Prve srpske države
3 posters
Zvezdan Forum :: Nauke,Tehnologija,Informatika :: I s t o r i j a :: Srednji Vek :: Doseljavanje Slovena
Strana 1 od 1
Prve srpske države
Срби су, након доласка на Балкан у раном 7. веку, створили више држава чије су се границе брзо мењале, настајале и нестајале. Временом, Срби су се учврстили на одређеним територијама које су византијски историчари називали склавинијама и које су добиле имена или по српским племенима која су их насељавала или по већ затеченом имену те области, града или реке.
Већ од прве половине 10. века Срби су живели у неколико засебних мање-више чврстих политичких целина, а о томе нам даје сведочанство византијски цар и историчар, Константин VII Порфирогенит (912—959). У свом делу О народима или О управљању царством (De administrando imperio), Порфирогенит даје јасан опис територија које су Срби у његово доба насељали као и границе држава које су формирали.
Поред обале Јадранског мора, од ушћа реке Цетине, до ушћа реке Бојане, српска племена формирала су неколико државних целина. Паганија, од ушћа Цетине до ушћа реке Неретве, област која је такође обухватала и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Хум, или Захумље, територија која се простирала од Неретве до залеђа Дубровника. Травунија, која се налазила од Дубровника до Боке которске (касније Требиње) са Конавлима. Дукља, држава која је обухватала територију од Котора па све до ушћа реке Бојане.
Северно од ових приморских српских земаља, одвојена планинским венцем, налазила се још једна српска држава коју су Порфирогенит и остали византијски историчари називали Србијом и коју су сматрали најважнијом од свих српских земаља. Србија се простирала на запад до реке Врбас, а на исток до долине Ибра, и у Порфирогенитово доба обухватала је и Босну. Северна граница Србије била је на реци Сави, и то између Врбаса и Дрине.
Босна и Србија ће се развијати као две засебне српске државе у средњем веку, исто као и Дукља и Хум, док су Паганија и Травунија током 9. и 10. века постале део Србије. У доба Немањића, све ове земље чиниће део Српског царства.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Већ од прве половине 10. века Срби су живели у неколико засебних мање-више чврстих политичких целина, а о томе нам даје сведочанство византијски цар и историчар, Константин VII Порфирогенит (912—959). У свом делу О народима или О управљању царством (De administrando imperio), Порфирогенит даје јасан опис територија које су Срби у његово доба насељали као и границе држава које су формирали.
Поред обале Јадранског мора, од ушћа реке Цетине, до ушћа реке Бојане, српска племена формирала су неколико државних целина. Паганија, од ушћа Цетине до ушћа реке Неретве, област која је такође обухватала и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Хум, или Захумље, територија која се простирала од Неретве до залеђа Дубровника. Травунија, која се налазила од Дубровника до Боке которске (касније Требиње) са Конавлима. Дукља, држава која је обухватала територију од Котора па све до ушћа реке Бојане.
Северно од ових приморских српских земаља, одвојена планинским венцем, налазила се још једна српска држава коју су Порфирогенит и остали византијски историчари називали Србијом и коју су сматрали најважнијом од свих српских земаља. Србија се простирала на запад до реке Врбас, а на исток до долине Ибра, и у Порфирогенитово доба обухватала је и Босну. Северна граница Србије била је на реци Сави, и то између Врбаса и Дрине.
Босна и Србија ће се развијати као две засебне српске државе у средњем веку, исто као и Дукља и Хум, док су Паганија и Травунија током 9. и 10. века постале део Србије. У доба Немањића, све ове земље чиниће део Српског царства.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Zaga- Šefica Grupe TNT
-
Grad : Niš
Browser :
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 27546
Reputacija : 1344
Datum upisa : 24.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :
Re: Prve srpske države
EUropa i Servia u vreme smrti Karla Velikog, godine 814! MALO pre Dušanovog Carstva
Broj Jedan- Šef Grupe TNT
-
Grad : Iz selo
Browser :
Broj Postova : 4319
Broj Poena : 33853
Reputacija : 1691
Datum upisa : 11.12.2009
Datum rođenja : 03.04.1972
Godine Starosti : 52
Pol : Zodijak :
Zanimanje : Ton Majstor
Knjiga/Pisac : Mi Djeca s Kolodvora ZOO
"Za mene postoji samo putovanje putevima koji imaju srca. Tuda ja putujem, i jedini dostojan izazov je da se taj put pređe sav, do kraja. I tuda putujem, gledajući, gledajući bez daha."
Moj YOUTube Video :
Re: Prve srpske države
Doseljavanje Srba na Balkan i prva država
Varvarski upadi u Istočno Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su tokom celog 5. veka. Nauka još nije pouzdano utvrdila kojem su narodu pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote. Početkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su živeli u stepama severno od ušća Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527-565) uspešno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava gde se još držao, bar na određenim tačkama, stari rimski limes. Kao vizantijski plaćenici Anti su čak ratovali i protiv Gota u Italiji. Polovinom 6. veka Sklavini su žestoko pljačkali Vizantiju i u tim pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije. Avarsko-vizantijski petnaestogodišnji rat vodio se oko Singidunuma i Viminacijuma. U drugoj polovini 6. veka zajednički avarsko-sklavinski odredi pljačkali su po Trakiji, Makedoniji i ugrožavali Solun. Početkom 7. veka vizantijski izvori beleže da je narod Slovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustošio Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa čak prešao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraženi pod Solunom, ali su ostali da žive na ovoj teritoriji.
U vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi (kako je zabeležio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio je koban po Avare, jer posle toga izčezavaju sa istorijske pozornice, a slovenska plemena naseljavaju se i učvršćuju u unutrašnjosti Vizantije. Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije". Ovo su, po svoj prilici, počeci slovenskih kneževina.
Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na život Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari, nomadi i konjanici, prešli su Dunav 680. godine i na teritoriji između Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari slovenskom stanovništvu koje je živelo u osam plemenskih oblasti. Stapanje slovenskog i protobugarskog življa teklo je brzo, i čini se bez osobitih prepreka. Njihova država već u drugoj polovini 8. veka ustremila se na jug, težeći da se proširi na slovensko stanovništvo, koje je živelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, vođen sa promenljivom srećom, ustalio je granicu između ove dve države. Posle toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i početkom 9. veka Bugari dolaze u dodir sa Srbima.
O najranijem životu i državi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk, pa redom arhonti (kneževi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najraniji poznati srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su živeli mirno, pokoravajući se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno između 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "većinu svoje vojske". To govori o jačini Vlastimirove države za koju se zna da je obuhvatala i delove današnje Hercegovine.
Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdrže bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa, ali neuspešno. I on i dvanaest bugarskih velmoža (boljara) pali su u srpsko zarobljeništvo. Srpski vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do 891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila još jaka i kada je držala celu istočnu jadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneževi, a to se dokazuje time što su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u južnoj Italiji.
Krajem 9. veka Srbi su primili hrišćanstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobili imena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni rođeni između 870. i 874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj prilici prvi misionari bili su Metodijevi učenici i sveštenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik. Izgleda da je hrišćanstvo najpre primio gornji sloj srpskog društva, a da je većina stanovništva dugo zadržala svoju staru slovensku pagansku religiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodičnog praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici starog poštovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog verovanja i nove hrišćanske religije sasvim prihvaćeno tek za vreme sv. Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine.
Dvestagodišnja istorija srpske države (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeležena je borbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija (Pribislovljevog sina) i Časlava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno su se mešale Bugarska i Vizantija. Učvršćivanje, širenje i jačanje srpske države polovinom 10. veka bilo je delo Časlava, štićenika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica Časlavljeve države bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne može se pouzdano utvrditi da li se istočna granica nalazila na Zapadnoj Moravi. Časlav je poginuo u borbi protiv Mađara na severu svoje države oko 950. godine. On je bio poslednji poznati član najstarije srpske dinastije.
Početkom 11. veka, posle propasti Samuilove države, srpske države Raška, Zahumlje i Duklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raški župan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednici pokušavali su da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli. Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski župan Uroš II, Vukanov unuk. Vizantijski car je posle žestoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo srpskom županu "dvostruko veći jaram pokornosti nego pre", beleži vizantijski hroničar. Urošev naslednik, njegov brat Desa, takođe je pokušavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U tom cilju nastojao je da obezbedi i pomoć ugarskog i nemačkog vladara, ali ga je upravo to koštalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili i odveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u manastiru Sv. Petra u Polju.
Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa raškim županima. Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni sveštenici.
U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raški veliki župan, Nemanja je bio oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Dubočicu (oblast oko Leskovca).
Po već ustaljenom običaju braća (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine namere su bile da postane veliki župan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine.
Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikožupanskog mesta Nemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske potčinjenosti. Učinilo mu se da vizantijsko-mletački rat 1171-1172. godine pruža za to pogodnu priliku. Međutim, rat je srećno okončan po Vizantiju, što je omogućilo caru Manojlu I da izvrši pohod na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad, ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do njegove smrti 1180. godine.
Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutrašnje neprilike što su iskoristili njeni severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja počinje širenje svoje države. Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braća Miroslav i Stracimir pokušali su da osvoje i Dubrovnik. Sukob je završen potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana pitanja teritorija i trgovine.
Dalje širenje svoje države Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je Metohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Draškovina) s prizrenskom oblašću, zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornji i Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj državi zemlje oko Đunisa (Zagrlata), Niš, Dubočicu, Vranje i Moravu (Binačka Morava). Pod njegovu kontrolu došla je i teritorija između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belica, Lepenica). Nemanjina država izlazila je na Jadransko more od današnjeg Omiša, na severu do Lješa, na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenčani navodi da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen), Velbužd (Ćustendil), Žitomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Anđeo je pokušao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujući jačini svoje države, uspeo da se osamostali i da sina Stefana oženi vizantijskom princezom što mu je znatno podiglo ugled. Svoju vladavinu završio je dobrovoljnim povlačenjem s vladarskog trona u korist sina Stefana. On se zamonašio i uzeo je monaško ime Simeon.
Varvarski upadi u Istočno Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su tokom celog 5. veka. Nauka još nije pouzdano utvrdila kojem su narodu pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote. Početkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su živeli u stepama severno od ušća Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527-565) uspešno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava gde se još držao, bar na određenim tačkama, stari rimski limes. Kao vizantijski plaćenici Anti su čak ratovali i protiv Gota u Italiji. Polovinom 6. veka Sklavini su žestoko pljačkali Vizantiju i u tim pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije. Avarsko-vizantijski petnaestogodišnji rat vodio se oko Singidunuma i Viminacijuma. U drugoj polovini 6. veka zajednički avarsko-sklavinski odredi pljačkali su po Trakiji, Makedoniji i ugrožavali Solun. Početkom 7. veka vizantijski izvori beleže da je narod Slovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustošio Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa čak prešao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraženi pod Solunom, ali su ostali da žive na ovoj teritoriji.
U vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi (kako je zabeležio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio je koban po Avare, jer posle toga izčezavaju sa istorijske pozornice, a slovenska plemena naseljavaju se i učvršćuju u unutrašnjosti Vizantije. Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije". Ovo su, po svoj prilici, počeci slovenskih kneževina.
Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na život Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari, nomadi i konjanici, prešli su Dunav 680. godine i na teritoriji između Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari slovenskom stanovništvu koje je živelo u osam plemenskih oblasti. Stapanje slovenskog i protobugarskog življa teklo je brzo, i čini se bez osobitih prepreka. Njihova država već u drugoj polovini 8. veka ustremila se na jug, težeći da se proširi na slovensko stanovništvo, koje je živelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, vođen sa promenljivom srećom, ustalio je granicu između ove dve države. Posle toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i početkom 9. veka Bugari dolaze u dodir sa Srbima.
O najranijem životu i državi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk, pa redom arhonti (kneževi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najraniji poznati srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su živeli mirno, pokoravajući se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno između 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "većinu svoje vojske". To govori o jačini Vlastimirove države za koju se zna da je obuhvatala i delove današnje Hercegovine.
Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdrže bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa, ali neuspešno. I on i dvanaest bugarskih velmoža (boljara) pali su u srpsko zarobljeništvo. Srpski vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do 891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila još jaka i kada je držala celu istočnu jadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneževi, a to se dokazuje time što su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u južnoj Italiji.
Krajem 9. veka Srbi su primili hrišćanstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobili imena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni rođeni između 870. i 874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj prilici prvi misionari bili su Metodijevi učenici i sveštenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik. Izgleda da je hrišćanstvo najpre primio gornji sloj srpskog društva, a da je većina stanovništva dugo zadržala svoju staru slovensku pagansku religiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodičnog praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici starog poštovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog verovanja i nove hrišćanske religije sasvim prihvaćeno tek za vreme sv. Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine.
Dvestagodišnja istorija srpske države (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeležena je borbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija (Pribislovljevog sina) i Časlava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno su se mešale Bugarska i Vizantija. Učvršćivanje, širenje i jačanje srpske države polovinom 10. veka bilo je delo Časlava, štićenika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica Časlavljeve države bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne može se pouzdano utvrditi da li se istočna granica nalazila na Zapadnoj Moravi. Časlav je poginuo u borbi protiv Mađara na severu svoje države oko 950. godine. On je bio poslednji poznati član najstarije srpske dinastije.
Početkom 11. veka, posle propasti Samuilove države, srpske države Raška, Zahumlje i Duklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raški župan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednici pokušavali su da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli. Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski župan Uroš II, Vukanov unuk. Vizantijski car je posle žestoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo srpskom županu "dvostruko veći jaram pokornosti nego pre", beleži vizantijski hroničar. Urošev naslednik, njegov brat Desa, takođe je pokušavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U tom cilju nastojao je da obezbedi i pomoć ugarskog i nemačkog vladara, ali ga je upravo to koštalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili i odveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u manastiru Sv. Petra u Polju.
Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa raškim županima. Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni sveštenici.
U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raški veliki župan, Nemanja je bio oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Dubočicu (oblast oko Leskovca).
Po već ustaljenom običaju braća (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine namere su bile da postane veliki župan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine.
Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikožupanskog mesta Nemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske potčinjenosti. Učinilo mu se da vizantijsko-mletački rat 1171-1172. godine pruža za to pogodnu priliku. Međutim, rat je srećno okončan po Vizantiju, što je omogućilo caru Manojlu I da izvrši pohod na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad, ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do njegove smrti 1180. godine.
Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutrašnje neprilike što su iskoristili njeni severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja počinje širenje svoje države. Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braća Miroslav i Stracimir pokušali su da osvoje i Dubrovnik. Sukob je završen potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana pitanja teritorija i trgovine.
Dalje širenje svoje države Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je Metohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Draškovina) s prizrenskom oblašću, zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornji i Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj državi zemlje oko Đunisa (Zagrlata), Niš, Dubočicu, Vranje i Moravu (Binačka Morava). Pod njegovu kontrolu došla je i teritorija između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belica, Lepenica). Nemanjina država izlazila je na Jadransko more od današnjeg Omiša, na severu do Lješa, na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenčani navodi da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen), Velbužd (Ćustendil), Žitomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Anđeo je pokušao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujući jačini svoje države, uspeo da se osamostali i da sina Stefana oženi vizantijskom princezom što mu je znatno podiglo ugled. Svoju vladavinu završio je dobrovoljnim povlačenjem s vladarskog trona u korist sina Stefana. On se zamonašio i uzeo je monaško ime Simeon.
kid01- Novi Član
-
Grad : Rajvosa
Browser :
Broj Postova : 1
Broj Poena : 4619
Reputacija : 0
Datum upisa : 24.04.2012
Datum rođenja : 29.11.1953
Godine Starosti : 71
Pol : Zodijak :
Zanimanje : Elektrika Elektronika
Moj YOUTube Video :
Similar topics
» Narodne srpske zagonetke
» Doček srpske vojske u Splitu
» Širenje Rimske države
» Cetiri perioda rimske istorije
» Razvoj uspon i propast Rimske države
» Doček srpske vojske u Splitu
» Širenje Rimske države
» Cetiri perioda rimske istorije
» Razvoj uspon i propast Rimske države
Zvezdan Forum :: Nauke,Tehnologija,Informatika :: I s t o r i j a :: Srednji Vek :: Doseljavanje Slovena
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu