Vrsim opravke starih svetova

Јeдан књижевни карневал

ВРШИМ ОПРАВКЕ СТАРИХ СВЕТОВА

Великани српске поезије
и прозе, књижевни критичари, професори универзитета, добили су своје уврнуто издање
у књизи
Станислава Винавера
„Пантологија нове српске пеленгирике” у којој су с пуно умешности пародирани



и 1938. године песник Јован Дучић није опростио песнику Станиславу Винаверу његово дело, почето 1920. године, у којем је пародирао стихове и прозу тада најпознатијих стваралаца. Ушао им је Винавер у стих и стил, у њихове теме и мотиве, риме, у срж њихове поетике и као у изврнутом огледалу приказао особености књижевних миљеника.
Са конференције Мале Антанте на Бледу, Милош Црњански извештава и о томе:
„Дучић не општи са Винавером. Не може да заборави оно што је Винавер написао, у својој „Пантологији”, о нама песницима”. Бројни великани српске поезије приказани су у том делу својим „песмама”, пародијама, које је уверљиво и с пуно мајсторије написао један човесуђењенислав Винавер.

Ново „суђење”

Сматрају је једном од најутицајнијих књига у историји српске књижевности, а потекла је од једног од наших најугледнијих књижевних критичара. „Антологија новије српске лирике” Богдана Поповића, објављена 1911. године, до данас се наводи као једно од најбољих дела ове врсте. Она је и остварење Поповићевих естетичких начела: са својом теоријом „ред-по-ред”, тражио је изучавање и оцењивање вредности књижевног дела проучавањем његове грађе, конкретних уметничких поступака, одбацујући апстрактна разматрања о суштини дела.



То научно сецирање, али и сврставање „подобних” песама у антологијски избор, били су позив Станиславу Винаверу, који се већ окушао у пародирању, да и сам створи дело које ће сликовито и оригинално да прикаже српско књижевно стваралаштво. Објављујући књигу 1920. године, пародира не само излагање професора Поповића, већ и песнике који су се нашли у његовом избору. Да ствар буде болнија по оне који не знају да прихвате уметничку слободу или, макар, окрену све на шалу, Винавер их је тако верно приказао да његове пародије неодољиво подсећају на оригинал, али уврнут, претеран, смешан, на тренутке бесмислен. Од наслова његовог дела, „ Пантологија нове српске пеленгирике” до последњих страна на којима су шаљиви огласи, од песме до фусноте и коментара, све је написано у духу пародије, у Винаверовом изврнутом огледалу гледамо књижевно стваралаштво кроз историју, рад критичара и антологичара, издаваштво, живот писаца његових савременика.

Увек спреман на полемику, аутор „Манифеста експресионизма“, врсни преводилац и одличан песник, Винавер није зазирао да у бројним текстовима оспорава ставове критичара који су уживали велики углед и чије су речи за многе биле закон. Пародија је била оригиналан, необичан и делотворан начин да каже шта мисли, да буде оштар критичар, али и да се нашали, поигра с књижевним величинама. Објављивао их је у новинама, док појавом „Антологије новије српске лирике” није му пало на памет да обједини то своје стварање и на изокренут начин прикаже српске књижевне ствараоце. Већ сам наслов првог издања из 1920. године, „Пантологија нове српске пеленгирике” подсећа на Поповићево дело.
Као и Поповић, Винавер књижевне ствараоце дели на три раздобља, а „Пантологију” почиње предговором, потписаним са „професор Уредне књижевности”. Осим што нам такав потпис дозива у свест професора упоредне књижевности, Богдана Поповића, у три речи Винавер је пародирао и његове књижевно-теоријске ставове: ако песма цела мора да буде лепа, ако је ред-по-ред испитамо, пазимо да нигде нема падова, одударања од целине, онда је то – уредна књижевност. Изабрао је „пантологичар” многе писце који су прошли суд професора Поповића: Његоша, Ђуру Јакшића, Милана Ракића, Алексу Шантића, Милана Ћурчина, а додао и неке којих нема у „Антологији”, попут Симе Пандуровића.
Почетна замисао ослањала се на Поповићево дело, али како је „Пантологија” расла, Винавер се све више удаљавао од првобитног узора. Његово дело, проширено новим пародијама, доживело је још два издања, 1922. и 1938. године у којима се пантологичар већ потпуно удаљио од антологичара.

Цветна цитра цара Душана

Јован Дучић имао је разлога да буде увређен: он је с неколико песама заступљен у Винаверовом пародијском избору српских писаца. Корени тога су можда и у чињеници да је Дучић један од најзаступљенијих песника у Поповићевој антологији. Писац који нас извештава о љутњи чувеног песника и његовом „неопштењу” са Винавером на Бледу, Милош Црњански, и сам се нашао у „Пантологији“. Винаверу је толико слатко било да се нашали са њим да је пародирао и поезију Црњанског, његову прозу у одломку названом „Нотес о Белићу”, који личи на наглавачке окренути наслов романа Милоша Црњанског „Дневник о Чарнојевићу”, његове преводе хаику поезије, коју је песник толико волео. Ставио га је чак и у шаљиве огласе на крају „Пантологије” из 1922. године:
„Јављам пријатељима да сам у духу своје поезије престао бити човек и постао дрво. Сва писма упућивати на: Топчидер, 7-ма буква, лево. Милош Црњански, бивши човек”.



За разлику од Дучића, међутим, Црњански се није љутио на Винавера. Заједно шетају на Бледу, али разговор који воде у освит Другог светског рата, када је Винавер већ обележен као Јеврејин, тема је за неку другу причу. Док су неке Винаверове пародије више песничка игра, духовито извртање особености и песничких поступака, као у случају Црњанског, друге су у својој наводној неозбиљности много оштрија критика, што је вероватно препознао и Дучић. Иза пародије његовог циклуса „Царски сонети”, у којима Дучић описује сцене из средњовековља, сјај и господство двора цара Душана, стоји Винаверова опаска:
„Дучић је замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом. То није била аутентична прошлост, него једна рекламна прошлост”. Стављање нагласка на то да је српски двор на врхунцу славе, претеривање у описивању раскоши и богатства који повремено више личе на двор Луја Четрнаестог, краља Сунца, како је то приметио Јован Деретић, одјекнуло је у „Пантологији” у песми „Сјајан и неразумљив царски сонет”:

„Узе царе цветну цитру од
чауша.
И свиро је дуго с пуно
вере чврсте
А тице и звери, људи,
чељад разна
Гледаху са слутњом на
цареве прсте
Лијући на патос уља грчких
вазна“.

Винаверове пантологијске творевине ретко се тичу баш одређеног дела: то је нова песма, чини се да би могао да је напиће и сам стваралац којем је приписана да нема претераности и уврнутости пародије. Она открива све најважније одлике песника, али их ставља у такав оквир у којем се јасно истичу мане или се песничка озбиљност изврће у смех. Његошева мисаона поезија, постаје високопарно декламовање у десетерцу, често без икаквог смисла о небесима и чудесима, светској армонији, клици електризма. Ђура Јакшић, који у типично романтичарском маниру, пева о отуђености лирског субјекта и света, у пантологијском издању васељену назива бедним посмрчетом, а Селену, месец, гадним, гнусним копилетом.
Одлика Симе Пандуровића да у своју поезију умеће стране речи и изведенице, доведена је до тога да стихови постају рогобатни:

„Живот је тежак ко малтер
перпендикулара
Гнусни еуфемизам бреветира
ропац
Психологију делира харангира
шкопац,
Ми смо монструм сумње у
психи окулара,
И демон блуда у полусвету
преживара”.

Винавер је ушао у поезију врхунских, али и трећеразредних, данас заборављених песника. Певао је као романтичар, класициста, парнасовац, слагао стихове и риме у александринцу, десетерцу, слободном стиху. Ма колико за неке било болно да се гледају у Винаверовом огледалу, мора се признати очигледно: само неко ко је пажљиво читао и проучавао, ко је и сам мајстор писане речи, ко је ту поезију добро разумео, дошао до њене суштине, могао је тако вешто да се саживи са поетиком тако различитих стваралаца из тако удаљених периода наше књижевности.

Дивка-Тивка као Сара Бернар

„Пантологијски” избор песника био је само почетак. Винавер је у своје дело унео и прозне писце, критичаре, драме, чак и један оперски либрето, па и такве форме као што су огласи, разни дописи или матурска питања. Већ у првој реченици одломка „Тонкина жудба”: „Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала, опомену”, јасно препознајемо Бору Станковића. Једна од најособенијих црта Станковићевог стваралаштва, његова усредсређеност и стављање нагласка на женске ликове, јасно је истакнута само у једној реченици.
Згуснуто, на неколико страна, Винавер ређа и особености „Бурлеске господина Перуна бога грома”, необичног романа Растка Петровића. „Шта се све није нашло на њених стотинак страна”, пише Јован Деретић о „Бурлески” и набраја: словенски богови и хришћански свеци, једна београдска болница, светогорски калуђери, Ван Гог, а радња која почиње у осмом веку и наставља у четрнаестом, завршава се неколико година после изласка књиге. У Винаверовом извођењу, у „Сапогама Дивке-Тивке”, тај трк кроз простор и време још је бржи и луђи:
„Када је умро Данте сви су плакали, а највише једна калуђерица сва у црном, у црној плишаној хаљини. Она се звала Маркиза де Помпадур и била је балерина Београдског позоришта и руска избеглица из Панчева.
Уствари, то је била Дивка-Тивка која је под именом Саре Бернар играла мачиш на Тамерлановом гробу у Аустралији, а после је богови казне, она падне, сломије ногу и отвори бакалницу у Макензијевој улици. Винавер је нарочито био осетљив на празно родољубље, ратну „патриотску“ књижевност, рабљење уметности у идеолошке сврхе, политичке, националне. У „Пантологији” износи два прилога о српско-хрватском питању: један насловљен „Пред новим ратом“ и приписан Станоју Станојевићу, професору историје, а други, у којем се бране „хрватски интереси” , непотписани, такође, веома сликовитог и убојитог насловом „Невероватна поквареност српског народа (О овоме истом предмету има и песма)”. Мржња се подгрева и у ученим круговима, указује Винавер, и осликава то у „Пантологији” прилозима у којима се закључци изводе не само из произвољних, већ и бесмислених поставки.





У првом прилогу тврди се: „Хрвати су пореклом Срби. То су били Срби који су се много хрвали па их прозваше Хрвати”, док се у другом напомиње: „Срби су огранак Хрвата који се вратио дивљаштву. Најбољи доказ да су Срби дивљаци јесте да не знају ни обична слова. На своме грбу: само слога Србина спасава, они су слова с два пута окренули натрашке”.

Аутобиографија гориле

Оштрица Винаверове критике књижевних, па и друштвених појава, видљива је и у напоменама које дописује на свршетку појединих текстова. Тако уз ратну приповетку Драгише Васића, винаверовски удешену, стоји коментар да су у првој приповеци ликови били непатриотски и разочарани, због чега је у уредништву „Књижевног гласника” тај „нежељени песимизам ублажен”, па је приповетка сада подобна и за најширу публику. Кроз „Пантологију” сазнајемо и понешто о стању у издаваштву: Када ће изаћи мартовски број „Критике”?, стоји у једном од питања из Зборника матурских питања. Одговор: „у децембру идуће године, сликовито описује колико је прилив новца био редован. Сазнајемо понешто и о новинарству: у огласима на крају „Пантологије” из 1922. године рекламира се „Нови лист”, орган нових људи који прати нове појаве у свету, нарочито у Енглеској, „Политика” – „најобавештенији лист за страну информацију и археологију” чији се дописи добијају без поштанских чекања, право из Министарства иностраних дела, „Време”, које за нови број најављује текст „Како сам постао човек – аутобиографија гориле”, уз напомену „ово је дограбио пре свију наш сарадник, специјални дописник са Суматре“. Пантологија постаје винаверологија, стварање посебног света који је обухватио читаву једну књижевну и друштвену стварност, карневалска поворка са маскама које пренаглашавају особене црте, шаренило које спаја старо и ново, судар авангарде која долази са преживелим формама које још владају. Она је и шаљива игра и одбрана уметности и сведочанство једног времена.

[You must be registered and logged in to see this link.]