Poslednji Viking

ХАРАЛД ХАРДРАДА, ПУСТОЛОВ И НОРВЕШКИ КРАЉ

ПОСЛЕДЊИ ВИКИНГ

Немирни Харалдов дух, као и свест да му је повратак у домовину немогућ док су тамо на власти непријатељи његове породице, терали су га у нове пустоловине. Са свега осамнаест година обрео се у Цариграду где је с дружином од око петсто ратника приступио чувеној византијској варјашкој гарди

Рани средњи век, који често помало неправедно називају и мрачним, у Европи су обележили викинзи. Ови неустрашиви ратници и морепловци с далеког севера вековима су проносили славу свог оружја у готово сваком кутку нашег континента, понекад чак и изван његових граница. Један од највећих пустолова међу њима био је норвешки викинг Харалд Сигурсон, звани Хардрада. Његова животна прича као створена је да ослика ово сурово али узбудљиво доба, а његова смрт сматра се последњим поглављем епохе викинга у Европи.
Харалд је рођен 1015. године на истоку Норвешке, у једној од угледних викиншких породица. Његов отац Сигурд био је викиншки великаш, а мајка Аста припадала је норвешкој краљевској породици. Асти је то био други брак, а њен син из првог брака био је Олаф II који је постао краљ Норвешке исте године кад је Харалд рођен. Током целе своје владавине, краљ Олаф се трудио да шири по земљи нову веру, хришћанство, због чега је и добио надимак Свети.
Кад се одиграла најчувенија битка која се водила на викиншком тлу, битка код Стиклестада, Харалд је имао тек петнаест година. Те 1030. године сукобиле су се с једне стране снаге краља Олафа II, а с друге војска викиншких великаша који су заступали своје старе, паганске богове и борили се против нове вере коју је ширио краљ. У краљевој војсци, иако млад, био је и Харалд са својим рођацима. По старим средњовековним правилима, пунолетство се стицало с петнаест година, па је тако Харалд дечје игре ратовања одмах заменио стварном битком, и то каквом! На крају тог ведрог али крвавог јулског дана, ратну победу однели су викинзи који су узвикивали имена Одина и његових небеских поданика, а на бојном пољу, међу бројним жртвама, остало је и тело краља Олафа Светог. Иако рањеног, Харалда су његова браћа успела да склоне с попришта битке, а ускоро и из земље. Већ следеће године он се налазио у Русији, на двору руског великог кнеза Јарослава Мудрог. Ту је, заједно с другим викиншким ратницима, учествовао у походу који је руски кнез повео против Пољске. На двору у Кијеву Харалд је остао скоро три године и у кнезу Јарославу стекао великог пријатеља и савезника који ће му касније током живота много пута помоћи.

Викинзи на Балкану

Немирни Харалдов дух, као и свест да у домовину не може да се врати док су тамо на власти непријатељи његове породице, терали су га у нове пустоловине. Са осамнаест година већ се обрео у Цариграду где је с дружином од око петсто ратника приступио чувеној варјашкој гарди. Ову византијску војну јединицу чинили су ратници најамници, углавном викинзи и Руси, који су ратовали за византијског цара свуда где је то било потребно. Тако се Харалд борио широм Средоземља против арапских гусара, у Малој Азији, Сирији, а учествовао је и у војсци византијског генерала Георгиоса Манијакиса у чувеном походу на Сицилију 1038. године. Византијска војска, коју су поред Грка чинили и Нормани, Лангобарди и Варјази, успела је да ослободи Сицилију од Сарацена, а као сећање на те славне дане и византијског војсковођу један град на овом највећем средоземном острву данас носи име Манијако, а тврђава у Сиракузи Кастело Манијако. Тада је Харалд, с непуне двадесет четири године, већ био на челу одреда викинга у византијској војсци.



рећа слева Елизабета, Харалдова супруга и кћерка Јарослава Мудрог

Војна служба за византијског цара Михајла IV довела га је и у наше крајеве. Управо у Београду 1040. године букнуо је устанак Словена против власти у Цариграду који се као пожар брзо ширио према југу. Под вођством Петра Дељана, устаници су редом освајали градове Ниш, Скопље, Драч и убрзо стигли до северне Грчке и зидина старог града Солуна. Византија је тада, да би сузбила устанак, послала своје најјаче војне снаге, између осталих и варјашку гарду. Устанак је угушен, а у викиншким сагама забележени су ови историјски догађаји као и учешће Харалда Сигурсона у ратовима на Балкану. Међутим, дани славе и успеха у Византији за Харалда су се ближили крају. Генерал Георгиос Манијакис био је уплетен у дворске сплетке и борбе за престо, а оптужбе су пале и на његове најпоузданије присталице – викинге. Због тога је Харалд, са својом ратном дружином, морао да бежи из Цариграда 1042. године, а уточиште му је пружио његов стари пријатељ, руски кнез Јарослав Мудри.
Судбина најамника у средњем веку често је доносила необичне обрте. Тако се већ следеће, 1043, године Харалд нашао у руској војсци коју је у рату против новог византијског цара Константина IX Мономаха предводио новгородски кнез Владимир, Јарослављев син. Рат између Русије и Византије окончан је миром који је склопљен три године касније. У затишју између војних похода, у дугим зимским месецима на двору у Кијеву, Харалд је одлучио да се ожени принцезом Елизабетом, кћерком кнеза Јарослава Мудрог. Кад је први пут дошао у Кијев она је била тек девојчица, али те зиме, крајем 1043. године, са осамнаест година, по средњовековним мерилима била је довољно стара да може да се уда. Осећајући да је коначно куцнуо час, Харалд није чекао крај рата с Византијом већ је кренуо на север, према својој домовини.

Борба за норвешку круну

У Шведску је стигао 1045. године и, захваљујући својим добрим везама и утицају који је руски велики кнез имао на тамошњу краљевску породицу, почео да припрема повратак у Норвешку. У томе му је помогла и чињеница да је мајка његове жене Ингерерда била рођена сестра шведског краља Анунда. Ратна слава и чињеница да је припадао краљевској породици Светог Олафа, чију је добру владавину народ у Норвешкој памтио, помогле су му да коначно 1047. године постане самостални норвешки краљ Харалд III Сигурсон, звани Хардрада. То је успео да оствари без крвопролића која су иначе често пратила смене на престолима, највише уз помоћ дипломатске вештине коју је могао да научи од свог таста Јарослава Мудрог али и од Византинаца који су гајили добре обичаје дипломатије.
Иако су за земљу наступиле године стабилности, за самог Харалда то се никако не би могло рећи. Приликом једног успешног препада на обале Данске 1050. године, Харалд се спремао за повратак кад се на хоризонту изненада појавила цела флота данског краља Свена. Надајући се да ће то олакшати његове бродове, а задовољити данског краља, Харалд је наредио да се у море баце све драгоцености. Међутим, данска флота наставила је потеру за Норвежанима несмањеном жестином. Тада је одлучио да баци у море и све заробљенике које је намеравао да одведе у ропство. Данци су почели да ваде своје људе из мора, а њихов краљ Свен коначно је био вољан да обустави потеру и пусти Харалда да побегне.
Као искусан војник али и политичар, Харалд је успешно започео владавину Норвешком, а са Елизабетом убрзо је добио две кћерке. Међутим, иако је ујединио и политички ојачао земљу, његова владавина у народу није била омиљена. Због тога је и добио надимак Хардрада, што на старонорвешком језику значи отприлике „тешки владар”. Остало је упамћено и како је вођу сељачког устанка Еинара позвао на преговоре а затим на превару убио. Стари и искусни ратник и политичар Еинар, иако није био краљевског рода, веровао је у старе викиншке законе које је Харалд прекршио. Сигурно да је тада имао на уму и како су Византинци успели нешто слично да ураде вођи Словенског устанка Петру Дељану много година раније. Међутим, у Европи су неприметно али сигурно почели да откуцавају последњи часови старог доба. Пред ширењем хришћанства и писмености почели су да падају и последњи споменици паганских богова којима су се људи клањали хиљадама година. Оснажене новом вером, на истоку су израстале нове моћне државе Русија, Пољска, Мађарска, а на западу је на рушевинама Каролиншког царства расла моћ Немачке и Нормана. У предвечерје крсташких ратова одиграо се и преломни догађај у историји Британије који је заувек одвојио ово највеће европско острво од скандинавског утицаја и трајно везао његову судбину за континент.

Крај викиншког раздобља



Викиншки ратници на чувеној Таписерији из Бајеа

Кад је енглески краљ Едвард Исповедник првих дана 1066. године умро у постељи, последње речи биле су му да своју удовицу и земљу предаје у заштиту војводи Харолду Годвисону. Харолд Годвисон био је у том тренутку најмоћнија личност у Енглеској, али да би дошао до тог положаја морао је да прави многе нагодбе. Једна од њих била је заклетва коју је годину дана раније дао норманском војводи Вилијаму I да ће му помоћи да дође до енглеског престола, а друга, која је убрзо после тога уследила, довела је до тога да је у борби за власт заратио и с рођеним братом Тостигом. Због тога је, чим је почетком јануара вест о крунисању Харолда за енглеског краља прешла канал Ламанш и стигла у Нормандију, војвода Вилијам почео да гради велику флоту од седамсто бродова за напад на Британију.
Тежак положај у ком се нашао нови енглески краљ није промакао ни искусном Харалду Хардради. Привукао је краљевог брата Тостига на своју страну и такође почео да припрема војску. И, док је војвода Вилијам због немирног мора оклевао да исплови, Харалд Хардрада се 8. септембра са својих триста бродова и готово 15.000 људи искрцао на североисточној обали Енглеске. Колико је био сигуран у победу говори и чињеница да су га на овом путовању пратиле супруга Елизабета, млађи син Олаф и кћерке Марија и Ингигерд. Међутим, иако је на својој страни имао и савезнике из Шкотске, није рачунао на то да се намерио на себи сличног, не само по имену већ и по храбрости и ратној вештини.
До одсудне битке дошло је 25. септембра код Стамфорд бриџа где су снаге енглеског краља Харолда изненадиле и до ногу потукле викинге. Ова битка сматра се крајем ере викиншке владавине у Европи, а на њеном бојном пољу остало је и мртво тело последњег великог викинга Харалда Хардраде. Колики су били губици Норвежана показује и чињеница да су се преживели вратили у домовину на свега двадесет пет бродова, а Харалдов син Олаф претходно је морао да се закуне победницима да више неће нападати Енглеску. Два дана касније норманска флота коначно се искрцала на британско тло. Харолд, победник над викинзима, уживао је у тој слави свега двадесетак дана, до битке код Хестингса где му је нормански војвода Вилијам заједно с краљевством одузео и живот, а себи обезбедио надимак Освајач. Борбе за британски престо нису ни тада окончане. Дански краљ Свен 1069. године напао је Вилијама Освајача у његовој новој краљевини, али, након почетних победа, пристао је да уз богати откуп одустане од тога да своју намеру оствари до краја. Тако је у Британији могла да почне нова ера под норманском династијом која ће је за више векова везати ратовима и борбама за наследство за Француску.
После краткотрајне заједничке владавине са старијим братом Магнусом, на норвешком престолу од 1069. године самостално седи Харалдов млађи син Олаф III који је добио надимак Тихи. Он се није упуштао у походе и ратове па је земљом коначно завладао мир, а викиншко наслеђе полако је почело да уступа место новом добу. И у другим деловима континента могли су све ређе да се виде викиншки дракари како секу морске таласе, а у Европи је ускоро отворено ново историјско поглавље, раздобље крсташких ратова после кога су Одинови ратници живели још само у причама о старим временима .

[You must be registered and logged in to see this link.]