Cudo zvano covek

Antonio Gaudi

Ja se izvinjavam, neke fotografije sam duplirala nenamerno.
evo, jos Gaudija

na zalost, kako vidim nikog zivog ne zanima arhitektura...

РОБИНСОН ИЗ ПОДЗЕМЉА

У потпуном мраку заборављени стражар је успио остати нормалан

Стравичну и готово невје¬роватну причу о подзе¬мном Робинсону свијет је дознао у љето 1924, када је откривен дотада непознат, огромни магацин вој¬ног материјала у подземљу тврђаве у Брест-Литовску. Пошто су уклоњени десеци тона земље и камења што су покривали зарушени улаз у подземни лавиринт, указао се бетонски свод тунела. Прокопан је отвор довољно велик да у њега уђе човјек па се у његов мрак први спустио пору¬чник ондашње пољске војске, ко¬ји је управљао радовима. Његови су кораци сабласно одјекнули у простору под полукружним бе¬тонским сводом. Освјетљавајући си пут карбидном свјетиљком, схватио је да је подземно скла¬диште много веће него што је очекивао. Прошао је двадесетак метара, а онда је из мрака за¬чуо храпав повик:
- Стој! Ко иде?
Поручник се скаменио од ужаса. Неко је био у затрпаном тунелу у који, знало се поуздано, пуних девет година није крочила људска нога!
Уздржана даха слушао је ка¬ко са стропа капље вода. А онда се из таме опет зачуо онај храпави повик:
- Стој! Ко иде?
Официр се, преплашен, пову¬као. Нашавши се на дањем свје¬тлу, једва је смогао снаге да каже како је неко у подзе¬мљу...
• Град у граду
Прави почетак приче о подзе¬мном Робинсону пада у дане Првог свјетског рата, у јули 1915. Тих дана, средином друге ратне године, њемачке су арми¬је силовито продирале на цијелом источном фронту. Руска царска војска морала се повући, најпри¬је из Варшаве, затим из Лублина, а припремала се да у коловозу на¬пусти и Брест-Литовск (данас Брест у Бјелорусији).
Брест-Литовск је у оно врије¬ме био познат по великом војном утврђењу, цитадели, која је са големим беде¬мима, улицама и подземним хо¬дницима била град у граду. Руси више нису имали снаге да задрже град, а будући да због неповољ¬на стања на цијелом фронту ни твр¬ђава више није имала стратешку важност, одлучили су је напустити.
Но у њезиним подрумима и у околним земуницама била су ве¬лики магацини оружја, муниције и опреме. Требало је спријечити да те големе залихе падну у непри¬јатељске руке па је одлучено да се оно што не буде извучено ра¬зори експлозивом.
Требало је минирати и велики магацин близу главних врата тврђаве. Пуковник интендантске службе који је примио налог није извршио наређење. Објаснио је претпостављенима да мјештани не знају за тај магацин па ће бити довољно зарушити само улаз у тунел - и он ће нетакнут дочекати руску војску кад се ускоро промијени ратна срећа и она поновно заузме Брест-Литовск. Тако су инжињерци мини¬рањем само зарушили улаз у подземље, а затим прецизно уклонили све трагове.
Поткрај августа Нијемци су ушли у Брест-Литовск, нису открили затрпано складиште, али ни Руси ни¬су дочекали да им оно поновно падне у руке: царска војска више се није вратила! Затим је у Русији услиједила Октобарска револуција, а недуго након завршетка свјет¬ског рата у тој је великој земљи избио познати грађански рат. Вели¬ки магацин у Брест-Литовску остало је заборављено...



• Према правилима службе
Но није га заборавио само је¬дан човјек - бивши пуковник ин¬тендантске службе. У грађанском рату нашао се на страни "бијелих", који су се борили против младе совјетске државе.
Након пораза бјелогардијаца и страних интервенциониста нашао се у емиграцији, у Француској, а онда се у прољеће 1924. појавио у Варшави. Допутовао је с намје¬ром да уз добру накнаду откри¬је пољској влади постојање вели¬ког подземног магацина у Брест-Литовску - граду који је припао Пољској.
Пољски генералштаб откупио је од њега нацрте подземних хо¬дника. Откопавање затрпаног и камуфлираног улаза у подземље потрајало је неколико дана, а онда је услиједило описано изненађење које је доживио млади пору¬чник!
Након десетак минута поручник је поновно ушао у тунел, праћен једним подофициром. Обојица су држала откочене револвере. Но тек што су закорачили у мрак, зауставио их је повик не¬видљивог човјека:
- Стој! Ни корака даље! Пуцаћу!
Из мрачне дубине складишта зачуло се репетирање пушке: не¬ко је чувао стражу по свим правилима службе! Поручник и подофицир смјеста су угасили свјетиљке. Неколико су минута стајали у мраку, преплашени и збуњени. Тада се поручник прибрао и викнуо у мрак своје име и чин, додавши да у тунел улази по налогу команде пољске војске.
Одговор из подземља био је неочекиван: непознати је узвра¬тио да је он војник рускога цара. Наређено му је да чува скла¬диште и он неће никога пустити у тунел све док не добије наређење својих претпостављених! Затим је, у знак опомене, испалио хитац.
Поручнику није много требало да схвати шта је посриједи. Заклонивши се са својим пратиоцем у неком удубљењу, викнуо је у мрак:
- Знате ли колико сте дуго овдје?
- Да, знам - храпавим је гла¬сом узвратио непознати. - На слу¬жбу сам ступио прије девет годи¬на...у августу 1915!
• Срећа у несрећи
Човјек у подземљу био је Иван Јегоров. Онога дана прије девет година, кад је затрпан улаз у подземни магацин, био је у њему на стражи. Гледао је ка¬ко су се инжињерци ужурбали око улаза. Знао је да је то због Није¬маца који су се приближавали Брест-Литовску, но није помишљао да ће за неколико минута бити урушен.
С пушком о рамену корачао је амо-тамо и чудио се што му не долази смјена. Ипак, стрпљиво је остао на дужности, размишља¬јући понајвише о томе хоће ли, кад се врати са смјене, наћи још топао ручак. Кад је на површини све било спремно за затрпава¬ње улаза, нитко се није сјетио да уђе у тунел и провјери има ли он¬дје још војника.
Кад је одјекнула експлозија, стражар је остао у подземљу и у први мах није схватио сву тежину своје судбине. Тек након неколи¬ко дана освједочио се да је затр¬пан и почео је очајавати, но посли¬је се помирио са судбином. За¬кључио је да су га оставили под земљом одлуком команданта - да чува магацин.
У својој великој несрећи имао је и много среће: није му пријетила ни глад ни жеђ. У једном краку под¬земних ходника било је велико складиште намирница. Ту су били сандуци с двопеком, брда кон¬зерви, димљена и усољена риба, ба¬чве уља и масти, брашно, чајеви, чо¬колада - укратко, вишемјесечна залиха хране за неколико хиљада војника. Било је и рума. Зидови подземних ходника били су влажни, са стропа је непрестано капала вода и на тлу стварала локвице.
У цијелом простору било је довољно свјежег зрака. Истражујући своје присилно боравиште, војник је открио да је на једном мјесту пробијен узак и дугачак отвор за вентилацију, који вјероватно излази на површину.
У подземном магацину било је и сандука са одјећом и обућом па стражару није пријетила ни хла¬дноћа. Испразнивши један повећи сандук, уредио је у њему лежај, испунивши га гомилом шињела. На¬домак лежају донио је сандуке са повећом залихом бакљи, свијећа и шибица.
Највише подземног простора заузимали су оружје и муниција - све у сандуцима, конзервирано машћу.
• Спасоносне векерице
У арсеналу опреме за неколи¬ко дивизија стражар је налазио и ра¬зне корисне предмете. Највише га је обрадовало када је међу стварима за опремање штапске писарнице нашао кутију са девет сатова векерица. Од тада су му они чинили друштво: њихово куцкање разбијало је потпуну тишину која је владала у подземљу. Осим тога омогућили су му да прати протицање времена. Пролазили су дани, седмице, мјесеци, године. Горе, над његовом главом, завршио се рат, живот милиона људи кренуо је но¬вим путевима, а он је и даље чувао стражу! Унаточ самоћи која га је често доводила до очаја, Јегоров није заборавио дан кад је ступио на дужност ни стражарску обавезу. Остао је вјеран "баћушки" цару и не слутећи да је Ру¬сија престала бити монархијом. Редовно је чистио и подмазивао пушку, а на зиду тунела биљежио дане који су пролазили.
• Жудња за дуваном
Једнолични дани стапали су се у мјесеце, мјесеци у године. Прве двије године подземни се Робинсон користио ускладиштеним свије¬ћама, но касније је године про¬вео претежно у мраку, само би каткад упалио бакљу или наложио ватрицу остацима дрвених санду¬ка. Вид му се прилагодио тами.
Током свакодневних шетњи направио је милионе корака! Ври¬јеме је кратио молитвом, пјевањем, набрајањем имена свих људи које је срео и упознао, по¬нављањем правила војне службе. Самоме је себи причао поједине згоде из свог пријашњег живота. Настојао је одредити кад су поје¬дини празници па их је прослављао.
Тешко га је погађало што барем тада није имао дувана, јер је некоћ био страствени пушач.
С временом је оболио од скорбута и остао без зуба. На уви¬јек влажним зидовима складишта налазио је неке сићушне алге и лишајеве, што му је било извор ба¬рем неких витамина. Ловио је рачиће и гујавице, постављао је кло¬пке штакорима, па је више пута употпунио јеловник печеним ме¬сом.
• Крик радости
Но непрестано се надао да ће му једнога дана доћи смје¬на. Нада га је и одржала на живо¬ту - све до оног тренутка кад су пољски војници откопали улаз и ушли у подземље.
Будући да непознати стражар није хтио напустити стражарско мјесто нити је допуштао улазак у складиште, поручник је позвао своје надређене. Вичући у мрак, они су с подоста муке објаснили Јегорову какве су се промјене одиграле у минулих девет година. Рекли су му да долазе и у име његова бившег надређеног, ин¬тендантског пуковника, да ру¬ске царске војске, којој је вјерно служио, више нема и да га према томе више не обавезује војничка заклетва.
Чувши све то, несретни је војник напокон одложио пушку. С кри¬ком неизмјерне радости пожурио је према излазу. Људи покрај ула¬за у тунел престрашено су усту¬кнули: усусрет им је долазило биће зарасло у велику браду и косу преко рамена.
чим је изишао на дање свјетло, Јегоров је крикнуо и покрио очи ру¬кама. Провевши толике године у мраку, није могао поднијети нагли сусрет с јарком сунчевом свје¬тлошћу. Привремено је ослијепио...

Посмртно признање
О случају руског војника који се вратио међу људе послије девет година проведених под земљом, у урушеном и заборављеном складишту ратне опреме, писали су давне 1924. листови диљем Европе. Предлагали су му да остане у Пољској, но он је нестрпљиво пожуривао да се врати у отаџбину. Посредством Црвеног крста отпутовао је у Совјетски Савез, у неко село близу Дона. Ондје му се замео траг. Држи се да је умро коју годину прије Другога свјетског рата, као шездесетогодишњак. За стаљинове ере није се ништа знало о њему (совјетски листови нису ни забиљежили његов повратак). Кад је године 1960. руски књижевник и публициста Смирнов, на основи оскудних прича оних који су знали за тај случај, у часопису Агањок оживио сјећање на подземног Робинсона, заложивши се да се заборављеном јунаку ода достојно посмртно признање, није било човјека који није осјетио дивљење према војнику који је доказао да људска издржљивост нема граница.