Pravo Skandinavaca da znaju sve

СРЕБРЕНИЦА НА РТС - Право Скандинаваца да знају све…
Пише: Стефан Каргановић
22 септембар 2011

Где лежи објашњење за чињеницу да је филм „Сребреница: издани град“ који је пробудио заспале духове европских критичара стварности, наишао у Србији на прећутану забрану, те зашто се „РТС“ одлучио да откупи ауторска права на њега, али не и да га прикаже својим гледаоцима?

Грађане Србије – а посебно претплатнике европског „РТС“-а – одушевиће вест да су становници Норвешке, Шведске и Данске, барем када је Сребреница у питању, успешно остварили своје „право да знају све“. У ове три скандинавске земље, упркос бесомучним протестима преплашених балканских цензора, на државној телевизији приказан је контроверзни документарац редитеља Оле Флуума и Давида Хебдича „Сребреница: издани град“. На далеком северу Европе о Сребреници се сада зна све. Како стоји ствар у „европској“ Србији?

КАКВИ ТО РАЗЛОЗИ МОГУ БИТИ…

Врло тужно. У Србији, у земљи где је после родне Норвешке редитеља Оле Флуума, овај документарац, који из основа мења виђење Сребренице и догађаја везаних за њу, прво требало да буде приказан, чами у нечијој фиоци. Добро сте прочитали. Документарац о којем сви причају, „Сребреница: издани град“, налази се у фиоци господина Александра Тијанића, директора „Радио-телевизије Србије“, уместо да буде на екранима претплатника ове медијске куће.

Да ли је проблем у томе што редитељи Флуум и Хебдич желе да своје остварење сакрију од српске публике, па су одбили упорне молбе г. Тијанића да његовој кући дозволе приказивање у Србији? Не, зато што је г. Тијанић ауторска права за територију Србије од њих већ откупио. „РТС“ може српској јавности да прикаже филм „Сребреница: издани град“ у било које време, било који дан. Ако то не чини, не спречавају га разлози правне природе.

Какви би то разлози могли бити? Одговор на то питање налази се у садржају филма. За господина Тијанића, господина Мићуновића и њихове наредбодавце и истомишљенике, тај садржај је динамит. Да поменемо само неколико његових главних и најнезгоднијих тема.

Филм се, пре свега, бави оним што Ола Флуум назива „предисторијом Сребренице“, а то значи интригама и марифетлуцима Алије Изетбеговића и његове клике да се Сребреница и њено становништво пусте низ воду и замене за једну другу територију. После изјава низа актера у овим догађајима – а они су сви муслимани који су се док су се ти догађаји одвијали налазили на разним кључним положајима одакле су могли да опсервирају последице примене Алијине политике – гледаоцу се намеће неодољив утисак: бошњачком руководству у Сарајеву народ Сребренице није представљао ништа више од пиона на шаховској табли. Када је Алија Изетбеговић проценио, средином 1995. године, да је наступио најбољи тренутак да буду жртвовани, његова једина брига била је да њихову патњу и животе претвори у највећи могући политички профит.

То не поништава чињеницу да је над једним делом заробљених Бошњака после пада Сребренице, 11. јула 1995. године, био извршен ратни злочин и да су се непосредни починиоци тог злочина формално налазили на српској страни, ако би се тако нешто за припаднике мултиетничког и мистериозног 10. Диверзантског одреда могло рећи. Али то откровење, за које дугујемо захвалност истраживачкој упорности и професионалном поштењу Оле Флуума, радикално компликује поједностављену пропагандну шему сребреничких догађаја.

ОТВАРАЊЕ ТАБУ ТЕМА

Мало који промућуран гледалац пропустиће да постави очигледно питање. Да ли је Сребреница, онда када је доживела свој коначни расплет у јулу 1995. године, била спонтани догађај, одраз геноцидне мржње једне стране у рату према другој или – намештаљка?

Друга велика табу тема коју овај документарац отвара односи се на прећутане жртве Сребренице које су током три године пре јула 1995. године у анонимности и тишини биле клане и прогањане, без коментара корумпираних светских медија и без проливања лицемерних суза светских душебрижника. Реч је, наравно, о српском живљу сребреничког краја, о несрећном народу који се у још једном критичном историјском тренутку задесио у погрешно време и на погрешном месту. Његов свирепи покољ и колективна агонија, што траје до данашњих дана, морали су бити гурнути под тепих да би се светским хуљама омогућило да своје бљутаве и лицемерне годишње „почасти“ одају званично одређеним жртвама које су они, у сарадњи са својим сарајевским експонентима, пре тога гурнули у понор.

Флуумов подробан приказ подмуклог напада на српско село Кравица на Божић 1993. године парадигматичан је за несрећу десеткованог српског народа Сребренице. Да ли претерујемо када кажемо „десеткованог“? Не, уопште. У Извештају Холандског ратног института о Сребреници 2002. године пише да је „…на крају, од 9.390 становника српске националности који су живели на подручју Сребренице остало само њих 860“.
Најзад, трећа велика тема овог филма односи се на сирове статистичке податке везане за (како се Ола Флуум изразио) „монументални историјски догађај који се зове Сребреница“. Где су посмртни остаци 8.000 стрељаних ратних заробљеника? Како је могуће да после шеснаест година приљежног и ничим ограниченог трагања ексхумирани форензички докази не указују на више од десетине од те цифре, о којој се све то време громогласно трубило и која служи као материјална и квазиправна подлога за квалификацију о геноциду?

Из овог фасцинантног филма сазнајемо, бар у назнакама, одговор и на то питање кроз ексклузивни интервјуу, пред камерама Оле Флуума, Џона Шиндлера, врхунског америчког обавештајца на Балкану деведесетих година током рата у Босни и Херцеговини. У данима после пада Сребренице, 11. јула 1995, он каже да је „у пробоју погинуло око 5.000 Бошњака, док их је око 2.000 било стрељано“ .

О КОЈЕМ ПРОБОЈУ ЈЕ РЕЧ?

Већина људи, заглушена агресивном пропагандом сребреничког лобија, нема појма о каквом је „пробоју“ реч. Ради се о следећем. Једанаестог јула бошњачке снаге (њих око 5.500 под оружјем) и војно способни мушкарци разних узраста (8.000 до 10.000) добили су директиву да своје жене, децу и старце – на згражавање припадника холандског батаљона – депонују у базу УН у Поточарима, и да се окупе у селу Шушњари, одакле су кренули у пробој према Тузли кроз заседе Војске Републике Српске и кроз многобројна минска поља. Та мешана колона по међународном ратном праву била је легитиман војни циљ и за њене губитке нико не сноси кривичну одговорност. Доказ за то је чињеница да ни после толико година нико није био оптужен ни у Хагу, ни у Сарајеву, што је пуцао у колону и наносио људске губитке.

Многобројне изјаве преживелих учесника у пробоју колоне, које смо ми први објавили, убедљиво сведоче о њеним језивим, али сасвим легитимним губицима. То су тих „око 5.000“, о којима Американац Шиндлер говори Норвежанину Оли Флууму, али што је јавности европске Србије још увек забрањено да види и чује. Сада је јасна паника у Сарајеву и жучне осуде редитеља и њиховог филма од стране његових званичника, кртица у шведском државном апарату попут Јасмина Селимовића и пропагандних оперативаца од Босне до Скандинавије. Филм Оле Флуума, пре свега, фатално угрожава лажну причу помоћу које сарајевска политичка елита у конформистичком тору држи властити народ. Али он је подједнако неприхватљив у Србији протагонистима прошлогодишње Декларације о Сребреници, јер руши сваку од најкрупнијих лажи на којима тај на превару усвојени докуменат почива.
Читаоци су већ повезали коцкице и саставили слику. Филм Оле Флуума толико је експлозиван да он не сме бити приказан, не само у непросвећеној Федерацији БиХ него чак ни у „европској Србији“. Зато су ауторска права за Србију и била откупљена. Да би филм безбедно лежао у фиоци (или у сефу) код господина Тијанића, да га, ако се он буде питао, на екранима Јавног сервиса европске Србије нико никада не би могао да гледа.

Извор: Магазин "Печат"