Kako se stvara stvarnost

Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE

Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje

I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije namecu autoritete i dogadjaje, te kreiraju trendove sa kojima se covek indentifikuje i tako sam sebe lisava SLOBODNE VOLJE jer

Identifikacija je lažna sloboda. To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najpoasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronadje sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nadje u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbudjen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena udje u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uredjaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

SAMOOBANA kao robovanje laznom sistemu vrednosti:
Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokusava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Meñutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čo- vek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.

Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.



Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takodje sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takodje paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neogradjen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkrice naucnika da je cak i univerzum mozda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji cak i kod veoma primitivnih zivih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“

Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifi- kovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO

Mi svet i dogadjaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Meñutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po odreñenom izgrañenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se vi- delo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifiko- vani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

ŠTA JE LAŽNA LIČNOST

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika izmeñu lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom li- čnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklañena po odreñenom, ne retko, opšte pri- hvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruña koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podreñene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti odreñuje ponašanje osobe. Lažna lično- st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.

NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)

Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usadjena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, vec i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“ Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo odredjenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:

SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji. ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POCETAK A ZA POCETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ali da li Ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuñuju da joj pristupe.

izvodi iz klnjige Ogledalo duse

Kako se stvara stvarnost



Baš kao što je pretpostavljao Nikola Tesla, ljudski organizam podseća na kosmički mehanizam. Mozak, sa neokorteksom (kora velikog mozga) kao procesorom, je primopredajnik nadležan za misli – informisanu energiju. Srce i amigdale u mozgu povezani su emocijama – informisanom energijim drugog tipa – za dušu, a preko nje s „poljem nulte tačke” (praznina). U svakom slučaju, u bilo kom problemu zašifrovani su ključevi njegovog rešenja, baš kao što je uz svaku bolest prisutan lek neprepoznatljivi za neznalice.

A Kako se stvara stvarnost izgleda veoma dobro zna Vadim Zeland. U knjizi Transorfing realnosti, objavljenoj u Sankt-Peterburgu (2008), napisao je po(d)uke koje razjašnjavaju mnoge misterije vezane za mesto čoveka u kosmosu. Podrazumevajući da je kosmički ritam nesporan, sve organizacije (država, njene institucije, veliki sistemi) je nazvao – klatno. To klatno, samo po sebi, podrazumeva ritam i vibracije. Zeland je dao definiciju „klatna” i dokazao da i društveni sistemi vibriraju i da su „živi” (vitalni) sve dok postoji napajanje energijom, koja taj ritam izaziva i podstiče: „Klatno je sistem, organizacija ili pojedinac kao energoinformaciona struktura… Ono fiksira misaonu energiju žrtve (poklonika, privrženika) na svoju frekvenciju (učestalost)… Energetska klatna ostvaruju svoje upravljanje i dominaciju preko energetsko-informacionog delovanja na tri nivoa: mentalnom, emocionalnom i energijskom. Na taj način ‘kupe’ slobodnu (kosmičku) energiju ljudi… Oslobađanje od klatna (nadzornika, pretpostavljenog, gazde) znači otuđivanje od njega i njegovo izbacivanje iz života… Da bi se klatno ugasilo (poništio njegov uticaj) potrebno je da se naruši scenario njegove igre…”

Razmišljajući o stvaranju stvarnosti pod stalnom pretnjom klatna i neslobode, Vadim Zeland je sačinio teoriju koja može umnijim ljudima da pomogne da pronađu put koji će ih učiniti samosvesnim i zadovoljnim sopstvenim životom. NJegova teorija može da posluži kao sažetak svih savremenih teorija o povezanosti misli i emocija ljudi sa kosmičkim energijama. Suština teorije je da ljudi imaju slobodan izbor i mogu da biraju sreću i uspeh, odnosno da se mogu osloboditi zavisnosti i staviti svaku situaciju pod svoju kontrolu. Pri tome, veoma je važno da shvate principe, zakonitosti i zakone kojima podležu energije, materija i informacije. Na primer, da se ljudske misli i emocije uvek vraćaju kao bumerang. Kada čovek naiđe na talas uspeha ili ga namerno pronađe, klatno ga ne može omesti u ostvarenju cilja. Što znači da su samostalnost i sloboda mogući ukoliko je čovek samosvestan. Primajući i prosleđujući pozitivnu energiju ljudi stvaraju svoj raj.
Ocenjivanje drugih, kritikovanje i zameravanje drugim ljidima, znači da im se pridaje veliki značaj, a zakonito postaje suvišni potencijal, koji iscrpljuje čovekovu energiju. Ocene, zasnovane na poređenju, izazivaju polarizaciju. Sile ravnoteže uklanjaju to nesaglasje sučeljavanjem suprotnosti. Na isti način privlače se i odbijaju magnetni polovi. Treba sebe opustiti i osloboditi takve stvarnosti. LJudi treba da poštuju svoje okruženje, posebno ljude u njemu, i da ih vole i prihvataju takve kakvi su.
Da bi neko prešao na drugu liniju života, gde se želje ostvaruju, dovoljna je energija jasne namere. Što se cilju pridaje viši značaj, to je manja verovatnoća njegovog ostvarenja. Svako stvara izdvojeni sloj sveta u kojem živi. Mnogo toga svaki pojedinac zna, a da je to znanje neobrašnjivo. Duša može naći odgovore na mnoga pitanja, ako posluša svoj unutrašnji, nesaznatljivi glas. Nije lako dušu naučiti kako da se usmeri ka cilju i prema neostvarenim delovima stvarnosti, a da se istovremeno razum primora da sluša ono što oseća i „kazuje” duša.

Razum je većinom zahvaćen klatnom (usistemljen). Uglavnom je zauzet rešavanjem problema i ubeđen u umnost svojih postupaka. Reka varijanti koja postoji u „polju nulte tačke” (praznina) je raskošan dar za razum. Kada se to razum shvati, brojne prepreke iščezavaju. Duša, za razliku od razuma, ne misli – ona oseća i zna – zato ne greši. Baš kao što je pretpostavljao Nikola Tesla, ljudski organizam podseća na kosmički mehanizam. Mozak, sa neokorteksom (kora velikog mozga) kao procesorom, je primopredajnik nadležan za misli – informisanu energiju. Srce i amigdale u mozgu povezani su emocijama – informisanom energijim drugog tipa – za dušu, a preko nje s „poljem nulte tačke” (praznina). U svakom slučaju, u bilo kom problemu zašifrovani su ključevi njegovog rešenja, baš kao što je uz svaku bolest prisutan lek neprepoznatljivi za neznalice.

Kada je duša prihvati rešenje, besmisleno je sumnjati u njega. Potrebno je izgraditi naviku da se u sebi prepozna duševni mir. Kada on postoji to znači da je čovek na pravom putu i da će uslediti životna varijanta koja ispunjava srce i dušu zadovoljstvom.

Mnogim ljudima ciljevi su u snovima. Oni pokušavaju da dosegnu značaj i značenje snova, pridajući im osobine koje ih još više mistifikuju. Tvrde da su snovi simboličnog značenja, predskazuju budućnost, podučavaju ili znače suprotno od doživljenog. Bliže je istini da snovi nisu iluzija u uobičajenom smislu te reči. Razum ih ne uobražava, on ih zaista vidi i doživljava. Snoviđenje je putovanje duše kroz „prostor životnih varijanti”(„informacioni omotač”, univerzalni um, „polje nulte tačke”, jedinstveno polje inteligencije prirode), gde postoje svi mogući scenariji. Te scenarije bira čovek svojim namerama (naumima). Snoviđenje ne utiče na materijalnu stvarnost. S druge strane, virtuelna stvarnost, iako ostaje takva kakva je – nestvarna, neposredno utiče na život ljudi. Niko ne može da ospori da film, san, snoviđenje i virtuelna stvarnost troše deo života. Čovek reaguje na njih kao na sve stvarne pojave. Emotivno ih ne razlikuje, jer duša ne misli – njoj je sve to isto, kao da je stvarno. Zato ne treba razmišljati i želeti, nego jednostavno ostvarivati svoje naume. Namera da se izmeni životni put nije samo čvrsta odluka i uverenost u svoje mogućnosti – ona bez sumnje i bezuslovno uzima ono što naumi. Ona se zapravo rađa u improvizaciji, slično prosvetljenju (najednom iskrsloj ideji). Uostalom, ne leti čovek kroz prostor, nego se „prostor životnih varijanti” kreće u odnosu na čovekov naum, u susret njegovom ostvarenju. Taj naum ne proizilazi iz čovekove volje, nego iz jedinstva duše i razuma. On jeste jedinstvo duše i razuma. Volja, kao unutrašnji naum, treba da se usmeri na postizanje tog jedinstva. U tome je suština ostvarivanja svakog cilja. Odgovornost za svoju sudbinu nije breme, to je – sloboda.

Za ovladavanje naumom, potrebno je smanjivanje važnosti svega i oslobađanje od puste želje da se ostvari cilj. To znači da treba živeti opušteno s naumom formiranim u misaoni model, koji nikad ne odsustvuje (taj model se u teoriji menadžmenta naziva „kreativna vizuelizacija”). Vizuelizacija je, u stvari, misaona predstava procesa do ostvarenja cilja, posebno one karike koja je u toku, u lancu događaja koji tek sledi. Mentalna predstava, odnosno njena vizuelizacija se može nazvati i slajd. On ne sme da bude tuđi, nego isključivo onoga ko je nešto naumio. Pri tome, treba da je jasno da se želje i mašta ne ostvaruju. Ostvaruju se samo namere.
Slajdovi svojom suštinom, kao misaoni modeli koji ima energetsku moć, iskazuju realnu delotvornost. Svaki naum neprestano i postepeno ostvaruje slajd. Ukoliko čovek oblikuje za sebe pozitivni slajd, to znači da je on prijatan za dušu i razum. Duša i razum zajedno sposobni su za sve. Svet izgleda onako kako ga ljudi vide.

Presudno za stvaranje nove stvarnosti je da čovek dozvoli sebi da bude to što jeste. LJudska važnost (gordost, umišljenost) nije važna nijednom pojedincu, nego energetskom klatnu, koje tada najlakše upija njegovu energiju. Tajna uspeha je u oslobađanju od klatna i kretanju svojim putem.
Ne treba razmišljati o dostignućima dok se ne odredi cilj. Ka cilju treba ići kao što se uzima pismo iz poštanskog sandučeta. Pri tome, ne treba gledati kako drugi ostvaruju svoje ciljeve. Čovek mora da prevaziđe instinkt stada, jer mu je, ukoliko to ne uspe, sve predodređeno. Niko umesto namernika ne može dostići njegov cilj, zato ne treba biti pod tuđim uticajem i treba verovati u sebe.



Budući da je kosmos u osnovi energija, logično je da se energetski kanali mogu uvežbavati energetskom gimnastikom. Pomenuta gimnastika zasnovana je na poznavanju protoka kosmičke energije kroz telo i njegovo misaono usmeravanje. Stoga je potrebno da lice koje menja stvarnost pristupi ekosmičkoj energiji i prihvati njene harmonične izlive, koji stvaraju oko njega oazu blagodati i uspeha. Poznato je da energija u čovekovo telo ulazi u obliku objedinjenih potoka, oblikuje se mislima i stvara parametre zavisne od misli. Osim toga, poznat je princip da se energija može ciljno oblikovati samo u saglasju duše i razuma. U suprotnom protočna energija liči na smetnje (šum) u radio prijemniku. Izuzetno je važno, sa stanovišta „energetske gimnastike”, da vizuelizacija procesa širi energetske kanale.

Put stvaranja stvarnosti je nada za sticanje slobode. Na osnovu njega, potrebno je da se odbace stereotipi ustaljenih shvatanja, ne bi li se čovek izvukao iz uobrazilje i izašao iz sna na javu, progledao i osvestio se. Kada shvati da njegov naum deluje, tada će – znati. Zato je u više navrata naglašeno: ne treba misliti o sredstvima za dosezanje cilja, važno je učvrstiti u mozgu slajd ostvarenja cilja i prihvatiti ulogu nogu na pravcu cilja. Kada se razum nada on tada ima podlogu pod nogama, a duša je tada obodrena. Radi toga treba preobraziti svoju strepnju u praznično raspoloženje. Tek kada se život prihvati kao praznik, bez obzira na sve – on to zaista i jeste.

Sve više naučnika koji tvrdi da između vidljivog (fizičkog) i nevidljivog (metafizičkog) dela sveta, postoji nešto poput ogledala, možda je to „ogledalska energija”, koja ima svoj odraz u ljudski mislima. Tako čovek i kada ima sebe pre sobom i gleda se uživo, ima svoju predstavu o sebi koja se zove imaginacija, ona nije ni istinita niti stvarna. Zato čovek može da menja samo ono što je stvarno (sebe), a posledica te promene je i promena u imaginaciji, odnosno odraza u ogledalu, koje se budući da je nevidljivo, nalazi u mozgu (mislima), između njegovog fizičkog i metafizičkog dela.

Tako je i sa kosmosom i njegovom „ogledalskom energijom”, koja stvara iluzije, i materijalnu/energetsku stvarnost pretvara u virtuelnu. Zato je jasno da čovek poseduje četiri dimenzije važne za opstanak, koje sve počinju sa slovom „i”: instinkt, intuicija, intelekt i imaginacija. Instinkt se polako gubi, jer se čovek kulturološki otuđuje od prirode; izuzetno važna intuicija, nažalost, sve više služi za stvaranje zabluda, budući da naučnici ne žele da je istraže i stalno je potiskuju u okrilje parapsihologije; intelekt je vezan za um i informacije kojima čovek raspolaže i osnovni je uzrok činjenice da se svet nalazi na putu samouništenja, a imaginacija, sama po sebi, prestavlja uobrazilju, što znači da je uobrazilja sastavni deo ličnosti i koliko se čovek izbori sa njom toliko je bliži istini i realnosti.
Stoga treba odrediti cilj i kretati se k njemu, ne razmišljajući o sredstvima za njegovo dostizanje. Kao što je rečeno duša ne zna, ali ona ima, za razliku od razuma, pristup „informacionom polju”, gde se nalaze podaci o prošlosti i budućnosti, a tamo su i tzv. remek dela i otkrića. Razum prihvata osetljivost duše kao intuitivna znanja i prosvetljenost, a potom svoje shvatanje prikazuje u obliku opšteprihvaćenih stavova i značenja. On ne može da izmisli ništa novo. Jedino je sposoban da napravi novu verziju od postojećih elemenata. NJegova je osnovna uloga da nastupa u svojstvu nadzornika i kao generator ideja.

Na osnovu filma „Matrica” očevidno je da „veliki brat”, u ulozi klatna, ima nameru da pomoću fantastike vremenom zameni stvarnost. Inače se jaz između fantazije i stvarnosti neprestano smanjuje. No, važno je, da je još uvek moguće izaći iz stroja u koji ljude postrojava „klatno” i da je moguće poći svojim putem. Biti svestan toga nije jednostavno.



Obdareni ljudi su nezavisni, samosvesni, intuitivni i individualni. Čovek je izuzetno moćan i stoga ne treba da prihvata nikakve jarmove. Na primer, deca obrazovana u Međunarodnoj akademiji koju je osnovao Bronikov, sposobna su da vide zatvorenih očiju i da ovladaju fenomenom jasnoviđenja. LJudi poseduju određene moći koje ne pripadaju području elektromagnetnih procesa, što znači da vladaju nekim specifičnim energijama. Nadznanje je nešto što se nalazi izvan čoveka. To je nekakva posebna sredina, koja se u stvaranju nove stvarnosti naziva „prostor životnih varijanti”. Razum „vidi”to što se nalazi u „prostoru životnih varijanti” posredstvom duše. Mozak se tako uključuje u „informaciono polje”, gde se bukvalno čuvaju sve kopije realnosti koja čini ljudsko okruženje. Ko pristupi podacima može da posmatra objekte i procese nezavisno od toga gde se nalaze – iza zida, pod zemljom ili mnogo (hiljada ili miliona) kilometara daleko i u bilo kom vremenu.

U određenom smislu čovek živi na površini gigantskog ogledala, sa čije se jedne strane nalazi materijalni kosmos, a sa druge strane – praznina, odnosno beskonačni „prostor životnih varijanti”. Da bi čovekov naum bio delotvoran, treba da zna kako da koristi dvostrano energetsko ogledalo. S jedne strane tog ogledala su fizički, a s druge metafizički stereotipi. Dualizam je neozaobilazni deo ljudske realnosti. Duša je vezana za metafizički, a razum za fizički deo sveta (odnosno tog energetskog ogledala). Osnovni dokaz i primer postojanja „ogledala” je korpuskularno-talasni dualizam. Uostalom sva živa bića sadrže vidljivu i nevidljivu komponentu.

Nužnost i lepota, red i sloboda, gravitacija i gracioznost, jedinstvo i raznolikost sve se to nalazi sa obe strane „ogledala”. Oni su u kosmosu povezani međusobno, prema istom principu, baš kao i u sudbinama ljudi. Jedan od najlepših primera su biljke. Ne samo zbog svoje lepote, kolorita, magičnosti, lekovitosti i gracioznosti. Niko ne može odricati da su one žive, ali retko ko shvata da su žive u punom smislu te reči. Čovek doživljava biljke kao bezdušne biološke tvorevine, nesposobne da osećaju i shvate sebe i okruženje. To je čista greška zasnovana na neznanju. Biljke imaju poseban vid nervnog sistema – njihove ćelije, poput čovekovih, razmenjuju električne potencijale. Prema istraživanjima američkog naučnika Kliva Bakstera one mogu da vide, čuju, osete dodir, ukus i miris; raspoznaju dobro i zlo, reaguju na ljudske misli, osećaju ljubav, pa čak ispoljavaju radost, ljubomoru i depresiju. Baksterova istraživanja su kasnije potvrdili mnogi drugi naučnici.

Namere živih bića, počev od jednoćelijskih do čoveka, mogu se svesti na formulu: nastojim da delujem tako i da budem takav kakav sam, da bih mogao efikasno da upravljam stvarnošću. Upravljajući svojim odnosom prema svetu, čovek upravlja svojom realnošću. Dvostrano materijalno/energetsko ogledalo pretvara oblast „prostora životnih varijanti” u oblast oblikovanja energije energijama, gde se svet sam brine o čovekovom blagostanju. Sloj čovekovog dela sveta preobražava se zadivljujuće, bukvalno pred njegovim očima. Zato je moguće zaključiti da čovek živi onako kako zamišlja svoje postojanje.

Budući da ljudi ne veruju da su njihove misli stvarno sposobne da utiču na realnost, i stoga takve stvari i ne pominju, i zbog toga i ne pokušavaju bilo šta da čine, stvarnost se, uprkos tome, stalno menja pod uticajem njihovih misli. Otklanjanje sumnje omogućilo bi prisutnost vidljivih rezultata. Da bi se misaoni oblik (slajd) učvrstio u materijalnoj stvarnosti, treba ga sistematski utvrđivati, jer upravajući tragom svojih misli čovek upravlja stvarnošću.

Tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova. Sve više istraživača svesti tvrdi da treba samo naložiti kako da se izmeni životna linija i dozvoliti okruženju da ispuni nalog. Čovek jednostavno sprečava rešenje jer traži, prosi, plaši se i sumnja. LJudi su srećni onoliko koliko dopuštaju sebi neverovatne uspehe.

Kao rezultat izbora metafizičkih varijanti stvara se nova realnost na fizičkoj strani dvostrukog „ogledala” – misao se materijalizuje. Što je veća moć misli, to je materijalizacija efektnija. Važno je da se zna da materijalizacija nije trenutna, već postepena – ostvaruje se s vremenskom zadrškom. Knjiga, slika, melodija – sve potiču iz „prostora životnih varijanti”. Nije potrebno da se stvaraju – oni tamo već postoje – zato je potrebno samo uputiti se prema protoku varijanti.

Iako izgleda da se svet nalazi na ivici ambisa, zbog pohlepe i zlobe „velikog brata” kao planetarnog klatna, ipak se, pored pozitivnih promena u kosmičkim kretanjima, pred čovečanstvom, prema zakonu akcije i reakcije, događa i suprotan proces. Naime, rađaju se sve češće i sve su brojnija „indigo deca”. Osobine „indigo dece” su: samosvest, stremljenje ka nezavisnosti, intuicija i individualnost. Čini se da je to reakcija na okvire zakasnele socijalne strukture. Kod „indigo dece” dominira desna hemisfera mozga. Sadašnji školski sistem povlađuje korišćenje leve hemisfere, radi stvaranja navika i poslušnosti umesto sposobnosti. „Indigo deca”su individualisti, te im je teško u svetu energetskog klatna da sačuvaju svoje osobine. Kada odrastu treba očekivati da će korigovati „ogledalo” i omogućiti mu da prikazuje prirodne, istinite odraze.

Kada čovek veruje da talisman ili neki ritual mogu da proizvedu nekakvo magijsko dejstvo – on tada fiksira naum – stvara svoju realnost. Fiksacija nauma je veoma delotvorno sredstvo u procesu ostvarenja cilja. Čovek treba, s vremena na vreme, da se zanima mislima o cilju, kako bi on bio ostvaren. Razmišljajući o prijatnim stvarima i pojavama čovek se neprimetno primiče cilju. Međutim, većina ljudi puštaju svoje misli da slobodno teku i prepuštaju sebe i svoju sudbinu stihiji. Da se to ne bi događalo, potrebno je da izmene svoj odnos prema stvarnosti, odnosno svoj (ob)lik pred „ogledalom”. Tada će se menjati i odraz u „ogledalu”, a promena će biti stimulativna. Nije dovoljno menjati tok misli – potrebno je preobraziti sliku scenarija u razumu. To je moguće učiniti, jer je čovek gospodar svog sveta.

Karl Gustav Jung je pokušavao da istraži da li misli oblikuju događaje, ili su stvorene kao rezultat nesvesnog osećaja za buduće događaje – odnosno da li je u pitanju njihovo naslućivanje. Sa stanovišta stvaranja nove stvarnosti i jedno i drugo je tačno. Duša pristupa podacima u „informacionom polju” (emotivno naslućuje), a te podatke razum zatim objašnjava. Razum, sa svoje strane, oblikuje misli, koje se, u saglasju duše i razuma, pretvaraju u materijalnu stvarnost – materijalizuju.

Pojave vezane za misaonu energiju i njen uticaj na okruženje, poznate su u kvantnoj fizici i, posebno, u teoriji Džona Bela. On je dokazao da je svaka kosmička čestica trenutno (što znači brzinom koja nadmašuje brzinu svetlosti) u vezi sa svim ostalim kosmičkim česticama. Sve u kosmosu, bez obzira na ogromna rastojanja, deluje kao jedinstven sistem. Zar to nisu dokazali i zagovornici hologramske paradigme Dejvid Bom i Karl Pribram? Uostalom, kvantna fizika se bazira na nedokazivim postulatima i tako neumitno spaja s metafizikom. Zato nije čudno što su ideje Karla Gustava Junga naišle na podršku osnivača savremene fizike Volfganga Paulija.

Postoje dokazi, istina, koji ne podležu proveri, da su neki od drevnih magova uspeli da uđu u drugu realnost i da sada pokušavaju da predaju svoje znanje ljudima transcedentnim putem. U poslednje vreme učestali su slučajevi, kada istraživači, a i obični ljudi, na raznim krajevima planete, nezavisno jedni od drugih, ispoljavaju isto znanje – objavljuju skoro iste stavove, u veoma sličnim knjigama. Zato nije čudno što je Grigorij Skovoroda izjavio: „Verujem i znam, da sve što postoji u velikom svetu, postoji i u malom.”

Vezu mikro i makro kosmosa mnogi ljudi ne shvataju. Prema klasifikaciji Roma Dasa iz knjige Putevi ka Bogu postoji nekoliko povezanih kanala realnosti: fizički, psihološki, mentalni, energetski (finomaterijalni), plan suštine, ili plan duše. Većini ljudi dostupna su samo prva tri kanala. Možda je to razlog što se ljudi međusobno ne razumeju i verovatno je to uzrok svih njihovih astrofizičkih sukoba.