John Keats - Moja vera je ljubav

ЧАК И ДА МЕ НЕ ВОЛИШ...
...не бих могао да ти ускратим своју потпуну оданост – написао је славни енглески песник Џон Китс својој Фани Браун с чијим неотвореним писмима и праменом косе на грудима је сахрањен на гробљу у Риму 1821. године



Осмог децембра 1865. године лондонски „Тајмс” донео је вест о смрти извесне госпође Френсис, супруге Луиса Линдона. Шездесетпетогодишњу госпођу надживео је њен дванаест година млађи муж, иначе трговац. Имали су троје деце. Тридесетједногодишњег Едмунда, двадесетседмогодишњег Херберта и двадесетједногодишњу Маргарет.
Смрт госпође Линдон дубоко је погодила њену породицу, али је добре познаваоце енглеске поезије подсетила на још једну тужну причу из њеног живота. Реч је о низу догађаја који су се збили четрдесет пет година раније... У то време Френсис Линдон била је девојка по имену Фани Браун и упознала је и заволела младог песника Џона Китса. Страсна и очајничка љубав без будућности, која је једног од највећих енглеских песника везала за Фани, била је дуго скривана, управо зато што су сви унапред знали да Фани и Џон никада неће моћи да живе заједно. На известан начин, ипак се догодило супротно.
Тек седам година после њене смрти, јавност је сазнала ко је заправо била госпођа Линдон. Иако је својој деци говорила о непрежаљеној и непрекинутој љубави према Китсу, те им показала његова љубавна писма, Фани их је заклела да о томе никада не говоре свом оцу Луису. Тек 1872. године, кад је Луис умро, синови госпође Линдон могли су да обелодане причу о љубави своје мајке према несрећном Китсу. И покажу драгоценост коју је она чувала – Китсова љубавна писма.

Коњушарев син

Џон Китс рођен је у Лондону, 31. октобра 1795. године, као најстарији син Томаса Китса, власника коњушнице, и Френсис Џенингс. Дечак је имао само осам година кад је његов отац пао с коња и умро. Џонова мајка преудала се за извесног банкарског службеника Вилијама Ролингса. Онда се испоставило да јој је тестаментом отац оспорио наследство. Сазнавши то, Френсис је једноставно ишчезла, да би се вратила неколико година касније, неизлечиво болесна од туберкулозе. Деца су отишла да живе с баком по мајци у Едмонтон. У ствари, два трговца била су наименована као старатељи Џона и његове браће.

Будући песник имао је двојицу млађе браће, Џорџа и Томаса, као и сестру Фани. Школу је напустио у четрнаестој години да би се посветио медицини. Заправо, обучавао се за апотекара и хируршког помоћника. После пет година учења, почео је да ради као помоћник хирурга у једној болници у Лондону. Постао је апотекар и приступио Краљевском хируршком колеџу. Међутим, уместо хирурга, постао је песник.
Своје прве песме показао је некадашњем школском наставнику Чарлсу Кларку који га је охрабрио да преводи Хомера и чита елизабетанске песнике. Убрзо је донео одлуку која је, по многима, била суманута – посветиће се писању. „Лепота је истина, истина је лепота. То је све што ћеш на свету сазнати и једино што ти је потребно да знаш”, написаће касније. „Љубав је моја вера, због ње бих умрети могао.”

Белешке на листићима

Џон Китс није био високог раста, али је имао широка рамена и држао се усправно. Према сведочанству пријатеља, очи су му биле сјајне, нежне и врло тамне. Песник Колриџ описао га је као човека који се лоше облачио. Уосталом, Џон Китс био је сиромашан младић и, по свој прилици, врло скроман.
Још као дечак, показивао је нетрпељивост према неправди и често се због тога тукао. Имао је само тринаест година кад је нокаутирао професора у школи. Упркос томе, упамћен је као особа благе нарави и врло несебичан. Током кратког живота стекао је бројне пријатеље који су га искрено волели, подржавали и помагали.„Волим те више ако
верујем да сам ти постао
драг само због себе
и ни због чега другог...”
Џон Китс у писму
Фани Браун

Китс је писао као прави романтичарски књижевник. Волео је да шета и ослушкује природу. Бележио би речи или стихове по листићима хартије које је често давао свом пријатељу, песнику Чарлсу Брауну. Овај му је потом помагао да их састави у песму. Кад је објавио прву дугачку песму „Ендимион”, имао је двадесет две године. Критике нису биле најповољније. Неки су му, чак, саветовали да се врати медицини, а он је био уверен да ће постати прави песник тек кад умре. Тако је и било.
Те, 1818, године, кад је штампана његова прва књига, Џон Китс срео је осамнаестогодишњу Фани Браун. Упознао их је Чарлс Браун који је од њене мајке изнајмљивао кућу у Хемпстеду, тадашњем предграђу Лондона. Фани је била необична девојка – врло отворена и непосредна. У почетку се песнику чинила чудном, посебно због страсти према одевању и редовном похађању балова којима он није био нимало склон. Свакако није очекивао да ће Фани, иначе посвећена шивењу нових хаљина и шешира, постати његов ватрени обожавалац, читалац његових стихова.

Веренички дар

Било како било, песник је већ тада знао да је болестан. Баш у то време од туберкулозе је умро и његов млађи брат Том. Џон је био скрхан од бола – није имао новца, а почео је и сам да кашље. Будућност је изгледала тужна. Мада су сви мислили да ће тешке околности нарушити склад који се у међувремену успоставио између два наизглед сасвим различита духа, љубав младог Китса према Фани постајала је све јача.
„Ја сам похлепан за тобом. Не мисли ни о чему другом осим о мени. Немој живети као да ја не постојим. Не заборави ме! Али, имам ли икаквог права да ти кажем да ме заборавиш? Можда мислиш на мене по цели дан. Имам ли икаквог права да желим да будеш несрећна због мене? Ти би ми опростила ако бих тако нешто пожелео, када би знала колика је неизрецива страст коју гајим само да би ме ти волела, да би ме волела као што ја тебе волим. Не смеш мислити ни о коме другом, до о мени (...) Јуче и јутрос прогонила ме је дражесна визија. Привиђала си ми се у пастирској хаљиници. Колико су сва моја чула чезнула! Колико ти је моје срце било посвећено! Колико су моје очи биле пуне суза. Заиста, мислим да је права љубав довољна да заокупи и најнеукротивије срце. Буди озбиљна! Љубав није ствар којом се игра. И још једном, немој ми писати, осим ако то можеш да чиниш кристално чисте савести.
Заувек Твој
Џ. Китс”
Љубавни пар виђао се свакодневно, будући да су живели кућа поред куће. Касније се породица Браун преселила у кућу коју је изнајмљивала песницима. Китс и његова драга боравили су у соби до собе. Њихова наклоност била је добро позната укућанима. Девојчина мајка била је против њихове веридбе, јер је било извесно да је Китс неизлечиво болестан од туберкулозе и да ће брзо умрети. Девојци то није сметало. Напротив, како је болест напредовала, тако је њена приврженост песнику бивала све већа. Искашљавао је крв и данима немоћно лежао. Фани га је неговала: прихватила је веренички дар, прстен његове мајке који се и данас чува у музеју у кући у Хемпстеду. Девојчина мајка ипак се потрудила да вест о њиховој веридби не стигне у јавност.
У марту 1820. године Џон Китс написао је Фани:
„Што те више упознајем, то те више волим. У сваком погледу. Чак је и моја љубомора била агонија љубави. У најжешћем наступу спреман сам да умрем за тебе. Досађивао сам ти сувише. Али, због љубави. Шта ја ту могу? Ти си увек нова. Твој последњи пољубац је увек најслађи, последњи осмех најсјајнији, последњи покрет најљупкији. Када си јуче прошла поред мог прозора, испунила си ме таквим дивљењем, као да сам те први пут видео. Чак и да ме не волиш, не бих могао да ти ускратим своју потпуну оданост. Колико су само снажна моја осећања када знам да ме волиш. Моја душа је била незадовољна и узнемирена, душа смештена у тело сувише тесно за њу. Никада нисам осетио да моја душа ужива у нечему тако потпуно као у теби. Када си ту, моје мисли никуд не одлутају. Ти увек заокупљаш сва моја чула. Брига за нашу љубав која избија из твог последњег писма, чини ме неизмерно задовољним.
С љубављу твој
Џ. Китс”

Лептири летњег дана

И лекар и Џонови пријатељи били су уверени да песник неће преживети још једну хладну и влажну зиму у Енглеској. Одлучили су да му помогну и пошаљу га да презими у Италији. Фани Браун је тешко поднела вест о растанку. У први мах желела је да и она крене с Китсом, без обзира на то шта ће људи причати о томе. Он је молио да остане, вероватно свестан шта га тамо чека.



Растанак је био мучан. Она му је поклонила бележницу како би могао да јој пише. Затим прамен косе. Облутак од полудрагог камена корналина који јој је служио да хлади руке, а њему је требало да хлади врело чело кад га обузме грозница. Тај камен Китс није испуштао из руку у Риму. У средњем веку се сматрало да корналин чува здравље, али и од урока.
У Риму Џон Китс није отворио ниједно Фанино писмо, нити јој је написао иједну реч. То је за њега без сумње био сувише тежак задатак, бол с којим није могао да се суочи. Занимљиво је још нешто. Ниједно Фанино писмо Китсу није сачувано. Уз прамен косе и облутак, с песником су сахрањена на Протестантском гробљу у Вечном граду.
Китсов пријатељ Северн, који га је пратио до Рима, био је сведок његове дуге агоније на самртничкој постељи, у кући на Шпанском тргу. Ниједну реч очаја ни беса није изговорио док је издисао. Као да је био нестрпљив да умре.
„Већ осећам како ме прекрива ледена земља и видим беле раде како ничу крај мене. Када ће већ доћи крај овом посмртном животу који живим?”
Китс је желео да буде сахрањен на месту обраслом љубичицама. Епитаф који је сам изабрао одавао је особу свесну привида људског постојања:
„Овде почива човек чије је име исписано на води.”
Двадесет четвртог фебруара 1821. године, у послеподневним часовима, Китс је прошапутао пријатељу: „Не плашите се. Захвалите Богу, она долази.”
Последња писма Фани Браун, прве и једине Китсове љубави, остала су непрочитана. Пријатељ му их је положио на груди. С њим је у гроб отишао и привезак, камен од корналина. Тај привезак Китсу је, према Северновом сведочењу, готово срастао за длан, толико га је чврсто стискао последња два месеца.
Фани је из Северновог писма сазнала о Китсовој смрти. Месецима и годинама је туговала. Свакодневно је шетала и напамет научила све Китсове стихове: „Оду славују”, „Оду грчкој урни”, „Ода јесени” и сонете који су, без сумње, њој били посвећени. Чинило се да је неутешна. Прошло је више од десет година и Фани је упознала сасвим младог Луиса Линдена. Одлучила је да заснује породицу, али није заборавила Џона Китса и није престала да га воли.
„Волео бих да смо два лептира и да заједно проживимо само три летња дана. Тако да бих могао да испуним та три дана с тобом, лепотом какву не могу да досегну ни педесет година заједничког живота”, написао је Џон у једном од последњих писама Фани.



Гроб Џона Китса у Риму са епитафом који је желео. 'Овде лежи онај чије је име написано на води'.


ФИЛМ „СЈАЈНА ЗВЕЗДА”



Сто деведесет година после тајне веридбе Џона Китса и Фани Браун, славна новозеландска филмска редитељка Џејн Кемпион, по сопственом сценарију, снимила је филм о великој љубави енглеског песника и кћерке његове станодавке. Главне улоге тумаче Бен Вишоу и Еби Корниш. Редитељка је настојала да филмским језиком дочара како се љубав развијала и расла упркос извесности трагичних околности. Уз сазнање о коначности живота ишло је и сазнање о бесконачности љубави.
Осим Китсове поезије, која је остала упамћена у историји светске књижевности, ту су и његова писма Фани, за многе међу најлепшим сачуваним писмима. Ко буде у прилици, нека погледа филм „Bright Star” Џејн Кемпион. Можда ће то бити подстрек да упозна поезију Џона Китса. Или да размисли о сопственим осећањима и чистоти мисли и савести.


МУЗЕЈ



Кућа у Лондону у којој је Џон Китс написао неке од својих најпознатијих песама данас је музеј. Овде је живео између 1818. и 1820. године, кад је због болести отпутовао у Рим. У овој кући је написао „Оду грчкој урни”, „Оду славују” и упознао љубав живота, девојку Фани Браун. Кућа је била музеј још од 1925, али је 2007. године затворена ради обнове. Посетиоци данас имају прилику да разгледају изложене предмете међу којима су цртежи, рукописи, као и веренички прстен који је Џон Китс дао Фани Браун. Китсов музеј, према речима кустоса, верно дочарава изглед куће од пре двеста година.

Аутор: Мирјана Огњановић

[You must be registered and logged in to see this link.]

ODA SLAVUJU

1
Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, prije trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.

2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pjesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mjehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati,
Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blijede, ko avet se tanje
I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.

4
Bježi! jer tebi će donijet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvjezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svjetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.

5
Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mjesec travi, česti, i gloga bijelog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često bjeh prije
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pjevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U pjeni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama riječ:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susjednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?

Džon Kits: Oda slavuju

Oda jeseni - Džon Kits

Doba magle,doba berićeta štedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti
da skupa blaženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova sto se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle, da sočnost u plodu se stiče
da krupnjaju tikve, lešnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niče
pozno cvece, da bi pčele užurbano
pomislile da ce večno trajat dane
toplo leto sto im puni saća slast.

I ko te ne vide u obilju tvom
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet
il na nepožnjetoj brazdi, srpa vita
štedec upleteno cveće sa svih strana
gde mirisom bulki opijena spis
katakad gde pabirčiš, poljem ponosita
prelazeći potok klasjem ovenčana
il gde uz muljaču jabuka stišana
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih
Dok nežnu smrt dana oblaci rumene
a strništa odsjaj ruzičast i tih
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi čas jace cas tiše
po tom kako vetrić živne ili mre;
i krupna vec jagnjad bleje s brežuljaka;
cvrče iz živica popci sto se skriše
crvendać iz vrta zvizduće sve više
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

LA BELLE DAME SANS MERCI

Što te muči o moj pažu,
Da tu samac tražiš spas?
Šaš tek šušti, al' svih ptica
Zanijemio glas.

Što te muči o moj pažu?
Toneš sav u nujne sne?
Vjeveričin silos pun je,
A jesen već mre.

Tvoje čelo bijel je ljiljan,
Boli kap k'o biser čist
Blista, obraz blijedi vene
Kao ružin list.

Gospu ja u polju sretoh:
Kao vila lijepa sva,
Kose duge, noške lake,
Oko joj se sja.

Glavu vijencem joj ukrasih,
Grivne spletoh njoj u čast.
Pogleda me, ja oćutjeh
Svu ljubavnu slast.

Podigoh je na svog konja,
Za sve bijah slijep taj dan;
Pjevaše mi pjesmu divnu,
Kao vilin san.

Korijenja mi slatkog, meda
Divljeg da i mine sjaj:
Govori baš čudnim glasom:
"Ja te ljubim znaj"

Vilinskom me domu vodi.
Plače danju i po noći.
S tri poljupca morao sam
Da joj stisnem oči.

Sve sam kralj i knez i ratnik
-A svak blijed k'o sablast, sjen-
Viču:"La belle dame sans merci!
Zauvijek si njen!"

Tu je mene uspavala;
Sanjah to, što neće proć.
Na obronku brijega hladna
Proveo sam noć.

Zato ovdje jadan lutam,
U samoći tražim spas.
Šaš tek šušti, al' svih ptica
Zanijemio glas.

JOHN KEATS - ODABRANE PJESME*





O MAŠTI I LJEPOTI

„Nisam siguran ni u što osim u svetost ljubavi Srca

i istinitost Mašte – jer ono što mašta vidi kao Ljepotu

mora biti istinito – bez obzira na to je li ranije postojalo ili nije.“


***


BYRONU
Byrone, kako tužiš pjesmom blagom!

S nježnošću duša nalazi ti sklad,

Kao da blaga sućut čudnom snagom

Dira ti lutnju, a ti, blizu tad,

Tonove hvataš, ne daš im da mru.

Raskoši klonut duša ti se zna;

Bol duše svoje zaodjevaš svu

Svjetlokrugom što blistav tako sja

Kao kad oblak zlatni mjesec skrije

Pa rubovi mu žarkim svjetlom sjaju,

Kroz crno ruho zraci probit znaju

Ko žila što kroz crn se mramor vije;

Labude, mrijuć' pjevaj još, odoli,

O čarobnoj i slatkoj pjevaj boli.


***



KAD POČNEM STREPIT

Kad počnem strepit da ću prestat biti

Prije neg' perom prožnjem uma plod

U hrpi knjiga koje će ga kriti

Ko žitnica kad primi žetve rod;

Kad vidim oblak kako se u noći

Po nebu kao znak ljubavi kreće

I pomislim da pratit neću moći

Sjene mu, vođen slatkom rukom sreće;

Kad osjetim da tebe, stvore lijepi

Trenutka ovog, vidjet neću više,

Nit' ikad kušat ljubav i njen slijepi

Strasni plam! – stanem na obalu, tiše,

Zamišljen, sve dok Ljubav koja gori

I Slava s njom u ništa sva se stvori.

***

MODERNA LJUBAV

I što je ljubav? Odjevena lutka

Da dokon maziš, njeguješ je, ljuljaš;

Pogrešnih nježnih imena, božanska,

Tako da luda mladost sebe smatra

Istom jer ljubi, i to uzdisanje

I zaljubljenost traju cijelo ljeto

Pa češalj drage postaje dijadem

A wellingstonske čizme Romeove;

Na broju sedam živi Kleopatra,

A Antonije je na Brunswick Squareu.

Budale! Ako zagrijala svijet

Neka je strast, zaludjela Vojnike

I Kraljice, zbog čega ta bol ne bi

Običnom bila kao i rast trave.

Budale! Kleopatrin rastopljeni

Skrutite biser mi i ja ću reći:

Volite, premda nosite cilindre.

***

ZAŠTO SE SINOĆ SMIJAH?

Zašto se sinoć smijah? Nikom nije

To jasno; ni Bog s neba mi ne zbori

O tom, ni Vrag u Paklu što se krije.

Samo ću srcu reći što me mori.

O, srce! Sami, tužni smo; ti kaži

Zašto se sinoć smijah? Patim jako!

O, Tmino! Oko moje stalno vlaži,

Uzalud molim Srce, Nebo, Pako.

Zašto se smijah? Živ sam, moram reći:

Blaženstvo duha najveće je za me –

Al' još bih noćas htio u smrt pribjeći,

Gledajuć' svijet u zagrljaju tame;

Ljepota, Slava, Stih je silna stvar,

Al' Smrt je više – Smrt je Žića dar.

***

ŠTURAK I CVRČAK

Lirika svijeta nikad mrtva nije:

Kad ptice se od sunca što ih žeže

Skriju u sjenu krošnji, glas tad seže

Do živica, kroz strnište se vije;

To šturak pjeva – on jedini smije

Slaviti raskoš ljeta – on je svježe

Radosti vir; kad zamori se liježe

Na počinak, pod vlas se blago svije.

Lirika svijeta nikad ne staje:

U pustu hladnu večer, kada zima

Tišinu tka, iz ognjišta se javi

Poj cvrčka, dugo u tolini traje

I misli onaj što tone u snima

Da šturak pjeva u zelenoj travi.


***

TUŽNI LJUBAVNI MISAL

„Dana više nema, i svih njeg'vih slasti!

Glasa miloga i usana, ruke meke i još mekših grudi,

Toplog daha i šapata lakoga, poluglasja strasti,

Očiju svijetlih, struk, tijelo na kog pogled sludi.

Izblijedio je cvijet, pupoljaka čar,

Izblijedila ljepota, u mojim očima sjaj,

Izblijedila ljepota, iz naručja dar,

Izblijedio glas, toplina, svjetlost, Raj.

Ojačali prerano sa spuštanjem tame,


U praznični suton – prazničnu noć

Kad ljubavi mirisne upiću se same

Potka gustog mraka, tajne slasti moć;

Al' sad kada znam do kraja taj ljubavni misal,

U san idem, jer me slomi za ljubavni žal.“

Fanny Brawne
Kitsova prva i jedina ljubav