Poslednji srpski general kao linija razdvajanja

Последњи српски Генерал као линија раздвајања

Пише: Бранко Радун
14 јун 2011

[You must be registered and logged in to see this image.]

Власт Србије предвођена председником Тадићем је ухапсила и испоручила генерала Младића који је још деведесетих као војни вођа Срба преко Дрине постао симбол отпора против агресије на наш народ. Током дугих година прогоњен као некадашњи хајдуци генерал Младић је дефинитивно ушао у легенду, постао још једна српска историјска а митска личност.

Истовремено су се они који су га прогонили и хапсили и испоручивали разоткрили као срамотна политичка генерација која је Србију довела у стање најдубљег понижења и капитулације пред новим и новим захтевима Запада.

Судбина Младића и ови његови последњи дани су разоткрили много шта што се покушавало скрити. Разоткривена је и болна и трагична слабост власти пред страним притисцима, те пад Србије у још тежу подчињеност онима који су бомбардовали Србе и са ове и са оне стране Дрине. Показало се и како наша власт не зна како да се с једне стране избори за минимум националног и државног интереса у односима према западним моћницим, а са друге да покуша да предочи и објасни свом народу како је принуђена на уступке и тешке компромисе.

Уместо тога су председникови медијски магови покушали нешто што је немогуће и што је ненормално – да се овај поразни и срамотни чин прикаже као ко зна какво постигнуће и знак одлучности власти. Било је заиста жалосно гледати председника Тадића како покушава да ову жалосну ситуацију и бедну капитулацију представи као последицу његове паметне и одлучне политике. Тако уместо да се обрати јавности речима – ето морали смо, под великим смо притиском, ово је начин да опстанемо и сл. он је трагикомично неуверљиво настојао да се прикаже као одлучан председник који одржи своја обећања.

Тешко и мучно је било гледати такво председниково батргање и такав очит несклад између реалности и медијског спиновања. Несклад која боде очи и онима који су заговорници евроатлантских интеграција, срамотан и за оне који су до сада били за „сарадњу са Хагом“ ако би можда заузврат добили чланство у ЕУ и крај западних уцена и притисака. Све више људи види све јасније да смо до сада све дали а да ништа нисмо и добили, нити ћемо добити. Дали смо све и одрекли смо се својих јунака и своје традиције да би нас примили у „заједницу цивилизованих“ а они нас и даље сматрају за европски талог.

Неко би рекао да можда и заслужујемо таква понижења и презир јер имамо тако кукавну „елиту“ која се отуђила од свог народа и своје традиције, да би задобила „бољи живот“ или барем обећања истог. Они који тако лако испоруче свог бившег председника и остале политичке и војне вође странцима да им суде и да ови умиру у њиховим казаматима немају разлога да се поносе, а можда ни право на поштовање других народа. Јер ко себе не поштује неће га ни други поштовати. Ко се одриче своје прошлости зарад магловитих обећања за будућност не заслужује ни „славну прошлост“ а ни „срећну будућност“. Губи „оба царства“ како би рекао мудри Његош.

Код нас је идеологија „срећне будућности“ а заправо сујеверно уверење у прогрес и у то да ће Србија делити благодати истог, поразила идеологију славне прошлости и јунака и светаца који су нам били узори и инспирација да (пре)живимо као људи и као народ свих ових векова. Политика која се определила да се јавно и доследно одрекне Небеске Србије зарад оне земаљске данас даје своје горке плодове.

Иако се чини да је идеологија „пуног стомака“ супериорнија од идеологије „храброг срца“, жалостан тренутак хапшења и испоруке генерала Младића деманутје то на више начина. Иако су многи зарад шарене лаже о бољем животу преко чланства у ЕУ били спремни на „компромисе“ ово што чини наша власт је превише и за њих. Иако су медији извришили директну психолошку операцију над српским мозгом да би читаву причу о хапшењу генерала срозали на таблоидни ниво, људи су у великом броју препознали лаж и неправду. Огорчење због овог новог великог националног понижења је ојачано и медијским пресингом који прелази у отворено психонасиље над народом што код многих изазива мучнину. А то је већ контраефекат на који умишљени медијски магови нису рачунали.

Тако је реалан историјски пораз које је српска власт предвођена Тадићем и Јеремићем доживела 9. септембра прошле године када су им на Западу издиктирали „српски предлог резолуције за Скупштину УН“ сада кроз испоручивање генерала Младића постао јасан и опипљив широј јавности. Председник Тадић после овога није у очима јавности онај који је био. Он је изгубио значајан део подршке коју је имао. Велики део јавности је огорчен свим овим а нарочито агресивном медијском репресијом „националних медија“, а оне на које још делује медијска хипноза су у најмању руку збуњени. Медијски матрикс показује озбиљне напрслине, и ако има неке вајде од ове још једне у низу српске капитулације онда је то што многима постаје јасно да нас медији лажи и замајавају, а да власт губи тло под ногама. Но на жалост губитак ауторитета често не значи и брз одлазак са власти, јер је увек питање а „шта је то алтернатива“.

Хапшење и испоручење старог српског генерала постало тежак камен спотицања за ову власт и овакве медије, али и линија раздвајања у српском јавном мњењу. Већина, до сада је то тиха већина, је огорчена и болно тужна због свега овога што се десило, а идеолошки или „интересно“ острашћена мањина то покушава да себи и другима то представи као нешто значајно и позитивно. Нешто за шта би требало честитати председнику. Тако је Србија опет дубоко подељена и понижена.

Ова поларизација није толико видљива у „официјелној јавности“ јер је медијски простор готово потпуно под контролом и доминацијом ове агресивне и организоване прозападне мањине која спречава артикулисање овог већинског и нормалног става и осећања. Баш око случаја Младић смо били сведоци шизоидности српске политичке и медијске сцене која се потпуно удаљила и од истине и од сопственог народа. Они су настојали да себе и друге убеде у нешто у што вероватно ни сами не верују. Но то тако не може потрајати па ће или медији убедити јавност у реалност новог матрикса или ће народ променити и политичаре и са њима наметнуту и деформисану медијску слику.

На сцени је тешка и болна подела у Србији. На једној је страни моћ и вештина а на другој правда и истина. Тако се наша стара и тешка видовданска дилема – којем ћемо се царству приклонити – небоском и вечном или земаљском и пролазном прелама и кроз однос према хапшењу и испоручивању „последњег српског Генерала“.

Извор: Фонд стратешке културе, Москва