Budimo ljudi!

“Колико је лишћа на дрвећу у Србији, толико је и песама на уснама тог народа. Под круном ових стабала скупљају се сваке године представници градова око кнеза Милоша. У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али та је грана врло слабо повезана са иструлелим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепших дрвећа у Европи.»

Ханс Кристијан Андерсен

DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu.

Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja.

Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja.

Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog.

Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom.

Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bio hrom.

Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT...

Најмилији ђак

Пре много година чуо сам причу једне учитељице. Звала се госпођа Томпсон.

Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је испричала једну лаж.

Попут већине учитељица, рекла је деци да их све подједнако воли. Али то је немогуће, јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту седео дечак по имену Теди Стодард.

Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно.

Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је госпођа Томсон

заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском на његовим задацима. У школи, где је госпођа Томсон предавала, наставник је на крају године био дужан да, пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.

У првом разреду, за Тедија је писало: "Теди је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га."

У другом разреду: "Теди је одличан ђак, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна."

У трећем разреду: "Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће лоше да се одрази по њега."

У четвртом разреду: "Теди се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу."

Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели Божићне поклоне умотане у украсне папире, сви, осим Тедија, који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну браон папирнату кесу.

Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је остао последњи после школе да би јој рекао: "Госпођо Томпсон, данас сте мирисали као некада моја мајка."

Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их учи.

Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду. Поред тога што је слагала да подједнако воли сву децу, Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.

Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са Дипл. Инг. Теодор Ф. Стодард.

Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и др. Стодард јој је шапнуо: "Хвала, госпођо Томпсон, што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу да постигнем нешто у животу."

Госпођа Томпсон је, са сузама у очима, шапнула: "Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе нисам умела да учим друге."

Ко ће где?

Мала девојчица је причала са својом учитељицом о китовима.

Учитељица је тврдила да је физички немогуће да кит прогута човека зато што је, без обзира што је кит тако велики, његово ждрело веома мало.

Девојчица је упорно тврдила да је Јону прогутао кит.

Иритирана, учитељица је поновила да кит не може да прогута човека, јер је то физички немогуће.

Девојчица је рекла:

- Е, кад одем у рај, питаћу Јону!

Учитељица је упита:

- А, шта ако је Јона отишао у пакао?

Девојчица одговори:

- Онда га Ви питајте.

Малина

По завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).



Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.

Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.

-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?

Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:

- А где живи отац Серафим?

А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.

Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.

- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!

Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:

- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.

А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.

Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:

- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.

-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.

- Ето, кажу да ти твориш чудеса.

- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.
Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.

Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!

А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.

- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !

Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:

- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!

Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:

- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.

- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…

Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.

Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.

А архијереј, само што су одмакли каже својима:

- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.

Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:

- Велики, велики угодник!

А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.



Из сећања о светом Серафиму Саровском.

Пријатељ народа

Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.

А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.

Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:

- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!

- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...

На то Старац одговори:

- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.

Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.

Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:

- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?

- Новца за шта...?! – упита Старац.

- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.

- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.

Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.

- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.

Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.

Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:

- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.

Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.

У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.

- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.

Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.

Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.

Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.

Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Но тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.

- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.

- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.

- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!

- Вашу, височанство, вашу...

- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!

Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.

- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!

Затим се јасно зачуше повици споља:

- Живео краљ! Живео!

- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.

Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:

- Живео краљ! Живео!

- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.

- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!

- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...

И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.

- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.

Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.

Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.

Хвала Ти, Исусе!

Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе, ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.

Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.

Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава од ње и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.

Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“

Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“

Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.

Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“


И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“.

И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“

У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.

Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи у рукама белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.

Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.

Празне шкољке

Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:

- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...

- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.

- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.

- Шта ти то толико смета код њега?

- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...

Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.


Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.

- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...

Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.

Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.

Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:

- Оче, шта ми је чинити?

Старац, претходно мало поћутавши, рече:

- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.

- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.

- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.

- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!

И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.

- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.

- Не разумем, Старче...

Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:

- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.

Лутрија

Купи неки трговац од сељака магарца за сто новчића. Сељак је био дужан да му га сутрадан доведе. Поштујући договор, он дође код њега, али без магарца.

- Извините, магарац је угинуо.

- У реду, вратите ми мојих 100 новчића!

- Не могу... Потрошио сам их.

- Па ништа, оставите ми угинулог магарца.

- Али, шта ће вам он? – упита изненађено сељак.

- Даћу га на лутрију.

- Па не можете мртвог магарца дати на лутрију!?!

- Могу, верујте... Једноставно нећу ником рећи да је мртав.

Након месец дана наиђе сељак на трговца.

- И шта је било са мртвим магарцем?

- Урадио сам како сам и рекао. Продао сам 500 тикета, сваки у вредности два новчића, и зарадио сам 998 новчића.

- Шта? И нико се није бунио?!

- Јесте један... Онај који је освојио магарца. Био је веома љут... Но њему сам вратио његова два новчића.

Vladika Nikolaj Velimirovic - "Kasijana"

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.


Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.
- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...





„Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.“


"Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута."


„Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!“

Патријарх српски Павле



Бог да му душу прости и подари Царство Небеско.
Вјечнаја памјат.

Дрво

Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.

Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.

А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.

Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.

Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.

Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.

Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.

Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.

Просјакиња

Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:

- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?

- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.

Мајка се за тренутак замисли, па рече:

- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?

Петар мирно кимну главом у знак одобравања.

Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.

- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.

Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.

Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.

Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.

- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.

- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.

У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:

- Нема на чему, мајко!

Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.

Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.

А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.

Љубав према непријатељу


Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:


- Дај му да пије.


Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:


- Дај му да пије.



Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)


У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

Породица





Залетела сам се у странца док је пролазио:
- О, опростите ми, молим вас! - био је мој одговор.
Он је рекао:
- Молим Вас, опростите ви мени, нисам вас видео.
Били смо тако учтиви, тај странац и ја. Отишли смо својим путем и поздравили се.
Али код куће се причала другачија прича: како смо третирали своје вољене, младе и старе.
Касније тога дана, док сам спремала вечеру, мој син је стао иза мене врло тихо.
Кад сам се окренула, готово сам се сударила с њим.
- Макни ми се с пута! - рекла сам уз вику.
Он је отишао, а његово мало срце се сломило. Нисам схватила колико сам оштро говорила. Док сам лежала будна у кревету, тихи Божји глас ми је проговорио:
- Док си делила са странцем уобичајену уљудност, твоја породица коју волиш, била је повређена. Иди и погледај на кухињски под, наћи ћеш цвеће поред врата. То цвеће је твој син донео за тебе. Убрао их је сам - ружичасто, жуто и плаво. Стајао је врло тихо да не поквари изненађење, ниси видела сузе које су испуниле његове мале очи.
Тада сам се осетила тако маленом, и сузе су ми почеле тећи низ лице. Тихо сам отишла и клекла поред његовог кревета:
- Пробуди се, малени, пробуди се! - рекла сам.
- Јеси ли ти убрао за мене ово цвеће?
Смешио се:
- Нашао сам их напољу, код дрвета. Убрао сам их зато јер су лепи као ти. Знао сам да ће ти се свидети, посебно плави.
Рекла сам:
- Сине, јако ми је жао што сам се онако понела данас, нисам требала да вичем тако на тебе.
Рекао је:
- О, мама, у реду је. Свеједно те волим.
Ја сам рекла:
- Сине, и ја тебе волим, и волим цвеће, посебно плаво.

* * *


Јесте ли свесни да, ако умремо сутра, фирма, за коју смо радили, лако нас ускоро може заменити. Али породица, коју остављамо иза себе, осећала би губитак до краја њихових живота.

И молим те, размисли! Уносимо се у посао више него у своје породице; зар не мислиш да то није мудро улагање?
Дакле, шта је суштина приче?
Знаш ли шта значи реч породица?

Породица = Мајко и оче, волим вас!

Две категорије људi


Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.


(Старац Пајсије, из књиге “Сузе за свет”)

Вредност човека


Један познати говорник је један свој семинар започео тако да је у руци држао новчаницу од 20 долара. У простору, где је било присутних 200 слушалаца, питао је:

- Ко од вас жели ову новчаницу?

Руке су се почеле дизати у вис. Рекао је:

- Прије него вам дам ову новчаницу, дозволите ми да направим следеће.

Притом је згужвао новчаницу и поново је дигао у вис. Упитао је:

- Ко још увек жели ову новчаницу?

Руке су још увек биле у зраку.

- А шта ако направимо ово? – бацио је новчаницу на под и почео је газити, а потом је покупио згужвану и упрљану.

- Ко је од вас жели сада?

Руке су још увек биле подигнуте.

- Пријатељи моји, данас смо научили веома драгоцену лекцију – рекао је. – Без обзира шта направим с новцем, још увек га желите, јер новчаница није изгубила своју вредност. Још увек је вредна 20 долара. У животу много пута паднемо, будемо изгужвани, озлеђени и на тлу, у прљавштини; и све то заједно са одлукама које доносимо и околностима у којима се нађемо. И тада мислимо да не завређујемо љубав, топлину и да смо недостојни сами себе. Међутим, независно од тога шта се догодило или шта ће се догодити са вама, никада нећете изгубити своју истинску вредност. Упрљани или чисти, изгужвани или посве уређени, још увек сте непроцењиви... особито за оне који вас воле.


Величина вашег живота не извире из тога шта направимо или кога познајемо, већ из тога КО СМО!

Месечева соната



Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?

Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?

Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.

Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.

Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.

Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.

Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.

Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.

Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.

Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:

- Дала бих све само да могу да видим месечину.

Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.

Најпосле, та он је могао да види!

Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!

Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).

У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.

Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.

Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.

Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.

Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.
Користећи своја осећања, Бетовен, композитор који није могао да чује, осликао је, кроз своју предивну музику, лепоту ноћи која се купала у месечини, за девојку која то није могла да види својим очима.


[You must be registered and logged in to see this link.]