Budimo ljudi!

Богатство и сиромаштво

Једног дана један добростојећи отац одвео је свог сина да проведе дан и ноћ с веома сиромашном породицом. Другог дана, на повратку кући, отац приупита сина о томе како је он доживео тај сусрет са сиромаштвом и шта мисли о свему томе.

Дечак одговори:

- Тата, ово је једно велико искуство за мене! Видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом а они имају реку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров а они имају небо и месец и звезде; ми имамо красан трем с великим вртом а они иза куће имају читаву шуму.

И док је све то син говорио, отац је од запрепашћења остао без речи.

На крају син још дода:

- Хвала ти, тата, што си ми показао колико смо сиромашни!

Кутијица с бригама

Као мала била сам превише осећајна и увек спремна да поверујем како ме други исмејавају. Да би се излечила од те слабости, бака ми је дала једну лепу кутијицу, коју је назвала «Кутијица с бригама».


- Сваки пут кад допаднеш брига - објаснила ми је, - или осетиш неку тежину у срцу, напиши своју бригу на један папирић и стави га у кутију.

Једног дана смо отворили «Кутијицу с бригама» и читали папириће с великом озбиљношћу: « Марија ми није рекла добар дан, сигурно је помислила нешто ружно о мени. Катарина ме није приметила, вероватно ме не воли. Димитра ми није честитала Имендан, сигурно је равнодушна према мени... «



На крају сам се почела смејати. Све ми се то учинило празно и небитно.

Године су прошле, али сам кутијицу задржала. Кад наиђе какав тренутак кризе, настојим да сагледам ствари онаквим какве јесу и цео монолог завршим смејући се.

Та моја горчина је свакако за «Кутијицу с бригама». То је брига коју сам увећала, којој сам допустила да ме окружи и да шири нерасположење по целој кући.

И друга моја брига је за кутијицу, јер потиче од безумних, неприземљених мојих прохтева, којима допуштам да гуше моју радост, тако да ни моја деца, ни супруг, кад ме виде, не налазе преко потребни подстрек.

И још једна моја брига је за кутијицу, која настаје услед мог брундајућег расположења, и која ме осамљује, па остајем слепа за потребе оних око мене, што вапе за мојом помоћи, само кад бих нашла времена да се осврнем.

Откуда у нама таква склоност према смешним бригама, које помрачују наша лица и доносе немир у наше домове?

Помислимо ли икад како наше ненасмешено лице умара наше укућане?
Појмимо ли уопште да наша намраченост тера наше вољене из њихове луке?

И кад покажемо једно такво лице, меланхолично и осорно, мајчинско и супружничко, тада... Боже мој!

И још нешто? Што не гледамо на наше бриге микроскопом вере? Да! Микроскопом вере, и тада ћемо добити прегршт одговора, и моћи ћемо се смејати и славити.

Шта кажете? Да начинимо и ми једну кутијицу за наше бриге? И ко зна? Можда се и нама неке учине испразне а неке смешне,

неке безначајне,

неке недостојне речи,

те да поново повратимо радост у наш живот и да вратимо осмех на лица наших вољених.

Шта кажете?

Заиста, није ли вредно труда?

Маестров додир

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

"Колико нудите, добри људи?" - викнуо је.

"Ко ће почети да лицитира?"


"Један долар, затим два. Само два?"

"Два долара, а ко ће понудити три?"

"Три долара, први пут; три долара други пут; иде за три... али не ..."

Из неке просторије отпозади дошао је седокоси човек и поклонио се. Онда је, пошто је обрисао прашину са старе виолине и затегао опуштене струне, засвирао једноставну и пријатну мелодију као кад анђео пева Божићну песму.




Музика је престала, а аукционар је тихим и мирним гласом питао:

"Колико нудите за ову стару виолину?"

И држао ју је са наклоном.

"Хиљаду долара! Ко даје две хиљаде? Две хиљаде; ко нуди три...? Три хиљаде први пут, три хиљаде други пут... Продато је" – рекао је.

Људи су се веселили, али су неки викнули:

"Не схватамо баш најбоље шта је променило њену вредност?"

Брзо је стигао одговор:

"Додир Маестрове руке."




И човек неуредног живота, упрљан грехом, јефтино се нуди гомили која не размишља. Исто као та стара виолина. Тањир потажа, чаша вина, једна игра и он наставља пут. Одлази једном, и одлази други пут, одлази и за мало да оде.

Али долази Господ и глупа гомила никада не може у потпуности да схвати вредност душе и промену коју је изазвао додир Господње Руке.

Бродолом

Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.


Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси. Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину, очекујући да се појави помоћ. Уморивши се од тог ишчекивања, на крају је одлучио да од брвана који су пливали по води, сагради себи колибицу, која ће га штитити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.

Једнога дана, враћајући се из уобичајене потраге за храном, он угледа своју колибицу у пламену. Чинило му се да се димни језици уздижу до неба. Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао. Целим његовим бићем овладали су туга и бес.

- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.

Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета. Дошли су да га спасу.

- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.

- Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.


[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]


Када ништа око нас није како треба, онда је веома лако пасти духом. Но, веру не смемо губити јер се за нас Сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо. Уколико се твоја колибица поново запали и до темеља изгори, сети се да то може бити димни сигнал који призива милост Божју.

Банка времена

Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун 86.400 евра. Шта ћете направити?


Прво правило: Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се навече! Не смете варати, нити пребацити новац на неки други рачун. Имате га право потрошити искључиво током ток истог дана али не заборавите да свако јутро кад отворите очи банка вам отвара нови рачун од 86.400 евра за тај дан и тако сваки дан.

Друго правило: Банка може прекинути ту "ИГРУ" без упозорења! У било којем моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно затвара.

По мом мишљењу, несумњиво ћете добијени новац трошити на забаву и куповину поклона онима које волите. Трудићете се да вам сваки евро донесе срећу и задовољство.

Па где има таква банка?

Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРЕМЕ! Свако јутро кад се пробудимо наша животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за тај дан до спавања. Што нисмо проживели тај дан - изгубљено је. Јуче је заувек прошло!

Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило да банка може затворити рачун сваког минута, без упозорења. У било којем моменту живот може стати!

Шта ви радите са ваших 86.400 секунда на дан?

Живот је кратак, чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена на располагању.

Није важан капитал времена који још имамо у резерви; битно је употребити сваки делић живота најбоље што можемо.

Питање

Неки генерал, одевен у сјајну војничку одору и наоружан до зуба, уђе у храм те свештенику постави питање: постоје ли рај и пакао.

- Ко си ти? - упита га свештеник. Да ниси можда војник? Па који би те племић хтео у службу с таквим лоповским лицем?


Генерал се на то разбесни и ухвати за мач, а свештеник још дода подругљиво:

- Гле, па ти имаш мач; сигурно је зарђао и туп. Не можеш ме њиме ранити.

Генерал, црвен од гнева, извуче сабљу, спреман да свештенику одруби главу, кад му овај рече:

- Ето видиш, овде се отварају врата пакла.

Схвативши поруку, генерал се поклони и захвали свештенику, а овај му на то климну и рече:

- Ето видиш, овде се отварају врата раја.

Дечак и виолина

Живео једном један дечак. Обичан дечак. Весео и живахан. Много је волео да се игра с друговима, волео је да трчи по трави. Али највише на свету је волео слободу. Да, не чудите се. Не сладолед, не чоколаду, не цртане филмове, већ слободу. Ствар је у томе што је дечак имао врло строгу маму. Увече је терала дечака да свира виолину коју он није могао да смисли. Дечак је вредно свирао скале, али од тога му се одвратно ледило у стомаку и вртело му се у глави. Дечак је био послушан и много је волео своју маму. Али је био спреман да разбије ту одвратну виолину због које је морао да седи код куће. Његови другови су трчали на реку, а он је свирао виолину, они су у дворишту правили снежну тврђаву, а он је свирао виолину. Падале су кише, падао је снег, певале су птице, а он је свирао виолину. Једном је дечак скупио храброст и рекао својој мами да не воли да свира виолину и да никада неће постати музичар. Да хоће да учи децу сликању. Али мама није хтела ни да чује за то. Јер она је толико година маштала да ће њен син постати виолиниста.


И тада се дечак разболео. Била је то чудна болест. Сваки пут када би узимао у руке виолину, њему је почињало да отиче грло и он се гушио. Неколико пута је мама позивала хитну помоћ. Након што је лекар забранио дечаку да свира виолину, чудни напади су престали. Али мама није хтела тек тако да се преда. Накуповала је брдо дискова са снимцима виолинских концерта и приморавала сина да сатима слуша музику. Сматрала је да ће то допринети његовом духовном развоју. Али код дечака су поново почели чудни напади. Мама је морала да склони све снимке. А затим, дечак је одрастао и отишао у други град.

Тај град се налазио на обали мора. Ту је било врло топло и лепо. Цветали су кестени, руже су као грмље обавијале куће саграђене од белог камена.

Једном је крај мора срео девојку. Тај сусрет је променио цео његов живот. Сада би често себе ухватио како мисли на њу. Чека тренутак када ће је видети. Она није била лепа оном упадљивом лепотом која је прихваћена у друштву. Али њен искрен поглед, благ глас, нежан осмех изазивали су у његовом срцу талас милине.

Једном су седели крај мора. Било им је лепо заједно, ћутали су, гледали море и ћутали. А затим је она рекла:

- Донела сам ти поклон.

- Велики?

- Велики.

- Дај га онда овамо.

Устала је, отворила спортску торбу и из ње извукла... виолину.

Он се скаменио.

Ево она узима виолину, ставља је на раме, притиска брадом. Сада управо приноси гудало жицама. Ево... Али он то више није могао да поднесе. Страшни грч је притиснуо његово грло. Ухватио је грло рукама, беспомоћно гутајући устима ваздух, и појурио трком.

- Даље одавде, што је могуће пре и што даље, од те виолине, од те жене. Како је могла с њим тако да поступи? Како је смела!

А девојка је остала да стоји на обали мора, сама и с виолином у рукама. Губила се у нагађањима.

Три године девојка је долазила до мора и дуго посматрала обалу, гледајући у даљину. А затим се удала.

Драги камен

Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.


Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим.

Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи мудру жену. Кад је нађе, даде јој камен и рече:

- Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми са таквом лакоћом даш овај скупоцени камен.

Перје на ветру




Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. И, зажаливши у тренутку, осетила је спремност да учини било шта само да повуче своје речи назад. Изрекла их је импулсивно, у моменту непажње, ни не промисливши унапред какав би учинак могле произвести.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.


Старица је рекла:

- Мораш учинити две ствари, да би могла исправити ствар. Једна од њих је изузетно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја и у сваком од њих начини мале рупе. Затим, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перо. Када завршиш са тим, врати се опет мени и рећи ћу ти која је друга ствар.

Млада жена се вратила кући, да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући с прага на праг. Прсти су јој се смрзнули, јер је ветар био много оштар. Међутим, она је неуморно ишла даље тамним улицама...

Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе жене. Била је исцрпљена, али је осећала извесно олакшање, надајући се да ће њен труд бити награђен.

- Моји јастуци су празни. Остављала сам испред сваког кућног прага по једно перо.

- Сада – рече јој старица, - иди назад и врати пера у јастуке, тако да све буде као и раније.

Млада жена је погледа с неверицом.

- Та... ти знаш да је то немогуће! Ветар је засигурно одувао перје са прагова! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.

- Истину збориш – рече јој старица. Никад не заборави: свака твоја реч је попут пера у ваздуху. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен, неће вратити речи у твоја уста. Увек мотри на себе док изабираш речи и пази на њих кад си у друштву оних које волиш.

Прича о два брата



Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.


С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би:

- Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?

Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога.

То се често догађа! У дубини сваког од нас крије се ружа. Квалитети које нам је Бог подарио на дан рођења, расту међу бодљикама наших погрешака. Многи међу нама, када мисле о себи, виде само своје погрешке. Очајавамо, мислећи да сигурно нећемо постићи ништа важно у животу. Заборављамо залити ДОБРО које је у нама и на крају оно умире. Нисмо свесни наших могућности. Понекад не видимо ружу која се крије у нама; зато нам је неко други треба показати.

Највеће добро које једна особа може учинити је проћи кроз трње и наћи ружу у души неке друге особе.

То је права љубав према свом ближњем, да, уз све његове мане, откријемо и све његове квалитете. Помоћи му да преброди своје грешке и оствари своје снове, открити му ружу која живи дубоко у њему и која се полако пробија кроз трње и на крају процвета стотинама цветова. Наш задатак на овом свету је помоћи другима показујући им њихове руже, а не трње, и само тада ћемо моћи дати и осетити љубав према свим људима. Ако нам то успе, онда ће и у нашем властитом врту процветати ружа!

Јерменин и син



На самрти позва стари Јерменин свога сина, па га доведе до прозора и упита шта види.

- Људе, одговори он.

Затим му пружи огледало да се погледа и упита га шта види.

- Видим себе, одговори син.

- Ето, сине! И прозор и огледало направљени су од истог стакла, с том разликом што се на стаклу од огледала налази танки слој сребра. И у животу је тако: где год се сребро нађе између људи, ту човек види само себе.

Велика и мала срца



Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.

Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.

- То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?


Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита:

- Колико новца имаш?

Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.

- Хоће ли бити довољно? - упита поносно. Желела бих старијој сестри купити поклон. Од када немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен.

Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.

- Узми и пажљиво понеси - рече девојчици.

Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.

Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:

- Ова је огрлица купљена у вашој трговини?

- Да, госпођице.

- Колико је коштала?

- У мојој трговини цене су ствар поверења; тичу се само мене и мојих купаца.

- Моја сестра је имала нешто ситниша... Сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!

Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.

- Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала.


Велика срца воле, мала траже да буду вољена.

Ехо



Један човек и његов син ишли су шумом. Одједном, дечак запе и, осећајући бол, крикну:

- Аххх!

Изненада зачу глас који је долазио с планине:

- Аххх!

Знатижеља га обузе, па дрекну:

- Ко си ти?

Али одговор који доби беше:

- Ко си ти?


Ово га наљути, па поново дрекну:

- Кукавицо!

Глас одговори:

- Кукавицо!

Дечак погледа оца и упита га:

- Тата, шта се ово дешава?

- Сине – рече отац, - обрати пажњу.

Тада отац викну:

- Дивим ти се!

Глас одговори:

- Дивим ти се!

Отац поново узвикну:

- Предиван си!

Глас рече:

- Предиван си!

Дечак је стајао изненађен, али још увек не схватајући шта се дешава.

Отац му објасни:

- Људи ово зову `ехо`. Али то је, у ствари – живот.

Живот ти увек враћа оно што ти дајеш. Живот је огледало твојих дела. Желиш ли више љубави, подај више љубави. Желиш ли више добра, подари више добра. Желиш ли разумевање и поштовање, тада разуми и сам поштуј. Ако желиш да људи буду стрпљиви с тобом и да те респектују, тада и ти буди стрпљив са људима и респектуј их. Ово правило односи се на сваки аспект живота.




Живот ти увек враћа оно што дајеш. Ток твога живота није случајност. Он је огледало твојих дела.

Прича о мишу...



Једног дана, миш је гледао кроз пукотину на зиду фармера и његову жену како отварају неки пакет.

- Какву храну би то могло садржавати? - питао се.

Али кад је открио да је у питању мишоловка, био је ужаснут.


Трчећи кроз двориште фарме, упозоравао је остале вичући:

- У кући је мишоловка! У кући је мишоловка!



Кокошка, квоцајући и чепркајући, подигне главу и каже:

- Господине Мишу, то је озбиљан проблем за тебе, али нема баш никакве последице по мене. Ја се због тога не могу узрујавати.

Миш се окрене прасцу и викне:

- Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!

Прасе је саосећало, али рече:

- Врло ми је жао, господине Мишу, али ја ту не могу ништа учинити осим молити. Буди сигуран да си у мојим молитвама.

Миш тада крене према крави:

- Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!

Крава рече:

- О, господине Мишу, жао ми је због тебе, али с мог носа неће фалити кожа.

Тако се миш вратио одбијен, погнуте главе, у кућу како би се сам суочио с фармеровом мишоловком.

Те ноћи зачуо се чудан звук у кући - као звук кад мишоловка ухвати свој плен. Фармерова жена пожурила је видети шта се ухватило. У мраку није видела да је мишоловка ухватила реп отровне змије. Змија ју је угризла. Фармер ју је брзо одвезао у болницу и кући се вратила с грозницом.

Како се грозница лечила свежом кокошјом супом, фармер је заклао кокошку. Али бoлeст његове жене се наставила па су је дошли посетити пријатељи и суседи. Да би их нахранио, фармер је измесарио прасе. Фармерова жена, нажалост, није се опоравила, умрла је. Дошло је толико људи на њену сахрану, да је фармер морао заклати и краву како би осигурао довољно меса за све њих.

Миш је то све гледао с великом тугом кроз своју пукотину на зиду.

Зато, кад идући пут чујеш да се неко суочио с проблемом и мислиш да те се то не тиче, сети се - кад је један од нас угрожен, сви смо у опасности.

Суви храст



Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”

„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.

„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.


„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”

Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.

„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”

Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:

„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи, тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”

Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

Невидљива сила

Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији. Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.


- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

- Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада – каже Тесла - док је света и века.

- Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

Хлеб и маслац



Пекар у селу је куповао маслац од оближњег сељака. Једног је дана извагао количину купљена маслаца и установио да ју је сељак смањио, иако му је зарачунао исту цену. И тако је пекар оптужио сељака за превару.


На суду је судија упитао сељака:

- Имате ли проверену вагу и тегове?

- Немам - одговорио је сељак.

- Па како онда мерите количину маслаца којег продајете?

Сељак је одговорио:

- Кад је пекар почео од мене куповати маслац, сматрао сам да бих требао од њега куповати хлеб. Почео сам користити његов хлеб од пола килограма као утег за моју вагу, кад сам вагао маслац. Ако је тежина мојег маслаца мања, онда је томе крив пекар.

Прича свих генерација

Била једном три стабла на брду у шуми. Разматрали су своје наде и снове када прво стабло рече: "Једног дана, надам се, ја ћу постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен предивном резбаријом и свако ће моћи видети лепоту."

Тада друго стабло рече: "Једног дана ја ћу бити моћан брод. Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до крајева света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа."

Коначно, треће стабло рече: "Ја желим нарасти и бити највишље и најравније стабло у шуми. Људи ће ме видети на врху брда, гледаће на моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сетити".


Након неколико година молитви о њиховим сновима да постану стварност група дрвосеча дође до стабала. Један дође до првог стабла и рече: "Ово изгледа снажно стабло, мислим да ћу бити у стању продати дрво тесару." И почне сећи стабло. Стабло беше срећно. Знало је да ће тесар умети да од њега направи ковчег за благо.

Код другог стабла дрвосеча рече: "Ово стабло изгледа снажно; продаћу га бродоградилишту." Друго стабло беше срећно. Знало је да је на путу да постане моћан брод.

Када дрвосеча дође до трећег стабла, стабло беше уплашено. Јер, ако га посеку, његови се снови неће остварити. Један од дрвосеча рече: "Не требам ништа посебно од свог стабла, па ћу узети ово. И он посече стабло.

Када прво стабло доспе код тесара, направише од њега јасле за храњење стоке. Ставише га у шталу и напунише сеном. То није било оно што је он молио.

Друго стабло је искориштено за израду малог рибарског брода. Завршише његови снови о моћном броду који носи краљеве.

Треће стабло је исечено у велике комаде и остављено само у мраку.

Године су прошле, стабла заборавише своје снове.

Једног дана, човек и жена дођу до стаје. Она се породи и ставише дете у јасле које су направљене од првог дрвета. Човек је радије желео да је могао направити колевку за дете, али и ове јасле ће морати послужити. Стабло је, видећи лепоту дететову и његову необичност, осетило важност овог догађаја, предосећајући да у себи чува непроцењиво благо свих времена.

Годинама касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих беше уморан и оде спавати. Док пловљаху по води, подиже се велика олуја и стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Људи пробудише спавајућег човека; он устаде, рече "МИР" и олуја утихну. Тада стабло увиде да је носило краља над краљевима.

Коначно, неко дође и узме и треће стабло. Ношено је кроз улице док су се други људи ругали човеку који га је носио. Када дођоше до места, човек беше прибијен на стабло и подигнут у вис да умре на врху брда. Када недеља дође, стабло увиде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Бога, јер Исус беше разапет на њему.


Порука ове приче: Када ствари не иду на вашу руку, увек знајте да Господ има план за вас. Ако му верујете, Он ће вам дати велике дарове. Свако стабло добило је шта је хтело, само не на начин како је замислило. Ми не знамо увек шта Господ планира за нас. Знамо да Његови путеви (начини) нису наши путеви (начини), али Његови путеви (начини) су увек најбољи.

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca... i kafe...

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste. Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste. Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. «Sada!», rekao je profesor, dok je smeh zamirao, «hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.»
Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. «Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.»