ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
2 posters
Strana 1 od 2
Strana 1 od 2 • 1, 2
ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Zena - ovo nece biti ona uobicajena tema koju svuda mozete naci - "Zena kroz istoriju", gde se krece od Kleopatre i Mesaline, preko Irodijade i Marije Antoanete, do Jelene Anzujske i...mozda kraljice Drage ili Natalije, u svakom slucaju moze se pisati i o njima, one i te kako zasluzuju da budu pomenute, medjutim, ima toliko puno zena koje su na razne nacine obelezile svoje doba, bilo raznim podvizima,humanim delima ili velikim ljubavima, pa sve do nezaboravnih skandala i intriga, kao i pljacki i ubistava.
Zena - na sve spremna
Ali, za pocetak da vidimo sta su velikani rekli o zeni:
Žena je kraljica sveta, a rob želja. Žena je spas ili propast porodice - Balzac Amiel
Žene bi bile mnogo privlacnije da im covek može pasti u narucje, a da im ne dopadne ruku. Sa lepom ženom opasno je razgovarati, jer svaki pokret na njenom licu izgleda pokret ljubavi - A. Bierce Tommaseo
Muškarac kraljuje, žena vlada. Žena koja iskreno ljubi, ne može biti ni zla ni neverna - P. Du Terrail Jokai
Jedna nit ženske kose može bolje vuci nego sto volova. žene vise vole da ih zabavljamo, nego da ih ljubimo ne zabavljajuci ih - J. Howell Rieux
Muškarci gledaju žene da bi ih videli; žene gledaju muškarce da bi bile videne. Od svih zivih bica najvise vremena oko doterivanja gube: macke, muve i žene - J. Normand C. Nodier
Žena bez neznosti nemoguca je i strasna, kao i muškarac bez smelosti. žene misle da se oblace zbog muškaraca ili zbog sebe. U stvari one se oblace da bi izazvale cudenje drugih žena - A. Compte F. De MioMandre
Sto se tice žena, najstrasnije je to da se ne može ziveti s njima ni bez njih. Ono sto nas ženi privuce, retko nas za nju veze. - Byron C. Collins
Nista nema nesnosnije od bogate žene. žena nikad ne opaza ono sta se za nju cini, vec jedino sta se ne cini. - Juvenal Courteline
Covek ima svoju volju, a žena svoj nacin. Samo kukavice se usuduju uvrediti ženu. - Holmes Farquhar
Neznim recima žene, plemenit covek daleko se odvuce. ženina tuga je letnja oluja. Isto tako kratka kao i snazna. - Goethe J. Baillie
Nema goreg zla od lose žene, a nista nije bolje stvoreno od dobre žene. ženama je lakse kontrolisati svoju ljubav, nego koketeriju. - Euripid La Rochefoukauld
Nakon sto dve žene citav sat klevecu trecu, uverene su da su postale dozivotne prijateljice. Oni koji o ženama uvek dobro govore, ne poznaju ih dovoljno.Oni koji o njima samo lose govore, ne poznaju ih nikako. - P. Courty G. Pigault-Lebrun
Muškarci su uzrok sto se žene ne vole. Visina kulture odreduje se po odnosu prema ženi. - La Bruyere Gorki
Ko nije video zaljubljenu ženu, ne može da kaze kakva je. U prvoj ljubavi žena voli ljubavnika, u ostalima ljubav. - T. Gautiere La Rochefoukauld
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
I jos poneka misao o zeni:
Adam je imao bar jedno preimucstvo nad svim ostalim muzevima poslije njega: Eva nikad nije mogla da mu nabroji muskarce za koje se mogla udati da je htjela. (Piter Ustinov)
Kad su oci zene zamagljene suzama onda je muskarac taj koji ne vidi jasno. (Misel Turnije)
Kad bi muskarci isto tako nastojali da zadrze svoje zene, koliko su se trudili da ih dobiju, onda skoro ne bi bilo razvoda. (Fil Seters)
Kada se muskarac udvara zeni, onda on ocekuje da ce joj se dopasti. Kada se zeni dopadne muskarac, onda ona ocekuje da joj se on udvara. (Klaudija Kardinale)
Ljudi stvaraju djela, a zene ljude. (Romen Rolan)
Moja iskustva sa muskarcima: jedni odvise dugo oklijevaju, ne nalaze pocetak i ne stizu do kraja. Drugi zele da odmah pocnu sa krajem. (Brizit Bardo)
Muskarci su ljubomorni na svoje prethodnike, zene na svoje nasljednice. (Marsel Asar)
Najgore govore o zeni oni koji su bili najsrecniji u ljubavima. (Jovan Ducic)
Pametna zena postupa sa muskarcem kao kovac sa gvozdjem: prvo ga dobro zagrije, a onda ga po svom ukusu oblikuje. (Srecko Lazari)
Razlog zbog koga muskarci vise cijene ljepotu od inteligencije jeste sto na svijetu ima vise glupih nego slijepih. (De Vilmorin)
Vodite racuna. Da bi svi muskarci varali svoje zene, u tome moraju ucestvovati i sve zene. (Dusan Radovic)
Zenama je potreban samo jedan mali znak, nagovjestaj, jedan mig, nevidljivi detalj, sitan povod, a zatim rade same: pate, nadaju se,mastaju i placu. (Dusan Radovic)
Ako imas mladu zenu i staro vino, uvijek imas puno gostiju. (njemacka poslovica)
Bog nije mogao da bude na svakom mjestu, pa je zbog toga stvorio majke. (jevrejska poslovica)
Bore ulivaju svakom povjerenje, daju draz i toplinu licima skromnih staraca i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lijepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osjecanja sa kojima ih ta zena nosi. (Ivo Andric)
Dvije skorpije se bolje prilagode u istoj rupi, nego dvije zene u istoj kuci. (arapska poslovica)
Djevojke misle na brak, udate misle na ljubav. (ruska poslovica)
Grijeh se ne sastoji u tome sto zena mijenja ljubavnika kad odlazi onom koga voli, vec u tome sto se daje onome koga ne voli, pa makar to bio i njen muz. (Zorz Sand)
Jos nijedan pjesnik nije opjevao lijepe oci svoje vlastite zene. (Andre Moroa)
Ko ima mladu zenu i staru kucu, uvijek ima posla. (holandska poslovica)
Kuca i imanje nasledjuju se od oca, a od Gospoda je razumna zena. (Salomon)
Lice zene, neka je ona ne znam koliko nadarena, uvijek je prepreka ili pomoc u istoriji njenog zivota. (Madam de Stal)
Najbolja je ona zena koja, slusajuci, zna da zapovijeda. (latinska poslovica)
Na italijanskom "bela dona" znaci lijepa zena, a na engleskom opasan otrov; uvjerljiv primjer o bitnoj identicnosti dva jezika. (A. Birs)
Nije zanimljivo ono sto vam zene kazu, vec ono sto precute. (Rajner Marija Rilke)
Postoje zene koje su iz godine u godinu sve nevinije. (Greta Garbo)
Za suprugu treba izabrati zenu koju bi izabrali za prijatelja, kada bi ona bila muskarac. (Zozef Zuber)
Veliko pitanje na koje nikad nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos mom tridesetogodisnjem istrazivanju zenske duse glasi: sta zena hoce? (Zigmund Frojd)
Zena danas mora da ispunjava cetiri uslova: da izgleda kao djevojka, da se ponasa kao dama, da umije da misli kao muskarac i da moze da radi kao konj. (Karolajna Sajmon)
Zene koje misle jesu zene na koje se obicno ne misli. (Bernard So)
Zenu treba uzeti za ono sto jeste, i ne pokusavati da je izgradjujemo bolje nego sto je Bog napravio; a ako se zena uzme za onakvu kakva je odista, ona moze jos donijeti muskarcu neizmjerno puno radosti. (Jovan Ducic)
Dok se ne ozene muskarci pricaju samo o svom srcu. Poslije pricaju jedino o jetri i ciru u stomaku. (Trude Hesterberg)
Fudbal okuplja dvije vrste muskaraca: one koje nemaju djevojke i one koji imaju zene. (Dusan Radovic)
Idealan muz je onaj koji ne pije, ne karta se, ne okrece se za drugim zenama, ne prepire se i - nema ga... (Marlen Ditrih)
Muskarac se ozeni da bi pobjegao od drugih zena, a onda juri za drugim zenama, da bi pobjegao od svoje zene. (Romen Rolan)
Neka nas bogovi obdare sposobnoscu da na svoje zene gledamo tudjim ocima. (Vil Durant)
Pravi muskarac zeli dvije stvari: opasnost i igru. Zato zeli zenu kao najopasniju igracku. (Fridrih Vilhelm Nice)
Postoje dvije vrste muskaraca koji ne znaju nista o zenama: ozenjeni i neozenjeni muskarci. (Fransoaz Sagan)
Prosjecan covjek uvijek vise voli zenu nego ljubav. Kod zene je sasvim obratno: rijetko je kojoj zeni dovoljan samo covjek; ona uz to cezne da bude voljena. (Jovan Ducic)
Prava nevolja sa zenama jeste sto one same stalno pokusavaju da se prilagode muskim teorijama o zenama. (Erika Jang)
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Da pocnemo sa ovom divnom pesmom Eltona Dzona posvecenoj jednoj zeni...
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Sveća na vetru - Merilin Monro
Retka je glumica u istoriji filma koja je bila toliko krhka, ranjiva, senzualna i toliko željna ljubavi kao što je to Merilin Monro. Danas je godišnjica njene smrti.
Pol Doneli je rekao: Monro je čisti film.
Merilin Monro je rođena 1. juna 1926. godine kao Norma Džin Bejker Mortenson. Njen život je bio težak od samog početka. Bila je vanbračno dete koje je moralo da raste u hraniteljskoj porodici do svoje sedme godine jer joj je majka bila psihički nestabilna.
Samo na kratko, Norma ponovo živi sa svojoj majkom čije se zdravlje ponovo pogoršava pa brigu o devojčici preuzima njena drugarica. Kada je Norma napunila 11 godina, morala je da pređe u sirotište jer je majčina prijateljica više nije imala sredstava za izdržavanje. To ipak nije smetalo da je često posećuje, kao i da nekoliko godina kasnije ugovori prvi brak šesnaestogodišnje Norme Džin sa Džejmsom Doertijem.
Prvi muž ubrzo odlazi u rat dok Norma počinje da radi u fabrici padobrana. I baš u toj fabrici je primećuje fotograf Dejvid Konover koji joj predlaže saradnju. Norma menja svoj imidž: farba kosu u plavo i vrlo brzo postaje manekenka za kupaće kostime i pojavljuje se na 33 naslovne strane i do kraja rata postaje veoma popularni model među fotografima. Mlada, lepa i puna života ubrzo preuzim sudbinu u svoje ruke. Ubrzo se razvodi i potpisuje ugovor sa filmskim studijom 20th Centuty Fox.
Od tog trenutka njeno umetničko ime postaje Merilin Monroe. Ime je preuzela od glumice Merilin Miler jer su joj govorili da liči na nju, dok je prezime uzela od svoje bake.
Težak je put do zvezda i Merilin se odlučuje za veoma hrabar korak u to vreme, pravdajući se pre svega novčanim poteškoćama: slikala se naga za kalendar. Ove fotografije su se pojavile nekoliko godina kasnije u prvom broju časopisa Playboy , decembra 1953. godine.
Međutim put do filmske zvezde nije bio ni malo lak. Dosta je glumila u malim B filmovima, uglavnom glupe plavuše. I baš takva je trebala Džonu Hjustonu koji joj dale malu ali zapaženu ulogu u filmu "Džungla na asfaltu" (1950). Posle toga dobija malu ulogu u filmu "Sve o Evi"(1950). Prvu veću ulogu dobijau filmu "Ne trudi se da kucaš" (1952), dok je srce publike osvojila ulogom u filmu "Majmunska posla" (1952). A osvojila je i srce bejzbol igrača Džoa Dimađija.
Jedna od ključnih godina za Merilin je bila i 1953 kada je snimila filmove "Nijagara" sa Džozefom Kotenom i "Muškarci više vole plavuše" sa Džejn Rasel. Džejn je o Merilin govorila da je veoma tiha i stidljiva osoba i mnogo pametnija nego što mnogi misle.
Život sa novim mužem, Dimađijom nije ni malo lak. Njemu je trebala domaćica a ne filmska zvezda, i često je ispoljavao svoju ljubomoru i posesivnost i tražio je od nje da napusti film. Takav brak je trajao samo devet meseci.
Pritisnuta sa svih strana, polako se navikava na pilule za spavanje. Postaje veoma osetljiva i veoma se lako rasplače što je bio priličan problem na snimanju filma "Nema posla kao što je šoubiznis" (1954). međutim Merilin je bila u svom elementu na snimanju filma "Sedam godina vernosti" (1955) kada je dva sata pozirala hiljadama posmatrača i nekoliko stotina fotoreportera koji su došli da prisustvuju snimanju čuvene scene podizanje haljine.
Merilin nije želela da bude na filmu samo glupa plavuša, želela je i malo ozbiljnije i zahtevnije uloge koje bi pokazale da je ona i kvalitetna glumica. Na veliko iznenađenje, upisuje glumačku školu kod čuvenog Lia Starsberga. Časovi glume su se veoma isplatili što se može videti u njenom filmu "Autobuska stanica" (1956).
Činilo se da će i na emotivnom planu da joj krene. Upoznaje čuvenog pisca Artura Milera za koga se ubrzo udaje. Oni maliciozni su govorili kako su se sreli "mozak i meso". Merlin se veoma spremala za novu ulogu - ulogu majke. Očajnički je želela da ima decu, ali svi pokušaji su se završavali spontanim pobačajima. Brak sa Milerom je trajao četiri godine i na kraju se završio zbog njenih problema sa drogama.
Na veliko platno se vraća u velikom stilu, filmom "Neki to vole vruće"(1959). Njeni filmski partneri su Toni Li Kertis i Džek Lemon. Njen poslednji film je režirao Džon Hjuston i zvao se "Neprilagođeni" (1961)po scenariju Artura Milera, specijalno pisanog za nju. Film "Neprilagođeni" je bio poslednji i za Klerka Gejbla koji umire od srčanog udara. Nekoliko godina kasnije još jedan glumac iz filma umire: Montgomeri Klif.
Skoro na ivici nervnog sloma započinje snimanje filma "Somethings Got To Give" (1962), ali studio se ipak odlučuje da prekine snimanje zboh njenih beskonačnih kašnjenja, konstantnih bolesti i zaboravljanje teksta.
9. maja 1962. godine prisustvuje proslavi rođendana Džona F. Kenedija u Medison Skver Gardenu gde izvodi njenu verziju pesme "Srećan rođendan". Posle ovoga, Kenedi je rekao kako posle ovako slatkog izvođenja pesme, može slobodno da napusti politiku.
Njeno beživotno telo je pronašla spremačica 5. avgusta 1962. godine. Iako se smatra da je umrla od prevelike količine tableta za spavanje, mnogi veruju da su mnoge stvari oko njene smrti neraščišćene i smatraju da je ubijena zbog veze sa tadašnjim predsednikom Amerike JFK-om, kao i njegovim bratom Bobijem.
Merilin će zauvek ostati u srcima svih pravih ljubitelja filma. Elton Džon joj je posvetio pesmu "Candle In the Wind".
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Za sve one koji nisu do sada videli nezavršeni film Merilin Monro "Something got to give"
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Princeza Diana je u svom životu doživjela velike fizičke i psihičke promjene – od sramežljive provincijalke do najpoznatije svjetske dame, od najupadljivije djevojke do žene koju su čak i Parižani
nazvali “kraljicom stila”. Diana Francis Spencer rodila se 1.jula 1961. Kao treća kći u porodici Spencer, a njen otac je bio potomak osme grofovske generacije.
U mladosti je sanjala kako će, kad poraste, biti balerina, jer joj se to činilo najvećim iskazom ženstvenosti, elegancije i stila, ali se ni taj, kao ni mnogi drugi Dianini snovi, nije ispunio. Naime, narasla je do 175 cm, što je za klasičnu plesačicu bilo previše. Zanimljivo je da je i kad je već postala princeza još pokušavala ostvariti tu svoju djevojačku želju.
U oktobru 1985. Zamolila je poznatog britanskog plesača Waynea Sleepa da je nauči plesu, kako bi nastupila u dobrotvornoj akciji, koja se održala u Covent Gardenu.
U meðuvremenu se činilo da će stvarnost prevazići njene snove. Kad se 29. Jula 1981. , u Katedrali svetog Pavla u Londonu, udala za Charlesa, princa od Walesa, ta fantastična ceremonija je nazvana
vjenčanjem iz bajke. Vjenčanje su prenosile televizijske stanice u 74 zemlje svijeta, a u mladu su bile uprte oči 750 miliona gledaoca. U Katedrali je bilo 2650 zvanica. Od nje dvanaest godina stariji princ Charles izgledao je beskrajno srećan, a nova princeza je bila vidljivo uzbuðena spektakularnošću njihovog dolaska pred oltar i samog čina.
Prvu bračnu noć princ Charles i princeza Diana proveli su u dvorcu pokojnog lorda Mountbattena, u Broadlansu, i time odali počast kraljici margareti i princu Phillipu, koji su ondje, u svoje doba, takoðe prvi put prenoćili sa prstenom na ruci.
Iz Hampshirea, pokrajine u kojoj se nalazi Broadlans, mladenci su otišli na kraljevski brod “Britannia” .
Diana i Charles su na toj velikoj jahti imali doslovno kraljevski tretman: 276 članova posade činili su sve da im medeni mjesec bude nezaboravan. To je krstarenje trebalo biti premijeran nastavak vjenčanja iz bajke u Katedrali svetog Pavla.
Zaista, sobar princa Charlesa, Stephen Barry, o tome je svjedočio: “Dve su se sedmice Diana i Charles ponašali kao da su začarani. Prvi put otkad radim u prinčevoj službi nisam ga mogao buditi.“ Brodska je posada imala poseban zadatak – da za mladi romantični par traži puste plaže na obalama Sredozemlja.
Sva su sjećanja svjedoka njihovog medenog mjeseca bila usaglašena i govorila su o beskrajno zaljubljenim mladencima koji se ni na trenutak nisu odvajali. Činilo se da svoju sreću uspijevaju prenijeti i na okolinu, u kojoj su se kretali kao u snu.
1.jula 1961. Rođena je Diana Frances Spencer, treća kći osmog grofa Spencera i njegove supruge Frances
29.jula 1981. Diana se udala za princa Charlsa, britanskog prestolonasljednika, od nje starijeg dvanaest godina. Vjenčanje u Katedrali svetog Pavla u Londonu putem televizije vidjelo je više od 750 miliona ljudi širom svijeta
21. juna 1982. Princeza Diana je rodila prvog sina, princa Williama Arthura Philipa Louisa, drugog u liniji nasljednika britanske krune. Protivno vijekovnoj tradiciji kraljevske porodice, mali princ nije rođen u Buckingamskoj palati, već u bolnici St. Mary’s, kako je željela njegova majka
15. septembra 1984. Rodila je drugog sina, princa Henryja Charlesa Alberta Davida, koga porodica od milja zove Harry
15. juna 1992. Nakon špekulacija o potresima u braku princa i princeze od Walesa, Andrew Morton izdao je knjigu “Diana: Njena istinita priča”, u kojoj je objavio da je dugogodišnja veza princa Charlesa sa udanom ženom Camillom Parker Bowles, natjerala Dianu na pokušaj samoubistva
25. novembra 1992. Britanski tabloid “The Sun” objavio je prepis u decembru 1989. Snimljenog razgovora princeze Diane i misterioznog muškarca koji joj tepa “lignjice”
9. decembra 1992. Britanski premijer John Mayor u parlamentu je objavio da se Diana i Charles razdvajaju, ali da se ne planiraju razvesti
12. januara 1993. “The Sun” je objavio prepis intimnog telefonskog razgovora Camille Parker Bowles i princa Charlesa, Tajno snimljenog u decembru 1989.
28. juna 1994. U televizijskom dokumentarcu princ Charles priznao je preljub sa Camillom, počinjen nakon što mu se brak raspao, uprkos obostranom trudu da ga održe
3. oktobra 1994. Anna Pasternak, u svojoj knjizi “Zaljubljena princeza” otkriva da je Diana pet godina održavala vezu sa svojim instuktorom jahanja Jamesom Hewittom
20. januara 1995. U ispovijednom televizijskom intervjuu Diana je priznala aferu sa Hewittom
Novembar 1995. Štampa izvještava o vezi Diane i ragbi zvijezde Willa Charlinga. Charling i njegova supruga razišli su se 29. Septembra
Decembar 1995. Charles je primio pismo svoje majke, kraljice Elizabete, u kojem ga ona tjera da se razvede od Diane
28. februara 1996. Diana je pristala na razvod
28. novembra 1996. Diana i Charles su se razveli
31. novembra 1997. Diana je stradala u saobraćajnoj nesreći u Parizu. S njom je poginuo i Dody Al Fayed, njena nova ljubav
6. avgusta 1997. Šest miliona ljudi na ulicama Londona ispratilo je Dianu na posljednje putovanje, a tv-prenos pogreba pratilo je 2,5 milijarde ljudi. Sahranjena je na imanju svoje porodice, Altroph, u središnjoj Engleskoj.
U nedjelju, 31. Avgusta, pola sat poslije ponoći, zaljubljeni par princeza Diana i Dodi Al Fayed nakon romantične večere u hotelu “ Ritz “, praćeni paparazzima mercedesom 600 su krenuli na svoje posljednje putovanje. U naletu na zid tunela Alma uz Seineu na mjestu su poginuli vozač Henry Pole i Dodi, Diana je umrla četiri sata poslije u bolnici, a preživio je samo Dodijev tjelohranitelj Trevor Rees Johnes. U četiri sata ujuto u pariškoj bolnici La Pitie Salpetrere, doktor Bruno Rion, Diana je preminula usljed posljedica unutrašnjeg krvarenja, prouzrokovanog jakim povredama grudnog kola, pluća i glave.
Pitanje o uzrok nesreće nije riješeno a vjerovatno neće ni biti. Sve je prekriveno velom tajne. Prvi optuženi bili su paparazzi koji su ih pratili u stopu i nakon nesreše nisu pomogli nastradalima već su nastavili snimanje unakaženih mrtvih tijela. Zatim je sumnja pala na vozača, koji je navodno bio u pijanom stanju, te zbog vožnje brzinom većom od 200 km/h nije mogao održati kontrolu nad vozilom. Sumnja je pala i na Britansku obavještajnu službu, koja radi za dvor, a kojima je smetala Dianina veza sa muslimanom, da bi se na kraju pojavio tajanstveni bijeli Fiat Uno, koji je navodno pri prolasku kroz tunel zakačio mercedes. Ali još uvijek ništa nije sigurno, a na tom pitanju se malo i radi.
Dodi je sahranjen iste večeri u Londonu, u skladu sa običajima islama,dok je Diana uz sve kraljevske počasti, iako su joj one bile oduzete razvodom od Charlesa, sahranjena na porodičnom imanju Spenerovih, Altrophu, na Ovalnom jezeru, 6. septembra.
Ulice Londone i ostalih gradova širom planete bile su preplavljene cvijećem i porukama za princezu, čiji je humanitarni rad pomogao mnogima, a tada su svi oni bili uvjedinjeni u bolu za princezom koja je postala njihova “kraljica srca”.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
“ Zbogom, ružo Engleske”
Veličanstvenu baladu “Zbogom ružo engleske” otpjevao je Elton Džon, čije je pravo ime Redžinald Kenet Dvajt, prateći sebe na klaviru u Katedrali svetog Pavla u Londonu. Posvetio ju je preminuloj prijateljici princezi Diani.
Pjesma je rimejk “Svijeće na vjetru” za koju je riječi napisao Bernard Topin. Elton Džon ju je davno, 1973. Godine, posvetio Merlin Monro, idolu svoje rane mladosti,sad je na prvom mjestu britanskih top lista.
Singl sa pjesmom “Zbogom ružo Engleske” pojavio se u prodaji sano nedjelju dana poslije prvog i vjerovatno, posljednjeg izvođenja uživo. Doslovno je razgrabljen. Internet je prepun podataka o Eltonu Džonu i nevjerovatnom događaju kada je kompletan tiraž od šest stotina hiljada primjeraka prodat za samo nekoliko časova!
Ovaj rekord u prodaji ploča vjerovatno više nikad neće biti nadmašen. Nema sumnje da će biti ostvarena prognoza “Variaty Fair”-a da će singl biti prodat u 17 miliona primjeraka.
Elton Džon odbija da govori o komercijalnim efektima ploče. Dio prihoda namjenjen je Memorijalnom fondu princeze Diane, a drugi ide u dobrotvorne svrhe.
“Svijeća na vjetru”
Zbogom, ružo Engleske
Cvjetaj uvijek u našim srcima.
Bila si milost koja se
Spuštala
Tamo gdje su životi raznijeti.
Pozvala si našu zemlju,
I šaputala onima koji pate.
Sada pripadaš nebesima,
I zvijezde šapću tvoje ime.
čini mi se da si proživjela
svoj život
kao svije}a na vjetru:
ne blijedeći u času kad sunce
zalazi
i kad se sprema kiša.
Tvoji koraci će uvijek
Odjekivati,
Me|u zelenim brdima
Engleske:
Tvoja svijeća je dogorjela,
Ali tvoja legenda nikad ne}e.
Ljupkost smo izgubili:
Dani su prazni bez tvog
Smijeha.
Nosićemo uvijek ovu baklju
Za zlatno dijete svoje nacije.
I mada se trudimo
Istina nam tjera suze na oči;
Sve naše riječi ne mogu da
Izraze
Radost koju si nam godinama
Donosila.
Zbogom, ružo Engleske,
Pozdravlja te zemlja
Izgubljena bez tvoje duše,
Kojoj će nedostajati krila
Tvoje samilosti
Više nego što ćeš ikad znati.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Valis Simpson - zena zbog koje se jedan kralj odrekao krune
KRALJ KOJI SE ZBOG LJUBAVI ODREKAO PRIJESTOLA
PRIČE SA MORA: BOKA KOTORSKA PRIJE SKORO SEDAM DESETLJEĆA BILA POZORNICA JEDNE NESVAKIDAŠNJE LJUBAVNE PRIČE
Stotine ljudi ujutro 10.avgusta 1936. okupilo se u Šibeniku gdje je na željezničku stanicu nešto prije devet sati stigao voz iz Zagreba u kojem su bila i dva neuobičajena vagona. U tim posebnim kolima bila je tada najveća zvijezda svih svjetskih medija – mladi britanski kralj Edvard VIII sa svojom pratnjom i naravno, osobom koja ga je i učinila toliko atraktivnom metom za novinare – lijepom Amerikankom Volis Simpson.
Dok je okupljena masa oduševljeno dalmatinskim dijalektom uzvikivala „Živila jubav“, a u gradskoj luci Šibenika naslućivali se sivi obrisi dva razarača britanske Ratne mornarice, sve nade kralja Edvarda da će se inkognito i bez mnogo pompe ukrcati na luksuznu parnu jahtu „Nahlin“ koja ga je ovdje čekala, pale su u vodu. Romantično i opuštajuće krstarenje jahtom od Šibenika do Istanbula na koje se kralj Edvard VIII uputio sa izabranicom svog srca, Volis Simpson i nekoliko njihovih najbližih prijatelja, već u startu izgubilo je jednostavnost i neposrednost kojoj se kralj nadao kada je nešto ranije za ovo putovanje iznajmio jednu od najljepših i najluksuznijih privatnih jahti svijeta – 92-metarski „Nahlin“.
Brod čije ime na hindu jeziku znači „Brzonogi“ izgrađen je 1930. po narudžbi lejdi Eni-Henrijete Joul, najbogatije udovice Britanije kako je zvala tadašnja štampa. „Nahlin“ je do 1934. prešao preko 200 hiljada milja krstareći svim svjetskim morima, a ponosna vlasnica na svojoj predivnoj jahti je čak jednom i oplovila čitavu zemaljsku kuglu. Mogućnost da ih lejdi Joul pozove na „Nahlin“ vrijedan tada fascinatnih 1,35 miliona dolara, bila je jedna od najcjenjenijih stvari u tadašnjoj evropskoj i američkoj društvenoj eliti, plemićkim i bogataškim krugovima, pa ne čudi što je kralj Edvard VIII upravo ovu predivnu jahtu izabrao za romantično skrovište na moru za sebe i svoju ljubljenu.
Koliko god njihov suveren bio zaljubljen u Volis Simpson, britanska Vlada i ostatak kraljevske porodice, kao i javno mnjenje širom Imperije, nijesu nimalo voljeli atraktivnu Amerikanku – dvostruku raspuštenicu. Činjenica da ima dva propala braka za sobom nije bila po volji britanskim zvaničnicima i njihovom strogom moralno-političkom kredu vezanom za damu koja bi mogla postati njihova nova kraljica. Stoga je svaki kontakt Edvarda sa Simpsonovom u Britaniji pratilo „rogušenje“ zvaničnika koji su pri tom i oštro cenzurisali tamošnju štampu da ne piše o „kraljevim ljubavnim vragolijama“. Sa druge strane, američki i mediji u ostatku Evrope prosto su se utrkivali ko će objaviti više o nesvakidašnjoj romansi vladara najmoćnije svjetske imperije i jedne „obične“ žene. Stoga ne čudi da je i Edvardov dolazak sa Volis u Šibenik gdje su se ukrcali na „Nahlin“, na kraljevu žalost, pratilo čak 35 novinara i fotoreportera među kojima i najuglednijih svjetskih medija poput londonskih dnevnika „The Daily Express“ i „The Times“, te novinskih agencija „Associated Press“, „Reuters“ i „United Press“.
Kralj u čijoj je pratnji bilo, po pisanju tadašnje jugoslovenske štampe „sedam uglednih mladih engleskih aristokrata i tri otmjene lijepe dame“ od kojih je jedna bila Volis Simpson, ukrcali su se na „Nahlin“ koji je ubrzo isplovio iz Šibenika. Uprkos Edvardovoj želji da diskretno provede lijepe trenutke odmora na jahti sa Volis i najbližim prijateljima, „Nahlin“ su u stopu na bliskom rastojanju pratila dva britanska ratna broda – razarači „Grafton“ i „Glowworm“ kojima je na molbu britanskog Admiraliteta, Vlada u Beogradu prethodno dozvolila uplovljavanje u sve jugoslovenske luke. Ljubavna romansa kralja na jednom od najljepših i najromantičnijih mora svijeta, ostala je tako zbog bezbjednosno-političkih razloga kojima Edvard lično nije pridavao naročitu važnost, u „sjenci“ topova dva razarača koji su pratili „Nahlin“ i njegove putnike po cijelom Jadranu. Društvo sa jahte je, zadržavši poznati britanski smisao za humor, dva razarača koji su ih pratili, šaljivo nazivalo „nanny boats“, to jest brodovima – dadiljama.
Prvog dana krstarenja „Nahlin“ je plovio Kornatskim arhipelagom a uveče se usidrio u uvali Telašćica na Dugom otoku gdje je kralj Edvard razgovarao i sa lokalnim ribarima. Sjutradan jahta je doplovila do ostrva Rab koje su kralj i njegovi prijatelji obišli, praćeni stotinama znatiželjnika – domaćeg stanovništva i stranih turista koji su ovdje boravili i oduševljeni nesvakidašnjom prilikom, došli su pozdraviti britanskog suverena i njegovu izabranicu. Iako nema dostupnih podataka koji bi potvrdili da se tokom boravka na Rabu engleski kralj sa svojom pratiljom zaista nag kupao u moru, Edvardov boravak na tom hrvatskom otoku i dan-danas se reklamira kao „službeni početak naturizma“ na Rabu jer su navodno „rapske vlasti dopustile da se sa suprugom (sic!) okupa gol u uvali Kandarola“.
Inače, tokom plovidbe, kralj se odmarao tako i što je na gornjoj palubi „Nahlina“ vježbao golf-udarce. Posada jahte izračunala je da je Edvard zamahujući palicom, u more oko „Nahlina“ poslao preko 3 hiljade golf-loptica.
„Čuvši da Istanbul koji je bio krajnja odrednica njihovog puta, ima odlične golf-terene, kralj je zatražio da mu se tamo organizuje jedan meč. U Dauning stritu je zavladala konsternacija i zaprepašćenje – ministar inostranih poslova Entoni Idn je istakao da bi kraljevo igranje golfa u Istanbulu bez prethodnog susreta sa turskim predsjednikom Kemalom Ataturkom, bilo uvreda za Turke. Idn je međutim, pokušao da iz svega toga izvuče maksimalnu korist za britansku diplomatiju tražeći da kralj zvanično posjeti Tursku koja je upravo zadobila potpunu kontrolu nad strateški važnim Dardanelskim tjesnacem i sada je sa njom valjalo biti u dobrim odnosima. Edvard je na kraju odigrao svoju partiju golfa u Istanbulu i sreo se sa Kemalom Ataturkom postavši prvi evropski monarh nakon njemačkog kajzera u Prvom svjetskom ratu koji je posjetio Tursku“ - navodi britanski pisac Piter Pagot u svojoj knjizi „Royal transport“ čiji je dio posvećen Edvardovom krstarenju Jadranom 1936. godine.
Nakon plovidbe Velebitskim kanalom i Novigradskim morem, „Nahlin“ je pristao u Novigradu gdje je kralj Edvard VIII razgovarao sa tamošnjim ribarima i seljacima, od kojih su mnogi ranije radili u SAD, pa su znali engleski jezik. Po pisanju zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, britanskom kralju svidjelo se što je razgovarao sa običnim ljudima i što nije bio prisutan nijedan zvanični predstavnik vlasti. Upravo su ti neizbježni kontakti kralja na odmoru sa predstavnicima vlasti zemlje-domaćina, smetali Edvardu koji je želio da se odmori bez velike pompe, pa je često na te zvanične susrete sa lokalnim poglavarima od glave do pete „uparađenim“ u smokinge, kravate i polucilindre, odlazio u sandalama, šortsu i mornarskoj majci.
Poslije Novigrada, „Nahlin“ je posjetio ostrvo Molat, gradove Trogir i Split, te Korčulu i Dubrovnik. Nakon što se u zidinama drevnog grada okupila ogromna masa ljudi koji su željeli vidjeti Edvarda, zapovjednik jednog od razarača iz pratnje posjetio je dubrovačkog gradonačelnika i rekao mu da kralj ne želi nikakve priredbe, već da mirno obiđe grad. Nešto kasnije Edvard je zaista i obišao dubrovački Stari grad i popeo se na zidine, a te je noći sa svojim prijateljima i večerao u bašti hotela „Imperijal“. Budući da su novinari domaćih i stranih medija cijelo vrijeme Edvardovog boravka na Jadranu u stopu pratiti „Nahlin“ i njegove putnike, pokušavajući da za dobre novčane nagrade, poput modernih paparaca, fotografišu kralja u što opuštenijoj atmosferi, javnost nije ostala uskraćena ni za preciznu informaciju kako je izgledala ta Edvardova večera u dubrovačkom „Imperijalu“.
„Za visokog gosta i njegovu pratnju postavljen je poseban stol, a za večeru su posluženi juha od rajčica, jastog, pečeni pilići sa raznim prilozima, kompot, sladoled i crna kava. Kralj je za večerom pio samo domaća vina. Tom prilikom kralju je prikazano narodno kolo koje su izvodili plesači odjeveni u najljepše narodne nošnje“ - zapisao je novinar „Jutarnjeg lista“ jednako kao što to danas, gotovo sedam decenija kasnije, rade njegove kolege u našim medijima izvještavajući o gastro i umjetničkim preferencama svjetskih pop i rok zvijezda koje ljeti sviraju na Jazu.
Narednog dana, 19. avgusta, „Nahlin“ je otplovio za Boku Kotorsku gdje su britanskog kralja i njegovu jahtu srdačno dočekali mjesni poglavari i stanovništvo. Edvard je obišao Kotor gdje je pored ostaloga, posjetio i Dom Bokeljske mornarice, a posebno se interesovao gdje se na tom području nalazila stara granica između Austro-Ugarske i Crne Gore.
Uveče je za uglednog gosta priređena jedna od najvećih svečanih iluminacija u Boki. Atmosfera maestoznog i ćutljivog Kotorskog zaliva u tišini vedre ljetnje noći pod nebom prekrivenim milijardama zvijezda, u iščekivanju raskošne svečanosti vatre i svjetla, bila je jedan od najromantičnijih trenutaka tog Edvardovog i Volisinog krstarenja Jadranom.
„Najprije su počela plamsati brda. Stara tvrđava Sv. Ivana nad Kotorom planula je osvijetljenim zidinama i vijugavim putem u hiljadama plamenova. Na kamenoj glavi Pestingrada razbuktale su se vatre osvjetljavajući veličanstveno goli krš, a odmah zatim javili su se visokim vatrama lovćenski vrhovi. Na drugoj opet strani plamtale su vatre po grbama Vrmca, koje su se začas pretvarale u prave vulkanske plamenove... Odjednom, upravo munjevitom brzinom, zasjaše hiljadama plamičaka kotorski bedemi i sva obala. Iz mraka stadoše da se nižu ognjeni đerdani duž Mula, Prčanja, Stoliva, Dobrote, Orahovca, pa preko Perasta tamo na Kostanjicu, Morinj, Lipce, Risan nad kojim su bile opet divno obasjane visoke serpentine. Kotorski basen koji je do maločas ličio na ogromnu tamnu i ćutljivu dvoranu, kao da se odjednom pretvorio u raskošno obasjano i duboko jezero u čije je tihe vode sa obale i naselja, sa planinskih padina i visokih vrhova, počelo da toči goruće zlato. Tako je sav unutrašnji basen plivao u moru svjetlosti. Dok je reflektor sa razarača obasjavao crkvicu Gospe od Zdravlja poviše Kotora, veliki broj raketa šarao je ognjenim bojama zvjezdano nebo. Rimske svijeće uz bengalsku vatru upotpunjavale su jedinstveni prizor. Odjednom, sa kraljevske jahte „Nahlin“ stadoše da se prelijevaju u noći jake i raznobojne rakete kao goruće šareno cvijeće“ – zapisao je novinar „Glasa Boke“ o atmosferi koja je te večeri vladala u zalivu jer se dolazak „Nahlina“ pod Kotor, poklopio sa najvećom ovdašnjom feštom – „Bokeljskom noći“. Impresioniran viđenom raskošnom svečanošću, kralj Edvard se posebno zahvalio „opštinama i narodu Boke na divnom osvjetljenju i na uloženom trudu“.
Ujutro narednog dana engleski kralj i jahta „Nahlin“ napustili su Boku otplovivši prema Krfu i dalje ka Grčkoj i Turskoj. Iako su njegovo romantično krstarenje sa Volis Simpson, britanske vlasti pokušale devalvirati „prilijepivši“ mu ratne brodove i koristeći ga u diplomatskim igrarijama, Edvard VIII nije odustao od svojih emocija. Samo tri mjeseca kasnije, BBC je objavio njegovo javno obraćanje narodu britanske imperije koga je Edvard obavijestio da „ne može odgovoriti svojim dužnostima kralja, bez pomoći i podrške žene koju voli“. U ime ljubavi, Edvard VIII je abdicirao i odrekao se prijestola najmoćnije imperije svijeta zbog Volis Simpson sa kojom se kasnije vjenčao i živio zajedno do svoje smrti 1972. godine.
Odlična reklama za nautički turizam
Iako neslužbena, posjeta kralja Edvarda VIII Jugoslaviji u avgustu 1936. bila je politički, ali i ekonomski vrlo značajna za domaćine. Nedugo nakon što je „Nahlin“ sa svojim slavnim putnicima krstario istočnim Jadranom, do tada glavna destinacija za bogate nautičke turiste Evrope – francuska Azurna obala, pala je u drugi plan. Većina pripadnika evropskog džet-seta, pogotovo britanske aristokratije, pohitali su svojim ili iznajmljenim jahtana na Jadran da i sami vide ljepote koje su privukle njihovog kralja. Tako su na primjer, nedugo potom u Boki velikom jahtom „Tiha“ boravili vojvoda i vojvotkinja od Kenta.
Inače, u vezi sa posjetom kralja Edvarda VIII, predsjednik jugoslovenske Vlade Milan Stojadinović upozorio je mjesne vlasti na jadranskoj obali da kralj „putuje incognito radi odmora“ i da za njega nije potrebno osigurati svečani doček.
„Ipak, može se organizovati, u slučaju da se dozna da će kralj posjetiti neko mjesto, prijatnu zabavu, na primjer „venecijanske večeri“, iluminacije ili slično da kralj to diskretno vidi, ali da ga se pri tome ne uznemirava“ - poručeno je iz Vlade domaćinima na primorju, a lokalnim vlastima i stanovništvu preporučena je i „najveća pozornost prema visokom gostu i njegovoj pratnji“.
Tekst preuzet iz dnevnih novina Vijesti, februar 2009.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Nakit Valis Simpson vredan preko tri miliona dolara ponudjen je na aukciji
Samo narukvica od oniksa i dijamanata prodata je za rekordnih 7 miliona dolara.
Bros od rubina, smaragda, safira i dijamanata prodat je za 2,6 miliona dolara.
Ukupna vrednost postignuta na aukciji za nakit vojvotkinje od Vindzora iznosila je 12,4 miliona dolara
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Melodrama sa prizvukom nacizma
Nedavno je Mišel Vijerme snimio dugometražni dokumentarac "Propast jednog kralja" o kratkom boravku Edvarda VIII na tronu Velike Britanije. Bez sumnje: ni malo laskav portret jednog kralja. Obeležavajući godišnjicu krunisanja ovog kralja, prikazala ga je francusko-nemačka televizija Arte u okviru svog izvrsnog programa dokumentarnih filmova, u udarnom večernjem terminu 5. januara.
ABDIKACIJA KAO U SAPUNICI
Nekada, u prvoj polovini XX veka, 11. decembra 1936. godine, zamena za današnje latinoameričke serije je bila objava abdikacije kralja Edvarda VIII sa trona Velike Britanije. Tog dana sve Britanke obožavateljke melodrama, lake na suzi i željne da se rasplaču smestile su se ispred radio aparata očekujući kraljev proglas. I kad su začule reči Edvarda VIII: "Nije moguće da nastavim da nosim teško breme odgovornosti i da izvršavam dužnost kralja bez pomoći i podrške žene koju volim." zajecale su. Poslednje reči: "žene koju volim" su izazvale, bez preterivanja, potoke suza. Nekoliko dana kasnije, zahvaljujući posredstvu filmskih novosti, u Britaniji ali i širom sveta mnoge su ronzale otapajući, najčešće jeftinu šminku sa lica. Ridale su, bežeći od svoje svakodnevice, umišljajući da se upravo njima dešava sladunjava melodrama Valis Simpson, poput službenica koje čitaju ljubiće ili fotoromane vozeći se iz predgrađa na posao, domaćica koje danas uz televiziju, uživaju u latinoameričkim sapunicama. Naravno, suština je ista.
Edvard VIII se popeo na presto početkom januara da bi već u decembru abdicirao. Tih jedanaest meseci je proveo vrlo "radno". Prve mesece na prestolu je posvetio planiranju kako provesti leto krstareći kraljevskom jahtom, naredne ploveći Sredozemljem i Jadranom, kada je posetio i neke luke nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Pored njih uplovio je, uprkos prvo upozorenjima Forin ofisa, ministarstva spoljnih poslova Britanije, a potom i oštrih protivljenja, i u jednu luku Musolinijeve fašističke Italije i to nekoliko dana po padu Etiopije i njene prestonice Adis Abebe pod naletom Musolinijevih falangi. Kasnije će se videti da to nije bila samo nesmotrena želja da se provede neko vreme u sunčanoj Italiji, već i simpatija za fašizam i nacizam! A poslednje mesece na prestolu je proveo pravdajući se za tu posetu.
POSETA MUSOLINIJEVOJ ITALIJI I HITLERU
Nezgoda nije bila samo poseta fašističkoj Italiji već i društvo u kome je proveo letovanje. Nije se rastajao od "žene koju voli", Valis Simpson, Amerikanke burne prošlosti: u mladosti, dvadesetih godina XX veka svojim brojnim vezama je punila stranice žute štampe, potom se dva puta razvodila, jednom rečju bila je pravi model avanturistkinje. Vlada Britanije i arhiepiskop Kanteberijski, Kosmo Lang, neće da čuju za mogućnost braka kralja sa Simpsonovom. Kralj Britanije je ujedno i poglavar Anglikanske crkve, pa arhiepiskop ne može da odobri brak Edvarda VIII sa ženom takve prošlosti i još crnje budućnosti.
Napustivši presto Edvard, sada vojvoda od Vindzora, posećuje Nemačku 1937, kako bi "proučavao kako su rešena socijalna pitanja i stanovanje" u nacističkoj Nemačkoj! Čudno je da osoba krajnje površna, kako ga prikazuje Mišel Vijerme u dokumentarnom filmu, jedino obdarena da izabere odelo i cvet koji bi zakačio za rupicu na reveru pokazuje interesovanje za takva pitanja, "rešena" u Nemačkoj 1937. logorima! Mišel Vijerme prikazuje egzaltirana lica Edvarda i Valis Simpson tokom susreta sa Hitlerom 22. oktobra 1937. u Berlinu.
Ubrzo po izbijanju II svetskog rata 1939, Čerčil šalje Edvarda na Bahamska ostrva (Karipsko more), za guvernera. Izgnanstvo ili uklanjanje sa scena kako ne bi nanovo pokazao javno simpatije za Musolinija ili Hitlera? Da li je Edvard bio prisiljen da abdicira samo zarad sumnjive prošlosti "žene koju voli" ili/i zbog svojih i njenih naklonosti za fašizam i nacizam?
Poslednji kadrovi filma prikazuju Edvarda i Valis Simpson na izložbi pasa. Slike pune simbolike. Vrte se na podijumu "napirlitani" terijeri, pudlice u loknicama, mašnicama podvezanih čuperaka. Šepure se među njima ostareli Edvard i Valis. Ko je ko? Ima li razlike? Da li su oni bili udešeni za izložbu, koji su vrteli repom svakom prolazniku, pa i Hitleru i Musoliniju.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Margareta Stajf - zena koja je iz invalidskih kolica stvorila imperiju plsanih igracaka poznatu sirom planete
24. Juli 1847 je rodjena Appolonia Margarete Steiff u Gingenu u Nemackoj. Sa nepune dve godine obolela je od decje paralize i od tada ce celog zivota biti vezana za invalidska kolica.
Na izgled nemocna Margareta, razvice se u veoma zivahnu devojku koja nikako nije klonula duhom zbog svoje neizlecive bolesti.
Govorila je razdragano teseci svoje utucene ukucane,pre svega majku: "Nemam noge, ali dobri Bog me obdario cistim razumom i rukama, zar je to malo!"
I radovala se zivotu, praveci planove za buducnost, na sto su njeni sumnjicavo gledali.
Umela je sve da organizuje, pa cak i svoje odlaske u skolu koja joj je pricinjavala veliko zadovoljstvo, zatim svoje izlaske u prirodu sa drugovima od kojih nikako nije odustajala cak ni po snegu.
Zracila je optimizmom i imala jaku volju, kao i sposobnost da druge usmeri u pravom pravcu u zivotu.
Posle jedne neuspesne operacije u Luvigsburgu, vraca se 1856 kuci, ni malo razocarana neuspehom i nastavlja dalje, trudeci se da uvek prekoraci granice svojih mogucnosti.
Sa 17 godina bila je svesna da joj nema leka i pocinje da se interesuje za sivenje, sto joj jako dobro polazi za rukom, tako da postaje poznata medju omladinom i mladim udavacama po modernim haljinama koje je sila.
Posto joj je i desna ruka bila nemocna, ona pokrece sivacu masinu levom rukom dok se desnom samo potpomaze vodeci stof.
1880 otkrila je u jednom casopiu semu za malog slona od filca koji je trbalo da sluzi kao jastuce za igle. Posto se odusevila njime, Margareta sije svojih prvih 8 sloncica i biva ne malo iznenadjena kad ih deca na sajmu razgrabe kao igracke.
U to vreme su mekane igracke od stofa pravi novitet. Slonovi se razgrabe cim se sasiju, pa ona pocinje da sije i druge zivotinje. Asortiman raste, posao napreduje i siri se - Margareta je vec veliki fabrikant koji zaposljava veliki broj zena.
Sest sinova njenog brata Frica takodje saradjuju i firma postaje familijarni gigant na cijem se celu nalazi neumorna i snazna zena, zena koje je mnoge muskarce svojom odvaznoscu i cvrstom voljom bacila u zasenak
- Margareta Stajf.
Uvek je govorila: "Za decu je samo ono najbolje, jedino ono pravo!"
1903-1907 raste proizvodnja na 1700000 igracaka, u fabrici stalno radi 400 ljudi a po kucama u kucnoj radinosti 1800 zena.
U Americi se vec uveliko prodaje njen novi model medveda sa pokretnim nogama i glavom koga zovu "Tedi".
Njen brat Fric dolazi na ideju da svakoj zivotinji u uvo pricvrsti jednu malu nitnu kao zastitni znak, i tako nastaju Stajf zivotinje sa "dugmetom u uvetu"
I posle toliko godina neumornog rada Margareta pocinje da oseca umor, kao da sluti da joj se blizi kraj.
9. maja 1909 godine u svojoj 61 godini umire Maegareta Stajf - majka plisanih igracaka za decu.
P.S. - posto nigde nisam mogla da nadjem njenu biografiju, morala sam sama da prevodim sa nemackog i izvinjavam se sto sam je dosta skratila, jer ovakva zena zasuzuje da se o njoj mnogo vise kaze.
Jos da dodam da su nemci snimili i predivan film o Margareti Stajf u kome glavnu ulogu igra fantasticna Hajke Makac.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
I jedan prilog o Margareti Stajf sa nasih stranica
Ljubav satkana od pliša!
Svako dete koje ima plišanog medu, meko jagnje ili ljupko slonče, zna šta je prava ljubav prema igrački. Apolonia Margarete Štajf je krajem 19. veka, u Bavarskoj napravila prve slončiće od čoje.
Taj slončić je ubrzo postao prototip za milione drugih „punjenih igračaka“, koji se iz bavarskog mesta Gingena izvoze u ceo svet.
Peka traži svoju omiljenu životinju od pliša. Strašno mu nedostaje. Mali braon pas, kojeg najradije ujeda za nos…
„Možda zvuči smešno, ali životinja od pliša u životu deteta igra vrlo važnu ulogu - odmah posle majke. Ako pođemo do klasične podele uloga u porodici, otac po ceo dan radi, majka ostaje sa detetom kod kuće. Životinja odnosno igračka od pliša naravno ima oči, nos i usta. Što znači da ona, za dete, živi. Kada nestane, počinje uzbuna i onda cela porodica traži tu igračku“, kaže Martin Frehen, direktor firme Štajf.
130 godina plišanih igračaka
Reč je o jednom od najstarijih porodičnih preduzeća u Nemačkoj. Ovde, u bavarskom mestu Gingen proizvode se ove omiljene igračke. Tu je rođen i Pekin ljubimac, mali plišani pas.
Pre 130 godina je Margarete Štajf u svojoj radnji šila slonove od čoje. Oni su isprva služili kao jastučići za igle. Slonovi su se dobro prodavali, ali ne da bi se u njih zabadale igle, nego kao igračke za decu. Time je Margarete, koja je inače bila vezana za invalidska kolica, izmislila prvu plišanu igračku.
Narednih godina firma je proizvodila sve više životinja od pliša, a 1902. rođen je poznati plišani meda. Izmislio ga je navodno Margaretin nećak, Rihard Štajf. U međuvremenu porodica Štajf više ne radi u ovom preduzeću. Sada dizajneri izmišljaju nove plišane životinje. Jedan od njih je i Ditmar Simon.
„Kako ih dizajniramo? Baš kao i u vreme Margarete Štajf. Znači, imamo neku ideju i tu ideju realizujemo u formi dvodimenzijalnog šnita. Zatim napravimo prototip i vidimo da li odgovara našoj zamisli. Ako ne odgovara, menjamo… Sve dok ne dođemo do zadovoljavajućeg rezultata.“
Samo se neke plišane životinje dizajniraju kompjuterski. Većina se „rađa iz stomaka“, kaže Simon. A direktor Martin Frehen dodaje: „Naši proizvodi su čist ručni rad. Nemoguće je bilo šta automatizovati. Potrebno je osam do 12 meseci za proizvodnju jedne životinje od pliša…“
autori: I. Vrede, M. Velijković
odg. urednik: N. Jakoljević
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Milan Rakic, najbolji opis zena.
maja.gajic- Novi Član
-
Grad : Brcko
Browser :
Broj Postova : 5
Broj Poena : 5129
Reputacija : 0
Datum upisa : 05.01.2011
Datum rođenja : 22.02.1986
Godine Starosti : 38
Pol : Zodijak :
Zanimanje : Student
Knjiga/Pisac : Dostojevski
Moj YOUTube Video :
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Beatrix Potter, autor knjiga o zečevima, patkama i žabama koja je početkom prošlog stoleća bila autor dečjih bestselera koji su postigli uspeh ravan onome što su na filmu postigli Spielberg ili Disney. Kroz njenu sudbinu govori se i o sudbini žena u prošlosti, kad se čak i pismena, bogata i uspešna žena morala boriti s okovima tradicije.
Odrastala je u viktorijansko doba, rođena 1866., umrla 1943. - na nenametljiv način izborila se za svoje mjesto u konzervativnoj Engleskoj.
Pogledajte divan film:
Gospođica Potter
Gospođica Potter (eng . Miss Potter) je biografski film o engleskoj spisateljici za djecu Beatrix Potter s Renee Zellweger i Ewanom ...
I Beatrix Potter bila je jedna od onih zena koja se, u vremenu kad se od zene ocekivalo da samo stvori dobar brak i porodicu o kojoj ce se brinuti, izborila cvrstom voljom i upornoscu za ono sto je bio smisao njenog zivota.
Poznata je bila i po tome, sto se borila za ocuvanje prirode, pa je od novca koji je zaradjivala izdavanjem knjiga kupovala napustene farme i imanja da bi ih spasila od propadanja.
Potpuno se povukla od svojih i zivela je na selu gde je u prirodi medju zivotinjama i tisinom crpla snagu i dobijala nove ideje za svoj stvaralacki rad.
Jedna divna, velika zena!
Odrastala je u viktorijansko doba, rođena 1866., umrla 1943. - na nenametljiv način izborila se za svoje mjesto u konzervativnoj Engleskoj.
Pogledajte divan film:
Gospođica Potter
Gospođica Potter (eng . Miss Potter) je biografski film o engleskoj spisateljici za djecu Beatrix Potter s Renee Zellweger i Ewanom ...
I Beatrix Potter bila je jedna od onih zena koja se, u vremenu kad se od zene ocekivalo da samo stvori dobar brak i porodicu o kojoj ce se brinuti, izborila cvrstom voljom i upornoscu za ono sto je bio smisao njenog zivota.
Poznata je bila i po tome, sto se borila za ocuvanje prirode, pa je od novca koji je zaradjivala izdavanjem knjiga kupovala napustene farme i imanja da bi ih spasila od propadanja.
Potpuno se povukla od svojih i zivela je na selu gde je u prirodi medju zivotinjama i tisinom crpla snagu i dobijala nove ideje za svoj stvaralacki rad.
Jedna divna, velika zena!
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Meri Kingsli
Meri Kingsli (13. oktobar 1862. — 3. jun 1900) je bila engleski pisac i istraživač i uticala je na evropsko mišljenje o Africi i narodu Afrike.
Rođena je u Islingtonu, kao ćerka Džordža Kingslija, koji je isto bio putopisac. Njen otac je bio doktor, a majka joj je bila invalid, pa je Meri morala da brine o njoj. U školu je išla jako malo, ali imala je pristup velikoj očevoj biblioteci i oduševljavala se kad joj je otac čitao o stranim zemljama.
Otac joj je umro 1892, a majka joj je umrla pet nedelja posle toga. Bila je oslobođena porodičnih obaveza, a imala je dovoljno novca da može da putuje. Odlučila je da poseti Afriku da bi sakupila materijala za knjigu o kulturama naroda Afrike, koju njen otac nije završio. Stigla je avgusta 1893. u Luandu u Angoli. Živela je sa domorocima, koji su je učili veštine potrebne da bi se preživelo u džungalama. Često je išla sama na opasna mesta. Vratila se u Afriku 1895. da bi proučavala plemena kanibala. Putovala je kanuom duž reke Ogova i tu je sakupila primerke dotad nepoznate ribe. Posle posete plemenu Fang popela se na Maunt Kamerun visok 4100 metara po trasi, kojojm nijedan Evropljanin nije išao.
Vesti o njoj pojavile su se u engleskoj štampi, pa kada se vratila kući 1895. saletali su je novinari tražeći intervju. Postala je poznata i tri godine je obilazila Englesku održavajući predavanja o životu u Africi. Meri Kingsli je uzrujala englesku crkvu, kada je kritikovala misionare zbog pokušaja da promene narod u Africi. Ona je branila mnoge aspekta života u Africi, koji su šokirali Evropljane, kao npr. poligamiju. Ona je objašnjavala koje su sve bile stražne posledice razbijanja urežđenog poligamnog društva u neuređeno monogamno društvo.
Napisala je dve knjige o svojim iskustvima. Prva knjiga Putovanja u zapadnu Afriku (1897) odmah je postala bestseler. Druga knjiga je bila Zapdnoafrička proučavanja (1899). Za vreme Drugog burskog rata Kingsli se dobrovoljno prijavila kao bolničarka. Umrla je od tifusa, dok je lečila ratne zarobljenike. Prema njenim željama sahranjena je na moru.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Hrabrabro i odvazno, ( odlike koje nedostaju mnogim muskarcima) ta zena putovala je sama kroz divljinu Afrike, unajmljujuci samo vodice i nosace, cak po nekad i iz plemena ljudozdera.
Umrla je od tifusa posto se zarazila negujuci bolesne u Juznoj Africi. Sahranjena je uz sve vojne pocasti - prva od zena kojoj je ukazana takva cast.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Најпознатија гангстерска жена Вирџинија Хил
Има много врста гангстера, од криминалаца који поштују искључиво законе подземља до владара који намећу сопствене законе. Оно што је заједничко гангстерима - криминалцима или државницима – јесте кодекс понашања према коме на речима поштују друштвене конвенције и обичаје, али их крше кад им се прохте и слично томе, претварају се да поштују жене, али их у ствари деградирају и срозавају на ниво сексуалног објекта.
Неке жене, ипак, привлачи сирова гангстерска снага и безобзирно непоштовање закона, незаслужене привилегије и богатство који обично прате гангстере, узбуђење присног познанства са тим људима који не презају ни од чега. Дешава се да такве жене постану гангстерске љубавнице и да покушају да живе своје фантазије у стварном животу.
Страх и отпор оцу
Најпознатија гангстерска женска вероватно је била Вирџинија Хил, љубавница Багзија Сигела, члана виших редова америчко-јеврејске мафије, који је најпознатији по томе што је у казина у Лас Вегасу увео коцкање у велике улоге. Вирџинија Хил је деценијама била узор надобудним шипарицама које су опонашале њен опасан и - у њиховим очима – гламурозан начин живота. Ни Холивуд није одолео Вирџинијиним чарима у Багзију, блокбастеру из 1991. који приказује Багзијеве катастрофалне (али визионарске) напоре да Лас Вегас из једног учмалог градића преобрази у величанствену коцкарску и забавну оазу усред пустиње Неваде. Бурна веза са Вирџинијом била је саставни део приче.
Стварна Вирџинија била је, у неку руку, изокренута верзија Хорација Aлџера. Рођена је 1916. у градићу Aлабами као седмо од десеторо деце коју је разјарени отац алкохоличар тукао и углавном пропио све што заради. Вирџинија, којој су дали надимак "Маца" јер се плашила и повлачила попут мачета, подносила је највећи терет очевог злостављања. Но, када јој је било само седам година супротставила му се. Када се "пијана вуцибатина" затетурала према њој, дограбила је тигањ и треснула га њиме. Осветио се тако што је испребијао мајку, али никад више није подигао руку на Вирџинију.
Вирџијина мајка је најзад напустила мужа и исписала Вирџинију из осмог разреда школе да би јој помагала. Вирџинија је обављала разне слабо плаћене послове, спремала кућу и бринула се о млађој браћи и сестрама. Убрзо је закључила да би секс за новац био много лакши и уноснији начин да се дође до пара. Са четрнаест, Маца је већ стасала у самопоуздану, секси и сексуално искусну бомбу, бесну због ограничења која је наметао живот у Aлабами у доба велике економске кризе и прохибиције и жељну гламура метрополе.
Одбацила је Њујорк, који је врвео од имиграната и уличних банди. Чикаго, где су постојали изгледи за посао на Међународном сајму напретка (1933-1934), изгледао је привлачније. Aли оно што је највише привукло Вирџинију биле су огромне могућности за прелепу жену у гангстерском свету Aла Капонеа. Капоне је постао озлоглашен после масакра на дан светог Валентна 1929. године, чиме је директно доспео на чело чикашког подземља.
Седамнаестогодишња Вирџинија стигла је у Чикаго у потрази за узбуђењима, новцем и лагодним животом. Очева бруталност беше је очврснула и убедила да мушкарцима не треба веровати. Наоружана тим ставом била је спремна за живот једне гангстерске женске.
Вирџинија се у Чикагу прво запослила као конобарица у Сан Карло Италијан Вилиџу, комплексу скупих ресторана који је изградио Капоне, а надзирали гангстери. Пре истека прве године запала је за око џоију "Епу" Епстајну, у чијој надлежности су била клађења на чикашким коњским тркама…
Људи са обје стране закона
После једне целовечерње мафијашке забаве 12. јуна 1934. Епстајн је Вирџинију увео у своје операције прања новца као курира и повереника. Упутио ју је у замршене вештине вођења књига и пословања са Унутрашњом управом прихода. Објаснио јој је животно важна правила гангстерског друштва, купио јој дизајнирану одећу и уселио је у отмен апартман уз три хиљаде долара месечних примања. Финансирао је њене раскошне забаве које су окупљале имућне Чикажане са обе стране закона, и подстицао је да спава са другим гангстерима. Он лично није спавао с њом. Епстајн је вероватно био прикривени хомосексуалац, а представљати Вирџинију као своју главну женску давало му је значајан статус и спречавало говоркања о његовој полној оријентацији.
Са узвишене позиције Епстајновог помоћника, Вирџинија је посматрала шта подносе мафијашке жене и ниподаштавала их је као "ј... глупаве лутке". Мужеви су их често злостављали и тукли, и приказивали своје љубавнице као још једну украсну дрангулију. "Доживела сам таква срања од свог оца и побегла од тога", рекла је Епстајновом пријатељу. "Зашто бих себе опет довела у тај положај? Нарочито ако не морам?" Деветнаестогодишња Вирџинија Хил упуштаће се у сексуалне односе само из интереса, никад из љубави.
До прославе двадесетог рођендана, Вирџинија је већ била присна са најмоћнијим чикашким рекеташима, и располагала са довољно детаљних података о заверама и убиствима да их је могла уништити. Знала је, међутим, да би цена за обелодањивање био масовни покољ, те је ћутала.
Вирџинија, међутим, није била позната по дискрецији када је о сексу реч. Спавала је са четом мафијаша. На једној божићној забави је изјавила да ће уста ставити тамо где је новац и на коленима ишла од једног до другог мушкарца, откопчавала им шлицеве и вршила фелацио. Када ју је једна згађена жена назвала курвом, Вирџинија ју је зграбила за косу, ошамарила и повикала, "Ја најбоље пушим к… у целом Чикагу, и имам дијаманте који то доказују. Не радим ништа што ти већ ниси радила, а на теби не видим дијаманте. После овог догађаја добила је титулу "краљице (чикашке) мафије", и била још више поштована због чврстине и одважности.
Bugsy Siegel
Virginia Hill
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Žene hakeri
Prisustvo žena u cyber prostoru je nesumnjivo. One koriste Internet da bi komunicirale, pravile sopstvene web prezentacije, kupovale preko Mreže, bavile se Internet biznisom ili naprosto samo igrale igrice na Internetu. Ipak, kada se sfera hakovanja pomene, tu ima malo ženskih predstavnika. Ovaj svet je još uvek rezervisan pretežno za mušku populaciju. U svom tekstu „Women hackers – a report from the mission tolocate subversive women on the Net“ Cornelia Sollfrank kaže da je dugo istraživala hakere i tražila među njima dokaz da ne postoji „cyberfeminism“. Međutim, tokom svog dugogodišnjeg istraživanja, našla je malo žena koje su se ozbiljno bavile hakovanjem.
Hakovanje je pre svega zanimacija za tinejdžere koji znaju nešto o programiranju. Ozbiljniji svetski hakeri su uglavnom osobe koje imaju prilično slobodnog vremena ili neki kobajagi buntovnici protiv sistema. U takvoj priči žene se ne pronalaze, delom zbog toga što su konstruktivne po prirodi (a hakerisanje je, ipak, destruktivan posao), delom zato što nemaju strpljenja da rade nešto što im neće doneti korist.
Druga oblast vezana za računare u kojoj su muškarci u "prednosti" zato što se žene za to malo ili uopšte ne interesuju jesu kompjuterske igre. Muškarci mogu sate da provedu praveći kojekakve strategije ili izigravajući Džemsa Bonda, dok je krajnja granica do koje žene u ovoj sferi idu maštanje o figuri a la Lara Kroft.
Razlog ove pojave nije u nesposobnosti žena da razumeju tehniku, već u „nepostojanju motiva“ . Na svetu postoji veliki broj žena koje se bave računarima, izvrsni su programeri, ali nisu zainteresovane za hakovanje. Cornelia Sollfran kaže da „je za žene krađa skupog karmina ili laka za nokte iz parfimerije ono što je za muškarce hakovanje“ . Dešava se da neke devojčice igraju bejzbol, koji je muški sport, ali će se retko koja zaista suštinski zainteresovati za to i naučiti celu statistiku igrača i sve osvajače trofeja od nastanka lige. Ovome u prilog govori i činjenica da većina dečaka počinje da se bavi hakom u tinejdžerskom periodu, dok devojčice u tim godinama imaju drugačije interesovanja.
Bilo je slučajeva da osobe ženskog pola budu uhvaćene kako njuškaju oko sajtova na kojima se mogu kupiti razni kozmetički proizvodi pokušavajući da ukradu broj kreditne kartice kako bi naručile neki od ponuđenih artikala. Međutim, u najvećem broju slučajeva te aktivnosti bile pod nadzorom nekog „muškog“ hakera koji je obavljao sve „tehničke“ radnje, dok bi pred ženom stajala samo večita i nerazrešiva dilema: ŠTA odabrati? Ipak, dešava se da tu i tamo bljesne po neki ženski mozak u cyber prostoru.
Najpoznatija žena haker imala je pseudonim Susan (Susy) Thunder. Rođena kao Susan Headley, odrasla je u porodici u kojoj je bila zlostavljana. Kao tinjedžerka je počela da se bavi prostitucijom u Los Anđelesu. Bila je majstor socijalnog inženjeringa. Svoje izuzetne manipulativne sposobnosti otkrila je uspevajući da putem telefona nabavi različite propusnice za koncerte predstavljajući se kao sekretarica diskografskih kuća. Krajem 70-tih važila je za phreakera vrednog poštovanja. Ubrzo je upoznala hakere Roscoa i Kevina Mitnicka. Već tada su njena specijalnost bili vojni računari . To joj je davalo osećaj moći. Koristila je i metode koje bi bile nezamislive za muške hakere: prostituisala se u vojnim bazama, a zatim bi, dok „mušterije“ spavaju u njihovoj odeći pronalazila dokumenta sa šiframa za pristup računarima iz kojih bi krala datoteke. Bila je u kratkoj vezi sa Roscom, a kada je shvatila da on namerava da se oženi drugom devojkom, provalila je u sistem Američkih lizing kompanija, obrisala sve podatke sa jednog računara, podesila da štampač konstantno štampa papire sa uvredljivim porukama i potpisala se, mimo svih hakerskih profesionalnih kodeksa, kao Rosco i Kevin. To je pomoglo da se njih dvojica kasnije uhapse, a Susan je dobila imunitet u zamenu za svedočenje protiv njih. Pošto je ostavila hakovanje, Susan je radila kao savetnik za bezbednost. U Američkom Senatu govorila je o nacionalnoj bezbednosti, pa je tako jednom prilikom demonstrirala svoje umeće na računarima. Dat joj je kompjuter, modem i naziv sistema koji je trebalo da uhakuje. U troku od 20 minuta, pred njom su stajali svi tajni fajlovi sa sistema.
The Beautiful Blondes (TBB) je četvoročlana ženska hakerska grupa koja je bila veoma aktivna krajem 80-tih godina u Evropi. Ove četiri devojke pod pseudonimima BBR, BBL, BBD i TBB su brzo postale poznate u hakerskom podzemlju zbog svojih veština, a specijalnost su im bili kompjuteri tipa Commodore 64. Dve od njih (BBR i TBB), umrle su 1993. godine, ne dočekavši svoj 20ti rođendan.
U skorijoj istoriji hakovanja, još jedna hakerka postala je poznata po svojim sposobnostima. Belgijanka pod pseudonimom Gigabyte najpoznatija je po tome što je 2003. godine napisala virus W-32/Coconut koji primaocima stiže kao priložena datoteka uz e – mail. Kada se datoteka pokrene, skenira sve e - mail adrese u računaru i na njih šalje sopstvenu kopiju. U isto vreme pokreće se i igrica Coconut shy u kojoj igrač orahom gađa sličicu Grahama Clulya, Sophosovog stručnjaka za viruse. Za svaki pogodak dobijaju se bodovi, a što više bodova korisnik prikupi, to će manje datoteka na njegovom računaru biti inficirano.
Gigabyte je, prethodno, početkom 2002., sa nepunih 15 godina napisala virus Sharpei, o kom se Graham Cluly iz kompanije Sophos izrazio sa nipodaštavanjem, usput je i napomenuo kako žene nemaju programersko umeće, kako su hakeri zavisnici od pizze, ljudi bez seksualnog života i ružni tinejdžeri koji ne izlaze napolje. Revoltirana njegovom izjavom, Gigabyte je napisala pomenuti virus i tako postala pravi hakerska feministkinja i seks simbol za mlade hakere koji su svakodnevno posećivali njenu web prezentaciju pokušavajući da stupe u kontakt sa njom. Posle incidenta sa virusom Coconut shy, Graham Cluly je počeo da izjavljuje kako je Gigabyte „kompetentan programer“. Gigabyte je u svojoj 18toj godini neko vreme bila u vezi sa hakerom Nostalg1c (20), članom belgijske hakerske grupe koja je difejsovala sajt Bele kuće. Njihov zajednički intervju u časopisu Wired možete pročitati ovde.
Iako u cyber prostoru ima više muškaraca, ne treba zaboraviti činjenicu da je prvi kompjuterski programer bila žena. U pitanju je Ada Lovelace, ćerka Lorda Byrona iz neuspelog braka sa Annabellaom Milbanke. Ada je bila haker u klasičnom smislu te reči: sa svojim prijateljem Charlesom Babbageom posvetila se priodnim naukama. Babbage je od 1837, pa sve do svoje smrti 1871 radio na konstruisanju analitičke mašine, a Ada je napisala program tj software za nju. Analitička mašina je bila namenjena za nalaženje vrednosti svakog matematičkog izraza za koji znamo kako da ga izračunamo, to jest redosled operacija koje treba izvršiti i bazirala se na algoritmima.
Potpuno je očigledno da se nastavlja trend da muškarci dominiraju u društvu koje se bazira na tehnologiji. Ipak, žene koje su se pojavile na hakerskoj sceni bile su veoma uspešne, i što je možda i bitnije, veoma poštovane od svojih kolega hakera. Međutim, postoje žene hakeri koje kriju svoj identitet iza muških pseudonima. Po prvi put u istoriji dešava se da jedan pol u potpunosti simulira onaj drugi, a takođe i ženi da se prema njoj ponašaju kao prema muškarcu.
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
MATA HARI: EROTSKI POZDRAV STRELJAČKOM VODU
Najpoznatija žena špijun hrabro je stala pred streljački vod, pokazala vojnicima svoje golo telo i poručila im: Hvala, gospodo
O smrti Mate Hari, baš kao i o burnom životu ove fatalne plesačice i kontroverznog dvostrukog špijuna u Prvom svetskom ratu, ispredane su brojne legende. Prema jednoj, čuvena pariska kurtizana holandskog porekla osuđena na smrt zbog saradnje sa Nemcima, navodno je poslala poljubac streljačkom vodu, a po mnogima, zapravo, svom advokatu i bivšem ljubavniku, koji je došao na streljanje. Njene poslednje reči bile su: „Hvala, gospodo!“ Druga verzija kaže da je Mata Hari raširila ogrtač i pokazala vojnicima svoje golo telo, dok je prema trećoj legendi sudnji čas dočekala savršeno mirna, odbila je da joj stave povez na oči i vežu ruku, jer je navodno mislila kako će vojnici pucati ćorcima.
CIRKUSKA JAHAČICA Mata Hari je bilo umetničko ime Holanđanke Margarete Gertreude Zele, rođene 1876. godine i odrasle u imućnoj porodici oca Holanđanina i majke Javanke. Kada je postala punoletna Margareta se javila na oglas u novinama u kome 39-godišnji oficir traži mladu ženu sa brak. Udala se za oficira škotskog porekla Kembela Mekleoda s kojim je nekoliko godina živela na Javi i Sumatri. Tamo je rodila dvoje dece koja su umrla u ranom detinjstvu, a početkom 20. veka razvodi se od supruga i vraća se u Evropu. Za životnu destinaciju bira Pariz u kojem, da bi preživela, pod umetničkim imenom Lejdi Mekleod nastupa kao cirkuska jahačica i golišava pozira fotografima.
Ubrzo počinje njena karijera orijentalne plesačice pod pseudonimom Mata Hari, što na indonežanskom i malajskom znači „sunce“ ili „oko dana“. Lažno se predstavljala kao javanska princeza, poreklom iz indijske svešteničke kaste u kojoj je od malih nogu učila veštine svetog indijskog plesa. Zavodljivim, provokativnim i erotskim plesom, do tada neviđenim u Evropi, preko noći postaje slavna. Na sceni se pojavljivala skoro gola i tako zadužila francusku prestonicu čiji je noćni život zahvaljujući njoj postao nadaleko poznat. Po fotografijama Mate Hari da se primetiti da je bila visoka, atraktivna, ne preterano lepa, ali je umela vešto da koristi svoje telo i postane uspešna kurtizana koja je svoje čari rado prodavala bogatašima, francuskim plemićima, političarima i vojnicima iz Francuske, Rusije i Nemačke.
ŠPIJUNKA I KURTIZANA U Prvom svetskom ratu Holandija ostaje neutralna, što Mata Hari kao njena državljanka koristi da nesmetano prelazi granice Francuske, Španije, Engleske, Holandije. U to vreme postaje ljubavnica mnogih visokih oficira, tako saznaje mnogobrojne vojne tajne i postaje opasni špijun koji radi i za Nemce i za saveznike. Glasine o špijunskom angažmanu Mate Hari do danas nisu pouzdano potvrđene, ali je njena sudbina zapečaćena januara 1917. godine kada nemački vojni savetnik iz Madrida šalje tajnu poruku za Berlin pominjući saradnju sa špijunom pod šifrom H-21. Francuska tajna služba je presrela poruku, a šifru identifikovala kao Mata Hari.
Jedna od najfatalnijih žena 20. veka uhapšena je posle samo nekoliko dana u svojoj hotelskoj sobi u Parizu i optužena za saradnju sa Nemcima. Mnogi istoričari protumačili su to kao potrebu francuskog političkog vrha da nađe „žrtveno jagnje“ za mnogobrojne propuste i nesposobnosti francuske tajne službe. Zanimljivo je da su u poruci koja je Mata Hari došla glave koristili šifru za koju su znali da je provaljena u Francuskoj. To mnoge istoričare navodi na zaključak da je špijunka radila za Francuze, a da su je Nemci namerno predstavili kao dvostrukog špijuna da bi je upropastili. Bez čvrstih dokaza Mata Hari je izvedena pred sud pod optužbom da je zbog njene špijunaže za Nemačku ubijeno desetine hiljada savezničkih vojnika.
Po njeno telo niko nije došao, pa su delovi korišteni u medicinske svhre. Glava joj je balsamovana i smeštena u pariski Muzej anatomije, odakle je nestala 1954. godine prilikom preseljenja muzeja, što je otkriveno tek 2000. godine. Prema zapisima iz 1918. godine, muzej je dobio i ostatak tela kojem se kasnije izgubio trag.
Uzbudljiv život i tragična sudbina egzotične kurtizane i špijuna inspirisali su mnogobrojne filmske stvaraoce, pa je nastalo nekoliko filmskih priča o Mata Hari. Prva je snimljena davne 1920. godine, a najpoznatije je kultno ostvarenje iz 1931. godine u kojem legendarnu plesačicu igra Greta Garbo, a partner joj je Ramon Navaro.
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Anais Nin. Živela je poeziju svog života …
“Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.
Anais Nin (1903-1977) francuska spisateljica, poznata po svojim Dnevnicima koje je pisala skoro šezdeset godina, kao i po erotskoj književnosti. Poznato je da je godinama živela kao bigamist. Njen prvi suprug je bio Hugh Guiler, bankar i umetnik, s kojim se venčala oko 1920. godine. Njen drugi suprug je bio Rupert Pole , šumar, s kojim se venčala dok je još bila u braku sa Gulierom.Obojica muškaraca, po svemu sudeći, nisu uopšte znali za Ninin dvostruki život dok se nisu sreli sve do njene smrti 1977. Nakon što je Hugh Gulier umro 1985, necenzurisane verzije njenih Dnevnika su objavljene od strane Ruperta Polea. Ona je bila jedna od prvih žena koje su istraživale u domenu erotske literature, a svakako prva ugledna i priznata žena moderne Evrope koja je pisala erotsku književnost. Godine 1940., suočena sa besparicom, Nin, Henry Miller i njihovi prijatelji, otpočeli su sa pisanjem pornografskih priča za anonimnog “kolekcionara”. Naplaćivali su jedan dolar po stranici i uglavnom su ovaj posao shvatali kao jednu veliku zabavu. Anais Nin nikad nije dozvoljavala da se te priče objave, ali se predomislila 1970. godine i one su se pojavaile u knjigama “Venerina delta” i “Male ptice”.
Anais Nin je bila prijateljica, a i ljubavnica mnogih značajnih književnika svog vremena, uključujući Henry Millera, Antonin Artauda, Edmund Wilsona, Gora Vidala i, Lawrence Durella itd.
Strastvena ljubavna afera sa Millerom, snažno je uticala na nju i kao ženu i kao spisatejicu. Glasine da je Anais Nin bila biseksualna dodatno su podstaknute filmom Philipa Caufmana “Henry i June”. Film je baziran na istoimenoj noveli Anais Nin i posebno se bavi odnosom između nje i Henry Millera, ali su prikazane i eksplicitne erotske scene izmedju Anais Nin i Millerove supruge, June. I za Anais Nin i za Millera, June je bila femme fatale, žena neodoljive erotike i magične harizme. Poznato je da joj je Ninova poklanjala nakit, odeću, novac , a da je često sama ostajala bez ičega. Međutim, u svom Dnevniku iz 1940, ona je negirala da je biseksualna, odnosno, naglašava da može biti privučena ženskom erotikom, ali da joj je sam sekusalni čin odbojan. U jednom od neobjavljenih članaka Anais Nin piše i o incestuoznom odnosu sa ocem (House of Incest). Godine 1973. Anais Nin je primila počasni doktorat Univerziteta umetnosti Filadelfija, 1974. postala je član Nacionalnog instituta za umetnost Sjedinjenih Država. Rekla je: “Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.
Erotizam u ženi (1974)
Anais Nin (1903 - 1977)
Po sopstvenom zapažanju, rekla bih da žena nije razdvojila ljubav i senzualnost dok muškarac jeste. To dvoje se obično prožima u žene; njoj je potrebno bilo da voli muškarca kome se daje ili da bude voljena. Posle vođenja ljubavi izgleda da joj je potrebna potvrda da je to ljubav i da je čin seksualnog posedovanja deo razmene koju diktira ljubav. Muškarci se žale da žene zahtevaju uveravanja ili izraze ljubavi. Japanci su priznali ovu potrebu, i u stara vremena bilo je apsolutno pravilo da je posle noći vođenja ljubavi, muškarac morao da sroči pesmu i isporuči je svojoj ljubavi pre nego što se probudi. Šta li je to bilo ako ne vezivanje vođenja ljubavi i ljubavi?
Verujem da žene još uvek zameraju nagli odlazak, nedostatak priznavanja rituala koji se upravo zbio; njima su još uvek potrebne reči, telefonski poziv, pismo, gestovi koji senzualni čin čine posebnim, ne anonimnim i čisto seksualnim.
To može ili ne mora da nestane u moderne žene, namernim poricanjem svih njenih prošlih sopstava, i može postići ovo razdvajanje seksa i ljubavi koje, po mom shvatanju, umanjuje užitak i snižava visoki kvalitet vođenja ljubavi. Jer se vođenje ljubavi postiže, uzdiže, intenzivira njegovom emotivnom sadržinom. Mogli biste ga porediti sa razlikom između solo izvođača i širokog dometa orkestra.
Svi se bavimo odbacivanjem lažnih sopstava, programiranih sopstava, sopstava koja su stvorile naše porodice, naša kultura, naša religija. To je ogroman zadatak jer je istorija žena isto toliko nepotpuna kao i istorija crnaca. Činjenice su zatamnjene. Neke kulture kao što su indijska, kambodžanska, kineska i japanska učinile su svoj senzualni život veoma pristupačnim i poznatim kroz svoje muške umetnike. Ali, često, kada su žene htele da otkriju osobine svoje senzualnosti, bile su sprečavane. Ne na neki očigledan način kao što je spaljivanje D.H. Lawrenceovih dela, ili osuda Henry Millera ili James Joysea, već dugim, stalnim poricanjem kritičara. Mnoge žene su posegle za korišćenjem muških imena za svoje delo da bi izbegle predrasude. Samo pre nekoliko godina, Violette Leduc je napisala potpun, rečit, dirljiv opis ljubavi među ženama. Nju je publici predstavila Simone de Beauvoir. Pa ipak, svaki prikaz koji sam pročitala ticao se moralnog suda o njenoj otvorenosti. Nije bilo moralnih sudova o ponašanju Henry Millerovih ličnosti, samo primedbi na jezik. U slučaju Violette Leduc radilo se o njenoj sopstvenoj ličnosti.
Violette Leduc u ''Kopilanki'' (La Batarde) je izričito slobodna:
"Izabela me je povukla unazad, povalila na perinu, podigla, držala me u naručju: uzimala me je iz sveta u kome nikad nisam živela tako da bi mogla da me baci u svet koji još nisam dosegla; usne su malo otvorile moje, ovlažile su mi zube. Suviše mesnat jezik me uplaši; ali čudna virilnost nije ulazila na silu. Odsutno, mirno sam čekala. Usne su lutale po mojim usnama. Srce mi je udaralo prejako i htelo da produži slatkoću otiska, novo iskustvo milovanja na mojim usnama. Izabela me ljubi, rekoh sebi. Ona je označavala krug oko mojih usta, ona je zaokruživala uznemirenje, vodila je hladni poljubac do svakog ugla, dve stakato muzičke note na mojim usnama; tada su njena usta pritisnula moja još jednom, umirujući se tamo.... Još smo grlile jedna drugu, obe smo želele da je ona druga proguta....Dok je Izabela ležala iscrpljena preko mog otvorenog srca želela sam da osetim kako ulazi u njega. Naučila me je da se otvorim u cvet.... Njen jezik, njen plamičak, omekšavao je moje mišiće, moju put... Cvet se otvorio u svakoj pori moje kože...."
Treba da odbacimo samosvest. Žene će morati da odbace svoje imitiranje Henry Millera. Sasvim je u redu da se senzualnost tretira sa humorom, sa karikaturom, nepristojnošću, ali je to samo drugi način da se svedemo na usputnost, nevažne oblasti iskustva.
Žene su obeshrabrivane u otkrivanju svoje senzualne prirode. Kada sam napisala ''Uhodu u kući ljubavi'' 1954. god. (''Spy in the House of Love'') ozbiljni kriticari su Sabinu nazivali nimfomankom. Sabinina priča je da u deset godina bračnog života, ima dva ljubavnika i jedno platonsko prijateljstvo sa homoseksualcem. To je prva studija o ženi koja nastoji da razdvoji ljubav od senzulnosti kao što to čini muškarac, da traga za senzualnom slobodom. Nazvali su je pornografskom u svoje vreme. Jedan od "pornografskih" odeljaka:
"Sklonili su se od očiju sveta, pevačevih profetskih, lomnih, plodničkih prologa. Niz zarđale prečke merdevina do podzemlja noći naklonjene prvom muškarcu i prvoj ženi na početku sveta, kada nije bilo reči kojima su mogli da zauzmu jedno drugo, ni muzike za serenade, ni poklona za udvaranje, ni turnira da zadive i izazovu klicanje, ni drugorazrednih alata, ni nakita, đerdana, kruna za pokoravanje, već samo jedan ritual, radosnog, radosnog, radosnog, radosnog utiskivanja žene na senzualni jarbol muškarca."
Drugi odeljak iz Uhode, etiketiran kao pornografski:
"Njegova milovanja su bila tako nežna da su bila skoro kao mamljenje, kao izmičući izazov na koji se bojala da odgovori da ne bi nestao. Njegovi prsti su je mamili, i povlačili se kada bi je uzbudili, njegova usta su je mamila i zatim izbegavala, lice i telo su se primicali tako blizu, venčavajući svaki ud, i zatim se otklizala u tamu. On bi tražio svaku oblinu i udubljenje u koje je mogao da utisne svoje toplo glatko telo i iznenada se umirivao, ostavljajući je u nedoumici. Kada bi uzimao njena usta skidao bi ruke sa nje, kada bi odgovorila na pritisak njegovih butina, on bi prestao da ih napinje. Nigde ne bi dozvoljavao dovoljno dugo spajanje, već proveravao svaki zagrljaj, svaku oblast njenog tela i zatim napuštajući ga, kao da ga samo raspaljuje i zatim izbegava završno mešanje. Mamljenje, toplo, drhtavo, rasplinjavajući kratki spoj čula pokretnih i nemirnih kakav je bio celog dana, i ovde noću, sa uličnom svetiljkom koja otkriva njihovu nagost ali ne oči, bila je uzdignuta do skoro nepodnošljivog iščekivanja užitka. Napravio je od njenog tela žbun šaronskih ruža, istiskujući polen, svaki pripremljen za sreću.
Tako dugo odlagano, tako dugo mamljeno da kad je došlo do posedovanja ono je nagradilo čekanje dugom, produženom, dubokom snažnom ekstazom."
Žene kroz svoje ispovesti otkrivaju stalnu podređenost. U dnevniku George Sand nailazimo na ovaj događaj: Zola joj se udvarao i dobio noć vođenja ljubavi. Pošto se otkrila kao potpuno senzualno nesputana, on je ostavio novac na noćni stočić kad je otišao, podrazumevajući da je strasna žena prostitutka.
Ali ako ste uporni u proučavanju ženske senzualnosti naći ćete ono što leži na kraju svih proučavanja, da nema uopštavanja, da ima onoliko tipova žena koliko žena uopšte ima. Ustanovljeno je da erotski spisi muškaraca ne zadovoljavaju žene, da je vreme da napišemo svoje sopstvene, da postoji razlika u erotskim potrebama, fantazijama i stavovima. Eksplicitnost kasarni ili klinički rečnik ne uzbuđuju većinu žena. Kada su se pojavile prve knjige Henry Millera, predvidela sam da će se dopasti ženama. Pomislila sam da će im se dopasti pošteno priznanje želje koja je bila u opasnosti da nestane u puritanskoj kulturi. Ali nisu imale razumevanja za agresivan i prost jezik. Kama Sutra, indijski priručnik za erotiku, naglašava potrebu pristupa ženi sa osećajnošću i romantikom, da se ne cilja direktno na fizičko posedovanje, već da se pripremi romantičnim udvaranjem. Ovi običaji, navike, ponašanja, menjaju se od jedne do druge kulture, od jedne do druge zemlje. U prvom dnevniku jedne žene (napisanom 900. godine), Priči o Gendžiju (Tales of Gengi) Lady Murasaki, erotizam je veoma nežan, obučen u poeziju, i usmeren na delove tela koje zapadnjaci retko zapažaju: nagi vrat koji se pokazuje između kose i kimona.
Postoji opšta saglasnost samo o jednom, da su ženine erogene zone prostrte po čitavom njenom telu, da je osetljivija na milovanja, i da je njena senzualnost retko direktna i neposredna kao kod muškarca. Postoji atmosfera vibriranja kojoj je potrebno da bude probuđena i koja ima posledice na završno uzdizanje.
Feminiskinja Kate Millett je nepravedna prema Lawrencu. Šta god da je ideološki zastupao, nije bila dovoljno prefinjena da vidi da u njegovom delu, u kome se otkriva njegovo istinsko sopstvo, on veoma brine za ljubavni odgovor žene.
Moj omiljeni odlomak je iz '' Ljubavnika Lady Chatterley'':
"Tada kad je počeo da se kreće, u iznenadnom bespomoćnom orgazmu, probudili su se u njoj novi čudni talasi. Talasi, talasi, talasi, talasi, kao prelivanje mekih plamičaka, mekih kao perca, hitajućih ka blistavosti, izvrsnih, izvrsnih i mešajući je potpuno rastopljenu. Bilo je to kao zvončići koji se sve više i više uzdižu do vrhunca. Ležala je nesvesna divljih usklika koje je izgovorila na kraju... osetila je njegov meki pupoljak u sebi kako se trlja, i čudni ritmovi kako se odsijavaju u njoj sa čudnim ritmičnim rastom kretanja, talasajući se i talasajući se sve dok nije ispunio njenu raspadajuću svest, i počinjao ponovo neizrecivo kretanje koje zaista nije bilo kretanje, već čisto produbljavanje virova osetljivosti koji su tekli dublje i dublje kroz sve njene pore i svest, dok nije bila savršeni koncentrični fluid osećanja, i ležala je tamo kličući nesvesnim neartikulisanim kricima. Glas iz potpune noći, života!".
Razočaravajuće je bilo, u naše vreme, otkriti da žene koje su se udvarale jedne drugima nisu neminovno prihvatile senzualnije, nežnije načine zadovoljavanja požude, već su to činile sa istom agresivnošću i neposrednim napadom kao muškarci.
Lično verujem: taj brutalni jezik koji koristi Marlon Brando u Poslednjem tangu u Parizu, daleko je od toga da deluje na ženu, odvraća je. To poništava, vulgarizuje senzualnost, izražava samo kako je puritanac vidi, kao nisku, zlu i prljavu. To je odsjaj puritanizma. To ne podstiče žudnju. To poživotnjuje seksualnost. Nalazim da se većina žena tome suprotstavlja kao uništavanju erotike. Među nama, napravile smo razliku između pornografije i erotike. Pornografija tretira groteskno seksualnost da bi je dovela do životinjskog nivoa. Erotika uzdiže senzualnost bez te potrebe da je animalizuje. I većina žena sa kojima sam to raspravljala slaže se da žele da razviju erotsko pisanje sasvim različito od muškog. Stav muških pisaca se ne dopada ženama. Lovac, nasilnik, onaj kome je seksualnost pohota, ništa više.
Povezivanje erotike sa osećanjima, ljubavlju, izborom izvesne osobe, personalizacijom, individualizacijom, to će biti rad žena. Biće sve više i više žena koje će pisati o svojim sopstvenim osećanjima i iskustvima.
Otkriće ženine erotske sposobnosti i njeno izražavanje će doći čim žene prestanu da slušaju svoje žalopojke na muškarce. Ako ne vole lov, proganjanje, na njima je da izraze ono što vole i otkriju to muškarcima, kao što su to radile u orijntalnim pričama, ushićenjima drugim oblicima ljubavnih igara. Za sada je njihovo pisanje negativno. Čujemo samo ono što ne vole. One se gnušaju uloge zavođenja, ljupkosti, svih načina da se stvori erotska atmosfera o kojoj sanjaju. Kako može muškarac da postane svestan ženske osećajnosti putem čitavog tela kada su pokrivene džinsom, koji njeno telo čini sličnim telu njegovih drugara, sa izgledom za samo jedan otvor prodiranja? Ako je istina da je ženski erotizam raširen po čitavom njenom telu, tada je njeno današnje odevanje potpuno poricanje tog faktora.
Zatim, postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
Puritanizam visi nad glavom američke književnosti. To čini da muški pisci pišu o seksualnosti kao niskom, vulgarnom, životinjskom poroku. Neke žene pisci su ih imitirale, ne znajući koji bi drugi model sledile. Jedino što su postigle jeste da obrnu uloge: žene bi se ponašale kao muškarci, vodile ljubav i odlazile ujutro bez reci nežnosti, ili bilo kog obećanja trajanja. Žena je postala otimač, napadač. Ali ništa time nije bitno pormenjeno. Još uvek nam je potrebno da znamo kako žene osećaju, i one će to morati da izraze pisanjem.
Mlade žene se okupljaju da istraže svoju senzualnost, da otklone inhibicije. Mlada nastavnica književnosti, Tristina Reiner, pozvala je nekoliko studentkinja UCLA da razgovaraju o erotskom pisanju, da prouče zašto su bile toliko inhibirane u opisivanju svojih osećanja. Osećaj tabua je bio veoma jak. Čim su uspele da jedne drugima iskažu svoja maštanja, svoje želje, njihova istinska iskustva, samo pisanje je takođe bilo oslobođeno. Te mlade žene teže novim uzorima jer su svesne toga da imitiranje muškaraca ne vodi slobodi. Francuzi su bili u stanju da stvore veoma lepu erotsku književnost jer kod njih nije bilo puritanskih tabua, i najbolji pisci bi se okretali erotskom pisanju a da ne osećaju da je njihova senzualnost nešto čega se treba stideti i ponašati prema tome s prezirom.
Ono što treba da postignemo, ideal, jeste priznavanje ženine senzualne prirode, prihvatanje njenih potreba, znanja o raznovrsnim temperamentima, i da je radovanja tom delu svoje prirode, isto tako prirodno kao što cvet raste, nailazi plima, kreću se planete. Senzualnost kao priroda, sa mogućnošću ekstaze i radosti. Rečnikom Žena, sa mogućnošću sartorija. Još uvek smo pod opresivnom puritanskom upravom. Činjenica da žene pišu o seksualnosti ne znači oslobođenost. One pišu o tome sa istom vulgarnošću i snishodljivošću kao i muškarci. Ne pišu sa ponosom i radošću.
Istinsko oslobođenje erotskog leži u prihvatanju činjenice da ima milion lica, milion oblika erotike, milion njenih ciljeva, prilika, atmosfera i varijacija. Pre svega treba da se oslobodimo krivice za njeno širenje, zatim da ostanemo otvorene za njena iznenađenja, raznovrsne izraze, i (dodati moju ličnu formulu za puno uživanje) stopiti je sa pojedinačnom ljubavlju i strašću za posebno ljudsko biće, pomešeti je sa snovima, maštanjima, i emocijom da bi dostigla svoju najvišu moć. Možda su postojala vremena kolektivnih rituala, kada su senzualna oslobođenja dostizala svoj vrhunac, ali mi više nismo u kolektivnim ritualima, i što je jača strast za jednog određenog pojedinca, usredsređeniji, žešći i gorljiviji je ritual jedan prema jedan.
Esej Erotizam u žena prvi put je objavljen u časopisu Playgirl 1974.godine.
“Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.
Anais Nin (1903-1977) francuska spisateljica, poznata po svojim Dnevnicima koje je pisala skoro šezdeset godina, kao i po erotskoj književnosti. Poznato je da je godinama živela kao bigamist. Njen prvi suprug je bio Hugh Guiler, bankar i umetnik, s kojim se venčala oko 1920. godine. Njen drugi suprug je bio Rupert Pole , šumar, s kojim se venčala dok je još bila u braku sa Gulierom.Obojica muškaraca, po svemu sudeći, nisu uopšte znali za Ninin dvostruki život dok se nisu sreli sve do njene smrti 1977. Nakon što je Hugh Gulier umro 1985, necenzurisane verzije njenih Dnevnika su objavljene od strane Ruperta Polea. Ona je bila jedna od prvih žena koje su istraživale u domenu erotske literature, a svakako prva ugledna i priznata žena moderne Evrope koja je pisala erotsku književnost. Godine 1940., suočena sa besparicom, Nin, Henry Miller i njihovi prijatelji, otpočeli su sa pisanjem pornografskih priča za anonimnog “kolekcionara”. Naplaćivali su jedan dolar po stranici i uglavnom su ovaj posao shvatali kao jednu veliku zabavu. Anais Nin nikad nije dozvoljavala da se te priče objave, ali se predomislila 1970. godine i one su se pojavaile u knjigama “Venerina delta” i “Male ptice”.
Anais Nin je bila prijateljica, a i ljubavnica mnogih značajnih književnika svog vremena, uključujući Henry Millera, Antonin Artauda, Edmund Wilsona, Gora Vidala i, Lawrence Durella itd.
Strastvena ljubavna afera sa Millerom, snažno je uticala na nju i kao ženu i kao spisatejicu. Glasine da je Anais Nin bila biseksualna dodatno su podstaknute filmom Philipa Caufmana “Henry i June”. Film je baziran na istoimenoj noveli Anais Nin i posebno se bavi odnosom između nje i Henry Millera, ali su prikazane i eksplicitne erotske scene izmedju Anais Nin i Millerove supruge, June. I za Anais Nin i za Millera, June je bila femme fatale, žena neodoljive erotike i magične harizme. Poznato je da joj je Ninova poklanjala nakit, odeću, novac , a da je često sama ostajala bez ičega. Međutim, u svom Dnevniku iz 1940, ona je negirala da je biseksualna, odnosno, naglašava da može biti privučena ženskom erotikom, ali da joj je sam sekusalni čin odbojan. U jednom od neobjavljenih članaka Anais Nin piše i o incestuoznom odnosu sa ocem (House of Incest). Godine 1973. Anais Nin je primila počasni doktorat Univerziteta umetnosti Filadelfija, 1974. postala je član Nacionalnog instituta za umetnost Sjedinjenih Država. Rekla je: “Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.
Erotizam u ženi (1974)
Anais Nin (1903 - 1977)
Po sopstvenom zapažanju, rekla bih da žena nije razdvojila ljubav i senzualnost dok muškarac jeste. To dvoje se obično prožima u žene; njoj je potrebno bilo da voli muškarca kome se daje ili da bude voljena. Posle vođenja ljubavi izgleda da joj je potrebna potvrda da je to ljubav i da je čin seksualnog posedovanja deo razmene koju diktira ljubav. Muškarci se žale da žene zahtevaju uveravanja ili izraze ljubavi. Japanci su priznali ovu potrebu, i u stara vremena bilo je apsolutno pravilo da je posle noći vođenja ljubavi, muškarac morao da sroči pesmu i isporuči je svojoj ljubavi pre nego što se probudi. Šta li je to bilo ako ne vezivanje vođenja ljubavi i ljubavi?
Verujem da žene još uvek zameraju nagli odlazak, nedostatak priznavanja rituala koji se upravo zbio; njima su još uvek potrebne reči, telefonski poziv, pismo, gestovi koji senzualni čin čine posebnim, ne anonimnim i čisto seksualnim.
To može ili ne mora da nestane u moderne žene, namernim poricanjem svih njenih prošlih sopstava, i može postići ovo razdvajanje seksa i ljubavi koje, po mom shvatanju, umanjuje užitak i snižava visoki kvalitet vođenja ljubavi. Jer se vođenje ljubavi postiže, uzdiže, intenzivira njegovom emotivnom sadržinom. Mogli biste ga porediti sa razlikom između solo izvođača i širokog dometa orkestra.
Svi se bavimo odbacivanjem lažnih sopstava, programiranih sopstava, sopstava koja su stvorile naše porodice, naša kultura, naša religija. To je ogroman zadatak jer je istorija žena isto toliko nepotpuna kao i istorija crnaca. Činjenice su zatamnjene. Neke kulture kao što su indijska, kambodžanska, kineska i japanska učinile su svoj senzualni život veoma pristupačnim i poznatim kroz svoje muške umetnike. Ali, često, kada su žene htele da otkriju osobine svoje senzualnosti, bile su sprečavane. Ne na neki očigledan način kao što je spaljivanje D.H. Lawrenceovih dela, ili osuda Henry Millera ili James Joysea, već dugim, stalnim poricanjem kritičara. Mnoge žene su posegle za korišćenjem muških imena za svoje delo da bi izbegle predrasude. Samo pre nekoliko godina, Violette Leduc je napisala potpun, rečit, dirljiv opis ljubavi među ženama. Nju je publici predstavila Simone de Beauvoir. Pa ipak, svaki prikaz koji sam pročitala ticao se moralnog suda o njenoj otvorenosti. Nije bilo moralnih sudova o ponašanju Henry Millerovih ličnosti, samo primedbi na jezik. U slučaju Violette Leduc radilo se o njenoj sopstvenoj ličnosti.
Violette Leduc u ''Kopilanki'' (La Batarde) je izričito slobodna:
"Izabela me je povukla unazad, povalila na perinu, podigla, držala me u naručju: uzimala me je iz sveta u kome nikad nisam živela tako da bi mogla da me baci u svet koji još nisam dosegla; usne su malo otvorile moje, ovlažile su mi zube. Suviše mesnat jezik me uplaši; ali čudna virilnost nije ulazila na silu. Odsutno, mirno sam čekala. Usne su lutale po mojim usnama. Srce mi je udaralo prejako i htelo da produži slatkoću otiska, novo iskustvo milovanja na mojim usnama. Izabela me ljubi, rekoh sebi. Ona je označavala krug oko mojih usta, ona je zaokruživala uznemirenje, vodila je hladni poljubac do svakog ugla, dve stakato muzičke note na mojim usnama; tada su njena usta pritisnula moja još jednom, umirujući se tamo.... Još smo grlile jedna drugu, obe smo želele da je ona druga proguta....Dok je Izabela ležala iscrpljena preko mog otvorenog srca želela sam da osetim kako ulazi u njega. Naučila me je da se otvorim u cvet.... Njen jezik, njen plamičak, omekšavao je moje mišiće, moju put... Cvet se otvorio u svakoj pori moje kože...."
Treba da odbacimo samosvest. Žene će morati da odbace svoje imitiranje Henry Millera. Sasvim je u redu da se senzualnost tretira sa humorom, sa karikaturom, nepristojnošću, ali je to samo drugi način da se svedemo na usputnost, nevažne oblasti iskustva.
Žene su obeshrabrivane u otkrivanju svoje senzualne prirode. Kada sam napisala ''Uhodu u kući ljubavi'' 1954. god. (''Spy in the House of Love'') ozbiljni kriticari su Sabinu nazivali nimfomankom. Sabinina priča je da u deset godina bračnog života, ima dva ljubavnika i jedno platonsko prijateljstvo sa homoseksualcem. To je prva studija o ženi koja nastoji da razdvoji ljubav od senzulnosti kao što to čini muškarac, da traga za senzualnom slobodom. Nazvali su je pornografskom u svoje vreme. Jedan od "pornografskih" odeljaka:
"Sklonili su se od očiju sveta, pevačevih profetskih, lomnih, plodničkih prologa. Niz zarđale prečke merdevina do podzemlja noći naklonjene prvom muškarcu i prvoj ženi na početku sveta, kada nije bilo reči kojima su mogli da zauzmu jedno drugo, ni muzike za serenade, ni poklona za udvaranje, ni turnira da zadive i izazovu klicanje, ni drugorazrednih alata, ni nakita, đerdana, kruna za pokoravanje, već samo jedan ritual, radosnog, radosnog, radosnog, radosnog utiskivanja žene na senzualni jarbol muškarca."
Drugi odeljak iz Uhode, etiketiran kao pornografski:
"Njegova milovanja su bila tako nežna da su bila skoro kao mamljenje, kao izmičući izazov na koji se bojala da odgovori da ne bi nestao. Njegovi prsti su je mamili, i povlačili se kada bi je uzbudili, njegova usta su je mamila i zatim izbegavala, lice i telo su se primicali tako blizu, venčavajući svaki ud, i zatim se otklizala u tamu. On bi tražio svaku oblinu i udubljenje u koje je mogao da utisne svoje toplo glatko telo i iznenada se umirivao, ostavljajući je u nedoumici. Kada bi uzimao njena usta skidao bi ruke sa nje, kada bi odgovorila na pritisak njegovih butina, on bi prestao da ih napinje. Nigde ne bi dozvoljavao dovoljno dugo spajanje, već proveravao svaki zagrljaj, svaku oblast njenog tela i zatim napuštajući ga, kao da ga samo raspaljuje i zatim izbegava završno mešanje. Mamljenje, toplo, drhtavo, rasplinjavajući kratki spoj čula pokretnih i nemirnih kakav je bio celog dana, i ovde noću, sa uličnom svetiljkom koja otkriva njihovu nagost ali ne oči, bila je uzdignuta do skoro nepodnošljivog iščekivanja užitka. Napravio je od njenog tela žbun šaronskih ruža, istiskujući polen, svaki pripremljen za sreću.
Tako dugo odlagano, tako dugo mamljeno da kad je došlo do posedovanja ono je nagradilo čekanje dugom, produženom, dubokom snažnom ekstazom."
Žene kroz svoje ispovesti otkrivaju stalnu podređenost. U dnevniku George Sand nailazimo na ovaj događaj: Zola joj se udvarao i dobio noć vođenja ljubavi. Pošto se otkrila kao potpuno senzualno nesputana, on je ostavio novac na noćni stočić kad je otišao, podrazumevajući da je strasna žena prostitutka.
Ali ako ste uporni u proučavanju ženske senzualnosti naći ćete ono što leži na kraju svih proučavanja, da nema uopštavanja, da ima onoliko tipova žena koliko žena uopšte ima. Ustanovljeno je da erotski spisi muškaraca ne zadovoljavaju žene, da je vreme da napišemo svoje sopstvene, da postoji razlika u erotskim potrebama, fantazijama i stavovima. Eksplicitnost kasarni ili klinički rečnik ne uzbuđuju većinu žena. Kada su se pojavile prve knjige Henry Millera, predvidela sam da će se dopasti ženama. Pomislila sam da će im se dopasti pošteno priznanje želje koja je bila u opasnosti da nestane u puritanskoj kulturi. Ali nisu imale razumevanja za agresivan i prost jezik. Kama Sutra, indijski priručnik za erotiku, naglašava potrebu pristupa ženi sa osećajnošću i romantikom, da se ne cilja direktno na fizičko posedovanje, već da se pripremi romantičnim udvaranjem. Ovi običaji, navike, ponašanja, menjaju se od jedne do druge kulture, od jedne do druge zemlje. U prvom dnevniku jedne žene (napisanom 900. godine), Priči o Gendžiju (Tales of Gengi) Lady Murasaki, erotizam je veoma nežan, obučen u poeziju, i usmeren na delove tela koje zapadnjaci retko zapažaju: nagi vrat koji se pokazuje između kose i kimona.
Postoji opšta saglasnost samo o jednom, da su ženine erogene zone prostrte po čitavom njenom telu, da je osetljivija na milovanja, i da je njena senzualnost retko direktna i neposredna kao kod muškarca. Postoji atmosfera vibriranja kojoj je potrebno da bude probuđena i koja ima posledice na završno uzdizanje.
Feminiskinja Kate Millett je nepravedna prema Lawrencu. Šta god da je ideološki zastupao, nije bila dovoljno prefinjena da vidi da u njegovom delu, u kome se otkriva njegovo istinsko sopstvo, on veoma brine za ljubavni odgovor žene.
Moj omiljeni odlomak je iz '' Ljubavnika Lady Chatterley'':
"Tada kad je počeo da se kreće, u iznenadnom bespomoćnom orgazmu, probudili su se u njoj novi čudni talasi. Talasi, talasi, talasi, talasi, kao prelivanje mekih plamičaka, mekih kao perca, hitajućih ka blistavosti, izvrsnih, izvrsnih i mešajući je potpuno rastopljenu. Bilo je to kao zvončići koji se sve više i više uzdižu do vrhunca. Ležala je nesvesna divljih usklika koje je izgovorila na kraju... osetila je njegov meki pupoljak u sebi kako se trlja, i čudni ritmovi kako se odsijavaju u njoj sa čudnim ritmičnim rastom kretanja, talasajući se i talasajući se sve dok nije ispunio njenu raspadajuću svest, i počinjao ponovo neizrecivo kretanje koje zaista nije bilo kretanje, već čisto produbljavanje virova osetljivosti koji su tekli dublje i dublje kroz sve njene pore i svest, dok nije bila savršeni koncentrični fluid osećanja, i ležala je tamo kličući nesvesnim neartikulisanim kricima. Glas iz potpune noći, života!".
Razočaravajuće je bilo, u naše vreme, otkriti da žene koje su se udvarale jedne drugima nisu neminovno prihvatile senzualnije, nežnije načine zadovoljavanja požude, već su to činile sa istom agresivnošću i neposrednim napadom kao muškarci.
Lično verujem: taj brutalni jezik koji koristi Marlon Brando u Poslednjem tangu u Parizu, daleko je od toga da deluje na ženu, odvraća je. To poništava, vulgarizuje senzualnost, izražava samo kako je puritanac vidi, kao nisku, zlu i prljavu. To je odsjaj puritanizma. To ne podstiče žudnju. To poživotnjuje seksualnost. Nalazim da se većina žena tome suprotstavlja kao uništavanju erotike. Među nama, napravile smo razliku između pornografije i erotike. Pornografija tretira groteskno seksualnost da bi je dovela do životinjskog nivoa. Erotika uzdiže senzualnost bez te potrebe da je animalizuje. I većina žena sa kojima sam to raspravljala slaže se da žele da razviju erotsko pisanje sasvim različito od muškog. Stav muških pisaca se ne dopada ženama. Lovac, nasilnik, onaj kome je seksualnost pohota, ništa više.
Povezivanje erotike sa osećanjima, ljubavlju, izborom izvesne osobe, personalizacijom, individualizacijom, to će biti rad žena. Biće sve više i više žena koje će pisati o svojim sopstvenim osećanjima i iskustvima.
Otkriće ženine erotske sposobnosti i njeno izražavanje će doći čim žene prestanu da slušaju svoje žalopojke na muškarce. Ako ne vole lov, proganjanje, na njima je da izraze ono što vole i otkriju to muškarcima, kao što su to radile u orijntalnim pričama, ushićenjima drugim oblicima ljubavnih igara. Za sada je njihovo pisanje negativno. Čujemo samo ono što ne vole. One se gnušaju uloge zavođenja, ljupkosti, svih načina da se stvori erotska atmosfera o kojoj sanjaju. Kako može muškarac da postane svestan ženske osećajnosti putem čitavog tela kada su pokrivene džinsom, koji njeno telo čini sličnim telu njegovih drugara, sa izgledom za samo jedan otvor prodiranja? Ako je istina da je ženski erotizam raširen po čitavom njenom telu, tada je njeno današnje odevanje potpuno poricanje tog faktora.
Zatim, postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
Puritanizam visi nad glavom američke književnosti. To čini da muški pisci pišu o seksualnosti kao niskom, vulgarnom, životinjskom poroku. Neke žene pisci su ih imitirale, ne znajući koji bi drugi model sledile. Jedino što su postigle jeste da obrnu uloge: žene bi se ponašale kao muškarci, vodile ljubav i odlazile ujutro bez reci nežnosti, ili bilo kog obećanja trajanja. Žena je postala otimač, napadač. Ali ništa time nije bitno pormenjeno. Još uvek nam je potrebno da znamo kako žene osećaju, i one će to morati da izraze pisanjem.
Mlade žene se okupljaju da istraže svoju senzualnost, da otklone inhibicije. Mlada nastavnica književnosti, Tristina Reiner, pozvala je nekoliko studentkinja UCLA da razgovaraju o erotskom pisanju, da prouče zašto su bile toliko inhibirane u opisivanju svojih osećanja. Osećaj tabua je bio veoma jak. Čim su uspele da jedne drugima iskažu svoja maštanja, svoje želje, njihova istinska iskustva, samo pisanje je takođe bilo oslobođeno. Te mlade žene teže novim uzorima jer su svesne toga da imitiranje muškaraca ne vodi slobodi. Francuzi su bili u stanju da stvore veoma lepu erotsku književnost jer kod njih nije bilo puritanskih tabua, i najbolji pisci bi se okretali erotskom pisanju a da ne osećaju da je njihova senzualnost nešto čega se treba stideti i ponašati prema tome s prezirom.
Ono što treba da postignemo, ideal, jeste priznavanje ženine senzualne prirode, prihvatanje njenih potreba, znanja o raznovrsnim temperamentima, i da je radovanja tom delu svoje prirode, isto tako prirodno kao što cvet raste, nailazi plima, kreću se planete. Senzualnost kao priroda, sa mogućnošću ekstaze i radosti. Rečnikom Žena, sa mogućnošću sartorija. Još uvek smo pod opresivnom puritanskom upravom. Činjenica da žene pišu o seksualnosti ne znači oslobođenost. One pišu o tome sa istom vulgarnošću i snishodljivošću kao i muškarci. Ne pišu sa ponosom i radošću.
Istinsko oslobođenje erotskog leži u prihvatanju činjenice da ima milion lica, milion oblika erotike, milion njenih ciljeva, prilika, atmosfera i varijacija. Pre svega treba da se oslobodimo krivice za njeno širenje, zatim da ostanemo otvorene za njena iznenađenja, raznovrsne izraze, i (dodati moju ličnu formulu za puno uživanje) stopiti je sa pojedinačnom ljubavlju i strašću za posebno ljudsko biće, pomešeti je sa snovima, maštanjima, i emocijom da bi dostigla svoju najvišu moć. Možda su postojala vremena kolektivnih rituala, kada su senzualna oslobođenja dostizala svoj vrhunac, ali mi više nismo u kolektivnim ritualima, i što je jača strast za jednog određenog pojedinca, usredsređeniji, žešći i gorljiviji je ritual jedan prema jedan.
Esej Erotizam u žena prvi put je objavljen u časopisu Playgirl 1974.godine.
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna
Ko je bila Anais Nin?
Ko je bila Anais Nin? Žena-mit, strastvena, harizmatična i originalna umjetnica ili, pak, poput Alme Mahler ili Dore Maar - tek fatalna muza muškim stvarateljima? U svakome slučaju, makar i nije dominirala njezina uloga spisateljice, svoje doba, prvu polovicu 20. stoljeća, obojala je vatrom, slaveći umjetnost i umjetnički svijet, slaveći sam život. Čak i u ratnome vihoru ili u vremenima kada je njegova sjena nadvijala sva područja, ostala je vjerna svome idealu, svojoj filozofiji: "Umjetnost je moja jedina religija".
Radoznala, vatrena, spremna na seksualne eksperimente, sablažnjava i diže prašinu i dan danas, 30 godina nakon svoje smrti. Rođena je iste godine kad i moja baka (1903) i čak gotovo istog datuma (dan razlike): dva paralelna života u dvije totalno različite dimenzije. I dok je Anais, opsesivno tražeći ideal, svoj ljubavni apsolut, u istom periodu imala i po 4 stalna ljubavnika, tu i tamo i pokoju ljubavnicu (eksperimentalna iskustva neću brojati), primala i davala... dotle je moja baka svake večeri, umorna i željna sna, stisnutih zubi obavljala svoju bračnu dužnost, podnoseći žrtvu uime ljubavi. No, možda niti ne moram ići tako daleko, čak do svoje pokojne bake... ionako je to tema za sebe.
Anais je bila vrlo istinoljubiva lažljivica: "Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite" - rekla je u jednom od svojih dnevnika. I u ovome svome dnevniku, odnosno skupini dnevničkih zapisa pod nazivom "Vatra" Anais opisuje, i naknadno proživljava svoju potragu za vječnom, idealnom ljubavlju, s vremenom sve svjesnija da će to teško pronaći u jednome muškarcu (ili ženi).
Uzimala je zato, grabila (zauzvrat pružajući još više) od svakog ponešto, onoliko koliko je mogla: blizanačku srodnost s nekim, sklad intelekata, kreativnu suradnju, emociju, senzualnost... ponajviše strast u svoj svojoj punini - od anđeoski uzvišene (ili je ona postala takvom tek profiltrirana u njenim zapisima?) do one sirove (nije joj ležala ali ju je intrigirala). U partneru je tražila i nalazila - i ravnopravnost, i oca i majku, i dijete... tražeći čitavo vrijeme snagu koju joj drugi može pružiti i upotpuniti njenu osobnost. Na kraju, u boli pomalo slatkastog okusa, spoznala je da ta snaga leži tek u njoj samoj, da ni ne postoji taj muškarac čija snaga premašuje njenu.
U ovom trećem dijelu necenzuriranog Dnevnika, Anais zapise počinje preseljenjem iz Pariza u New York, u kojem proživljava neku vrstu strasti sa prijateljem psihoanalitičarem i Freudovim učenikom Otom Rankom. New York u to doba posjeduje bujnost po njenoj mjeri, njegovo vatreno srce kuca skupa s njenim, u ritmu jazza, pleše i živi dinamično i strasno. Anais je u tom gradu iznimno kreativna - piše, uspješno se bavi psihoanalizom i intenzivno živi. Na kraju, ipak se vraća u Pariz, shrvana spoznajom da je jedina osoba, njen "blizanac" (Rank), s kojom je mogla disati istim ritmom i intenzitetom, podijeliti sve, jedini koji je posjedovao nešto i onog profinjenog ženskog principa, ustvari paradoksalno, bio muškarac koji ju tjelesno uopće nije privlačio. Pokušaji da prevari vlastito tijelo i Rankovu dušu - propali su. Vraća se u Pariz, svom vječnom mužu Hugu i vječnom ljubavniku Henryju Milleru.
Henry je njena dugogodišnja sudbina, njen literarni i životni lajtmotiv, onaj s kojim je uvijek strast bila na vrhuncu, s kojim je mogla potičući njegovo stvaralaštvo, brusiti i vlastitu kreativnost. Bila je njegova muza, njegov "mecena", moralni i financijski. A Henry je bio "životni nadrealist" koji previše ne brine o sutra, koji strasno radi, živi, jede, pije i vodi ljubav (ne nužno samo s Anais). On s drugima (običnim i prostim ljudima) uživa i veseli se, iskorištava pritom koga god može. Anais je ovim bila istinski zgrožena, često slomljena tim njihovim razlikama, Henryjevim neprofinjenim hedonizmom, neizbirljivošću, jednostavnošću. Henry bi rekao da se želi zabavljati "da ne završi kao Nietzshe" i tu bi raspravi bio kraj.
Svejedno, ona Henryja nikad ne napušta, potiče ga u radu i izdavaštvu, promoviranju svog djela, posuđuje novac i radi za njega, ljubi ga, kuha mu i krpi, plaća stanarinu. Žena - zmaj. Njoj ništa nije bilo problem dokle god se iluzija činila gotovo potpunom (ili barem dio iluzije). Doista, je li slavnom Milleru Anais u većoj mjeri bila "muza" ili možda ipak više jedna vjerna "muzara"? Povremeno potpuno svjesna svoje žrtve ispisivala bi ogorčeno rečenice poput ove: "Henry, ti nisi muškarac, ti si dijete koje sisa grudi dok ne prokrvare". Ipak, na kraju krajeva, Henry je obilato nudio ono što joj je bilo strahovito potrebno (svoje usne, svoju vatru, životan dijalog i poticaj njenom stvaralaštvu).
Zapisi Anais Nin, dok se u njima "zrcalimo", u stvari pružaju mnoštvo dokaza, primjera, da smo vrlo skloni voljeti "sliku", projekciju, iluziju, da nam je uobličena slika počesto i važnija od stvarne osobe. Romantična Anais, ipak je bila posve svjesna da brak (u uobičajenom obličju) ustvari razara san o ljubavi kao apsolutu, da onemogućuje život leptiraste slobode. Imala je sreću da joj je njen Hugh omogućio takav ležeran i latentan brak, uvijek joj privržen, pružao duhovnu i materijalnu potporu, a uz to nudeći velikodušno i slobodu. Nakon svih njenih neuspjelih letova, Hugo je bio ono "mekano tlo". Je li pošteno? Ako je već Hugo tako bio sretan... naša moralna prosudba je suvišna.
Mitsko biće ili žena-djevojčica-sanjalica? Padala je i dizala se lako, brišuči tragove na duši poput djeteta, težeći uvijek jednom cilju - da od svog života stvori umjetnost. Kako je sama rekla, paralelno je živjela fizičku i metafizičku stvarnost. Nije bila baš naivna, možda je znala i zažmiriti, ali ipak, vrlo oštroumna i kritična prema "prostim, beznačajnim" ljudima (dašak snobizma?), no, isto tako i prema onoj drugoj vrsti - "ljudima umotanima u celofan".
Čitajući njene dnevnike, vrlo jasno možemo pratiti (makar da je i floskula) "ženski" i "muški" princip. Žene se, kao o danas čine moćnijima, otpornijima, jasnijih ciljeva... Žene su u njenim zapisima te koje ne stavljaju lako točku. Anais kaže da se niti jedna njena vatra nije ugasila. Ona u stvari samom "paljenju vatre" pridaje ritualni značaj.
U trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, ona nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umjetnika i revolucionara, komunista - idealista. Strasno se zaljubljuju. Anais je presretna što je konačno riječ o istinskoj strasti, životnom elanu, i što ona Gonzalu ne služi kao "iskra", poticaj za stvaralaštvo, umjetnost. Neko vrijeme ovu ljubav idealizira, neprekidno vode ljubav u zanosu, Gonzalo postaje otjelovljenje njenog "sna"...
Stranice njenog dnevnika ispunjene ovim fatalnim muškarcem ispisuje drugačijim stilom. To više nije onaj, namjerno "dokumentaristički", "sirov" (užasavala se inače "metamorfoza" i umjetničkih zahvata u srž životnosti). Stil ovdje postaje pomalo nalik nadrealnom, nije riječ o struji svijesti, prije nekoj emotivnoj struji koja lebdi ponad svijesti koja autoricu zaljuljava, na poetičan i muzikalan način. Ljubavna sreća "na papiru" doduše, zna biti i pomalo dosadna, jer misao je tek jedna, kristalno jasna i čista; teško je izbjeći i doslovna i metaforička ponavljanja. Nin i inače (posve je svjesna toga) zna u dnevnicima patiti od "viškova", katkad je nepotrebno kitnjasta, no, to je i u skladu s doslovnošću prikaza emotivno proživljenog. Uvijek je i bila u dilemi: posvetiti se Dnevnicima ili fikciji, sve svjesnija da je za dnevničku prozu talentiranija.
Da se vratim na fatalnog Gonzala - i tu se ponovila sudbina "žrtvovanja" za još jedan muški ideal - komunizam. Anais na mnogim mjestima jako lijepo obrazlaže zašto je nesklona kolektivnim osjećajima, revolucijama, zašto se ne pronalazi u aktivizmu koji, kako je smatrala, guši umjetnički individualizam:
"Zapravo radim za republikansku Španjolsku jer sam zaljubljena, a to je jedino važno... moja ženska duša se ruga svim tim imenima, svim tim muškim okupljanjima, jer vidim kroz njih, iza njih. Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti."
U žarištu sveg, na prvi dojam nemirnog i promiskuitetnog Anaisinog života je njen "ples", njena "vatra" koja je obasjala mnoge, i muškarce i žene s kojima se susretala. Za njen konstantni vatreni ples između nekoliko osoba istodobno, za njen čarobni efekt kako sama veli "miješanja i prelijevanja spermi", bila je naravno potrebna i velika umješnost i lukavost u balansiranju, talent za laganje. Isplela je savršenu mrežu od laži, i uz pomoć sreće koja izgleda doista prati hrabre, plivala je u tom vrlo kompleksnom ambijentu poput ribe u vodi. Možda upravo zato što se lažući, osjećala potpuno nevinom. Upravo ta konstantna gradnja kule od laži, prilagodba suludom rasporedu, postizanje totalne ležernosti u glumljenju svima naokolo, bilo bi ono što bi većinu žena, njenog temperamenta i radoznalosti, ipak posve umorilo. Kapitulirale bi. Zanimljivo je da ju materijalne teškoće nikad nisu osobito uznemiravale - povremena neimaština, snalaženje, posudbe i prebijanje dugova, bilo joj je poput disanja, o čemu ne razmišljaš. Njen um je nastavala emocija, strast i kreativnost, a fizikalnosti su uspješno nadomještavane "metafizičkim".
U čemu je značaj Dnevnika Anais Nin, koje je pisala redovito, preko 35 000 stranica, od 1914 (svoje jedanaeste godine) pa sve do svoje smrti (prije nešto više od 30 godina)? Osim što su vrlo vjerno svjedočanstvo jednog vremena, sa socijalno -političke strane i puno više one umjetničke (svijet stvaralaca umjetnosti), velika vrijednost je u njenoj hrabrosti da duhu ili "ženskoj emociji i strasti" da jednu kultnu dimenziju, i u tome da je, iako živeći netipično, ispred vremena, ipak dala jedan jasan portret snažne žene, žene muškog uma a ipak sazdane od krhke tvari sanja. Primjer gdje se upravo lakoćom življenja i iskrenosti prema svom vlastitom biću, uspijeva probuditi "sve svoje demone" bez kojih život nekih nije tako životan. I na kraju, činjenica da ideal druge polovice ne postoji, da savršen partner ne postoji. Da tek vlastita snaga rađa kreaciju. A one loše demone, koji pustoše, uspješno rastjeruje tek samoća u vlastitoj sobi ili duši, s odškrinutim prozorom, svjesni da se u žamor izvana stignemo bilo kad uklopiti. "To nije ludost nego puka kreacija u prostoru i samoći. To nije shizophrenija nego viđenje svijeta, grad obješen na nebu, ritam koji traži samoću... slika se počinje slikati otvorenim mrljama na platnu."
Na kraju, da li je Anais bila žena koja je uspjela ugrabiti svoj san, beskompromisno, ili je njen život ipak bila konstantna i vrsna za nju samu, ali ipak - prilagodba muškom svijetu? U svakom slučaju se borila i bez straha palila vatre i vatrice, i pretakala ih u svoje opsežno djelo.
"...Ja sam jedino sposobna zbrajati život, dok tako prepun ne postane nepodnošljiv, odveć snažan, i raspršujem se u krizama histerije, u milijune komadića, zbog prevelike količine života... Prava je patnja živjeti u "unutrašnjosti života"... netko bi me morao učiniti nesvjesnom. Ubiti me. Učiniti me neosjetljivom, nemoćnom. Dijelovi mene morali bi umrijeti, ali ja sam sve dobro zaštitila od umiranja. Moj dnevnik ključa od života, preplavljen je stvarnošću, puca od topline"
Ko je bila Anais Nin? Žena-mit, strastvena, harizmatična i originalna umjetnica ili, pak, poput Alme Mahler ili Dore Maar - tek fatalna muza muškim stvarateljima? U svakome slučaju, makar i nije dominirala njezina uloga spisateljice, svoje doba, prvu polovicu 20. stoljeća, obojala je vatrom, slaveći umjetnost i umjetnički svijet, slaveći sam život. Čak i u ratnome vihoru ili u vremenima kada je njegova sjena nadvijala sva područja, ostala je vjerna svome idealu, svojoj filozofiji: "Umjetnost je moja jedina religija".
Radoznala, vatrena, spremna na seksualne eksperimente, sablažnjava i diže prašinu i dan danas, 30 godina nakon svoje smrti. Rođena je iste godine kad i moja baka (1903) i čak gotovo istog datuma (dan razlike): dva paralelna života u dvije totalno različite dimenzije. I dok je Anais, opsesivno tražeći ideal, svoj ljubavni apsolut, u istom periodu imala i po 4 stalna ljubavnika, tu i tamo i pokoju ljubavnicu (eksperimentalna iskustva neću brojati), primala i davala... dotle je moja baka svake večeri, umorna i željna sna, stisnutih zubi obavljala svoju bračnu dužnost, podnoseći žrtvu uime ljubavi. No, možda niti ne moram ići tako daleko, čak do svoje pokojne bake... ionako je to tema za sebe.
Anais je bila vrlo istinoljubiva lažljivica: "Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite" - rekla je u jednom od svojih dnevnika. I u ovome svome dnevniku, odnosno skupini dnevničkih zapisa pod nazivom "Vatra" Anais opisuje, i naknadno proživljava svoju potragu za vječnom, idealnom ljubavlju, s vremenom sve svjesnija da će to teško pronaći u jednome muškarcu (ili ženi).
Uzimala je zato, grabila (zauzvrat pružajući još više) od svakog ponešto, onoliko koliko je mogla: blizanačku srodnost s nekim, sklad intelekata, kreativnu suradnju, emociju, senzualnost... ponajviše strast u svoj svojoj punini - od anđeoski uzvišene (ili je ona postala takvom tek profiltrirana u njenim zapisima?) do one sirove (nije joj ležala ali ju je intrigirala). U partneru je tražila i nalazila - i ravnopravnost, i oca i majku, i dijete... tražeći čitavo vrijeme snagu koju joj drugi može pružiti i upotpuniti njenu osobnost. Na kraju, u boli pomalo slatkastog okusa, spoznala je da ta snaga leži tek u njoj samoj, da ni ne postoji taj muškarac čija snaga premašuje njenu.
U ovom trećem dijelu necenzuriranog Dnevnika, Anais zapise počinje preseljenjem iz Pariza u New York, u kojem proživljava neku vrstu strasti sa prijateljem psihoanalitičarem i Freudovim učenikom Otom Rankom. New York u to doba posjeduje bujnost po njenoj mjeri, njegovo vatreno srce kuca skupa s njenim, u ritmu jazza, pleše i živi dinamično i strasno. Anais je u tom gradu iznimno kreativna - piše, uspješno se bavi psihoanalizom i intenzivno živi. Na kraju, ipak se vraća u Pariz, shrvana spoznajom da je jedina osoba, njen "blizanac" (Rank), s kojom je mogla disati istim ritmom i intenzitetom, podijeliti sve, jedini koji je posjedovao nešto i onog profinjenog ženskog principa, ustvari paradoksalno, bio muškarac koji ju tjelesno uopće nije privlačio. Pokušaji da prevari vlastito tijelo i Rankovu dušu - propali su. Vraća se u Pariz, svom vječnom mužu Hugu i vječnom ljubavniku Henryju Milleru.
Henry je njena dugogodišnja sudbina, njen literarni i životni lajtmotiv, onaj s kojim je uvijek strast bila na vrhuncu, s kojim je mogla potičući njegovo stvaralaštvo, brusiti i vlastitu kreativnost. Bila je njegova muza, njegov "mecena", moralni i financijski. A Henry je bio "životni nadrealist" koji previše ne brine o sutra, koji strasno radi, živi, jede, pije i vodi ljubav (ne nužno samo s Anais). On s drugima (običnim i prostim ljudima) uživa i veseli se, iskorištava pritom koga god može. Anais je ovim bila istinski zgrožena, često slomljena tim njihovim razlikama, Henryjevim neprofinjenim hedonizmom, neizbirljivošću, jednostavnošću. Henry bi rekao da se želi zabavljati "da ne završi kao Nietzshe" i tu bi raspravi bio kraj.
Svejedno, ona Henryja nikad ne napušta, potiče ga u radu i izdavaštvu, promoviranju svog djela, posuđuje novac i radi za njega, ljubi ga, kuha mu i krpi, plaća stanarinu. Žena - zmaj. Njoj ništa nije bilo problem dokle god se iluzija činila gotovo potpunom (ili barem dio iluzije). Doista, je li slavnom Milleru Anais u većoj mjeri bila "muza" ili možda ipak više jedna vjerna "muzara"? Povremeno potpuno svjesna svoje žrtve ispisivala bi ogorčeno rečenice poput ove: "Henry, ti nisi muškarac, ti si dijete koje sisa grudi dok ne prokrvare". Ipak, na kraju krajeva, Henry je obilato nudio ono što joj je bilo strahovito potrebno (svoje usne, svoju vatru, životan dijalog i poticaj njenom stvaralaštvu).
Zapisi Anais Nin, dok se u njima "zrcalimo", u stvari pružaju mnoštvo dokaza, primjera, da smo vrlo skloni voljeti "sliku", projekciju, iluziju, da nam je uobličena slika počesto i važnija od stvarne osobe. Romantična Anais, ipak je bila posve svjesna da brak (u uobičajenom obličju) ustvari razara san o ljubavi kao apsolutu, da onemogućuje život leptiraste slobode. Imala je sreću da joj je njen Hugh omogućio takav ležeran i latentan brak, uvijek joj privržen, pružao duhovnu i materijalnu potporu, a uz to nudeći velikodušno i slobodu. Nakon svih njenih neuspjelih letova, Hugo je bio ono "mekano tlo". Je li pošteno? Ako je već Hugo tako bio sretan... naša moralna prosudba je suvišna.
Mitsko biće ili žena-djevojčica-sanjalica? Padala je i dizala se lako, brišuči tragove na duši poput djeteta, težeći uvijek jednom cilju - da od svog života stvori umjetnost. Kako je sama rekla, paralelno je živjela fizičku i metafizičku stvarnost. Nije bila baš naivna, možda je znala i zažmiriti, ali ipak, vrlo oštroumna i kritična prema "prostim, beznačajnim" ljudima (dašak snobizma?), no, isto tako i prema onoj drugoj vrsti - "ljudima umotanima u celofan".
Čitajući njene dnevnike, vrlo jasno možemo pratiti (makar da je i floskula) "ženski" i "muški" princip. Žene se, kao o danas čine moćnijima, otpornijima, jasnijih ciljeva... Žene su u njenim zapisima te koje ne stavljaju lako točku. Anais kaže da se niti jedna njena vatra nije ugasila. Ona u stvari samom "paljenju vatre" pridaje ritualni značaj.
U trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, ona nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umjetnika i revolucionara, komunista - idealista. Strasno se zaljubljuju. Anais je presretna što je konačno riječ o istinskoj strasti, životnom elanu, i što ona Gonzalu ne služi kao "iskra", poticaj za stvaralaštvo, umjetnost. Neko vrijeme ovu ljubav idealizira, neprekidno vode ljubav u zanosu, Gonzalo postaje otjelovljenje njenog "sna"...
Stranice njenog dnevnika ispunjene ovim fatalnim muškarcem ispisuje drugačijim stilom. To više nije onaj, namjerno "dokumentaristički", "sirov" (užasavala se inače "metamorfoza" i umjetničkih zahvata u srž životnosti). Stil ovdje postaje pomalo nalik nadrealnom, nije riječ o struji svijesti, prije nekoj emotivnoj struji koja lebdi ponad svijesti koja autoricu zaljuljava, na poetičan i muzikalan način. Ljubavna sreća "na papiru" doduše, zna biti i pomalo dosadna, jer misao je tek jedna, kristalno jasna i čista; teško je izbjeći i doslovna i metaforička ponavljanja. Nin i inače (posve je svjesna toga) zna u dnevnicima patiti od "viškova", katkad je nepotrebno kitnjasta, no, to je i u skladu s doslovnošću prikaza emotivno proživljenog. Uvijek je i bila u dilemi: posvetiti se Dnevnicima ili fikciji, sve svjesnija da je za dnevničku prozu talentiranija.
Da se vratim na fatalnog Gonzala - i tu se ponovila sudbina "žrtvovanja" za još jedan muški ideal - komunizam. Anais na mnogim mjestima jako lijepo obrazlaže zašto je nesklona kolektivnim osjećajima, revolucijama, zašto se ne pronalazi u aktivizmu koji, kako je smatrala, guši umjetnički individualizam:
"Zapravo radim za republikansku Španjolsku jer sam zaljubljena, a to je jedino važno... moja ženska duša se ruga svim tim imenima, svim tim muškim okupljanjima, jer vidim kroz njih, iza njih. Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti."
U žarištu sveg, na prvi dojam nemirnog i promiskuitetnog Anaisinog života je njen "ples", njena "vatra" koja je obasjala mnoge, i muškarce i žene s kojima se susretala. Za njen konstantni vatreni ples između nekoliko osoba istodobno, za njen čarobni efekt kako sama veli "miješanja i prelijevanja spermi", bila je naravno potrebna i velika umješnost i lukavost u balansiranju, talent za laganje. Isplela je savršenu mrežu od laži, i uz pomoć sreće koja izgleda doista prati hrabre, plivala je u tom vrlo kompleksnom ambijentu poput ribe u vodi. Možda upravo zato što se lažući, osjećala potpuno nevinom. Upravo ta konstantna gradnja kule od laži, prilagodba suludom rasporedu, postizanje totalne ležernosti u glumljenju svima naokolo, bilo bi ono što bi većinu žena, njenog temperamenta i radoznalosti, ipak posve umorilo. Kapitulirale bi. Zanimljivo je da ju materijalne teškoće nikad nisu osobito uznemiravale - povremena neimaština, snalaženje, posudbe i prebijanje dugova, bilo joj je poput disanja, o čemu ne razmišljaš. Njen um je nastavala emocija, strast i kreativnost, a fizikalnosti su uspješno nadomještavane "metafizičkim".
U čemu je značaj Dnevnika Anais Nin, koje je pisala redovito, preko 35 000 stranica, od 1914 (svoje jedanaeste godine) pa sve do svoje smrti (prije nešto više od 30 godina)? Osim što su vrlo vjerno svjedočanstvo jednog vremena, sa socijalno -političke strane i puno više one umjetničke (svijet stvaralaca umjetnosti), velika vrijednost je u njenoj hrabrosti da duhu ili "ženskoj emociji i strasti" da jednu kultnu dimenziju, i u tome da je, iako živeći netipično, ispred vremena, ipak dala jedan jasan portret snažne žene, žene muškog uma a ipak sazdane od krhke tvari sanja. Primjer gdje se upravo lakoćom življenja i iskrenosti prema svom vlastitom biću, uspijeva probuditi "sve svoje demone" bez kojih život nekih nije tako životan. I na kraju, činjenica da ideal druge polovice ne postoji, da savršen partner ne postoji. Da tek vlastita snaga rađa kreaciju. A one loše demone, koji pustoše, uspješno rastjeruje tek samoća u vlastitoj sobi ili duši, s odškrinutim prozorom, svjesni da se u žamor izvana stignemo bilo kad uklopiti. "To nije ludost nego puka kreacija u prostoru i samoći. To nije shizophrenija nego viđenje svijeta, grad obješen na nebu, ritam koji traži samoću... slika se počinje slikati otvorenim mrljama na platnu."
Na kraju, da li je Anais bila žena koja je uspjela ugrabiti svoj san, beskompromisno, ili je njen život ipak bila konstantna i vrsna za nju samu, ali ipak - prilagodba muškom svijetu? U svakom slučaju se borila i bez straha palila vatre i vatrice, i pretakala ih u svoje opsežno djelo.
"...Ja sam jedino sposobna zbrajati život, dok tako prepun ne postane nepodnošljiv, odveć snažan, i raspršujem se u krizama histerije, u milijune komadića, zbog prevelike količine života... Prava je patnja živjeti u "unutrašnjosti života"... netko bi me morao učiniti nesvjesnom. Ubiti me. Učiniti me neosjetljivom, nemoćnom. Dijelovi mene morali bi umrijeti, ali ja sam sve dobro zaštitila od umiranja. Moj dnevnik ključa od života, preplavljen je stvarnošću, puca od topline"
vivijen- Moderator Foruma
-
Grad : Zvezdan
Browser :
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61993
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi
Strana 1 od 2 • 1, 2
Similar topics
» MAKEDONSKA MUZIKA
» Nismo mi od juce
» Osama jos uvek mrtav
» Solarna baklja danas pogađa Zemlju!
» Danas je Veliki četvrtak
» Nismo mi od juce
» Osama jos uvek mrtav
» Solarna baklja danas pogađa Zemlju!
» Danas je Veliki četvrtak
Strana 1 od 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu