S kolena na koleno

HERBALNA MEDICINA - FITOTERAPIJA

Metod lečenja koji za spravljanje svojih lekova ili preparata koristi lekovito bilje. Tačnije, koriste se pojedini delovi potrebnog bilja primereni vrsti i težini bolesti koja se leči. Netačna je i neozbiljna tvrdnja da se lekovitim biljem i drugim prirodnim sredstvima mogu lečiti sve bolesti.Pravilno i pravovremeno upotrebljeno lekovito bilje, mnogo puta spreči ili izleči neku bolest koja se čini neizlčivom ali od toga ne treba praviti čudo. Mnogi, opet, misle kako lekovito bilje ne vredi mnogo i skeptični su prema takvom obliku lečenja. Znaju li da je to isti odnos kao onaj sa detetom koje je zaboravilo ko ga je donio na svet i ko ga je postavio na noge.


Theophrastus Paracelsus 1493-1541

Lekovito bilje leči sve ono što može biti izlečeno, ali je u svom dejstvu sporo i blago.

Zdravlje je uslov života i jedino pravo bogatstvo svakog čoveka.
Zdravlje i bolest dve su suprotstavljene strane.
Hronično oboljenje je loš kompromis bolesti i organizma.
Lekovito bilje upotrebljava se pojedinačno, zatim u obliku mešavina bilja, u obliku tinktura, mixtura, krema, masti, sirupa, tableta, obloga, kataplazmi itd.

Species ( mešavina lekovitog bilja )
Tinctura ( alkoholna tinktura lekovitog bilja )
Mixtura ( mešavina više tinktura )

Pet najpoznatijih ličnosti u razvoju lečenja lekovitim biljem:

HIPOKRAT
GALENUS
PARACELSUS
IBN SINA ( AVICENA )
HILDEGARD OD BINGENA

U svom najprostijem obliku život je nastao pre više desetina milenijuma. Priroda je postavila i održav svoje zakone,a neodvojivi deo svega je čovjek. Najveća i najteža briga čovekova je zdravlje, a stara je koliko i čovek. Nekada,u tim davnim vremenima briga se javljala tek kada je zdravlje bilo izgubljeno,a danas se, evo,brinemo za očuvanje i unapređenje postojećeg zdravlja. Dok se nisu poznavali uzroci bolesti, smatralo se da nadprirodne sile izazivaju bolesna stanja. Svoju prirodnu okolinu na koju seljudski organizam prilagodio , čovek je odavno napustio i svojom je radoznaloscu, pohlepom i težnjom za uživanjem nepovratno izmenio, najmanje u svoju korist. Kolika je štetnost u odstupanju od zakona prirode , uveravamo se svaki dan. Kakvo nas to sunce danas obasjava,kakav to vazduh udišemo,kakvu to vodu pijemo? Pa i voda može biti otrov. Ništa se ne događa bez prirode. Podarila nam je lek za svaku bolest. Do nas je i ni do koga više. Verovanje u moć bilja imalo je poreklo u strahu pred čudotvornim moćima prirode. Dokaze o prvim upotrebama lekovitog bilja nalazimo u mitovima i bajkama koje su se prenosile sa kolena na koleno ali i u pisanom obliku na pismu drevnih naroda. Čovjek ima nešto urođeno,nešto što mu omogućava da oseti šta je to što mu može pomoći. Učio je i uči na stalnim i sve većim iskustvima.


Najstariji dokazi o upotrebi bilja kao leka nalaze se kao natpisi i crteži u pecinama , a čini se da je najstarija pisana knjiga o lekovitom bilju delo kineskog cara Shin Nonga napisana 2800godinap.n.e .On je u svom delu opisao 200 stotine lekovitih biljaka . Pent Sao, medicinsko delo, napisano je 2500 godina p.n.e. a sadrži dve knjige u kojima se opisuje spravljanje i upotreba lekova od bilja. Lekovito bilje se pominje u Hinduskim Vedama, Egipatskim papirusima, Perzijskom Vend-Avestu . Postoje podaci da je kineski car Kin-Nong pre 3000 godina poznavao i upotrebljavao preko 100 biljaka, naravno lekovitih. Stari egipćani su upotrebljavali buniku (velebilje), primorski luk,kadulju,mažuran,metvicu,šafran,bršljan, ricinusovo ulje,maslinovo ulje,tamjan,cimet a o svemu potrebnom za balsamovanje da i ne govorimo. Bili su majstori za upotrebu belog luka i opijuma.

Hipokratova dela imaju pravu istorijsku vrednost,donose znatan napredak,a njihov pisac se smatra osnivačem zvanične medicine. Još tada je Hipokrat bio zagovornik pravilne ishrane i njegova izreka ''vaša hrana neka bude lek , a vaš lek neka bude hrana'' je osnovni moto skoro svih dela o biološkoj ishrani. Bio je zagovornik ideje da se slično sličnim liječi, a što je vekovima posle navelo Samuela Hahnemana da krene ka otkriću nove metode lečenja koja je nazvana Homeopatija. KUKUTA je kod starih grka bila sudski otrov, a bilje se prodavalo. Najvažniji pisac o lekovitom bilju iz starog veka je nesumnjivo Grk Pedanije Dioskorides ( Dioskorid ). Godine 77, prvog veka napisao je delo ''De Materia Medica'' koje je stolećima bilo osnov znanja o lekovitom bilju i načinu lečenja . Savremenik Dioskorida, rimski državnik i vojskovođa, Plinije Stariji napisao je delo ''Istorija prirode'' u 37 knjiga i u njima puno mjesta zauzima pisanje o lekovitom bilju. Ne može se zaobići rimski ljekar GALENUS koji je osnivač praktične farmacije.

Padom rimskog carstva počinje i nazadovanje u lečenju i veštini spravljanja lekova,a praznovjerje i neznanje caruju. Misticizama se uvlači u sve slojeve tadašnjeg društva. Bolesnici se nose u crkve, samostane , daju im se slike svetaca,amajlije, a najtraženiji su bili praktično nemogući lekovi poput ''zmijskog mleka'', ''ptičjeg mleka'' ili gluposti poput upotrebe mokraće nevine devojke. Karlo Veliki polako vraća izgubljeni smer tadašnjem društvu i pravi popis bilja koje se mora uzgajati. Carigradski patrijarh Nestorijus, koji je bio prognan, utemeljio je u Bagdadu napoznatiju i najbolju školu medicine tog vremena.

Geber 700-tih godina postavlja temelje hemiji ali i alhemiji. Ne sme se više nikada desiti da se namjerno umanjuju ili izostavljaju uspesi i veliki doprinosi arapa za medicinu i farmaciju pa tako i za nauku o lekovitom bilju. Mnogo je, slavnih, arapskih stručnjaka i pisaca. Ibn Bajtar je oko 1250 godine napisao savršeno delo pod nazivom ''Liber magnae c. s. a. Et Medicamentorum'' u kojem opisuje preko 1400 biljnih lekova . Ibn Batutah ima doprinos koji se ne može zanemariti. Oko 1000-te godine majstor nad majstorima Ebu Ali Husejn Ibn Abdullah Ibn Hasan Ibn Ali IBN SINA (AVICENA) napisao je delo ''Al Kuanun fit–tib''–Zakonik medicine koje je više od šest vekova bilo osnovno medicinsko ucenje i Istoka i Zapada. Prozvano je Medicinskom Enciklopedijom. Alauddin Ibn Un-Ne fis je poznati arapski lekar koji je polovinom 12-og veka opisao plućni krvotok , dakle, 200 godina pre Serveta i čak 400 godina pre Harveja .Namerno je zanemareno njegovo delo, ali zna se i zašto. I tako dok je Evropa bila utonula u mrak i neznanje, poklopljena inkvizicijom, Aapi su visoko uzdigli i unapredili mnoge nauke.

Ne može se i ne smije zanemariti delo čovjeka pod imenom Theophrastus Parcelsus koji je bio izvanredan poznavalac lekovitog bilja i zasigurno najbolji lekar svog vremena. Još jedna ličnost dominira svetom lekovitog bilja a to je Hildegard od Bingena. Opatica koja je slavu biljnih preparata proširila čitavim, tadašnjim evropskim tlom. Za 18-ti vek vezana su imena Karla Linea i Shelea Karl Vilhelma. Line je napravio red u botanici i napravio najpraktičniji i najpregledniji sastav bilja, dao biljkama ime i prezime. U drugoj polovici 18-og veka Samuel Hahneman nemački lekar i alhemičar, eksperimentišući sa biljkom China officinalis ( nosilac Kinina ) postavlja temelje Homeopatije. Devetnaesti vek je vek alkaloida i početak naučne farmakognozije (nauka koja proučava lekovite droge ). Dvadeseti vek donosi niz pokušaja da se lekovito bilje izbaci iz upotrebe kao beskorisna sirovina za lečenje a ljudi koji se bave lečenjem uz pomoć bilja , anatemišu i da im se rad zabrani. Bezuspešno.Dokaz lekovitosti, dokaz moći prirodnih lekova je u tome da se i danas kao lek koristi bilje koje se koristilo i prije hiljadu godina. Razvojem nauke koju nazivamo toksikologijom skinuo se veo tajne sa mnogih sintetskih preparata jer dokazalo se da su oni istovremeno i otrovi i lijekovi. Ostavljali su i ostavljaju mnoge neželjene i nekada veoma teške posljedice. Naravno, bez njih se ne može, ali kada nisu pod moranje daleko je pametnije koristiti lekovito bilje koje ne ostavlja i ne pravi haos u ljudskom organizmu.