ućuta, Dečaku koji je porastao u mladića glava je zujala od veličine tog sveta. Otišao je da spava i sanja snove, obećavši da će sutra ponovo videti stranca.
Kada Dečak uđe u kolibu iz nje izađe Starica koje su se stanovnici tog kraja plašili jer beše i veštica. Stranac je pogleda i upita je šta joj treba. Oko i zub, odgovori mu ona, i on joj ih dade. Bol je odavno postao njegov stalni saputnik, da bi pustio glasa sada kada se konačno vraćao svojoj ljubavi. Starica se sa okom i zubom spusti niz proplanak, u šumu hrasta i čempresa, gde je pre mnogo godina posadila oko i zub Devojke. Na tom mestu je sada nicala mladica bez granja i lišća. U koren mladice, stara veštica posadi zub i oko Stranca, i ponovo reče reči na jeziku koji niko u tom kraju ne bi razumeo.
Ujutru su našli Strančevo telo na izlazu iz sela. Niko u njemu nije prepoznao Mladića koji je pre mnogo godina otišao u rat, na put bez povratka. Sahranili su ga, a na njegovoj sahrani beše samo Dečak, koji mu beše i sin, a da to nije znao. Posle sahrane, Dečak pođe u svet stopama kojima je išao njegov otac. Stara veštica je zauvek otišla iz tog kraja, ostavivši u šumi hrasta i čempresa posađeno najdivnije drvo koje je ikada u tom kraju raslo.
Niko nije znao od kog semena je to drvo nastalo, sve do sada…
Nemojte pogrešno razumeti, neće iz svakog oka i zuba nići veličanstvno drvo. Uglavnom ne nikne ništa, jer se crvi zasite. Zato nemojte ići okolo i vaditi ljudima oči i zube iz glave.
Ovo drvo je niklo, jer to beše drvo besmrtne, rasturene ljubavi spojene u smrti.
Ako mi ne verejute, uvek možete otići do te planine, i popeti se na taj proplanak. Drvo i danas stoji veličanstveno u svojoj lepoti i visini u šumi hrastova i čempresa.
Piše: Aleksandar Mandić
Ovo je jedna ljubavna priča.
Ali nema srećan kraj.
I to jedna od onih priča koje ste slušali kada ste bili sasvim mali, pod uslovom da ste imali baku ili neudatu tetku, koja je volela da vam priča bajke o raznim čudesima, ili jednostavno prepričavaju raznorazne narodne bajke i basne koje su jednom negde pročitali ili čuli. Ovo je otprilike jedna od onih ljubavnih priča koja stvara nerealne snove i želje, zbog kojih tetke ostaju neudate, da vam priča priče. Ta vaša tetka je čeznula za ljubavlju poput ove. Priča, istina, ne govori mnogo o ljubavi. Mnogo je više patnje i smrti. Morbidno? A opet ljubavna je i govori o ljubavi.
Nema mnogo smisla, zar ne? Ima li ljubav?
Neudata tetka?
Naime, ovo je priča o jednom drvetu.
U jednoj zemlji, na jednoj planini, koja se nalazi blizu jednog grada, nalazi se proplanak. Na proplanku je rasla gusta zelena trava, koja dugo nije videla oštricu kose. Čudno je, kako je ta trava tako dugo ostala zelena i puna života i nesavitljiva. Na jesen, Vetar baca lišće na nju iz okolne šume. Međutim ona stoički izdrži sve napade i ne dozvoljava drveću i njegovom otpadu da je pokori. Potom dolazi zima, i sneg koji zatrpava tu travu. Ali sneg ni jednom nije uspeo da je zatrpa u potpunosti. Čak i kada zima najjače grize, ako se zadesiš na tom proplanku, mogao bi da vidiš vrh trave, zelen, okovan mrazom, kako štrči iz belog pokrivača. Ruga se. S prolećem dolazi toplo sunce, i toplota pomaže travi da se oslobodi leda i snega. Ali na toj planini proleće kratko traje, i brzo usledi leto. Leti, u najtežem godišnjem dobu za travu, ona izgleda najlepše. Još je nepoznat razlog, ali rosa na tom proplanku nikada ne isparava. Ujutru, sa prvim jutarnjim svetlom, travnati proplanak ne liči na travnati proplanak, već na brdašce sačinjeno od sjajnih bisera. Dok se sunce diže i sa juga pokušava da sprži travu, zraci se lome u kapima rose i stvaraju zlato i drago kamenje smargda. I najzad kada sunce posle naporne borbe krene na počinak, proplanak je obasut rubinima, kapima krvi koji dočekuju noć i zvezde.
Zašto je ta trava toliko bitna? Zašto je toliko žilava? Zašto se ne predaje? Kakva je njena priča? Odgovori na ta pitanja, nisu ni bitni, jer je ovo jedna ljubavna priča, i to priča o drvetu, zar ne? Ne o travi. Ono što je bitno jeste da se na tom proplanku nalazi i jedna koliba. Stara i oronula koliba. Niko u njoj više ne živi sem ponekog pauka i miša. Ima i jedna sova koja je u gredi napravila gnezdo. I jedna zmija ispod praga.
Nedaleko od tog proplanka, od kolibe, u šumi čempresa i hrastova nalazi se Drvo.
Drvo o kome ova ljubavna priča govori.
Zašto baš o tom drvetu? Zato što je to drvo, za razliku od svih ostalih nastalo iz ljubavi. Takoreći. Njegovi listovi su srcastog oblika, koren zadire dublje i snažnije od ostalog drveća u toj šumi, iako je to najmlađe drvo. A i samo stablo nije obično. Izgleda manje više kao i bilo koje drugo stablo, međutim ako lupiš u njega, odjeknuće šuplje i ubrzo bi mogao da dobiješ odgovor u vidu šapata. Nećeš razumeti taj šapat koji god jezik da govoriš, koliko god dobro da čuješ, ali, on je tu. A ako ti iz nekog razloga sine ideja da drvo posečeš!… ni jedna sekira, ni jedna testera nije ni koru okrnjila sa tog drveta.
Sada bih mogao da počnem sa pričom.
Nekada davno, mnogo pre nego što je zemlja u kojoj se planina nalazi nosila ime koje danas nosi; mnogo pre nego što je čak i grad koji je danas u blizini postojao, trava, koliba i drvo nisu postojali. Proplanak je postojao. Ali on je bio go, sačinjen od jalovine na kojoj se ni mahovina nije skupljala. To mesto golo i neplodno bilo je omiljeno mesto mladom paru, koji se tu sastajao da bi zajedno gledali sumrak i prve zvezde, i radili sve ono što mladi rade u svojoj ljubavi. Njihova ljubav bila je najlepša u celoj okolini i svi su blagonaklono gledali na srećan par i želeli, kao i njih dvoje da im mladost traje beskrajno. I kao što u svakoj lepoj ljubavi dođe tren, tako je i u ovoj došao. Mladić je zaprosio Devojku, i ona je oduševljena pristala.
Svi su se radovali, ceo kraj. Svi su bili na svadbi. Mladenci su dobili mnogo lepih poklona, mnogo lepih čestitki. Rešili su da sebi stvore dom na njihovom proplanku, njihovom omiljenom mestu. Mladi iz okoline pomogli su im da podignu kolibu, međutim stari ljudi su sa sumnjom odmahivali glavama na njihovu odluku. “Nije to dobro mesto” govorili su. “Ta zemlja je jalova, tu ne može ništa da rodi.”
I mladenci su znali to, ali nisu se predavali, i posle dugog i napornog rada, povrće i voće koje su uzgajali na proplanku oko svoje kolibe bilo je najcenjenije i najtraženije u celom kraju. I stari su sa odobravanjem počeli da klimaju glavama.
Mladenci su živeli život iz bajke! Ali kakva bi to bajka bila kada se neka viša sila ne bi umešala? Kralj susedne zemlje je rešio da pokori zemlju u kojoj su naši mladenci živeli. Zašto? Ko će ga znati zašto kraljevi rade stvari koje rade. Vojska je krenula u marš, i Mladić je bio mobilisan.
“Ne brini” rekao je nasmejan svojoj dragoj. “Vratiću se sigruno.”
“Ja ću te čekati” odgovorila mu je i poljubila ga za rastanak.
Vojske su se sudarile daleko od planine i proplanka na kojoj su Mladić i Devojka živeli. Bio je to krvav boj u kom su ljudi gubili svoju dušu. Vitlajući svojim oružjem pretvarali su se u zveri željne samo jedne stvari, krvi svog neprijatelja. Niko nije bio pošteđen te promene, čak ni Mladić. Zaticao je sebe kako sa radošću zariva svoje oružje u vrat protivnika, i sa uživanjem posmatra krv koja bi u tankim mlazovima prskala iz rane. Kasnije kada bi žar bitke splasnuo, i kada su mu se misli vraćale svojoj dragoj, grozničavo bi pokušavao da spere krv sa svojih ruku. Posramljen pred onim što je postao. Ali krv se teško spirala.
Zemlja je bila odbranjena. No, plemićka oholost je prevladala razum, i napadnuti je postao napadač. Rat se odužio i promenio je zemlju, i Mladić je bio povučen krvavom osekom u nepoznat svet van granica svoje zemlje. Još dalje od proplanka i njegove drage.
A Devojka je sedela na njihovom proplanku, i gladeći trudni trbuh, gledala oblake koji su leteli njemu, ljubila zvezde koje je i on ljubio u momentima odmora. I pored tuge za Mladićem, bila je srećna jer je čekala bebu. Provodila je vreme trudeći se da održava baštu. Ali kada joj je trudnoća odmakla više nije mogla, i tako je na proplanku počela da raste moćna i snažna trava, najkvalitetnija koju je taj kraj ikada video, i svi su želeli da senom od te trave hrane svoju stoku, i plaćali su Devojci da im dozvoli da je koriste, i Devojka nije pravila probleme. Dete se rodilo u mirisu sena i rose, snažno i zdravo, na dan kada je u udaljenoj zemlji njegov otac oboren.
Rat je bio izgubljen, i preživeli su se savijenih vratova vraćali svojim ognjištima, budili se noćima slušajući krike kojih nije bilo, gledajući svet obojen u krvi. Mladić se nije vratio svom proplanku. Jednog jutra dok je Devojka dojila bebu, sedeći ispred vrata kolibe, na proplanak se pope ratnik izgubljene bitke, umoran od života, ali gonjen datim obećanjem. Preneo je vesti o događaju kako ga je on video kroz haos bitke. Video je kako se Mladić okružen brojnim neprijateljima borio kao vrag; video je kako mu je malj razneo štit; i video je kako ga mač udara po glavi lomeći mu kalpak; video ga je kako pada, ali ga nije video kako ustaje.
Ratnik izgubljene bitke je otišao dalje svojim bezvoljnim putem, ostavivši Devojku da guši svoje suze držeći svoje dete na grudima.
Zima je hladna došla, i vetrovi ošinuše proplanak ledom i mrazom besnim. Ali nigde nije bilo hladno kao u srcu Devojke. Sedela je pokošena svojim bolom, nesebično ga deleći sa svojim sinom. Bebom koja taj bol nije htela. Bebom kojoj je bila potrebna toplota koja je u njenoj majci utihnula. U kolibi na proplanku prava vatra dugo nije gorela, i ljudi iz kraja počeše da brinu. Po najsnažnijem mrazu dolazili su i lupali na vrata dozivajući. Ali sve što bi čuli bilo je bebino meko kenjkanje i duboki jecaji ranjene Devojke. Vrata nije otvarala, a ljudi iz kraja glupi u svojoj dobroti, ostavljali su je njenom bolu. Proći će, govorili su, mora da se isprazni. Bol nije prolazio, a od Devojke osta samo senka. Najzad strah ljudi u kraju nadvlada glupost, i oni razvališe vrata i zatekoše Devojku i bebu na ivici smrti.
Proleće je došlo, donevši sa sobom toplotu sunca, mirise procvalih voćaka, i razdragane zvukove oživele prirode. Čak se u selu, koje beše blizu proplanka, začuo snažan plač bebe. Zdrav i pun života. Pored tog plača, dopirali su i jecaji, jer Devojka beše na samrti i spasa joj nije bilo. Ležala je u postelji, bela poput duha. Dozivala je ime svog voljenog. On joj se nije odazivao. Pružala je ruke ka njegovom nevidljivom liku, dok se on udaljavao, ona ga je molila da se vrati. Kada se nad selo nadviše sjajne zvezde noći, jedna starica dođe u posetu Devojci. U selu je niko nije poznavao, ali su svi znali ko je ona bila. Govorili su da je veštica.
Ušla je u Devojčinu sobu, i sela pored nje na njenu postelju. Devojka je pogleda i prošapta Mladićevo ime. Starica, bolje znana kao veštica joj stavi ruku na čelo i reče joj da može da učini da ponovo bude sa svojim čovekom, ali samo ako joj nešto pokloni. Devojka joj reče da može da uzme šta god poželi, samo da bude sa Mladićem. Starica, za koju su verovali da je veštica, spusti šaku sa čela na oči, i Devojka umre. Starica iz njene glave uze oko i zub. Pre nego što se zvezde povukoše pred sjajem sunca, starica možda i veštica, uze Devojčinog sina i ode uz brdo. Naselila se u kolibi na proplanku. Na istom onom proplanku na kom su se Mladić i Devojka voleli, venčali podigli kuću, a zatim zauvek rastali. Nedaleko od proplanka u šumi hrastova i čempresa, starica koja bi mogla biti i veštica, u zemlju posadi oko i zub, i izgovorivši reči koje niko ne bi razumeo.
Devojku su sahranili sa svim počastima, a velika povorka je bila pratnja. Umrla je sama i voljena.
Beba se pretvorila u dečaka. Vragolastog a dobrog; nemirnog a ljubaznog; ljubopitljivog i pametnog. Dečaka kog ne možete da ne volite. I svi su ga voleli, ali su se i plašili Starice možda veštice, sa kojom je živeo u kolibi na proplanku. Plašili su se i zmije koja je bila u pragu, paukova iz uglova kolibe, i sove koja je živela u jednoj šupljoj gredi. Nekada su tu živele laste, govorili bi ljudi koji su se sećali Mladića i Devojke. Godine su prolazile i dečak, Mladićev sin se i sam pretvori u mladića, kada u kraj dođe izmučeni stranac, koji je izgledao previše star za svoje godine.
On dođe do kolibe na proplanku i sede na pokošenu travu, na mestu na kom su se Mladić i Devojka nekada voleli, a iz kog je kasnije raslo najbolje povrće u kraju. Sedeo je i gledao je u kolibu puštajući suzu za suzom. Njegovo lice bilo je izborano, a kosa bela. Oči su delovale staro, ali ipak se video tračak mladosti u njima. Dečak koji je i sam postao Mladić izađe iz kuće da se raspita, ko je taj neobični stranac.
Stranac se nasmeja kada ču reči koje mu behu upućene. Ko je on? Šta radi tu? Još jednom se osmehnu prazno i stade da priča svoju priču. Priču o ratu. Priču o borbi i krvi. Priču o smrti. Pričao je priču o zarobljeništvu, priče o mučenju. Priče o bekstvu, i novim mučenjima koje bi usledile nakon toga. Priče o ropstvu, i priče o radu. Potom je ponovo pričao o ratu. Nekom novom koji se vodio daleko od tog proplanka, te planine i te zemlje. Pričao je o slavi junaka koje ubijanje donosi, pričao je o strahu koji rađa junake. Pričao je plovidbama preko velikog mora. O velikim olujama, i danima bez vetra. Pričao je priče o gladi, i priče o muškom bludu. Priču o bolesti. Dečak koji je nedavno postao Mladić je slušao pomno. Slušao je o dobroti ljudi, a naučio je što šta o izdajama. Saznao je da postoji stvorenje koje se zove kamila i koliko ona grba ima. Slušao je o ledenim bespućima i peščanim morima, o lepoti žena i opasnostima koje njihovi cvetovi možda nose. Slušao je o drveću tako visokom da dotiče zvezde, i građevinama starim i po nekoliko hiljada godina.
I na kraju, čuo je priču o ljubavi. Priču o Devojci i Mladiću koji behu razdvojeni, da se nikada više ne vide. Slušao je priču o jalovom proplanku, i naučio je koliko je truda i đubriva potrebno da mrtva zemlja rodi. Kada čudni stranac ućuta, Dečaku koji je porastao u mladića glava je zujala od veličine tog sveta. Otišao je da spava i sanja snove, obećavši da će sutra ponovo videti stranca.
Kada Dečak uđe u kolibu iz nje izađe Starica koje su se stanovnici tog kraja plašili jer beše i veštica. Stranac je pogleda i upita je šta joj treba. Oko i zub, odgovori mu ona, i on joj ih dade. Bol je odavno postao njegov stalni saputnik, da bi pustio glasa sada kada se konačno vraćao svojoj ljubavi. Starica se sa okom i zubom spusti niz proplanak, u šumu hrasta i čempresa, gde je pre mnogo godina posadila oko i zub Devojke. Na tom mestu je sada nicala mladica bez granja i lišća. U koren mladice, stara veštica posadi zub i oko Stranca, i ponovo reče reči na jeziku koji niko u tom kraju ne bi razumeo.
Ujutru su našli Strančevo telo na izlazu iz sela. Niko u njemu nije prepoznao Mladića koji je pre mnogo godina otišao u rat, na put bez povratka. Sahranili su ga, a na njegovoj sahrani beše samo Dečak, koji mu beše i sin, a da to nije znao. Posle sahrane, Dečak pođe u svet stopama kojima je išao njegov otac. Stara veštica je zauvek otišla iz tog kraja, ostavivši u šumi hrasta i čempresa posađeno najdivnije drvo koje je ikada u tom kraju raslo.
Niko nije znao od kog semena je to drvo nastalo, sve do sada…
Nemojte pogrešno razumeti, neće iz svakog oka i zuba nići veličanstvno drvo. Uglavnom ne nikne ništa, jer se crvi zasite. Zato nemojte ići okolo i vaditi ljudima oči i zube iz glave.
Ovo drvo je niklo, jer to beše drvo besmrtne, rasturene ljubavi spojene u smrti.
Ako mi ne verejute, uvek možete otići do te planine, i popeti se na taj proplanak. Drvo i danas stoji veličanstveno u svojoj lepoti i visini u šumi hrastova i čempresa.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
ZANIMLJIVOSTI O DRVETU
Најмање дрво на свету-"Палчић"дрво
Да ли можете да погодите колико је најмање дрво на свету?
Замислите, није веће од палца! Живи на далеком северу Канаде, изнад поларног круга, где "станују" ветрови који носе све пред собом.
Није чаробно, али је зато врло лепо и љупко. Високо је само 2-3 цм и једва да је нешто више од цвећа које га окружује. Зове се патуљаста артичка врба. Има исте маце као врбе које расту код нас поред река, у парковима и баштама.
( бонсаи - дрво у саксији, не прелази 5цм)
Највеће дрво на свету
Највећа жива бића на земљи су секвоје у Секвоја националном парку у Калифорнији, САД. Једна од њих, названа генерал Шерман, висока је 83 метра, а обим стабла је 24,11 метара на висини од 1,53 метра изнад тла.
Најстарије дрво
Реч је о бору врсте « Pinus longaeva » , старом 4600 година званог Метузалем, који расте у калифорнијском ланцу Сијера Неваде у САД.
Дрво највећег обима ..
Баобаб туче све рекорде у обиму. Његово стабло у облику купе може да достигне и до 10м у пречнику.
Дрво - тврђава
Некада су становници Кимре, Моде и Борда, села у Чаду, Африка, зидали у пространом грању каучуковог дрвета или капока утврђења да би се одбранили од пљачкашких банди.
Свето дрво
У целом свету постоји успомена на неко џиновско дрво-првобитно дрво, које се уздизало из средишта земље до неба, а око њега су се обликовали васиона и свет: оно је сједињавало три света. Његови корени су досезали до подземних провалија, а највише гране су дотицале врхове неба. Дрво је омогућило да се удише ваздух, даровало је своје плодове створене помоћу сунца и воде, коју је црпела из тла. Преко њега са неба је сишла муња од које су људи направили ватру-дрво је извор живота и обнављања!
Египат- света мисирска смоква
Скандинавија - јасен
Индија- ашвата
Кина- усправно дрво- кијенму, стоји у средишту царства и света
Мексиканци - космичко дрво, које "избија" из трбуха богиње земље у петој димензији је простора, које спаја висину и дубину
Африка- догенска килена, баланза из Бамбаре, Асе Дахомејаца
предачко дрво- боравиште богова и људи
Америка- поједини амерички народи веровали су да је свето дрво место њиховог рађаwа
Грчка- Додонина пророчанства, преношена треперењем лишћа Зевсовог храста
КАЛЕНДАР ДРВЕЋА
Роберт Грејвс (ирски песник и научник)
- лунарни, 13 сугласника , саставни део езотеричног учења друида, нека врста азбуке -
Б , бреза, 24.12.-20.1.
Л , оскоруша, 21.1.-17.2
Н, јасен, 18.2.-17.3.
Ф, јова, 18.3.-14.4.
С, врба, 15.4.-12.5.
Х, глог, 13.5.-9.6.
Д, храст, 10.6.-7.7.
Т, зеленика, 8.7.-4.8.
Ц, орах, 5.8.-1.9.
М, винова лоза, 2.9.-29.9.
Г, бршљан, 30.9.-27.10.
П, липа, 28.10.-24.11.
Р, зова, 25.11.-22.12.
(тиса дрво смрти), сребрна јела, дрво рађања
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
VEROVANJE U SVETO DRVO - ZAPIS
Nekada je u gotovo svakom srpskom selu postojalo jedno drvo –svetilište. Takvo drvo se zvalo "zapis", zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo-zapis nalazilo se u centru sela i bilo je glavno kultno mesto. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave –zavetine, kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi. Zavetina ili proslava u čast sveca- zaštitnika sela imala je za zajednicu veliki značaj. Ime joj potiče iz vremena kada se selo zavetovalo da će proslavljati sveca koji im je pomogao da se spasu od velikih nevolja. Slavlje je počinjalo okupljanjem kod "zapisa", gde je sveštenik zajedno sa seljanima čitao molitvu.Tada se najpre ponovo urezivao krst na mestu gde je od davnina stajao, a zatim se posle obilaska tri puta oko drveta, to mesto polivalo vinom. Urezani krst je stajao na zapadnoj strani "zapisa", tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.Tek pošto se drvo- zapis darivalo cvećem i plodovima, kretala je slavska litija oko sela, a isti ritual se ponavljao i kod drugog drveća za koje se verovalo da je sveto. U toku litije izgovarale su se molitve za zaštitu sela od bolesti i nesreće, da padne kiša ili da se zaustavi grad i druge nepogode koje su u tom trenutku pogađale selo. Nakon litije seljani su se vraćali u selo, gde se slavlje nastavljalo gozbom i veseljem.
Često su se pored drveta-zapisa nalazili tzv. trpezari napravljeni od nekog većeg kamena ili drveta, gde su se ostavljali darovi. Ponekad je prostor oko drveta ograđivan drvenom ogradom, ili je na tom mestu samo postavljen kamen. Taj prostor u Šumadiji se zvao porta. Pored trpezara podizane su i jednostavne građevine, sobrašice, naročito karakteristične za istočnu Srbiju. One su stajale pored drveta -zapisa, nisu imale zidove, već samo mali krov, koji se nalazio iznad klupa i stola.Tu se obedovalo u vreme seoske slave.
Posle Drugog svetskog rata proslavljanje seoske slave pored "zapisa" u nekim selima je bilo zabranjeno, tako da se ceo ritual premeštao u dvorište crkve. Međutim, verovanje da će svako ko oskrnavi drvo-zapis biti kažnjen i da ga čeka veliko zlo i dalje je veoma prisutno u Srbiji. Istraživanja etnologa na terenu su pokazala, da seljani i danas znaju koje je drvo obeleženo kao "zapis" i gotovo svi se pridržavaju pravila da ono ne sme da se ošteti. Koliko je prisutno poštovanje svetog drveta pokazuju i istraživanja u istočnoj Srbiji, gde se ne dira čak ni otpala kora sa drveta. U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je "zapis". Seljani iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.
Iako se proslava seoske zavetine pored "zapisa" više ne uobičajava, proučavanja tog lepog običaja pokazuju koliko je zajedništvo među ljudima nekada bilo važno. Sveto drvo je imalo značajnu ulogu kako u religijskom životu ljudi, tako i na društvenom planu. Tu su se nekada obavljala suđenja, jer se smatralo da na svetom mestu čovek nije smeo da laže, a tako je imao priliku i da se ispovedi. Pored "zapisa" su se održavali zborovi meštana i odlučivalo se o važnim stvarima za zajednicu. Tako je, po verovanju koje se još pamti u Srbiji, Drugi srpski ustanak 1815. godine podignut pored jednog hrasta – zapisa, poznatog pod imenom "takovski grm".
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: Bilo jednom jedno drvo
U pravu si Viv, drvo je nekad bilo velika svetinja.Danas, nažalost,skoro da nema pravih ljubitelja prirode i drveća. Nije da nekoga prozivam, daleko od toga,samo prenosim lično zapažanje,iz vlastite,bliže okoline, gde se na drveće gleda samo kao na laku i brzu zaradu. "Uleti" u šumu grupa od 3-4 čoveka sa 2-3 motorne testere,poseče ,popakuje na prikolicu i pravo pijaca,ili neko privatno dvorište.
A porodično stablo, drvo zivota , veza zemlje i neba, pluća planete ?????
Ko još ima vremena da o tome razmišlja.
A porodično stablo, drvo zivota , veza zemlje i neba, pluća planete ?????
Ko još ima vremena da o tome razmišlja.
tbajka- Deseti Razred
-
Grad : Trnjane
Browser :
Broj Postova : 117
Broj Poena : 5510
Reputacija : 71
Datum upisa : 06.10.2010
Datum rođenja : 10.01.1969
Godine Starosti : 55
Pol : Zodijak :
Zanimanje : konobar / ribolov
Knjiga/Pisac : faust / gete
* POŽELIMO - PODELIMO *
Moj YOUTube Video :
Re: Bilo jednom jedno drvo
Na zalost, tako je, ali pustimo te "mrtve duse", jer ima nas jos koji volimo i postujemo prirodu, koji umemo da je na pravi nacin dozivimo i upijemo u sebe njenu lepotu, koji se radujemo prvoj lasti na prolecnom nebu, prvom snegu, pa cak i vetru i kisi, koji umemo da osluskujemo njenu tisinu i da u srcu razumemo njen govor ljubavi, jer priroda oplemenjuje one koji je vole i postuju.
Jedan poznati travar iz Francuske Moris Mesege je napisao:
"Nosi sa sobom u dzepu uvek kljuceve zelenih polja i livada, jer su to kljucevi koji otvaraju vrata Raja"
Divno receno, zar ne!?
Pozdrav svoj Deci Prirode - volim vas!
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61994
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Strana 1 od 3 • 1, 2, 3
Similar topics
» Breza - lekovito drvo
» Sacuvano drvo carinika Zakheja
» Bilo je to u nekoj zemlji seljaka...
» Beogradske priče: Rata bi bilo i bez Principa
» Cudo jedno!
» Sacuvano drvo carinika Zakheja
» Bilo je to u nekoj zemlji seljaka...
» Beogradske priče: Rata bi bilo i bez Principa
» Cudo jedno!
Strana 1 od 3
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu