Podzemni atlas Beograda

ПОДЗЕМНИ АТЛАС БЕОГРАДА

Испод Београда постоји велики број лагума, пећина, тајних ходника и пролаза који су у највећој мери све до објављивања књиге „Београд испод Београда“ били непознати широј јавности. Новинар и истраживач Зоран Николић, један од аутора ове књиге, говори за Геополитику о том фасцинантном силаску у лавиринт београдских лагума и тунела.





Београд је један од најстаријих градова у Европи. Ако узмемо у обзир Винчанску културу, историјске тековине које носи данашња српска престоница старије су и од самих Атине и Рима. А у Винчи је, још у доба неолита, пре око седам миленијума настало, прво урбано насеље Старог континента. Зато аутори књиге „Београд испод Београда“ Зоран Николић и Видоје Голубовић, када данас причамо о томе да ли треба да уђемо у Европу, одважно одговарају да „Европа треба да пита нас да ли смо вољни да је примимо, јер је, ето, и она сама настала овде, у дунавском приобаљу“.

То је само једна од великих истина о којима данашњи Београђани знају веома мало, или готово ништа. Много је разлога због којих је испод плочника двомилионске престонице остало толико тајни, а ова два аутора су покушала да неке од њих додирну или опишу. Тако је настала књига о Београду о којој данас разговарамо.

- У Београду је сахрањено много више људи него што има нас који живимо у граду – почиње причу Зоран Николић, новинар и публициста.

- Током неколико миленијума његовог постојања, многи су овде живели и упокојили се, а други, који су насртали на београдска утврђења као завојевачи, ту су и остали. Данас, ипак, наши суграђани често не знају где су све расута заборављена гробља по граду, па их у великој мери збуњује када им кажете да су у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу. Тако су Римљани били сахрањивани на данашњем Тргу Републике, али и дуж Симине и улице Мајке Јевросиме, али и у околини садашње Скупштине. Поред Булевара краља Александра и у Палмотићевој улици пронађено је много римских гробова. Турска гробља налазила су се око сваке од џамија којих је, према различитим изворима, било око 70. Највеће турско гробље налазило се на данашњем Студентском тргу. Поред улице Народног фронта, некада Краљице Наталије, налазило се и јерменско и јеврејско гробље, изнад Зеленог венца било је место где почивају Срби...

И ту почиње необична прича о Ташмајдану, према мишљењу нашег саговорника, најчуднијем месту у Београду. Јер, како каже, данас сви углавном знају где се налази Ново гробље, у Рузвелтовој улици. То је, према мишљењу стручњака, и највећи музеј на отвореном у граду. Међутим, ако ово гробље има назив „ново“, где је онда било „старо“?

- Старо гробље налазило се на Ташмајдану – додаје Николић. - На данашњем шеталишту почивали су православци, и ту је била сахрањена елита ондашње Србије. Ту је био Ђура Јакшић, или, рецимо, Јосиф Панчић, сахрањен у посебном ковчегу направљеном од његове, Панчићеве оморике. Део гробља ближи данашњој згради РТС био је одвојен за лутеране, како су ондашњи Београђани звали протестанте, док је област око садашњег ресторана „Шанса“ била одвојена за војнике, утопљенике и самоубице.

Тек крајем 19. века ово се гробље званично гаси и градске власти отварају ново, у Рузвелтовој улици. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренесени су на нову локацију, али су многи остали и данас, испод једног од најлепших шеталишта престонице. А то је тако симболично за Београд...

Међутим, како је површина Ташмајдана тајанствена, тако је његова унутрашњост још више загонетна. Николић зато открива оно што је Београђанима углавном непознаница – да је ташмајданско шеталиште само танак горњи слој који крије огромне пећине које се простиру испод.

- Деценијама су пећине биле тајна за радознало око посматрача – додаје Николић. - После Другог светског рата могле су да имају значајну војну сврху и војно руководство ондашње Југославије је, сасвим разумљиво, овај простор чувало као потенцијално тајно командно место. Међутим, боље је редом...

Још у римско време одавде је вађен камен од којег су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума. Многи саркофази који су сачувани до данашњег дана направљени су управо од тог, ташмајданског камена. После се смењују различити властодршци а остаје запамћено да су се у турско време одатле вадили камен и шалитра. Турци су и крстили ово место, па је „ташмајдан“ у ствари турска двосложна реч састављена од речи „таш“ – камен и „мајдан“ – рудник. Путописац Феликс Каниц 1860. године помиње да је у ташмајданским пећинама, у случају потребе, могло да буде склоњено 150 воловских запрега са храном!

Током Првог светског рата, 1915. године, када је Аустроугарска опседала Београд, овде су биле склоњене жене, нејач и старци, да би пред почетак Другог светског рата управо у овим пећинама била смештена управа ондашње Градске општине. Двонедељни рат је убрзо окончан, а ташмајдански простор адаптирао је немачки командант Александер фон Лер, направивши озбиљно војно склониште, које је, у случају потребе, могло да послужи као тајна војна команда. Подземна грађевина је била толико озбиљно пројектована и изведена, да је у њој могло да борави око 2.000 војника током шест месеци без потребе да излазе напоље, имала је камионске улазе, генератор за напајање електричном енергијом и више од стотину телефонских линија. Подземне пећине биле су међусобно повезане ходницима, док су значајан део чиниле спаваонице за војнике.

После рата је овај део остао тајна, у власништву Југословенске народне армије, али је расуло Југославије укинуло и намену овог простора. Сада није искоришћен, а за потенцијалну адаптацију било би потребно много новца, јер су инсталације дотрајале, а кондензација је изузетно јака.

Као аутори књиге „Београд испод Београда“ господин Голубовић и ја смо водили комплетну бившу градску владу у обилазак овог простора, на челу са покојним градоначелником Ненадом Богдановићем – сећа се Николић. - Сви су се сложили да би овај систем пећина, који и данас има око 2.000 квадрата, могао да буде врхунска туристичка атракција Београда, јер је мало градова у свету који располажу местом где се тако сликовито укрштају делови различитих цивилизација. Нажалост, све је остало само на речима.

Поред Ташмајдана, који је најатрактивнији у Београду, Николић издваја и лагуме у Карађорђевој улици, пећине ископане људском руком да би у њима могла да буде лагерована роба која је стизала на Савско пристаниште.

- Лагуми су вештачке пећине које су копали ондашњи Цинцари, који су били највичнији том занату – објашњава Николић. - Звали су их Гоге. У Београдском гребену, испод данашњег Косанчећевог венца настали су лагуми у које се улазило из Карађорђеве улице. Ту је лагеровано вино и то у бачвама од по десетак хиљада литара, а за њих је интересантно да су биле веће од улаза у лагуме, што говори да су их ондашњи пинтери уносили у деловима и склапали тек у самом лагуму. Свака ова вештачка пећина морала је да има и посебне отворе за вентилацију, који би излазили на површину данашњег Косанчићевог венца. Зато многи шетачи који данас виде њихове горње делове, помисле да су угледали остатке старих калемегданских пушкарница, а то су, у ствари, вентилациони отвори старих лагума.

Из Карађорђеве улице постоје улази у 13 великих лагума, који су одавно под овом падином. Осим ових 13 лагума у самој Карађорђевој улици, још две сличне пећине крајње су атрактивне, али за разлику од претходних, углавном заборављених, ове су добиле интересантну намену и сада су претворене у ресторане. Једна од њих је клуб „Лагум“, а друга „Андерграунд“. То су места за која је очигледно да су им власници дали адекватна имена. Први се налази око стотину метара испод Зеленог венца, док је други у Париској улици, преко пута Амбасаде Краљевине Шведске, у самој калемегданској падини.



Сличне подземне грађевине има и Земун, који је препун лагума. Он је значајан део своје прошлости провео у аустријским рукама, па су овакве подземне пећине и пролази имали трговачку, али и војну намену. То су биле велике подземне инсталације дугачке и по неколико стотина метара, а и сада се налазе испод Ћуковца, Гардоша, Калварије и дуж целе Бежанијске косе. Ови лагуми су доказали и да су потенцијално веома опасни, јер градске власти нису довољно знале о њима, нити су упозоравале становништво на опасност дивље градње изнад њих. Тако је пре неколико година кућа једне породице са Гардоша пропала у амбис, јер нико није знао да се испод њених темеља крије лагум – тајна на коју су сви заборавили – наводи Николић.

Књига „Београд испод Београда“, чији делове преноси Геополитика, захваљујући истраживању, радозналости, авантуризму и храбрости аутора Зорана Николића и Видоја Голубовића, као и фоторепортера Драгана Миловановића, чини да се ово штиво о нашој престоници чита у једном даху.

Улазећи у земунске лагуме, „вођени искусним спелеологом клуба АСАК Дејаном Јеремићем, прво смо наишли на сплет ходника који су водили стотинама метара унутар брда, и који су, за разлику од осталих земунских подземних тунела, били изломљени, тако да су на сваких неколико метара, поготову на оном делу после улаза, напрасно мењали правац простирања, или су се гранали у неколико различитих коридора. Ходници су били озидани опеком, а како смо претпоставили, највероватније су били грађени у другој половини 18. века. Водили су до централне просторије, која има површину од неколико стотина квадратних метара и која је очигледно била најважнији део овог подземног комплекса. Свод и ове просторије био је марљиво грађен, јер је простор за ову одају прво био ископан па озидан, док је под остао од набијене земље. Ма шта да се чувало унутра, очигледно је да је било у добро проветреној, сигурној и сувој вештачкој пећини. Начин да се то постигне били су, за оно време, изузетно важни и тешко изградиви вентилациони отвори, ширине око метар, а дубине од нешто више од десет метара. Тако је свеж ваздух бивао спроведен дубоко у брдо, чинећи овај простор сувим и проветреним.



У Улици Ресавској (бивша Генерала Жданова), код броја 38, налази се и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба.

Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка згради Генералштаба, несрећно срушеној у бомбардовању НАТО авиона 1999. године.

Ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.

Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно „настали“ баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу.

Тајни пролазни били су очигледно веома чести у околини овог здања, па је тако било и испод једне од зграда које су Београђанима веома добро познате - здања садашњег Студентског културног центра, која се налази на раскрсници улица Српских владара (бивша Краља Милана) и Ресавске (бивша Генерала Жданова).

Ово је био Официрски дом, а направљен је давне 1895. године.

Љубазношћу људи из Студентског културног центра лако смо се уверили да су ове наше претпоставке тачне, односно да имају историјску основу. Наиме, до пре петнаестак година постојала су два подземна тунела испод ове грађевине, која су водила, подземним пролазима, до неких других, важних зграда у околини овог здања.

Један сплет ходника водио је, највероватније, ка згради коју смо помињали, где су живели високи официри и која се налази непосредно преко пута данашњег Студентског културног центра. Други ходник је водио ка парку који се налази између здања Студентског културног центра и Немањине улице, док је трећи крак отприлике био оријентисан према самом Двору, односно данашњој згради Скупштине града Београда.

Оваква повезаност ових грађевина подземним коридорима не би била уопште необична за оно време, напротив, чак се веома уклапа у „подземни атлас Београда“. Подсећамо да је Двор био повезан посебним ходником са Руским посланством, које се налазило на данас празном простору уз здање Владе Републике Србије у Улици српских владара (бивша Краља Милана), али, такође, постојао је и тајни пролаз ка здању где се сада налази резиденција председника републике.

Дакле, готово је извесно да је дуж Улице краља Милана постојао важан „подземни саобраћај“, који је био једна од врхунских војних и државних тајни.

Тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци веома рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од многобројних немачких војних команди.

У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан. Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. Старији Београђани, односно они ретки међу њима који су били сведоци битке, а нису страдали, касније су се сећали необичног догађаја, након окончања битке, када су ослободиоци ипак успели да се домогну зграде и да сломе отпор бранилаца. Запрепашћење када су ушли унутра било је велико, јер у њој није било никога!

Немци су успели некако да побегну, али није било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажљиво претраживање осталих празних просторија, али на крају резултата, односно заробљеника, није било.

Немачки војници су, касније се испоставило, изашли у околини Железничке станице, и одатле наставили бекство. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, који их повезује, који су Немци држали у најстрожој тајности, и на крају рата га искористили.

Николић наводи да је у ствари, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда, октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици. Старији Београђани памте да том улицом није могла ни мува да пролети, и да је ту, после битке, остало много олупина од руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити такву одбрану.



Николић још истиче да се испод града се крију и остаци немачких бункера, попут једног комплекса у близини Шумарског факултета или у Звездарској шуми, као и различити водоводи, попут оног, римског, насталог још 46. године нове ере.



Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један део града са другим, или су дубоко завучени у подземље, а сазнање о њима и правцима којима се простиру, многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.

Тражећи их само смо „погледали“ нека од њих.

Неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава, данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.

У време док је трајао Други светски рат ту је направљено неколико необично важних подземних бункера, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу најзначајнији део тада стратешки важних прилаза Београду.

Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили металним степеницама укопаним у бетом, око три метра у дубину, и ту се тек види и данас очувана умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника. Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан кад се гради ратни објекат испод земље. Уз подземне пролазе, кроз које смо наставили пут, тек неколико центиметара уз зид, постоје плитки, минијатурни канали, који су служили да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу, због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.

Цео овај простор води ка добро осмишљеним просторијама за посаду, о чијем се смештају такође водило рачуна. У проширеном делу чекали су их спремљени кревети на расклапање, обешени о зидове у већој просторији, који би се лако спуштали и подизали, отварајући на тај начин додатни простор уколико је био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима данас зарђалих, али и даље јаких металних мердевина.

Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата нам можда не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има „близанца“, којег су Немци направили са истом наменом - да артиљеријом контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града.

У току прве две године окупације Југославије и Београда немачка фашистичка војска је на простору главног града, према нашим подацима, изградила најмање 27 подземних објеката. Намера им није била само да заштите људство, већ и да на тај начин контролишу територију, али и да имају ватрене пунктове из којих могу жестоком ватром да се супротставе свакоме ко није мислио и радио као они.

Поред њега, на 13 испитаних локација, Немци су изградили 2.028,4 квадратних метара простора, а судећи по положају осталих, тај простор је могао да заузме макар још око хиљаду квадратних метара. Неки од њих су остали и данас тајна, јер су минирани и уништени за време немачког повлачења са ових простора, али ови, које помињемо, и сада су очувани.

Звездарска шума је на себе скренула пажњу током злосрећног бомбардовања 1999. године. Тада је свима постало јасно да се нешто налази на Звездари, у близини Волгине улице, на коју су НАТО бомбардери сасули лавину пројектила.

Иако је ово једна од најлепших београдских дестинација, са које се, вероватно, пружа најлепши поглед на српску престону варош (иако Београд званично није престоница, јер нема монарха, аутори тенденциозно користе термин „престоница“ како би указали на снажну улогу града), Звездара је била и место одакле су нацисти водили огорчену борбу за контролу Дунава над британским авионима.

Уз ташмајданске пећине, подземље Звездаре је вероватно најинтересантнији подземни простор испод града. Наиме, постоје показатељи који говоре да је још Војска Краљевине Србије почела да прави подземна тајна места испод Београда, управо на овом месту. Разлог је био страх од аустроугарског напада, који је био оправдан, јер је напад касније и уследио. Баш испод Звездаре почела је изградња подземних фортификација, која је касније, између два рата, била дограђена, па је почела да бива веома важно упориште ондашње војске.

Међу староседеоцима Звездаре смо пронашли многе који се сећају да је испод шуме било доста тајанствених ходника. Неки су тврдили да су улази у већину од њих били из правца Улице Драгослава Срејовића (бивша Улица партизанског пута), док се неки сећају и других улаза. Тек, чињеница је да су се испод Звездаре налазиле многе важне војне фортификације.

Данас је главнина тих отвора затворена, зазидана, и немогуће је ући у њих. Оно на шта смо наишли као на сигурну чињеницу, јесте да је Војно-историјски архив до 1994. године баш у овом простору чувао своју архиву, што само говори о томе колико је ово место било велико, али и обезбеђено.

Међутим, како је читалац и до сада вероватно могао да примети, наше опредељење није било да вам опишемо локације које би данас могле да имају било какву значајнију државну улогу. То није тема истраживања ове књиге, напротив. Ми смо били окренути заборављеним објектима испод града, или онима који су мање познати. Оне, који могу да имају неку војну или стратешку улогу по безбедност земље намерно нисмо хтели помније да помињемо.

Исто смо урадили и када је била поменута велика војна инсталација у Топчидеру, око које се подигла медијска халабука. Начин на који је објекат показан јавности, после убиства два војника и велике афере која је зазвечала у медијима био је један од начина да се омаловаже и Vојска и држава, а то је разлог зашто таквог објекта у овој књизи нема.



У Улици Теодора Драјзера, поред Четврте београдске гимназије, постоји улаз у велики подземни тунел који води, испод брда, до Железничке станице „Прокоп“. То је једна од најчуднијих и најинтересантнијих београдских послератних подземних грађевина, урађена, очигледно у време када је било новца чак и за дугорочно размишљање о стратешком склањању становништва у случају ратне опасности (дабоме, када употребљавамо појам „послератни“, мислимо на Други светски рат).

У ово место је веома тешко ући, мада тренутно имамо његове основне карактеристике, а то су да је то тунел висок близу два, док му ширина достиже око пет метара.



Поред овог пролаза у граду постоје још многе подземне одаје, које данас служе као потенцијална склоништа, озидане су и електрифициране, са свим испуњеним условима који се захтевају за модерна склоништа, али истовремено имају и историју која их је другачије „планирала“.



Интересантан је простор винарије „Центар“, јер власник Драган Ђурић зна да се ту налазило Недићево склониште направљено пре Другог светског рата. Данас је то магацин ове винарије, али нам је Ђурић објаснио да је грађен од изузетно тврдог материјала, и да је у своје време био сигурна заштита становницима овог дела града. У то се и лично уверио, када је требало пробити један зид. Ђурић се сећа да је то био „врашки тежак посао“, и мада су зидови рађени од неколико слојева цигле, радници ангажовани на том послу, силно су се намучили. Иначе, склониште је било грађено по високим стандардима за оно време, и било је налик овим, данашњим. Имало је изломљен ходник одмах после улаза, како би се умањио било какав директан контакт са евентуалним експлозијама споља, а постојао је и резервни излаз.





Ипак, многи од ових простора, које смо само наговестили овим текстом, заувек су остали тајна. Неки, јер су просто заборављени, па сада само изненаде грађевинаре који копају темеље за нове зграде, а други због чистог јавашлука. Наиме, деценијама су инвеститори пожуривали раднике да заврше започете грађевине, па су многи подземни простори на које су ови наилазили, просто били затрпавани, не допуштајући тако археолозима да дају свој прави суд о њима.

Тако је један значајан део београдске историје – затрпан, у правом смислу те речи.

[You must be registered and logged in to see this link.]