I duze od veka traje jedan dan

СЕТИ СЕ ЧИЈИ СИ И КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ
Пише: Чингиз Ајтматов

субота, 02 април 2011 12:21


Ово је одломак из чувеног дела киргиског писца Чингиза Ајтматова ''И дуже од века траје дан'', једног од најбољих романа ХХ столећа. Главни јунак, Једигеј, живи у малом степском насељу Боранли, као домаћин на свом имању и истовремено као радник на прузи која пролази кроз огромне и пусте степе Казахстана. Упркос јакој идеолошкој индоктринацији у доба Совјетског савеза, Једигеј је један од последњих људи који држи до старих обичаја и вредности свога народа, не заборављајући његову прошлост и митове. Један од тих митова је и Легенда о манкуртима, несрећним бићима над којима су Жуањжуани, древни освајачи степа, примењивали сурову технику разарања ума, душе и памћења, како би заробљенике претворили у нарочит тип апсолутно послушних робова. Тај мит, упркос старини, у Једигејевој свести искрсава као велики симбол новог времена, где се суптилнијим технологијама, али ништа мање сурово, људи претварају у неку врсту модерних манкурта, односно бића без корена, памћења, порекла, рода и имена. На путу до удаљеног гробља Ана-Бејит, где се на челу са Једигејем запутила погребна поворка да би сахранили његовог пријатеља Казангапа, Једигеј се у вези са манкуртима присећа и потресне приче о Најман-Ани, по којој је старо гробље и добило име.

Гробље Ана-Бејит имало је своју историју. Предање је почињало тиме да су се Жуањжуани, који су сарозеке освојили у давним временима, изузетно сурово опходили према заробљеним ратницима. Ако би им се указала прилика, они су их продавали као робље у суседне крајеве, што је сматрано срећом за заробљеника, јер је продати роб могао пре или после да побегне у завичај. Чудовишна судбина чекала је оне које су Жуањжуани задржавали као своје робове. Они су уништавали памћење роба грозним мучењем – стављањем шире на главу жртве. Обично би та судбина задесила младиће заробљене у бојевима. Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи Жуањжуани би заклали у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила –нешто слично као савремена капа за пливање. То је значило – навући ширу. Онај ко би био изложен таквој процедури или би умирао, не издржавши мучење, или би за цео живот остајао без памћења, претварао се у манкурта – роба, који се не сећа своје прошлости. Кожа с врата једне камиле била је довољна за петнаест шира. После навлачења шире сваки осуђеник био би стављен у дрвени јарам, да, искушеник, не би могао главом дотаћи земљу. У таквом стању одвожени су што даље од настањених места, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици, и остављани су тамо у пољу, везаних руку и ногу, на припеци, без воде и без хране. Мучење је трајало неколико дана. Само су појачане страже на одређеним местима чувале прилазе у случају да саплеменици заробљеника покушају да их спасу, док су живи. Али до таквих покушаја долазило је веома ретко, јер се у отвореној степи примећивало свако кретање. И ако би касније стигао глас да су тог и тог Жуањжуани претворили у манкурта, онда чак ни његови најрођенији нису хрлили да га спасу или откупе, јер би то значило вратити страшило од пређашњег човека. Само се једна мајка, најманска, остала у предању под именом Најман-Ана, није помирила са сличном судбином свог сина. О томе прича сарозечка легенда. И отуд назив гробља Ана-Бејит – За покој матере.

Остављени у пољу на грозно мучење, они би већином страдали на сарозечком сунцу. Од петорице-шесторице један или двојица би преживели. Страдали би не од глади, не чак ни од жеђи, већ од неподношљивих, нељудских мука које им је причињавала сирова камиља кожа која се сушила и стезала на глави. Неминовно се смањујући под зрацима сунца које је пржило, шире су стискале, стезале обријану главу роба попут железног обруча. Већ другога дана почињала би да пробија обријана коса мученика. Јака као жица и права азијатска коса каткад би урастала у сирову камиљу кожу, а у већини случајева, не налазећи излаз, длаке би се повијале и поново крајевима урастале у кожу главе, причињавајући још веће патње. Последња тешка преживљавања била су праћена потпуним помућивањем разума. Тек петога дана Жуањжуани су долазили да провере да ли је ко од заробљеника преживео. Ако би затекли живог макар и једног напаћеног мученика, сматрано је да је циљ постигнут. Њега су онда појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу, стављали на ноге. То је био тај роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева. Чак је постојало и правило – у случају да роб-манкурт буде у међусобним размирицама убијен, откуп за такву штету био је трипут већи него за живот слободног саплеменика.

Манкурт није више знао ко је, из којег је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца и мајке – једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог ''ја'', манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти. И зато није ни било потребе да се он чува, да се држи стража, а још мање да се сумња у тајне замисли. С другима није ступао у општење. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно. Манкурте су обично терали на најтеже, најпрљавије радове или их стављали на најнепријатније, најмучније послове који траже тупо стрпљење. Само је манкурт могао да издржи бескрајну глувоћу и безљуђе сарозека, непрестано на катуну камиљег крда. Он, један, замењивао је на таквој удаљености множину радника. Ваљало је само снабдети га храном – и тада је он без смене остајао на послу и зими и лети, самоћа му није падала тешко и није се жалио на оскудицу. Господарево наређење било је за манкурта изнад свега. За себе, пак, осим хране и прња, колико да се не смрзне у степи, ништа није тражио...

Кудикамо је лакше одрубити главу заробљенику или нанети му какво друго зло да би се застрашио његов дух, неголи одузети човеку памћење, разорити разум у њему, ишчупати корен онога што остаје у човеку до последњег његовог даха, као његова једина тековина која одлази с њим и која је недоступна другима. Али номадски Жуањжуани, изневши из своје сићушне историје најсуровији вид варварства, посегнули су за том скровитом човековом суштином. Нашли су начин да одузимају робовима њихово живо памћење, наносећи тако човековој природи оно најтеже од свих замисливих и незамисливих злодела. Није случајно Најман-Ана, наричући за сином претвореним у манкурта, рекла у наступу туге и очајања:

''Кад ти памћење твоје отеше, кад ти главу, чедо моје, стезаху као орах клештима, стискајући лобању лаганим витлом камиље коже која сахнијаше, кад ти обруч невидљиви на главу навукоше, тако да ти из очињих дупљи искакаху очи сукрвицом страха наливене, кад те на бездимном огњу сарозека самртничка жеђ моријаше и не беше капи да с неба пане – да л сунце које свима живот дарује поста за те мрска, заслепљујућа звезда, најцрња од свих звезда на свету?''

''Кад, раздиран болом, твој вапај очајнички лебдијаше над пустињом, кад урличући и трзајући се мољаше Бога данима и ноћима, кад помоћ ишчекиваше од равнодушнога неба, кад грцајући у бљувотини коју изрига тело у мукама, и ваљајући се у грозној нечисти што избаци из себе тело скврчено у грчевима, кад се гасијаше у смраду том, губећи разум што га облаци мушица изједаху – да л прокле ти последњим снагама Бога што нас сазда у свету који он сам напусти? Кад сумрак помрачења прекри занавек мучењима обогаљени разум, кад памћење твоје силом разлучено у неповрат, губљаше оно што га везиваше за прошлост, кад ти у распомамљеном трзању тонуше у заборав материн поглед, хук речице под брегом, где се играше у летњим данима; кад име своје и име свога оца изгуби у разореној свести, кад ти ликови људи међу којима ти одрасте утонуше у таму, и име девице се угаси, што се теби чедно осмехиваше – зар ти тада, падајући у бездан заборава, не прокле матер своју страшном клетвом што се осмели зачети те у утроби својој и родити на овај божји свет зарад тога дана?...''

Ова прича односила се на она времена када су Жуањжуани, потиснути из јужних предела номадске Азије, нагрнули на север и, освојивши задуго сарозеке, водили непрекидне ратове како би проширили своје поседе и пленили робове. У прво време, користећи се изненадношћу најезде, у земљама које су лежале уз сарозеке они су много људи заробили, међу њима жена и деце. Све су их отерали у ропство. Али отпор туђинској најезди је растао. Почели су огорчени сукоби. Жуањжуани нису имали намеру да се повуку из сарозека, већ, напротив, да се што више утврде у тим пределима пространим за сточарство. Староседелачка племена се пак нису мирила с таквим губитком и сматрала су својим правом да пре или после протерају освајаче. Било како било, тек веће или мање борбе вођене су с променљивим успехом. Али и у тим исцрпљујућим ратовима било је тренутака затишја.

У таквом једном затишју трговци који су с караваном робе дошли у најманске земље, причали су, седећи за чајем, како су прошли поред сарозечке степе без посебних сметњи крај кладенца од стране Жуањжуана, и поменуше да су у сарозекама срели једног младог пастира који је чувао велико крдо камила. Трговци заподенуше разговор с њим, кад се испостави да је он манкурт. Наизглед здрав, никад се не би помислило шта је од њега учињено. Зацело негда није био гори од осталих, и разговоран и бистар, и још сасвим млад, уснице су му се тек почеле гаравити, и у телу није ружан, а проговориш ли с њим реч-две – као да је јуче рођен, не памти, сиромах, не зна име ни своје, ни очево, ни материно, ни то шта су с њим учинили Жуањжуани, ни одакле је, не зна. Што год га упиташ – ћути, одговара само ''да'', ''не'' и све време се држи за капу дубоко натучену на главу. Јест' да је грехота, али људи се смеју и богаљима. Код тих речи подсмехнуше се томе што има, ето, и таквих манкурта, код којих камиља кожа местимице заувек прираста за главу. За таквог манкурта горе од сваке казне је ако га застрашиш: хајд да ти то одлепимо с главе. Отимаће се као дивљи коњ, али неће допустити да га такнеш по глави. Такви капу не скидају ни дању ни ноћу, с њом и спавају... Али, наставили су трговци, шалу на страну, свој посао манкурт добро обавља – будно мотри док се караван довољно не удаљи од места где је пасло његово крдо камила. А један од гонича одлучи да се мало пошали с манкуртом на растанку:

- Чека нас далек пут. Коме да пренесемо поздрав, којој лепотици, у којој земљи? Говори, немој крити. Чујеш ли? Да јој, можда, предамо марамицу у твоје име?

Манкурт је дуго ћутао гледајући у гонича, а онда је изустио:

- Свакога дана гледам у месец, а он у мене. Али сами се не чујемо... Тамо неко седи...

Том разговору у јурти присуствовала је и жена која је разливала чај трговцима. Била је то Најман-Ана. Под тим именом остала је у сарозечкој легенди.

Најман-Ана се ничим није одала пред гостима који су навратили. Нико није приметио како ју је чудно погодила та вест, како се наједном изменила у лицу. Желела је подробније да се распита код трговаца за тог младог манкурта, али се баш тога уплашила – да сазна више од онога што је речено. И умела је да оћути, угушивши у себи немир који се јавио, као рањену птицу која крикну... За то време разговор се повео о нечем другом, никоме више није било до злехудог манкурта, зар је мало таквих случајева у животу, а Најман-Ана је све време покушавала да савлада страх који је беше обузео, да стиша дрхтај у рукама, као да је стварно угушила ону птицу што крикну у њој и само још дубље навуче на очи црну коротну мараму која је већ одавно постала обична на њеној оседелој глави.

Караван трговаца убрзо оде својим путем. И у тој бесаној ноћи Најман-Ана схвати да јој неће бити покоја док не нађе у сарозекама оног пастира-манкурта и не увери се да то није њен син. Та мучна, грозна мисао поново оживе у материнском срцу које се већ давно беше притајило у нејасном осећању сумње да је њен син пао на бојном пољу... И боље је било, наравно, двапут га сахранити него овако се раздирати, осећајући несмањени страх, несмањени бол, несмањену сумњу.

Њен син беше убијен у једном од бојева са Жуањжуанима у сарозечкој земљи. Муж јој погибе годину дана пре тога. Виђен и славан човек беше међу Најманима. Потом син крену у први поход, да освети оца. Изгинули се нису смели остављати на бојном пољу. Рођаци су били дужни да донесу његово тело. Али показало се да то није могуће учинити. Многи су у том страшном боју видели, кад су се ухватили у коштац с душманином, како је он, њен син, пао на гриву коња, а коњ, жустар и уплашен од хука битке, понео га је. И тада је он пао са седла, али се нога заглавила у стремену и он је као мртав висио коњу са стране, а коњ, избезумљен од страха, одвукао је највећим галопом његово беживотно тело у степу. За несрећу, коњ је појурио на непријатељску страну. Не обзирући се на крвави бој који је био у пуном јеку, када је свако био дужан да буде на бојном пољу, двојица саплеменика јурили су за њима, да их сустигну како би на време шчепали помахниталог коња и зграбили тело убијеног. Али из одреда Жуањжуана, који су се налазили у јарузи, у заседи, неколико њих с перчинима, на коњима и уз крике пресекоше им пут. Једног од Најмана стрела погоди у трку, а други, тешко рањен, окрену натраг и једва успе да дојаше до својих, те се сруши на земљу. Овај случај помогао је Најманима да на време открију одред Жуањжуана у заседи, спреман да нанесе бочни удар у најодсуднијем тренутку. Најмани се хитро повукоше како би се прегруписали и поново бацили у бој. И, наравно, никоме није више било до тога шта се догодило с њиховим младим ратником, са сином Најман-Ане... Рањени Најман, онај што је успео да дојаше до својих, причао је после, кад су они јурнули за њим, коњ који је повукао њеног сина брзо се изгубио из вида у непознатом правцу...

Неколико дана узастопце излазили су Најмани у потрагу за телом. Али ни погинулог, ни његовог коња, нити његово оружје, нити какве друге трагове нису могли да открију. У то да је он погинуо, нико није сумњао. Чак и да је био рањен, он би за то време умро у степи од жеђи или губитка крви. Неко време су туговали, нарицали што њихов млади сродник остаде непокопан у безљудним сарозекама. Била је то срамота за све. Жене, које су нарицале у јурти Најман-Ане, прекоревале су своје мужеве и браћу, запевајући:

- Искљуваше га стрвинари, развукоше га шакали. Како смете после тога да ходате с мушким капама на главама!...

И за Најман-Ану потекоше пусти дани на опустелој земљи. Схватала је она, у рату људи гину, али помисао да је њен син остављен на бојном пољу, да његово тело није предато земљи, није јој давала мира ни спокоја. Раздирале су мајку горке, непресушне мисли. А није имала коме да их каже, да олакша тугу, и није имала коме да се обрати, до самоме Богу...

Да би забранила себи да мисли о томе, она је морала сопственим очима да се увери да је њен син мртав. Ко би тад могао да спори вољу судбине? Највише ју је узнемиравало то што се синовљев коњ изгубио без икаквог трага. Коњ није био погођен, коњ је у страху почео да јури. Као и сваки коњ из крда, пре или после, он се морао вратити свом крају и довући за собом леш коњаника о стремену. И тада би се она, колико год то било страшно, исплакала, искукала, наднела над земне остатке и, парајући лице ноктима, рекла све о себи, несрећници и проклетници, тако да би и горе на небу Богу било мучно, само ако он разуме иноказање. Али зато не би никакве сумње носила у души и за смрт би се припремала мирно, очекујући је сваки час, не хватајући се, не задржавајући се чак ни у мислима, да продужи свој живот. Али синовљево тело није нашла, а коњ се није вратио. Сумње су раздирале мајку, а саплеменици су полако почели да заборављају, јер сви губици с временом отупљују и подлежу забораву... само се она, мати, није могла да смири и заборави. Њене мисли вртеле су се све у једном истом кругу. Шта се десило с коњем, где је остала опрема, оружје – по њима би макар посредно могла да утврди шта се догодило са сином. Јер, могло се десити да су га пресрели Жуањжуани негде у сарозекама кад је он већ посустао и пустио да га ухвате. Један коњ више с добром опремом је такође плен. Како су поступили тад са њеним сином који се вукао на стремену – јесу ли га закопали у земљу или су га бацили да га степске звери растргну? А шта ако је био жив, ако је још неким чудом био жив? Јесу ли га дотукли и тиме прекратили његове муке, или пустили да издише на пустом пољу, или?... А шта ако?...

Сумњама не беше краја. И када су трговци, у пролазу, за чајем поменули младог манкурта којег сретоше у сарозекама, нису ни слутили да су тиме бацили искру у напаћену душу Најман-Ане. Њено срце је замрло у немирном предосећању. И мисао, да би то могао бити њен изгубљени син, све је више, све упорније, све јаче овладавала њеним умом и срцем. Мати је схватила да се неће смирити док не пронађе и не види тог манкурта, и не увери се да то није њен син.

По тим полустепским обронцима најманских катуна протицале су речице с каменитим дном. Целу боговетну ноћ ослушкивала је Најман-Ана жубор воде што је протицала. О чему јој је говорила вода, у којој је било тако мало сазвучја с њеним пометеним духом? Жудела је за смирењем. Да се наслуша и насити звуцима текуће воде, пре но што крене у глуву ћутњу сарозека. Мати је знала како је опасно и ризично кренути сам у сарозеке, али није желела никога да посвети у своју замисао. Нико то не би схватио. Чак ни њени најближи не би одобрили њену намеру. Како може кренути у потрагу за давно убијеним сином? И ако је пуким случајем остао жив и претворен у манкурта, утолико је бесмисленије тражити га, узаман раздирати срце, јер манкурт је само спољни омотач, пуњено страшило од пређашњег човека...

Ноћ уочи поласка неколико пута је излазила из јурте. Дуго је загледала, ослушкивала, покушавала да се сабере, среди мисли. Поноћни месец био је високо изнад главе на безоблачном небу, бацајући на земљу једнаку млечно-бледу светлост. Мноштво белих јурти, раштрканих на разним местима, по подножју увала личило је на јата крупних птица које су заноћиле ту, на обалама шумних речица. Поред аула ( врста номадског насеља – прим. прир.), тамо где су били торови за овце и даље, у долинама где су пасли табуни коња, чуо се псећи лавеж и нејасни гласови људи. Али највише од свега Најман-Ану су у само срце погађали гласови девојака које су певале, бдијући крај торова на оближњем крају аула. И сама је негда певала те ноћне песме... У тим крајевима боравили су сваког лета, колико се сећа, откако је овамо испрошена. Цео живот протекао је у тим крајевима: и кад је породица била бројна, кад су поставили ту четири јурте наједном – једну кухињску, једну гостинску и две за свакодневни живот – и после, након најезде Жуањжуана, кад је остала сама...

Сада је и она остављала своју усамљену јурту... Још синоћ се спремила за пут. Снабдела се храном и водом. Воде је узела што је могла више. Узела је воде у две мешине за случај да јој не пође за руком да одмах пронађе кладенце у сарозечким крајевима... Још од синоћ је стајала у близини јурте камила Акмаја, везана за дирек. Њена узданица и сапутница. Би ли она могла да се одважи и крене у сарозечку глувину да се није уздала у снагу и брзину Акмајину! Те године Акмаја није била стеона, одмарала се после два коћења и била је у одличној јахаћој форми. Мршава, дугачких јаких ногу, с гипким табанима још нераширеним и неискривљеним од претеране тежине и старости, с паром снажних грба и на мишићавом врату лепо усађеном сувом, складном главом с покретљивим, као крила од лептира, танким ноздрвама које су вешто узимале ваздух у ходу, бела камила Акмаја стајала је много, колико читаво крдо. За такву хитрицу у пуној снази давали су десетине жустрог подмлатка, да би добили потомство од ње. Било је то последње благо, златна женка, у рукама Најман-Ане, последњи спомен на њено негдашње богатство. Остало се расуло, отишло као у ветар. Дугови, четрдесетодневне и годишње аше – парастоси за изгинуле... За сина, за којим је сад кренула у потрагу из предосећања, од безмерне туге и жалости, недавно је одржала последњи парастос на коме се силан свет искупио, сви Најмани из ближе околине.

У освит, Најман-Ана је изишла из јурте, већ спремна за пут. Излазећи, застала је на прагу, прислонила се уз врата, замислила, погледом прелазећи преко уснулог аула пре но што ће га напустити. Најман-Ана, још увек витка, лепа као некада, била је одевена како и приличи за такав далек пут. На себи је имала цокуле, шалваре, прслук без рукава поврх хаљине, а преко рамена слободно јој је висио огртач. Главу је повезала белом марамом чије је крајеве закопчала на потиљку. Тако је одлучила у својим ноћашњим размишљањима – кад се већ нада да ће сина видети живог, чему онда црнина. А не збуде ли се нада, још има кад да стави на главу вечну црну мараму... Сумрачно јутро скривало је поседелу косу и трагове дубоке туге на материном лицу – боре дубоко утиснуте у тужно чело. Очи јој се у трену овлажише и она с тешком тугом уздахну. Да ли је мислила, или слутила, шта ће све да преживи. Али се одмах прибрала. ''Ашвадан ља ила хиљ ала'', прошаптала је први редак молитве ( Нема Бога до Бога ) и с тим се одлучно упутила ка камили, спустила је на савијена колена. Искезивши се по обичају, тихо режећи као да прети, Акмаја се полако спусти грудима на земљу. Пребацивши хитро бисаге преко седла, Најман-Ана се попе и узјаха камилу, понука је, ова устаде, исправљајући ноге и узносећи истог часа господарицу високо изнад земље. Акмаја је разумела – пут је чека...

Нико у аулу није знао за одлазак Најман-Ане и, сем поспане слушкиње усвојенице која је сваки час зевала широм отварајући уста, нико је није у том часу испратио. Још је синоћ рекла да иде својим торкунима – рођацима док је била девојка – да се погости и да ће отуда, ако буде хаџија, кренути с њима у кипчачку земљу, да се поклоне храму светог Јасаве...

Кренула је веома рано да јој нико не би досађивао запиткивањем. Удаљивши се од аула, Најман-Ана је окренула пут сарозека, чија се нејасна даљина тек назирала у непомичној пустоши пред њом...

Једнолично, тихо завијајући у ходу и готово нечујно стружући ногама, грабила је широким касом бела камила Акмаја по увалама и равницама велике сарозечке степе ко зна који дан, а господарица ју је једнако нагонила и пожуривала по врелим, пустим крајевима. Тек би се пред ноћ заустављале крај ретких кладенаца. А изјутра би се поново дизале у потрагу за великим крдом камила, изгубљеним у бесконачним сарозекама. Ту, у том делу сарозека, недалеко од пешчаног обронка Малакумдичап, који се километрима простирао, наишли су трговци који су туда недавно пролазили на оног пастира-манкурта, којег је сад тражила Најман-Ана. Ево већ други дан како крстари око Малакумдичапа, страхујући да не набаса на Жуањжуане, но колико год загледала, колико год претраживала, свуд је била степа и степа, и варљиве фатаморгане. Једном је, повевши се за тим привиђењем, превалила велик кривудав пут ка ваздушном граду са џамијама и зидинама тврђава. Можда је тамо њен син, на тржници робљем? И тад би га могла посадити на Акмају иза себе, па нек покушају да их стигну... Мучно је било у пустињи, зато јој се то и привидело.

Наравно да је тешко пронаћи човека у сарозекама, човек је тамо зрнце песка, али ако је он поред камиљег крда које пасе на великој ширини, онда ћеш пре или после опазити животињу, ону на крају, а потом ћеш наћи и остале, а покрај крда и самог пастира. На то је рачунала Најман-Ана.

Али дотле нигде ништа није открила. И већ је почела страховати да нису преместили крдо на друго место или чак – да нису Жуањжуани ове камиле џумле отерали на продају у Хиву или Бухару. Хоће ли се икад вратити онај пастир из тако далеких крајева?... Кад је мати напуштала аул, раздирана чежњом и сумњама, маштала је само о једном – да јој је да види сина живог, макар био и манкурт, шта било, макар се ничега и не сећао нити схватао, само нека то буде њен син, жив, једноставно жив... Зар је то мало! Али, залазећи све дубље у сарозеке, приближавајући се месту где би могао бити онај пастир којег су срели трговци недавно пролазећи у каравану, све више се бојала да ће видети у сину умно обогаљено биће, тај страх ју је притискивао и морио. И тад би молила Бога да то не буде он, њен син, него неки други несрећник, и била је спремна да се без речи помири с тим да њеног сина нема и да не може бити међу живима. А иде само зато да би видела тог манкурта и уверила се да су њене сумње биле безразложне и, када се увери, вратиће се и престаће да се мучи и век ће свој доконавати како јој је судбина одредила... А онда би се поново предавала чежњи и жељи да у сарозекама не нађе никог другог до баш свог сина, па ма шта био...

Раздирана тим осећањима наједном је угледала, пошто је прешла благу узвишицу, бројно крдо камила, стотине грла која су слободно пасла по широком долу. Мрке, ухрањене камиле тумарале су између ситног шипражја и густих боца, откидајући њихове врхове. Најман-Ана удари мало своју Акмају, јурну из све снаге и испрва се просто загрцну од радости што је, ето, најзад, пронашла крдо, а онда се уплаши, језа је подиђе, толико се престрави од помисли да ће сад угледати сина претвореног у манкурта. Онда се поново обрадова и више честито није ни знала шта се то с њом збива.

Ено га крдо, пасе, али где је пастир? Мора да је ту негде. И спази на другом крају дола човека. Издалека није могла распознати ко је. Пастир је стајао с дугачким штапом, држећи на повоцу иза себе јахаћу камилу с бисагама, и мирно гледао испод дубоко натучене капе како се она приближава.

И када се приближила, када је препознала сина, Најман-Ана није знала како се скотрљала с камилиних леђа. Учинило јој се да је пала, али зар јој је до тога!

- Сине мој драги! А ја те свуда тражим! – И полетела је к њему кроз честар што их је раздвајао. – Ја сам твоја мати!

И намах је све схватила и заридала, горко и страшно, ногама трупкајући по земљи, у грчу кривећи усне које су подрхтавале, покушавајући да се заустави, али немајући снаге да се савлада. Да би се одржала на ногама, чврсто се ухватила за раме равнодушног сина и плакала, плакала, заглушена несрећом која се беше давно надвила а сад сручила, притискујући и покопавајући је. И, ридајући, погледом се упијала кроз сузе, кроз праменове влажне, улепљене седе косе, кроз прсте који су дрхтали и размазивали по лицу прашину од пута, у добро знане синовљеве црте и једнако покушавала да улови његов поглед, још увек ишчекујући, надајући се да ће је он препознати, па то је тако једноставно – препознати властиту матер!

Али њено појављивање није произвело на њега никакав утисак, као да је она ту боравила стално и свакодневно га посећивала у степи. Није чак ни упитао ко је и због чега плаче. У једном тренутку пастир је склонио њену руку с рамена и кренуо, вукући за собом јахаћу камилу с бисагама, од које се није раздвајао, на други крај крда, да погледа нису ли сувише далеко отрчале разигране младе животиње.

Најман-Ана застаде, чучну, јецајући, стежући лице рукама, и тако остаде не дижући главу. Потом прикупи снагу и пође према сину, трудећи се да остане мирна. Син манкурт, као да се ништа није догодило, погледа је бесмислено и равнодушно испод дубоко натучене капе, и нешто као слабашан смешак клизну преко његовог изможденог и ветром ишибаног, огрубелог лица. Али очи, изражавајући дремљиво одсуство интереса за било шта на свету, остадоше, као и малопре, равнодушне.

- Седи да попричамо – с тешким уздахом рече Најман-Ана.

И седоше на земљу.

- Да ли ме познајеш? – упита мати. Манкурт одрече главом.

- А како се зовеш?

- Манкурт – одговори он.

- То те сад тако зову. А сећаш ли се свог ранијег имена? Сети се свог правог имена.

Манкурт је ћутао. Мати је видела да је он покушавао да се сети, на преконосици му се појавише крупне капи зноја а очи се превукоше дрхтавом маглином. Али пред њим мора да се испречио непробојан зид и он га не могаде савладати.

- А како се звао твој отац? А ти, ко си, одакле си? Где си рођен, то бар знаш?

Не, он се ничега није сећао и ништа није знао.

- Шта су учинили с тобом! – прошапта мати и опет јој уснице мимо воље заскакуташе и, грцајући од очајања, гнева и јада, поче поново јецати, безуспешно покушавајући да се смири. Материна туга није ни најмање дотакла манкурта.

- Може се одузети земља, може се одузети богатство, може се одузети и живот – рече она гласно – али коме на ум паде, ко се усуди да посегне за човековим памћењем! О, Господе, ако те има, зашто наговори људе на тако што? Зар је мало зла на земљи и без тога?

И тад каза, гледајући у сина манкурта, своје знаменито жалобно слово о сунцу, о Богу, о себи, које препричавају људи и дан-данас, кад би се реч повела о сарозечкој историји...

И тад она поче своју тужбалицу које се и сад спомињу људи:

- Мен ботаси олген боз маја, тулибин келип искеген... ( Ја сам злехуда камила која дође да удахне мирис коже свог младунчета, сламом набијеног. )

Али сина, манкурта, ништа није гануло.

И тад Најман-Ана одлучи да му наметањем, а не испитивањем, покуша да дадне до знања ко је он.

- Твоје име је Жоламан. Чујеш ли? Ти си Жоламан. А твој отац звао се Доненбај. Зар не памтиш оца? Та он те је још од малих ногу учио да стрелом гађаш. А ја сам твоја мати. А ти си мој син. Ти си из племена Најмана, разумеш ли? Ти си Најман...

Све што му је она говорила, слушао је с потпуним одсуством интересовања за њене речи, као да се ни о чему није ни говорило. Тако је, по свој прилици, слушао певање цврчка у трави.

И тад Најман-Ана упита сина манкурта:

- А шта је било пре но што си дошао овамо?

- Ништа није било – одговори он.

- Беше ли ноћ или дан?

- Ништа није било – одговори он.

- Са ким би хтео да поразговараш?

- С месецом. Али ми не чујемо један другог. Тамо неко седи...

- А шта би још хтео?

- Перчин на глави, као код господара.

- Дај да видим шта су учинили с твојом главом – крену Најман-Ана.

Манкурт нагло одскочи, одмаче се, ухвати се рукама за капу и више није гледао у мајку. Она схвати да никад не треба да спомиње његову главу.

За то време у даљини се указа човек који је јахао на камили. Упути се према њима.

- Ко је то? – упита Најман-Ана.

- Он ми доноси храну – одговори син.

Најман-Ана се узнемири. Требало је да се што пре сакрије док је Жуањжуан, који се у недоба појавио, не опази. Она нагна камилу да се спусти на земљу и попе се у седло.

- Не говори ништа. Брзо ћу доћи – рече Најман-Ана.

Син не одговори. Било му је свеједно.

Најман-Ана је схватила да је погрешила што се удаљила јашући кроз крдо које је пасло. Али већ је било доцкан. Жуањжуан, који се беше запутио ка крду, могао је, наравно, да је опази како узјахује белу камилу. Требало је да се склони пешице, скривајући се између животиња које су пасле.

Удаљивши се поприлично од пашњака, Најман-Ана се завукла у дубоку јаругу по ивицама обраслу пеленом. Ту је сјахала и сместила Акмају на дно јаруге. И отуд је почела да осматра. Да, управо се показало као што је и мислила. Ипак ју је спазио. После неког времена, гонећи камилу касом, показао се онај Жуањжуан. Био је наоружан кратким копљем и стрелама. Жуањжуан је био очито забринут, збуњен, освртао се око себе – куд се денуо јахач на белој камили којег је издалека приметио? Није баш био сигуран у ком правцу да крене. Пође на једну, па на другу страну. Последњи пут пројаха сасвим близу јаруге. Добро те се Најман-Ана досетила да марамом покрије Акмајину чељуст. Могла би камила у зао час да се огласи. Скривајући се иза пелена на крају обронка, Најман-Ана могаде да види Жуањжуана прилично јасно. Јахао је на косматој камили, осврћући се на све стране, лице му беше подбуло, напето, на глави црни шешир, као чун, с крајевима повијеним увис, а позади је клатарао, блескајући, црни, суви перчин, сплетен у два зуба. Жуањжуан се придиже на стременима, држећи копље приправно, обазирао се, вртео главом, а очи су му светлуцале. Био је то један од душмана који је освојио сарозеке, који су отерали у ропство толико народа и причинили толико несреће њеној породици. Али шта је могла она, ненаоружана жена, против свирепог ратника Жуањжуана? Размишљала је о томе какав је живот, шта је то што је довело те људе до такве свирепости, дивљаштва – да уништавају памћење робовима...

Цуњајући лево-десно, Жуањжуан се брзо удаљи и врати се крду.

Већ је пало вече. Сунце је зашло, али је румени одсјај још дуго остао над степом. Онда се наједном смркло. И наступила је глува ноћ.

Најман-Ана проведе ту ноћ у потпуној самоћи у степи, негде у близини свог злосрећног сина манкурта. Да се врати к њему – прибојавала се. Онај Жуањжуан од малочас могао је заноћити и код крда.

И она донесе одлуку да не оставља сина у ропству, да покуша да га поведе са собом. Нека је и манкурт, нек ништа не разуме, али боље нек буде код своје куће, међу својима, него да буде пастир код Жуањжуана у безљудним степама. То јој је говорила њена материнска душа. Она није могла да се помири са оним, са чим су се мирили други. Није могла да крв своју остави у ропству. А шта ако се у родном завичају њему наједном врати разум, ако се сети свог детињства...

Ујутро је Најман-Ана поново појахала Акмају. Далеким, заобилазним путевима дуго се прикрадала крду које се у току ноћи померило поприлично далеко. Пошто се приближила крду, пажљиво је осматрала нема ли кога од Жуањжуана, па тек пошто се увери да нема никога, позва сина по имену:

- Жоламане! Жоламане! Здраво!

Син се осврте, мати крикну од радости, али одмах схвати да се он обазрео просто на њен глас.

Поново је Најман-Ана покушавала да у сину пробуди одузето памћење.

- Сети се како се зовеш, сети се имена свог – молила је и убеђивала га. – Твој отац је Доненбај, зар не знаш? А твоје име није манкурт, већ Жоламан. Назвали смо те тако што си рођен на путу, при великој сеоби Најмана. И кад си ти рођен, задржали смо се на одмору три дана. Три дана се прослављало.

И мада све то на сина манкурта није оставило никакав утисак, мати је наставила да прича, узалуд се надајући да ће можда наједном нешто синути у његовој помраченој свести. Али она је ударала у чврсто замандаљена врата. Па ипак је наставила да упорно понавља своје:

- Сети се како ти је име! Твој отац је Доненбај!

Потом га је нахранила, напојила оним што беше понела са собом и почела му певати успаванке.

Песмице су му се необично свиделе. Било му је пријатно да их слуша, и нешто живо, некакво отопљење појавило се на његовом слеђеном, до црнила окорелом лицу. И тад га мати поче убеђивати да напусти то место, да напусти Жуањжуане и крене с њом у свој родни крај. Манкурт није могао ни да замисли да може тек тако устати и отићи некуд – а крдо, шта ће с њим? Не, господар му је заповедио да се не одмиче од крда...

И поново, по ко зна који пут, Најман-Ана је покушала да продре кроз чврсто затворена врата разореног памћења и једнако понављала:

- Сети се чији си! Како ти је име? Твој отац је Доненбај!

У узалудном настојању мати није ни опазила колико је времена прошло, тргла се тек када се на крају крда опет појавио Жуањжуан на камили. Овога пута се нашао много ближе и јахао је журно, терајући све брже. Најман-Ана је не оклевајући узјахала Акмају. И удаљила се. Али с друге стране, пресецајући јој пут, појавио се још један Жуањжуан на камили. Тада је Најман-Ана, нагонећи Акмају, прошла између њих. Брзонога бела Акмаја ју је на време изнела напред, а Жуањжуани су је гонили, вичући и млатарајући копљима. Како да се мере са Акмајом! Све више су заостајали, труцкајући се на својим косматим камилама, а Акмаја је, дишући све брже, јурила кроз сарозеке недостижном брзином, односећи Најман-Ану све даље од потере што јој је погибијом претила.

Међутим, она није знала да су озлојеђени Жуањжуани, вративши се, почели да туку манкурта. Али шта од њега да извучеш. Једнако је одговарао:

- Говорила је да је она моја мати.

- Никаква ти она није мати! Ти матере и немаш! Знаш зашто је долазила? Знаш ли? Хоће да ти скине капу и одвоји је од главе! – застрашивали су злосрећног манкурта.

Код тих речи манкурт је пребледео, лице му је постало као црна земља. Увукао је главу у рамена и, ухвативши се за капу, почео се обазирати око себе као звер.

- Ма не бој се! Дедер, држи! – Старији Жуањжуан му је тутнуо у руке лук са ст

- Хајд, циљај! – Млади Жуањжуан хитну свој шешир високо у ваздух. Стрела проби шешир. – Гле! – изненади се власник шешира. – Памћење му је остало у руци!

Као птица с гнезда уплашена, кружила је Најман-Ана по сарозечкој околини. И није знала шта да чини, шта да чека. Хоће ли сад Жуањжуани отерати цело крдо и с њим и њеног сина манкурта на друго место, за њу недоступно, ближе својој хорди, или ће вребати да је ухвате? Распаметивши се од силних претпоставки, јахала је, обилазећи издаље, скривеним местима и спазила, веома се обрадовала кад је угледала да су она двојица Жуањжуана напустила крдо. Удаљили су се и не осврнувши се, јашући један крај другог. Најман-Ана дуго није скидала очију с њих, и кад су се изгубили у даљини, одлучила је да се врати сину. Сад је желела по сваку цену да поведе сина са собом. Какав год да је – није његова кривица што се судбина тако обрнула, што су се душмани на овај начин поиграли с њим, али мајка га у ропству неће оставити. И нека Најмани виде како освајачи обогаљују заробљене џигите, како их понижавају и лишавају разума, нек се гневом испуне и лате оружја. Није ствар у земљи. Земље би било довољно за све. Али жуањжуанско зло неподношљиво је чак и за удаљено суседство...

Са тим мислима враћала се Најман-Ана сину и све је смишљала како да га убеди, да га наговори да још те ноћи побегне.

Већ се хватао мрак. Над велике сарозеке спуштала се, невидљиво се прикрадајући по увалама и доловима руменкастим сутоном, још једна ноћ из бескрајног низа прошлих и предстојећих ноћи. Бела камила Акмаја лако и слободно носила је своју господарицу ка великом табуну. Зраци сунца које је гаснуло јасно су осветљавали њену фигуру на камиљем међутрбљу. Сва на опрези и забринута, Најман-Ана била је бледа и строга. Седина, боре, мисли на челу и у очима, као тај сутон сарозечки, непреболан бол... Стигла је до крда, кренула кроз животиње које су пасле, почела се освртати око себе, али сина нема. Његова јахаћа камила с бисагама ко зна зашто је пасла слободно, вукући за собом поводац по земљи... Али њега није било. Шта је с њим?

- Жоламане! Где си? То сам ја, твоја мати! Где си?

И осврћући се немирно око себе, није ни опазила да се њен син, манкурт, крије у сенци камиле, већ спреман, с колена циљајући стрелом напетом на тетиви. Одсјај сунца му је сметао и он је чекао погодан тренутак да пусти стрелу.

- Жоламане! Сине мој! – дозивала је Најман-Ана у страху да му се није штогод десило. Окренула се у седлу. – Немој! – успела је да крикне и таман да понука белу камилу Акмају да се лицем окрене, кад стрела кратко фијукну забадајући се у леву страну груди.

Беше то смртни погодак. Најман-Ана се нагну и поче лагано да пада, хватајући се за камилин врат. Но пре тога смаче јој се бела марама с главе, у ваздуху се претвори у птицу и с криком полете: ''Сети се чији си! Како ти је име! Твој отац је Доненбај! Доненбај! Доненбај!''

Од то доба, прича се, у сарозекама ноћу поче да лети птица Доненбај. Кад наиђе на путника, Доненбај лети сасвим близу и узвикује: ''Сети се чији си! Чији си! Како ти је име? Име! Твој отац је Доненбај! Доненбај! Доненбај! Доненбај! Доненбај!

Место где беше сахрањена Најман-Ана, поче се звати у сарозекама гробље Ана-Бејит – за покој матере...