Rimska Umetnost

RIMSKA UMETNOST

Rimljani se 509 g.p.n.e. pobunjuju proiv Etruraca i osnivaju republiku. 396 g.p.n.e. razaraju Veje i počinju potčinjavati Etrurce. Grade ogromnu državu (od 331 g.p.n.e. postaje carstvo sa Oktavijanom – Augustom na čelu) koja se 395 godine deli na Zapadno i Istočno Rimsko Carstvo. 476 god. pad Zapadnog Rimskog Carstva, a Istočno – Vizantija traje još hiljadu godina.

Rimska umetnost je produžetak etrurske umetnosti pod velikim grčkim uticajem, naročito posle 146 g.p.n.e. kad Rimljani osvajaju Grčku. Oni prihvataju grčku kulturu, mitologiju, način oblačenja, umetnost i zanatski perfekcionizam. Uvoze na hiljadu originala arhajskih, klasičnih i helenističkih dela, a još ih više kopiraju. Bili su zadovoljni kopijama i nije im smetalo što su originali bili neponovljivi. Ipak ostaje činjenica da je rimska umetnost u celini drugačija od grčke umetnosti. Mnogi njihovi umetnici su grčkog porekla.

Rimljani nisu posedovali stepene uspona u likovnom stvaranju i nikada nisu dostigli vrh kao Grci. Nemaju velikih umetnika, a i dela su retko potpisivana. Njihova dela su bila angažovana i u službi države, umetnost je slavila velike pobede Rima i rimskih imperatora – osnova za portrete.
VAJARSTVO I RELJEF

Vajarstvo i reljef osljanjaju se na grčku skulpturu, ali se njena originalnost ogleda u portretu, tj. realističnom prikazu lica, dok su poza i draperija uzeti od Grka, mada je rimska toga obilnija i sa više nabora. Skulptura je samo spoljna manifestacija oblika, nikada nisu dostigli grčki duh u skulpturi (idealizovau lepotu i apstraktan tip). Rimljani su lepotu tražili u karakteru (portret i kada je svečan u prvi plan iznosi lične osobine). Najjače ukorenjene teme u rimskoj skulpturi: portret, istorijski narativni reljef i reprezentativna statua.

PORTRET – koreni su u helenizmu. Period oko 75 g.p.n.e. značajan je po uobličavanju monumentalnog i nesumnjivo rimskog stila. Tela su tipska, a glave dodavane.u rimskom portretu retko se iskazala želja za dubljim doživljavanjem dela, oni su imali kult pokojnika. Dok helenistička (grčka) glava ostavlja na nas utisak svojim utančanim poimanjem psihologije modela, rimska nam na prvi pogled izgleda samo kao podroban izveštaj o topografiji lica i kao da karakter izbija na površinu samo slučajno. A zapravo se radi o «praotačkom liku» strahovitog autoriteta. U ovakvim portretima se vidi prastari rimski običaj da se, kada umre glava porodice, pravi voštana figura njegovog lica koja se čuva u udubljenju zida ili porodičnom oltaru. Vremenom se ovakvi portreti počinju raditi u mermeru, te postaju trajniji i monumentalniji u fizičkom i duhovnom smislu. Dela:

Portret rimljanina, 80 g.p.n.e., mermer

Rimski patricije sa poprsjem svojih predaka, 30 g.p.n.e., mermer

REPREZENTATIVNA STATUA

Rimske političke i vojne vođe bile su odlikovane na taj način što su se njihove statue postavljale na javnim mestima. Takođe, postojale su šematizovane poze za određenu društvenu funkciju.

U periodu Augustove vladavine figura je trebalo da predstavi i boga i ljudsko biće, a ovakvo poimanje božanskog vladara potiče iz Egipta i sa Bliskog Istoka. Glava iako idealizovana (helenizovana) ima potisnute detalje, a pažnja je usresređena na oči «nadahnutog» pogleda.

Portret iz Trajanovog vremena (98 – 117 godine) zrači čudnom snagom , slično grčkom patosu, pretvorenom u rimsku plemenitost ksraktera.

U III veku krize, kriza se odražava i u umetnosti. Velika je relističnost portreta (oči) čiji je cilj u izrazu, a ne u dokumentu. Prikazuju se sve mračne ljudske strasti ljudske naravi: strah, podozrenje i svirepost. Oseća se psihološka obnaženost koja nas podseća na agoniju rimskog sveta, koja nije bila samo fizička već i duhovna. Nešto kasnije Plotin – filozof je u tolikoj meri prezirao nesavršenstvo fizičkog sveta da upošte nije ni hteo da ima portret, (bio je ružan, pa zbog toga i kompleksaš – prim. autora), a ovakvo gledište predstavlja kraj portretne umetnosti koja je do tad postojala.

Pod uticajem hrišćanstva (koje je 313. godine legalizovano Milanskim ediktom, a 395. godine postalo državna religija) menja se rimski portret. U hrišćanstvu su oči «prozori duše», te se uvećavaju, postaju izuzetno značajne i oblikovane. Dela:

August iz Primaporte, 20 g.p.n.e., mermer

Ženski portret, 90 godina,mermer

Trajan, 100 godina

Konjanička statua Marka Aurelija, 160 – 180 godina

Filip Arabljanin, 244 – 249 godina

Karakala , 211 – 217 godina

Plotin, kraj III veka

Konstantin Veliki

ISTORIJSKI (NARATIVNI) RELJEF

Nastao iz želja rimskih imperatora da ovekoveče svoje najznamenitije podvige u narativnim reljefima na monumentalnim oltarima, slavolucima i stubovima. Koristi se tehnika skjaćaturo, tj. dočaravanje dubine prostora na reljefu upuštanjem oblika na osnovnu ravan. Prvi je plan malo izbačen, drugi malo upušten tj. figure koje su nam bliže su izrađene u većoj plastici. Reljefi:

na Ari Pacis (Oltar mira) – izrađen 13 g.p.n.e. teme su idealizovane, ali pune stvarnih pojedinosti. Tu je “helenski stil” koji teži ka klasičnom, dostigao svojh najveći izraz. Uočava se veća briga za dubinu prostora nego kod prethodnika iz klasične Grčke.

Trajanov stub – izrađen 106 – 113 godine u čast pobede nad Dačanima. Reljef ne uspeva da pomiri ciljeve imperijalne umetnosti (narativne ili simbolične) sa realističnom obradom prostora. Ovaj friz po broju figura i gustini pripovedanja i dužini od preko 190m predstavlja do tad najambiciozniju kompoziciju. On je takođe i najveći promašaj, jer bi posmatrač morao da trči oko stuba da bi pratio priču.

reljefi na Konstantinovom slavoluku – slavoluk je izgrađen 312 – 315 godine. Reljefi na njemu prikazuju novi konstantinovski stil u punoj snazi. Ovde nema kosih linija, nema skraćenja, arhitektura je spljoštena uz pozadinu reljefa. Figure podsjećaju na lutke: velike glave, patuljasta tela i neraščlanjena. Nestao je kontraposto.kompozicija je simetrična i naglašava položaj imperatora u frontalnom stavu.

SLIKARSTVO

U slikarstvu uočavamo uticaj grčke i etrurske umetnosti. Osnovni koncept i grčkog i rimskog slikarstva je realističko-iluzionistički. Zastupljene su sve teme: mitološke, istorijske, pejsaži, žanr-scene, portreti, mrtva priroda i dr. Koristi se linearna perspektiva – skenografia, ali je nedosledna i nije naučno dokazana, i ima više nedogleda i vazdušna perspektiva – skiagrafia. Boje su biljne i veštačke. Slikalo se na drvetu, zidu i sl. Tehnike:
FRESKA, slikanje na vlažnom – Al Fresco, na polusuvom – Meco Fresco i na suvom malteru – Al Seco
MOZAIK, utiskivanje raznobojnih kamenčića u svež malter na podu, zidu ...
ENKAUSTIKA, dve vrste:

a preko oslikane površine utiskuje se sloj voska

b vosak se meša sa pigmentom, nanosi, pa glača

Najranija faza zidnog slikarstva tzv. prvi stil iz II v.p.n.e. je povezana sa helenizmom. Oko 100 g.p.n.e. ovaj stil zamenjuje jedan mnogo ambiciozniji, složeniji stil, kojim se htelo pomoću iluzionističkih perspektiva i prozorskih efekata, uključujući predele i figure, probiti i produbiti ravna površina zida. Izdvojene su tri faze ovog drugog stila: drugi, treći i četvrti stil. Pošto je perspektiva nedosledna i kod arhitektonskih crteža i kod pejsaža jedinstvo slike i crteža nije strukturno, već poetsko. Ni senke nisu dosledne.

Slikanje portreta kao i portetnih poprsja služilo je kultu predaka, ali ništa nije sačuvano. Poznati su fajanski portreti. Dela:

Bitka kod Isa, kopija u mozaiku

Igra piljaka, I vek p.n.e., prefinjen linearni stil na mermernoj ploči

Soba sa Iksionom, Pompeja, 63 – 79 godine, 79 godine Pompeju zatrpao je Vezuv

Arhitektonska panorama, I vek p.n.e.

Friz od zidnih slika u Vili Misterija, 50 godine