Osama jos uvek mrtav

Осама – још увек мртав

Пише: Александар Павић
12 мај 2011



Славодобитна објава америчког председника Обаме да је „најтраженији терориста на свету“ долијао, тј. да су му амерички специјалци дошли главе у самом средишту пакистанског војног естаблишмента убрзо је, захваљујући глобалним медијима коју су и сами преузели Обамин тон у вези Осаминог убиства, претворила међународни „празник рада“ у међународни „празник рата“. Цела планета је требало да подели радост слављеника у Белој кући и испред ње, да се радује атентату на једног човека и део његове породице, као и да потврди да је десетогодишњи „глобални рат против тероризма“, да парафразирамо Медлин Олбрајт – „вредео“. Да је, баш као што је „вредела“ смрт преко пола милиона ирачке деце због санкција САД, „вредео“ напад на суверену земљу звану Авганистан, да је „вредело“ грађење апарата полицијске државе и опште присмотре по скоро целом „демократском Западу“, да је „вредела“ смрт небројених цивила који су страдали у Авганистану, Ираку и остатку „глобалног ратишта“, да је „вредело“ стање скоро перманентне ратне психозе које је, у времену после 11. септембра 2001, наметнуто скоро читавом свету од стране САД и разних „коалиција“ које је та земља у међувремену створила ради напада на Авганистан, Ирак, Либију. Исфорсирана слављеничка атмосфера је, између осталог, требало да потисне и било какво критично размишљање у вези представљеног догађаја – да, штавише, све оне који не би да буду тек тако увучени у масовну психозу у најмању руку представи као неке врсте намћора, ако не и симпатизера покојног вође ал-Каиде и – разуме се – „теоретичара завере“. Ко год је пратио извештавање страних и – наравно – домаћих медија и њихових „експерата“, могао је у то да се увери. Али, без обзира на све, прихватајући, као и увек, ризик наведеног етикетирања – ми не би били ми (Срби и читаоци Печата), када не би сматрали неопходним да бар покушамо да сагледамо ствари онако како јесу, и да покушамо да проникнемо у то шта се стварно дешава, а не да будемо пука трансмисија за преношење индуковане мас-хистерије.

Постоје три основне премисе које се покушавају наметнути као нешто сасвим нормално у вези објављене смрти Осаме бин Ладена, којима би се требало позабавити: 1) да нам није потребно Осамино тело као доказ да би поверовали америчке тврдње да је он стварно убијен, тј. да је убијен баш онда када је то објавио и Обама; 2) да је сасвим нормална ствар да америчке снаге врше атентате на тлу других земаља, и да се такви акти, без суђења и извођења доказа, нормално прихватају као „извршење правде“; и 3) да је Осама стварно крив за оно зашта га медији и политичари – али не и судови – најпре терете: напад на Светски трговински центар у Њујорку од 11.9.2001.

1) Прву премису су и страни и домаћи мас-медијски посленици и „експерти“ потпуно усвојили. Претпоставка је очигледно та да се америчкој влади може беспоговорно веровати, и да никакви додатни докази нису потребни ако амерички председник изговори одређену тврдњу. Да би се направио такав психолошки корак, потребно је претходно свесно „заборавити“ толико тога, као нпр: лажи администрације Буша млађег о „оружју за масовно уништење“ које је наводно поседовао Садам Хусеин, због чега је нападнут Ирак, лажи администрације Буша старијег о „бебама које су ирачки војници вадили из инкубатора и затим остављали да умру“, лансиране од стране ћерке кувајтског амбасадора у САД као повод за први напад на Ирак 1991, лажи Клинтонове администрације о „масакру у Рачку“ као поводу да се нападне СРЈ 1999, или лажи исте администрације о „српским бомбардовањима“ улице Васе Мискина или пијаце на Маркалама зарад интервенисања у грађанском рату у БиХ, лажи да је северновијетнамски ратни брод напао амерички у Тонкиншком заливу 1964, што је Линдон Џонсон искористио као повод за ескалацију вијетнамског рата, лажи да америчка влада није знала за предстојећи напад на Перл Харбор у децембру 1941, што је искоришћено за објаву рата Јапану, итд. Али чак и мимо овог радикално скраћеног историјата, није ли основна новинарска дужност да се поставе не толико незгодна, колико очигледна питања, и да се изрази начелна скепса према свим тврдњама власти без јасних, опипљивих доказа? Поготово с обзиром на више претходних објава током последњих десетак година – њих бар 9 – да је бин Ладен мртав, од којих су посебно занимљиве следеће:

- У интервјуу датом у априлу 2002, некадашњи високи заменик америчких државних секретара Хенри Кисинџера, Сајруса Венса, Џорџа Шулца и Џејмса Бејкера, Стив Печеник, дипломац Харварда, Корнела и Масачусетског института за технологију, стручњак за међународне односе и лекар, изјавио је да је Осама „већ месецима мртав... Сазнао сам преко својих извора да је патио од болести бубрега... и да је умирао“ (потврду о Осаминој болести дали су и француски обавештајни извори, који су, према лондонском Гардијану, јавили да је у јулу 2001. он пребачен у Америчку (!) болницу у Дубају ради дијализе). По Печенику, рат у Авганистану после 9.11. је организован „уз сагласност фамилије бин Ладен, која је била свесна да ће он да умре“. А такав договор је, по Печенику, био могућ управо због блиских, дугогодишњих пословних веза између породица Буш и бин Ладен. Печеник је своје тврдње поновио и додатно проширио у интервјуу са Алексом Џоунсом у уторак, 3. маја, наглашавајући да је цео догађај са бин Ладеном „оркестриран“, да су америчке снаге „вероватно напале мртвачницу“ и да се ради о „васкрсењу“ из домена психолошког ратовања („сајопа“), с тим што је разјаснио да је Осама патио од Марфеновог синдрома и да је већ био близу смрти у време 11.9.2001.

- Медлин Олбрајт је у интервјуу америчкој Фокс телевизији 2003. изјавила да сумња да Буш млађи зна где је бин Ладен, и да само чека погодну прилику да објави његово „ухићење“ ради стицања политичких поена (то се није десило, али се мало пре избора 2004. појавио наводни „видео снимак“ бин Ладена који је, по многима, доста помогао Бушу у избору за други председнички мандат).

2) Дакле, у првомајским извештајима о убиству бин Ладена, оно што је прихваћено као нормална ствар – уосталом, као и у погледу покушаја убиства Моамера Гадафија из ваздуха – је да америчка влада има право да организује атентате на туђим територијама широм света. То је запањујући пристанак – и то управо од највећих пропагатора „демократских вредности“ – на потпуно безакоње у међународним односима. У свом говору тим поводом, Барак Обама је рекао следеће: „Правда је извршена... Коначно сам прошле седмице установио да смо имали довољно обавештајних података да предузмемо акцију, и дао сам овлашћење за акцију да се крене на Осаму бин Ладена и да се он приведе правди.“ Дакле, није правда изношење доказа и суђење, већ – убиство из одмазде, по начелу „око за око“. Треба само замислити какве би биле међународне реакције на слично понашање било које друге земље у свету (осим Израела, којем је то право очигледно такође признато), па ће можда размера скандала – на који новинари и „експерти“ нису ни трепнули – бити јаснија. Уосталом, погледајмо накратко како америчка влада уопште доноси одлуке о стављању људи на „листу за одстрел“.

Пре само месец дана је, у интервјуу за америчку штампу, Заменик директора Америчке уније за заштиту грађанских права, Џамил Џафер, упозорио да је Обамин став везан за „једнострано убијање“ „дубоко проблематичан“ у правном смислу: „Став администрације је да она има власт – и то не само у традиционалним ратним зонама попут Авганистана, већ и далеко од њих, на местима попут Сомалије или Јемена – да користи смртоносну силу против било кога за кога администрација сматра да је непријатељ Сједињених Држава.“ Према доскорашњем адвокату ЦИА, Џону Ризоу, који је лично састављао „листе за одстрел“, „оружје избора је обично беспилотна летилица 'Предатор', али то исто тако може да буде и неко ко ће вам испуцати метак у главу“. Како је „Њузвику“ пренео један неименовани званичник Стејт департмента, ЦИА бира мете за „неутрализацију“, док бивши агент ЦИА, Хенри Крамптон, додаје да „председник Обама и његови саветници фаворизују агресивнији приступ, јер се чини практичнијим – они преферирају да елиминишу осумњичене (!) за тероризам уместо да их приведу“. Та склоност ка убијању без доказа и суђења се, још невероватније, правда „правним тешкоћама“ с којим се суочава америчка влада, услед оптужби за мучење затвореника, тако да су „мањи разлози да се неко ухвати него да се убије... а ако је већ намера да се убије, већи је подстицај да се то уради у ситуацији сукоба, јер то елиминише потенцијално незгодна питања везана за предају“.

Како пише Њузвик, овакве операције су „појачане“ управо после 11.9, када је „Буш овластио ЦИА да лови борце ал-Каиде... а дата овлашћења су свакако најшира и најсмртоноснија од самог оснивања ЦИА“. Један од критичара овакве политике жали се да је теже добити налог за прислушкивање телефона у САД него да се добије одобрење да се неко стави на листу за одстрел. Поредећи последње две администрације, између 2004 и 2008, Буш је овластио 42 напада беспилотном летилицом, док је Обама досад овластио 180 – преко четири пута више у дупло мање времена. Док није (званично) убијен, први на тој листи био је управо Осама бин Ладен.

То је, дакле, механизам глобалног убијања без суда и без доказа. Недавно је, поводом ваздушних напада на Моамера Гадафија, руски премијер Путин љутито поставио питање – „да ли је било суђења“? Као што се види, у садашњем поимању „демократије“, суђење је сувишно. Довољно је да те одговарајући „ауторитет“ прогласи кривим, и да то разгласи преко медија.

3) С тим у вези, мора се, бар овлаш, поставити и питање везано за Осамину кривицу везану за 11. септембар, која се већ годинама подразумева. Сама прича о 11.9. је сложена, и током година се већ скупило мноштво података који доводе у озбиљну суму „званичну верзију“ тог догађаја, и та прича захтева један посебан чланак. Међутим, што се тиче бин Ладена, довољно је отићи на страницу „Десет најтраженијих америчког Еф-би-аја (http://www.fbi.gov/wanted/topten/usama-bin-laden), посвећену „новопеченом“ покојнику. Посетиоцу ће одмах упасти у очи зашта се дотични терети: „Усама бин Ладен се тражи у вези са бомбардовањима америчких амбасада у Дар ес Саламу, Танзанији и Најробију, Кенији, од 7. августа 1998. Ови напади су убили преко 200 људи. Уз то, бин Ладен је осумњичен и за друге терористичке нападе широм света“. Када је 2006. један амерички новинар питао Рекса Тумба, Шефа за истражни публицитет Еф-би-аја, зашто се на страници не помиње 11.9. Тумб је одговорио „зато што Еф-би-ај нема чврстих доказа које повезују бин Ладена са 11.9... Бин Ладен није формално оптужен у вези 11.9.“ Као што се може видети, ситуација је остала непромењена до дан-данас. Уз то, на једина два несумњиво аутентична снимка на којима се лично појавио после 11.9. Обама је негирао учешће у поменутом догађају („Наглашавам да нисам извршио овај акт, који личи на дело појединаца који су имали сопствену мотивацију“ – Ал џазира, 16.9.2001.)

Ко год је гледао медијско извештавање о овом догађају на иоле трезвен начин, није могао да се отме утиску да су практично сви читали исте скрипте. То није искључено, с обзиром да је још 2005. године Вашингтон пост „ухватио на делу“ Бушову администрацију како „унапред пакује вести и дистрибуира их медијима преко пи-ар агенција“ – баш као што се то некад чинило током рата у бившој СФРЈ. Такође је био уочљив труд свих водитеља и „експерата“ да унапред дисквалификују „теорије завере“, које би навеле горе-наведене и сличне податке, који би унели дозу реалности у „велики догађај“. Још 2008. је Обамин шеф за медије и регулаторна питања, Кес Санстин, предлагао је програм усмерен ка неутралисању разних „теорија завере“, тј. „покушаја да се одређени догађај или пракса објасне махинацијама моћних људи, који су успели да прикрију своју улогу“. У ту сврху, предложено је чак и да Влада тајно плаћа „независне“ и „кредибилне“ особе које би „помогле Влади у преношењу своје поруке“. Колико је новца стварно било у игри у том силном извештавању – или, пак, пуког незнања, не можемо да знамо. Једино је сигурно да је, осим бин Ладена (и Гадафијевог сина и унучади), највећа жртва током овогодишњег „празника рата“ била – истина.
Извор: Печат (6.5.2011.)