Zmajevi i zmajeviti junaci u srbskoj mitologiji

Постоје тренуци када појединац у свом унутрашњем свету дотакне висине Богова. То се догађа у разним животним ситуацијама, нпр. када се рађају деца, када смо заљубљени, када остварујемо разне врсте личних достигнућа. Али постоје и тренуци када народ, нација, остварује неки народни идеал: благостање, слободу, правду, срећу... - било храброшћу изузетног појединца, било колективним напором. Тада настају нови или оживљавају стари митови. Оно што обезбеђује сигуран улазак у мит јесте ЈУНАЧКО ДЕЛО и то не било какво јуначко дело, већ оно јуначко дело достојно Богова. Јуначки подвиг мора бити тако упечатљив да се граничи са надљудским напором, постигнуће јунака треба да буде мост између неба и земље. Тада српски јунак постаје светлосно, огњевито биће: ЗМАЈ, чија ће дела, путем митских импулса, а кроз народну епску форму, вечито надахњивати будуће генерације Срба.

Милош Обилић је кроз ритуално клање архетипског народног непријатеља Мурата, на велики празник Видовдан, ушао у српски мит. Међутим, велики јуначки подвиг не мора обавезно бити ратни подвиг као у случају Обилића.

Такође, у српски мит су ушли Свети Сава, Никола Тесла, Вук Караџић, Петар Други Петровић Његош... дакле они Срби чија су јуначка дела на интелектуалном пољу.
Растко Немањић, Свети Сава, због великог историјског подвига - оснивања народне цркве, независне од Цариграда и Рима, у легендама наслеђује особине старословенског Дабога (Бога који даје) постаје вучији пастир, учитељ нације који гради воденице, зауставља реке, помера стене, кује мачеве, и чини читав спектар иновација које олакшавају народни живот.

Поставља се питање да ли и они јунаци, који интимно сматрају митове за народно сујеверје, могу ући у народни мит? Одговор је: да. Јунак уопште не мора разумевати обичаје локалног становништва, довољно је да у људима покрене митски импулс.



„Обилићу змају огњевити,
Ко те гледа блијеште му очи,
Свагда ће те светковат јунаци. “

Петар II Петровић Његош
Горски вијенац



Moj Miloše, moje milovanje,
Što gođ ima Srbina junaka.
Svakoga su odgojile vile,
Mlogoga su zmajevi rodili,
Svakog ću ti po imenu kazat:
Evo prvog tebe, Obiliću,
A drugoga Zmaj-Ognjenog Vuka,
A trećega Relju Bošnjanina,
Zmajeva je i on porodica;
A četvrtog Banović Sekulu,
I njemu je zmaj ognjeni babo;
A petoga Banović Strahila,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
A šestoga Ljuticu Bogdana,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
A sedmoga Kraljevića Marka,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
Svaki ima zmajevu biljegu,
Ako mi se tome ne vjeruješ,
Kada vidiš pobratima svoga,
Pobratima i moga i tvoga,
Pobratima Kraljevića Marka,
Zamoli se pobratimu svome,
Zavrati mu uz ruke rukave,
Nać ćeš njemu mladež na mišici,
Na mladežu bič vučije dlake,
Na desnici na bijeloj ruci;
Druga mu je na nozi biljega...



Митска генеалогија српских змајевитих јунака

1. Легенда о постанку првих српских митских јунака. Пажњи истраживача не смеју промаћи два паралелна тока који су пратили формирање легенде о првом мито-поетском зачећу. На самом почетку новог мито-поетског политеизма стоји лик царице Милице. Наилазимо на једну, рекли бисмо, старију форму где се Милица појављује као удата жена цара Лазара Хребељановића, али и као змајева љубавница, коју оплођује Змај од Јастрепца. Новија форма, делом и под утицајем цркве, претпоставља стварање новог култа царице Милице у лику девице, која се појављује у епу као кћи цара Стефана. У другом случају, са небеском ауром Лазаревог култа змај се у поетској имагинацији спушта на приземни ниво ради стварања митских и легендарних српских јунака и хероја. Митолошка симбиоза девице Милице и Змаја продуктивно оваплоћује серију "змајевитих" митских људи, хероја и јунака. Митским језиком казано, из тога односа рођен је Стефан Лазаревић! Овим чином, по легенди, митски започиње нови српски пантеон који називамо Јастребачким пантеоном. Царица Милица овде симболизује једини преостали а продуктиван државотворни субјект - и последњи је изданак лозе Немањића који делује на српској историјској сцени у посткосовском времену, након краја и краха српске државе.

Царица Милица и Змај од Јастрепца

"Вала богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
покрај њега царица Милица;
Милица је сјетна невесела
у образу бл'једа и потмула;
а пита је славни цар Лазаре:
'О Милице, о моја царице,
што те питам, право да ми кажеш::
што си тако сјетна невесела,
у образу бл'једа и потмула
шта т'је мало у двору нашему?
Вели њему царица Милица:
'Цар-Лазару, српска круно златна,
кад ме питаш, право ћу ти казат:
свашта доста у двору нашему,
него има годиница дана
како је се Змаје навадио,
навадио Змаје од Јастрепца,
те долази на бијелу кулу,
те ме љуби на бијелој кули".
"Мало било, задуго не било,
засија се Јастребац планина,
а полеће Змаје од Јастрепца
од Змајевца, од воде студене,
те се прими уз Крушево равно
а долеће на бијеле куле,
те он паде на меке душеке,
збаци Змаје рухо огњевито,
па с царицом леже на јастуке".

Змај од Јастрепца, како то бива у народној епици, наседа лукавству лепе Милице, те јој, према наговору цара Лазара, открива како би га једино Змај-Деспот Вук могао савладати. Овде је према митском "измештању времена" Змај-Деспот Вук, уствари, даљњи рођак Царице Милице, он је потомак настао из брака њене кћерке са Вуком Бранковићем, по свему судећи њен чукунунук. Цар Лазар наговори Змај-Деспота Вука да изађе Змају од Јастрепца на мегдан и потуче га. Када је дошао у Крушевац из Срема, Деспот Вук по слугама цара Лазара поручи шта треба Милица да чини:

"'Нека каже царици Милици,
нек на кули не затвара врата,
и нек чека Змаја на душеку"'.
"Тако било, задуго не било:
данак прође, тавна ноћца дође,
те цар оде на танке чардаке,
а царица на бијелу кулу,
па на кули не затвори врата,
него чека Змаја од Јастрепца".

У горњој песми из Вукове збирке, Милица је из тога односа са Змајем родила Деспота Стефана Лазаревића - од кога почиње историја, генеалогија змајевитих бића у српском пантеону.


"Високи Стефан, идући с војском из Москве у Србију, дође у Будим на конак, и ондје маџарска господа, видећи га онако висока и лијепа, зажеле имата од њега порода, и у разговору запитају га да ли би се у војсци његовој могао наћи добар ждријебац да опасе њихову кобилу да би и они запатили тако лијепих и добријех коња, а он им одговорио: би, зашто не би? Кад буде увече, они му пошљу лијепу дјевојку да ноћи с њиме. Кад се он стане изговарати, каже му се да је он то обрекао учинити; тако он дјевојку прими и преноћи с њоме, и сјутрадан ујутру на растанку даде јој прстен и рече јој: ако роди мушко, да му надјене име Јанко, ако ли роди женско, Јања, и пошто дијете одрасте да му да онај прстен. Одатле се он крене у Србију, а дјевојка послије девет мјесеци роди двоје, мушко и женско, и по његовој наредби надјену мушкоме име Јанко, а женскоме Јања. Пошто Јанко мало поодрасте и стане се с дјецом играти, гдје се скаче, он одскаче, гдје се рве, он обара, гдје се камена меће, он одскаче, гдје се трчи, он утјече: зато му стану дјеца завидјети и као подсмјевајући му се говорити да он нема оца него да је копиле. Кад се то Јанку досади, он једном навали на своју матер да му каже ко је његов отац; на то му мати даде онај прстен, а кад он у њ загледа и проучи шта се на њему пише, он рече: међер сам ја једнога цара син! И зато је послије ишао у Србију и био се с Турцима као тражећи своју очевину"

Рођење другог змајског колена - Стефанови потомци.

Каква је историјска подлога ове легенде? Сибињанин Јанко је војвода Јанош Хуњади (око 1387. до 1456), отац мађарског краља Матеје. Народ га је назвао Сибињанин по ердељском граду Сибињу. О његовом рођењу нешто касније (Види и СМР, 1970: 268). Како В. Чајкановић коментарише опис рађања другог змајевског колена? "Мит о рођењу Сибињанин Јанка и Јање само је, дакле, један од типичних митова о рођењу јунака, при чему је неизоставан услов да јунаков отац буде какво више биће... И мотив да детињи отац буде гост, и то са пристанком, и на молбу, девојчиних родитеља, има јасан митолошки карактер". А тако је управо Стеван наговорен од Будимљана да легне са њиховом мештанком. Исто тако, увек се тзв. митска деца нађу на удару подсмеха околине због своје чудесне снаге. Често их из зависти зову копиланима. Тако је и са Едипом у грчком миту. Па и сам Сибињанин Јанко, вазда у пратњи сестрића Бановић Секуле, али често и у свађи са њим, као старији и суревњиви "страшни Бог", назива сестрића "копиланом".


Легенда о рођењу Змај Огњеног Вука.

Најпре да овде кажемо, да је једна сестра Високог Стефана удата за Вука Бранковића, кога је наследио Ђурађ Бранковић. После смрти Ђурађа Смедеревца, постоји легенда да је његов најстарији и слепи син Гргур у ванбрачном односу добио сина, познатог Деспота Вука. "У једном писму говори се и о ванбрачном сину слепога Гргура, по свој прилици доцније познатом деспоту Вуку" (Јиричек, I, 1978: 387). Нема никакве сумње да је слепи Гргур праунук Царице Милице, а Змај деспот Вук - чукунунук, док је Високом Стефану унук по сестринској линији. Караџић је у свом Рјечнику забележио: "пјева се како је Ђурђева Јерина казивала Турцима кад се родио Змајогњени Вук:


'У мог сина слијепца Гргура,
'У њега се мушко чедо нађе;
'Није чедо чеда каквано су:
'Вучја шапа и орлово крило,
'И змајево коло под пазуом"

Историјска подлога је следећа: Змај Огњени Вук, односно деспот Вук, доиста је син слепог Гргура, унук деспота Ђурђа Бранковића (око 1440-1485). И у овом елементу, у чињеници да је деспот Гргур слеп и да представља субјект митске структуре - личности која носи обележје врховног бога, треба тражити симболички разлог за происход митских, у нашем случају, змајевитих јунака. Змај Огњени Вук ступа у војску угарског краља Матеје, чији је отац, по легенди, речени змајевити Сибињанин Јанко - иначе његов стриц по очевој линији. Змај Огњени Вук се успешно бори против Турака, а двор му је био у сремском селу Купинову. По легенди, дакле, читав сој мађарских властелина и хероја је, посматрано у митолошком кључу, српског - змајевског порекла, а Војводина домовина Срба. Дакле, слепи Гргур, по легенди, са Анђелијом рађа Змај Огњеног Вука.


"Док се њима лудо чедо нађе,
Лудо чедо ама мушка глава,
На њему су до три обиљежја,
Какве су му јуначке биљеге?
Кад заплаче чедо у бешици,
Из зуба му жива ватра сипа,
И у њега младеж на мишици,
На мишици на десници руци,
Из младежа бич длаке вучије,
На бедри му сабља уписана;
И лудо су чедо покрстили,
Добро су му име нађенули,
Добро име: Змај Огњени Вуче"



"Преко војске Вуче прелетио,
Гледала га силовита војска,
Међу се је војска говорила:
'Нуто, брате, змаја из планине!
Ђе ће пасти, на чије ли дворе?
Чије ли ће обљубити злато?"

[You must be registered and logged in to see this link.]

Рођење осталих змајевитих јунака.

Марко Краљевић.

Осим ове генеалогије царске деце, који носе обележје историјске делотворности, потребно је имати у виду и читав низ митских јунака истоврсне династичке провенијенције. На пример. Марко Краљевић настаје из брака краља Вукашина и Јевросиме, која је била сестра змајевитог племића Момчила. То се сасвим добро види у песми Женидба краља Вукашина (Караџић, II, 1969: бр. 24), у којој краљ намерава да се ожени Видосавом, женом змајевитог Момчила:


"Момчил ' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
...у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога".


Пошто је Вукашин наговорио неверну Видосаву да изгори крила Јабучилу и сланом крвљу натопи сабљу Момчилову, било му је онда лако савладати змајевитог Момчила. На крају, у самртном ропцу Момчило даје савет краљу Вукашину:


"'Аманет ти, Вукашину краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, кô и ја јунака."'

(Караџић, II, 1969: 74).

И у овој песми се, каогод у Будиму, из брака жене са змајевитим јунаком рађа најчешће двоје близанаца, у сваком случају брат и сестра, са змајским обележјима. Тако Јанко и Јања, али и Момчило и сестра му Јевросима, која је, доиста, поставши жена краља Вукашила родила Марка Краљевића, по легенди несумњиво змајевитог јунака.
6. Рођење простонародних змајевитих јунака. Постоји још један особени тип змајевитих јунака, хероја, који се такође "покрива" историјским материјалом, али који настаје из еротске везе змаја са девојкама/ женама из простог народа. Пример јунака који је рођен из таквог односа је
Милош Обилић. Индикативно је да се и мајка Милоша Обилића - чобаница, зове истим именом - Јања, као и кћер Стефана Лазаревића. Отуда не зачуђује то што се у поезији наилази на мотив Јање, често и као мајке Бановић Секуле. Узгред само, да и овом приликом приметим како су неки филолози имена Јанко и Јања изводили из основа Агни, као мушки и женски корелат "огњевитог" божанства, а таква је управо психолошка представа "змаја", као огњевитог, сунчаног бића.
Најзад, постоји трећи, мисаоно тешко проходан тип хероја - митских личности, чију загонетност скривају необична имена, ликови који су, такође, настали из везе жена и змајева. Реч је о следећим именима/ликовима које налазимо у епској поезији: Страхиња, Новак, Кајица, Дебељак, Грујица. О томе више у књизи Нодила (1981). Једном речи, у творењу митских ликова, који се у епској форми појављују као историјски хероји, могли бисмо уочити три групе, и то:

а) групу витешких јунака, коју чине деца настала из односа Змаја Огњеног и властелинских жена/девојака (пример: Стефан Лазаревић, Сибињанин Јанко, Бановић Секула, Змај Огњени Вук, Марко Краљевић);
б) групу тзв. народних јунака, митских ликова чије мајке потичу из простог народа (пример: Милош Обилић);
в) групу митско-херојских јунака чија се суштина, као ни име њихово, не могу до краја рационално досегнути.

Порекло им је "нејасно", а мајке ових јунака немају свој "истиносни" пандан у историјској реалности. Како идемо ка овом трећем типу митских ликова, све се више удаљавамо од антрополошке основе као директне симболизације историјских структура, а све више уочавамо у њима својеврстан архетипски потенцијал, који се алегоријски може разумети као израз космогонијских и теогонијских структура (Страхило или Страхиња, Новак, Дебељак, Војвода Кајица, Реља Бошњанин).
У једној народној песми наводи се дванаест змајевитих јунака који чине синтезу дванаест змајевитих јунака свих наведених генеалогија, а које у целини интерпретирамо као митске алегорије:


"У планини под јелом зеленом,
Марко сједи, хладно пије вино,
До њег сједи дванајест војвода,
С десне стране Реља Бошњанине,
А с лијеве Змај Огњени Вуче,
А до Вука Бановић Секула,
До Секуле Срђа Злопоглеђа,
А до Срђе Топлица Милане,
До Милана Косанчић Иване,
Десна страна кајно златна грана,
Марку Реља сједи уз кољено,
А до Реље Обилић Милоше,
До Милоша Љутица Богдане,
До Богдана Мусићу Стеване.
До Стевана Бановић Страхило,
До Страхила са Змијања Рајко"



Дакле, јасно је да се као учинак контакта са змајем појављује пород: змајевити јунаци. Овде се, такође, може запазити како у српској митологији соколови и змајеви имају, махом, исту митолошку и онтичку основу: живе на Јастрепцу, Шар-планини, Гулијанској планини; и од сокола "светлост удара". У току ноћи змај / соко походи девојке, које потом постају бремените. Исто тако, симбол седам, тј. седам лабудова као пратња соколова, није ништа друго до оних седам сунчевих ликова/месеци - летњега сунца. Како смо видели, симболички и психоаналитички интерпретирано, поменути гестови Милице имплицирају похотност младе девојке, односно жудњу за контактом са змајем. Зрак, огањ, злато и змај = сунце, стоје у органском јединству.
3. Митско зачеће Милоша Обилића. Како је, дакле, рођен Милош Обилић? Према логици песме, Змај се појављује са изласком Сунца. Вила објашњава Милошу како је јунак дошао на свет, одређујући тачну топографију зачећа.


"'Мајка ти је Јања чобаница,
Од Србије, из Херцеговине,
Бабо ти је змаје из облака,
Твоја мајка била чобаница,
Пак чувала на планини овце,
Мој Милоше дванајест година,
И била је одвише лијепа.
.../ Кад је једно јутро освануло,
Појавила уз планину овце,
Док искочи од истока сунце
.../ Док је Јању санак преварио,
Заспа Јања кајно јање лудо;
Жарко сунце високо сијаше,
У облаку љути змај сјеђаше,
Чобаницу Јању погледаше.
.../ Кад то виђе змајовит јуначе,
Разви крила, кајно горска вила,
Пак полеће стрмо низ планину,
Док он дође ђе пландују овце".
"А ухвати Јању чобаницу,
Те је љуби летњи дан до подне,
Кад обљуби лице у ђевојке,
Он разви огњевита крила,
Пак одлеће небу под облаке"

[You must be registered and logged in to see this link.]

Царица Милица и змај од Јастрепца.

Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.



Једном речи, Змај у српском песништву добија форму високо моралног и национално самосвесног бића. Најпре смо изложили поход Змаја на куће властелинских жена са којима Змај нескривено ступа у еротски однос. У касније насталим песмама, међутим, због измењене историјско-моралне ситуације, Змај подређује еротски потенцијал новој, моралној мисији, чија је последица да су и средства којима се служи у остваривању тога циља битно другојачија.
4. Морално-историјски, имплицитни еротизам змаја. За ову прилику индикативна је песма Како је вила Бановић Секулу задојила, у којој се назначује управо основна морално-историјска свест и савесност "српских" змајева.


"Змај огњени путовати пође,
Разви крила са Јастреб-планине".
"А гледа га 'тица голубица,
Гледајући змају бесједила:
'Огњен змајче, рођени јуначе,
Чију ли ћеш кулу отворити?
Чију ли ћеш љубу обљубити?'
А вели јој змај огњен јуначе:
'Голубице, на горици 'тице,
Ја ћу поћи ђе је мени драго,
Ја не тражим нељубљено лице,
Да обљубим и да се наљубим,
Већ облазим српске госпојице,
Не би л' им се рађали јунаци,
Јер ће доћи потоље вријеме,
На Србе ће навојштити Турци.
.../ Ту ће Србим' додијати Турци,
А ђе буду змајени јунаци,
Ту ће остат у сужањству Турци'"

[You must be registered and logged in to see this link.]

Змај Бошко Југовић, слика Паје Јовановића

Српски Змајеви су у боју и на шлемовима имали змајеве, помињу се и прстенови (као знак распознавања) и медаљони (са грба Реда горе) које су Змајеви поносно носили на свечаностима.





Ред Змаја је основан на темељу ранијег српског витешког Реда Св. Ђорђа коме је припадао Цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косанчић Иван и други српски племићи. А овај је опет основан као огранак Реда Чувара копља Св. Ђорђа.

По Летопису попа Дукљанина, оснивач овог Реда је био Св. Стефан Немања:

СТЕФАНА НЕМАЊУ (1166 - 1196) је, према житију, из сужањства спасио Св. Ђорђе, а Стефан Немања у ту част организује братство србских витезова. Братсво србских витезова је дјеловало јавно све до доласка османлија када је велики број витезова страдао на Косову. Можда би братство отишло у заборав да већ у априлу 1453.год.(6962.год.) не постоји запис како су \"ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА\" помагали Константину XI у одбрани Цариграда. Тачније седам витезова овог братства са знаком Св.Георгија (црвени крст на бијелој подлози) на грудима је дуго одолијевало османлијским нападима, како запис каже. Иначе град је бранило 4800 Грка и 200 странаца од којих су седморицу чинили \"Чувари копља Светога Георгија\", нападало их је око 200 000 Турака.

"ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА\" су били познати по својим чудима, а та чуда су приписивана реликвијама које су они посједовали. Међу \"ЧУВАРИМА\" кружи прича о тојици витезова који су у црквици на Црној стијени чували ХРИСТОВУ ПЛАШТАНИЦУ.

Крсташке хорде које су надирале са Запада те 1187 године, пљачкале су и уништавале све пред собом. У страхотама које су чинили крсташи, нарочито су се истицали \"ТЕМПЛАРИ\" којима је једино било стало доћи до реликвија. Наоружани до зуба у металним панцирима и са три црне главе на грудима , појавили су се у сумрак пред црквицом на Црној стијени, јашући коње знојне и запјењене, а јахали су само црне коње. Стотињак Темплара имало је само један циљ. Узети Плаштаницу из Цркве.

Tog sumraka tri srbska Ras viteza, tri \"ČUVARA KOPLJA Sv. GEORGIJA\" stala su pred strašnu vojsku zla želeći da sačuvaju Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Učinilo se da je zlo nadvladalo. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj stijeni ukazao se bijeli anđeo GAVRILO pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u Stijeni. Na tom mjestu je kasnije 1227. godine kralj Vladislav unuk Stefana Nemanje, sagradio Manastir Mileševo.

Према неким наводима, први српски витешки ред по узору на који су ови потоњи оснивани се звао Ред Црвеног Змаја, из 620те.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Историја и легенда

СРПСКИ ДЕСПОТ ВУК ГРГУРЕВИЋ БРАНКОВИЋ, СИН ГРГРУРА СЛЕПОГ И УНУК ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

Био је деспот без деспотовине, јунак без мане и страха, узданица без наследника. Величанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор



[You must be registered and logged in to see this link.]

Витешки Ред Змаја

Витешки Ред Змаја постоји код Срба бар од 620те, а историјски печат реду су дали Немањићи, почев од Св. Стефана Немање. Народ је називао "змајевима" и "синовима змајева" витезове који су заиста припадали историјском Реду Змаја, као и њихови очеви и дедови (прво Ред Црвеног Змаја, па Ред Св. Ђорђа, па Ред Змаја). То су ТИТУЛЕ и званични ЧИНОВИ, као што је титула четничког Војводе, а не произвољни епитети.

Друга кључна грешка је у везивању српских Змајева (витезова Реда Змаја) за "митологију". Не ради се о митологији, него о хришћанској симболици и великом хришћанском витезу, Св. Ђорђу Кападокијском, који крстом побеђује и убија аждају или змаја. Змај на грбовима РАС витезова Реда Змаја је везан крстом и склопљених крила. Он представља звер из Откривења коју Христос побеђује и везује.

Само РАС витезови Реда Змаја - првог реда, а то су двадесет четворица из лозе Немањића - имају легитимно право да свом имену придодају титулу Змаја, као и да носе графички приказ змаја на својим породичним грбовима и штитовима. Лоповске пљачкашке краљевске куће Европе немају то право, али се ипак ките туђим перјем.

Постоји јасна историјска документација о овом Реду и српским Змајевима, и много историјских података који потиру све митске бесмислице и нагађања, и бесмислене теорије о "народу" који именује Змајеве на своју руку и одокативном методом.

Нама су српску историју избрисали и уништили, а уместо ње су нам подметнули германско-аустроугарско смеће, не би ли нас убедили да смо никоговићи. Срби су ЦАРСКИ народ и ЦАРСКОГ РОДА. Једини истински ЦАРСКИ народ у Европи.


[You must be registered and logged in to see this link.]


Да ли се митови могу

избрисати из народне душе?



Да би се извршила успешна демитологизација (декодирање) нације потребно је да нација (односно њен битан део) пристане на то. Спољни притисци не могу никада избрисати мит. Турци су спалили мошти Светог Саве на Врачару, али тиме су само додатно ојачали светосавље у народу. Међутим, код оног дела Срба, који су се добровољно одрекли светосавља, ради привилегија, и прешли у турску веру - демитологизација је била делимично успешна. Потомци тих мухамеданских Срба формирали су крајем ХХ века нову нацију, али на бази новокомпонованих, лажних митова који немају трајну вредност.

Како се аутентични митови замењују лажним митовима?
Постоји више техника, али први, неопходан услов је тај да сами Срби, тј. српска елита, интелигенција, добровољно замени народну пра-слику за нову, другачију слику.
Затим се поставља питање унутрашњих мотива појединаца и група које су водиле (и воде) рат притив народних митова. Наведимо неколико примера из новије историје када је са различитим мотивима рушен косовски мит.


1) Рушење косовског мита због личне промоције догматском применом нових научних метода у историји
Крајем 19. века историчар (и калуђер) Иларион Руварац покушао је да сруши народни мит о Вуку Бранковићу као издајнику током Косовске битке. На основу тачног историјског податка да је Вук Бранковић окончао живот у турској тамници створен је нови, лажни мит о константном херојском држању Вука Бранковића пред Турцима, и пре битке, и за време битке, и после битке. И дан данас многи квази-интелектуалци просто обожавају да се наругају "обичном" народу својим "знањем" у одбрани "оклеветаног Вука". Не зато што квази-интелектуалце занима историјска истина о Вуковој судбини већ зато што им је ругање - једина духовна храна. Тако је српска ПРА-СЛИКА о јунаштву Обилића и о издајству Бранковића ако не уништена, а оно бар окрњена,, са њом окрњен је и сам појам издаје.

2) Рушење косовског мита немарношћу националних институција
Сви смо упамтили како је изгледала Пећка патријаршија, од рођења до смрти урезана ПРА-СЛИКА говорила је сваком Србину да су у тим старим зидовима његови духовни корени:



Државне и црквене институције "потрудиле су се" да у освит америчког признања независности Косова ПРА-СЛИКА буде замењена НОВОКОМПОНОВАНОМ сликом:



У свести генерација Пећка патријаршија је била онаква каква је била до чина фарбања. Овим је ударено на колективно памћење Срба. Да ли је овај чин био усмерен да изазове овакав ефекат и ако јесте зашто је то урађено? Било да је урађено с добром или злом намером ефекат је исти. У нашем памћењу сада се мора „опрати” део који се односио на визуелни доживљај Пећке патријаршије и мора се „усадити” нови доживљај. Мора се потпуно прекинути нит и нове генерације неће имати исту слику као што смо је ми имали. Када буду гледали фотографије од пре кречења вероватно неће ни схватити о којем објекту се ради, односно што је најгоре неће схватити да је тај објекат једна од старина која нас је ментално одржавала вековима. Све ми се чини да је то и био циљ, а „покривен” благословом. О примењеним технологијама „прања” мозгова имали смо прилике да читамо али не и о „прању” колективног памћења нације.

Кад једном народу одузмете памћење онда са њим можете радити шта год хоћете. Да ли нас чека таква судбина?

професор Архитектонског факултета у Београду

Милан Глишић
( [You must be registered and logged in to see this link.] )

Mitska bića srpskih predanja – zmaj



Knjiga Slobodana Zečevića "Mitska bića srpskih predanja" između ostalog piše i o zmajevima kao dobrim demonima. Zmaj se prikazuje kao polučovek - poluživotinja. Navodi se da kada je medju ljudima, zmaj može uzeti ljudski oblik. Stalno mesto boravka mu je kraj šumskih voda u planinama. U starim srpskim predanjima smatralo se da je najbitnija odlika zmajeva da obezbede kišu i da se na magijskom nivou bore sa alama koje nose gradonosne oblake. Bitna osobina zmajeva je da su veoma pohotljivi. Veoma često zmajevi uzimaju ljudski oblik i vode ljubav sa lepim ženama. Smatralo se da je bilo veoma teško da se žena oslobodi ljubavnih veza sa zmajem, o kojima žene nisu smele nikom da pričaju. Prekid veza sa zmajem žene obično nisu ni želele.

Konspirolog Dejvid Icke u svojoj knjizi "Najveća tajna" tvrdi da potomci zmajeva ukrštenih sa ljudima zapravo upravljaju svetom. Najuticajnije Kraljevske loze tokom istorije, kao i loze veoma uticajnih porodica imaju "zmajsko" poreklo. Medju ljudima zmajevima koji su vladali istorijom su i značajni Srbi. Jedan od njih je despot Stevan Lazarević.

Važna zamišljena funkcija zmajeva bila je borba sa alama koje vode gradonosne oblake i izazivaju nepogodu. Po narodnom verovanju, zmaj je bio dužan i da obezbedi kišu onda kada je ona potrebna. Prema tome, zmaj je bio dobar demon u čiju je dužnost spadalo određivanje atmosferskih pojava na korist ljudi.

Zamišljalo se da je ovaj demon dimorfan, polučovek – poluživotinja. To je vatrena ptica duga repa, koja pri letu odsebe odbacuje varnice. Kada je medju ljudima, zmaj na sebe može uzeti čovečiji oblik. Stalno mesto boravka mu je kraj šumskih voda u planini. Za takva se mesta i do danas očuvao toponim Zmajevac. Mogao se nastaniti u šupljoj bukvi.

Smatralo se da zmaj nastaje od šarana kada ovaj ostari i napuni određeni broj godina. Tada izlazi iz reke, dobija krila i odleće u planinu i šumu, menjajući svoje dotadašnje boravište. U letu od njega odskaču iskre u obliku šaranovih krljušti. O pretvaranju šarana u zmaja postoje mnogobrojne priče dunavskih ribara, koji su tobož lično videli šarana kako izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. „Zmajeve krljušti„ je narodni izraz za liskun. U nekim krajevima šaranovo meso bilo je tabuisano, pa čovek u Šarkamenu kod Negotina zatrpao svoj bunar samo zato što je iz njega izvadio šarana. U selima ovog kraja, verovalo se da će osoba koja jede mesood šarana dobiti epilepsiju. Jedan od kazivača priča kako je jedne večeri, sedeći na salašu, opazio kako iz bukve izlazi neka užarena ptica koja je na glavi imala rogove. Kada je upitao neku babu što bi to moglo da bude, ona mu je odgovorila da je to zmaj koji je postao od ovna. Da bi se u to uverio, trebalo bi da pogleda ima li vune oko bukve. On tvrdi da je bilo. Postojalo je i verovanje da zmaj postaje od smuka kada ovaj navrši odreženi broj godina. Ako se smuk preseče napola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da zmaj postaje od ribe koja nikad nije hvatana, bijena niti viđena. Kada je godina sušna, verovalo se da je zmaj nastaje od smuka istih osobina. Da li će to biti zmaj ili zmajica, zavisilo je od pola životinje.

Prema veoma raširenom verovanju, zmaj je jako pohotljiv. Verovalo se da su njegove veze s lepim ženama veoma razgranate i mnogobrojne. Zmaj ženama dolazi noću kroz komin. Kada uđe u kuću, pretvara se u lepog čoveka. Pošto se smatralo da zmaj ima ogromnu potenciju, takve bi žene obično ble blede i ispijene, a gubile bi i polni afinintet prema ljudima. Smatralo se da je bilo veoma teško da se žena oslobodi ljubavnih veza sa zmajem, o kojima žene nisu smele nikom da pričaju. Prekid veza sa zmajem žene obično nisu ni želele već su takve veze održavale. No, ako žena ipak želi da se oslobodi zmaja, treba da se kadi svojom kosom ili treba da pronađe i zapali šuplju bukvu u kojoj je zmaj. Mislilo se da zmaju može da naškodi i vrela voda, pa se pod komin podmetao kotao sa ključalom vodom, kako bi pi dolasku zmaj u njega upao i izgoreo. U Svrljigu i okkolini se verovalo da žena može da se oslobodi zmaja ako se poda „nečistoj veri“ (nehrišćaninu). Takođe se verovalo da žena može odbiti zmaja ako pri sebi ima česticu loja od sagorelog zmaja. Taj loj se mogao pronaći kada se sagori šuplje drvo u kome se verovalo da se nalazi zmaj. U Svinjici se smatralo da se žena može osloboditi veza sa zmajem ako se kadi travom „ojdoljan“ ili „zmajevim krljuštima“. One se obično nalaze oko ognjišta iznad koga se zmaj spuštao u kuću kroz komin. Te se krljušti ne mogu sakupiti rukama, već se mogu uhvatiti pomoću voska.

U istočnoj Srbiji se verovalo da zmaj može i da zaboravi na svoje dužnosti. To bi se desilo kada je u ljubavnom zanosu zaboravio svoju ulogu kišodavca. U selima južno od Zaječara za sušu su krivili žene za koje se mislilo da žive sa zmajem. U Selačkoj bi takvu ženu silom okupali, pošto se smatralo da joj tada zmaj više neće dolaziti i da će suša prestati. U slučaju suše, zmaja su naročitim postupkom isterivali iz sela. Postojji dokument da su stanovnici Velikog izvora 1908. godine isterivali zmaja iz sela, pošto je nastala suša kada se on nalazio kod seoskih žena. Prvanović je zabeležio dva slučaja proterivanja zmaja (1935. i 1946. godine). Zmaj se proterivaoopštom bukom, zvonjenjem u klepetuše, duvanjem u pištaljke, lupanjem u kante, tarabe itd. Ljudi su ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovita mesta, prevrtali sanduke, kace, korita. Običaj se nazivao „mugajle“ a izvodili su ga goli učesnici.

Sreće se verovanje da je bilo i ženskih zmajeva. U marinovcu se pričalo kako je neki mladić na kladencu našao „litar“ (pojas), pa kada ga je uzeo, pred njim se stvorila lepa devojka. To je bila „zmajica“. Inače se verovalo da su deca rođena sa zmajem muškog pola. Ta su se deca rađala s natprirodnim osobinama i sa izuzetnom snagom. Verovalo se


da su to ljudi koje niko ne može savladati, a bili su i neobično mudri. Ovakva su verovanja svakako bila povod što su glasoviti junaci pored svog imena imali i nadimak „zmaj“. Vuk, unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurđa Brankovića, i sin despota Grgura, u narodnoj pesmi imao je nadimak „zmajognjeni“. Taj je nadimak dobio pošto se u borbi protivTuraka isticao velikim junaštvom. U narodnom stvaralaštvu je njegovo rođenje obavijeno misterijom. Kroz usta narodnog pesnika mogu se nazreti verovanja toga vremena, pošto prokleta Jerina ovako govori o tom događaju:

U mog sina, slijepca Grgura,

U njega se muško čedo nađe;

Nije čedo čeda kakvano su;

Vučja šapa i orlovo krilo,

I zmajevo kolo pod pazuhom,

Iz usta mu modar plamen bije,

Materi se ne da zadojiti.


Shodno ovakvim shvatanjima, oko čuvenog junaka iz prvog srpskog ustanka Stojana Čupića stvorila se legenda.


Ta legenda veli da kada je Čupić udario na Turke u mačvanskoj šumi Kitogu, odjednom se začuo šum sa zmejevitim plamenom i sjajem. Zbog pobede koju je pratio ovaj izmišljeni događaj, ljudi su ga prozvali Zmajem od Noćaja.



[You must be registered and logged in to see this link.]