Vojnici, junaci, vasi zivoti vise ne postoje...

Slava i obraz srpske prestonice

Prvi svetski rat: Bitka za Beograd 1915.


Branislav V. STANKOVIĆ
Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta - feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je - Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: - Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije.

Simbolična pomoć saveznika
Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa.
Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža.
Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu.

Vatreni uragan nad gradom
Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa.
Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile - Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod "Timok" sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci "Jadar", "Pobeda" i "Sveti Đorđe" naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata.

Govor majora Gavrilovića
Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas:
- Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!... Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!. Živeo Beograd!.
Sa urlikom "Ura" krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe.

Veliki gubici u ljudstvu
Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Мајор Драгутин Гавриловић

Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!'
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу! Живела Отаџбина, Живео Београд!



Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!'
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу! Живела Отаџбина, Живео Београд!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.
Мајор Драгутин Гавриловић је буквално парадигма српске несреће. Човека који је храбро бранио Београд 1915.године, тридесет година касније убили су Београђани. Наиме, када се Гавриловић 1945.године враћао из заробреничког логора, ишао је у униформи официра краљевске војске. У Београду је наишао на неки руљу комуниста или њихових симпатизера, или ко зна већ кога, који су његову униформу протумачили као провокацију, па су своју мржњу према краљу, влади у Лондону и југословенској војсци, а оданост Титу, партији и новом поретку, решили да искале на мајору Гавриловићу. Убрзо после тога, Драгутин Гавриловић је умро, а Србија остала без једног од својих највећих синова.


Мајор Драгутин Гавриловић са војницима



Мајор Драгутин Гавриловић у војној бази



Мајор Драгутин Гавриловић пред Други светски рат и по изласку из немачког логора 1945.

DRAGUTIN Gavrilović i njegova žena Darinka su izrodili četiri ćerke (Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju) i sina Dragoša.

Ćerke su se udale za kraljevske oficire, a sin je bio kapetan. Zetovi su umrli u nemačkim logorima, a sin Dragoš Gavrilović je preživeo zarobljeništvo, emigrirao u SAD, oženio se i umro 1979.

Danas u Čikagu živi unuk Dragutin - Buca Gavrilović, koji retko dolazi u rodni Beograd

Његова деца



На венчању ћерке.



Dragutin Gavrilović je rođen 25. maja 1882. u Čačku. Vojnu akademiju završio je 1901. i učestvovao u Balkanskim ratovima. Prošao je i celu golgotu Prvog svetskog rata. Nakon njega raspoređen je na dužnost komandanta puka u Kruševcu, gde se oženio Darinkom i dobio petoro dece.

- Posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojović ga je, odmah, predložio za viši čin, ali je vojvoda Stepa Stepanović bio protiv, jer je „mnogo mlad“. Polagao je generalski ispit u Štipu 1927, i pao. Kada je prekomandovan u Beograd, 1930, odbio je da polaže drugi put, jer je osećao da ga vojni vrh ne prihvata - priča unuk Blagoje.

Blagoje objašnjava da su kraljevi generali Tešić i Hadžić govorili da Gavrilović nije odan dvorskim oficirima. Da bi ponizili, tada u vojsci jako popularnog pukovnika Gavrilovića, Generalštab ga imenuje za predavača vojne administracije na Vojnoj akademiji.

- Za njega, artiljerijskog pešadinca, to je bilo poniženje - kaže praunuk Miloš Marinković. - Kada je izbio puč 27. marta 1941, general Simović je nudio pradedi da ga unapredi u generala i da mu dodeli mesto ministra, ali je on odgovorio: „Ne želim ni generalski čin, ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik!“

Dragutin Gavrilović je zarobljen, pri povlačenju Jugoslovenske kraljevske vojske, 1941. godine, u Sarajevu. Bio je u logoru u Nirnbergu do kraja rata.

Blagoje je sin najmlađe Gavrilovićeve ćerke Emilije, koja je bila profesor književnosti. Umrla je 1991. godine.

- Majka mi je pričala da je deda bio pošten i mudar čovek. Svu decu je iškolovao, završila su fakultete. Živeo je skromno. Dok je bio u zarobljeništvu, pisao je ženi i deci da ne uzimaju pomoć koju daje vlada Milana Nedića. A kada je napuštao nemački logor, odbio je da kao najstariji logoraš izađe prvi, već je izašao poslednji - priča Blagoje Marinković.

Nova komunistička vlast kažnjavala je njegovu porodicu. Ćerke, u početku, dok je još bio u zarobljeništvu, nisu mogle da dobiju posao jer se otac „nije vratio iz emigracije“. Kada je umro, žena i deca nisu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina. Označen je kao čovek bivšeg režima, a to se teško opraštalo.

Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti.

- Ništa od toga nije tačno. Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju - kazuje Miloš Marinković, koji je za maturski rad o pradedi dobio nagradu grada Beograda.

Tek šezdesetih godina prošlog veka, kada komanda majora Gavrilovića ulazi u svetske vojne enciklopedije, i nova vlast počinje da uvažava njegovo herojstvo i rodoljublje.

- Bio je popularan kod vojske i u narodu, ali nije kod političara. Iz njegove komande redovno su izbacivani kralj i otadžbina. Zahvaljujući i dedinom junaštvu otadžbina je spasena, ali je naša porodica razbijena. Srećom, narod je sačuvao legendu o majoru Gavriloviću. Vojska Srbije mu je uradila bareljef na koji se svakog 7. oktobra polažu venci - ponosan je Blagoje Marinković.

ORDENJE

PUKOVNIK Gavrilović je odlikovan Karađorđevom zvezdom, ordenima Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskim ratnim krstom, Legijom časti, medaljom Miloš Obilić, Spomenicom na rat 1914. i sa još 12 odličja.

Prvi je počasni građanin Kruševca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kako Je Umro Slavni Major Gavrilovic

ODUŽIVANjE VELIKOM JUNAKU BEOGRADA

Kako je umro slavni major Gavrilović

Šta se dogodilo heroju odbrane grada iz 1915, kad je iz nemačkog zarobljeništva stigao u Beograd 1945. - Tragična hronologija pukovnika profesora Milorada Prelevića

Dragutin Gavrilović, pukovnik kraljevske jugoslovenske vojske i junak rdbrane Beograda 1915, nije imao priliku da svoj put završi na bojnom polju, ali ni sa spokojem onih pravednika kojima se prirodno gasi životni plamen… To je, najkraće, odgo vor na nekoliko pisama naših čitalaca, a i na kontroverzna nagađanja u javnosti kakva je doista bila sudbina čoveka koji je još za života predstavljao obrazac doetojanstva i požrtvovanja.

Pukovnik prof. Milorad Prelević, istaknuti istoričar, na osnovu dokumenata i svedočenja Danice Dokmanović, profesora čačanske gimnazije, inače kćerke pukovnika Dragutina, sačinio je o tome hronologiju tragičnih zbivanja:

Nahuškana rulja

Maja 1945. na beogradsku železničku stanicu stiže prvi transport oficira, ratnih zarobljenika, iz Nemačke. Među njima je i stasita, markantna figura pukovnika Gavrilovića, ko ga nije slomilo četvorogodišnje ropstvo. U Oflagu 13 imao je smelosti da se izlaže mnogim rizicima, pa i da prikuplja hranu za Ruse u susednom logoru, koji su umirali u najvećim strahotama…

Teško oboleo, pukovnik Gavri-lović biva otpušten. On kreće ka Slaviji i ulici Beogradskoj 4, u kojoj mu je živela porodica. Često ga opet presreću razjareni ljudi koji viču, ponižavaju ga, pa i udaraju. Ne znaju ko je. Ali ih je, izgleda, provocirala uniforma…

- Ovo ga je satrlo - kaže g. M. Prelević. - Pukovnik Gavrilović je, od posledica ropstva, ali i od bezumnih postupaka siledžija koje bar u njegovom slučaju niko nije sprečavao, pao u postelju. Nikuda nije izlazio više, ni u dvorište.

Posle kratkog vremena, 19. jula 1945, umro je.

Njegov sin Dragoš, artiljerij ski poručnik, hrabro se boris 1941, kao komandir baterije kod Gornjeg Milanovca protiv Nemaca. Takođe je dopao zarobljeništva. Nije hteo da se vrati u zemlju kad je čuo za tragični kraj svoga oca. Otišao je u Ameriku…

Pukovnik je, međutim, imao još četvoro dece. Sva su univerzitetski obrazovana. I sva su pamtila suludu nepravdu.

Kad se porodica obratila komandi grada Beograda, radi voj-nih počasti koje zakonski pripadaju, odbijena je.

Zatim se obraćaju vlastima: neka pukovnik bude sahranjen kraj kosturnice izginulih vojnika odbrane Beograda 1915, sa svojim ratnim dugovima. Ni to ne može! Porodica ne dobija, redovnim putem, ni grobno mesto. I zato pukovnika sahranjuje u grob njegove ujne na Novom groblju…

Nepravde se događaju. I samo bi, od njih, lošije bilo da se na nepravedan način ispravljaju (Gete).

Pukovniku je organizovana skromna sahrana, koja se ipak pamti po rečima njegovog klasnog druta pukovnika Aleksandra Todorovića: „Danas je još jedan vitez bez straha i mane, manje! Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine…"

Ne probijanje istine dugo se čekalo. Pukovnika Gavrilovića nema u Vojnoj enciklopediji 1960, ali to nije ni čudo, ako je kralju Petru Prvom bilo dato samo „sedam i po redi". „Prosvetina" Mala enciklopedija već ispravlja stvar: pominje ga, u dvanaest redova, ali bez fotografije…

Porodica je pukovnikove lične stvari predala muzeju njegovog rodnog grada Čačka, pa je, povodom njegove stogodišnjice rođenja, 1982. trebalo da se tu priredi izložba. Komitet SK je zabranio!

Tek osam godina kasnije ona je ipak priređena, u autorstvu kustosa Radivoja Bojovića i uz pomoć našeg sagovornika pukovnika Prelevića.

Zdravica u Tunisu

I do tada se, ali retko, pisalo i govorilo o pukovniku Gavriloviću. Potomak poznate porodice zanatlija, ratnika, sveštenika. Oženjen Radojkom Belopavlović. Učesnik u Balkanskim ratovima. A u jesen 1915, je major komandant jednog dela odbrambenih linija Beograda (Donji grad), sa rovovima do Dunava.

Napada jedna brigada 59. austrougarske divizije. Vrlo često, u borbama prsa u prsa, „rade" samo ručne bombe i noževi. Gavrilović ima vrlo malo vojske i samo dva oficira. Dolaze mu, u najkritičnijim trenucima, u pomoć žandarmi i Sremski dobrovoljački odred. Pred juriš 7. oktobra, u 14.30 časova, major Gavrilović im drži govor, koji će većini biti poslednji:

„Vojnici, junaci… Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine… Vi nemate više da brinete za živote vaše koji više ne postoje“

Ratna vreva guta ljude. Većina gine. Major Gavrilović je teško ranjen, ali kad prizdravi on se opet pridružuje svojim Šumadincima. Pred proboj Solunskog fronta 15. septembra 1918, on je komandant batallna u puku „Car Lazar" i prvi oficir koji vadi sablju: Juriš!

Posle rata on je duto komandant puka. Prvi je počasni građanin Kruševca. Nosilac dvanaest najviših ratnih odlikovanja i Francuskog krsta. Zašto takav čovek i junak nije postao general?

- Ima onih koji govore da je pukovnik Gavrilović bio crnorukac i tobože zato u nemilosti kralja Aleksandra. Istina je drukčija: on je polagao generalski ispit ali ništa čudno - nije položio. Njegovi ispisnici su išli napred, recimo Dušan Simović. Posle puča 1941. on je pokušao da nekako ispravi tu nepravdu, ali Gavrilović je ponosno odbio generalski čin: „Neću ga!". Tako je otišao u rat i zarobljen kod Sarajeva…

Mnogo godina kasnije, M. Prelević je, kao oficir JNA, bio član delegacije u poseti Tunisu. gde su, uz pomoć naših građevinara, uređena groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Na jednom prijemu, načelnik tuniskog generalštaba je digao čašu i nazdravio vojnicima iz zemlje koja je dala jednog Dragutina Gavrilovića! I počeo, na srpskom, da izgovara taj besmrtni tekst…

- Često sam razmišljao u čemu je veličina Gavrilovićevog po-stupka, kaže D. Prelević. - Komandant ima prava čak i da ob-mane svoje potčinjene, samo da bi ih osokolio i dao snage za okršaj. Nikome se u borbi ne priznaje bezizlaz, jer odatle do rasula je samo korak… Pukovnik Gavrilović je, međutim, bio oči u oči sa ljudima za koji je znao da ih vodi u smrt. Izgovorio im je najsuroviju moguću, čak beznadnu istinu, ali ona je na njih čudesno delovala. Nisu ustuknuli…

Zar takav čovek nije zaslužio mesto u Aleji velikana?

R. Kovačević



Bronzani bareljef

Svake godine, 7. oktobra, u snomen na čuvenu bitku, Komanda odbrane Beograda Vojske Jugoslavije obeležava taj datum, uz polaganje venaca na grob pukovnika Gavrilovića i na kosturnicu izginulih u tim okršajima. Uvek, u tim prilikama, govori pukovnik prof. Prelević.

Žika Živulović Serafim je napisao knjigu o Odbrani Beograda i o majoru Gavriloviću.

Na osamdesetu godišnjicu te bitke, u Komandi, u Nemanjinoj ulici, postavljen je bronzani bareljef generala Mihaila Živkovića, komandanta tih jedinica 1915, i tadašnjeg majora Gavrilovića, rad vajara Ljubiše Mančića.

[You must be registered and logged in to see this link.]