Tajanstvenim stazama duse...

Potresi tlom se šire,
voda iz korita ripće
a um govori isto
diži se,
diši...
Zora tek sviće...

Neka ih,
neka svoje rane vidaju
oni koji tuđu krv
poštovati ne mogu.

Strah te goni. Strah od samoga sebe. Čekam da prođe, čekam da shvatiš,a znam da nikada nećeš...

Koliko samo volim pesmu ptica i razigrane glasove dece... Čitav svet nekako drugačije, lepše izgleda dok Sunce greje.

Mogu da osetim bol.

Moju, tvoju, bilo čiju...

Svakog ponaosob čoveka. Čitavog naroda. Svih ljudi.

Mogu da je vidim u očima, koraku, smehu, suzi. Mogu da je dodirnem, pomirišem...

Duše koje vrište od bolova u telima svojih domaćina. Ljude koji obožavaju da se iživljavaju nad tuđim bolom misleći da će tako izlečiti svoj.

Ponekad mi se čini da neću izdržati. Da ću jednom sakriti se, pasti. Negde daleko.

Sve me doziva sem vas.

Moja duša tuguje, dok moja glava svim silama pokušava da pronađe izlaz iz začaranog kruga... I ponekad se plašim da ću pasti u nesnosan očaj, a glava će se izgubiti u vremenu i prostoru...

Svaki put kad se spustim u taj predeo, moje srce se smeje... Uvek je nasmejano... Od kad znam za njega ono se stalno smeje... Zadovoljno ni zbog čeg, veselo ni za šta...

nikad nisam uspeo da te čujem

vidim tvoje usne kako se pokreću

ali ne čujem ti reči

vidim tvoje oči kako me mole

i ne odgovaram

ostavila si mi svoju maramu, miris

obećanje iz nesvesnog stanja, snova

žrtvovao sam svoj život zarad maglovite vizije

mrtvi komadi tuđih života...

izranjavana zemlja krvarila je...

o, samo da izbegnem sve te podvodne stene

sve bure i sva nevremena...

moj cvet zasađen na ostrvu moje obećane zemlje...

dušu svoju sam sačuvao za tebe...

stavih težak i hladan teret na svoja leđa i ponesoh ga
zalazih u sela i gradove tražeći kovača
ali ni jedan ne pristade na moj zahtev da iz kamena izvadi mač...

Na raskršću puteva, starac i štap. Duga seda brada i maleni komadić kore zaostao na drvetu da podseća na ono što nekada beše. Oči, nekada sjajne od zelje, zgasle su. Vreme protiče a oni stoje. Pokušavaju da zaustave voz koji nema stanice, ni početka, ni kraja.

Čekam i ja, samo ne znam više ni šta, niti koga. Duboko u meni postoji još uvek, jedna mala devojčica koja mašta...

Znam,
vratiti ih neće molitve, ni noći
Ali, jednog dana,
bez daha i sama,
ja ću tebi poći...

Naučih i sudbu
da menjam uz tamnoga anđela
ali tebe nema...
Ja i dalje stojim i čekam
na ostrvu, između dva sveta...

Tuga je i
kada obraz usamljeni
poljubac čeka.

Ne rusi sve mostove

Ne rusi sve mostove mozda ces se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom sto leti,
kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric

Uživati život znači živeti život,koristiti život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se kada pronadješ ljubav i prepustiti se...
Ljubav je davanje života.Umreti sutra isto je tako dobro kao i umreti bilo kog drugog dana.
Svaki je dan dat da živimo ili da napustimo ovaj svet......