Srednjovekovni medicinski recepti

Isceljivao i molitvom i lekovima
Da se ne zaboravi



Studenički tipik

Piše Slavoljub Marković
Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države, književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...
I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207. godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i higijenom.

Šesnaest svetih lekovitih trava
Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od „16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca, obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.
Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju 12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena, Avicene...
Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207. godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.
O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.
Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica, tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.

Prava medicinska ustanova
Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.
Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava, vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).
Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove, koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine.
Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.
Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se - zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i preneto u Žiču.

Svetiteljeve suze
O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava. Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.
Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti, koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.


Čudesna isceljenja
Svetom Savi se već vekovima pripisuju razna čudotvorstva koja je činio za života i posle smrti, a koja su istraživači podelili u nekoliko grupa: isterivanja zlih duhova, potčinjavanje prirodnih sila, neobična isceljenja, vaskrsavanje mrtvih.
Domentijan je zabeležio da je na Savin grob, u manastiru Svetih četrdeset mučenika u Trnovu, došao neki Crnogorac koji nije mogao da hoda, već je „po zemlji puzao podupirući se drvenim štakama“. Mamuran od pića, zaspao je na Savinom grobu. U ponoć ga je probudio „neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom“ i rekao: „Na grobu mom spavaš. Ustani i odmah siđi“. „A ja, poplašivši se od svetlosti njegove, bez ikakve pomoći skočih i kad se rasanih od straha, odmah osetih kako stojim zdrav kod groba Svetoga“.
Naš ugledni istoričar Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom predanju“ piše da je još u 19. veku narod dolazio na mileševske razvaline i dovodio bolesnike.

Srednjovekovni medicinski recepti
Za prelom (frakturu) kostiju u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se smesa pripremljena od voska, mastiha i izmirne kojom je pre upotrebe premazivana krpa i njom previjano mesto preloma („Uzmi smolu i vosak, po jedan litar. I prah od mira jednu uncu i rastopi sve na vatri. I potom mešaj dok se stisne. I stavi na krpu te priveži vrh razbijene kosti i neka stoji 40 dana“).
Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katić, zaključivši da je ona bila izgrađena na istim principima kao i evropska medicina toga doba. „To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske medicine“, piše Katić u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.
U slučaju nesanice („ot nespavanija“) preporučuje se čaj od maka, ali takođe postoji i sledeći recept: „I kada ne može spavati, maži mu čelo, i slepe oči, i zaušima, i pod pazuhom, i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga, preporučivane su i obloge za čelo „od soka belog maka“.
Za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se stavljanje obloga od kamfora. Protiv glavobolje preporučuje se mazanje slepoočnice prahom od maka, pomešanim sa maslinovim uljem.
Kada je u pitanju lečenje zuba, preporučuje se ispiranje usta kuvanim crnim strešom i sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni, za ispiranje je davano seme šipka (prethodno istucano), pa zatim kuvano u sirćetu.
U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od plumbum odžydatum, krina, armaniako, mira, voska, itd.
Za trežnjenje preporučuje se da se tri puta dnevno uzme sirće. U slučaju mamurluka, odnosno „ašte kto vina pijet mnogo i glavoju bolit“, trebalo je mazati glavu sokom kupusa i bršljanovog lišća, a za slučaj da neko ne želi više da se opija preporuka je da se pojede koren kupusa i pet gorkih badema.
Najzad, protiv nazeba preporučuje se da se popije ukuvana mešavina kozjeg loja, paprike, belog tamjana i metvice „i svari s vinom ta ispi“.

Izvor