GENOCIDOM NAD SRBIMA DO VELIKE ALBANIJE

KOSOVO I METOHIJA - GENOCIDOM NAD SRBIMA DO VELIKE ALBANIJE


AKO SRBIJA PRISTANE DA PRIZNA KOSOVO I METOHIJU (CELOVITO ILI PAK PODELJENJO) USLEDIĆE NE ULAZAK SRBIJE U EVROPSKU UNIJU, VEĆ TOTALNO UNIŠTENJE SRBIJE KROZ DALJI RASPAD SRBIJE NA VOJVODINU, RAŠKU, ŠUMADIJU, MORAVSKU I UŽIČKU OBLAST! SLIČNU ZAMKU JE VAŠINGTON POSTAVIO I RUSIJI ZA VREME VLADAVINE BORISA JELJCINA. MAJOR-GENERAL KGB-a BORIS RATNIKOV SVEDOČIO JE O TOME KAKO JE SPREČEN PLAN VAŠINGTONA DA SE IZAZOVE RAT IZMEĐU KINE I RUSIJE 1992. GODINE. PRVA FAZA PLANA BIO JE JAPANSKI ZAHTEV ZA KURILSKIM OSTRVIMA. DRUGA FAZA PLANA BILO JE PRIHVATANJE RUSIJE DA USTUPI SUVERENITET NAD KURILSKIM OSTRVIMA JAPANU. TREĆA FAZA PLANA - RUSKA KAPITULACIJA PRED JAPANSKIM ZAHTEVOM ZA KURILSKIM OSTRVIMA BILA BI POVOD ZA KINESKE PRETENZIJE PREMA JUŽNOM SIBIRU OD STRANE AMERIČKIH AGENATA U KINESKOM RUKOVODSTVU. I TAKO BI ČERUPANJE I OPŠTA PLJAČKA RUSIJE ZAPOČELA.

KOSOVO I METOHIJA JE DUHOVNA I ISTORIJSKA PRESTONICA SRPSKOG NARODA. USTO, KOSOVO I METOHIJA LEŽI NA 12 MILIJARDI TONA LIGNITA. A BITKA ZA RUSIJU BIĆE BITKA ZA NAJVEĆE SVETSKE REZERVE U PRIRODNIM BOGATSTVIMA. SRBI SU U TOJ MERI MAZOHISTI DA BI PRISTALI NA PRIZNANJE KOSOVA I METOHIJE ILI PAK PODELU, ŠTO JE ISTO TAKO LOŠA VARIJANTA, AKO NE I GORA. SUŠTINA JE U GEOPOLITIČKIM CIKLUSIMA, A TO ZNAČI DA NITI JEDNA IMPERIJA TOKOM ISTORIJE LJUDSKOG RODA NIJE BILA DO VEKA, VEĆ SE URUŠAVALA NA VRHUNCU SVOJE MOĆI. MI SADA PRISUSTVUJEMO KRAJU AMERIČKE IMPERIJE KROZ KRAH DOLARA I USPON RUSIJE, KINE I OSTALIH DRŽAVA BRIK GRUPE. ŠIPTARSKA DRŽAVA NA BALKANU JE REMETILAČKI FAKTOR SPRAM PRAVOSLAVNIH NARODA KOJI JE OKRUŽUJU I KOJE UGROŽAVA I NIJE ODRŽIVA BEZ SPOLJAŠNJE PODRŠKE. OTUDA ĆE KRAH AMERIČKE TOTALITARNE IMPERIJE, NOVOG SVETSKOG SATANISTIČKOG PORETKA PRAVLJENOG PREMA UZORU NA NACISTIČKU KORPORATIVNU DRŽAVU (PO KOJOJ SVETOM VLADA AMERIKA, VAZALI SU JOJ DRŽAVE POPUT NEMAČKE, A SVI OSTALI SU ROBOVI - PREMA REČIMA SAMOG BŽEŽINSKOG) ZNAČITI I KRAH MA KAKVE ŠIPTARSKE DRŽAVE NA BALKANU. ZBOG TOGA IDEJE O PODELI KOSOVA I METOHIJE PO KOJIMA BI SRBIMA PRIPAO BEZNAČAJNI I MALI DEO SEVERNOG DELA KOSOVA I METOHIJE PREDSTAVLJAJU SAMO NASTAVAK SRPSKOG SAMOUNIŠTAVAJUĆEG MAZOHIZMA. ŠTO SE TIČE RASPADA DRŽAVE, I JUGOSLAVIJA SE NIJE RASPADALA 50 GODINA, PA SE IZNENADA RASPALA. RASPAD MALIH I USLOVLJIVIH DRŽAVA, ROBOVA NOVOG TOTALITARNOG PORETKA, POD KONTROLOM JE SPOLJNJEG FAKTORA I UNUTARNJIH MAZOHISTA I IZDAJICA KOJI BI NACIONALNE INTERESE RADO PRODALI ZA ŠAKU SREBRNJAKA KAO ŠTO SU PRODALI I SVOJU DUŠU. TU JE VEĆ REČ FAUSTOVSKO-JUDINOM KOMPLEKSU.

ZAPADNI SREDNJESTRUJAŠKI MEDIJI SU POD ATLANTISTIČKOM CENZUROM I KONTROLOM, A NJIHOV CILJ JE DA OBIČNOJ POPULACIJI ISPERU MOZAK. ŠTO SE TIČE PODELE KOSOVA I METOHIJE, PODSETIO BIH I DA ZBOG SPORA OKO KURILSKIH OSTRVA - JAPAN NIJE NIKADA POTPISAO MIROVNI SPORAZUM SA RUSIJOM I PORED TOGA ŠTO JE BIO PORAŽENA STRANA U DRUGOM SVETSKOM RATU. JAPAN I DAN DANAS URUČUJE PROTESTNU NOTU RUSIJI ČIM NEKI OD RUSKIH ZVANIČNIKA, NEDAVNO I PREDSEDNIK MEDVEDEV, POSETE KURILSKA OSTRVA. ZA MENE KURISLKA OSTRVA NESUMNJIVO PRIPADAJU RUSIJI, ALI JE PRIMER JAPANA DOBAR UZOR ZA SRBE KAKO TREBA DA SE BRANE SRPSKI NACIONALNI INTERESI. A SRPSKE IZDAJICE ŽURE DA PRIZNAJU ILI PAK PODELE KOSOVO I METOHIJU KAO DA ĆE AMERIKA VLADATI SVETOM HILJADAMA GODINA! URAZUMIMO SE, KOSOVO I METOHIJA JE SRPSKA KOLEVKA I OSTAĆE SRPSKA. PRVI SRPSKI INTELEKTUALAC KOJI JE PREDLOŽIO PODELU KOSOVA I METOHIJE BIO JE AKADEMIK DOBRICA ČOSIĆ, ALI SA KOJIM NAMERAMA I KO STOJI IZA TAKVOG PREDLOGA. ČOSIĆ JE ZAPRAVO ČLAN ŠVAJCARSKE MASONSKE LOŽE ALPINA. A ŠTA MISLITE ODAKLE PIRAMIDA ISPRED SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI I ZBOG ČEGA SANU PREDNJAČI U ANTISRPSKOJ POLITICI. STVARI SU JASNE, SAMO TREBA LOGIČKI RAZMIŠLJATI KAKO VELI I PROFESOR VLAJKI.
mr Aleksandar Mitrović

[You must be registered and logged in to see this link.]

KOSOVO I METOHIJA - GENOCIDOM NAD SRBIMA DO VELIKE ALBANIJE

Kosovo i Metohija, dva centralna regiona dugogodišnje srpske države, zaista su suština srpskog duhovnog i kulturnog identiteta i državnosti od srednjeg veka do današnjih dana. Plodne i blage ravnice Kosova sa umerenom klimom, bogate vodnim resursima, sa visokim planinskim vencem koji ih okružuje graničeći se sa Albanijom, bile su bogom dano okruženje za plodan razvitak najviših dostignuća na svim poljima u srednjevekovnoj Srbiji. Kulturna i demografska snaga Srba je najbolje ilustrovana prisustvom do sada pronađenih 1500 spomenika srpske kulture. Mnoge istaknute vlastelinske srpske porodice su tada živele na tim prostorima, kao što su Brankovići, Hrebeljanovići, Musići, Vojinovići, a neke od njih su i začetnici srpkih dinastija.
Veliki broj otmenih zamkova sa bogatim aristokratskim životom unutar njihovih zidina postojalo je po celom Kosovu. To su takođe bila mesta okupljanja srpskog plemstva i centri gde su se donosile vazne političke i ostale odluke, a i mesta koja su posećivali strani izaslanici i istaknuti gosti iz plemićkih stranih vladajućih porodica. Ovo su neki od poznatijih srednjevekovnih zamkova: Svrčin, Pauni, Nerodimlja, Štimlje i mnogi drugi. U Svrčinu, je na primer, slavni spski car Dušan prvi put krunisan za kralja godine 1331-ve, a Pauni, poznat po svojoj lepoti, bio je omiljeno mesto kralja Milutina. U Pauni je 1342-ge srpski car Dušan primio Jovana VI Kantakuzina, jednog od pretendenta na Vizantijski tron tog vremena. Nerodimlja, sa tvrđavom Petrić oko dvorca, bila je omiljena rezidencija Stevana Dečanskog. U dvorcu Štimlje je kralj Uroš naplaćivao svoje dažbine. U Ribniku, blizu Prizrena, bili su dvorci srpskih careva Dušana i Uroša. Srpska elita i malobrojno plemstvo sagradilo je stotine malih kapela i nekoliko desetina hrišćanskih manastira-spomenika u toj oblasti. Neki od njih su sačuvani i do danas, kao što je Pećka Patrijaršija (od 1346-te sediste Srpskog Patrijarha), Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Banjska, Sveti Arhanđeli kod Prizrena i drugi. Srspke crkve i manastiri su vekovima bili vlasnici velikih kompleksa plodne zemlje. Naziv Metohije je nastao od grčke reči metoch što znači crkvena zemlja. Visoko razvijeni ekonomski život bio je integralni deo civilizacije na zavidnom nivou postignute u srednjevekovnoj Srbiji. Prizren je na primer, bio poznati ekonomski i trgovački centar, sa razvijenom proizvodnjom svile, centar zanata i brojnih naseobina gde su trgovci iz Kotora i Dubrovnika imali svoje kuće, a u 14-tom veku, Prizren je bio sedište dubrovačkog konzula za celu srpsku državu. I mnogi drugi trgovački centri kao što su Priština, Peć, Hoča i Vučitrn svedoče o snazi i visokoj razvijenosti ekonomskog života u tim regionima. Čuveni centri rudarstva bili su Trepča, Novo Brdo i Janjevo, od kojih je u 15-tom veku Novo Brdo postalo jedno od najvažnijih rudnika na Balkanu. Srebro i zlato su se izvozili u glavne evropske centre u velikim količinama. Srpsko srednjevekovno društvo je u svim aspektima bilo identično sa evropskim socijalnim, ekonomskim i kulturnim razvojem tog vremena, mnogo više integrisano u Evropu nego što to možda izgleda analizirano iz kasnije perspektive.
Turska invazija je značila fatalni preokret u srpskoj istoriji u drugoj polovini petnaestog veka. Kao što je poznato iz istorije, napredovanje Turaka ka Evropi je bio prilično spor proces. Kneza Lazar Hrebeljanović i srpsko plemstvo su u čuvenoj Kosovskoj bitki 1389-te učinili sve što je u ljudskoj moći da zaustave tursku invaziju ka jugoistočnoj Evropi. To nije samo bio sukob dve armije vođene njihovim vladarima - sprski knez Lazar i turski sultan Murat (koji su obojica poginuli u Kosovskoj bitki) već i sudar dve civilizacije, jedne hrišćanske i evropske, a druge islamske i azijatske. Kasnije, Kosovska bitka je poprimila mitske dimenzije presudnog istorijskog događaja u srpskoj nacionalnoj svesti, jako utičući na potonju sudbinu cele srpske nacije. Srpska epska poezija je veoma bogata i ciklus pesama posvećenih Kosovu je biser u tom blagu i moralni i psihološki stub srpskom narodu tokom vekova ropstva pod Turcima sve do 19-tog veka, a govoreći o Kosovu i Metohiji i do 1912, kada je konačno oslobođeno od Turaka. To je razlog zašto u srpskoj narodnoj poeziji nalazimo tako veliki broj predstavnika srpskog plemstva, zatim toliki broj dvoraca i istaknutih srpskih manastira sa Kosova i Metohije. Prizren se na primer u našim narodnim pesmama naziva "Srpskim Konstantinopoljem". Sve teme povezane sa Kosovom su simboli visokog civilizacionog nivoa srednjevekovnog srpskog društva i kulture, njegovog aristokratskog bogatstva i glamura sa jedne strane i padom te civilizacije zbog nasilnog i surovog udara otomanskih osvajača, sa druge. Turska invazija južnoistočne Evrope i srpskih zemalja kao njenog dela, nije samo donela opasnost pada hrišćanske civilizacije, nego je takođe odgovorna za destrukciju svih socijalnih struktura, eliminišući srpsku elitu i uništavajući najveći deo istaknutih kulturnih dostignuća. Deo srpske vlastele je bio ubijen, deo proteran u Aziju, deo primoran da primi islam, a deo je uspeo da emigrira na sever i preko Jadranskog mora u Italiju.
Široke mase, ostavljene bez svojih vođa, nisu imale druge mogućnosti nego da se drže tradicionalnih narodnih vrednosti. Zahvaljujući Pravoslavnoj Crkvi koja je uspela da oživi svoj rad 1557-me (obnova Pećke Patrijaršije) spski narod je održavao živim sećanje na srednjevekovnu nacionalnu državu i visoka dostignuća njene civilizacije. Mnogi srednjevekovni zamkovi i gradovi bili su razoreni, mnoge crkve sravnjene sa zemljom a neke od njih pretvorene u džamije. Početkom 17-tog veka, monumentalni mauzolej cara Dušana, Sveti Arhanđeli (gde je bio sahranjen car Dušan) bio je potpuno uništen, a vredni polirani kamenovi od kojih je crkva bila sagrađena bili su iskorišćeni za gradnju Sinan-pašine džamije, koja i danas postoji u Prizrenu. Bogorodica Ljeviška, monumentalna zadužbina kralja Milutina je u 1756-oj pretvorena u džamiju i tek posle Prvog svetskog rata ponovo obnovljena u hrišćansku crkvu. Turska invazija i posledice turskog sukoba sa hrišćanskom Evropom, pogotovo posle opsade Beča 1683-će, značajno su izmenile etničku i demografsku sliku tog dela Srbije.
Pravoslavni Srbi bili su apsolutna većinska populacija sve do kraja 17-tog veka i Prve Seobe Srba 1690-te, nastale zbog poraza hrišćanske Evrope u borbi protiv Turaka i učešća Srba u toj borbi na strani hrišćanske Evrope. Turci su se smestili po gradovima a Albanci (u to vreme zvani Šiptari ) dolazeći iz planina današnje severne Albanije počeli su naseljavanje u manjim grupama po srpskim zemljama u graničnim delovima Metohije.
Do 18-tog veka nije uopšte bilo Šiptara (danas zvani Albanci) na Kosovu i Metohiji u većim grupama. U stvari, oni su počeli naseljavanje ovog regiona u 18-tom i 19-tom veku iz današnje severne Albanije. Kao dodatak tim novonaseljenim Šiptarima (danas zvani Albanci) u najvećem broju muslimanima ili preobraćenim u muslimane ubrzo posle naseljavanja na Kosovu, nastala je islamizacija Srba koja je dovela do velikih promena u kulturnom okruženju ovog regiona. Početkom druge polovine 19-tog veka, Turci su takođe naselili Čerkeze u ovoj oblasti. Uprkos svih ovih veštačkih demografskih promena, pravoslavni Srbi su činili skoro 50% totalne populacije koja je živela na Kosovu i Metohiji. U drugoj polovini 19-tog veka i početkom 20-tog veka srpska srednja klasa u Prizrenu, Peći, Prištini i drugim gradovima, bila je glavna pokretačka snaga urbanog i ekonomskog razvoja regiona. Novine "Prizren", bile su štampane i na srpkom i na turskom jeziku. 1871-ve Pravoslavna Teološka Škola osnovana je u Prizrenu. Tokom osamdesetih i devedesetih godina bio je osnovan veliki broj novih škola, kulturnih institucija i banaka. Tokom Drugog svetskog rata desilo se da su se zbile najdrastičnije promene u demografskoj slici Kosova. Tokom nacističke okupacije veliki broj Srba je bio ubijen i isteran sa Kosova i Metohije, a sa druge strane nacisti su preselili skoro 100 000 Albanaca iz Albanije na Kosovo. Posle Drugog svetskog rata, umesto podsticanja tolerancije, međusobnog razumevanja i multikulturnih vrednosti, agresivni šovinizam Albanske etničke manjine bio je odgovoran za etničko čišćenje 300 000 Srba sa Kosova i Metohije. To je razlog zašto je priroda kulture u jednom od najvažnijih centara hrišćanske civilizacije bila tako drastično izmenjena.
Istorija Kosova

Pitanje etnogeneze i nacionalnog porekla danas je postalo predmet političke mistifikacije. To je posebno prisutno na Balkanu, gde skoro sve etničke grupe ili nacije pokušavaju da dokažu da imaju drevno poreklo: postoje mišljenja i knjige prema kojima Srbi tvrde da su "najstariji narod", Hrvati da su potomci Etruraca, Slovenci da potiču od antičkog plemena Veneta, Albanci da vode poreklo od Ilira, Tračana ili Pelazga. Sve ove u osnovi rasističke teorije stvorene su da dokažu tvrdnju da svaka od tih nacija ima jače pravo na teritorije, ali sve su one bazirane na pretpostavkama i fikciji, jer u potpunosti nedostaju pouzdani istorijski izvori.
Prvi period u kome se istorija područja Kosova i Metohije može rekonstruisati sa izvesnom sigurnošću, uglavnom zahvaljujući franackim i vizantijskim izvorima, je rani srednji vek. Prvo pominjanje imena Srba u izvorima vezuje se za IX vek, dok su Albanci prvi put pomenuti u izvorima iz XI veka, što ne mora da znači da su se prvi naselili pre drugih, ili obratno. Jedini pouzdan podatak je da su Srbi slovenskog porekla, dok se o poreklu Albanaca još uvek raspravlja u nauci, i da su i jedni i drugi naselili teritoriju moćne vizantijske države mnogo pre nego što su po imenu pomenuti u istorijskim izvorima. Do XIII veka Albanci nisu predstavljali dovoljno jasan istorijski entitet, kao nomadski pastiri i gorstaci, dok su Sloveni uglavnom bili zemljoradnici i nastanjivali se u ravnicama i rečnim dolinama u blisko povezani sa vizantijskom državom, naročito pošto su prihvatili hrišćanstvo relativno rano.
Prve srpske male feudalne države 10-og i 11-og veka težile su Kosovu. Prva mocna srpska država dinastije Nemanjića osnovana je u XIII veku sa centrom na području Kosova i Metohije, i zato Srbi smatraju ovu oblast svojim istorijskim srcem i drevnom otadžbinom. Ovo je nesumnjivo dokumentovano i vizantijskim izvorima i desetinama srpskih povelja i drugih pisanih dokumenata, kao i toponimima (imena mesta). Ovo područje je uskoro postalo političko, ekonomsko i kulturno srediste srpskog naroda. Srpsku pravoslavnu crkvu, kao nacionalno-versku organizaciju od rođenja države, proglasio je autonomnom (autokefalnom) 1219. godine sveti Sava Nemanjić, jedan od tri sina osnivača dinastije Stefana Nemanje čijeg drugog sina Stevana je krunisao papa za prvog srpskog kralja 1217. godine. Vodeći manastiri (Gračanica, Dečani, Bogorodica Ljeviška, Banjska, itd.) sagrađeni su tamo. Kada je srpska pravoslavna crkva uzdignuta na stepen patrijaršije 1346. godine, njeno sedište je uskoro postavljeno u gradu Peći (Pećka Patrijaršija) na Kosovu, koja je opstala do danas, zajedno sa hiljadama manastira. Zbog toga Srbi smatraju Kosovo i Metohiju za svoju "svetu zemlju".
Zapadni deo provincije Kosovo - Metohija, bila je direktno u nadležnosti srpske pravoslavne crkve u srednjem veku, i veći deo zemljišta tamo ostaje u vlašnistvu mnogih manastira ili crkve (ime ovog poseda je "metoh", i zato se ova oblast danas zove Metohija). Deo ove oblasti još uvek ima isti naziv - Metohija, koji albanska propaganda uporno izbegava da pomene. Srpska srednjevekovna država dostigla je svoj vrhunac za vladavine cara Dušana, koji je stvorio snažnu državu i proglasio čuveni Dušanov Zakonik 1349. godine, veliki pravni kodeks na srpskom jeziku.
Srpska država, zajedno sa vizantijskim carstvom, izgubila je svoju nezavisnost posle invazije Otomanskih Turaka. Najvažniji simbol srpske istorije je Kosovski boj koji se odigrao 28. juna 1389. Snažan otpor koji su Srbi pružili slomljen je u vojnom pogledu, ali smrti kneza Lazara i njegovih vojnika do danas su u svesti srpskog naroda ostali duhovna pobeda, smrt za "carstvo nebesko", herojska žrtva za ideale hrišćanske civilizacije i spas Evrope od Turaka. Kosovska bitka je zig srpskog nacionalnog identiteta i ključ za razumevanje njegove prošlosti i sadašnjosti.
Turska invazija je pokrenula velike etničke maše na Balkanu. Prva srpska migracija počela je u XV veku, iako nije bila previše izražena. U XVI veku zvanični turski izvori označili su pravoslavne hrišćane kao apsolutnu većinu nad muslimanima (Turci i preobraćeni Albanci). Za vreme turske vladavine većina albanskih plemena preobraćena je u islam (skoro 70%), oko 20% postalo je pravoslavno, dok je oko 10% prešlo u katoličanstvo. Ova stara podela utiče na albansku zajednicu čak i danas, pošto katolici žive u gradovima, dok su muslimani nastanjeni uglavnom u seoskim područjima. Urbani katolici teže da podrže mirna rešenja, dok ruralni muslimani čine jezgro tzv. OVK (oslobodilačka vojska Kosova).
Dve tzv. "velike migracije" pravoslavnih Srba sa Kosova i Metohije, obe predvođene srpskim patrijarsima, odigrale su se u XVII i XVIII veku, zahvatajući oko 200.000 ljudi. Srbi su se pridružili zajedničkoj evropskoj borbi protiv Turaka, ali nakon što su Turci porazili Austriju, pretrpeli su snažnu odmazdu od Turaka, tako da je mnogo njih moralo da napusti dedovinu. Migracije Srba iz oblasti Kosova i Metohije oslabile su srpski etnički element, i kasnije je to postala više-manje konstantna tendencija. Istovremeno, na početku XVIII veka, Albanci su počeli da prodiru u zemlje Južnih Slovena. Tokom XIX veka prvi put se srećemo sa pomenom "Velike Albanije". Zahvaljujući dugotrajnoj turskoj okupaciji od skoro pet vekova, Albanci koji su pretvoreni u muslimane su bili povlašćeni i uspeli su da preuzmu veliki deo srpskih istorijskih teritorija, dok su Srbi bili postepeno izgnani tokom mnogih godina terora pod turskim jarmom.
Posebno krajem XIX veka, posle Berlinskog kongresa od 1878. do 1912, sa teritorije tzv. "Stare Srbije" (istorijsko ime za region Kosova, Metohije i nekih susednih oblasti) Srbe su fizički eliminisali Turci, koji su ih oterali prvenstveno u novostvorenu nezavisnu srpsku državu. Za tih trideset godina oko 400.000 Srba napustilo je ovu oblast.
Posle Prvog svetskog rata, prva jugoslovenska država je stvorena 1918. godine, kao nastavak srpske države, i obuhvatala je Kosovo i Metohiju. U to vreme albanska populacija brojila je oko 180.000. Posle Drugog svetskog rata 1945. godine broj Albanaca se povećao, pošto su se neki od njih preselili iz Albanije u plodne doline Kosova i Metohije naseljene Srbima, uz pomoć italijanskog fašističkog okupatorskog režima i sila osovine za vreme rata.
Danas albanska propaganda tvrdi da ih ima skoro 2 miliona na Kosovu i Metohiji, što je očigledno preterano. Bitno je naglasiti da su Albanci bojkotovali prethodna tri popisa (1971, 1981. i 1991.), tako da su svojevoljno onemogućili odgovarajuću procenu broja Albanaca na Kosovu i Metohiji. Ali, činjenica je da je broj Albanaca mnogo veći nego pre Drugog svetskog rata. Razlog je taj, što većina Albanaca koji danas žive na Kosovu ne potiče ni od jedne od drevnih albanskih zajednica, već su to albanske izbeglice koje su našle svoj novi dom u pokrajini tokom rata u posleratnom periodu.
Jugoslovenski komunistički vođa Tito (koji je bio Hrvat poreklom), prisilio je hiljade Srba da napuste svoje domove da bi ostavili prostor za Albance, i bilo im je zabranjeno da zatraže natrag svoju imovinu ili da se vrate svojim kućama. Ovo je izvedeno specijalnim zakonom koji je donešen 1946! Sa druge strane, ohrabrivao je više Albanaca iz Albanije da dođu u pokrajinu Kosovo i Metohija (procenjeno je bar 300.000) i počeo da potpomaže ovaj narod kao etničku grupu. Zahvaljujući veoma visokom prirodnom priraštaju kao i daljim nekontrolisanim masovnim imigracijama, situacija se zaoštravala od sredine šezdesetih, pošto je albanska populacija na Kosovu i Metohiji dostigla skoro 75%. Tako je srpski narod sveden na status manjine.
U to vreme, Tito je ustanovio porez na nacionalni dohodak od 1% da bi potpomogao razvoj Kosova, ali ovo se uskoro pretvorilo subvenciranje blagostanja. Srbi na Kosovu su u to vreme morali da uče albanski od 7-og do 12-og razreda. Prema ustavu iz 1974. godine, u Saveznoj skupštini je bila delegacija koju su uglavnom činili Albanci sa Kosova, dok naprotiv nikakvi predstavnici iz Srbije nisu bili deo skupštine pokrajine Kosovo. Ipak, pored visokog stepena autonomije i punog učešća u srpskoj državnoj i jugoslovenskoj saveznoj vladi, od ranih osamdesetih Albanci su počeli da zahtevaju još veću autonomiju, odbijajući da govore srpski. Počeli su otvoreno da diskriminišu srpske stanovnike provincije, nadajući se da će oterati Srbe raznim vidovima nasilja, preuzimajući njihove kuće i zemlju po najnižim cenama.
"Tiho etničko čišćenje" srpske populacije od Albanaca tokom proteklih dvadeset godina ima za posledicu da danas Albanci tvrde da je 90% kosovske populacije albansko, što je takođe diskutabilno, pošto nije izveden ni jedan popis Albanaca već trideset godina zahvaljujući njihovom bojkotu. "Tiho etničko čišćenje" Kosova od strane Albanaca bio je poslednji korak pred stvaranje Velike Albanije. Niko od albanskih pregovarača na mirovnim pregovorima nije ni pokušao da sakrije da je njihov jedini cilj nezavisnost i odcepljenje Kosova i Metohije od Jugoslavije. Da ne spominjemo da bi to bio početak nove stranice svetske istorije: ako bi albanska manjina u jugoslovenskoj pokrajini Kosovo i Metohija dobila nezavisnost separatističkim ratom i formirala novu državu, bio bi to eksplicitan politički znak da destabilizacija drugih država od strane separatista ima šansu da bude uspešan.
Hodie mihi, cras tibi. Danas je u pitanju Kosovo i Metohija, sutra bi to mogla biti bilo koja druga zemlja. TUA RES AGITUR

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ђорђе Јанковић
Сведочења археолошког наслеђа 4-11. столећа Косова и Метохије

Људи из прошлости су умрли и њих више нема; али нека њихова дела су утицала на потоње нараштаје, понекад столећима па и вековима. Културна добра, а нарочито уметничка дела, могу да живе десетинама пута дуже од својих твораца. Таква дела, иако су настала пре 1000 или више година, нису мртва, јер и данас живимо са њима. На живопису спољње припрате Богородице Љевишке у Призрену (сл. 1), налази се графит непознатог муслимана, некада несумњиво утицајног, који гласи: „Зеница ока мога теби је гнездо (почасти нас уласком, ово је кућа твоја)“. То је дистих чувеног персијског песника Хафиза, умрлог у време Косовске битке; исписан је на иранском језику.[1] Тај непознати, образовани иноверник, поштовалац лепог, вероватно је својим графитом заштитио живопис Богородице Љевишке од уништавања. Духовна ширина стечена образовањем, лако препознаје истинске, општечовечанске вредности и усваја их као своје, иако су настале у другим цивилизацијама.

Археолошко наслеђе је материјалне природе, и као такво условљено је географијом и људским деловањем. Косово и Метохија су гранична подручја подримског, подунавског и вардарског слива, повезаних средишњим балканским развођем и бифуркацијом Неродимке. У Римско и Касноантичко доба, Метохија је била у Далмацији односно Превали, а Косово у Мезији односно Дарданији. Зато није случајно да су се некада, док су на том тлу живели Срби, управо ту плодотворно прожимале хришћанске културе истока и запада. О томе археологија убедљиво сведочи, иако није било систематских истраживања ни у тим ни у суседним деловима Србије. Многа случајна открића омогућавају археолошку реконструкцију културе 4-11. столећа, која још увек живи и надахњује, оне који су је створили, као и некада.

Успон значајне римске колоније Улпијане код данашње Грачанице, као и муниципијума „DD“ код Лепосавића, произашао је из рудних богатстава Косова. Њихово домородачко становништво брзо је прихватило хришћанство, насупрот колонизованим Римљанима. Зато не чуде забележени прогони хришћана на Косову, а за које се не зна у Метохији, која не располаже рудним богатствима. У Главнику код Подујева је откривен подни мозаик са представом Орфеја, у вили саграђеној у трећем столећу[2] (сл. 2). Орфеј је у време прогона симболизовао Христа, како показује истовремени мозаик из Паника, на коме Орфеј има крстове на рукаву[3]. Натпис је грчки, што је реткост за подручје Косова (и Метохије), и зато указује на утицај Цркве Солуна. Са Улпијаном се повезују мученици Свети Флор и Лавр[4]. То су познати светитељи, који су по једном житију дошли из Илирије у Улпијану као клесари, да би градили пагански храм. Занимљиво, они су необично поштовани у православној Русији, али као лекари и заштитници коња[5].

Пошто је прохујала разорна сеоба Хуна и Германа, под царем Јустинијаном (527-565) наступила је велика епоха обнове, сада већ сасвим хришћанског Римског царства. Цар Јустинијан је рођен негде у околини данашњег Лебана, а и његов стриц Јустин Први (518-527), кога је наследио, такође потиче из предела западно од Ниша. Цар Јустинијан је подигао град латинског назива Јустинијана Прима, односно Прву Јустинијану, данас Царичин Град код Лебана, где је успоставио седиште архиепископије за Северни Илирик односно дијецезу Дакију] Затим је саградио поред старе Улпијане код Грачанице, нов град под именом Друга Јустинијана, а у близини и Јустинополис, назвавши га по стрицу. Судећи по остацима велике базилике[7] и конфигурацији тла у Липљану (сл. 5), ту се морао налазити неки град. По свој прилици је то био Јустинополис, што указује да је цар Јустин Први био на неки начин повезан са Липљаном. Сви ти градови су били у провинцији Дарданији, чија стара престоница, Скупи код данашњег Скопља, није обновљена. Очигледно је цар Јустинијан био посебно везан за Косово. Занимљиво је да су ови цареви по једном изгубљеном рукопису из Свете Горе, били Словени.[] На Косову је тада било обновљених утврђења које бележи Прокопије, са називима које неки научници тумаче словенским језиком, као што су Лабуша (код Лапушнице на Лабу источно од Подујева?) и Берзана.[9] Поред Лабуше ту има и других топонима који указују на значајно досељавање Словена из области Кијева, из 14. столећа, као што су Кијевци Пољани или Хоривица[10]

Сјајан и јединствен пример културе јустинијанске епохе је купатило, откривено у Доњем Неродимљу[11], вероватно саграђено при неком двору (сл. 3). У једној од просторија, са фонтаном, свој украшеној мозаицима и живописом, на поду су у мозаику биле исписане сентенце грчких мудраца, философа Питака, Солона, Талета, Бијанта, Клеобула, Перијандра и Хилона, и то на латинском језику. Изнад натписа су приказане људске фигуре, од којих је сачуван лик само једне младе мушке особе. Ови мозаици сведоче о великом образовању власника купатила и његовом отменом укусу. Мозаичари потичу из Солуна; украсили су многе цркве јустинијанске епохе. Власник тог купатила и свакако дворца који се ту негде налазио, говорио је латински језик и по свој прилици није добро знао грчки, али је познавао хеленске мудраце и био је њихов поштовалац. У овој грађевини се становало све до краја 17. столећа. Зато је вероватно коришћена током целог Средњег века. Ту, око реке Неродимке и Сврчинског језера, били су дворци Немањића, Неродимље, Штимље и Сврчин. [12] Ту је био и дворац Пауни, који је можда једнак неоткривеном дворцу у Доњем Неродимљу. Близу Горњег Неродимља се налазио град односно замак Немањића Петрич или Петрч, забележен као обновљено утврђење у Дарданији још у време цара Јустинијана (Πετρίζην).[13]

Провинција Превала, која је обухватала Зету са приморјем и слив Белог Дрима, била је под архиепископијом Првом Јустинијаном у време цара Јустинијана и његових наследника. Али су и у Превали и у Дарданији очигледни утицаји Цркве унутрашњости Далмације, која је била под митрополијом у граду Салони (Солин код Сплита). То се огледа у грађењу гробних капела (маузолеја), отшелничким монаштву и литургијској пракси која се одражавала на устројство храмова. Тако су у Белој Цркви и код Пећке Бање у Метохији,[14] откривене мале цркве са криптама, а црквица такве намене има у Салони, Циму код Мостара и другде у Далмацији. Неистражен манастир Усековања Св. Јована Претече код Сочанице, саграђен је уз стену на којој је некада живео неки подвижник, на коју је наслоњена црква, а у подножје стене је уклесана ћелија. У Ратајима у Миљевини, западно од Фоче, налази се слична стена са ћелијом, на коју је била прислоњена црква;[15] настали су негде у 4-6. столећу.

Првобитан храм Светих Апостола у Пећкој Патријаршији имао је устројство особено за Далмацију, нарочито за њену унутрашњост. То најважније знамење Метохије, стоји од 7. столећа као највећа тада саграђена српска црква (сл. 4). Ту успостављено духовно средиште, било је повод за оснивање многобројних метоха током Средњег века, по којима је цело Бело Подримље добило име. Ту је, несумњиво, постојао старији храм, саграђен најкасније у доба цара Константина Великог. Храм Светих Апостола је једнобродна грађевина, некада са симетрично прислоњеним просторијама на јужној и северној страни; како се мисли, имао је уписану апсиду[16]. Цркве овакве основе су необичне за архиепископију Прву Јустинијану, која је обухватала и провинцију Превалу. Али она није изузетак – сличан је био новоизграђен храм Студенице Хвостанске и једна црква код Куршумлије (у некадашњој Дарданији). У Пећи је вероватно било раносредњевековно седиште Помесне цркве Срба, архиепископије, касније измештено на запад због бугарске експанзије[17].

Студеница Хвостанска или Мала Студеница, чије се рушевине налазе између Истока и Пећи, први је познати општежитељни манастир у данашњој Србији, настао на старијим темељима, у доба цара Јустинијана.[18] Имао је неправилну кружну основу, за разлику од других манастира истог времена, по правилу плана четвороугаоног изгледа (сл. 5). У средини порте је тробродна базилика, са параклисом на северној страни. У склопу манастира се налазила велика крипта са преко 30 гробница, изнад које се такође морала налазити богомоља. Више српских манастира у сливу Ибра имају сличну основу (сл. 5. 2-4). Манастир Кончул у Ибру код Рашке, који је обновио Стефан Немања, има правилнију кружну основу[19], али најправилнију кружну основу има Студеница[20]. Манастир Кончул, који је археолошки неистражен мада ископаван, има сличну основу и такође би могао бити из рановизантијског доба[21]. Као да је такву основу имао и манастир Грачаница[22], али није јасно да ли њен обујмни зид треба датовати у 10-11. столеће или у доба краља Милутина. Нарочито је важан установљен континуитет Студенице Хвостанске кроз 8-12. столеће, који показује да је тај манастир вековима деловао, налик културном зрачењу манастира Монте Касина Светог Бенедикта. Манастир је страдао у аварском походу око 600. године, а на срушеној базилици изграђена је нова црква, са уписаном апсидом, уобичајеном за Далмацију и Истру у 7. и потоњим столећима.[23] Ту је Свети Сава успоставио седиште Хвостанске епископије, за простор данашње северне Метохије[24]. Тиме је предодредио да се обновљено седиште Српске архиепископије поново смести при цркви Светих Апостола, где је нешто касније заиста измештено из Жиче. Тиме су обновљени благодат и континуитет престола Помесне српске цркве.

Ови примери показују да су за духовни живот Метохије и Косова били одлучујући Срби из унутрашњости Далмације античког доба, а не Византинци. Цар Константин Порфирогенит је забележио да су Срби добили Далмацију од цара Ираклија, и да је он наредио да их крсте свештеници из Рима. Чин крштења једног народа подразумева успостављање помесне Цркве, на челу са епископом или архиепископом. Епоха 6-7. столећа била је доба када су Срби у области Метохије и Косова заувек ушли у хришћанство. Тиме је започет процес признавања помесних цркава код Словена и других народа Европе.

По свој прилици су рудна богатства у сливу Ибра подстакла Бугарску да крене у освајање источних српских области. Код базилике у Сочаници, саграђеној у рановизантијско доба, обновљене негде око краја 9. столећа, Бугари су изградили значајно средиште[25]. У 10. столећу саграђена је епископска базилика у Призрену, чувена Богородица Љевишка[26] (сл. 6. 1). Базилике су биле и цркве 10-11. столећа у Грачаници[27](сл. 6. 2), Липљану (сл. 7. 1.), изгледа у Бањској и Арханђелима Призренским. Приближно у исто време саграђена је неистражена рушевина тетраконхалне цркве у Дечанима[28] (сл. 7. 2). Она је имала куполу, као још неке цркве можда истовремено саграђене, на пример храм у Будисавцима посвећен Преображењу, обновљен у 16. столећу[29]. Планови базилика и цркава са куполом везују се за Солун и друге грчке пределе. Базиликални храм више одговара западној црквеној служби, а цркве са куполом схватањима источне Цркве. За доба ових претежно епископских базилика, располажемо првим сачуваним списковима места у њиховим епархијама, из друге деценије 11. столећа[30]. У Скопској епархији су Винец (Бинач код Витине), Прамор, Лукава, Принип. У Призренској епархији су Хвостно, Лесковац и Врат. То су све словенски називи, као и име града Липљана[31], седишта епископије за област Косова.

Камени украс цркава такође показује преплитање источне и западне уметности. Богородица Љевишка је имала богат камени украс[32] (сл. 8. 1), рађен на начин особен за област Солуна. У манастиру Бањској краља Милутина, где се налазила нека старија важна црква, постоје делови мермерног украса 9-10. столећа[33, који можда потичу из Сочанице (сл. 8. 2). Међутим, у Бањској се налазе и делови камених рељефа рађених на прероманички начин приморја, али није јасно да ли припадају 9-11. столећу или су млађи (сл. 8. 3). Разликују се од каменог украса Бањске из доба краља Милутина и по камену и по начину клесања. Овакво прожимање култура лако се објашњава, јер је још у време патријарха Фотија обновљено стање из доба архиепископије Прве Јустинијане, која је била под Римом а управљана из Цариграда. Видимо да су се управо у пределима Косова и Метохије помириле православне литургијске праксе Цариграда и Рима, на српском тлу.

Особен вид српске духовне баштине је непроцењив део рамена крчага са записом из Чечана] (сл. 9). На њему је забележено да садржи 6 запреминских мера, на два начина, рецкама и глагољским записом; све је оверено крстом. То показује да је овај „баждарен“ крчаг служио за наплаћивање пореза у вину. Јован Скилица је забележио како је цар Василије Други одредио да покорени Словени Самуиловог царства плаћају порез као и дотле, житом, просом и вином[35] Крст као овера тачности баждарења, указује на улогу Цркве у контролисању мера. Цар Јустинијан је наредио да сваки град изабере себи покровитеља, а то је обично био епископ. Зато су узорци мера чувани у градској саборној цркви. Као да је та пракса задржана у Србији на неки начин до 10. столећа, ако не и касније, што указује и на известан правни континуитет од 6. столећа. Коришћење глагољског писма, напуштеног у Бугарској крајем 9. столећа, показује да је Косово било у саставу Србије обновљене после бугарске окупације из доба цара Симеона. Глагољица је у 10. и током 11. столећа званично коришћена једино у Србији, а затим се прешло на ћирилицу. Од почетка 12. столећа глагољицу су преузели бенедиктинци Хрватске и Далмације, и користили је до новог доба.

Сведочанства приказаног археолошког наслеђа Косова и Метохије су очигледна. Срби су сачували хришћанску баштину у овом делу Европе током Раног средњег века, и ону западног и ону источног дела Римског царства. Било је то одсудно време, јер су у 7-8. столећу пагани владали већим деловима Европе. Одржавање континуитета не би било могуће, да Срби нису од почетка били укључени у Цркву, како наговештавају писма папа Агатона (678-681), Јована VIII (872-882) и Јована Х (914-928)[36]. Ту укорењеност у хришћанству показују сачувана предања о Апостолу Павлу, код Срба о његовом боравку у Далмацији[37], а код Руса да је проповедао у Илирику[38]. Срби су сачували десетине храмова и западне и источне литургијске праксе, и подизали су нове током 7-9. столећа[39]. Тиме су, као посредник између Римског царства и Словена, олакшали евангелизацију већине словенских народа у залеђу, све до Русије. Латински изрази у Руској цркви, као што су „црква“, „олтар“, „агнец“, „поп“, „пастир“, „пост“, преузети су посредством Српске цркве[40]. Од мисије Константина Ћирила и Методија, Српска црква, укорењена у хришћанству, одмах усваја службу на словенском језику и постаје њен заступник међу Словенима. Словенско писмо уграђено је и у државу, тако да је порез бележен глагољским писмом. Тиме је и Србија, као Моравска кнежевина кнеза Ростислава, дала пресудни допринос слободи свих народа да исповедају хришћанство на свом језику. Чини се да је средиште те просвећености било управо у Метохији, где су деловала најмање два манастира од 6-7. столећа, у Пећи и Студеници. Ту се обично тражи и првопрестолни град Србије, Достиник.

Образовани на универзитетима у Цариграду и Солуну, Срби су преносили у Позни средњи век и тековине предхришћанске грчке науке и културе. Сентенце „седам грчких мудраца“, приказаних на поду купатила у Неродимљу (сл. 10. 1), као и дела других филозофа, била су добро знана међу образованим људима Србије до турског освајања. Свети Сава, добар познавалац „грчког мудровања“ написао је у житију Светог Симеона за живот у будућем веку: „Какво ли ће ту бити збориште од мноштва људи од Адама до свршетка, … да ли ће нас (Христос) као праведнике примити у царство небеско…“[41] На живопису Богородице Љевишке из доба краља Милутина, сачувани су ликови Платона, Плутарха и Сибиле, са убележеним мислима по којима су запамћени[42] (сл. 10. 2). Очигледно су сматрани за праведнике. Таких примера има још, наравно и из Византије и Бугарске. На добро сачуваном живопису Преображенског сабора у Москви, налазе се ликови Хомера, Плутарха, Менандра, Анаксагоре, Платона, Тукидида, Вергилија, заједно са њиховим сентенцама, насликани средином 16. столећа[43]. Видимо да су Срби учествовали у преношењу најбољих тековина античке духовне културе, оне забележене у 6. столећу на Косову у Неродимљу, преко православних храмова, до Новог доба, до Ренесансе.

Оно што је овде изнето, може да се каже и за укупне области настањене Србима од Саве и Дунава до Јадрана. Зато је питање духовне баштине Косова и Метохије заправо питање улоге Срба у европској култури. Срби су вековима били посредник између Западног и Источног Римског царства, што је било условљено географским положајем. Косово на истоку и Метохија на западу, повезани Шаром на југу и венцем Жљеба на северу, били су предодређен географски простор за такво прожимање. Отуда прероманички рељефи у Бањској на Косову, а византијски рељефи у Богородици Љевишкој у Метохији. Отуда је управо у том делу српске земље забележено мешање латинског и грчког писма, пре него што су се појавила словенска слова. То је потом омогућило Србима да бирају између најбољих достигнућа оновремене културе и уметности Византије на истоку и Италије на западу. Тако су постављени темељи Богородице Љевишке, Грачанице, Бањске, Дечана, Арханђела Призренских, бисера европске културе 14. столећа. Они не би постојали да Немањићи нису настојали свим силама да обнове управо духовну баштину Срба из претходних столећа, у Метохији и на Косову, а на старим темељима. Европа те своје бисере не може сачувати без њихових темеља. На крају, може се поставити питање да ли има наде да на Косову и Метохији поново дође до прожимања култура истока и запада Европе, у данас наметнутим околностима?

[You must be registered and logged in to see this link.]