Budimo ljudi!

Cetiri svece
Cetiri svece su polagano gorele.
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam mir, ljudi me ne uspevaju sacuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam vera, nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje. "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam ljubav, nemam vise snage, ljudi cesto
zaboravljaju na mene. I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete.
" Sta je to ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se, dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece - ja sam nada."

Dva krcaga
Vodonosa u Indiji imao je 2 velika krcaga koje je nosio obesene o motku o vratu. Jedan krcag je bio napukao, a drugi je bio savrsen. Dok je savrseni krcag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuce, napukli krcag doneo bi samo polovinu.

Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonosa je donosio meru i po vode do gospodareve kuce. Naravno, savrseni krcag je bio ponosan na svoj doprinos, savrsen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krcag stideo se svog nedostatka i osecao se jadno doprinoseći samo polovinu onog sta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativsi svoj gorki neuspeh, jednog dana rece vodonosi pri potoku:

- ''Stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "Zasto" upita vodonosa, "zasto se stidis?"

Krcag nastavi:

-"Proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuce. Zbog moje mane ti radis vise a ne dobijas naknadu za svoj napor."

Vodonosa se sazalio nad starim, napuklim krcagom i saosecajno rece:

-" Kad se budemo vracali zeleo bih da obratis paznju na prekrasno cvece uz stazu. "

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krcag opazio je s jedne strane divno cvece obasjano Suncem i to ga je malo oraspolozilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i jos jednom se izvini vodonosi za svoj neuspeh.

Vodonosa mu rece:

- "Da li si opazio da je cvece samo s tvoje strane staze, a na strani savrsenog ga nema? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveca i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Vec dve godine berem ovo divno cvece i njime ukrasavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Lepota odraza i odraz lepote
Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.

Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.

Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”

A u dubini vasih ociju ciji se lik oslikava?

Zovem se Ljubav
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.

Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.

Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Otkljucajte zatvorsku kulu svoje licnosti
Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.

Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.

Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devoku sa ostrva. To sto zeli Mahanu jednostavno nije imalo smisla.

Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto smesnije.

Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu." Svi su ostali bez daha.

Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu od ostalih.

Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za Mahanu koji je Dzoni narucio.

Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na kraljicu.

Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao osam krava. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" - nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava, tek tada on to moze i biti."

Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.

“Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;

ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;

ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;

ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.

Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....

Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mijenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijeniš, priznaš, podržiš i voliš....”

Ti i ja
Setaju dva mudraca mostom i gledaju u reku.

- Pogledaj ribe kako se veselo pracakaju, vidi se da su srecne.- rece jedan.
- Odakle ti znas sta je njihova sreca kad nisi riba? - rece drugi.
- A odakle ti znas da ja ne znam, kad ti nisi ja ?! - odgovori prvi.

Onako
Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.

Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.

Velika srca vole, mala traze da budu voljena
Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".

Ubrzo nakon proglašenja nezavisnosti od Gruzije u junu 1992., u Abhaziji – sjeverozapadnoj gruzijskoj pokrajini od oko 300 000 stanovnika, na sjevernoj obali Crnog mora, vodio se do 1994. krvavi gruzijsko-abhazijski građanski rat. Donošenjem Rezolucije o Abhaziji Vijeća sigurnosti UN u julu 2002., Abhazija danas ima nejasan status autonomne republike unutar Gruzije, s dvije Vlade, jednom u Sukhumiju i drugom, izbjegličkom (pro-gruzijskom) u Tbilisiju, koje se – razumljivo – međusobno ne priznaju. S abhazijske točke gledišta, nezavisna republika, s gruzijske: na putu ponovnog pripajanja Gruziji kroz 3 faze. Odnose dvije strane posebno opterećuje neriješeno pitanje oko 250 000 izbjeglica, abhazijskih Gruzijaca u Gruziji. Rješenje još nije na vidiku. U Abhaziji vlada tipična posljeratna situacija siromaštva, razrušene ekonomije, bezperspektivnosti i neizvjesnosti u pogledu budućeg statusa pokrajine.

Jednoga dana, na tržnici u Sukhumiju, glavnom gradu Abhazije, jedan peto- ili šestogodišnjak odlučno se uputio prema ženi koja je prodavala za štandom, čvrsto joj se uhvatio oko nogu i rekao: „Ti si moja majka!“ Više je nije puštao. „Izgubila si me i sada sam te pronašao. Tako sam te dugo tražio...“ Odmah je shvatila da je dječak Gruzijac. Nitko nije imao pojma što se dogodilo, osim što je svima bilo jasno da je dječak sam, bez roditelja ili ikoga da se o njemu stara.

Šta da se radi? Žena koja je toga dana potpuno neočekivano postala „mama“ imala je i vlastitih problema preko glave. Muž je bio invalid, djeca dovoljno mala da se o njima još dugo trebalo brinuti. Ali ovoga dječaka nije bilo moguće jednostavno ostaviti na tržnici. Odlučila je da ga povede sa sobom kući, pa će kasnije vidjeti što će s njim.

Kod kuće je pala jednoglasna odluka: „Ostaje kod nas! Potražiti ćemo njegove roditelje, a dok ih ne nađemo, biti će naš sin.“ Tako je počela duga i mučna potraga za njegovim pravim roditeljima, koji su očigledno živjeli na "neprijateljskoj" strani, u Gruziji. Dječak se prisjećao samo fragmenata iz vlastite prošlosti; ponekih epizoda iz dotadašnjeg života. Tek se mutno sjećao mjesta na kojem je prije živio i kako je došlo do toga da je odvojen od obitelji.

Sada je njegova mama bila jedna Abhazijka, a njena kuća i obitelj utočište u kojem se osjećao zaštićen.

Potraga se nastavljala. Ljudi su se javljali s različitim pričama i detaljima kojima su nastojali pomoći „roditeljima“, ali pomak nije bio na vidiku. Bila je to još jedna u nizu tragičnih posljedica rata: djeca koja ostaju bez roditelja, roditelji koji su u ratnom košmaru izgubili djecu.

S druge strane, dječak nikako nije mogao razumjeti zašto se svi toliko grčevito trude da pronađu njegove roditelje. Ta, on je bio kod svoje „mame“! Godine su prolazile i on je već i završio školu. I onda, kako to često biva, kada je i posljednja nada izgubljena... Preko jedne žene koja je imala rodbinu u Gruziji, u selu su čuli neke priče koje su veoma nalikovale fragmentima priča koje je dječak nekada ispričao. Uslijedili su liječnički testovi koji su trebali utvrditi dječakovo porijeklo. Na ogromnu radost prave majke, izmučene dugogodišnjom potragom za sinom, a s kojom je u međuvremenu uspostavljen kontakt, dokazano je da je dječak njen sin!

Kratko nakon toga, praćeni televizijskim kamerama, pravi roditelji su dočekali dan da mogu zagrliti svoga sada već odraslog sina. Mladić je došao u pratnji svoje abhazijske „majke“ na abhazijsko-gruzijsku granicu i tu se konačno, nakon mnogo godina, opet pridružio svojoj porodici.

Ubrzo nakon toga priređena je proslava s počasnim gostom – dječakovom abhazijskom majkom, koja ga je bila prihvatila s majčinskom ljubavlju, iako je znala da je Gruzijac, te poduzela sve da mu pomogne pronaći svoju pravu obitelj.

Od toga je prošlo nekoliko godina. U medijima se u međuvremenu pisalo da se vrlo skoro ipak vratio svojoj abhazijskoj „porodici“, te da od tamo redovito posjećuje roditelje i rodbinu u Gruziji

(Priču je ispričala Irina Kwekweskiri iz Centra za kulturu mira Zurab Abtscha u Abhaziji.)