Sove Srbije

Све сове Србије

Могло би се рећи да је био права личност из бајке: као да је у себи носио особине и једне и друге силе које се, иначе, сукобљавају у бајкама





На основу сродности (а и лакшег сналажења човека у свету сова) све сове западног Палеарктика сврстане су у две породице:
• Кукувије – породица Tytonidae (у ову породицу спада само кукувија) и
• Праве сове – породица Strigidae (све остале врсте сова).
Код нас живи неколико врста сова. Највећа међу њима, а уједно и највећа у Европи и западном Палеарктику, јесте велика ушара или буљина (Bubo bubo). Она је нешто мања од орла крсташа, али је већа од снежне сове. Храни се ситним сисарима, јежевима и птицама, међутим, ако јој се пружи прилика, може да улови и зеца или лисицу. Име је добила по великим перјаним ушкама на врху главе које немају никакве везе с ушним отворима који су ниже на глави. Код већине сова по спољашњости се не могу разликовати мужјак и женка, јер су и по боји и величини потпуно исти. Међутим, мужјак и женка буљине разликују се управо по перјаним ушкама које су код женке више спуштене надоле. Ова птица данас се гнезди у брдовитим пределима на стенама и литицама, далеко од људи, иако је некада било и у рушевинама око Калемегдана. Код нас је веома ретка и угрожена, због прогањања, уништавања станишта и веровања да може да понесе јагње или овцу.
Кукувија (Tyto alba) и кукумавка (Athene noctua) су синатропне врсте, живе близу човека, у градском окружењу и сеоским домаћинствима, свугде где има отворених ливада с ниским жбунастим растињем на коме могу да лове ситне глодаре. Гнезде се у старим звоницима цркава, на таванима, амбарима, у шупљинама дрвећа и рупама у зиду. Обе врсте познате су по нимало пријатном оглашавању, по чему су и добиле име. Међутим, као и остале врсте и ове су изузетно корисне и веома симпатичне птице. Кукумавка је мала сова, округле и одозго спљоштене главе, на кратком врату, жутих очију и здепастог тела. Смеђе је боје перја с белим пегицама. Храни се првенствено крупним инсектима, ноћним лептирима, а на јеловнику се нађу и понеки миш или волухарица. Кукувија је сова величине вране, издуженог тела и „срцастог лица” беле боје. Груди, стомак и ноге су жућкасте боје, док су леђа и крила боје рђе, а читаво тело прошарано је тамним пегицама. Лет кукувије је бешуман, захваљујући нарочитом перју с унутрашње стране крила које спречава стварање оштрих шумова приликом летења. Кукувија и кукумавка су станарице, што значи да су код нас присутне током читаве године. Миграторна кретања позната су само код младих птица које још нису полно зреле. Одрасле јединке се не селе и не удружују у групе.
Још једна синантропна врста је и мала ушара или утина (Asio otus) која се некада гнездила само по шумама, а данас је има свугде у близини човека, по парковима и двориштима. Име је добила по перјаним „ушкама” као и велика ушара. Мала ушара је, за разлику од већине сова, веома друштвена птица, јер се удружује у такозвана зимска јата. Током зиме птице са севера селе се јужније и, окупљене у неком парку, дане проводе спавајући, а ноћу крећу у лов на мишеве. Како се лик кукумавке налази на грчкој кованици од једног евра, тако је и силуета мале ушаре постала заштитни знак „гуаране”. Управо захваљујући помоћи „гуаране”, последњих година се, због повећане хајке на сове као штеточине, спроводи програм мотрења и бројања малих ушара у читавој Србији.
Најмања „ушата” сова наших крајева је ћук (Otus scops), која је добила име по оглашавању („ћук”) које можемо да чујемо с пролећних вечери по парковима и шумарцима и око насеља. Перје ћука је сиве боје, прошарано попут коре дрвета у чијим се дупљама и гнезди. Миграторна је врста и сели се с јесени у Африку. Ова сова претежно се храни инсектима и ноћним лептирима.
У шумама наше земље живи неколико врста сова. Најчешћа врста је шумска сова (Strix aluco) позната по свом оглашавању: хуу-ху-ху. Боја перја јавља се у два облика: смеђе-риђем или сивом. Храни се глодарима, птицама, а уме да улови и рибу. За разлику од већине сова које имају жуту или наранџасту боју очију, шумска сова има тамне беоњаче. Гнезди се претежно у напуштеним дупљама веверица, али заузима и напуштена гнезда сврака. Понегде се по веома старим, нарочито четинарским, шумама гнезди и уралска сова (Strix uralensis). Као и шумска сова, и уралска је без перјаних ушки с округлим „лицем”. Очи су ситне и црне. Уралска сова у поређењу с осталим врстама има знатно дужи реп, па се према томе назива још и дугорепа сова. Храни се претежно птицама величине сојке, али и глодарима. Пар уралских сова годишње подигне свега два-три младунца.
У мрачним четинарским шумама гнезде се гаћаста кукумавка (Aegolius funereus и свега неколико парова мале сове или врапчарке (Glaucidium passerinum), најмање европске сове, која је једва нешто већа од чворка. Врапчарка је смеђег перја с белим тачкицама. Гнезди се у напуштеним дупљама детлића, а храни малим птицама и глодарима које лови претежно у сумрак.
У ритским подручјима Војводине гнезди се и ритска сова (Asio flammeus). По спољашњем изгледу помало подсећа на малу ушару, с тим што су јој перјане ушке мање и постављене на горњем рубу „вела”, некако одмах изнад очију. Ова сова се мимо обичаја других врста гнезди на тлу, у високом ритском растињу. Као и мала ушара, и ова врста је друштвена па се зими окупља у јата. Да би одбранила лако доступно гнездо с младунцима од грабљивица, ритска сова понекад се понаша као да је „подивљала”. Наиме, она кружи, изводи акробације у ваздуху и удара крилима једно о друго, све да би привукла пажњу насртљивца и одвукла га од гнезда где су јаја или млади.
Једине врсте које не живе код нас, већ на крајњем северу континента, јесу сова јастребача (Surnia ulula), снежна (Nyctea scandiaca) и лапонска сова (Strix nebulosa).


***
Сове родитељи веома су пожртвовани и никада неће оставити младунца на цедилу, без обзира на то што нам се чини да је оно испало из гнезда, остављено на милост и немилост усред парка... Због тога је веома важно да знамо да младе сове испале из гнезда не треба носити кући, већ попети на неко најближе дрво, а родитељи ће по њиховом цијукању знати где треба да испоруче храну. Наравно, треба реаговати ако је птица повређена, али у супротном треба је оставити тамо где је.
Сове, оличења мудрости, бића мрака, стидљиве и плашљиве, веома су важан еколошки чинилац у сузбијању глодара и зато нам није свеједно колико их имамо, јер су изузетно корисне. Мишеви које једна породица кукувија потамани за годину дана поједу најмање онолико сточне хране колико је потребно једној крави. Дакле, сове не треба сматрати непријатељима, не треба их терати и убијати, већ им пружити прилику да се несметано гнезде у парковима и старим зградама и да изводе своје младе, а оне ће нам се одужити на посебан начин, како само то сове умеју.

ОПШТЕ ОСОБИНЕ



Заједничко за све сове јесте да су то сумрачне и ноћне птице које лове свој плен и зато имају јаке и оштре канџе и веома добро развијене очи. Имају одлично развијен слух, не само да би чуле слабе шумове, већ и да би тачно одредиле правац и удаљеност извора шума. У томе им помажу асиметрично постављени ушни отвори који се не виде од густог перја. Осим тога, сове могу да окрену врат за 270 степени, како би боље чуле и најмање покрете плена. Имају меко перје и још мекше паперје које ублажава замахе крилима и омогућава им бешуман лет. Кљун им је повијен надоле, слично као и соколовима. Међутим, за разлику од дневних грабљивица, оне несварене делове плена који поједу избацују у виду гвалица (избљувака). По боји, облику и величини избљувка може да се одреди врста сове, али и врста поједеног плена. Главна храна су им ситни глодари: мишеви, ровчице, пухови и волухарице, али и пацови и ситније птице певачице – врапци и зебе. Мање врсте сова у стању су да лове и једу и веће инсекте, њихове ларве и ноћне лептире. Према томе, сове су веома значајне у одржавању екосистема и можемо их сматрати природним сузбијачима глодара за које се зна да преносе многе заразне болести. Током зиме неке врсте сова окупљају се у јата ради лакшег презимљавања, док оне које се гнезде на северу зими долазе у наше крајеве у потрази за храном. Сове се спарују по моногамном систему (један мужјак и једна женка) до краја живота, иако ван раздобља гнежђења немају везе. Почињу да се гнезде већ крајем зиме, у фебруару, и то чине све до септембра. Већина не прави гнездо какво смо навикли да видимо код птица певачица, већ је оно једноставно и просто – мало удубљење у подлози или у дрвету које је неко направио пре њих.
Јаја сова су беле боје, а младунци слепи и голуждрави. О њима брину оба родитеља. Првих десет дана живота младунаца женка не напушта гнездо, него остаје с њима да их греје и храни, док за то време мужјак лови и храни породицу. Женка стрпљиво храни сваког младунца тако што откида ситне парчиће плена и предаје их младунцу у кљун. Никада се не дешава да кад младунци пиште за помоћ барем један од родитеља није у близини да им помогне. Кад су младунци стари три–четири недеље, женка више не предањује с њима, већ одвојено, али у близини гнезда, одлазећи повремено да лови. Младунци су способни да брину о себи и напусте гнездо кад су стари седам–осам недеља, али од родитеља зависе све до дванаесте недеље. У зависности од врсте сове, младе птице се први пут гнезде тек кад напуне две–три године.

МОЈА ШУМСКА СОВА

Колега Миле Вучановић пасионирани је љубитељ сова и не само што воли да их посматра и проучава, да прати промене њихових популација, он их и штити постављајући дрвене кућице у којима ће моћи да се гнезде да би их било што више... Увек сам могла да разумем ту његову „страст” према совама, јер су птице одувек будиле моје занимање, али не до крајњих граница, све док у мој дом није стигла беба шумске сове, у коју сам се заљубила



Како су ми објаснили добри људи који су је нашли, птица је испала из гнезда и баш су неки пси кидисали на њу кад су они наишли, сажалили се, отерали псе и понели птицу у свој дом. Овакав сценарио чест је током пролећних и раних летњих месеци кад младунци напуштају гнезда у којима су се излегли и лутају по околним гранама дозивајући родитеље да их нахране. Некада се деси и да младунци падну с дрвета и да их онда пролазници, уместо да их врате на дрво, понесу кући. Треба имати на уму да су сове, као и многе друге дивље птице, заштићене одлуком Владе Републике Србије, Уредбом о заштити природних реткости („Сл. гласник” Реп. Србије бр. 50/93) и Наредбом о контроли промета дивљих биљних и животињских врста („Сл. гласник” Реп. Србије бр. 16/96, 44/96), па их је стога забрањено држати у заточеништву. Многи добри људи који спасу сову испалу из гнезда у намери да је отхране и пусте назад у природу, не знају да отхранити овако величанствену птицу значи неколико недеља без сна јер је ваља ноћу хранити пошто је она ноћна птица. Тако спасене сове врло брзо им досаде, нуде их около било коме ко би их узео на чување, па тако често стигну на место са кога им нема повратка, у зоо-врт. Нису сви зоолошки вртови озлоглашени, неки имају прихватилиште и центар за рехабилитацију повређених птица, одакле након опоравка бивају пуштене на слободу...
Али да се вратим „својој” сови која је након неколико дана „нашла” мене. Добри људи били су пажљиви према њој и исправно су је хранили. Због недостатка простора држали су је у тесном кавезу за папагаје. Чим смо стигли кући, ослободила сам птицу из кавеза и дозволила јој да шета и скакуће по кући, пошто су крила тек почела да јој расту, па још није умела да лети.
Наредне две недеље претворила сам се у зомбија, јер је сова била мала и није умела сама да се храни, па сам је током ноћи на свака два сата (мада је могло и чешће) хранила као мама – ситно исецканом пилетином, парче по парче у кљун. Након две-три недеље, научила сам је да сама једе и онда сам јој храну током ноћи остављала на уобичајеном месту. Сова нас се није плашила, већ је била навикнута на људе, али нисам наваљивала због њеног добра како касније, кад одлети од нас, не би мислила да су сви људи добри и да ће је свако хранити.
У тренутку кад је стигла код нас, била је стара око месец дана и изгледала је као лоптица од паперја, мека и топла, као нека паучина, морска пена... Црне, округле, бистре окице нарочито су се истицале на њеном „човеколиком” лицу. Била је паметна као и све сове, све је разумела и брзо учила. За разлику од дневних грабљивица, оне не черече свој плен, већ га целог гутају. Како немају вољку и јаку желудачну киселину, несварене делове хране – као што су кости, кожа, перје и длака плена који поједу, из кога узимају калцијум и фосфор неопходан за развој – избацују у виду гвалица (избљувака). Имајући у виду да младе сове почињу да избацују гвалице већ с дванаест дана старости, знала сам да морам да јој обезбедим перје или длаку, да сама пилетина није довољна, па сам распорила један стари јастук и сваки други дан пилетину ваљала у исецкано перје. И деловало је. Моја сова је почела да избацује гвалице, исхрана је била добра.
У одгајању младе шумске сове много ми је помогао сајт једног Британца који је имао богатог искуства у томе. Читала сам и пратила његова упутства и моја сова је била здрава и добро је напредовала. Након месец дана у исхрану сам јој увела и мишеве, из почетка мртве, а касније – кад је већ била спремна за излетање – имала је на јеловнику и живе мишеве које је учила да лови. Била је величанствена, у почетку трапава, а касније брза и хитра као стрела, прави мали „мишомор”!
Током два месеца, колико је била код нас, дању би се негде завукла и спавала, а ноћу летела по кући, посматрала спољашњи свет кроз прозоре и повремено цијукала. Временом је цијукање прешло у неку врсту сабласног вриштања, због чега су многе сове озлоглашене да предсказују смрт и несрећу, да долазе по душу онога на чији су кров слетеле, па их се многи плаше, прогањају и убијају, покушавајући тако да сове прикажу као штеточине и бића повезана с мрачним силама. Међутим, не само што немају никаквих злокобних и предсказујућих способности, него су веома плашљиве птице.
Како су дани одмицали, све сам више бивала заљубљена у сову, везивала се за то високоинтелигентно створење, уживала посматрајући је и очима гутала сваки њен покрет како бих што више запамтила. Нисам је много фотографисала, јер су сове ноћне птице и имају веома осетљиве очи, али ипак немају инфрацрвени вид, не виде у мрклом мраку, већ им је потребно слабо светло, макар и бледа месечина.
Оно што нисам знала, а што сам научила бринући о шумској сови, јесте да ова врста страшно воли да се купа. Била сам веома сумњичава кад сам негде прочитала тај податак, али сам ипак у посуду сипала воду. Чим сам јој показала воду, готово одмах је дошла да се купа. Било је задивљујуће гледати је како се купа, кад знам да једва и да пије воду. Вода јој је толико пријала да је након купања била мокра и натопљена као мали сунђер. Од тог тренутка редовно се купала, барем два, а некад и три пута недељно. Била је то једна чиста сова.
А онда је дошао и дан растанка. Од самог сусрета с овом бебом шумске сове знала сам да не желим да је држим у заточеништву и да ћу је чим одрасте пустити у природу. Како сам знала кад је тај тренутак? Пре свега чекала сам да измитари све паперје нарасло од када се испилила из јајета у предивно свиленкасто смеђе перје одрасле шумске сове. Такође, знала сам да младе шумске сове остају са својим родитељима док не напуне два и по до три месеца. Од тог тренутка родитељи их више не хране и оне су препуштене себи. Осим тога, видела сам и по мојој сови да је спремна да иде. И тако сам јој отворила врата балкона и рекла јој да је слободна. Мудрица је разумела све што сам јој рекла и исте ноћи нестала из нашег дома.
Иако је до краја остала дивља птица, знала сам да сова гајена у кућним условима неће одмах успети да се снађе у природи, бар што се тиче лова. Зато сам јој наредне ноћи, за сваки случај, на балкону с ког је одлетела оставила (мртвог) миша. Чекала сам је до касно у ноћ, али се није појавила. Отишла сам на спавање разочарана и тужна што је макар још једном нисам видела и што није дошла „кући на клопу”. Међутим, ујутро миша у посудици није било... Ипак је долазила. Била сам срећна да је жива и да зна где увек може да нађе храну ако не успе да за ту ноћ улови плен. Још повремено, за време кишних ноћи, попут неког малог шумског духа, дође и однесе миша и ја сам срећна. Срећна што знам да је жива, што уме и сама да лови, а пре свега што сам отхранила тако дивну птицу која је у многим народима сматрана симболом мудрости. Због тога не треба да чуди што се на грчком новчићу од једног евра налази реплика чувене тетрадрахме из 4. века пре наше ере с ликом једне друге врсте сове – кукумавке (Athene noctua).


Далиборка Станковић
[You must be registered and logged in to see this link.]