Vera Nas je održala,njojzi hvala

Вера наша , вера стара ,
Вера наших светих цара ,
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

Вера пука и кнезова ,
И народних витезова .
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

Витезе је изродила ,
И свеце је одгојила .
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

Народ Србски просветила ,
Земљу нашу осветила .
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

Вера ова души прија ,
И разуму људском сија .
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

Срце блажи , вољу снажи ,
Ко још бољу од ње тражи .
Вера вечна , вера славна ,
Наша вера Православна .

КРСНИ ЗНАК – ГЕНЕРАТОР СВЕТЛОСТИ


Истраживања, која су спроведена у лабараторији медицинско – биолошких технологија NII за индустријску и морску медицину постала су права сензација, пишу новине '' Живот ''. Научници су експериментално доказали да крсни знак убија микробе и мења оптичке особине воде.
'' Потврдили смо да древни обичај да се пиће и храна крсти пре јела има дубоки мистични смисао '' – каже физичар Ангелина Малаховска. Иза тога се крије практична корист: храна се очишћава буквално у трену. То је велико чудо које се дешава готово сваки дан.
Своја истраживања снаге крсног знака Ангелина Малаховска је спроводила скоро десет година. Извршена је серија експеримената, који су више пута проверени, пре него што су објављени њихови резултати. Они су феноменални: откривена су јединствена бактериолошка својства која вода поседује после освећења молитвом и крсним знаком. Откривена је нова, раније непозната особина Божије Речи да преображава структуру воде, значајно повећавајући њену оптичку густину у краткој или ултравиолентној спектралној области.
Сама могућност тих истраживања је за Ангелину Малаховску и њене колеге, Петербуржане, постала чудо – она нису била финансирана, нити су представљала предмет истраживања NII. Научници су највећи део посла урадили бесплатно – само тога ради да би људима пружили могућност да осете и увиде исцелитељску Божију силу.
Научници су проверили дејство молитве '' Оче наш '' и крсног знака на патогене бактерије. Ради истраживања су узети узорци воде из разних басена, бунара, река, језера. Сви узорци су садржали златну стафилококу и још једну увек присутну врсту бактерија. Али, показало се да се после прочитане молитве '' Оче наш '' и осењивања узорка крсним знаком, та количина штетних бактерија смањивала за 7, 10, 100, чак и више од 1000 пута !
Према услову експеримента – ради искључења утицаја могућег смућивања – молитву су читали и верујући и неверујући људи, и поред свега се број патогених бактерија у разним срединама ( са разним врстама бактерија ) смањивао у поређењу са контролним вредностима. Уочљив је такођер и благотворан утицај молитве и крсног знака на човеку – код свих испитаника се стабилизовао притисак и побољшани су резлутати анализе крви. Задивљујућа је чињеница да су се показатељи мењали у тачно потребном правцу за исцељење: притисак хипотоника се повећавао, а хипертоника смањивао.
Примећено је такођер да уколико се човек осењивао крсним знаком непажљиво, немарно спојивши три прста, или не дотичући неопходне тачке на телу ( средину чела, централни део изнад желуца ( solar plexus ), као и удубљења на десном и левом рамену), онда је позитиван резултат дејства био много нижи или га уопште није ни било. Научници су измерили оптичку густину воде и после њеног осењивања крсним знаком и освећења. '' Показало се да се оптичка густина воде у поређењу са њеном нормалном вредношћу после освећења повечава '' – објашњава Ангелина Малаховска. '' То значи да вода као да разликује смисао изговорених молитви над њом, '' памти '' тај утицај и чува га одређено време што се види по повећаној оптичкој густини. Она као да се '' напаја '' светлошћу. Људско око наравно не може да улови те исцелитељске промене структуре воде, али спектограф даје објективну оцену те појаве ''.
Крсни знак мења оптичку густину воде практично тренутно. Оптичка густина воде, која је освећена осењивањем крсним знаком од стране обичног верника се повећава скоро 1,5 пут ! А када то исто уради свештеник – скоро 2,5 пута ! Дакле, вода '' разликује '' степен освећења од стране мирјанина или свештеника, чији су прсти десне руке склопљени ради благослова тако да изображавају прва слова Христовог имена.
Занимљив је и резултат освећења воде од стране крштеног, али неверујућег човека, који не носи крстић на грудима. Показало се да вода '' разликује '' чак и степен вере – њена оптичка густина се изменила само за 10 % ! Заиста – '' по вери вашој нека вам буде ! ''
Пошто се људски организам састоји од нешто више од две трећине воде, то значи да је Бог при стварању у нас уградио такав систем физичких канала, који регулишу све биохемијске процесе у организму и који јасно '' препознаје '' име Исуса Христа !
Може се рећи да је крсни знак – генератор светлости. Оптичка густина воде се није променила ( повећала ) ни при каквим другим положајима прстију руке ( длана, или при непажљивом спајању прстију, или брзим махањем руке без страхопоштовања ).




БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ

ОВА ЈЕ ЗЕМЉА БЕДЕМ ХРИШЋАНСТВА
одломци из текста „Борба за веру“ Светог Владике Николаја Велимировића

«Ова је земља бедем хришћанства» .Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.
Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.
Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства.
На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплeтa јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се Живот Вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.
Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

Борба за веру

Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27). Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се - сви. У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.
И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше буде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.

СВЕЈЕРЕС ПАПИСТИЧКО-ПРОТЕСТАНСКОГ ЕКУМЕНИЗМА
одломци из текста „Хуманистички екуменизам“ Светог аве Јустина Ћелијског

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.

Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...
Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј.
При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.
Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio.

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА
одломци из Видовданске беседе Св. Владика Николаја Велимировића 1948 године.

Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.
Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.
Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.
Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.
Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.
Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости.Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

U dokumentu potpisanom u Ravenni utvrduje se kako je Papa "prvi medu patrijarsima", a Rim je "prvo sjediste".


РАВЕНА 2007, БЕЗАЗЛЕНИ ДИЈАЛОГ СА ЂАВОЛОМ




Српски делегати у издајничкој завери против свете Цркве Православне, Светог Предања и Светих Догмата:

Иринеј Буловић, крајње десно.
Игњатије Мидић, два места лево од Иринеја, изнад Каспера у првом реду

Иза затворених равенских врата ова двојица Амфилохијевих изасланика потписали су у име целе српске цркве :


U dokumentu potpisanom u Ravenni utvrduje se kako je Papa "prvi medu patrijarsima", a Rim je "prvo sjediste". Te dvije tocke bile se medu glavnima koje su dovele do rascjepa izmedu katolika i pravoslavaca 1054. godine, a sada bi mogle biti temelj ponovnog ujedinjenja.


Конференција у Равени је наставак тјних преговора у Сава Центру у Београду. Миц по миц, самозвани делегати "свеправославног нивоа" уводе српску цркву у ново коло Уније са јеретицима Ватикана. Када су ова два српска издајника потписала у Шамбезију предају свих епархија дијаспоре под јурисдикцију (власт) Истамбулског Јуде, тада је СА Сабор поништио те њихове срамне потписе. Али нека се нико не заварава помишљу да се неко од њих двојице покајао за свој злочиначки наступ у име СПЦ! Не, они предано одрађују свој прљави посао, као што сведочи и горња фотографија.

Када је то СА Сабор СПЦ донео одлуку да се римски папа призна као први међу патријарсима? У чије име пророк пожаревачки и бискуп бачки потписују заверу против Цркве?


RIM - Delegacije Pravoslavne i Katoličke crkve potpisale su u Raveni dokument od 45 stavki kojim su postavljeni temelji za ujedinjenje ove dvije crkve poslije rascjepa 1054. godine, piše italijanski list "Repubblica".

Na tom dugotrajnom savjetovanju vatikansku delegaciju je predvodio kardinal Valter Kasper, predsjednik Papinskog vijeća za jedinstvo hrišćana, a metropolit Joannis Zizioulas delegaciju patrijarhata Konstantinopola.

Predstavnici Ruske pravoslavne crkve napustili su sastanak u Raveni jer su na njemu učestvovali i predstavnici Pravoslavne crkve Estonije, koji su u vrijeme SSSR bili pod moskovskim patrijarhatom, a otcijepili su se uz blagoslov patrijarha Konstantinopola Bartolomea Prvog.

Moskovski patrijarh Aleksej Drugi ne priznaje primat patrijarha Konstantinopola.

U dokumentu potpisanom u Raveni utvrđuje se kako je papa "prvi među patrijarsima", a Rim je "prvo sjedište". Te dvije tačke bile se među glavnim koje su i dovele do rascjepa između katolika i pravoslavaca 1054. godine, a sada bi mogle biti temelj ponovnog ujedinjenja.

Dakle, priznanje uloge primasa rimskog biskupa je utvrđeno, a prema dodatnim pojašnjenjima mjesni biskupi su autonomni.

Na mjesnom nivou vlast je u rukama biskupa. Na regionalnom nivou grupa crkava priznaje unutar sebe jednog prvaka (protos, na grčkom jeziku), a onda na opštem nivou. Kako se navodi, "oni koji su prvi u različitim regijama, zajedno sa svim biskupima, sarađuju u onome što se odnosi na ukupnost Crkve".

U tom se kontekstu naglašava kako "prvi moraju priznati ko je prvi među njima". "Repubblica" ocjenjuje kako taj dokument donosi smjernice, pravi "road map" za put prema ujedinjenju hrišćanskih crkava.


Ево шта је 2002.Станислав Хочевар говорио на предавању у Бечу
"Срби и њихови православни суседи пренаглашавају везу вере и нације.КРАЈ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ почетак је уједињења са западом,и зато православље треба да се "прочисти" од прејаког утицаја Светог Саве..."
Надбискуп је поменуо предрасуду многих српских православаца да је хрватски светец Алојзије Степинац,у ствари,био злочинац...


Овакве изјаве нису ништа друго до поновно спаљивање Св. Саве.


Дакле, рећи папи да је он неки бискуп, тј. епископ, па још и први, исто је као тешити убицу да није ништа лоше урадио, само је послао жртву у Рај и учинио је мучеником.

Sлика Јудиног пољупца цариградског патријарха Атинагоре и папе Ђованија. Фамозним Атинагориним скидањем анатаме са папе римског је и почела ера преговора Фанара и Рима, у које је Фанар укључивао све више представника из разних помесних православних цркви да би својој обмани дао карактер "свеправославног" нивоа.



Равењско курвање је ДЕСЕТО по реду блудничење православних архијереја на јеретичким сеансама иницираним од стране ватиканске кухиње за промиџбу јединства кршћана у сарадњи са фанариотском кухињом.

Такозвана Међуверска Комисија за Теолошки Дијалог Римокатолика и Православних састајала се до сада десет пута

(1) 1980. - Патмос, Родос, Грчка
(2) 1982 - Минхен, Дојчланд
(3) 1984 - Крит, Грчка
(4) 1987 - Бари, Италија
(5) 1988 - Валамо, Финска
(6) 1990 - Фрајзинг, Дојчланд
(7) 1993 - Баламанд, Либан
(8 ) 2000 - Балтимор, САД
(9) 2006 - Београд, Србија
(10)2007 - Равена, Италија

На свакој од тих сеанси, у режији Ватикана и Фанара, усвајан је по један документ који касније представља основу за нови документ.


Равењска капитулација ::

2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни – нарочито три свете тајне хришћанске иницијације – и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Онда проучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је “унијатство” (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.

РИМОКАТОЛИЦИ НЕМАЈУ СВЕШТЕНСТВО

Ову истину Цркве данас многи намерно прећуткују, а нарочито савремени екуменисти змијолози, који како видимо у име Цркве признају римокатолицима разне будалаштине и лажи на екуменским сеансама и конференцијама.

Римокатоличка "црква" више нема канонске свештенике нити канонске епископе. Овај статус канонског клира су римокатолици изгубили отпадањем од Цркве, што је потврђено и изрицањем анатеме на римског папу и сво ондашње свештенство које је остало у општењу са њим. Свети Оци су касније, током последњег миленијума, потврдили овај статус римокатолика као отпадника од Цркве. На ту тему читајмо поуке светитеља на теми "СВЕТИ ОЦИ О РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЈЕРЕСИ И О СВЕЈЕРЕСИ ЕКУМЕНИЗМА" [You must be registered and logged in to see this link.]


Св.Јован Кронштатски ::
Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и присаједињења Православној Цркви ?
Неопходност напуштања лажних вера и вероисповести, одрицање од заблуда, исповедање Истините Вере и покајање за све претходне грехе; обећање Богу да се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да се живи у врлинама.



Е кад ово све испуни римски папа коме хрлите у загрљај, тада седите са њим па у духу Цркве тражите решења, разговарајте, договарајте се и усаглашавајте, а до тада, прекините да обмањујете народ да су ти јеретички састанци унутарцрквени и богоугодни. Ви са папом и уз папу, а ми браћо и сестре ускликнимо са Светим Јованом Кронштатским:

"Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу - Најсветијој Глави, Јединој Глави Цркве Божије на земљи! Слава Богу у Тројици, што ми нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу Свете Цркве грешног човека!



овде је вероватно био на концерту Ролингстонса и слушао ”Симпатија за ђавола”.

Вели Фотије да сваког дана моли за уједињење са јеретицима.



Цитат:

Који су повијесни мостови двију највећих хришћанских заједница?

Заједнички темељи православља и римокатолицизма, повијесно посматрано су су једино Еванђеље, седам Екуманских сабора на којима је формирано учење Цркве, као и тисућгодишње заједништво у богослужењу и Светим тајнама. Темељи дијалога и данас морају бити управо ови.

На чему формирати ново заједништво?

Поновит ћу: на темељима старог заједништва. То је засигурно далек и мукотрпан пут, али ј једини који ће донијети истинске духовне плодове. Ти би плодови као своју круну могли имати поновно уједињење православља и римокатолицизма.

Али вјерују ли сами носиоци црквених служби у ту могућност?

Уједињење је првенствено у домени Божјег промисла, али се и представници двију Цркава морају трудити и искрено жељети тај чин. Исус Крист је основао само једну Цркву, а не више њих, и сама та чињеница говори да треба бити само једна.
Ми у Православној цркви свако богослужење почињемо молитвом за јединство Цркве, што јасно говори да нам је стало, и вјерујемо да Бог то жели. Проблем је, нажалост, у људима који често своју вољу и интересе поставе изнад Божје воље и намјере. Тада настају проблеми који су кроз црквену повијест доводили до различитих хереза, раскола и секти.
Једини је лијек свему томе вратити се вољи Божјој, и заједништву с ближњима, у којем другог човјека нећемо видјети као непријатеља или супарника, него као брата.

Због чега се данас, тисућу година након раскола, тако интензивно тежи уједињењу?

Јединство је основна карактеристика Цркве и логично је да му се непрестано тежи. Трагични раскол који се догодио 1054. године подијелио је кршћане и изазвао многе нежељене последице, сукобе, ратове... То није у складу с вољом Бога Љубави у којег вјерујемо, него су плодови земаљских интереса и похлепе.
Оно што данас актуелизира то јединство је свеопће уједињење свијета, глобализација, брзи проток информација, модерна технологија која омогућава неслућене облике комуникације. Све то с једне стране може поробити Цркву, али може јој и користити. Једна од могућности је и рад на јединству Цркве.

Преподобни Амвросије Оптински († 1891 г.) ::
:
„Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..".
И даље:„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви." (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима, Ч.1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235).
„Истина сведочи да је римска црква отпала од Православља (Сабрана писма, стр. 234)



Сабрана писма преп. Амвросија, 1908. стр. 7 ::

„Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу"


Серафим Роуз ::
Данас циљ непријатеља није само да одвоји људе од пута спасења којима га води Црква Христова, већ да створи властиту "Цркву Христову" и да претвори цело Тело Христово у једну екуменску организацију, како би он на тај начин припремио долазак свог изабраника - антихриста...


Фотије ::
Ти би плодови као своју круну могли имати поновно уједињење православља и римокатолицизма.



Какво поновно уједињење. Нема ту шта да се понавља и да се У-једињује. Јеретици се могу само покајати, исповедити своју јерес и на тај начин УЋИ у Цркву Христову. Никаквог уједињења са јеретицима не може бити, јер ако би се такво безакоње десило, то више не би била Црква већ јеретичка лажицрква исто као и та сатанина организација са којом би се У-јединили.
Православље више не би било Право већ Лажнославље, а ПРАВОСЛАВНИ у ту пећину разбојничку неће улазити.
Св. Атанасије Велики ::
Како могу бити у Католичанској Цркви, они који су одбацили апостолску веру, и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу. Шта више, они који су оставили веру богомдану не могу се називати ни хришћанима.

АПЕЛ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ПРОТИВ РАВЕНСКЕ КОНКВИСТЕ

Изражавамо своје огорчење због исполитизованог понашања представника СПЦ на састанку на ком се причало о начину уједињавања две хришћанске цркве

Потписници траже од своје мајке Цркве да се огради од преступа делегације у којој су били владика бачки и владика браничевски


ЕКУМЕНСКА ФАРСА


У италијанском граду Равени, представници римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутне делегацнје православних цркава (предводио их митрополит Јован Зизјулас) – потписали су 27. октобра 2007. документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве.
Докуменат од 46 тачака је донет с циљем превазилажења раскола од 1054. (Вслика шизма - тј. издвајање римо-католика из изворнохри-шћанске заједнице) односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да Рим „као Црква заузима прво место у поретку" (прво седиште) универзалне хришћанске цркве а да папи „припада место примата на свим нивоима", односно место „првог (протос) међу патријарсима".
Таква одлука Међународне комисије за теолошки дијалог измећу римокатолика и православаца не само да уноси забуну међу православне Србе (јер папа као „бискуп Рима" није сазивао ни један од седам Васељенских сабора који су обавезујући за православне) већ и одбојност спрам наметнуте саборности с обзиром на историју папске цркве од 1054. до данас.
Инсистирање на примату римокатоличке цркве и папе као њеног првосвештеника не само да не узима у обзир црквену традицију Антиохијске, Александријске, Јерусалимске и Васељенскс цариградске патријаршијс - већ искључиво потврђује да се у овом условљавању темеља за уједињење налази једино жеља да се досегне неконтролисана моћ.
На скупу у Равени нису били представници Бугарске православнс цркве док је делегација Руске православне цркве демонстративно напустила састанак Ко-мисије за уједињење што је учинила и 2006. у Београду.
Равенски докуменат нема снагу обавезујућег црквеноправног документа пошто ће тек бити представљсн на Сабору СПЦ маја 2008. то јест на Светим архијереј-
ским саборима православних цркава. Уједно то је и разлог да се о најновијој екуменској фарси дефинитивно искристалишу ставови православпих цркава чији су поједини архијереји запали у тешку заблуду.
С обзиром на миленијумску патобиографију папске цркве, затим њено сауче-ствовање у геноциду над Србима три пута у 20. веку, те идеологију рата којим се успоставља мир током распада Југославије 1991-1995. и упорно прећуткивање бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. као и шиптарског варварства после 1999. на Косову и Метохији - српски интелектуалци изражавају своје огорчење због исполитизованог и лакејског понашања представника СПЦ.
Потписници овог АПЕЛА против равенске конквисте траже од своје мајке Цркве да се огради од преступа делегације у којој су били владика бачки Иринеј (Буловић) и владика браничевски Игњатије (Мидић).
Најзад, отимање за примат најбоље потврђује намере и природу папске цркве која је вековима била у служби антиправославне политике као што је у свом изопачењу, још 1870, уздигла за „најглавнији догмат" преношење темеља хришћанства „са Богочовека на пролазног човека".
За православни комонвелт први и вечни архијереј јесте и биће Господ Исус Христос и том поретку српски архипастири морају да верују, као и верујући народ коме служе. Одлучење од тако успостављеног устројства јединства православне Цркве и јединствсности Цркве равно је отпадању од домаће Цркве.

У Београду, на Светог апостола Андреја Првозваног
30. нов. /13. дец. 2007.
Апел против равенске конквисте потписују:

Предраг Р. Драгић Кијук, Милорад Ђурић Вера Бојић, Војислав Лубарда, Жарко Команин, Милош Ковачевић, Љубица Милетић. Ангелина Марковић, Тиодор Росић, Владимир Димитријевић, Душко М. Петровић, Љубомир Протић

РАВЕНСКИ ДОКУМЕНТ И ПАПСКИ ПРИМАТ

Арх. Георгије, игуман Свештеног манастира преподобног Григорија, Св. Гора

РАВЕНСКИ ДОКУМЕНТ И ПАПСКИ ПРИМАТ*

Међународна мешовита теолошка комисија за Дијалог православних и римокатолика, на својој X Скупштини у Равени (октобар 2007), наглашава да је поставила „чврсту основу за будуће расправљање питања првенства у Цркви на светском нивоу“ (Равенски документ, параг. 46)[1], **. „Чврста основа“, како произилази из 46. параграфа горњег текста, јесте прихватање да је током првог хиљадугодишта, пре коначног раскола 1054, римски епископ признаван као први међу пет патријараха, у оквиру тадашње добро вршене саборности. Даљу расправу о првенству наговештава и следеће: „Остаје да се питање улоге епископа Рима у заједници свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је особена улога епископа „прве катедре“ у еклисиологији заједнице и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење I и II Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су кључна питања за наш дијалог и за наше наде у обнављању пуног општења међу нама“ (параг. 45).

Озбиљност теме је очигледна. Где се предвиђа да ће завршити дијалог? Процена међународне штампе (Le Figaro 15.11.2007, The Times 16.11.2007), нарочито, међутим, италијанске, јесте да ствари воде ка уједињењу Цркава са признавањем папског првенства, уз могуће жртовавње неких његових привилегија. Запад са уздржаним оптимизмом чека уједињење римокатолика и православних на основу започетих разговора. На нашем православном истоку постоји опрезност и стрепња. Верујући народ се пита: Да ли ће се сачувати чиста православна вера?

Скорашњим чланком смо назначили да Дијалог православних и римокатолика, како се до сада развија, показује да води унијатском типу уједињења, ослањајући се уистину на план који је пажљиво израђен од Ватикана. Изразили смо наду „да православни неће подлећи древним захтевима папе, да неће амнестирати Унију, да неће признати папи неки облик примата власти и свесветске надлежности, нити прихватити да сарађују у ватиканским нацртима за сједињење, које ће посредно или непосредно искварити неновотарену православну веру“[2].

Куда, међутим, води „Равенски документ“?

Постоје озбиљни разлози да верујемо да „Равенски документ“ потврђује страховања да ми православни попуштамо папским захтевима. Разлози јесу следећи:

а) Документ говори о „римокатоличкој цркви“. Није у питању технички израз чије ће коришћење олакшати дијалог. Напротив, њему је дат пуни богословски садржај, тако да дијалог бива уз претпоставку да римокатоличка црква јесте, истинита, православна Црква.

Православно представништво се на овој тачки недопустиво повукло. Текстом Баламанда (1993) призната је римокатоличка црква као црква са пуним значењем израза: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа – није могуће сматрати својином само једне од наших Цркава“[3]. Реч је о суштинском одступању од почетне и најтемељније основе богословских преговарања. Дакле, док римокатолици признају одређене суштинске елементе цркве Православној цркви (пуноважне тајне и апостолско прејемство) и при том и даље остају верни еклисиологији II Ватиканског концила, православни богослови напуштају нашу веру, током времена сведочену од угледних Отаца и сабора, да се због јеретичких догмата црква Рима одсеца од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да нема елементе који је чине Црквом Христовим, и да је тако она јеретичка црква. Чак оклевају и да наведу историјске потврде, какво је оно Св. Марка Евгеника: „пре много година одвојиο се из заједнице осталих четири светих патријаршија чувени збир западне Цркве, славни Рим, усамивши се са обичајима и догматима страним православнима и Саборној Цркви... (а који су, међутим, страни православнима свакако су јеретички)“[4].

б) Међутим, и овο лошенастало „узајамно признавање“ је превазишло Упутство Ватикана, (јули 2007), са познатим „Одговорима“[5], у којима папа Бенедикт XVI одређује православне помесне цркве „мањкавим“, јер немају заједницу са Петровим наследником. Саобразно Упуству истинита Христова Црква постоји само у римокатоличкој цркви. Значајно је да је Упуство издато неколико месеци пре Скупштине у Равени, што, према нашој процени, значи да Ватикан зацртава правац који треба да следи дијалог. А правац је римоцентрични екуменизам, каквим га је одредио II Ватикански концил. Исто потврђује и текст Упуства Ватикана,[6] али и епископ бивши Захумља и Херцеговине Атанасије Јевтић: „овај текст [«Одговори»] показује упорност папе Рацингера да, и својима, и другима, покаже право лице свога – римокатоличког (=римоцентричног) екуменизма, који у ствари није оно што папа говори, већ оно што верује и како се понаша“[7]. Наглашену забринутост у вези горњег папског Упуства изражава и Св. Синод Грчке цркве православном сапреседнику Мешовите комисије за дијалог, митрополиту пергамском, г. Јовану, посланицом од 8/10/2007.

Напомена у 1. параграфу Равенског документа, највероватније плод протеста Грчке цркве, прати, нажалост, дух папског Упуства. Поред тога што уверавају да коришћење израза „црква“ не подрива самосвест Православне цркве као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, православни представници у ову напомену не стављају исто тако основно начело њене самосвести да Православна црква не прихвата да у римокатоличкој цркви „постоји“ Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Карактеристична је, и изобличава плашљивост православних представника, чињеница да су римокатолици објавили да у истим међуодносима не признају начела истините Цркве изван римокатоличке заједнице. Јасно је да „Равенски документ“ треба читати и тумачити уз сазнање да римокатоличка страна остаје непроменљива и верна папским догматима.

г) Саопштења Равенског документа о апостолској вери, основним Тајнама, свештенству, Евхаристији и апостолском прејемству се са толиком природношћу односне на римокатоличку цркву, тако да неко може да помисли како је по свим овим тачкама римокатоличка црква православна. Међутим, поново се питамо заједно са Св. Марком Евгеником: „Откуда се, дакле, појављују изненада пред нас као православни они који су већ толико година и од стране толико Отаца и учитеља осуђени као јеретици?“[8] Заиста, када су римокатолици дали јасне знаке одбацивања њихових познатих другачијих учења? Уистину напротив, дали су добро потврђене доказе њихове истрајности у њима. Како они имају апостолску веру када филиокве, тварна благодат, примат као привилегија свесветске надлежности, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице и др., још увек сачињавају њихове основне и неразматриве догмате? Како имају пуноважне основне тајне (крштење, помазање), свештенство и евхаристију, када су се, према Св. Марку, одцепили од Христове Саборне Цркве? Осим тога, на снази је још први канон Св. Василија Великог, потврђен на Петом Васељенском Сабору, да „који су удаљени од Цркве немају више благодат Св.Духа на себи, јер је престало њено предавање прекидом прејемства... будући одсечени и поставши лаици нису имали власти нити да крштавају, нити да рукополажу, нити су могли да преносе благодат Св. Духа, од које су отпали...“. Штавише, овде се не ради о помоћи онима који се враћају из латинства вери Саборне цркве, већ о потврђивању латинских другачијих учења од стране Православне цркве. Исто тако, како имају апостолско прејемство, када, према Св. Григорију Богослову, православно веровање потврђује апостолско наслеђе, а инославно га прекида? „Пошто је истомислено и истопрестоно, онда је разнославно и разнопрестоно; у првом је заједничко прејемство, а у другом истина“, пише божанствени Григорије[9].

д) У Равенском документу се даље разматрају два важна аспекта установе Цркве, саборност и власт. Усаглашено је (парагр. 40-41) да је еклисиолошка суштина саборности и власти живела у православној заједници током првог хиљадугодишта живота Цркве на Истоку и Западу. Међутим, све и да хоћемо да ово сагласје сматрамо стварним, не допушта нам да будемо спокојни разјашњавање истог параграфа: „Они [православни и римокатолици] се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе епископа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму“ (парагр. 41). Оваквим појашњењем су постављени темељи прихватању од стране православних претумачења папског примата.

Несумњиво је током првих хиљаду година дејствовала саборност и зато се није развијала власт у облику свесветског првенства или надлежности. Искривљења, пак, код папског примата нису настала одједном. Због папског владања над читавом црквом, у цркви Рима се током векова неприметно одвијао један процес смањивања саборности и уздизање папског примата. На овај процес директно и јасно упућује горње „несагласје“ православних и римокатолика Мешовите комисије у Равени. Међутим, док римокатолици не одустају од папоцентричног тумачења установе саборности и власти за време првих хиљаду година живота Цркве, „сагласје“ Равенског документа нагиње ка признавању једног свесветског првенства папе. Само уколико римокатолици прихвате да тумаче историјске чињенице првих хиљаду година као и православни, сигурно ће напустити папске новотарије другог хиљадугодишта. Само под овом претпоставком најављена расправа на следећој скупштини Мешовите комисије, о тумачењу саборности и власти током другог хиљадулећа, и наравно I и II Ватиканског концила, даће православне закључке, тј, нагињаће укидању папског примата. У другом случају, признавање папске надлежности од читаве Цркве (нека буде и под видом јавне службе) је сигурно решење.

Познавајући стратегију Ватикана сматрамо да римокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, зато што је он запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских“ сабора. Подсећамо на последњу објаву папе Јована Павла II, у енциклици Ut Unum Sint (1995)[10]: „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио „као вечни и видљиви темељ јединства“ (парагр. 8. И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност... да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима“. Поред осталог, ту је и скорашња објава папског примата од стране папе Бенедикта XVI, на Фанару 2006.

Штавише, све и да се догоди да се искреним дијалогом не следи траса Ватикана, тактика је да се прекине договор теолога, сваки пут када није сагласан са линијом курије. Подсетимо и на повлачење православних по питању присуства унијата у дијалогу, чак на његовом почетку, поред свеправославних саборних тврдњи о непоколебљивом ставу по овом питању. Подсећамо још и на нарушавање тока дијалога о унији и на наше неправилно попуштање, све до понижавајућег нивоа текста Баламанда. Да подсетимо, на крају, и на грубо папско мешање током IX Скупштине Мешовите комисије у Балтимору, и бродолом православних надања у вези уније. И да не заборавимо папско Упуство од прошлог јула. Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимο се да ће линија Ватикана путим препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „подхришћанском коду“, према Мелетију Пигану) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.

е) Наша молитва и нада свакако јесу да римокатолици одбаце папоцентрично тумачење историјских чињеница првих хиљаду година, као и исходишно првенство свесветске надлежности. Можда се одсецањем повода за папско владарско настројење исправе и догматске последице. Блаженопочивши о. Јустин Поповић папски примат и папске јереси повезује као узрок узрокованог: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат о првенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: Filioque, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилиштни огањ, ризница вишка дела...“[11].

Са молитвеном надом да Латини XV века одбаце њихове догматске новотарије отишао је Св. Марко Ефески на Ферарско-Флорентински Сабор, али се сударио са папском надменошћу Евгенија IV. Са истим молитвама и надама, да папе и богослови, дакле, одбаце њихов папоцентризам, свештени Доситеј Јерусалимски је написао Дванестокњижје, или Историју о јерусалимским патријарсима,[12] како бележи његов наследник на трону јерусалимском и издавач, блаженопочивши Хрисант: „макар да са овом књигом, као са проповеди богопоучених апостола и богоносних источних и западних отаца, дођу свести и да, подстакнути од самих старешина западне цркве, остваре управо ово – да уједине Цркве гоњени божанском ревнишћу и да прекину са расколима и саблазнима, који су оруђа ђавола“[13]. Хрисант свакако са надом примећује: „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарнишћу“[14]. Међутим, као што је познато, I и II Ватикански концил су одогматили строжију папску установу.

Богословски дијалог није лош када бива са претпоставкама наше православне стране. Могуће обраћање иноверних вери и заједници Саборне цркве се може сматрати нашом људском сарадњом у делу Божијем. Међу овим претпоставкама значајна је, конкретно, наша непоколебива истрајност у саборно утврђеном ставу Православне цркве односно папизма, колико као преносиоца мноштва другачијих учења, толико и као носиоца папоцентричког владања над читавом Црквом. Нажалост, у Равенском документу се не примећује јасан и несумњив отачки и саборни православни став. Недостаје дух којим је мишљење о уједињењу цркава износио Св. Марко Евгеник на Ферарско-Флорентинском сабору, када је одмах, од почетка, показао као основу расправа непроменљиво Вјерују и његово православно тумачење. Недостаје еклисиолошко убеђење саборских одлука источних патријараха у време турког владања. Недостаје дух ревности којим говори Св. Нектарије Пентапољски у делу О узроку раскола. Супротно, влада једна сумњива „еклисиологија заједнице“, где се не подразумева заједница између православних по вери помесних Цркава, већ између Православне цркве и инославне цркве Рима. Значајно је да, уствари, није реч о „црквеној заједници“, већ о „заједници цркава“ (ecclesial communion). У горњој „еклисиологији заједнице“ умањује се значај који имају, прво, непроменљивост апостолске вере, која у Равенском документу остаје просто саопштење, без већег значаја који има за одвајање Православне цркве од инославног Рима, и друго, заповест свештених канона о незаједничарењу са јеретицима у тајнама, нарочито у евхаристији, заповест која се потпуно прећуткује. Свакако да су ова два начела темељна у православном учењу о цркви као заједници.

У Равенском документу се појављује тежња суочавања са питањем папског примата као „уређивање“ папских привилегија, а не као тежак богословски проблем који се тиче тајне Христа. Прихватање првенства надлежности над читавом Црквом, тј., да је један епископ глава и начело читаве цркве, нека је и оптерећен једном улогом службе, јесте увреда према личности Христа као јединствене Главе Тела Цркве. Примат надлежности представља нарушењавање православне еклисиологије, према којој је изнад свих епископа Васељенски Сабор. На њему председава први у љубави епископ Рима, као једнак његовим саепископима, између којих се, међутим, у средину поставља свето Јеванђеље, као символ присуства Христа, јединствене Главе читаве Цркве. Изузетна привилегија епископа Рима (када му је значење било православно), која је прихватљива за православно гледиште, јесте његово председавање на сабору између пет православних патријараха и, као последица тога, његово помињање као првог међу осталим патријарсима у диптисима. Ово потврђује слово и дух 28. канона Четвртог Васељенског Сабора. Остале повластице и улога епископа Рима нису прихватљиве за Цркву. Потребнο је, значи, много пажње за разумевање израза који владају у Равенском документу, и који су на Западу проглашени као, тобоже, по први пут признавање првенства папе од православних[15]. Општепознати израз каже: „први треба да препознају првог међу собом“ (парагр. 10). Противречност израза је очигледна. Црква је увек признавала прву катедру епископу Рима, разумевајући ово, наравно, православно; никада, међутим, до данас није прихватила неко његово првенство или власт над читавом Црквом, поготово када црква Рима остаје при њеним јеретичким догматима.

На следећој скупштини Мешовите комисије очекује се разговор о улози епископа Рима и виду његовог првенства у „заједници цркава“! Није могуће, међутим, да ми православни прихватимо једно папоцентрично претумачење примата епископа Рима. Папа је због папоцентричног тумачења првенства присвојио потпуно неприхватљиве привилегије, без пристанка осталих цркава древне пентархије и још са нарушавањем канонског (саборски потврђеног) поретка древне Цркве. Нешто од онога што је οд стране православних детаљнο, веома снажним речима и вештим богословским доказивањем (ми упућујемо на доказе код блажених патријараха Доситеја Јерусалимског и Мелетија Александријског Пиге) било проверено јесте следеће:

1. Првенство власти, пошто је, тобоже, апостол Петар био глава сабору апостола и имао над њима примат власти[16].

2. Безгрешност папе[17].

3. Да је папа изнад сабора[18].

4. Да Рим надмашује остале патријаршије[19].

5. Да је трон Рима судија у сваком случају и да не подлеже ничијем суду[20].

6. Да има трон Рима право апелације над читавом Црквом[21].

7. Да се папа сматра епископом Саборне (тј. Васељенске) Цркве[22]. Подсећамо да се папа до данас потписује (он сам!): епископ Саборне Цркве.

8. Да је папа саборна глава Цркве са мисијом служења. Ово је једно место које римокатоличка страна прикрива и дан-данас, ако се сетимо чувеног израза да је папа „слуга слугу Божијих“! Равенски документ говори о примату као служењу папе римског и зато је потребна нарочита пажња. Недавнο уврштени у агиологију Цркве, свештени патријарх александријски Мелетије Пигас, између осталог пише и о овоме:

„Али, кажу, треба неко од епископа и међу епископима да предњачи. Заиста, овога називају главом која служи... Међутим, свим овим епископима је само Христос начело и глава... Они [Латини] уступају служби ове главе неограничену власт и над вером и над црквом... Пошто показују маску главе која служи, опходе се насиљем деспотскије од било које деспотске власти“[23].

***

Из горњег постаје разумљиво да равенски договор о саборности и власти не испуњава православна еклисиолошка мерила да би чинио сигурну основу наредних расправа о папском примату. Уколико уследи расправа о томе како је тумачен папски примат током другог миленијума и на I и II Ватиканском концилу, она је од стране православних представника дужна да буде са знањем православља Светих отаца, а не помирљивим начином мишљења времена или са владалачким настројењем Ватикана. Признавање неке од горњих „привилегија“ папе, или сагласност са неком сличном повластицом, противним православној еклисиологији, несумњиво значи унијатско уједињење, са којим се нећемо сагласити. Све ово зато што смо дужни да пажљиво чувамо нас саме и православни народ од савременог облика унијаћења, које, поред других последица, јесте и довођење у опасност нашег вечног спасења. И будући да смо дужни упоредо да помогнемо, ако је могуће, и „вођама западне цркве, да дођу свести“, како рече блажени патријарх јерусалимски Хрисант, да одбаце њихов папизам ради спасења њих самих као и њиховог народа, који не познаје православље.

Света Гора, 30. децембар 2007.

Московска патријаршија одбацује католичко-православну изјаву о папском примату

Москва, 20. маја 2008. (CWNews.com) – Руска Православна Црква је званично одбацила доктриналну изјаву коју је одобрила мешовита католичко-православна теолошка комисија на састанку у Равени, у Италији прошлог октобра.
На састанку у Равени постигнут је споразум да је бискуп Рима традиционално (предањски) уживао примат међу свим светским бискупима (епископима), и Источне и Западне Цркве. Док су ватикански званичници поздравили споразум као важан екуменски репер, упозорили са да Католичка и Православна Црква имају различито схватање примата. Збиља, равенски документ назначио је „разлике у схватању у односу на начин на који треба да се врши, као и у односу на његово библијско и теолошко утемељење.“

Одбацивање равенске изјаве од стране Руског Православља није изненађење, пошто су представници Московске Патријаршије били критични према документу чим се прво појавио. Рукски прелати су рекли да споразум из Равене имплицира да је Патријарх Цариградски био вођа Православног света, као што је папа вођа Католичке Цркве. Московска Патријаршија која је често спорила вођство Цариграда, одбацила је ту идеју.

У јануару, патријарх московски Алексеј оптужио је да је скуп у Равени био „намерно оркестриран да искључи Московску патријаршију“. У ствари, руски православни представници изашли су са састанка пре него што су почеле дискусије, протестујући око учешћа делегације из Естонске Православне Цркве, коју Москва не признаје.

Цитат:
Дон Гвидо: Кхм, кхм... Ваша Светости, пробудите се, ено коначно нам се приклонише и шизматици на Космету!
Његова Светост: Хрк... шта, где... А јел, није ваљда, заспах чекајући, а тврда Столица. Какви бре шизматици, то је наша екипа, видиш да су већи католици од папе!

ДА ЛИ ЈЕ У ПРИПРЕМИ НОВИ РАЗБОЈНИЧКИ САБОР?


Свети Оци нас уче да су истинити само они сабори који доносе одлуке које су у сагласности са одлукама претходних Православних помесних и Васељенских сабора. Ако неки сабор донесе одлуке које нису у сагласности са одлукама претходних сабора, такав сабор је – јеретички. Такав сабор нема никаквог значаја, без обзира колико имао учесника, и без обзира какве титуле имали они који су на њему узели учешћа.


Која јерес је озбиљно угрозила Цркву у ово наше време, сем екуменистичке јереси? Ако управо поборници те јереси организују сабор, може ли се он назвати „васељенским“? Надаље, све Васељенске саборе су сазивали цареви – Божији помазаници. Који је то цар који ће да сазове „осми“? Ко га је помазао, када и где?



„Неће више бити Сабора.
Било jе седам сабора, као седам Светих Тајни, седам дарова Светог Духа.
У овом веку, пуноћа је број седам. Број будућег века је осам.“
Нектарије Оптински, †1928



„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом 'свети'. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви.Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској Православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“
Јеросхимонах Кукша, †1964

ВИ НИСТЕ ЦРКВА, ВИ СТЕ ЈЕРЕС
ПАПИЗАМ ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА УБИСТВА И ЉУДИ И БОГА
Из грчких новина „Православна штампа“, издање од 9. новембра 2007
Одговор Митрополита Серафима Пирејског папском бискупу острва Сирос у Грчкој


УВОД

У писму новинама „Православна штампа“, папски бискуп острва Сирос, изложио је веома строге критике против Митрополита Пиреја, који је изјавио да је папизам „створио атеизам“. Папски бискуп је такође окарактерисао новине као „немилосрдне“ у погледу својих позиција по питању паписта.
У одговору на такав наступ папског бискупа, Митрополит Серафим Пирејски је одбранио Православну веру. Изјавио је да је Црква једна, и то она Православне вере; нагласио је да је папски бискуп у заблудама; подвукао је чињеницу да је папизам јерес; подсетио га је на папистички криминал везан за 800,000 Православних жртава (Срба) у Хрватској; поставио је разна питања папском бискупу и својом наступом је одбранио и новине „Православна штампа“, које имају одлучан став према хришћанским јересима.
Крајем јуна 2007. године, „Православна штампа“ је у једном од својих чланака похвалила мишљење и рад Високопреосвећеног Митрополита Серафима Пирејског. На предлог читалаца, био је позван да објасни своју позицију по питању папизма, јер верни народ тада још није био чуо да говори по том питању. Високопреосвећени Митрополит је одговорио у писменој форми, и то су новине објавиле као главни чланак на насловној страни, 7. јуна 2007. године.
У изјави, Митрополит је нагласио да Православна Црква треба да прекине свој теолошки дијалог са папистима и другим јеретицима; говорио је против екуменизма и изјавио је да је папизам, као јерес, положио темеље атеизму.
Изјаве Митрополита у новинама су се збиле у време када је Архиепископ Христодулус био у болници, а његов заменик је изјавио своје неслагање са позицијом Митрополита Пиреја. Исто неслагање показали су и остали Архијереји паписти, јер се Митрополит о римокатолицима није изјаснио као о „расколницима“, како многи јерарси мисле да треба, него као о јеретицима.
Неслагање је такође јасно изражено и у писму које је папски бискуп Сироса, г. Франциско Папаманолис послао Високопреосвећеном Митрополиту Пиреја. У том писму, он је „замерио“ Православном Митрополиту због позиција које је изнео у новинама „Православна штампа“, истовремено окарактерисавши новине као „немилосрдне“ у поређењу са другим новинама, у погледу хришћанских конфесија и екуменизма.
Папски бискуп је „оптужио“ Митроплита Пиреја за раскол са Архијерејима Грчке, јер је наводно изнео мишљење које је у супротности са њиховим, по питањима папизма и екуменизма; надаље, да је у директној супротности са позицијом Архоепископа, што је он изјавио још док је био у болници.
У истом писму, као право дете Ватикана, он „проналази дипломатију љубави“ намењену уједињењу, и наглашава све што је еклесијално и теолошки разматрано на острву Тинос. Он такође наглашава да је све што Митрополит Пиреја подржава базирано на вековно дугим предрасудама, због неисправних схватања папистичких учења, и због недостатка исправног познавања између њих.
Митрополитов одговор је динамичан, документован и нагашено патристички. То показује да Митрополит Пиреја неће жртвовати истину Православне вере, у име „дипломатије љубави“, остајући веран наслеђу светих и богоносних Отаца. У свом одговору, Митрополит Пиреја:
Брани новине „Православна штампа“ за позиције које држи против папизма и екуменизма, подвлачећи да је папски бискуп неоправдано неправедан према новинама, и да оне само чувају све оно на чему је Православна Црква заснована.
Изјављује да је папизам јерес, а не црква, и да је папски бискуп у заблуди.
Упозорава да љубав без истине нема суштину и да је због тога несврсисходна.
Поставља серију питања, којима се показује због чега је папизам јерес.
Подсећа га на множину оних који су убијени од стране папске јереси, током „свете“ инквизиције, крсташких ратова, као и Хрватске, у којој је Ватикан у потпуности био одговоран за клање 800,000 Православних Срба.
Подсећа га на друга дела убиства папизма, којима су убили чак и Бога.
Указује на примере папских јереси.
Доказује да папизам мења дух, искривљује Нови Завет и онемогућава спасење, које је пострадали Син и Логос Очев донео, управо због нетеолошких догми (фарисеја).
Подвлачи застрањивања папизма, која га и учинише да буде јерес.
Позива папског бискупа, као и његову самопроглашену „цркву“ да се врате једном и једином Телу Христовом, где ће наћи милост и опрост.


ПИСМО МИТРОПОЛИТА СЕРАФИМА




Митрополит Пиреја, Серафим
Пиреј, 25. октобра 2007
Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу



Ваша еминенцијо,
Примио сам Ваше писмо у време када је канцеларија Пирејске Митрополије била затворена и жао ми је што касним са одговором на њега. Молим Вас за опроштај.
Зато што Вас истински љубим, баш као и сваког другог човека, пишем Вам ово са наглашеном покорношћу пред Градитељем Цркве, Исусом Христом, не зато да бих оправдао своје позиције због којих сте ме критиковали (јер оне нису моје, него су позиције Недељиве Цркве Божије, које сам ја, најмањи од свих, само пренео на папир, на захтев новинара из братства Пан-хеленистичке Православне Уније, које сте Ви погрешно окарактерисали као наводно „екстремистичке“, мада се они само позивају на оно што је Једна, Света, Недељива Саборна и Апостолска Црква канонизовала и проповедала у задњих 20 векова), него да бих Вам рекао оно што разумемо: да је Црква Христова, у којој „Дух свети постави владике да пасу цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20,28), она Црква првог миленијума, чији је непрекинути историјски континуитет Православна Саборна Црква, а да се одвајањем кроз познати раскол, Ваша религиозна заједница, одвојила од благодати Живога Бога, тумарајући од јереси до јереси, од заблуде до заблуде, искривљујући поруку спасења оваплоћеног Сина Божијег, свргнувши речима и делом оно што је успоставио Син и Логос Божији, својим недокучивим Крсним страдањем и својом пречистом Крвљу.
Самим тим је јасно да теорија „сестринских цркава“ и „теорија грана“ коју сте спомињали у тексту Вашег писма, и „Петрова догма“ коју је Ваша религиозна заједница недавно објавила у циркуларном писму „Доминус Христ“, немају ништа заједничко са Неподељеном Црквом Апостола, Светих Отаца и седам Васељенских Сабора.
На основу тога, можете лако схватити да следећи одлуке Неподељене Цркве, од које се Ваша, јересима опхрвана религиозна заједница одвојила, нисам у могућности да се сложим са Вашим заблудама, и да морам да Вам кажем, због братске љубави, да се варате сматрајући се „бискупом Цркве Божије“. Међутим, и поред тога што сте себе тако погрешно дефинисали, ипак сте духовно одговорни за све верне вашој заједници, који обитавају у расколу и јереси.
Љубав без Истине је потпуно без своје суштине, и због тога је ваша изјава: „Никада нисам престао да говорим мојим верницима да нема оправдања за заборављање на љубав – чак ако се ради и о одбрани Истине“, потпуно необјашњива, јер ако истински љубимо некога, не напуштамо га у његовом јадном стању заблуде, пуштајући га да верује да је у праву.
Целих хиљаду година смо имали исту веру, исти поредак, исту Евхаристију, исте догме, исту духовност и Богу орјентисане аскете, са Васељенским Саборима и Пентархијом као јединим ауторитетима.
Шта се заправо десило да се све то променило?
Зашто Вас то питање није заокупило у задње 33 године, од када сте бискуп ваше религијске скупине?
Због чега првих хиљаду година, ваша учења о: јурисдикционом примату римског папе, његовој непогешивости, о чистилишту, о куповини опроста, о складишту заслуга, о безгрешном зачећу, нису постојала?
Зашто је на Апостолском Сабору у Јерусалиму, сабор Апостола доносио одлуке, а не (по вашем садашњем учењу „председавајући колегијума“ Апостола) Свети Апостол Петар?
Зашто је Седам Васељенских Сабора одржано на Истоку, у заједници са онда Православним Епископом старога Рима?
Зашто 28. канон Четвртог васељенског сабора Неподељене Цркве упоставља једнаку част столици старог Рима и Новог рима (Цариграда)?
Када и зашто сте ове ствари одбацили? Зашто Вас оне не преокупирају, ако не као клирика, онда барем као умну особу која исчекује „осми дан“ и која зна да сваког од нас чека крај на овом свету.
И шта ћете рећи, питам се, Градитељу Цркве, Господу, за све оне људе које је убила ваша јерес („света инквизиција“, „свети ратови“, „крсташи“) у име некакве чистоте вере, за сав тај криминал од кога се Ви нисте оградили, а чак још важније, за напуштање поруке слободе, љубави и изабраности од Сина Божијег који се жртвовао на Крсту?
Недавно сте канонизовали кардинала Августина Степинца из Загреба у Хрватској, човека који је стојао иза фашистичких усташких хорди Анте Павелића (коме је Ватикан помогао да побегне у Латинску Америку) и тиме оправдали крвопролиће 800,000 Православних Срба. Нисам Вас видео да сте тада протествовали, нити да сте се оградили од тога, иако служите „Цркву Христову“ 33 гидине. Ако та хладнокрвна убиства сматрате за „благословена“, онда је „бог“ који би их прихватио као таква, за нас Православне био потпуно бескористан, непотребан и небитан. Због тога сам написао оно што вас је посебно огорчило, а што сам потпуно свесно написао, да је „папизам положио темеље атеизму“. Прво је положио темеље протестантизму а после тога и атеизму, јер је почео да служи богу који је постао заштитник криминала, религијских ратова, крвопролића и патњи.
Да ли треба да Вас подсетим на 29,000 побијених Хугенота оне трагичне ноћи на дан Светог Вартоломеја? Да ли треба да вас подсетим на гробове такозваног 100-годишњег верског рата? Ко је спалио Јованку Орлеанку на ломачи? Била је то „света инквизиција“, тј. папска столица, која ју је спалила као неког опседнутог демонима, да би је после канонизовала. Поновићу на мало другачији начин питање које је поставио мој благословени претходник, Архиепископ Серафим: Да ли су то дела Цркве као чувара Божијег Откровења? Они који Вас истински љубе, имају обавезу да Вам кажу истину о Цркви, јер би Вас иначе препустили заблудама Ваше вере, без икакве бриге о Вашем вечном спасењу. Због тога, чврсто верујем да учешће Цркве у вашем (екуменском) покрету и „теолошким дијалозима“ наноси штету Вама и вашим верницима, јер вам даје погрешни утисак о некаквом признавању (од стране Православне Цркве) и покриће за ваше погрешке, и оставља вас у тами ваших бескорисних догми.
Закључили сте у Вашем писму да су моје догматске позиције различите (од других Архијереја) због мог писања: „Дозволите ми да Вам кажем да се оно што сте представили као учење Католичке цркве не проповеда у Католичкој цркви, као што се не проповеда ни све оно што је написано у школским књигама о скоријој религијској историји, а што је довело до тровања невиних студентских душа и створило нетолеранцију.“
Уместо да Вам одговорим на те Ваше нетачне и, самим тим, пејоративне речи усмерене на моју маленкост, цитираћу Вам само два пасуса, поред небројених јереси Ваше религиозне заједнице, из књиге „Катихизис католичке цркве“ (Ватикан, издање 1996. године) који је широко у оптицају.
На страни 332 пише:

„ΙΙΙ Чистилиште. Сви они који умру у благодати и пријатељству Божијем, а који нису потпуно очишћени, чак иако су сигурни у своје вечно спасење, подлежу очишћењу након смрти, како би постигли потребну светост неопходну за улазак у радост небеску“, а на страни 454 пише:
„Χ Индулгенције. Учење и пракса индулгенција у Цркви је уско повезана са резултатима Светог сакрамента покајања. Индулгенције су опрост пред Богом за временски ограничене казне преступа заповести, за које је кривица већ избрисана; опрост који верник са добрим намерама и под одређеним условима, може задобити кроз активности Цркве, која будући да је администратор искупништва, раздаје и поставља својим ауторитетом богатство заслуга Христа и Светитеља. Индулгенције могу да се примене на живе, као и на мртве.“
Није ли тачно да је оваквим догматским позицијама судски елемент уведен у Цркву? Није ли тиме спаситељско дело Господа представљено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ, који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако Га представимо овако, као нечасног трговца?
Целокупни дух Хришћанства је измењен; Нови Завет као нови уговор између Бога, света и човека је измењен; спасење које је донео распети Син и Логос, Син Божији је измењено; а све због оваквих нетеолошки утемељених учења.
И моје позивање на ваше јереси су само „нагађања“?
Можете ли објаснити (на бази ваших поменутих трагичних веровања), зашто су цариник и блудни син били оправадни, а не фарисеј и старији син из приче? Надаље, како то да је без икаквог облика задовољења, или покајања, блудник који је био ухваћен на делу, подлегао казни каменовања? И како то да је први који је ушао у Рај био лопов са десног крста? И што је још важније, има ли игде спомена о судским извештајима о нечијем раду у Његовом винограду? Да ли сте заборавили Његове властите речи о „злим слугама“?
Ово моје писмо није никаква критичка студија о небројеним јересима у Вашој религијској заједници, него само дајем неке примере. Од великог броја ваших заблуда, одабрао сам још једну, коју сте обукли у облик догматске исправности. Говорим о новој догми безгрешног зачећа Богородице, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године, и да не бисте тврдили како то учење није ваше, цитираћу га из поменутог катихизиса, у којој се налази на страни 163: „Кроз векове, цркви је постало јасно да Марија, она која је била благодаћу обдарена, од Бога је била откупљена још од времена свог зачећа. Ово се исповеда догмом Безгрешног зачећа, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године: благословена, Приснодјева Марија је од првог момента њеног зачећа, благодаћу и посебним актом Свемогућег Бога, на основу заслуга Исуса Христа, Спаситеља људског рода, била сачувана нетакнутом од било каквог трага оригиналног греха.“
Ако је ова јерес о „безгрешном зачећу“ Приснодјеве Марије истинита, можете ли нам рећи на који начин је она онда пренела људску смртност на своју овапоћену личност, и са изузетком греха, и на Бога Сина њеног? Да ли сте се икада замислили над овом својом заблудом и запитали да ако је неким случајем истинита, онда би смрт Сина Божијег морала бити „попримљена“, јер смртност не би била пренета на Његову људску природу? Можете ли да схватите трагичност ваших веровања?
У праву сте што осећате романтичну одговорност за садашњост и за будућност. Међутим, нигде нисте споменули грешке из прошлости, нити сте их уопште препознали као грешке. А многе од њих трају до данас. Да ли би признавањем грешака прошлости, папска „непогрешивост“ можда била пољуљана? Нажалост, осуђени смо ако не препознамо грешке прошлости, а поготово ако их поновимо у будућности. Управо за њих Ви имате романтчну одговорност и осећаје, као што сте и споменули. Јер за све то споменуто, најбољи лек је понизност, љубав и божанско озарење, што је неспојиво са папском безгрешношћу, којом је Ваша еклисиологија подређена.
И на крају, још један пасус Вашег писма налазимо да је неприхватљив, а у коме сте покушали путем вербалне манипулације, да посејете раздор и неслогу са Високопреосвећеним Архиепископом Атине и све Грчке, г-дином Христодулосом, који је добро познат са својом учтивошћу, помирљивим држањем и истинским осећањем љубави. Па према томе, Ваше писмо је непримерено, будући да се осврће и на болест Високопреосвећеног, који успркос ваше интерпретације, остаје неуздрман и чврст у речима оца Козме Атолског, Патријарха Неохеленске нације, кога он често цитира, а који је увек говорио мудро и јасно, баш као и многи Свети мученици и Оци Цркве, од Светог Марка Ефеског и Кирила I Лукарејског, па до српских новомученика из двадесетог века, који осудише и унизише папски трон и вођу јереси, примата тог трона.
Завршићу ово писмо позивом да напустите латинске јереси и вратите се неподељеној Саборној Цркви првог миленијума, чија су: вера, теологија, аскетизам, духовност, поредак, истина и традиција непрекинуте и чуване током векова, кроз њену историјску наследницу – Православну Саборну Цркву. Скините са ваших очију копрену хиљадугодишњег инославног живота, и прибројите се Једној, Светој, Апостолској, Неподељеној Саборној Православној Цркви, коју „ни врата Пакла не могу надвладати“, и вратите се једном и једином Телу Христовом, где ћете наћи милост и опрост.




У исчекивању Вашег повратка, са љубављу и добрим жељама,


Митрополит
†Серафим Пирејски

ОСВРТ НА ЈУЛСКИ ИСПАД ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА




„Васељенски Патријарх Вартоломеј је позвао на оснивање европске организације која би обједињавала католичку, протестантске и Православну Цркву“, јављале су новинске агенције у време одвијања Конференције европских цркава одржаној јула месеца 2009. године у Лиону, Француска. По јављању многих информативних кућа, поглавар Васељенске Патријаршије је изјавио да „само практични дијалог и блиска сарадња цркава, може обезбедити уверљиво и ефикасно проповедање Јеванђеља“.
Из тих речи Патријарха Вартоломеја, директно следи да је у претходних двадесет векова, у којима је Православна Црква одбијала било какву сарадњу са јеретицима, проповедање Светог Христовог Јеванђеља било неуверљиво и неефикасно. По тим истим речима, неефикасне су биле и проповеди Светих Апостола који су позивали на борбу против јереси (Гал 1,8-9; 2 Кор 6,14–18; 2 Јн 1,9–12; Тит 3, 10 итд.).
Неуверљива су, по његовим речима, и писања Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустог, које Света Црква назива учитељима васељене. На сличан начин се неефикасним показују и животни примери Светих Отаца Васељенских Сабора, попут Св. Николе Чудотворца, Св. Спиридона и свих других Отаца који су анатемисали јереси и позивали Православне да чврсто стоје у Истини Православља. Неефикасне су, по Вартоломеју, и проповеди равноапостолних угодника Божијих, просветитеља и учитеља у Светој Вери Христовој незнабожачких народа, попут Свете Нине, просветитељке Грузије, Светих Кирила и Методија, учитеља Славенских народа, Светог кнеза Владимира и велике кнегиње Олге, Светог Инокентија Московског и Николаја Јапанског, и многих других. Сви су они у својим апостолским мисијама величанствено и без икакве помоћи јеретика, привели Христу на стотине милиона људи.
Због тога је оцењивање њиховиг мисионарског рада као „неуверљивог и неефикасног“, хула на Православну Цркву и Светитеље. Две хиљаде година је Црква живела и умножавала се без икакве помоћи јеретика, предајући их анатеми и не имајући потребу да тражи од њих било какву помоћ, а поготово не у проповедању Светог Јеванђеља. Може ли уопште бити било какве користи од јеретика за Православље? Ослањање на њих може само да нанесе штету и њима самима, дајући им лажну наду у спасење (јеретици неће наследити Царство Небеско – Гал 5,20-21), као и онима којима се Јеванђеље затровано јересима проповеда. О томе сведоче и речи Светих Отаца: „И тако, пазите браћо да се држите предања, која сте примили, упишите га у срца ваша и са поштовањем га чувајте, да вам га ђаво не украде, да нико од вас не ослаби и да не би неки јеретик преобратио неког који је нама предан“, пише Св. Кирило Јерусалимски.
По том питању, Св. Кирило још пише: „Некада су јеретици били јавни, а сада је Црква пуна скривених јеретика. Одступили су људи од истине, по сврбењу својих ушију (2 Тим 4,3). Сви са задовољством слушају само ласкаве [јеретичке] речи на удовољење властите сујете. А речи исцељујуће нико не прихвата. Многи су одступили од исправних схватања, и одабирају удобност зла, не желећи да се окрену ка добром. Сада је то одступништво [од вере], после кога треба очекивати ђавола. И већ је он почео да шаље своје претходнике, да му припреме пут погибљи. Зато треба водити рачуна о себи, о људима, и јачати душу своју.“ (Поуке за оглашене)
Многа су сведочанства Светих Отаца који су увек саветовали да се јеретика треба чувати, и увек их позивати на покајање и поврат у светост Православља. Свејерес екуменизма настоји да уклони јасно светоотачко разграничење између Цркве и јеретика, па иде чак и дотле да настоји да увуче Цркву у сађење тикви заједно са ђаволом. А знамо да се такве тикве увек о главу обијају...

ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОМ СВЈАТЈЕЈШСТВУ АТИНАГОРИ ЦАРИГРАДСКОМ,
КИР КИРУ НОВОГ РИМА И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ



Ваше Свјатјејшство!

Од Светих Отаца смо наследили завет, да у Цркви Божијој све проводимо по законском поретку, у једноумљу и у сагласности са древним предањима. Уколико би неки од Епископа, или чак предстојника аутокефалних цркава, проводио нешто што није у складу са оним што учи цела Црква, сваки њен члан може да уложи протест. Петнаесто правило двократног Цариградског сабора 861. године, признаје достојним „части која Православнима пристоји“, оних Епископа или клирика, који прекину даље општење са својим Патријархом, уколико он нашироко проповеда, или отворено научава јерес у Цркви. На тај начин, сви ми постајемо чувари Црквене Истине, која се одувек штитила бринући се о томе, да ништа што има општецрквени значај, не може да се донесе без сагласности свих.
Тако се и наш став према разним поделама, које превазилазе границе појединих помесних цркава, одређује само путем сагласности свих захваћених цркава.
Иако је наша подела са Римом, у прво време добила своје обличје у Цариграду, напослетку се она проширила на целу Православну Цркву, и постала део свог Православног света. Ни једна помесна црква појединачно, па чак ни по части од свих нас одувек поштована Цариградска црква, од које је наша Руска црква примила благо Православља, не може ту ништа променити без претходне сагласности свих. Чак штавише, не можемо ми, сада управљајући Епископи, донети одлуку која не би била у сагласности са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, тачније, када се ради о Западу – Светог Фотија Цариградског и Марка Ефеског.
У светлу тих принципа, иако међу млађим предстојницима Цркве, као онај који возглављује аутономни и слободни део Руске цркве, сматрам својом дужношћу да уручим одлучан протест против чина Вашег Свјатјејшства поводом званичне заједничке изјаве са римским Папом, о скидању анатеме изречене од Патријарха Михајла Керуларија 1054. године.
Чули смо много израза збуњености, када је Ваше Свјатјејшство пред лицем целог света урадило нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. Апостолском правилу, приликом сусрета са римским Папом Павлом VI у Јерусалиму. Рецимо директно и без околишења: била је то велика саблазан. Чули смо, да су као последицу тога, многи манастири на Светој гори Атосу престали да спомињу име Вашег Свјатјејшства на богослужењима. Сада Ви идете чак и даље, када одлуком Вас и Епископа само Вашег Синода, укидате одлуку Патријарха Михајла Керуларија, потврђену и признату на целом Православном Истоку. Чинећи то, Ваше Свјатјејшство поступа несагласно са оним што је усвојено и целој нашој Цркви, у односу према римокатоличанству. Не ради се ту о некој оцени понашања кардинала Хумберта, нити о некаквом личном сукобу између Папе и Патријарха, што се лако исправља узајамним хришћанским праштањем; не – суштина питања је у одступању од Православља, које се укоренило у Римској цркви кроз векове, почевши од учења о непогрешивости Папе, коначно формулисаног на Првом ватиканском концилу. Изјава Вашег Свјатјејшства и Папе која исправно спомиње акт „узајамног праштања“ недовољна је за превазилажење како ранијих, тако и недавних разилажења. Али то још није све: тај акт ставља знак једнакости између заблуда и Истине. Кроз векове је цела Православна Црква исправно веровала, да ни у чему није одступила од учења Светих Васељенских сабора, док је у исто време, Римска црква усвојила цео низ новина, несагласних са Православљем, у своја догматска учења. Што су се више уносиле новотарије, тиме се више продубљивала подела између Истока и Запада. Догматска скретања Рима са краја XI века још нису садржавала оне заблуде, које су дошле касније. Зато би одустајање од узајамних претњи из 1054. године имао значај за оно време, а сада – оно служи као сведочанство занемаривања најважније и главне ствари, тачније, доношења накнадних новина, учења непознатих древној Цркви, од којих су нека, разобличена од Светог Марка Ефеског, послужила као разлог за одбацивање Фирентинске уније у Светој Цркви.
Изјављујем одлучно и категорично:
Никакво уједињење Римске цркве са нама није могуће, док се она не одрекне својих нових догми, и никакво молитвено општење са њом није могуће успоставити без одлуке свих цркава, што исто тако, није могуће док се не ослободи Црква руска, која је тренутно принуђена да живи у катакомбама. Предвођена Патријархом Алексејем јерархија не представља аутентични глас Руске цркве, јер се она налази у потпуном потчињењу безбожној власти, испуњавајући њену вољу. Нису слободни ни предстојници неколико других цркава, које се налазе у комунистичким земљама.
Пошто се Ватикан појављује не само религиозни центар, него као и држава, односи са њим, као што је то јасно показала последња посета Папе Уједињеним нацијама, имају и политичко значење, не сме се занемарити могући утицај безбожних власти на јерархије поробљених цркава, на ову или ону страну, по питању Римске цркве.
Историја нам сведочи о томе, да преговори са инославним, у условима притисака политичких околности, никада нису доносили Цркви ништа, сем смутње и подела. Због тога мислимо да је потребно да изјавимо, да се наша Руска загранична црква, као без сумње и Руска црква, која се сада налази у „катакомбама“, не слаже ни са каквим „дијалозима“ о догмама са другим вероисповестима, и пре одбацује све договоре са њима по питању прихватања могућности успостављања јединства, сем уколико су они у потпуности спремни да приме Православно учење, у облику у ком се оно до сада чува у Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Пошто тога нема – претње Патријарха Михајла Керуларија остају на пуној снази, и њихово укидање од Вашег Свјатјејшства је незаконити акт без икаквог ефекта.
Подразумева се да ми нисмо против благожељених односа са представницима других вероисповести, све док се при томе не издаје Истина Православља. Зато је наша црква својевремено прихватила љубазни позив да пошаљемо посматраче на Други ватикански концил, као што је слала посматраче и на протестантску конференцију Светског савеза цркава, због тога, да би из прве руке имали информације о раду тих окупљања, без икаквог учешћа у њиховим одлукама. Ми ценимо добар однос према нашим посматрачима, и са интересом проучавамо њихове детаљне извештаје, који сведоче о појави значајних промена у Римској цркви. Благодарићемо Бога, ако те промене послуже њеном приближењу ка Православљу. Поред тога, пошто Рим мора много да мења како би се вратио ка „изражајној вери Апостола“, Православна Црква, која је сачувала ту веру до данас непромењеном, не треба да мења ништа.
Црквено Предање и примери Светих Отаца нас уче томе, да са отпалим од Православне Цркве нема дијалога. Њима се одувек обраћало пре кроз монолог Црквене проповеди, у коме их је Црква призивала да се врате у њено крило, кроз одбацивање свих учења која нису у складу са њом. Истински дијалог подразумева размену мишљења, допуштајући могућност преубеђивања његових учесника у циљу постизања сагласности. Као што се види из циркуларног писма „Ecclesiam suam“, Папа Павле VI схвата дијалог као план нашег присаједињења Риму, или успостављања општења са њим помоћу некакве формуле, која би оставила непромењено његово учење о вери, а посебно, његово учење о положају Папе у Цркви. А било какви договори са заблудама су непознати у целој историји Православне Цркве, као и садашњности. Оно не може довести до једноумља у исповедању Истине, него ка привидном спољном јединству, слично договорном уједињењу разноумних Протестаната у Екуменистичком покрету.
Не појавиле се такве промене у Православљу код нас.
Усрдно молим Ваше Свјатјејшство да ограничи саблазан, јер изабрани Вам пут, који би Вас и довео до уједињења са Римокатолицима, изазвао би поделу у Православном свету, јер, без сумње, многи од Ваших духовних чеда ће пре изабрати верност Православљу, него екуменистичкој идеји компромисног уједињења без потпуног једноумља у Истини.



Тражећи свете молитве Ваше, оставши покорни слуга Вашег Свјатјејшства
Митрополит Филарет
Председник Архијерејског синода
Руске Православне заграничне цркве
15. децембра 1965. године

ПРВО ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА



Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве

Свјатјејшим и Блаженејшим Првацима Православне Цркве,
Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима,
Посланица смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Православне Цркве



Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили, да као зеницу ока свог, чувамо истину Православља. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају свако словце и титлу божанског закона, рекао је: "Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме." (Мат. 5,19) Он је послао Његове ученике да науче све народе доктринама које им је дао у чистом и неисквареном облику, а онда је та дужност поверена сваком од нас Епископа, по прејемству од Светих Апостола. Томе нас такође учи и догматско определење Седмог Васељенских Сабора, речима: "Чувамо непромењеним све црквено предање које нам је предано, било писмом или речима." У првом канону тог Сабора, Свети Оци додаше: "Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречивим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: 'На путу откривења Твојих радујем се, као за велико богатство'. Такође и: 'Јавио си правду у откривењима Твојим до века, ... уразуми ме и живећу' (Пс 118, 138, 144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомична и постојана."
Чврсто чување Вере и правила Светих Отаца, сваки је од нас свечано обећао при хиротонији, обавезујући се пред Богом да ће непоколебљиво бранити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Ако се искушење појави само у једној Православној цркви, онда се и поправљање може пронаћи у тој истој области. Али, ако неко зло изникне и започне у свим нашим црквама, оно постаје посао и брига сваког Епископа. Може ли ико од нас да не реагује ако увиди како гомила његове сабраће истовремено иду путем који води њих и њихову паству у погибељну пропаст кроз неприметни губитак Православности?
Да ли нам и у том случају смирење говори да се држимо ћутње? Да ли ћемо сматрати да је нескромно давати савете другим наследницима светих Апостола, од којих неки заузимају древне и славне столице?
Православље исповеда једнакост свих Епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.
Да ли нас успокојава то што свака Црква одговара само за себе? А шта ако је смућивање верних урађено у име свих цркава, и самим тим и у наше име, иако ми за такво нешто нисмо никога овластили?
Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се и "ћутањем издаје истина". Нећемо ли је и ми издати, ако видевши скретање са чистог Православља, и даље будемо ћутали, јер је то лакше и безопасније?
Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе).
Већ смо послали наше речи Свјатјејшем Патријарху Атинагори, и Пречасном Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, изражавајући бол и бригу поводом њихових екуменских иступа, на којима су продали првородство Цркве за тањир чорбе у виду аплауза целог света. Али позиција заузета од стране Православних делегата на скупу Светског Савеза Цркава у Упсали, чинећи забринутост ревнатеља Православља још дубљом, позива нас на неопходност да поделимо наш бол и бригу са свом нашом браћом, Православним Епископима.
Можете нас питати - зашто пишемо о том скупу толико после, након што је цела година дана прошла од његовог окончања? Одговарамо на то, да нисмо имали својих представника тамо, и да смо добили обавештења о том сабрању само из штампе, у чију тачност се не можемо увек поуздати.
Зато смо чекали да добијемо службене извештаје, које смо проучили и нашли да је потребно да се обратимо овом посланицом свим Православним Епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Цркву на земљи.
Извештај о сабрању у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега још јасније увидели да екуменске заблуде добијају и формално одобрење наших цркава.
Када су се десили први кораци у оранизовању тог покрета, многи од наших су узели учешћа у њиховим конференцијама на иницијативу Цариградског Патријархата. Тада се то није сматрало опасним чак ни у круговима горућих ревнатеља Православља. Чинило се да Црква од тога не може трпети никакве штете ако се њени представници појаве у кругу протестантских тражитеља истине, како би њиховим разноврсним заблудама супроставили истину Православља. Учествовање представника у међуконфесионалним сабрањима имало је мисионарски карактер.
Таква позиција је до извесног степена, мада не увек доследно, држана и на Сабору Светског Савеза Цркава у Еванстону, 1954. године. Тамо су Православни делегати заједничким прогласом отворено изјавили да су одлуке тог сабрања толико далеко од нашег учења о Цркви, да ни у ком степену не могу учествовати са другима у прихватању истих. Уместо тога, они су исказали учење Православне Цркве у одвојеној изјави.
Та је изјава била толико одређена, да су у суштини били дужни да на известан начин изведу закључак, да Православни не могу бити чланови Светског Савета Цркава, на истим основама као и они.
Протестанти су могли да их питају: "Ако не делите наше основне принципе, зашто сте уопште са нама?" Извесно је да су у појединачним разговорима неки од њих то и питали, али то питање није постављено на званичним скуповима. Тако су Православни остали да буду чланови те организације чију су отуђеност сами тако јарко нагласили.
Шта видимо сада?
Свеправославни Савет одржан у Женеви, јуна 1968. године пошао је другим путем. Тамо је изјављено да је "општа жеља Православне Цркве да буде органски члан Светског Савеза Цркава". О томе је Свјатјејши Патријарх Атинагора обавестио Светски Савез посебним писмом 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том случају, а ни у другом.
Морамо да појаснимо себи, са каквим се то религијском заједницом Православна Црква прогласила "органским чланом", и какве су догматске последице такве одлуке.
1950. године су у Торонту донесени су основни принципи Светског Савета Цркава, који су били строжији него данашњи, али су и они били у противречности са Православним учењем о Цркви. Тада је у 4. п. писало да "цркве, чланице Светског Савета Цркава, претпостављају однос тих цркава према Светој Саборној Цркви, која исповеда Сивол Вере, као предмет за опште разматрање". Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Саборна Црква ту не посматра као да је реално присутна у свету, него као некаква апстрактна величина која се спомиње у разним символима вере. Додуше, тада је у 3. п. писало да "цркве чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност ка телу њихове цркве". (Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, стр. 13) Али, пошто је у претходном 2. п. већ речено да "цркве чланице Светског Савеза Цркава верују на основу Новог Завета, да је Црква Христова једна", појављује се или унутрашња противречност, или исповедање нове догме, по коме јединој цркви можеш припадати, не исповедајући њене догме и чак не бити у литургијском јединству са њом. Такво учење је протестантско, а не Православно.
Састављање посебне изјаве у Евастону у име свих Православних делегата унеколико је поправило ситуацију, јер је ту јасно изречено, да је Православна еклисиологија толико различита од протестантске да је немогуће сачинити некакву заједничку изјаву. Сада се Православни чланови Светског Савеза Цркава понашају другачије. У покушајима да уједине истину са заблудама, они су одступили од принципа изјаве из Евастона. Ако Православна Црква улази у Светски Савез "органски", то су све одлуке Савеза донешене и у њено име, као и у име Протестаната.
Ако су се наши представници првобитно појављивали присутним у екуменским сабрањима као сведоци истине, чинећи мисионарску службу међу исповедањима вере страним Православљу, они су се данас помешали са њима, и свако има основу да каже да оно што је изречено у Упсали - изречено је и од Православних цркви кроз њихове делегате. Што значи, речено је у име свеколике Православне Цркве...
Дужни смо да протествујемо због таквог стања ствари. Знамо да у овом протесту са нама стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Заграчничне Православне Цркве, него и многи сагласни из других Светих Православних Цркава.
Усуђујемо се рећи да се наша браћа Епископи нису односили ка овом питању са довољно пажње, не размишљајући о томе колико дубоко се унела наша Црква у област противканонских и догматских усаглашавања са инославнима. На конференцији у Лозани 1937. године, представник Васељенског Патријархата, Митрополит Герман изјавио је да успоставити јединство цркава значи да су Протестанти дужни да се врате учењима древне Цркве Седам Васељенских Сабора. "Које елементе хришћанског учења", говорио је он, "можемо сматрати неопходним или суштаственим? По схватању Православне Цркве, није нам потребно да сада поново дефинишемо те неопходне делове вере, јер су они већ описани у древним Символима и опредељењима Седам Васељенских Сабора. Сагласно томе, учење древне Цркве првих векова треба да буде основа уједињења цркава." Таква је била позиција, пренешена свим Православним делегатима на конференцији у Лозани и Оксфорду.
Што се тиче наше Руске Заграчничне Православне Цркве, њено лично опредељење је исказано у посебној изјави представника у Комитету за Продужење Конференције о Вери и Поретку, 18/31. децембра 1931. године.
Изјава је гласила:
"Држећи веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да је Црква цела и да се никада није поделила. Питање је само у томе, ко јој припада а ко не. Заједно са овим, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да проуче Христову науку о Цркви, у нади да ће кроз та проучавања, поготово уз присуство представника Свете Православне Цркве, на крају доћи до уверења да је Православна Црква ступ и тврђава истине (1 Тим 3,15), која је потпуно и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао својим ученицима. У таквој вери и таквој нади, Архијерејски Синод са благодарењем прихвата позив Комитета за Продужење Светске Конференције о Вери и Поретку."
Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са свим што су у оно време говорили официјелни представници других Православних Цркава.
Шта се променило? Да ли су се Протестанти одрекли својих грешака? - Не. Они су остали исти, Црква се није изменила, него су се променили људи, који је представљају у ово наше време.
Да су представници Православне Цркве наставили да чврсто држе основна начела наше вере о Цркви, не би довели Православну Цркву у бесмислену позицију, која је настала прошлогодишњим одлукама Женевског Саветовања.
После Сабора Светског Савета Цркава у Њу Делхију, Православни делегати више не састављају одвојену изјаву, него се сливају у једну масу са протестантским исповедањима. Све одлуке Сабора у Упсали начињене су "у име Цркве", која се свуда спомиње у једнини.
Ко су ти што говоре? Ко им је дао право да дају еклисиолошке изјаве не само у своје име, него и у име Православне Цркве?
Молим Вас, Преосвећена браћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменском покрету и у Светском Савету Цркава. Узмите на пример, прве линије списка на стр. 444 документа под насловом "Упсала извештај 68".
Тамо ћете наћи следеће називе:
Јеванђељска црква на реци Ла Плата,
Методистичка црква Аустралије,
Црква Христа у Аустралији,
Англиканска црква Аустралије,
Конгрегациони савез у Аустралији,
Презбитеријанска црква Аустралије...
Да ли треба даље читати? Није ли јасно и из ових првих редова које су то конфесије, које се дубоко разликују од Православља, које одричу тајинства, црквено предање, свете каноне, не поштују Божју Мајку и свете, итд. Требали би набројати скоро све наше догмате, како бисмо набројали све оно што је у Православном учењу, а што не прихвата већина чланица Светског Савета Цркава, у коме је Православна Црква наводно постала органским чланом.
Међутим, у име тог разноликог сабора који представља све могуће јереси, сабор у Упсали сво време наводи: "Црква учи, Црква ради то, Црква ради оно..."
Та смеса заблуда, која је далеко отишла од предања, у изјави "О Светом Духу и саборности Цркве" каже: "Свети Дух је не само сачувао континуитет Цркве са свим прошлим, него је стално присутан у Цркви, остварујући у њој унутрашње обнављање и саздање." (стр. 16)
Питање је где је "континуитет са прошлим" код Презбитеријанаца? Где је присуство Духа код оних који не признају тајинства? Како можемо говорити о саборности код оних, који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?
Да овим веронаучким одлукама стоји префикс указујући на то да један део цркве учи једно, а други другачије, и да су засебно поднешена учења Православне Цркве - то би одговарало стварности. Тога нема, али у име разних конфесија стоји: "Црква учи".
То је само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, које у себе укључује све који себе називају Хришћанима, чак и ако немају заједничарења међу собом.
Међутим, без прихватања тог учења, немогуће је бити органским чланом Савета Цркава, јер је на њему заснована сва идеологија те организације.
Истина, резолуција "О Светом Духу и Саборости Цркве" је попраћена нотом писаном ситним текстом, да услед многих разилажења то није коначно решење, него материјал за расправљање Цркве.
За друге сличне резолуције таквих примера нема. У протоколима се нигде не види да су се Православни делегати изјаснили о немогућности скупа да говори у име Цркве у једнини. Тако је свуда, у свим одлукама, без иједне прикладне напомене о томе.
Насупрот томе, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, у свом одговору у уме скупа, а на питање шведског Архиепископа, рекао је: "Као што вам је добро познато, Васељенска Црква је на захтев света позвана да пружи доказе и сведочанства своје вере." (Упсала Извештај 69, стр. 103)
О којој то "Васељенској Цркви" ту говори Архиепископ Јаков? О Православној? - Не. Он ту говори о цркви која обједињава све вероисповести, о цркви Светског Савеза Цркава.
Таква тенденција је поготово приметна у допису Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији саджаној у извештају, после речи о успесима екуменизма се каже: "Сагласни смо са поставкама Комисије о Вери и Поретку, донешеним на заседању у Бристолу, о продужењу програма за изучавање јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Истовремено поздрављамо резолицију Комисије о Вери и Поретку, да њен примарни задатак остаје обнављање јединства Цркве Исуса Христа, постављајући пред Савет и цркве обавезу пројављивања тог јединства у име Господа, и за боље остварење Његове мисије у свету." (стр. 223)
Јасна је тврдња свих тих резолуција да успркос постојеће спољне раздељености цркава, њихово унутрашње јединство постоји. Задатак екуменизма у овом свету је да на основу наводног постојећег унутрашњег јединства оствари и спољно, на разне начине.
Да би се све то оценило са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити реакцију коју би имали свети оци Васељенских Сабора.
Може ли ико замислити ситуацију у којој би Православна Црква оног времена себе прозвала органским чланом организације која обједињује евномијанце, аномијанце, аријанце, полуаријанце, савелијане, и аполинаријанце?
Свакако не. Напротив, прво правило Васељенског Сабора не само да не позива ка органском уједињењу са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин су поступали и потоњи Васељенски Сабори са другим јересима.
Органска припадност Православних у скупу данашњих јеретика не освећује јеретике, него оне Православне који су им приступили, трга из саборног Православног јединства. Саборност је обухватало сва покољења Светих Отаца. Св. Вићентије Лерински у свом бесмртном делу пише да: "За Хришћане никада није било дозвољено да прихватају оно што раније није било прихваћено, нити је сада, нити ће бити - и анатемисали су оне који су прихватали друго, и то је увек била дужност, и сада је, и биће и даље."
Има ли оних који кажу да су се времена променила и да данашње јереси нису тако зле и рушитељске, као у време Васељенских Сабора? Да ли су они Протестанти који одричу поштивање Богомајке и светих, који не признају благодат јерархије, или изумитељи нових заблуда римо-католици, ближе Цркви него аријанци или полуаријанци?
Претпоставимо да савремени исповедници јереси нису толико милитантни ка Православној Цркви у односу на древне. То није зато што изгледа да су јој ближи, него зато што је Протестантизам и Екуменизам успоставио у њима убеђење да на земљи не постоји једна истинска Црква, нема једног истинског исповедања (вере), него само заједнице људи, које су на различитим степенима заблуђености. Такво учење само по себи убија ревност у исповедању онога што сматрају за истину, и зато савремени јеретици изгледају мање жестоки него древни. Таква равнодушност према истини је по многоме гора од ревности да се заштите заблуде, које су примили као истину. Онај што је рекао "Шта је истина?" (Пилат) није се могао обратити у веру попут прогонитеља Хришћанства - Савла, који је постао Апостол Павле. Зато можемо прочитати у Откровењу Јовановом страшне речи Анђелу Лаодикијске цркве: "Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк 3,15-16)
Екуменизам чини Савет Цркава таквим скупом, у коме са лаодикијском равнодушношћу ка истини, сваки члан признаје своје заблуде, и бави се тиме, како да нађе речи за своје заблуде, које ће бити прихватљиве за све. Да ли је ту место у органском чланству и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је увек исповедала да нема ни мрље, ни мане, јер јој је глава Христос? (Ефе 5,27)
57. (68) правило Картагинског Сабора говори о Цркви, да је она "као голубица" (Песма 2,10), једина мајка хришћанима, у којој се на спасење примају сва вечна и животворна тајинства, насупрот оних који, будући да пребивају у јересима, предају се на сваку осуду и казну.
Још сматрамо за потребу да изјавимо да Руска Православна Црква није законски и правилно представљена на Свеправославим Саветима, које сазива Његово Свјатјејшство Патријарх Атинагора. Они Епископи, који наступају на тим Саветима у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само те јерархе, који по благослову атеистичке власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ детаљније писали Његовом Свјатјејшству Патријарху Атинагори. Учествовање тих појединаца у окупљањима у иностранству је само у оној мери у којој је то подесно грађанској власти, најгорој у историји човечанства, поред које је жестина Нерона и ненаклоност ка Хришћанству Јулијана Отступника само бледа слика.
Није ли очигледан утицај те власти у значајној мери и на политичке прогласе Сабора у Упсали, који понављају многе слогане, добро познате из комунистичке пропаганде на Западу?
У својој завршној речи председавајући Др. Паин је говорио о томе да је "Црква Исуса Христа дужна да активно указује на страдање Христово у потребујућем свету." (Стр. 272) Али ни он, ни нико други, ниједном речју није споменуо милионе мученика Хришћана у СССР-у, нико није ни једну реч споменуо о њиховој судбини.
Добро је показати саосећање са гладним Бијафре (Нигерија), страдањима у текућим оружаним сукобима на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али да ли смо тиме исцрпели сва данашања страдања човечанства? Зар чланице Светског Савеза Цркава не знају ништа о прогоњењу религије у СССР-у? Зар не знају да тамо влада обесправљеност? Зар не знају да је много хиљада у затвору и да су храмови порушени? Зар не знају да су тамо молиони мученици за веру, да се не штампа Свето Писмо, а за његово растурање иде на присилни рад? Зар не знају да је забрањено учити децу основама вере и чак доводити их на богослужења? Зар не знају о хиљадама прогнаних за веру, о деци одузетој од родитеља, како не би били религиозно васпитавани?
О свему томе, добро је упознат сваки читаоц новина, али о томе не говори ни једна резолуција Светског Савеза Цркава. Екуменски свештеници и левити пролазе ћутећи и незаинтересовано, чак не бацивши ни погледа на страну мученика Хришћана у СССР-у. Они о њима ћуте, јер званични представници Руске Цркве, успркос очигледних доказа, негирају та прогонства како би угодили својим грађанским властима.
Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, дужни су да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Јарам прогонства их прави да су достојнији сажаљења него ли осуде. Али, будући да су морални затвореници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и замукле, прогнане у тамнице и катакомбе.
Упокојени Патријарх Сергеј и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима постављеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године за избор Патријархата, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји - Стаљина.
Можете ли замислити Епископа Рима, изабраног по указу Нерона? - А Стаљин је у многоме био гори од њега.
Јерарси одабрани од Стаљина морали су обећати своју покорност атеистичкој власти која по комунистичком програму стреми уништењу религије. Садашњи Патријарх Алексеј писао је Стаљину одмах по окончању живота његовог претходника, како ће прихватити верност постојећој власти: "Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, и са Светим Синодом успостављеним од претходног Патријарха, гарантујем да неће бити погрешака и погрешних потеза."
Свима је јасно да "грешке и погрешни потези" на језику московских власти значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.
На Патријарха Алексеја и његове сараднике се односи 30. апостолско правило, и 3. правило 7. Васељенског Сабора: "Ако неки Епископ, употребивши секуларне власти, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен, и сви који су у општењу са њим."
Епископ Никодим Далматски у коментару 30. апостолског правила каже: "Ако је Црква осуђивала незаконито постављање Епископа од стране секуларне власти у времена када су владари били Хришћани, колико више је дужна осудити то исто, када су владари били незнабошци?" А шта да каже онда, када Патријарха и Епископе поставља отворени противник и непријатељ сваке религије?
Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергејем стао на пут сагласности са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, већи и најпоштованији део епископата, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом Патријарха Тихона за наследника, Митрополитом Казанским Кирилом, није се сагласио да иде тим путем, изабравши прогонство и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да у светлу власти, која отворено пред себе ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, легално постојање црквених управитеља постаје немогуће без чињења великих и грешних уступака. После тога је он отпочео са тајним рукополагањима Епископа и свештеника, створивши и данас постојећу и тајну Катакомбну Цркву.
О њој безбожници ретко причају из страха да ће јој дати превише публицитета. Не тако често су се у совјетској штампи појављивали чланци о суђењима члановима те цркве. О њој се свакако говори у приручницима за оне који раде на распрострањењу атеизма у СССР-у. На пример, основне информације о тој тајној цркви, под именом "Истинска Православна Црква", изнесене су у приручнику "Речник Атеиста", изданом у Москви 1964. године.
Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично окупљањима древних Хришћана по катакомбама, ти исповедници вере су свршавали своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Они се појављују као истински представници Руске Православне Цркве, чија ће се величина обелоданити тек после пада комунистичке власти.
Из тих разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у доношењу резолуција прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све резолуције тог Саветовања, укључујући и ону, да Православна Црква постаје органским чланом Светског Савеза Цркава - донешене без присуства Руске Православне Цркве. Та црква је била принуђена да остане без гласа, а ми, њени слободни представници, са болом констатујемо да је даква одлука донешена. Ми категорично протествујемо против такве одлуке, противне самој природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Отров јереси није толико опасан, када је проповедају они који су у њој. Али много опаснији је отров, који се постепено уводи у организам у све већим и већим дозама, од стране оних, који би по своме положају били дужни да буду не тровачи, него духовни лекари.
Има ли Православног Епископа који ће остати равнодушан на ту опасност? Неће ли бити прекасно да се заштите овце, које вуци прождиру на очи пастира у самом обору?
Зар се већ не види Божји мач (Матеј 10,34), који раздваја верне исконској вери Свете Цркве, од оних који ће се, по речима Свјатјејшег Патријарха Атинагоре у поздравном говору Сабору у Упсали, трудити да створе "нови правац у екуменском покрету", за остварење "општег Хришћанског обновљења и јединства" по рецептима реформаторства у равнодушности према истини?
Већ смо довољно показали да је то јединство заправо јединство не у чистоти Православља, него смеса белог са црним, добра са злом, истине и заблуда.
Већ раније смо протествовали против неправославних екуменских иступа Патријарха Атинагоре и Високопреосвећеног Архиепископа Јакова у писмима, која су била разаслана Епископима у разне земље. Добили смо из неколико земаља изјаве сагласности са нама.
Али, сада је дошло време да се гласније и шире иде са протестом, како би се зауставило дејство отрова, да не узме маха, као у време када је потресао цело тело Цркве у давна времена, јересима аријанства или несторијанства или евтихијанства, када се чинило да ће јерес да прогута Православље.
Шаљемо овај апел свим Преосвећеним Епископима Православне Цркве, молећи их да проуче детаље наше посланице, и стану у заштиту чистоте Православне Вере. Усрдно вас молимо да се помолите за страдалнике Руске Православне Цркве од стране безбожника, да Господ скрати дане њиховог суда и ниспошаље им слободу и мир.



Митрополит Филарет
Њујорк, јули 1969. године

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
(9. октобар 1927. — 2. новембар 1995.)





Митрополит Јован Сничев


Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.
Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.



Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.
Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.
Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.
Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.



Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...



Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.



Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!



Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије

Православно Предање и папизам

Архимандрит Георгије Капсанис,
игуман манастира Григоријат на Светој Гори

Горди „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве. Он је потчинио себи све цркве на западу и источне унијате. Православни су остали као једини преостали не-паписти подесни за потчињавање, пошто протестанти нису сачињени од цркава, него религијских скупина.
По питању унијаћења Православне Цркве, Ватикан је променио методе. Наступа са позиција благонаклоности и добрих намера, циљајући на то да задобије поверење Православних, и на тај начин их приволи на прилазак Риму. Укидање анатема, међусобне посете, дозволе папистима да се причешћују у Православним црквама као и Православним да се причешћују код паписта, конференције и заједничке службе, све то служи тој истој сврси.
Паписти верују да Православни, које свет иначе види као слабе, лоше позициониране и неорганизоване (не имајући јаку централизовану управу попут папизма), помоћу тога могу бити лако апсорбовани, као што се то десило са другим древним Православним црквама на Западу, и половином Патријархата Антиохије, која је својевремено поцепана од стране унијата.
Реаговања Православних Патријарха, Епископа, свештенства и теолога по питању папистичких наступања, иду у прилог плановима Ватикана. Пријатељски однос према папистима од стране Православних вођа и теолога, отупљује традиционалну одбојност Православног народа, и припрема Православне за планску, добро замишљену и постепену конверзију у унијате.
Ми не мислимо да наша Православна браћа која сарађују са папистима свесно раде и помажу на извршењу тог плана. Не смемо да заборавимо да непокајани Ватикан има веома дуго искуство у прозелитизму према Православним, институције и школе са специјализованим особљем, као и адекватну финанцијску подлогу. Они такође поседују и одлично дипломатско искуство и организацију. Постоје папистички теолози који прате и познају текуће догађаје унутар Православља боље и од самих Православних, и док се сви представљају као велики пријатељи Православља, они се заправо инфилтрирају у Православље, па чак и у Православне манастире.
Један од прикривених начина подривања Православних убеђења одвија се преко широкогрудог давања стипендија младим и сиромашним Православним теолозима за студирање на папистичким универзитетским институцијама. Какве су намере паписти увек имали, и какве имају и данас, кроз те стипендије, није тешко за разумети. Очекује се да ће у будућности они добити водеће положаје у јерархији и академским круговима теолога, при чему паписти задобијају осигурану благонаклоност према Ватикану. Једном приликом ми познати римски теолог, присутан на конференцији папских и Православних теолога, рече да је присуство Православних теолога који су већинским делом бивши ученици папизма - срцепарајуће.
Такву атмосферу гаје и римокатолички професори. Добили смо информацију да у Регенсбургу, професор Паул Раух који управља Санта Клара институцијом (центар за екуменистичка питања), чита на грчком језику Православни Символ Вере током Православне Свете Литургије, док Православни свештеник служи у присуству Православних верника.
Све то је промовисање такозваног „мирског екуменизма“, као психолошке припреме Православног народа за постизање уније у догледно време, независно од одлука јерархије. Тај „мирски екуменизам“ је већ почео да доноси прве плодове. Православни у иностранству већ иду у њихове цркве, причешћују се и крштавају децу код римокатолика. Где нас све то води, није тешко предвидети.
Да не би сами себе заваравали око њихових стварних намера према Православним, погледајмо шта говоре представници папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ивс Конгар каже да молитве за уједињење „за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“, и да „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу.“[1]
Колико су непокајани паписти, показује се у њиховој очигледној мржњи према Светом Григорију Палами, очигледне у њиховим публикацијама против тог светитеља. Папизам је дошао у положај тешког болесника од духа антропоцентризма и ортологистике, тако да се са људског становишта, терапија чини немогућом. И иако тако тешко болестан, он не само да истрајава у својој болести, него мењајући тактике прозелитизма, тежи да је прошири и на Православне, који милошћу Божијом још увек остадоше духовно чисти.
Шта је то што тера Православне да наивно упадају у замке папизма и срљају му, као да су они стварно променили своје мишљење и зашто? Да ли је могуће да папе који пребивају у анти-јеванђелским и анти-еклесијалним заблудама буду, као што то наши причају: „свети“, „блажени“, „братски свешеник“, или да имају Апостолско прејемство као што га ми имамо?
За нас Православне који остајемо верни светом Богочовечанско-центричном Предању Православља, сваки папа који усваја горе споменуто, не само да није свети, нити блажени, нити братски свештеник, него је насупрот тога, као онај који искривљује Свето Писмо Богочовека Христа, непријатељ Христов и издајник Православља. Он је до дана данашњег заправо највећа препрека за уједињење у истини Исуса Христа. Он је архијеретик и кривац за вечни грех истрајања у непокајаности, у највећем скандалу Хришћанства - папистичком тоталитаризму.
Црква у Риму није света, јер се није покајала за многе јереси. Она је отпала од Истине и услед тога и од благодати Божије и од Апостолског прејемства. Папа и црква у Риму би постали свети, само након покајања за све њихове анти-јеванђелске јереси, и тада би постали вредни нашег поштовања. Црква је одувек веровала на овај начин, па тако верујемо и ми. Ово је вера коју је исповедио и Св. Григорије Богослов: „оно чему сам научен од Светих Отаца, тако и ја учим.“[2] А ми нисмо нити светији, нити паметнији од великих Отаца: Светог Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Козме Етолског, Светог Никодима Агиорита, па да мењамо побожност Цркве и да исповедамо другачију веру, компромишући оно око чега компромиса нема.
Остајемо са благодаћу Божијом и са благословом Светих Отаца чврсто у свему што смо примили, у чему смо крштени, научени, што исповедамо и верујемо, дошавши на ово место Пресвете Богородице (Света Гора) одбацујући свет - ако ико „... јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде“ (Гал 1,9).
Схватамо потешкоће клирика и мирских теолога који живе у свету, да разумеју ову поруку. Светски морализам и хуманизам учинио је њихову савест мање осетљивом. Због тога их покорно замољавамо да не суде о овој поруци по мерилима света, него по вечним мерилима Светог Писма и Светих Отаца. Ко смо ми да замењујемо вечне норме Цркве са нашим властитим? Да ли ми то имамо светост, мудрост, аскетизам и исповедништво Светих Апостола, исповедника и светитеља наше вере, па да имамо право да судимо другачије од њих?



Света Гора 1979. године

Проф. др С. Живановић: Коментар на чланак "Папа долази у Ниш 2013.године"
Monday, 24 May 2010
Поштовано уредништво,

Молим вас да објавите овај коментар Преседника Међународне комисије за истину о Јасеновцу на чланак "Папа долази у Ниш 2013 год."

Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба (преко 700 000), Јевреја (23 000) и Рома (80 000) сматра да би посета Римокатоличког папе Србији била тешка увреда за недужне жртве које су мучене, па потом погубљене само зато што нису били католици, већ православни Срби, Јевреји и Роми. Римокатоличка црква је недавно донела одлуку да се прогласе за блажене такви злочинци као што су били Доминик Мандић (организатор "пацовских канала" за бекство злочинаца и кољача из Хрватске после II светског рата), Ханс Иван Мерц (идеолог и организатор злочиначких крижарских и других католичких организација које су вршиле клања, мучења и силовања) и Алојзија Степинца духовног вођу геноцидне Независне државе Хрватске.

Пре евентуалног доласка у Србију папа Бенедикт XVI требало би да посети Јасеновац и Доњу Градину и да ту над масовним гробницама невиних жртава осуди геноцид и злочине које су извршили католици Хрвати и њихова Независна држава Хрватска. Пре те посете Римокатоличка црква и Ватикан би требали да избришу са списка блажених злочинце Доминика Мандића, Ханца Ивана Мерца и Алојзија Степинца. Папа мора да осуди преко 1400 католичких свештеника, бискупа, надбискупа и часних сестара и цео Фрањевачки ред који су лично мучили, клали, силовали, вадили нерођену децу из утроба мајки и изживљавали се над недужним православним српским становништвом, Јеврејима и Ромима. Без признања грехова и покајања присуство Римокатоличког папе на тлу где живе Срби, Јевреји и Роми није пожељно.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу се нада да ће власти државе Србије, епископи и свештенство Српске православне цркве, Јеврејска и Ромска заједница Србије имати у виду ово што је наведено пре него што се сагласе са доласком Римокатоличког папе у Србију и град Ниш.

Професор Др. Србољуб Живановић, Председник међународне комисије за истину о Јасеновцу, Лондон, Велика Британија и Председник фонда за истраживање геноцида, Београд, Србија

Припреме за Ниш 2013.?

Неко је без имало стида примио паре од католика за изградњу изгореле Саборне цркве у Нишу.Дуг мора да се врати!И Лаврентије је уѕимао паре за градњу манастира на Соко планини.И наши кардинали Ристо и сотона бачки су узимали шаком и капом.Дуг мора да се врати!Прво су путем негативне селекције прогурали своју духовну недоношчад да буду владике,а сада по језуитско удбаском систему командовања окривљују праведнике и одстрањују их из цркве.Ко благослов узме од њих,као да је и од самог Сатане примио.То су отпадници од рода светосавскога,то су они исти који подржавају педерски лоби на челу државе.то су они исти из чијих редова министар вера и владика задужен за радиодифусију не подносе оставке на доношење закона о педерима и лезбејкама.Биће да им такво нешто годи.То су они исти који од УДБ-е убачене владике содомисте,мужелошце и даје држе на епархијама!То су тровачи ,а не духовници.Народ треба да се избори сам за саборност своје цркве.Да сам на својим Саборима изабере најбоље и најзаслужније ѕа своје пастире и да овај издајнички.папистички шљам растера тамо одакле су и дошли.Какви су,не би им дали ни овце да чувају.


ОХРАБРУЈУЋЕ ЈЕ ДА И У ГРЧКОЈ,РУСИЈИ,БУГАРСКОЈ И РУМУНИЈИ ПОСТОЈИ ЈАСНА СВЕСТ О ТОМЕ ДА ЈЕ НАПАДНУТО ПРАВОСЛАВЉЕ СА СВИХ СТРАНА.ПОЈЕДИНИ МИТРОПОЛИТИ,МОНАСИ И ПРОФЕСОРИ СОЛУНСКОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА СУ ЈАВНОСТ ГРЧКЕ УПОЗОРИЛИ НА СВУ ПОГУБНОСТ ЕКУМЕНИЗМА И УНИЈАТСТВА.


НИЈЕДАН ПРВОЈЕРАРХ СПЦ ОД СВЕТОГ САВЕ ДО САДА НИЈЕ ПОЗВАО АРХИЈЕРЕТИКА РИМСКОГ У СРБИЈУ!!!САДА СЕ ТИМЕ МОЖЕ ПОХВАЛИТИ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ.ДА ЛИ СУ ТО ОНИ ТОЛИКО ИСПУЊЕНИ ХРИШЋАНСКОМ ЉУБАВЉУ ДА ШИРЕ РУКЕ И НЕПОКАЈАНОМ ЈЕРЕТИКУ?
ДА ЛИ СМЕМО ТЕК ТАКО ДА ЗАБОРАВИМО НА СВА ЗЛА КОЈА СУ ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА УЧИЊЕНА БЛАГОСЛОВОМ РИМСКОГ ПАПЕ?
ПАТРИЈАРХ ЈЕ, У ОДНОСУ НА СВОЈЕ ЕПИСКОПСКО ВРЕМЕ, НАГЛО ПРОМЕНИО СМЕР ДЕЛОВАЊА.СТВАРНО ЗАЧУЂУЈУЋЕ.КАКО ЛИ САМО МИСЛИ ДА УЋУТКА МНОГИ ВЕРНИ НАРОД КОЈИ НЕ ЖЕЛИ ДА "ПРОДА ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ"?




EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»
ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,
DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?
KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?
Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi
Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA
Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA
Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz k patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas, .


ИХТУС - Форум православних хришћана антиекумениста

Papa na korak do Niša
Vladimir MATEVSKI, 05.06.2010 20:50:55


OBRT se desio u vrhu Srpske pravoslavne crkve kada je u pitanju dolazak pape u našu zemlju. Do pre godinu dana redovno se, periodično, ponavljalo da „još nije sazrelo vreme“ za ovu posetu. A državni predstavnici su naglašavali da bez pristanka SPC prvi čovek Vatikana ne može na naše tlo.
Prošle subote, međutim, patrijarh Irinej javno je izneo svoj stav - katolički poglavar je dobrodošao u Srbiju, u Niš, 2013. godine, na obeležavanje 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Bila bi to, kaže patrijarh, odlična prilika da se načini prvi korak ka svehrišćanskom približavanju.
Odluku o pozivu papi donosi Sabor SPC i to, kao i sve ostale, natpolovičnom većinom 45 arhijereja. Da bi postala punovažna, mora da je potpiše patrijarh, što, očito, neće biti sporno.
Da li je većina arhijereja za upućivanje poziva?
Kako „Novosti“ saznaju, najuticajniji srpski arhijereji smatraju da je sadašnji papa po kanonskim stavovima bliži pravoslavlju nego što su to bili njegovi prethodnici. Uz to, izuzetno se ceni što Vatikan pod vođstvom Benedikta 16. nije priznao samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Upoređuju to sa postupanjem njegovog prethodnika, pape Vojtile, koji je požurio da prvi prizna otcepljenje Slovenije i Hrvatske.
Bivši patrijarh German Đorić, koji je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve od 1958. do 1990. godine, godinama je odolevao pritisku komunističkih vlasti da se saglasi sa pozivom rimskom episkopu da poseti SFRJ. Ostao je dosledan u stavu da put svakog pape u Beograd vodi isključivo preko Jasenovca, kao i javnog pokajanja i izvinjenja Srbima zbog ustaških zločina podržanih od hrvatskog katoličkog sveštenstva.
U našim crkvenim krugovima se smatra da se Vatikan, poslednjim potezima, ogradio od zlodela nad Srbima, i da Jasenovac kao uslov ne treba više postavljati i da se treba okrenuti budućnosti.
Kada je reč o odluci Sabora SPC, treba znati i da je još februara 2002. tadašnji papa poklonio biskupski prsten vladikama crnogorsko-primorskom i bačkom. A nedavni izbor srpskog patrijarha pokazao je koliko njih dvojica imaju pristalica među srpskim episkopima...
Prethodnik Njegove svetosti Irineja, patrijarh Pavle, jednom prilikom je izjavio da bi „on lično voleo da se sastane sa papom“. Govorio je da o pozivu papi može da se razgovara tek ako ga pozove velika pravoslavna zemlja kao što je Rusija.
Patrijarh Pavle nije otišao u Banjaluku juna 2002. kada je tamo boravio papa Vojtila, mada je želja Svete stolice bila da srpski patrijarh bude domaćin papi.
Javnosti je manje poznat podatak da je još 1994. godine Mira Marković dolazila kod patrijarha Pavla kako bi ga ubedila da Srpska crkva blagoslovi Miloševićev poziv Vojtili. Sagovornici „Novosti“ bliski Sinodu kažu da je iz patrijarhovog kabineta brže izašla nego što je ušla.
I u maju 1999, tokom bombardovanja Srbije, Arhijerejski sabor SPC je odbio inicijativu Vatikana da papa Jovan Pavle Drugi, prilikom povratka iz posete Rumuniji, sleti u Beograd. Hteo je, tvrdili su iz Rima, da pruži podršku Srbiji, po kojoj su padale NATO bombe. Vrh SPC je smatrao tu „ponudu“ - licemernom.
Profesor Darko Tanasković, nekadašnji ambasador u Vatikanu, smatra realnom mogućnost da papa Benedikt bude jedan od crkvenih poglavara koji će se okupiti u Nišu 2013. godine.
- Moguće je da će poglavar Katoličke crkve doći u Srbiju, ali je potrebno stvaranje određenih preduslova - kaže Tanasković. - Od najvećeg je značaja da se ova ekumenska manifestacija, koja seća na vremena nepodeljene crkve, u svakom pogledu osmisli i pripremi na način dostojan njenog značaja. Verujem da su SPC i država Srbija u punoj meri svesne posebne privilegije, ali i obaveze da budu domaćini takvog svetskog skupa.
Poseta pape je, naravno, važno svetovno, ali i političko pitanje. Nije tajna da je papina poseta nekim državama bila dodatni adut za brži ulazak u Evropsku uniju. Srbija teško može da bude izuzetak od tih „nepisanih pravila igre“. Tako razmišlja i sociolog religije Mirko Đorđević, koji ističe da bi ova poseta bila veoma značajna za Srbiju i da bi od nje naša država imala više koristi nego Sveta stolica. On kaže i da se najave papine posete iz SPC mogu tumačiti kao jačanje dela episkopata koji se zalaže za čvršće veze sa katoličkim svetom.
- Poseta poglavara Katoličke crkve skoro je izvesna - kaže Đorđević. - Kako je najavio patrijarh Irinej, 2013. godine, ako ne i ranije, on će razmeniti „bratski celov“ sa rimskim papom.
Znak da poglavar katolika može doći u rodni grad cara Konstantina stigao je još novembra 2009. prilikom posete Borisa Tadića Vatikanu. Predsednik Tadić i papa Benedikt su se saglasili da je 2013. godina odlična prilika za dolazak rimokatoličkog poglavara u Srbiju.
Iz Vatikana je već stigla zvanična potvrda da bi papa mogao da dođe u Niš 2013. godine.

POLA VATIKANA
Na tlo Srbije i Rusije nijedan papa nikad nije stupio, a među pravoslavnim sveštenstvom kruži pošalica da bi svaki papa „dao pola Vatikana da dođe u Moskvu, a drugu polovinu da kroči u Beograd“. Tako bi, kažu, bilo potvrđeno srednjovekovno vatikansko pravilo da je „katoličko tlo svuda gde stupi papina noga“, što za Rimokatoličku crkvu, dugoročno gledano, nije bez značaja.

TITULA
Papa Benedikt je iz svoje zvanične titule nedavno izostavio deo koji kaže da je on „patrijarh zapada“, a stavio da je „univerzalni pontifeks“, odnosno – poglavar.

RUSIJA
Iako je bilo nagoveštaja da bi se papin susret sa ruskim patrijarhom Kirilom mogao dogoditi uskoro, na neutralnom terenu, a Belorusija se nudila da bude domaćin, šef ruske crkvene diplomatije arhiepiskop Ilarion Alfejev nedavno je izjavio da „još nije sazrelo vreme“. Kao kamen spoticanja u odnosima Ruske pravoslavne crkve i Svete stolice ističe se rimokatolički prozelitizam i unijaćenje na kanonskoj teritoriji ruske crkve.

*****
NJEGOVA SVETOST PATRIJARH SRPSKI IRINEJ, ZA „NOVOSTI“
NAJPRE DA SAČEKAMO POZIV

NjEGOVA svetost patrijarh srpski Irinej, za „Novosti“, kaže da će o poseti pape opširnije da priča kada poglavar Rimokatoličke crkve bude pozvan. On je ponovio da je, pre svega, njegova lična želja da papa dođe u Niš. A na proslavu u Nišu biće pozvani predstavnici svih crkava.
- Dajte da sačekamo da budu upućeni pozivi - kazao je patrijarh Irinej.
Zanimljivo je da je patrijarh srpski o „velikom susretu“ u Nišu prvi put javno progovorio pred kraj prošle godine, kada je podržao ideju da rodni grad Konstantina Velikog na brdu Vinik slavnom imperatoru podigne časni krst visok osamdeset metara.
Tada je, kao vladika niški potpisao Deklaraciju o crkveno-narodnom jedinstvu, čime je ozvaničen početak podizanja krsta u čast cara Konstantina.
- Postoji zainteresovanost poglavara Katoličke crkve da se na dan proslave Milanskog edikta sretne u Nišu sa predstavnicima pravoslavne crkve, što bi bio istorijski događaj i veliki iskorak u odnosima dve crkve - naveo je tadašnji vladika niški.
(M. RISTOVIĆ)

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!





Izdaja svetosavlja

Sprema nam se nešto zbog čega će se mnogi u grobu prevrnuti, nešto što se nije moglo pretpostaviti ni u fantazijama. Dakle, da bi ušli u Evropu, priprema se izdaja svetosavlja i svetog Save, srpstva i svetih predaka mučenika. Priprema se unija sa Latinima, što potvrđuje i izjava nadbiskupa Hočevara po kojoj “Srbi ne mogu u Evropu sa svetim Savom”

ОД ИЗВОРА ДВА ПУТИЋА -ПИТАЊА ЗА СПЦ


Zbunjeni i zabrinuti Srbi pravoslavci širom sveta muče se pitanjima na koje nemaju odgovora, ali zato dobiju savet da ne čačkaju mečku jer će biti proglašeni nesrbima, raskolnicima otpadnicima od vere i mrskih Gospodu i narodu svi oni koji se osmele da zapitaju sveštenika ili vladiku SPC-e:

1. Zašto je SPC član Svetskog Saveza Crkava, čije članice daju blagoslov i venčavaju ljude i žene istoga pola?

2. Zašto se deo Pravoslavne Starokalendarske Grcke Crkve, koja nije pristala da promeni kalendar na rimokatolički, od strane SPC proglašavaju nepravoslavcima i raskolnicima, a sama nije promenila Kalendar?

3. Zašto je vladika Lavrentije sa 40 sveštenika SPC išao na poklonjenje Papi, i pred kamerama ljubio ruku Papi hvaleći Boga na nebesima jer je konačno dočekao taj dan?

4. Zašto je u Oktobru 2007 krijući od vernog naroda potpisan Ravenski sporazum u kojem SPC daje primat Papi?

5. Zašto je Patrijah odmah nakon izbora čim je otvorio usta izjavio da je Papa dobrodošao u Srbiju?

6. Zašto se protiv Pahomija nije pokrenut postupak pred crkvenim sudom, da se zaštite Srpska deca i ugled SPC, a pokrenut je protiv Vladike Artermija koji je ponos vernika SPC?

7. Zašto je od strane SPC povučena tužba Vladike Artemija protiv NATO snaga, i povodom toga šta će SPC reći porodicama tri i po hiljade ubijenih od NATO bombi?

8. Zašto je SPC iz kalendara izbacila 700.000 Jasenovačkih Mučenika? Da li to znači da su dobili izvinjenje od Pape za sve zlocčine koje su njegove časne sestre i sveštenici činili nad Srbima u NDH od Jasenovca, Jadovna, Gradiške i širom NDH od 1941-1945 ?

9. Da li će SPC pokrenuti postupak pred Medjunarodnim Sudom Pravde, i pred Parlamentima SAD i Evropskim Parlamentom protiv NDH, i njenog naslednika Hrvatske, za GENOCID nad Srpskim Narodom od 1941- 1945, po Uzoru na Jermene za Genocid koji se dogodio mnogo pre Jasenovca za 300.00 Jermenaca pobijenih od Turaka?

10. Zašto se SPC oglušuje na preko 3000 molbi i pritužbi iz Ckveno školskih opština SPC širom sveta, a koje se odnose na kriminalno ponasanje Vladika, i pokusaj otimanja imovine od strane istih, naredjenjima da se sva imovina Srpskih Slobodnih Pravoslavnih Crkvi preregistruje na SPC, koja nije nikad bila njena imovina, a usput se obavezala u predlogu o pomirenju licnim potpisom Blazenopocivseg Patrijarha Pavla, da nema pravo na imovinu, niti da menja njihovo administrativno ustrojstvo.

Srbski narod se nada odgovoru Svetog Sinoda i SPC i njenog potparola Vladike Irineja Backog na svim TV stanicama, radiju i novinama kao u slucaju Vladike Artemija, brzo, revnosno sa svim detaljima i opaskama – i sta se zna i sta se ne zna – sa unapred izrečenom osudom Svetog Sinoda i Sabora – kako to samo potparol SPC na svoj sopstven i neponovljivi nacin moze razjasniti srpskom narodu, a što smo se sami uverili gledajući i slusajuci njegovo “opelo” nad sudbinom Vladike Artemija na RTS-u?

Leposava, Australija

[You must be registered and logged in to see this link.]

Преко смс порука стиже вест да је проплакала икона оца нашег Светог Саве у задужбини Светог краља Милутина у Јерусалиму.

Пон Мар 29, 2010


БОЖЈИ ЗНАЦИ СРБСКОМ НАРОДУ - ГРОМ ЗАГРМЕ НА СВЕТОГА САВУ

Године 2002. уочи Савиндана је такође била проплакала икона Светог Саве.

„На бденију у руском храму у Риму, где су служила два руска и један српски свештеник из Трста, проплакала је икона Светог Саве која се налазила на зиду где су иконе српских светаца (Срби у Риму немају свој храм, него им духовно уточиште пружају браћа Руси).“


Принц-монах! Гле чуда, онај ко је Бог унизи се и поста Човек-Богочовек а Свети који беше Принц поста монах! И то какав монах - богобојажљив и богоизабран. Да је богоизабран сведочи Свети Сава Освећени који га предсказа на 700 година пре његовог телесног рођења (житија Светих - икона Свете Девојке Мајке Марије Хранитељке (Млекопитатељнице)). Колико чудеса колико удивљења. Какав свети пример скромности имамо! Ко се данас не би постидео пред оваквим човеком Светим Савом? Он остави све земаљско што му је природом и Божијим благословом припадало и власт земаљску и част и привилегију овога света и пође у вечну власт и част и привилегију. Није Свети отишао у монахе из рачуна или да би се приказао као Светитељ Христа Живога нити је рачунао шта ће му Бог дати заузврат већ је Свети Сава увидео сву таштину и испразност живота без божанске врлине, без божанске доброте, без божанске љубави, без божанске истине, без божанске правде. Увидео је Свети Сава да сва правда, истина, љубав, доброта јесу и кривда и лаж и апатија и мрзост ако су без Бога извора Светих свих врлина. Не треба тајити, врлине без Бога мука су и зло духу у суштини. То зна свако ко се труди у врлини без Бога јер не чини ради Бога, ближњега и себе него ради своје користи. И добија плату и корист и привилегију и част овога света које је гробље, али нема дар Божији јер је примио плату. Свети је Сава отишао чисте душе пламеног детињег срца у љубави према Животу и роду. И родио је нас и препородио је Србе. Није из скромности хтео да узме Жезал и Икону из манастира Светог Саве Освећеног а онда му братија манастира која чуваше аманет Светог Саве Освећеног рече да га чека седам векова да му преда што је воља Богу била Њему да да. Да то је Свети Сава Српски! Да ли постоји сличан пример у роду људскоме ? То је велика привилегија и част и достојанство, одговорност и дужност и нужност Срба ! Жив је Свети Сава у сваком Србину пре свега а онда и у сваком човеку из других народа и вероисповести који живе благољубављу, благодобротом, благоистином благоправдом Господа и Бога Оца. Али ми који себе Србима називамо имамо сродствено првенство а тако и сродствену дужност=нужност. Да ли смо ми данашњи срби достојни Светога Саве и привилегије својте Светих Срба ? Да ли ми који себе србима називамо то и оправдавамо делима по угледу на Свете Врлине Тројединога Бога Живога које родише Светога Саву и Свете Србе и Српкиње? Тужно је и чемерно погледати очима Светога на српску земљу и народ. Отргне се дубоки уздах бола сваке душе коју је брига за српском душом народном, породицом, заједницом и државом. Нестало је радости из српске земље чак су и деца преозбиљна јер је нестао Дух Свети јер се законски протерује Божја правда, јер нема бриге за сироту и слабу, јер нема места за Истину која је Бог - Богочовек, јер се настанила студен мрзости и огањ гнева у душама српским, јер је из душе протеран Свети Сава. Како може бити протеран Свети Сава из душе српске кад је Он душа српска? Сада Он Српски родитељ од своје деце одбачен и презрен потуца се од немила до недрага куца на врата срца деце своје, а деца у бунилу и блу-дилу, деца су склопила уговор са ненавидником са непријатељем деца су продала свога Родитеља Светог родитеља- душу своју. Тужно је и чемерно и горко погледати српску душу увезану и заплетену како као птица у кавезу ломи крила да полети а полетети не може јер је без Светих Врлина. Горко је и чемерно погледати српску земљу подељену раздробљену разбијену. Болно је и чемерно осетити сурово братство и презрење оних које душа воли. Најтужније је видети притворно братство, лажну побожност и издају Светиње. Тужно је чути Химну Светом Сави данас која празно као звоно јечи. Тужно и претужно је чути молитву Богу и Светоме Сави данас молитву која се изговара клетвено и надуто. Страхотно је завирити у светињу Божију у душу српску и видети колико има љубави и доброте и правде и добре воље и памети остављене уговором за ненаситу звер. О Господе мили до када ће ово мучење Светога Саве трајати има ли краја понижењу и ниподаштењу Светога Саве од свога рода-изрода, брата-небрата? Свети Сава је душа српска и тело српско. Душа је протерана тело се распада. Дубоки чемерни болни уздах отима се из груди и душе сузе су пресушиле. Зар је ово Србија зар је ово народ Српски? Шта се десило са Србима где су нестали где је радост, где је добра воља, где доброта, где Правда и Истина? Разапете су Свете Врлине остављене подсмеху и презрењу разапет је Свети Сава са Србима Светитељима разапет је и сам Бог Господ Исус у земљи српској! Разапет је Србин! Разапели су га Срби! А у Србији грабеж - за власт, за част, за положај, за новац, за смрт! Крађа поста престиж а поштење срамота! Речи нема описати опустошену кућу Србинову, душу Србинову. Србин бити у Србији данас је странац бити у дому своме. Странац је постао србима Свети Сава. Као и Господ Христос који својима дође и своји га не примише. Свети Сава је данас избеглица у рођеној кући. Не боје се деца нити Бога нити смрти нити помишљају на вечност која је увор сваке реке и потока животног. Кажу у срцима својим ''неста Бог'' и смислише лаж и родише безакоње. О како је могуће толико безумље? О дал'је могућ толики суноврат? Да, могуће је кад страсти помраче разум- љубав ка власти, љубав ка иметку, љубав ка уживању- ето то је узрок помрачане свести разума.Кад неста Лекара који би излечио ово постаје божанство лажно божанство јер не даје живот него смрт односно вечиту муку. Лекар је ту само Га треба потражити и Он ће доћи али болест која је надвладала неће Лекара јер ће је Овај уништити. О Боже велики и Свети молитвама Светог Саве љубљенога чеда твога прекрати време јер ево понестаје Срба прождра Србију ад жвалама својим постадоше Срби безглави, развежи правду свежи кривду јер ево србе зароби страст. О Свети Оче наш Саво молим те опрости нам јер ево смо у бунилу и беснилу ко с ума сишли па тумарамо не знајући ни куда ни како ни зашто као онај бесомученик кога дух нечисти час баца у ватру час у воду па пошто га изломи једва се удаљи на неко време. О Мајко Света Бога Светог оправдај нас који немамо оправдања јер заиста не знамо шта радимо. О Свети Оче наш Саво Ти најбоље познајеш српску душу не дај нас живе да пропаднемо и постанемо својина лукавога јер си ти Свети Апостол Светога Бога и Спаситеља људи од смрти и пакла Господара господарима и Владара владарима Архипастира Доброг који душу и живот свој полаже за мирне и безазлене овце своје и не да да пропадне нико ко се покаје макар какав грех починио молим те умоли Владику Твога за нас многогрешне и кукавне Србе данашње да бисмо се освестили покајали поправили устали из греха и вратили се Путу Истини и Животу на спасење своје и понос Твој а на радост Господа Бога и Спаса човечијега Исуса Христа коме припада свака слава власт част достојанство држава чије љубави ради си и Ти Свети Оче наш Саво презрео сваку земаљску славу и власт и част и достојанство и Његовом благодаћу и човекољубљем дао своме роду Пут у живот вечни живот без смрти вечну радост и насладу у обитавању у Светињи Његовој. Теби, Јединоме Богу у Тројици Оцу Небескоме Сину Јединородноме и Духу Животворноме приносимо ово мало мољење првопрестоним родоначелником нашим Оцом нашим Савом Српским кога си изволео изабрати да нас заступа пред Престолом Твојим , Боже немој нас потрети јарошћу Својом јер ко може издржати гнев Твој, јер ево изнемогосмо и клонусмо од многог безакоња и живот нам се приближи паклу врло. Нека буде воља Твоја Тројице Пресвета сада, у век и за у век. Амин