Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Hulda Regher Clark " Terapija (lek) za sve bolesti "


[You must be registered and logged in to see this link.]

Kako pobijediti rak alternativnom medicinom
(LOTHAR HIRNEISE)


Ovdje imate priliku pročitati izuzetan intervju s Lotharom Hirneiseom (objavljen u listopadskom izdanju časopisa Ode, 2003. godine) poznatim specijalistom za pitanje raka koji je u potrazi za uspješnim metodama liječenja proputovao cijeli svijet. Njegovom je umu pomogla činjenica zato što nije liječnik, a kako bi ostao otvoren, te kako bi mogao doći do važnog otkrića: SVATKO MOŽE NAĆI RJEŠENJE ZA RAK uz osnovni preduvjet - snažno samopouzdanje!

Rak je jedna od bolesti suvremenog društva koja najviše zastrašuje, odnosno koja se smatra smrtnom kaznom.

TUMOR JE RJEŠENJE PROBLEMA!

Razgovarali smo već sat vremena kada se L. Hirneise nagnuo kao da mi želi reći nešto u povjerenju. Smrtno ozbiljnim tonom rekao je: „Tumor je rješenje tijela na neki problem. Tumor nastane jer osoba više ne proizvodi dovoljno adrenalina koji je potreban za razbijanje šećera. Suvišak šećera je opasan i zato tijelo stvori tumor. A tumori fermentiraju, tj. izgaraju šećer. Također koriste i mnogo energije (šećera) jer je njihovo dijeljenje stanica ubrzano. Zbog toga tumori rastu tako brzo.

Stanice raka funkcioniraju kao stanice jetara, samo mnogo učinkovitije. Tako tumor pomaže kako se osoba ne bi uistinu razboljela. Uvijek govorim ljudima: ‘Tumor nije vaš problem, tumor je nevjerojatno genijalno rješenje na dijelu vašeg tijela. Kad ozdravite, tumor sam po sebi nestaje što je razlog da ga ne treba odmah odstraniti operacijom. Prvo morate obaviti detoksikaciju. Ako tumor nastavi rasti, a što se skoro nikad ne dogodi, uvijek ga se može operirati i kasnije.”

Ta je vizija Lothara Hirneisea provokativna, ali i puna nade!

Pretpostavlja kako je sastavni smjer evolucije čovjeka da tijelo stvara tumore zbog opstanka: „Na primjer, previše šećera u stanicama uzrokuje sljepoću, kao što je slučaj kod dijabetičara. Rješenje je stvaranje tumora. Infekcija u vašim crijevima je također potencijalna opasnost. Ako postane prevelika, crijeva se blokiraju. I opet je rješenje stvaranje tumora koji proizvodi enzime koji zaustavljaju širenje infekcije i zacjeljuje bolest. Takav tumor tada često sam po sebi nestaje. Većina se oboljelih od raka iznenade kad saznaju da imaju tumor.

Bili su godinama zdravi, nikad nisu imali povišenu temperaturu, nikad nisu trebali liječnika, a sad najednom imaju tumor. Od kuda je došao? Tumor im je pomagao da ostanu zdravi, dok se jednog dana sve nije urušilo.”

Lothar Hirneise nije liječnik, ali posjeduje pionirsku i dobro potkrijepljenu viziju o raku. Pomoću razumnog i pedantnog promišljanja pripadnika njemačke kulture, njegova je istinska snaga logičko zaključivanje. Hirneise je čovjek istraživačkog duha i čvrstih temelja, čovjek što je krenuo neuobičajenim putem, te na kraju postao utjecajan, iako donekle kontraverzan specijalist za rak u Njemačkoj.

Još prije deset godina L. Hirneise je bio stručnjak za borilačke vještine i učitelj kung-fua. Bio je i vlasnik uspješne trgovine sportskih potrepština. Trgovinu je prodao 1996.g. te ostvario pristojnu zaradu, a svojoj je supruzi Chris i sinovima obećao je kako će nakon godina teškog rada i nakon previše putovanja naposljetku provoditi više vremena s njima i kod kuće. Tada je njegov dobar prijatelj obolio od raka. Nastavlja dalje Lothar: „Prije sam bio vlasnik sportske trgovine i 10 sam godina radio po bolnicama. Bio sam educirani terapeut, a studirao sam i psihoterapiju 4 godine. Tako da je bilo logično kad me je moj prijatelj pozvao u pomoć, jedino što tada nisam znao mnogo o raku.

Krenuo sam u potragu za informacijama i susreo se engleskinjom Lynne McTaggart, osnivačicom časopisa „Što vam liječnici ne govore” (What Doctor’s Don’t Tell You) i autoricom istoimene knjige. Prisustvovao sam kongresu koji je organizirala u Londonu o alternativnom liječenju raka. Nekoliko je govornika pričalo ezoterije, ali bio sam zadivljen rezultatima njihovih istraživanja.”

Konferencija „Što vam liječnici ne govore” označila je početak intenzivne potrage za obećavajućim terapijama raka. Imao je vremena i novca, one „jedinstvene kombinacije koja nije dana većini ljudi” i počeo je čitati sve do čega je mogao doći. Lothar nastavlja: „Gotovo sam do ludila dovodio Chris. Svaki sam put bio blizu potencijalno obećavajućem lijeku. Skočio bih u avion i otišao: u Meksiko, Rusiju, Kinu, Bahame, SAD, putovao sam po cijeloj Europi, … gdje sve nisam bio?”

Udruga LJUDI PROTIV RAKA

Ta je potraga na kraju dovela 1997.g. do osnivanja udruge LJUDI PROTIV RAKA (Menschen gegen Krebs) koja je djelomično bila nadahnuta istoimenom američkom organizacijom (People Against Cancer) koju je osnovao Frank Wiewel. Franka je Hirneise susreo na Londonskoj konferenciji.

Udruga „Ljudi protiv raka” objavljuje novosti, organizira predavanja, radionice i konferencije, te nudi telefonske konzultacije i savjete putem e-maila. Možete postati član i ostvarivati prednosti njihovih usluga za 60 Eur GODIŠNJE! Hirneise za svoje savjete ne naplaćuje dodatne iznose. Čini se kako među oboljelima postoji velika potreba za nezavisnim informacijama, a koje tako nedostaju u medicinskom svijetu!

KLASIČNA MEDICINA I LIJEČNICI

Priča nam nadalje L. Hirneise: „Većina liječnika su dobri profesionalci, koji istinski žele pomoći svojim pacijentima. Ali, … oni rade u lošem sustavu.

Poslije svega, od koga liječnici dobivaju informacije? Prvo, od sveučilišnih profesora. A kako se postaje profesorom? Radeći unutar establishmenta, ponavljajući ono što je već prije rečeno. Nema drugog načina da netko postane profesor u znanstvenoj zajednici. Tako svaki liječnik redovno prisustvuje konferencijama svojeg kruga djelovanja. Nisam bio niti na jednoj konferenciji a da nije sponzorirana od neke farmaceutske tvrtke. A onda postoje i stručni časopisi i trgovački žurnali. Puni su oglasa farmaceutske industrije. A još nisam niti spomenuo tko je vlasnik tih časopisa. Iz svega slijedi jedini mogući zaključak: unutar konvencionalne medicine nezavisnost je postala prošlost.”

Hirneise snažno podržava integralni pristup liječenju raka, a što uključuje i nezapadne metode: „Svih tih godina dok sam radio u bolnicama, nisam nikad čuo nekoga da govori o alternativnim načinima liječenja raka. Prosječni liječnik ne zna ništa o liječenju raka u Rusiji, Indiji, Kini ili Južnoj Americi. Ako bih upitao liječnike o takvim tretmanima, oni bi mi odgovorili: „Da to funkcionira, već bi čuli za to“. Ali baš u tome je stvar: o takvim metodama liječenja ništa se ne objavljuje u časopisima koje ti liječnici čitaju. To je način kako sustav sam sebe održava.

Onkolozi ne znaju ništa o tomu. Iskreno, mislim da riječ ‘onkolog’ nije prikladna za većinu liječnika koji se bave rakom. Prikladnije bi bile riječi „kemoterapeut“ ili „radioterapeut“ - najčešće se samo time bave.”

Svaki uspješan našin liječenja raka sadrži tri sastojka: potpunu detoksikaciju, promjenu prehrane i duhovni rad na sebi.

HEMOTERAPIJA

Rano je ujutro, 8 i pol, sjedimo i doručkujemo u uredu L. Hirneisea na najvišem katu njegove ukusno uređene kuće pogledavajući na brežuljke što se prostiru uokolo Stuttgarta. Nova tema je načeta: kemoterapija. Najnovije djelo Hirneisea je knjiga provokativnog naslova: Kemoterapija liječi rak i Zemlja je ravna ploča” (izdali: Sensei Verlag, 2002., Nexus, 2005.).

Hirneiseova vizija ne ostavlja puno mjesta za izmišljanje: kemoterapija, terapija kojom je svakodnevno pod vrgnuto tako veliki broj pacijenata, ne funkcionira.

“Mogu zamisliti kako bi kemoterapija mogla u određenim slučajevima omogućiti privremeno rješenje, ali u svakom slučaju kao dio potpunog protokola koji uključuje detoksikaciju, prehranu i mentalno-duhovnu podršku. Međutim, protivim se načinu na koji se primjenjuje otrov. Ako se slijedi sadašnji protokol liječenja ljude se ubija. Točka.

Štoviše, liječnici govore pacijentima kako će kad jednom tumor nestane oni biti zdravi. To ne samo da nije istina, to je glupo. Usput rečeno, poznajem mnogo liječnika i mnogi su mi liječnici prijatelji, i kad smo vani na piću, priznaju mi kako nikad ne bi primijenili kemoterapiju na sebi ili na nekom članu svoje obitelji. Liječnici mi šalju pacijente jer znaju kako konvencionalna medicina ne funkcionira.“

Govore svojim pacijentima: „Moram vam dati ovo, ali to ne funkcionira. Otiđite do Hirneisea. A ipak i dalje nastavljaju raditi unutar sustava.

Nije li to šizofreno? Ali liječnik može mnogo izgubiti ako se udalji od sustava: novac, karijeru, profesionalni stav; svatko vam se divi i obraća ako ste liječnik. Štoviše, ako krenete protiv plime, ostat ćete bez zuba i izgrebat ćete nokte. Morate biti sposobni izdržati to.”

Hirneise je također veoma sporna osoba. Liječnici kažu da je lud, opasan ili još nešto gore. „Ali nisam još sreo liječnika koji mi je rekao: „Gospodine Hirneise, ono što ste napisali na 235 stranici nema smisla jer…“ Oni sa mnom ne vode znanstvene razgovore. Ali to nije niti iznenađujuće, ako ih upitam da mi navedu primjere oboljelih u poodmaklom stadiju bolesti koji su se izliječili pomoću njihovih metoda liječenja, oni zašute. S druge strane, mogu citirati na tisuće pacijenata i slučajeva kojima je bilo bolje iako su ti isti liječnici digli ruke od njih. Poznajem te ozdravljene, svaki dan se rukujem s njima.”

HIRNEISOVA ISKUSTVA

Hirneise je mnogo putovao, čitao, i razgovarao s liječnicima i pacijentima po cijelom svijetu. Posložio je svoje iskustvo i svoja istraživanja u dojmljive statističke brojke. I njegov je zaključak jasan: svaki uspješan način liječenja raka uključuje slijedeća tri sastojka: potpuna detoksikacija, promjena prehrane i mentalno-duhovni rad na sebi.

„U svakoj bolnici koju sam posjetio uvijek je bila ista priča. Oni koji su prevladali rak uradili su baš to. Viđao sam ljude na samrtnim posteljama, gdje se rak proširio na kosti, mozak, pluća, koštanu srž … i uspjeli su poboljšati svoje zdravstveno stanje. U završnom stadiju raka ne postoji medicina koja vas može spasiti – konvencionalna ili alternativna.”

„Naravno da se kemoterapija ne podnosi lako, ali je korjenita promjena nečije prehrane i životnog stila još teže izvediva. Zbog toga tako mali broj ljudi prežive rak.”

Ako je sve to tako jednostavno i neupitno, ZAŠTO veći broj ljudi ne OZDRAVLJUJE?

„Jer uspjeh zahtijeva disciplinu i napore. Zahtijeva da se oboljeli pokrenu, da postanu aktivni, razviju konstruktivan borbeni stav. Većina ljudi odabiru lakši put: kemoterapija, zračenje ili operaciju. Ljudi govore: „Kako to mislite lakši put? Da li znate kako je užasna kemoterapija?“ Naravno da primanje kemoterapije nije zabavno, ali korjenita promjena životnog stila i prehrane je još teža. Zbog toga tako malo ljudi preživi rak.”

„Prvo je na redu detoksikacija, zatim pravilna prehrana i ostati sretan. To govorim oboljelima, a oni mi odgovaraju: Što? Ja plačem, kako da budem sretan? Jeste li potpuno poludjeli gospodine Hirneise? Posvuda imam tumore, ne mogu niti hodati, a vi mi govorite da bih se trebao zabavljati?“

„Tada im kažem kako će se dogoditi jedna od dvije moguće stvari: ili ćete umrijeti ili ćete ostati živi.

Ako ćete umrijeti, bolje je da se u zadnjim danima života zabavljate, zar ne? Ako ćete ostati živi, opet je bolje da se zabavljate, jer nema ničeg boljeg od smijeha za vaš imunološki sustav.

Znam da zvuči ludo, ali dobro se zabavljam s ljudima koji mi dođu. Nedavno sam održavao seminar s oboljelima u završnoj fazi bolesti i rijetko da sam se tako dobro nasmijao.

Zadovoljenje ega, novac ili seks vladaju svijetom. Oboljeli od raka su vjerojatno jedini ljudi koje to ne zanima. To je isto kao kad biste razgovarali s Papom ili Majkom Terezom. Mnogo sam naučio od njih. Oboljeli žive dan za danom. Žive toliko različito od ostalog čovječanstva.”

RAK NE MOŽE POSTOJATI BEZ STRESA!

Ako zabavan i ispunjavajući život daje važan doprinos izlječenju raka, pitanje je da li odsustvo svega toga hrabri bolest. Za Lothara Hirneisea rak započinje stresom: „Rak ne može postojati bez stresa. Sto posto nemoguće! Mnogo se razgovara o vrstama stresa, fizičkom ili psihološkom, ali za stanicu nije bitno otkuda stres dolazi.

Svaki oboljeli od raka ima problema sa šećerom. Inzulin transportira šećer do stanica. Adrenalin, a u manjoj mjeri kortizol i glukagon, ga odnose. Svatko misli da ako je pod stresom, da će imati višak adrenalina. To je istina, ali samo na početku. Ishod dugotrajnog stresa je manjak adrenalina. To je ono što se vidi kod oboljelih. Tako je stanica prepuna šećera koji se ne razgrađuje. Ta stanica umire. Šećer je otrov, previše šećera uništava arterije, bubrege i kosti. Tijelo se bori protiv takve opasnosti tako što stvara tumore kao zadnji pokušaj da se oslobodi suviška šećera.”

„Za neke ljude rješenje na stres, a koji vodi do problema sa šećerom, može biti promjena prehrane, jer je ona siromašna, dok će za druge rješenje biti u psihološkoj, odnosno duhovnoj sferi, jer na primjer imaju ozbiljne probleme u odnosima. To je razlog zašto dobra prehrana ne funkcionira kod svakoga, što navodi skeptike da izjave kako onda takva prehrana ne funkcionira. Ali to baš ovisi o podrijetlu stresa.

Zato je tako važno da se cjelokupna osoba uzme u razmatranje. Hoću reći: TREBA RAZGOVARATI S CIJELOM OSOBOM!“

„Frank Wiewel iz američke udruge „Ljudi protiv raka” kaže: „Dajte mi pola sata s oboljelim od raka i pronaći ću problem.“ Moja iskustva su slična. Nekad trebamo razgovarati satima, ali na kraju uvijek pronađemo problem.

Problem kod liječnika je taj da oni nisu plaćeni razgovarati s pacijentima. Ako dvije žene koje su oboljele od raka dojke posjete liječnika, za njega je problem jasan: rak dojke. Moje iskustvo je takvo da dva slučaja raka dojke mogu biti dvije različite bolesti. Ako netko tko izgubi dijete razvije rak prostate šest mjeseci nakon gubitka, bi li upotrijebili kemoterapiju da ga se izliječi?”

Prema iskustvima L. Hirneisea, ako oboljeli lociraju uzrok svog raka i istinski se žele promijeniti, mogu se izliječiti čak i oni koji su se našli pred vratima svoje smrti. Paradoksalno, proizvodnja adrenalina vrati se na normalne vrijednosti kad se ljudi opuste.

DIJAGNOZA "SMRTNE PRESUDE"

„Imam fotografiju žene iz Karlsruhea iz 1994.g. kojoj se rak proširio skoro po svim kostima i po koštanoj srži. Nije mogla niti ustajati iz kreveta a da joj neka kost ne pukne. Bila je već dugo na morfiju i samo što nije umrla. Ona je još uvijek živa i nedavno sam je posjetio. Živi normalnim životom, a da li možete biti bolesniji?

Poznajem drugu ženu koja je dva puta umrla i koja je također dvaput uskrsnula. Svećenik je bio kraj njene postelje kako bi joj dao posljednju pričest. I ona je dobro. U svojim je sedamdesetima, skija u Švicarskoj i ima ljubavnika koji je 20 godina mlađi od nje.”

I Hirneise je svjestan da ono što govori nije opće prihvaćeno, pa čak i da se ne može jednostavno shvatiti, ali da se mora dopustiti svakom da primijeni onu terapiju za koju se odluči nakon postavljanja dijagnoza.

„Najprije sam mnogo putovao po svijetu i tek sam nakon par godina shvatio bit, pa kako to onda mogu očekivati od nekoga nakon jednosatnog predavanja?” Trenutno Hirneise trenira 30 osoba koji će moći razgovarati i savjetovati oboljele slično kao što to on radi nakon što je oboljelima postavljena dijagnoza „smrtne presude“.

„Trebate nekoga objektivnog i sa strane koji će moći razmišljati racionalno. U kritičnom trenutku vaši prijatelji i članovi obitelji su u emocionalnom stanju kakvom ste i vi sami. Većina ljudi smatra liječnike objektivnom osobom. Oni to nisu. Vidite, vi niste samo pacijent, vi ste i mušterija. On ima nešto za prodati, bio on to regularni liječnik ili alternativni. Mogli bismo spasiti mnogo života ako objektivni, nezavisni stručnjak odmah razgovara s pacijentom. Zbog toga smo organizirali tečaj gdje svaki sudionik obećava kako neće prakticirati psihoterapiju ili bilo koji drugi tretman liječenja samostalno.”

NAKNADNA BRIGA

Druga prepreka na putu izlječenja je takozvana briga poslije tretmana (engl. aftercare). „Nakon liječenja poziva se pacijente da dođu ponovno za 3 mjeseca. Većina ljudi ne može spavati dva tjedna prije isteka tog roka. A govorimo koliko je stres bitna stvar za nastajanje bolesti! Tada daju krv za pretrage i moraju čekati tjedan dana kako bi dobili rezultate. To oboljele čini veoma nesigurnima. Ima toliko mogućnosti za dodatni stres. A još i nerazumijevanje. Većina se liječnika koristi jezikom koji nitko ne razumije. Preporučujem pacijentima da se čuvaju te naknadne brige. Preopasna je.”

SAMO JEDAN PRIMJER

„Prije izvjesnog vremena sam držao predavanje nakon kojeg je ustao jedan muškarac, zagrlio me i rekao: „Spasili ste me.“ Nakon nekoliko mjeseci njegova kćerka je nazvala i poručila mi da je gospodin umro.

Što se dogodilo? Djeca su uvjerila oca da ipak posjeti liječnika. I on je na kraju to i učinio. To je bilo u ponedjeljak, a u subotu je umro. Izluđivao ga je stres, strah i tjeskoba u vezi liječnikove neodređene dijagnoze. Kada me ljudi pitaju koja dijagnostička ispitivanja trebaju provesti, odgovaram im: „Možete li spavati bez te dijagnoze?“ Ako da, onda je nemojte obaviti. Ako trebate dijagnozu kako bi lakše zaspali, tada obavite pretrage.

Bolje da se umjesto krvne slike pogledate u ogledalo!

Pogledajte cijelo tijelo, kožu, vanjštinu. To je bolja dijagnoza. Nastavite s meditacijama i osluškujte svoje tijelo. Slušajte što vam želi reći. Otkrit ćete mnogo toga, steći ćete dublji uvid. A kasnije uvijek možete posjetiti liječnika. Nemojte ići liječniku samo da bi dobili rezultate krvne slike ili da se rendgenski slikate. Znam da je to velika žrtva. Mislimo kako liječnik zna najbolje, zar ne? Krivo, vjerujte mi da to tako ne funkcionira. Tumor nije vaš neprijatelj. Stres je istinski izvor problema, a nitko ne može baratati stresom zbog previše ispitivanja.”

PORUKA LOTHARA HIRNEISEA

Možda je najvažnija poruka Lothara Hirneisea ta da svatko mora pronaći svoj put k izlječenju.

Liječnik može pomoći u tom procesu. Ali isto tako može pomoći i prijatelj. Svatko može kritički procijeniti da li će određena metoda liječenja uistinu biti dobra za njega. Individualnost je Hirneisovo nadahnuće.

Posljednji komadić savjeta čovjeka koji je razgovarao s toliko mnogo oboljelih, od kojih su mnogi prevladali svoju bolest!

„Potpišite ugovor sa svojim tumorom! Primijetio sam kako je to uradilo mnogo preživjelih. Započeli su dijalog sa svojim tumorom: „Dragi tumore, ovo je tipična obostrana gubitnička situacija. Ako narasteš, ja ću umrijeti, te ćeš tako i ti. Hajdemo preokrenuti na dobitničku situaciju za oboje. Ti ćeš se smanjiti, ne moraš umrijeti, već jedino smanjiti na normalne proporcije, a što će u konačnici značiti da ću ja živjeti. Zauzvrat učinit ću to i to.“

Kažem oboljelima kako moraju biti vrlo oprezni što obećaju jer će se tumor držati svojeg obećanja do kraja, ako se i oni budu držali svojeg. Ako to ne možete ispoštovati, potpišite novi dogovor.

POSTOJE I ONI KOJIMA NE MOGU POMOĆI

Postoje i ljudi kojima ne mogu pomoći. Bila je jedna žena čiji se sin pokušao ubiti. Na njegovoj samrtnoj postelji molila je Boga da uzme njen život u zamjenu za sinovljev. I sin je preživio. Nakon nekoliko tjedana oboljela je od raka. Rekao sam joj da se nanovo dogovori s Bogom, da ponovorazgovara. Ali bila je u strahu da Bog ne uzme zauzvrat sinovljev život. Ubrzo je umrla. Nitko ne može pomoći takvoj osobi. To je snaga ugovora.
Svaka osoba i svaka bolest je jedinstvena, te ima pravo na poštovanje i individualni pristup.”

Časopis ,,Ode'' se bavi optimističnim vijestima i izvještava o ljudima i idejama koji mijenjaju naš svijet nabolje, to je časopis za inteligentne optimiste! Pogledajte više na [You must be registered and logged in to see this link.] Original članka na engleskom jeziku potražite na [You must be registered and logged in to see this link.]

Vi niste um


NAJVEĆA PREPREKA PROSVJETLJENJU

Prosvjetljenje - što je to?

Više od trideset godina prosjak je sjedio pokraj ceste. Jednoga dana naišao je neki stranac. "Imaš malo sitnoga?" promrmljao je prosjak, automatski ispruživši staru bejzbolsku kapu. "Nemam ti što dati", odgovorio je stranac. Tada je upitao: "Na čemu to sjediš?" "Ni na čemu", odgovorio je prosjak. "To je samo neka stara kutija. Sjedim na njoj otkako pamtim." "Jesi li ikada zavirio u nju?" upita ga stranac. "Nisam", odgovori prosjak. "A i čemu? Ničega nema u njoj." "Ipak, pogledaj unutra", bio je uporan stranac. Prosjak je uspio odmaknuti gornju stranicu. Zapanjen, u nevjerici i zanosu, uvidio je da je kutija ispunjena zlatom.

Ja sam taj stranac koji vam nema što dati, koji vam kaže da se zagledate u vlastitu nutrinu. Ne u nutrinu bilo koje kutije, kao u ovoj paraboli, nego u nutrinu onoga što vam je najbliže: u vlastitu nutrinu.

"No ja nisam prosjak", čujem kako kažete.

Oni koji nisu pronašli vlastito istinsko bogatstvo - radost Bića koja zrači te duboko, nenarušivo spokojstvo koje je posljedica te radosti, prosjaci su, makar imali materijalnih bogatstava. Oni u vanjskom svijetu tragaju za mrvicama zadovoljstva ili ispunjenja, ondje traže potvrdu, sigurnost ili ljubav, a u sebi nose blago koje ne samo da obuhvaća sve te stvari, nego je beskrajno veće od svega što im svijet može pružiti.

Riječ prosvjetljenje u mislima vam predočava sliku nekakva nadljudskog postignuća, a egu se sviđa da tako i ostane. A prosvjetljenje je jednostavno prirodno stanje proživljene jednote s Bićem. To je stanje povezanosti s nečim neizmjernim i neuništivim, nečim što ste, gotovo paradoksalno, u suštini vi sami, a ipak je mnogo veće od vas.

To je pronalaženje vlastite istinske prirode onkraj imena i oblika. Niste li sposobni osjetiti tu povezanost, u vama se budi privid odvojenosti od sama sebe te od svijeta koji vas okružuje. Tada sebe svjesno ili nesvjesno shvaćate kao izdvojenu česticu. Javlja se strah, a vanjski i unutarnji sukobi postaju redovita pojava. Sviđa mi se Buddhina jednostavna definicija prosvjetljenja kao "okončanja patnje". U tome nema ničeg nadljudskog, zar ne? Naravno, kao definicija, ta je izreka nepotpuna. Govori vam samo što prosvjetljenje nije: prosvjetljenje nije patnja. Ali, što preostaje, ako više nema patnje? Buddha o tome šuti, a njegova šutnja nagovještava da ćete to morati sami otkriti. On je izrekao negativnu definiciju tako da je um ne može pretvoriti u nešto u što bi povjerovao ili u nekakvo nadljudsko postignuće, cilj koji bi vam bilo nemoguće doseći. Usprkos tome što je bio oprezan, većina budista i dalje vjeruje kako je prosvjetljenje rezervirano za Buddhu, a ne za njih, barem ne u ovom životu.

Vi niste um


Poistovjećivanje s vlastitim umom, zbog čega misao postaje prisilna. Nemoć da prekinete razmišljanje zastrašujuća je poteškoća, ali mi to ne shvaćamo jer gotovo svi od toga patimo, zato se takvo stanje smatra normalnim. Ta neprestana mentalna buka sprečava vas u pronalaženju carstva unutarnje smirenosti koja je neodvojiva od Bića. Ta buka također stvara lažno, misaono ja, koje baca sjenku straha i patnje. Kasnije ćemo to potanje razjasniti.

Filozof Descartes vjerovao je kako je pronašao temeljnu istinu kad je izrekao čuvenu tvrdnju: "Mislim, dakle jesam." Zapravo, izrazio je temeljnu pogrešku: izjednačiti mišljenje s Bićem i identitet s mišljenjem. Prisilni mislilac, što se odnosi na gotovo svakog čovjeka, živi u stanju očite odvojenosti, u bezumno kompleksnom svijetu trajnih problema i sukoba, u svijetu koji odražava sve veću fragmentaciju uma. Prosvjetljenje je stanje cjelovitosti, postojanja "u jednoti" i samim tim, u spokojstvu, sjedinjenost sa životom u njegovu očitovanom vidu, svijetu, kao i sjedinjenost s vlastitim najdubljim ja i neočitovanim životom - sjedinjenost s Bićem. Prosvjetljenje ne samo da označava okončanje patnje i trajnih, unutarnjih i vanjskih sukoba, nego isto tako i okončanje zastrašujućeg robovanja razmišljanju. Kakvo je to nevjerojatno oslobođenje!

Poistovjećivanje s umom stvara nepropustan zastor pojmova, etiketa, slika, riječi, prosudbi i definicija koje onemogućuju sve istinske odnose. Taj zastor postavlja se između vas i vaše prirode, između vas i vaših bližnjih muškaraca i žena, između vas i prirode, između vas i Boga. To je zastor misli koji stvara privid odvojenosti, privid kako s jedne strane postojite vi, a s druge potpuno odvojeni "drugi". Tada zaboravljate suštinsku činjenicu da ste, ispod razine tjelesne pojavnosti i odvojenih oblika, jedno sa svime što jest. Kad kažem da zaboravljate, time hoću reći da jednotu više ne možete osjetiti kao bjelodanu stvarnost. Možda vjerujete da postoji, ali više ne znate da je tako. Uvjerenje može pružiti utjehu. Međutim, samo uvjerenje putem vlastita iskustva donosi slobodu.

Razmišljanje je postalo bolest. Bolest se pojavljuje kad nestane ravnoteže. Primjerice, nema ničeg pogrešnog u tome što se stanice u tijelu razdvajaju i umnažaju, ali kad se taj proces nastavlja bez obzira na cjelokupnost organizma, stanice se pretjerano množe i tada dolazi do bolesti.

Koristimo li se njim na pravi način, um može biti iznimno dobar instrument. Koristimo li se pogrešno, međutim, postaje razoran. Da se točnije izrazim, najčešće nije riječ o tome da se pogrešno služite umom - najčešće se njim uopće ne služite. On se koristi vama. To je bolest. Vjerujete da ste vi taj um. To je zabluda. Instrument je preuzeo vlast u svoje ruke.

Ne slažem se sasvim s tim. Istina je da često besciljno razmišljam, kao i većina ljudi, ali ipak mogu odlučiti koristiti se umom da nešto dobijem i postignem, a to činim cijelo vrijeme.

Samo zato što možete riješiti križaljku ili izgraditi atomsku bombu, to ne znači da se koristite umom. Upravo kao što psi vole žvakati kosti, tako i um voli gurati nos u različite probleme. Zato i rješava križaljke i gradi atomske bombe. Vas ne zanima nijedno ni drugo. Dopustite mi da vas upitam: možete li se osloboditi uma kad god to poželite? Jeste li pronašli tipku za isključivanje?

Hoćete reći da potpuno prestanem misliti? Ne, ne mogu ga se osloboditi kad to poželim, osim na trenutak-dva.

To znači da se um koristi s vama. Vi se nesvjesno poistovjećujete s njim, tako da čak i ne znate kako ste njegov rob. Gotovo kao da ste opsjednuti, a da to i ne znate i zato smatrate da ste vi to biće koje vas je opsjelo. Početak slobode jest spoznaja kako vi niste to biće koje vas opsjeda - mislilac. Ta vam spoznaja omogućuje da promatrate mislioca. Onoga trenutka kad počnete nadzirati mislioca, aktivira se viša razina svjesnosti. Tada počinjete shvaćati kako onkraj misli postoji prostrano carstvo inteligencije, kako je misao samo sićušan vid te inteligencije. Također shvaćate kako sve one stvari koje su uistinu važne - ljepota, ljubav, stvaralaštvo, radost, unutarnje spokojstvo - izranjaju iz područja onkraj uma. Počeli ste se buditi.

PROSVJETLJENJE: UZDIZANJE IZNAD MISLI

Nije li razmišljanje najvažnije za opstanak u ovom svijetu?

Um je instrument, oruđe. Postoji kako bi izvršavao stanovite zadatke, a kad je zadatak izvršen, oruđe možete odložiti. Kako sada stvari stoje, rekao bih kako osamdeset do devedeset posto ljudskoga razmišljanja ne samo da se ponavlja i da je beskorisno, nego je zbog svoje neučinkovitosti i često negativne prirode uvelike i štetno. Promatrajte um i vidjet ćete da je to istina. To dovodi do ozbiljna gubitka životne energije.Ta vrsta prisilnog razmišljanja zapravo predstavlja ovisnost. Čime se odlikuje ovisnost? Vrlo jednostavno: osjećate da više ne možete prestati po svojoj volji. To o čemu ste ovisni čini vam se snažnijim od vas. Također vam pruža lažan osjećaj zadovoljstva, zadovoljstva koje se neminovno pretvara u bol.

Otkud tvrdnja da smo ovisni o razmišljanju?

Otud što ste se poistovjetili s njim, a to znači da osjećaj vlastitog ja crpite iz sadržaja i aktivnosti uma. Zato što vjerujete da biste prestali postojati kad biste prestali razmišljati. Tijekom odrastanja stvarate mentalnu sliku o tome tko ste, utemeljenu na osobnim i kulturalnim uvjetovanjima. To fantomsko ja možemo nazvati egom. Ono se sastoji od umne aktivnosti, a održava se isključivo neprestanim razmišljanjem. Pojam ega različitim ljudima označava različite stvari, ali ja ovdje njime označavam lažno ja, stvoreno nesvjesnim poistovjećenjem s umom. Sadašnji trenutak za ego jedva da postoji. Važnima smatra samo prošlost i budućnost. To potpuno iskrivljavanje istine objašnjava činjenicu potpune neučinkovitosti uma u kontekstu ega. Ego se neprestano bavi oživljavanjem prošlosti, jer, tko ste bez prošlosti? Neprestano se projicira u budućnost kako bi se pobrinuo za opstanak i ondje pronašao nekakvu vrstu oslobođenja i ispunjenja. Ego kaže: "Jednoga dana, kad bude ovako ili onako, kad se nešto dogodi, tada ću biti dobro, bit ću sretan i miran." Čak i onda kad se čini da je ego zaokupljen sadašnjošću, on ne vidi sadašnjost: potpuno je pogrešno zapaža jer promatra očima prošlosti. Ili je svodi na sredstvo za postizanje nekakva cilja koji uvijek leži u budućnosti u koju se um projicira. Promatrajte svoj um i vidjet ćete da tako djeluje. Sadašnji trenutak čuva ključ oslobođenja. Ali sadašnji trenutak ne možete pronaći sve dok ste potpuno poistovjećeni s umom.

Ne želim izgubiti sposobnost analiziranja i razlikovanja. Ne bi mi smetalo da naučim jasnije razmišljati, na usredotočeniji način, ali ne želim izgubiti um. Dar mišljenja najdragocjenije je što imamo. Bez njega bili bismo samo još jedna životinjska vrsta.

Prevlast uma nije ništa drugo nego stupanj u evoluciji svijesti. Sada trebamo prijeći na sljedeći, i to hitno, inače će nas um, koji se pretvorio u čudovište, uništiti. Kasnije ću o tome potanje govoriti. Razmišljanje i svijest nisu istoznačnice. Razmišljanje je samo mali vid svijesti. Misao ne može postojati bez svijesti, ali ona svijesti uopće nije potrebna. Prosvjetljenje znači uzdizanje iznad misli, a ne vraćanje na razinu ispod misli, na razinu životinje ili biljke. U prosvijetljenom stanju i dalje ćete se, kad god to bude potrebno, koristiti umom, ali na mnogo usredotočeniji i učinkovitiji način nego prije. Koristit ćete se njime uglavnom za neke praktične stvari, ali bit ćete oslobođeni od nesvjesnog unutarnjeg dijaloga i u vama će vladati unutarnje spokojstvo. Kad se budete koristili umom, osobito kad će vam biti potrebno stvaralačko rješenje, svakih nekoliko minuta kretat ćete se između misli i tišine, između uma i stanja ne-uma. Ne-um je svjesnost bez misli. Samo na taj način moguće je stvaralački razmišljati, jer samo na taj način misao posjeduje neku stvarnu moć. Sama za sebe, kad više nije povezana s mnogo prostranijim carstvom svijesti, misao ubrzo postaje jalova, bezumna i razorna.

Um je u suštini stroj za preživljavanje. Napad na druge umove i obrana od njih, skupljanje, pohrana i raščlanjivanje informacija - u tim je poslovima um dobar, ali oni uopće nisu kreativni. Svi istinski umjetnici, bez obzira na to jesu li toga svjesni ili nisu, stvaraju u stanju ne-uma, u unutarnjoj dubokoj tišini. Um tada daje oblik stvaralačkom nagonu ili uvidu. Čak i veliki znanstvenici govore kako do proboja stvaralačkih ideja dolazi u razdoblju mentalne tišine. Iznenađujući rezultat opsežne ankete provedene medu najčuvenijim matematičarima Sjedinjenih Američkih Država, uključujući Einsteina, o njihovim radnim metodama, jest kako razmišljanje "igra tek podređenu ulogu u kratkoj, odlučnoj fazi samog stvaralačkog čina." Rekao bih kako se jednostavan razlog zbog kojeg većina znanstvenika nije kreativna ne krije u tome što ne znaju razmišljati, nego u tome što ne znaju kako bi mogli prestati razmišljati!

Čudo stvaranja i održavanja života na Zemlji ili vašega tijela nije se dogodilo kroz um i razmišljanje. Na djelu je, očito, inteligencija koja je daleko veća od uma. Kako jedna jedina ljudska stanica, koja je dugačka 1/2540 cm u okviru svoje DNA, može sadržavati upute koje bi ispunile tisuću knjiga od po šesto stranica? Što više učimo o radu tijela, to više spoznajemo kakva golema inteligencija djeluje u njemu i kako malo znamo. Kad se um ponovno poveže s tom inteligencijom, postat će najčudesnije oruđe. Tada će služiti nečemu većem od sebe.

EMOCIJA: REAKCIJA TIJELA NA UM

A što je s emocijama? Mene više zaokupljaju emocije, nego um.

Um, u onom smislu u kojemu ga koristim, nije samo misao. On obuhvaća i vaše emocije, kao i sve nesvjesne mentalno-emocionalne reaktivne obrasce. Emocija se pojavljuje ondje gdje se susreću um i tijelo. Ona predstavlja reakciju tijela na um - ili biste mogli reći, odraz uma u tijelu. Primjerice, napadačka ili neprijateljska misao stvorit će u tijelu nakupinu energije koju nazivamo bijesom. Tijelo se priprema za borbu. Misao da vam netko prijeti, u tjelesnom ili psihološkom smislu, izaziva stezanje tijela, a to je tjelesni vid onoga što nazivamo strahom. Istraživanja su pokazala kako snažne emocije mogu čak izazvati promjene u biokemiji tijela. Te biokemijske promjene predstavljaju fizički ili materijalni vid emocija. Naravno, najčešće niste svjesni svih svojih misaonih obrazaca, i često ih možete osvijestiti tek promatranjem vlastitih emocija.

Što se više poistovjećujete sa svojim razmišljanjem, s onim što volite i ne volite, s prosudbama i tumačenjima, odnosno, što ste manje prisutni kao promatračka svijest, to će energetski naboj emocija biti jači, bez obzira na to jeste li toga svjesni ili niste. Ne možete li osjetiti svoje emocije, ako ste se odvojili od njih, na kraju ćete ih iskusiti na čisto tjelesnoj razini, kao tjelesni problem ili simptom. Proteklih godina mnogo je napisano o tom pitanju, stoga ne moramo ovdje o tom govoriti. Snažan nesvjestan emocionalni obrazac može se čak očitovati kao neki vanjski događaj za koji vam se čini da vam se jednostavno dogodio. Primjerice, primijetio sam da će ljudi koji u sebi nose mnogo bijesa, ako toga nisu svjesni i ako ga ne izražavaju, vrlo vjerojatno doživjeti napad, verbalan ili čak fizički - napast će ih drugi bijesni ljudi, često bez ikakva očita razloga. Oni zrače jakim bijesom, tako da neki ljudi to osjete, a to potiče njihov vlastiti usnuli bijes. Imate li poteškoća s doživljavanjem vlastitih emocija, počnite Usredotočivati pažnju na unutarnje energetsko polje vlastita tijela. Osjetite tijelo iznutra. To će vas dovesti u dodir s vlastitim emocijama. To ćemo kasnije potanje objasniti.

Kažete kako je emocija odraz uma u tijelu. Ali katkad između to dvoje dođe do sukoba: um kaže: "Ne", a emocija kaže: "Da" ili obratno.

Želite li uistinu upoznati um, tijelo će vam uvijek pokazati njegov točan odraz, stoga promotrite emociju ili je radije osjetite u svome tijelu. Postoji li medu njima neki očit sukob, misao će biti laž, a emocija će biti istinita. Nije to ona krajnja istina o tome tko jeste, nego relativna istina o stanju vašega uma u tom trenutku. Sukob između površinskih misli i nesvjesnih mentalnih procesa prilično je uobičajen. Možda još niste sposobni aktivnost nesvjesna uma prenijeti u svijest u obliku misli, ali ona će se uvijek kao emocija odražavati u tijelu, a toga možete postati svjesni. Promatrate li emociju na taj način, to je u osnovi isto kao kad osluškujete ili nadzirete misao, što sam opisao ranije. Jedina je razlika u tome što se misao nalazi u glavi, a emocija posjeduje snažan tjelesni vid, stoga se prvenstveno osjeća u tijelu. Kad je promatrate, možete joj dopustiti da ondje postoji, a u tom slučaju neće moći upravljati vama. Više niste emocija, nego promatrač, prisutnost koja motri. Vježbate li to, sve ono nesvjesno u vama izronit će na svjetlost svijesti.

Dakle, promatranje emocija podjednako je važno kao i promatranje misli?

Tako je. Naviknite se postavljati si pitanje: što se u ovom trenutku zbiva u meni? To će vas pitanje usmjeriti u pravom smjeru. Ali, nemojte analizirati, nego samo promatrajte. Usredotočite pažnju na nutrinu. Osjetite energiju emocije. Nema li nijedne emocije, usmjerite pažnju još dublje, u unutarnje energetsko polje tijela. Ono predstavlja dveri koja vode Biću. Emocija najčešće predstavlja proširen i energiziran misaoni obrazac, a zbog njezinog, nerijetko prejakog energetskog naboja, u početku nije lako ostati dovoljno prisutan kako biste je mogli promatrati. Ona bi vas željela prevladati i najčešće u tome uspijeva - ako niste dovoljno prisutni. Ako zbog nedovoljne prisutnosti zapadnete u nesvjesno poistovjećivanje s emocijom, što je prirodno, privremeno se pretvarate u emociju. Između razmišljanja i emocija nerijetko se stvara krug bez kraja: oni hrane jedno drugo. Misaoni obrazac stvara povećani odraz samoga sebe u obliku emocije, a vibracijska frekvencija emocije hrani izvorni misaoni obrazac. Zadržite li se mentalno na nekoj situaciji, događaju ili osobi koje smatrate uzrokom osjećaja, ta misao energijom hrani emociju, koja zauzvrat puni energijom misaoni obrazac i tako dalje.

U osnovi, sve emocije oblici su prvobitne, nediferencirane emocije koja vuče podrijetlo iz gubitka svijesti o tome tko ste s onu stranu imena i oblika. Zbog svoje nediferencirane prirode, teško je otkriti ime koje točno opisuje tu emociju. »Strah« približno odgovara ali, osim trajnog osjećaja prijetnje, ta emocija također obuhvaća dubok osjećaj napuštenosti i nepotpunosti. Možda bi najbolje bilo koristiti se pojmom koji je podjednako nediferenciran kao i ta temeljna emocija te ga jednostavno nazivamo »bol«. Jedan od glavnih zadataka uma jest boriti se protiv te emocionalne boli ili je otkloniti, što je jedan od razloga njegovoj neprestanoj aktivnosti, ali sve što um može postići jest privremeno prikrivanje te emocije. Zapravo, što se um jače bori da se oslobodi boli, to je bol veća. Um nikada ne može pronaći rješenje, niti si može dozvoliti da vam dopusti da ga vi pronađete, jer on sam predstavlja unutarnji dio "problema". Zamislite šefa policije kako pokušava pronaći palikuću, a zapravo je on sam taj palikuća. Boli se nećete osloboditi sve dok osjećaj vlastitoga ja ne prestanete crpiti iz poistovjećivanja s umom, odnosno s egom. Um će se tada srušiti sa svoga mjesta moći, a Biće će se razotkriti kao vaša istinska priroda. Da, znam što me namjeravate pitati.

Namjeravao sam pitati: što je s pozitivnim emocijama, kao što su ljubav i radost?

Te su emocije neodvojive od vašega prirodnog stanja unutarnje povezanosti s Bićem. Uvidi u ljubav i radost ili kratki trenuci dubokoga spokojstva mogući su kad god dođe do prekida u struji misli. Za većinu ljudi ti se prekidi rijetko i samo slučajno događaju, u trenucima kad um »ostane bez riječi«, katkad potaknut velikom ljepotom, krajnjim tjelesnim naporom ili još većom opasnošću. Iznenada se pojavi unutarnja duboka tišina. A u toj tišini javlja se tanana, ali snažna radost, ljubav i spokojstvo.

Takvi su trenuci najčešće kratkotrajni, jer se um ubrzo ponovno vraća svojoj bučnoj aktivnosti koju nazivamo razmišljanjem. Ljubav, radost i spokojstvo ne mogu cvjetati dok se ne oslobodite prevlasti uma. Ali te tri stvari ne nazivam emocijama. One prebivaju onkraj emocija, na mnogo dubljoj razini. Stoga biste trebali postati potpuno svjesni emocija i osjetiti ih prije nego što možete osjetiti ono što se krije u njihovoj pozadini. Emocija doslovce znači "uznemiravanje". Ta riječ dolazi iz latinske riječi emovere, što znači "uznemiriti". Ljubav, radost i spokojstvo duboka su stanja bića ili, bolje rečeno, tri vida stanja unutarnje povezanosti s Bićem. Kao takvi nemaju nikakvih suprotnosti. To je zato jer izranjaju s mjesta onkraj uma. Emocije, s druge strane, budući da su dio dvojnog uma, podvrgnute su zakonu suprotnosti. To jednostavno znači da ne možete dobiti dobro bez lošeg. U neprosvijetljenom stanju poistovjećenosti s umom, ono što se katkad pogrešno naziva radošću najčešće je kratkotrajna ugodna strana trajno promjenjivog kruga boli i zadovoljstva. Zadovoljstvo uvijek izaziva nešto izvan vas, dok radost izranja iz nutrine. Samo ono što vam danas pruža zadovoljstvo sutra će vam zadati bol ili će vas napustiti, pa će vam odsutnost izvora zadovoljstva nanijeti bol. Ono o čemu se nerijetko govori kao o ljubavi može neko vrijeme biti ugodno i uzbudljivo, ali to je ovisnička vezanost, stanje krajnje potrebe koja se za treptaj oka može pretvoriti u svoju suprotnost. Nakon početnog zanosa mnogi se "ljubavni" odnosi zapravo kreću između "ljubavi" i mržnje, privlačnosti i napada.

Stvarna ljubav ne izaziva patnju. Kako bi i mogla? Ne pretvara se nenadano u mržnju, kao što se ni stvarna radost ne pretvara u bol. Kao što sam rekao, čak i prije nego što postanete prosvijetljeni - prije nego što se oslobodite uma - možete na trenutak zaviriti u istinsku radost, ljubav i duboki unutarnji mir, nepomičan, ali titrav i živ. To su vidovi vaše istinske prirode, koju najčešće prikriva um. Čak i u "normalnom" ovisničkom odnosu može biti trenutaka kad se osjeti prisustvo nečeg pravog, nečeg neuništivog. Ali to su samo kratkotrajni uvidi koje uskoro ponovno prekriva aktivnost uma. Tada vam se može činiti da ste imali nešto vrlo dragocjeno i da ste to izgubili ili će vas um uvjeriti da je to u svakom slučaju bio samo privid. Istina je da to nije bio nikakav privid i da ga ne možete izgubiti. To je dio vašega prirodnog stanja koje um može zamagliti, ali ga nikada ne može uništiti. Čak i kad je nebo prekriveno teškim oblacima, nije riječ o tome da je Sunce nestalo. Sunce je još uvijek ondje, iza oblaka.

Svjesnost: izlaz ili bol


NE STVARAJTE VIŠE BOL U SADAŠNJOSTI

Ničiji život nije potpuno oslobođen boli i patnje. Nije li riječ o tome da naučimo živjeti s njima, umjesto da ih pokušavamo izbjeći?

Veći dio ljudske boli je nepotreban. Sve dok um bez nadzora upravlja vašim životom, bol stvarate sami. Bol koju sada stvarate uvijek predstavlja neki oblik neprihvaćanja, neki oblik nesvjesnog otpora onome što jest. Na razini misli, otpor je neka vrsta prosuđivanja. Na emocionalnoj razini, ona je neki oblik negativnosti. Jakost boli ovisi o stupnju opiranja sadašnjem trenutku, a taj otpor ovisi o tome koliko ste poistovjećeni sa svojim umom. Um uvijek pokušava zanijekati sadašnji trenutak i pobjeći od njega. Drugim riječima, što se više poistovjećujete s umom, to više patite. Ili bismo to mogli i ovako izraziti: što ste sposobniji poštovati i prihvaćati sadašnji trenutak, to ste slobodniji od boli i patnje - a ujedno ste oslobođeni i egoističnog uma. Zašto um najčešće niječe sadašnji trenutak i opire mu se? Zato što ne može djelovati i zadržati sve pod nadzorom ako ne postoji vrijeme, a vrijeme su prošlost i sadašnjost, stoga bezvremeni sadašnji trenutak shvaća kao prijetnju. Vrijeme i um zapravo su neodvojivi.

Zamislite Zemlju na kojoj nema ljudskoga oblika života, naseljenu samo biljkama i životinjama. Bi li na njoj i dalje postojali prošlost i budućnost? Bismo li i dalje o vremenu mogli govoriti na nekakav smislen način? Pitanje: »Koje je doba?« ili: »Koji je danas datum?« — kad bi ih imao tko postaviti - bila bi sasvim besmislena. Hrast ili orao zbunili bi se nad takvim pitanjima. »Koje je doba?« pitali bi. »Pa, sada je sadašnjost. Sadašnji trenutak. Što bi drugo moglo biti?« Da, da bismo u ovom svijetu mogli djelovati potreban nam je um, upravo kao i vrijeme, ali u stanovitom trenutku oni preuzimaju naš život te dolazi do pogrešnog postupanja, boli i patnje. Kako bi bio siguran da će uzde ostati u njegovim rukama, um sadašnji trenutak neprestano pokušava prikriti prošlošću i budućnošću, a kad vitalnost i beskonačni stvaralački potencijal Bića, koje je neodvojivo od sadašnjeg trenutka, prekrije vrijeme, um zamagljuje vašu istinsku narav. U ljudskom se umu nagomilava sve teži teret vremena. Pod tim teretom pate svi pojedinci, ali svaki od njih ujedno svakom dragocjenom trenutku, zanemarujući ga ili niječući, dodaje još veći teret ili ga svodi na sredstvo kojim stiže do nekog budućeg trenutka koji postoji samo u umu, a nikada u stvarnosti. Gomilanje vremena u kolektivnom i pojedinačnom ljudskom umu ujedno obuhvaća i goleme količine zaostalih bolova iz prošlosti.

Ako više ne želite stvarati bol sebi i drugima, ako više ne želite povećavati ostatke bolova iz prošlosti koji još žive u vama, tada više ne stvarajte vrijeme ili ga barem ne stvarajte više nego što je potrebno dok se bavite praktičnim vidovima vlastita života. Kako prestati stvarati vrijeme? Duboko u sebi shvatite kako uvijek imate samo sadašnji trenutak. Neka Sada postane prvobitna žarišna točka vašega života. Dok ste prije boravili u vremenu i tek nakratko posjećivali Sadašnji trenutak, sada prebivajte u njemu, a tek nakratko posjećujte prošlost i budućnost kad se morate pozabaviti praktičnim vidovima svoje životne situacije. Sadašnjem trenutku uvijek recite: »Da«. Što bi moglo biti jalovije i lude nego stvarati unutarnji otpor nečemu što već postoji! Sto bi moglo biti lude nego se suprotstavljati samom životu, koji jest sada i uvijek samo sada? Predajte se onome što jest. Recite »da« životu - i vidjet ćete kako život iznenada počinje raditi za vas, umjesto da vam se suprotstavlja.

Sadašnji trenutak katkad je neprihvatljiv, neugodan ili strašan.

Takav je kakav je. Promatrajte kako um pridaje oznake trenutku i kako taj proces davanja oznaka, to neprestano prosuđivanje, stvara bol i nesreću. Promatrajući mehaniku uma iskoračit ćete iz njegovih obrazaca otpora i tada ćete sadašnjem trenutku dopustiti da postoji. To će vam pokazati kako izgleda stanje unutarnje slobode od vanjskih uvjeta, stanje istinskoga unutarnjeg spokojstva. Pogledajte što će se tada događati i poduzmite nešto ako je to prijeko potrebno ili moguće. Prihvatite - a tada djelujte. Što god obuhvaćao sadašnji trenutak, prihvatite to kao da ste sami izabrali. Uvijek surađujte sa sadašnjim trenutkom, a ne suprotstavljajte mu se. Neka vam postane prijatelj i saveznik, a ne neprijatelj. To će na čudesan način preobraziti cijeli vaš život.

BOL IZ PROŠLOSTI: RASTVARANJE TIJELA BOLI

Sve dok niste sposobni pristupiti moći Sadašnjeg trenutka, svaka emocionalna bol koju iskusite ostavlja za sobom ostatke boli koji dalje žive u vama. Ti se ostaci stapaju s boli iz prošlosti, koja već postoji u vama te prebiva u vašem umu i tijelu. Naravno, tu spada i bol koju ste propatili kao dijete, uzrokovanu neznanjem svijeta u koji ste se rodili. Ta nagomilana bol postaje negativno energetsko polje koje zauzima tijelo i um. Smatrate li je nevidljivim bićem koje ima svoje postojanje, bit ćete sasvim blizu istini. To je emocionalno tijelo boli. Postoji u dva oblika: usnuli i aktivan. Tijelo boli može spavati devedeset posto vremena; kod duboko nesretne osobe, pak, može biti aktivno i sto posto vremena. Neki ljudi žive gotovo potpuno kroz svoje tijelo boli, dok ga drugi doživljavaju samo u nekim situacijama, kao što su intimni odnosi ili situacije povezane s gubitkom iz prošlosti, napuštanjem, tjelesnim ili emocionalnim patnjama i tako dalje. Bilo kakva sitnica može probuditi tijelo boli, osobito ako je u skladu s obrascem boli iz vaše prošlosti. Kad je spremno probuditi se iz usnula stanja, probudit će ga čak i misao ili bezazlena primjedba koju vam uputi netko blizak.

Neka tijela boli su nezgodna, ali relativno bezazlena, primjerice kod djeteta koje ne prestaje cviliti. Druga su opaka i razorna čudovišta, pravi demoni. Neka su fizički nasilna; a mnogo ih je više koja su emocionalno nasilna. Neka će napadati ljude oko sebe ili one koji su im bliski, a druga će napasti svoga domaćina. Misli i osjećaji koje imate prema životu tada postaju iznimno negativni i samorazorni. Bolesti i nesreće nerijetko se događaju na takav način. Neka tijela boli svoje domaćine navode na samoubojstvo. Pomislite li da nekoga poznajete, a onda se nenadano prvi put suočite s tim stranim, gadnim stvorenjem, vjerojatno ćete se zaprepastiti. Međutim, mnogo je važnije promatrati ga u sebi, nego u drugima. Pripazite na bilo koji znak nesreće u sebi, u kojem god se obliku javila - to bi moglo biti buđenje tijela boli. Ono se može pojaviti u obliku razdraženosti, nestrpljivosti, turobnosti, želje da nekoga povrijedite, ljutnje, bijesa, depresije, potrebe da u odnosu izazovete dramu i tako dalje. Uočite trenutak kad se počne buditi iz svoga usnulog stanja.

Tijelo boli želi preživjeti, kao i svako drugo biće koje postoji, a preživjeti može samo ako vas navede da se nesvjesno poistovjetite s njime. Tada se može uzdići, prevladati vas, može se pretvoriti u vas i živjeti kroz vas. Kroz vas dobiva »hranu«. Hranit će se svakim iskustvom koje je u skladu s njegovom vrstom energije, svime što izaziva još veću bol u bilo kojem obliku: bijes, razornost, mržnja, tuga, emocionalna drama, nasilje, pa čak i bolest. Tako će tijelo boli, kad vas savlada, u vašem životu stvarati situacije koje će mu vraćati njegovu vlastitu energetsku frekvenciju da bi se njome moglo hraniti. Bol se može hraniti samo bolom. Bol se ne može hraniti radošću. Radost joj je potpuno neprobavljiva. Jednom kad vas tijelo boli prevlada, željet ćete više boli. Postat ćete žrtva ili počinitelj. Željet ćete nanositi bol ili ćete željeti patiti, ili oboje. Zapravo i nema mnogo razlike između toga dvojeg. Vi toga, naravno, niste svjesni, i žestoko ćete tvrditi da ne želite bol. Ali, dobro promotrite što se događa i otkrit ćete kako su vaše razmišljanje i ponašanje smišljeni da bi održavali bol na životu, i u vama i u drugim ljudima. Da ste toga uistinu svjesni, obrazac bi se rastvorio, jer je ludost željeti bol, a nitko nije svjesno lud.

Tijelo boli, koje predstavlja tamnu sjenku ega, zapravo se plaši svjetlosti vaše svijesti. Plaši se da ćete ga otkriti. Opstanak mu ovisi o vašem nesvjesnom poistovjećivanju s njim, kao i o vašem nesvjesnom strahu od suočavanja s bolju koja prebiva u vama. Ali ne suočite li se s tom boli, ne unesete li svjetlost svijesti u bol, bit ćete prisiljeni uvijek je iznova oživljavati. Tijelo boli možda će vam se pričiniti kao opasno čudovište koje ne možete pogledati, ali vas uvjeravam da je ono samo nematerijalni fantom koji ne može prevladati moć vaše prisutnosti. Neka duhovna učenja tvrde kako je sveukupna bol u konačnici privid i to je istina. Pitanje je: je li istinita za vas? Puko vjerovanje neće je učiniti istinitom. Želite li doživljavati bol cijeloga života, neprestano tvrdeći kako je to privid? Hoće li vas to osloboditi boli? Ovdje se bavimo načinom na koji možete spoznati tu istinu - odnosno, ostvariti je u vlastitu iskustvu.

Tijelo boli ne želi da ga izravno promatrate i da shvatite što ono jest. Onoga trenutka kad ga prepoznate, kad osjetite njegovo energetsko polje u sebi i usmjerite pažnju na njega, poistovjećenja će nestati. Pojavit će se viša dimenzija svijesti. Nazivam je prisutnost. Sada ste svjedok ili promatrač tijela boli. To znači da se tijelo boli više ne može koristiti vama pretvarajući se da ste to vi i ne može se više ponovno hraniti kroz vas. Otkrili ste vlastitu, najskriveniju snagu. Došli ste u dodir s moći Sadašnjeg trenutka.

Što se događa s tijelom boli kad postanemo dovoljno svjesni da rastvorimo poistovjećenost s njim?

Tijelo boli stvara ono nesvjesno, a svijest ga pretvara u sebe. Sveti Pavao prekrasno je izrazio to sveopće načelo: »Sve razotkriveno dolazi po svjetlu k sjaju; jer sve što dođe k sjaju jest svjetlo«. Upravo kao što se ne možete boriti protiv tmine, tako se ne možete boriti ni protiv tijela boli. Takav bi pokušaj doveo do unutarnjih sukoba, a time do još veće boli. Promatranje je dovoljno. Promatranje obuhvaća prihvaćanje boli kao dijela sadašnjeg trenutka. Tijelo boli sastoji se od zarobljene životne energije koja se odvojila od vašeg cjelovitog energetskog polja i privremeno postala samostalna kroz neprirodan proces poistovjećivanja s umom. Okrenula se samoj sebi i postala suprotna životu, kao životinja koja pokušava ugristi vlastiti rep. Što mislite, zašto je naša civilizacija postala tako razorna? Ali, čak i sile koje razaraju život još su uvijek životna energija. Kad počnete uništavati poistovjećenost i postanete promatračem, tijelo boli nastavit će još neko vrijeme djelovati i pokušat će vas prevariti da se ponovno poistovjetite s njim. Iako ga više ne hranite energijom kroz proces poistovjećivanja, tijelo boli posjeduje stanoviti zamah, upravo kao kotač koji će se nastaviti okretati još neko vrijeme, iako ga više ništa ne pokreće. Na tom stupnju može vam izazvati boljke i boli u različitim dijelovima tijela, ali to neće trajati. Ostanite prisutni i svjesni. Budite uvijek budan čuvar svoga unutarnjeg prostora. Trebate biti dovoljno prisutni da biste mogli izravno nadgledati tijelo boli i osjećati njegovu energiju. Tada ono neće moći nadzirati vaše razmišljanje. Onoga trenutka kad vam se razmišljanje poveže s energetskim poljem tijela boli, poistovjetit ćete se s njim i ponovno ga hraniti vlastitim mislima.

Primjerice, ako je bijes prevladavajuća energetska vibracija tijela boli te ako ste ispunjeni bijesnim mislima, razmišljate li o onome što vam je netko učinio ili što vi njemu namjeravate učiniti, to će postati nesvjesno razmišljanje i tijelo boli će se pretvoriti u vas. Ondje gdje postoji bijes uvijek postoji i patnja. Ili, kad vam se prikrade mračno raspoloženje te se upustite u negativne misaone obrasce i razmišljanje o tome koliko je život težak, vaše se razmišljanje združilo s tijelom boli, prevladalo je nesvjesno i postajete osjetljivi prema napadu tijela boli. Riječ »nesvjesno«, kako je ovdje koristim, znači poistovjećivanje s nekim mentalnim ili emocionalnim obrascem. Označava potpunu odsutnost promatrača.

Neprekidna svjesna pažnja raskida vezu između tijela boli i vaših misaonih procesa te vas vraća procesu promjene. Kao da bol postaje gorivo plamena vaše svijesti koja tada jasnije gori. To je ezoterično značenje drevna umijeća alkemije: preobrazba osnovnih metala u zlato, patnje u svjesnost. Unutarnji raskol je iscijeljen i vi ponovno postajete cjeloviti. Tada je vaša odgovornost da više ne stvarate bol. Dopustite mi da ukratko ponovim taj proces. Usredotočite pažnju na osjećaj u svojoj nutrini. Spoznajte kako je riječ o tijelu boli. Prihvatite njegovo postojanje. Ne razmišljajte o njemu - ne dopustite da se osjećaj pretvori u razmišljanje. Ne prosuđujte i ne raščlanjujte. Ne stvarajte na temelju tijela boli vlastiti identitet. Ostanite prisutni te i dalje budite promatrač onoga što se u vama događa. Postanite svjesni ne samo emocionalne boli, nego isto tako i »onoga tko promatra«, tihog promatrača. To je moć Sadašnjeg trenutka, moć vaše vlastite svjesne prisutnosti. Čekajte da vidite što će se tada dogoditi. Kod mnogih se žena tijelo boli najčešće budi u razdoblju prije početka mjesečnice. Kasnije ću više govoriti o tome i o razlogu zašto je tako. Zasad mi dopustite da kažem ovo: ako ste u stanju ostati budni i prisutni u tom razdoblju i promatrati sve osjećaje koji se javljaju u vašoj nutrini, umjesto da vas osjećaji prevladaju, to će vam pružiti priliku za najmoćniju duhovnu praksu, a mogućom postaje i nagla preobrazba svih boli iz prošlosti.

POISTOVJEĆIVANJE EGA S TIJELOM BOLI

Proces koji sam upravo opisao iznimno je moćan, ali i jednostavan. Mogli biste ga prenijeti djetetu, a nadam se da će jednoga dana to biti prvo što će djeca učiti u školi. Jednom kad shvatite temeljno načelo prisutnosti kao promatrača onoga što se događa u vama - a »shvatit« ćete to načelo kad ga iskusite - na raspolaganju vam je najmoćnije oruđe preobrazbe.

To ne znači da se nećete susresti sa snažnim unutarnjim otporom ukidanju poistovjećenosti s bolom. Otpor će se javiti osobito ako ste veći dio života živjeli u bliskoj poistovjećenosti sa svojim emocionalnim tijelom boli te ako ste u njega uložili cijeli osjećaj vlastitoga ja ili veliki njegov dio. To znači da ste od tijela boli stvorili nesretno vlastito ja i vjerovali kako ste vi ta izmišljotina koju je stvorio um. U tome slučaju nesvjestan strah od gubitka identiteta izazvat će snažan otpor bilo kakvom slamanju poistovjećenosti. Drugim riječima, radije biste osjećali bol - radije biste bili tijelo boli - nego skočili u nepoznato i prihvatili rizik gubitka poznatog, ali nesretnog ja.

Odnosi li se ovo na vas, promatrajte unutarnji otpor. Promatrajte vezanost uz bol. Budite iznimno budni. Promatrajte osobito zadovoljstvo koje crpite iz vlastite nesreće. Promatrajte prisilne osjećaje koji vas navode da razgovarate ili mislite o tome. Otpor će prestati ako ga postanete svjesni. Tada pažnju možete premjestiti na tijelo boli, ostati prisutni kao svjedok i tako potaknuti njegovu preobrazbu. Samo vi to možete učiniti. Nitko to ne može napraviti umjesto vas. Ali, ako ste dovoljno sretni da pronađete nekoga tko je iznimno svjestan, ako možete biti s tom osobom i združiti se s njom u stanju prisutnosti, to bi vam moglo pomoći i ubrzati proces. Na taj način vaša će svjetlost ubrzo ojačati. Stavite li cjepanicu koja je tek počela gorjeti pokraj one koja već jako gori, a nakon nekog vremena ih razdvojite, prva će cjepanica mnogo snažnije gorjeti. Naposljetku, sve je to isti oganj. Jedan od zadataka duhovnog učitelja jest da bude takva vatra. Neki terapeuti također mogu biti sposobni ispuniti taj zadatak, ali pod uvjetom da su prešli razinu uma te da dok rade s vama mogu stvarati i održavati stanje intenzivne svjesne prisutnosti.

PODRIJETLO STRAHA

Spomenuli ste strah kao dio naše temeljne, pozadinske emocionalne boli. Kako strah nastaje i zašto je toliko prisutan u ljudskim životima? Ne predstavlja li stanovita količina straha tek zdravu samozaštitu? Da se nisam plašio vatre, mogao bih gurnuti ruku u peć i spaliti je.

Razlog zbog kojeg nećete staviti ruku u vatru nije strah, nego znanje da biste je na taj način spalili. Kako biste izbjegli nepotrebnu opasnost nije vam potreban strah - nego samo malo inteligencije i zdrava razuma. Za takve praktične stvari korisno je primjenjivati pouke naučene u prošlosti. Kad bi vam netko zaprijetio vatrom ili tjelesnim nasiljem, tada biste mogli doživjeti nešto nalik na strah. To je nagonsko odmicanje od opasnosti, ali ne i psihološko stanje straha o kojemu ovdje govorimo. Psihičko stanje straha odvojeno je od bilo kakve stvarne i istinske neposredne opasnosti. Javlja se u mnogim oblicima: nelagoda, zabrinutost, tjeskoba, nervoza, napetost, strava, fobija i tako dalje. Takva vrsta psihološkog straha uvijek je strah od nečega što bi se moglo dogoditi, a ne strah od nečega što se upravo događa. Vi se nalazite ovdje i sad, a um vam se nalazi u budućnosti. To stvara tjeskobni rascjep. Ako ste se poistovjetili s umom i izgubili dodir s moći i jednostavnosti Sadašnjeg trenutka, taj rascjep postat će vaš stalni drug. Uvijek se možete uhvatiti ukoštac sa sadašnjim trenutkom, ali ne možete se uhvatiti ukoštac s nečim što je samo projekcija uma - ne možete se uhvatiti u koštac s budućnošću.

Štoviše, sve dok se poistovjećujete s umom, vašim životom upravlja ego, kao što sam već rekao. Zbog svoje fantomske prirode i usprkos raznolikim obrambenim mehanizmima, ego je veoma ranjiv i nesiguran te smatra da ga neprestano netko ugrožava. To vrijedi, usput rečeno, čak i ako se izvana doima vrlo samopouzdan. Sada se prisjetite kako je emocija reakcija tijela na um. Kakvu poruku tijelo neprestano dobiva od ega, toga lažnog ja koje je izmislio um? Poruka glasi: opasnost, ugrožen sam. A kakvu emociju izaziva ta poruka? Naravno, strah.

Čini se da strah ima mnogo uzroka. Strah od gubitka, neuspjeha, povrede i tako dalje, ali u konačnici sveukupan strah samo je strah ega od smrti i uništenja. Za ego smrt je uvijek odmah iza ugla. U tom stanju poistovjećenosti s umom, strah od smrti utječe na svaki vid vašega života. Primjerice, čak i takva naizgled nevažna i »normalna« stvar kao što je kompulzivna potreba da u nekoj raspravi budete u pravu te da dokažete kako je druga osoba u krivu - braneći mentalni položaj s kojim ste se poistovjetili - javlja se zbog straha od smrti. Poistovjetite li se s mentalnim stavom, a niste u pravu, tada je osjećaj za vlastito ja, koji je utemeljen u umu, ozbiljno ugrožen i prijeti mu uništenje. Zato si vi kao ego ne možete dopustiti da budete u krivu. Biti u krivu znači umrijeti. Zato su se vodili i ratovi, a bezbrojni su se odnosi raspali iz tog razloga.

Jednom kad raskinete poistovjećenost s umom, vašem osjećaju za vlastito ja uopće više nije važno jeste li u pravu ili u krivu, tako da silovita, prisilna i duboko nesvjesna potreba da budete u pravu, koja je svojevrstan oblik nasilja, više ne postoji. Jasno i čvrsto možete reći kako se osjećate ili što mislite, ali u tome neće biti nikakva nasilja i nećete zauzeti obrambeni stav. Osjećaj za vlastito ja tada izvire iz dubljeg i istinitijeg mjesta u vama, a ne iz uma. Potražite u sebi bilo kakvu vrstu obrambena stava. Što to branite? Prividan identitet, sliku uma, zamišljeno biće. Osvješćujući taj obrazac, promatrajući ga, raskidate poistovjećenost s njim. U svjetlu vaše svijesti nesvjesni obrazac ubrzo će nestati. To je kraj svih rasprava i igara moći, koje su štetne za odnose. Moć nad drugima jest slabost prerušena u snagu. Istinska moć je u nutrini i uvijek vam je dostupna.

Stoga će svakome tko se poistovjećuje s umom i, time, odvaja od vlastite istinske moći i dubljeg ja ukorijenjenog u Biću strah biti stalan suputnik. Broj ljudi koji su zakoračili onkraj uma zasad je iznimno malen, stoga možete pretpostaviti da doslovno svatko koga susretnete ili poznajete živi u stanju straha, koje se razlikuje samo po snazi. Kreće se od tjeskobe i užasa na jednoj do nejasna osjećaja nelagode i prijetnje na drugoj strani. Većina ljudi toga postaje svjesna tek kad strah uzme neki od svojih očitijih oblika.

POTRAGA EGA ZA CJELOVITOŠCU

Drugi vid emocionalne boli, koji predstavlja sastavni dio egoističnog uma jest duboko ukorijenjen osjećaj nepotpunosti i necjelovitosti. Kod nekih ljudi to je svjestan osjećaj, kod drugih nesvjestan. Ako je svjestan, očituje se kao uznemirujući i stalan osjećaj nedovoljne vrijednosti i neprikladnosti. Ako je nesvjestan, osjetit ćete ga neizravno kao snažnu žudnju, želju i potrebu. U oba slučaja ljudi će se često upuštati u kompulzivnu potragu za udovoljavanjem egu i za stvarima s kojima se mogu poistovjetiti kako bi ispunili prazninu u nutrini. Stoga teže za stvarima, novcem, uspjehom, moći, priznanjem ili posebnim odnosom, uglavnom zato da se mogu osjećati bolje i potpunije. Ali čak i kad dobiju te stvari, uskoro će otkriti kako se praznina još uvijek nalazi u nutrini, kako joj nema dna. Tada se nađu u pravoj nevolji, jer se više ne mogu zavaravati. Zapravo, i dalje se mogu zavaravati, pa to i čine, ali im je sve teže.

Sve dok vašim životom upravlja egoistični um, ne možete se osjećati potpuno ugodno; ne možete biti smireni ili ispunjeni, osim u kratkim razdobljima kad dobijete ono što želite, kad vam je ispunjena neka želja. Budući da je ego osjećaj vlastitoga ja, potrebno mu je da se poistovjeti s vanjskim stvarima. Neprestano osjeća potrebu da se brani i stalno se mora hraniti. Najuobičajenija poistovjećenja ega su ono što imate, rad koji obavljate, društveni položaj i priznanja, znanje i obrazovanje, tjelesni izgled, osobite sposobnosti, odnosi, osobna i obiteljska povijest, sustavi uvjerenja, a često i politička, nacionalna, rasna, religijska i druga kolektivna poistovjećenja. Ništa od toga niste vi.

Smatrate li to zastrašujućim? Ili ste osjetili olakšanje? Sve ćete te stvari prije ili kasnije morati napustiti. Možda vam je još teško u to povjerovati, ali ja ni u kom slučaju ne tražim od vas da povjerujete kako svoj identitet ne možete pronaći ni u jednoj od ovih stvari. Tu ćete istinu sami spoznati. Spoznat ćete je do najsitnijih potankosti kad osjetite približavanje smrti. Smrt će otkloniti sve ono što niste vi. Tajna života jest »umrijeti prije smrti« - i otkriti kako smrt ne postoji.

PRIČA IZ ŽIVOTA(mozda nekom ovo pomogne)


Petrolejom izliječio rak


Kostadin Stojanović (1924) već punih 14 godina živi svoj drugi život. Prvi je "skončao" davne 1993. godine, kada su mu saopštili da boluje od neizlječivog raka debelog crijeva, koji je zašao u svoju drugu fazu. Hladno su mu tada saopštili da su mu "dani odbrojani". Bolovi su bili sve neizdržljiviji pa je i sam počeo da misli na najgore. Međutim, riješio je da ipak pokuša da "nadvlada" opaku bolest, i odlučio je da potraži spas u Beogradu.
- Dr Đukić me je prvi put operisao u Urgentnom centru, na Prvoj hirurškoj, 1993. godine. Pošto je sve bolesno odstranjeno, predložena mi je terapija zračenjem i citostaticima, kao kod svih bolesnika koji boluju od malignog karcinoma. Ni sam ne znam zašto, ali nikako nijesam pristajao. Činilo mi se da je to samo nepotrebno mučenje, a ionako sam bio ubijeđen da je skori kraj moja jedina neminovnost. Naravno, suočen sa smrću, počeo sam da "vraćam film", da se prisjećam nimalo lakog života. Sa sedamnaest godina otišao sam u partizane, i kao zarobljenik deportovan u Norvešku, u logor. Od 6.500 zarobljenika kućama se vratilo tek 1.200, a od toga više od 1.000 već je pomrlo. Ja onda pomislim, dobro sam i doživio 69 i neću da se svjesno izlažem tom teškom i neugodnom liječenju. Uostalom, i moja žena je umrla u mukama od raka, pa neka bude kako je suđeno – kaže za naš list Kostadin.
Pomiren sa sudbinom, odlučio je da iz bolnice ode kući i čeka sudnji dan. Nije prošlo mnogo vremena kada su metastaze počele da se šire po njegovom organizmu. Već 16. marta 1994. ponovo se našao pod hirurškim nožem. Neposredno posle operacije u vizitu je došla doktorka, čijeg se imena više ne sjeća, pogledala je njegovu istoriju bolesti i hladnokrvno mu rekla – Vama je ostalo još pet, šest dana života. Ne treba vam nikakva terapija! Kostadin je bio šokiran, ali je shvatio da u nestašici najosnovnijih medicinskih potrepština, uslijed sankcija, valja sačuvati ljekove za onoga ko ima šanse.
Tog momenta, Kostadinu je bilo da mu život "visi o koncu", i pošto je prethodno odlučio da odustajanjem od terapije pomogne svom skončanju, poželio je da se oprosti od svojih najbližih, prijatelja i komšija. Posle nekoliko dana, došao je da se oprosti od njega i prvi komšija, i pružio mu u ruke časopis čijeg se naziva Kostadin danas ne može sjetiti. Čekajući "onaj čas", mirno je listao časopis i, odjednom, ugledao dramatičnu ispovijest jedne njemačke doktorke...
- Žena, i to još doktorka, lijepo kaže da je rak izliječila pijući petrolej, pa, kad je već tako jednostavno spasila svoj život, što ne bih i ja pokušao Petroleja ima skoro u svim prodavnicama, a ima tu i neke simbolike. Em se ne umire od njega, em daje svjetlost – pomislio sam i odlučio piću petrolej i vodiću dnevnik, da vidim hoće li i meni pomoći.
Sa terapijom koju je sam sebi propisao, Kostadin je počeo 5. maja 1994. Tačno 45 dana svakoga jutra ispijao je trećinu sadržaja rakijske čašice petroleja. Prvog dana naježio se od pomisli da ta žestoka tečnost može da sagori njegov i onako "načeti" organizam. Kada je vidio da se nije dogodilo ništa strašno, druga je već lakše klizila niz grlo.
- Detaljne analize, u međuvremenu, pokazale su da u mom organizmu nema više ni traga te opake bolesti. Živio sam sa trećinom crijeva do prije godinu dana kad su opet počeli da me muče "zatvori". Pregledom je ustanovljeno da na istom mjestu s kojeg je u prethodnim operacijama odstranjen tumor imam zadebljanje od pet do šest santimetara. Doktor mi je rekao da ovog puta operacija nije moguća, i dao mi neku tečnost, tek da mi pomogne u čišćenju crijeva.
Iako tvrdi da više ne postoji ni jedan razlog zbog koga bi trebalo da živi, jer ima 83 godine, Stojanović je i ovoga puta zaboravio na propisani lijek i ponovo počeo da pije petrolej. Ovoga puta, kako kaže, ne da odloži neizbježnu smrt, već da olakša muke.
- Od 18. maja pet jutara zaredom ispijao sam po kafenu kašičicu petroleja. Poslije sam, pošto sam "navikao" organizam, sve do 6. juna pio po supenu kašiku spasonosne tečnosti. Do desete kašike petroleja bilo mi je jako loše, i pomislio sam da je to kraj. Ali, evo sad mi je sasvim dobro, samo imam teške probleme sa nogama. Šećer mi uništio cirkulaciju. Istina, pijem i čaj od sibirske gljive kombuha, još od prve operacije kad mi je ovaj prirodni lijek donio jedan ljekar, sin mog prijatelja. Pa dok izdržim...
Kostadin smatra da nema više rašta živjeti, a neće više ni da opterećuje porodicu svog unuka s kojim živi. Istina, raduje se svom praunuku, i on mu daje snagu, ali bilo je, kako kaže, previše muke i dosta trenutaka za vječno pamćenje..

“Jedan koji čini volju Gospodnju” bolji je nego “množina bezakonika"



Rеч је то давна нашег српског Светог Саве…
Реч та Српска је у глави двадесет петој Савиног Типика…

Часлав М. Дамјановић, 07.08.2010


Проста српска и проста православна је та Реч Савина којом живесмо вековима… одани Божијем, одани праведности, одани поштењу.

А ето… због те просте српске и просте православне Речи већ дуго нам ломе кичму… због те просте српске и просте православне Речи прогласише нас лудацима… а да се и не помиње све остало чиме нас нагрдише… да се не помиње како нам унаказише Небеску Србију… како нам унаказише Равну Гору… како Божије име укаљаше… да се не помиње како нам због те просте српске и просте православне Речи отеше Косово и Метохију… како нам прогнаше владику Артемија… отргоше Грачаницу… покушавају да прогнају Православље из Цркве наше… како због те просте српске и просте православне Речи Типик Савин изгонише из црквеног образовања… и да се не помиње како се упркос свему томе… усуђују да такву цркву још увек називају црквом…

Како то… када је та Реч давна Расткова… Реч Божија?
Како то да цркву у којој покушавају да разоре Божију Реч – називају црквом?

…зато што један исти новчић има више различитих лица:

На пример, на панелу ‘’Улога медија у дијаспори и Срба у региону на формирању слике о Србији'’(1) – се каже:
‘’Ускоро почињу ‘’Егзит'’ и ‘’Гуча'’, Новак Ђоковић је један од најуспешнијих тенисера на свету. То јесу прилике за грађење доброг имиџа. Али у томе нас спречавају огромни политички проблеми, велике несугласице са Западом по питању Косова и Републике Српске, као и чињеница да људи у свету, и поред отворене либерализације, и даље доживљавају Србе као ‘’комунисте'’ који су постали ‘’националисти'’! Па ето… наводно зато ‘’љубав према отаџбини не мора да значи стварање идеалистичке слике о њој зато што је волимо!'’

Према томе, ‘’дијаспора треба да ствара бољи имиџ Србије у свету'’ – без ‘’стварањa идеалистичке слике'’ о отаџбини… заправо, треба да иако отаџбину ‘’волимо'’ – да не разбијамо лаж да су Срби ‘’комунисти'’ – нити лаж да су Срби од ‘’комуниста'’ ето ‘’постали ‘’националисти'’!

Испада да учесници панела верују да ‘’отворенa либерализацијa'’ – заиста јесте истинита; да су ‘’политички проблеми'’, па и национални – непотребан баласт који се мора одбацити – зато јер нас спречава да искажемо наш имиџ…
…а без помињања изгона Православља из Цркве стиче се утисак да панел пропагира некакву ‘’дијаспору'’ која уопште не схвата да је Србија под окупацијом… И ето тако испада да је једно од лица новчића да мангупи захтевају да стварају… мангупски имиџ.

Како то да се мангупи обреше и усред цркве и усред нашег имиџа?

Наравно… па чак и наравски… зато што мангупи не само да нису достојни Божије Речи – и не само да Божију Реч мангупски каљугају – него још и горе… мангупи су мангупски, па чак и барабски јер су против Речи Божије:
Зато се у ‘’Искреном саопштењу'’ српска православка Нада Вучковић обраћа неком извесном ‘’Рилету'’!

‘’Риле'’ па ‘’Риле'’ ујездило се у језик… али се ушушкало и у моралитет… па чак и у огорчење… па чак и у сушанство саме Истине и Правде… а учачкало се у све то као надимак митрополита Амфилохија… Како сад па то кад је званични митрополитов надимак ‘’Crkva'’? Баш недокучиво… али није недокучиво оно што митрополиту вели православка која га ословљава баш пристојно са ‘’ви'’:

‘’Можете писати томове оправдања'’ – али вам ‘’не вреди'’!
Зашто ‘’Crkvi'’ томови демагогије ‘’не вреде'’?

Православка му каже зато што:
‘’Не верујем вам'’!

Ето ти… не верује митрополиту, а у наставку коментара, ко год од православаца да је писао тај наставак, ето ти и објашњења Речи Савине:

Та Савина Реч каже ‘’Crkvi'’-'’Рилету'’, или ти пак митрополиту Амфилохију – а ‘’Crkvu'’ сам не злонамерно него намерно написао латиницом зато да бих се држао чојствено Правде – ‘’не верује'’ нашем ‘’насушном'’ зато што од многих премудрости иструћа и слиједећу:

‘’Суманута су тврђења пред Ареопагом о постојању ‘’политичког и верског прогона'’ у Србији'’!

Баш свашта… неки инострани Суд учинио оно од чега је уштројено Судство у окупираној Србији… а зна се да су и Судство у Србији и Правда, па према томе и Истина – уштројени у Србији још од доба капларице… а православни митрополит, и то српског подријетла, и то Српске Цркве… каже да је то:

‘’Сумануто'’!

Па ваљда зато што је ‘’сумануто'’ – зато нема ‘’политичког и верског прогона'’ у Србији… тако му дође зар не? Aли… оно што нам ‘’насушни'’ заиста рече… то јесте да је ‘’сумануто'’ зато што ‘’Crkva'’ не спроводи ‘’политички и верски прогон'’ у Србији!

Ето… поборавио ‘’Риле'’ да му је званични, заправо службени надимак ‘’Crkva'’, па зато мудрује да Црква коју покушава да узурпира… као ето… не спроводи ‘’политички и верски прогон'’ у окупираној Србији!

Баш свашта… али коментатор му не оста дужан:

‘’Нема шале Рилету више читав конзилијум психијатара не може помоћи'’ – што јесте врло важно, управо круцијално, али… још је круцијалније слиједеће:

‘’Риле би требао мало да обрати пажњу на његове партизанско-комунистичке фразе'’!(2)

Ето ти сад… али… па и мудрост фраза и демагогија – па и мудрост клеветања – јесу заиста типичне ‘’партизанско-комунистичке фразе'’ – како сад па то кад нам већ две трећине вијека ‘’партизанско-комунистичка фраза'’ – истоветна фрази Ватикановој, и истоветна фрази Европе и Америке – ломи кичму због просте српске и просте православне Речи… и иако нам овом приликом кичму ломата чак лично ‘’Crkva'’ – како то кад ће ‘’Crkva'’ можда већ истог дана држати проповед накунђурен – да, накунђурен – одеждом Савином?

Како то кад тај исти Сава рече ‘’jедан који чини вољу Господњу'’ бољи је него ‘’множина безаконика'’ – a ‘’Риле'’-'’Crkva'’ очигледно није тај један који чини вољу Господњу'’ – него је чак напротив очигледно да је један од ‘’множине'’ који чине ‘’безакоње'’?

Е сад… да ли ‘’Crkva'’ зато сматра ‘’законике'’ – ‘’суманутим'’ – зато што му се може? E… баш зато му православка Нада и рече да ‘’може писати томове оправдања'’ – а да му она – и то баш због свега тога – ‘’не верује'’!

А у коментару на ‘’Устав у тајности'’, цитирајући као извор ‘’Борбу за веру'’, православка Ленка каже да од пара ‘’сакупљених за Косово'’ ‘’новопаметни Свети Синод гради споменике 18 глава римских императора поред аутопута Београд – Ниш'’, па чак и ‘’старо-романске гостионе, купатила и хотеле'’ – и иако се пита ‘’ко ће у њима да одседа'’ – а биће итекако и пијаних а можда и трезних Србаља који ће отсиједати баш зато што су гостионе шик… шик зато што су ‘’старо-романске'’ – и иако она каже ‘’ја сигурно не'’(3) биле шик или не – како то кад је ‘’новопаметни Свети Синод'’ управо Синод овлашћен светом насушношћу римских императора… или ти пак њихових глава… а на челу осамовлашћене насушности нико други до… ‘’Риле'’-'’Crkva'’?

Е баш зато иста та православка Ленка не премудро као митрополит, али српски мудро и српски искрено закључује:
‘’…данашњим новотарним епископима узалудно je говорити о православном хришћанству'’ јер ‘’они сем себе, Бога још увек осетили нису.'’

И то објашњава истичући суштину узурпације:

‘’У црнилу бројности наишло се на црнило јереси'’!

И зато ‘’понекад, кад упијем поглед у дубину небеског свода, помислим да је и јерес блага реч за оно што чине неки епископи, монаси и свештеници у српској цркви.'’(4)

Ето… сва та различита лица једне исте парице – а та парица су Срби – значи да су Срби постали млитави јер нема довољно Ленки и Нада… зар не? И да зато… због млитавости… међу Србљима каљуга самозванац попут Рилета…
Наравно… под тим не подразумевам Ристу Спортисту којем свака част.

Не!

Под тим подразумевам покушај рушења Равне Горе у Рилетову каљугу.
Под тим подразумевам покушај пада Речи Савине у заход узурпатора.
Под тим подразумевам покушај пада Речи Божије у… јерес.
Када сам недавно размишљао о ‘’страсној мржњи… на штету Цркве'’ – написах једном пријатељу:

‘’Не треба анализирати мангупе!
Не треба им ништа доказивати!
Него их треба напасти директно!
И то ћу и учинити!'’

И то и чиним – ништа не подразумевам:

Кад су узурпатори већ нанели толико зла отимањем Косова зашто бар не спасу Манастир на Морачи од потапања? Зар то није доказ да заиста јесу против Вере и против Веровања у Бога?
И зато… кажем без подразумевања – ко је омлитавио – нек’ му је алал!

Али… ко није омлитавио:
Не признајем капитулацију.
То је једино што важи!

Зашто… па зато, Срби, што нас ни Божији Промисао, ни Божија Реч, ни Божији Дух… нису направили зато да капитулирамо – нису нас подарили Слободом да мислимо својом ћупендром… зато да би смо капитулирали!
Ето зато је Истина ‘’Не признајем капитулацију!'’ – једино што важи… јер ‘’тужно је било гледати само неколико десетина верника на молебану за Космет у храму Светог Саве на Врачару оног дана када нам је стигла порука из Хага'’:

‘’Kада је патријарх Иринеј директно упутио позив'’!(5)

Ето зато!
Јер је такође тужно и да ‘’већ годинама из САНУ, као једног од националних стубова Србије'’ – тако би бар требало да буде – ‘’не стижу никакве реакције, осим појединачних вербалних излета академика, на кључна питања опстанка државе и нације, па и Космета. Али, зато се после мишљења МСП огласио председник Никола Хајдин, како би појачао у јавности за валадајуће пожељан утисак о томе како је све учињено, али не вреди, они споља нам не дају даље'’ чиме је ‘’САНУ постала згодан алиби за све што је ова власт чинила кад је реч од одбрани Космета.'’(6)
Ето зато… а и зато што истовремено да би се доказало да су Срби антифашистичка нација – стварни антифашизам Равне Гора се изједначије са са лажним антифашизмом Титове сарадње са окупатором… и наравно да таква сочињенија дају згодан алиби власти за све што чини – не само лажном одбраном Космета – већ алиби и црквеној јереси која покушава да нам сруши Веру и Идентитет… зато се у службеном набрајању ‘’преступа'’ – прогон Артемија, отимачина Грачанице, покушај претварања Цркве у јеретичку установу, отимачина идентитета, ломљење кичме – не – не помињу!

Зато дрско кажем баш нас брига за САНУ – баш нас брига за службену јавност – баш нас брига јер је важно једино оно што Српски Народ мисли!

Важно је да препознајемо прљање, поготово злонамерно прљање српске мисли… да препознајемо поготово вешта претварања да је прљање наводно национално… јер… све је јасно:

‘’Римски папа прстен даје само својим бискупима, што значи да је Иринеј Буловић постао унијатски бискуп'’ и ‘’зато никога не треба да чуде његове речи и понашање'’ нити ‘’његови напади на Владику Артемија и његову духовну децу који су оличење Православља.'’(7)

A што се тиче ‘’монаха који су напустили Косово'’:

‘’У њиховој борби за Правду и Истину
решава се и судбина Српског Народа
коме они припадају,
зато они морају да истрају до краја
у својим православним ставовима
и борби за Истину!'’

А млитави… млитави су сарадници са окупатором… млитави су издајници… али… млитава – није:

Савина Реч о ‘’једном'’ ‘’који чини вољу Господњу'’

Тај ‘’један'’ Савин је онај Србин који мисли поштено и савесно својом главом…
Није важно ке је тај један…
Није у питању ја па ја нити није он него ја…
У питању је Српски Народ који мисли својом главом!
Поштено и савесно.
И слободно.

Српска Црква је служила тој Слободи коју је Српски народ заслужио размишљајући савесно и поштено… свако својом главом… и сви заједно поштујући Промисао Божијег Светог Духа… борећи се за Правду:

Код Срба на Кајмакчалану
није постојало питање шта да радимо…
Код Срба Равне Горе
није постојало питање шта да радимо…

Ко од Срба тада није знао шта треба да се уради –
тај Србин је кукумавчио и сарађивао са окупатором…
А стварни Срби…
живели су и умирали за Слободу и Правду.

Српска држава и Српска Црква биле су зато
да би Срби живели слободно и мислили слободно.
Српска држава и Српска Црква нису биле зато
да Срби не би мислили туђом главом
нити зато да би живели као вазали.

А онда смо почели да препричавамо… речено данашњим речником, постали смо аналитичари политичких догодовштина… а уствари – постали смо оговарачи и олајавачи… постали смо баба жваке… постали смо:


Покондирене тикве

…ак и најбољи, попут на пример Николе Пашића, ушавши у заједничку државу – којом смо пораженима у рату – онима који нас мрзе – поклонили статус победника – ушао је у заједничку државу – без дефинисања српских граница… и онда се ишчуђавамо зашто се данас питамо о Косову.

А каквих ту има питања?
Нема никаквих питања!
Резолуцију данашње окупиране Србије Генералној скупштини УН – Британски амбасадор у Србији, Стивен Вордсворт, одмах је прогласио:

Неприхватљивом!
Београд мора да усагласи текст са ЕУ!

Против резолуције је Велика Британија која нас је насамарила са лажи Неретве… зашто? Зато што истовремено ‘’Ејуп Ганић, зликовац босанског домовинског рата, раздрагано маше обожаваоцима у Лондону'’! А зашто је раздраган? Зато што је Суд у Лондону проценио:

‘’Убица не би био праведно третиран у Београду'’!(9)

Зато аутор дописа и пита:
‘’Одакле вам то, господо британске судије?!'’
‘’Па Београд не суди злочинцима!'’
‘’Београд суди својима!'’

А зашто Београд суди ‘’својима'’?
‘’Да докаже да је више хрватски од било ког хрватског и више босански од било ког босанског суда.'’(10)
Дакле… шта је заиста ‘’сумануто'’?

Заиста су ‘’сумануте'’ покондирене тикве!

Баш зато у ‘’Печату'’ и прочитах да ‘’ако вам реч издаја и после ове историјске паралеле делује непримерно, вероватно сте у праву. Боље би било употребити другу'’ реч:

‘’Велеиздаја!'’

И зато:

Питање за све нас:

Да ли ћемо са идиотским самозадовољством покондирених тикви уживати у томе како нас разарају?

‘’Моли се… плати… и буди послушан!'’
('’Pray, pay and obey'’)(11)

По новом уставу аустралијског бискупа Добријевића
у питању је некаква нова ‘’црква'’
некаквом новом богу…
који Бог није!

По Добријевићевом уставу ‘’верник постаје особа која је послушна црквеној хијерархији… особа која нема ништа да пита и ништа да каже…'’ јер ‘’макар какав супротан став верника даје црквеној хијерархији право да дотичног верника избаце са састанка или службе…'’ – ‘’црквена хијерархија има право да обустави дебату и да вам запуши уста да не смете да изразите сопственио мишљење'’ јер је по Добријевићевом уставу верник је дужан да буде ‘’покоран црквеној хијерархији.'’

А ‘’Патријарх Павле и Митрополит Иринеј Ковачевић су 23. и 24. априла 1991. године постигли споразум о сједињењу двеју цркава, након чега су записане речи патријарха Павла'’:

‘’Ми хоћемо вас а не ваша власништва.'’

Добријевићев ‘’нови устав'’ покушава да ‘’поништи тај споразум.'’
‘’Нова парола'’ Добријевићевог устава је:

‘’Сада ми поседујемо ваша власништва – ваши људи нам више нису потребни!'’(12)

Тaj злокоб доказао је Добријевићев ‘’свештеник Чедомир Видеканић:

Ви не можете веровати у истог Бога
ако се ма како не слажете са овим уставом!
(You cannot believe in the same God
if you have an opinion on this constitution)(13)

Пошто по Добријевићевом уставу ‘’црква има право да се сили…'’ – зато православац из Аустралије Милан Вековић захтева:

‘’Морамо да кажемо ‘’НЕ'’ овом тајном и тајно предложеном уставу нове цркве, који се намеће без гласања српскoj комуни и вернима у Аустралији'’.

И заиста… у праву је борба за Чистоту Правог Славља у Аустралији:

Добријевићев устав није – није устав цркве!

Добријевићев устав јесте покушај устава некакве нове цркве – усред Православне цркве – јер у стварној Цркви:

‘’Верници имају право гласа и личног мишљења
без да буду екскомуницирани!'’
(The people have a right of voice
without being excommunicated)(14)

‘’Да би се спасило православље од расцепа и од овог сецесионистичког Устава…'’(15) захтевају аустралијски и новозеландски Срби Слободне Српске Цркве, који су засада највише препатили од инквизиције узурпираног Синода.

Иако су они данас најчаснији борци за Чистоту Православља, у праву су само делимично – јер инквизиција узурпатора покушава много страшније од ‘’расцепа'’ и од ‘’сецесионистичког устава'’:

Узурпатори покушавају ликвидацију Православља!

Добријевић је најдрскији доказ да инквизиција узурпатора не бира средства јер је својим ‘’сецесионистичким уставом'’ он заиста покушава да створи некакву нову ‘’цркву'’… некаквом новом богу… који Бог није!

Покушај Добријевићева није расцеп од цркве:
јер Добријевићева ‘’црква'’ није уопште црква!
А трагична је Истина да је таква квази- црква
део СПЦ!

То је оно што је заиста:
сумануто!

А млитави… дрипци покушавају да нам сруше Цркву – а ми изигравамо баба жваке! А дрипци нису беспослени… заузети су итекако:
Заузети су већ од Неретве…
Заузети су отимањем Грачанице…
Заузети су већ од Јадовна…
Заузети су већ од Сутјеске…
Заузети су већ од Сребренице…
Заузети су већ од Глине…
…заузети су покушавањем ломљењем Савине кичме.
Зато је врло јасно да Србин неће преживети као покондирена тиква!
Зато Србин мора да учини Равну Гору:

Не признајем капитулацију:

Србин мора да се одвоји од млакоња,
мора да се одвоји од сарадника са окупатором,
мора да се одвоји од узурпатора…
мора да пази на провокаторе…
мора да се избори против велеиздаје.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Ко шта каже...





Данас, када су догађаји – не никакви сајтови лажно оклеветани као ''антицрквени'' – него догађаји – доказали да су стравично прогонство Црноречког братства у Егзил, стравичан изгон владике Артемија са Косова, и стравично рашчињење монаха и свештенства – обављени зато да би обезбедили стравичну отимачину Косова од Србије – и још стравичнију ликвидацију Православља у Српској Цркви – систематска контролисана и униформисана пропаганда покушава да скрене пажњу јавности окупиране Србије од ових стравичних злочинаштава.

Злочинство тог покушаја обмане захтева објективну анализу шта се каже, ко шта каже, и због чега ко шта каже – како би се бар мало помогло поштењу Српског Народа да исплива из шарлатанског кошмара наметнутих клевета истине и камуфлажа неистине... да схвати да су злочиначке измишљотине уствари смишљено намештена цинкарења, денунцијације, инсинуације...



Ко утерује ''веру у чутуру''?



У званичном саопштењу СПЦ поводом ''оптужби бившег протосинђела Симеона Виловског'', Епископ бачки Иринеј је, између осталог, истакао да је:

''Према постојећим информацијама и деловима транскрипта расправе који су објавили пријатељи г. Виловског на грчким антицрквеним сајтовима суд у Атини одлучио да не изврши екстрадицију Виловског'' зато ''јер је епископ Артемије лично посведочио у Атини да је све што је радио Виловски рађено по његовом личном благослову и одобрењу као тадашњег Епископа рашко-призренског''.

Сходно овом кривоклетом тумачењу – епископ Буловић ''закључује'' да је владика Артемије, својим сведочењем – ''директно заштитио оптуженог'' – и да је према томе:

''Нажалост, епископ Артемије свесни добровољац за ту неславну улогу.''(1)

Иако је анализа ове декламације заиста сувишна – није сувишан један од коментара на овај ''закључак'' епископа Буловића – јер најречитије очитује утеривање ''вере у чутуру'' – у сатиричној комедији Драга Жарковића под насловом ''На Западу нешто ново'', који је наравно алузија на чувени роман ''На Западу ништа ново'':

У шестом чину поменуте сатиричне комедије, који се зове:



''Сирак тужни без иђе икога''



''На сцену ступа нови јунак'', иза којег се види ''опустела, полусрушена стара српска кућа'' – а ''на брвнима је кречом исписано'':



''Друмови ће пожељет монаха,

ал' монаха ниђе бити неће.''(2)



А ја горњем напису додајем актуелно наравоученије:



Ал' биће Ефијалтиса!



''Ефијалтис је издајник за време битке код Термопила, 480 г. пре Христа.'' Осим Издајника – ''као заједничка именица – ''ефијалтис'' на грчком значи'':



''Ноћна мора, кошмар''(3)



Објашњење о Издајнику потиче од архимандрита Симеона Виловског.

У тренутку данашње обмане Срба и клевете Православља, та грчка реч – ''ноћна мора'' и ''кошмар'' означени именом Издајника – најречитије изражава суштину шта ко каже у јавности окупиране Србије каже, ко шта каже, и због чега ко шта каже...

Тако... на пример, заиста јесте мизерна ''ноћна мора'' – и заиста јесте мизеран ''кошмар'' – оно што изрече Вук Драшковић:



''Драшковић:

Потребни су нам најбољи односи са Косовом''(4)



Своју нискост – ''најбољи односи'' – Вук образлаже ставом МСП-е:

''Декларација о независности Косова није – није у супротности са Међународним правом!''

Зато је очигледно да Драган Славнић јесте итекако у праву када у коментару каже да је:

''Вук био само ''пробни балон'' – зато – ''да амортизује први талас реакције домаће јавности на очекивано негативно саопштење МСП-е!''(5)



Пробни балони...



Наравно... иако многа трабуњања Ефијалтиса – Издајника – јесу заиста била ''пробни балони'' – на супрот томе јесте кошмарна чињеница да је неко ''на Ју-тјубу ставио магарца који на имању'' Станислава Дрча ''игра фудбал'' уз ''Томпсонову песму''!

Томпсон је загребачки шлагериста познат по усташкој песмарици коју не оспоравају ни Брисел, ни Вашингтон... па чак ни Тел Авив...

То доказује да Вукови ''односи са Косовом'' уопште нису никакав пробни балон – већ да је на дјелу јавни садизам!

Зато Станислав Дрча, поменути Србин из села Врана, пита с правом:



''Има ли ишта јасније од ове поруке?''(6)



И не за чудо – него зато што Српски Народ јесте заиста натеран да животари у кошмару, обмани, и издаји – исто питање поставља и православни архимандрит Виловски:



''Чему, питаће се неко, сва ова превара,

уз сарадњу чак Цркве и Државе?''

''Коме желе да се додворе?''

''Који су мотиви?''

''Коме служи све ово?''



И сам одговара на сва та питања... и то... за разлику од клевета мастиљарске најмљене службености... одговара поштено... па чак поштеније и од самог патријарха:

''Одговор нам даје специјални изасланик ЕУ и шеф Цивилне канцеларије на КиМ Питер Фејт (чији је задатак спровођење Ахтисаријевог плана и што брже устројење новопроглашене ''државе'' Косово), који је говорећи о стању на КиМ пред Међународним Одбором Европског Парламента 22. јуна 2010. године, поздравио промену става СПЦ према својој'' – ''према својој'' – ''јужној српској покрајини'':

''Транзиција СПЦ према умеренијем приступу на Косову је такође још један позитиван помак''!(7)

И зато... пошто је јасно одговорио због чега се обавља злочиначка ''транзиција СПЦ'' – архимандрит поставља исто питање као и Станислав Дрча:


Ако ово није политички прогон, шта је онда?



Према томе... пошто изгон Православља из СПЦ није никаква ''транзиција'' – већ заиста јесте јавни ''политички прогон'' – и пошто заиста јесте јавни Холокауст Српске нације – и пошто заиста јесте јавни Холокауст Српске Историје – и пошто заиста јесте јавни Холокауст Српског идентитета – и пошто заиста јесте ликвидација Православља у СПЦ... то значи да су ''пробни балони'' заправо мизерне камуфлаже лажних клевета – које су заправо камуфлажа злочиначке ''транзиције'' – и таква мизерна је и згодна формулација УН-овог Суда у Хагу да:

''Једнострана декларација о независности Косова – није повредила – није повредила – опште одредбе Mеђународног права''!

А да Суд јесте часни Суд, и да окупирана Србије није нити ''Јазавац пред судом'', и да часни Суд није ''кадија те тужи кадија ти суди'' – доказује марифетлук да је само часних ''десет судија подржало тај став'' – а да су нечасних ''четири'' чак били ''против''!(9)

Наравно да би се због овако провидне обмане чак и петлови побунили кукурикањем... поготово зато што је такође згодно тајмирана и друга вест за замајавање марифетлуком... да је наводно:

''Међународни кривични суд за бившу Југославију поништио ослобађајућу пресуду бившем косовском премијеру и команданту ОВК Рамушу Харадинају.''(10)


Хашим Таћи ''спреман да призна Србију''!



То је Таћи изјавио ''Вашингтон тајмсу'' непосредно по саопштењу часног Суда:

''Нема земље у свету која има разлог да одуговлачи са признањем независности Косова''!

И заиста... ''Суд сматра да се међународни закон'' – ''не односи'' – ''не односи'' – на забрану декларације независности'' – што је гласно читајући ''мишљење Суда'' констатирао председник Суда Хисаши Овада (Hisashi Owada) – из чега наводно произилази да ''да Декларација независности од 17-тог фебруара 2008. године није повредила међународни закон.''

''Администрација Барака Обаме, која је проследила Суду сажет приуштак у корист Косова, поздравила је мишљење Суда'', а Хилари Клинтон, секретарица америчког Државног секретаријата, позвала је у свом приопћењу ''све државе да не траће време на статус Косова'' већ ''да се конструктивно уклопе у подршку миру и стабилности на Балкану'' јер ће она позвати ''оне државе које још нису признале независност Косова – да то учине.''

Зато је ''Хашим Таћи нарочито апеловао на ''наше европске пријатеље у Шпанији, Грчкој, Румунији, Словачкој, и на Кипру'' – ''јединих пет чланица које нису признале Косово од 27 чланица ЕУ'' – и у интервјуу је такође истакао да је ''следећи корак'' Косовa ''чланство у НАТО-а, ЕУ и УН'', и зато је ''апеловао на вођство Србије, које се залаже за чланство у ЕУ, да размотри последице од евентуалног непризнавања Косова'', јер ''ми смо спремни да признамо Србију'' – и зато се нада ''да ће се Србија сагласити са постојањем Косовa'':

''Јер је за Србију сагласност са независношћу Косова једини начин да постане чланица ЕУ.''

Таћи је такође нагласио да ''у односу на независност Косова и његов тетиротијални интегритет не долазе у обзир никакви преговори'', нити ма какве ''промене граница због етничких разлога'', јер мањине на Косову немају чега да се плаше'', пошто ''је за све – а поготово за Србе – Косово њихов дом.''(11)

Према томе... ко одговара ''пробном балону'' Вуку Драшковићу?

Одговara му архимандрит Виловски:

''Зашто је, уосталом, од Светог архијерејског синода поднета онако бесмислена кривична пријава, коју је потписао митрополит Амфилохије, и коју је српско судство безрезервно прихватило?''

''Да ли само зато да би се Симеон ставио у затвор и онемогућило му се свако деловање, сваки рад и говор?''(12)

Одговор је наравно:

Не!

Уопште не због тога!

Јер у питању није никаква расправа о одлукама судова – нити црквених нити законских – нити часних нити јазавичастих – нити домаћих нити страних... не!

У питању су Издаја и Кошмар којим се камуфлира Издаја:



''Прозелитизам Православних''



''Схватање данашње дипломатске ''игре'' Ватикана са признавањем/непризнавањем Косова и Метохије –

као благонаклоност према Србији –

представља апсолутну заблуду''!

''Једна од најболнијих рана које се Цркви наносе данас

јесте деловање Уније,

тог тројанског коња

којим Ватикан врши груби прозелитизам

на рачун Православних.''(13)



''Папа, уосталом, не пропушта прилику да нагласи да је Римокатоличка црква једина Црква (сагласно и Символу Вере – ''верујем у Једну … Цркву''), и да само она поседује пуноћу истине и благодати, док остале цркве имају само делиће истине; сагласно томе је и његов позив свима да се врате у Цркву (тј. Римокатоличку), па сходно томе и Православнима.''(14)

Зато је потребно напоменути:



''да појам ''Римокатоличка црква''

користимо у сасвим условном значењу,

с обзиром да се у овом случају

уопште не ради о Цркви,

него заправо, у правом смислу речи,

о једној ''религиозној заједници''.(15)



''Такође, уместо појма ''римокатолици'' много тачнија одредница за њих је ''паписти'', с обзиром на улогу и значај који Папа има у њиховој религиозној заједници, која би се исправно могла окарактерисати као ''Папизам''.(16)

У свом одговору патријарху, архимандрит којег је папа изгонио из Цркве, извињавам се – не папа – изгонили су га православни патријарх и православни митрополит... дакле – архимандрит каже:

Треба ''само као пример, навести неколико Сабора који су осудили Папизам као јерес – Сабор 879. у Цариграду (од многих се сматра за Осми Васељенски Сабор), Сабор 1170. у Цариграду, Сабор 1450. у Цариграду (последњи Сабор у храму Свете Софије), Сабор 1722. у Цариграду, Сабор 1838. у Цариграду, Патријарси Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима 1848. (''…зато и Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, следећи стопама светих Отаца… објављује поново данас саборно… да је јерес (Папизам) и да су његови припадници јеретици… Такође, сабрања на којима се они окупљају су јеретичка и свако духовно заједничарење Православних… са њима је антиканонско…'') – између многих других.'' (17)

Зачудо... а заправо уопште не зачудо... једини ко звучи заиста као православни патријарх и као православни митрополит... и једини ко заиста одише мудрошћу шта јесте Вера Божија и православна... то је баш архимандрит којег су патријарх и митрополит у православним мантијама... изгонили из православне Цркве:

''Православна свест и самосвест Цркве, међутим, сведоче дијахронијски сасвим супротно – да Римокатоличка и Православна Црква нису ''две међусобно најближе цркве''! И много више од тога – да је Црква само Једна, и то Православна Католичанска Црква, те да самим тим не могу постојати две цркве (!), а поготово не више цркава (као што подразумева изјава Његове Светости Патријарха Иринеја да су римокатоличка и Православна Црква две најближе цркве, што значи да има и других цркава које нису толико блиске нама…!).''(18)



''И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе''(19)



Пa иако jeсам лаик... ипак знам зашто ово рекох:

Не рекох то само због оног у шта верујем и што сам научио – већ и због млађаних наследника који такође храбро бране Чистоту Вере...

...због млађаних наследника Чистоте Вере који оптужују службене послужитеље да су ''заборавили свога духовног оца аву Јустина који каже'':



''Зато, зато што језик, који ти је дат да хвалиш Бога

и да браћу са њим тешиш,

ти си претворио у оруђе демонске псовке,

служиш ђавола својим језиком.

И мислиш на неко добро,

мислиш да ће Господ благословити тебе,

твоје прљаве гадости, грехе, твој гној?

Не!''(20)



И кажу млађани наследници чак и мудрост Божијег Времена... кажу мудрост суштине... и кажу то једноставно:

''И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе''. (Јн. 1,5)(21)

Свјетлост у тами је Истина...

Истина је Вера у Бога...

Лаж и Неправда не могу да обузму Истину Вере у Истинитог Бога...



Попут Дон Кихота...

Ветрењаче Лаже граде...

Ветрењаче Лаже разграђују...

Да би поново нове Лаже склепале...



А ветрењаче... ветрењаче су лажа и издаја Истине...

Нема ни у Лаже нити у Издаје никакве невероватне снаге...

Нема ни у Лаже нити у Издаје никакве невероватне ревности...

А да су најмљени узурпатори од некога добили декрет на ветрењаштво – јесу!

Наизглед ''невероватна снага'' – и наизглед ''невероватна ревност'' – којима су службени мастиљари себе накунђурили – јесте лажна моћ узурпатора, који су најмљени да попут Дон Кихота граде и разграђују куле од карата... ветрењаче... зато да ветрењачама камуфлирају да су најмљени да руше Веровања у Бога.

Зато се ''у својој знатижељи Атанасије... пита'':

''Шта представљају групе и групице артемијеваца?''

И зато наизглед ''самоуверено закључује'' да то није ништа друго до:

''Осим знак да Артемије већ ствара еклисиолошки раскол''.(22)

Међутим... ''будући да... не наводи никакве доказе или цитате који потврђују постојање те Наше ''теорије'' – ''остаје само да се закључи да то све постоји само у глави аутора, који прави конструкције, уистину ''имагинарне'', против којих се онда ватрено бори, истичући себе за новог Дон Кихота.''(23)

И зато млађани наследници закључују попут владике Артемија:

...онако једино како верник Божији кључи:

''Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно.''

''Јер онај ко трпи је наследник Христов.''

''А ко Зло чини је – санаследник је ђаволов.'' (св. Нил Синајски)(24)

А ту најмљену и наручену самозаблуделост анатеме инквизиције наједноставније дискредитује изгнани архимандрит који једини говори са верском мудрошћу каква се очекује од стварног православног патријарха и стварног православног митрополита:

''Монашки чин не може бити одузет, то је антиканонска радња, која није предвиђена канонима и није постојала у предању Цркве. Монашки чин и монашки завети су доживотни. Канони, такође, изричито предвиђају, заснивајући се на Светом писму, да се у црквено-судским процесима нико не сме казнити са више од једне казне.''(25)



''Црноречко братство у Егзилу''



Систематском пропагандом узурпатори Србије и Српске Цркве покушавају да скрену пажњу Српског Народа од стравичних злочина које данас врше над Српским Народом и његовом Вером:

Узурпатори сакривају чињенице:

Прво – да је не само Црноречко братство прогнано у Егзил – већ да је прогнан сваки искрени православац, обичан верник, монах, или свештеник...

Друго – да је владика Артемије свргнут и прогнан зато да би се отворила врата предаји Косова и уништењу Српског националног и историјског идентитета...

И треће – да се Православље ликвидира у Српској Цркви зато да би се Српска православна црква претворила у послушни прирепак Ватиканове свејереси...

Та злонамерна обмана – заправо тај јавни Холокауст – захтева од поштеног Српског Народа да изађе из шарлатанског кошмара наметнутих му измишљотина, клевета истине, и камуфлажа неистине – и да устане у одбрану и Српског Православља и Веровања у Бога.

Јер...

...једно је Црква Божија – друго је ''религиозна заједница''.

...једно је фудбалски клуб – друго је Веровање у Бога.

...једно је поредак ''паписта'' – друго је послуживање Цркве Божије.



Инквизиција Холокауста Небеске Србије

јесте ''политички прогон''.

Јавни политички прогон – јесте јавни холокауст.

Данашњи ''политички прогон'' од стране Ватикана

и његових најмљених трабаната

осиљених над Српским Народом

јесте покушај изгона Бога

из Српске урођене духовности

и Српске урођене оданости Божијем.





Часлав М. Дамјановић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Љага

Лако је ругати се љaгама...
aли је часно схватати равногорски



Сећање... на лепоту сусрета

са Слободном Црквом у избеглиштву



Чудно је да се данас, чак више од Истине Равне Горе, отете од Српског народа, и наружене комунистичким лажима... неизмерно више сећам Српске духовности којом ми је Слободна Српска Црква у избеглиштву испунила мисао, интелект, постојање... и душу коју до тада, у Југи... нисам ни знао да је имам. Чудно је да се данас сећам малене српске дечице, која се, стојећи на столици, прво шапатом преслишају пре сваког стиха да би их гласно тачно издекламовала... чудно је да сећањем не доминира сазнање Истине Равне Горе и Српства него неописива лепота сусрета са Слободном Црквом у избеглиштву у којој се, за разлику од Београда, слободно проповедало стварно светосавско православно Веровање у Бога... неописива лепота узајамног поштовања међу верницима и потпуна преданост молитви – ’’са лица им се чита доброта и спремност на несебично предавање Богу. Нема мржње, све је само мир, спокој, благост. Доброта. Топла, српска душа...’’(1) – та неописива лепота поштовањa свештеника и свештениковог поштовања верника, и захвалност на свакој њиховој речи... иако већ средовечан, Радост Вере Православне открио сам тек у Слободној Цркви у избеглиштву...

Сећањем данас доминира незаборавна радост сусрета са протом из Белвуда, у близини Чикага, којем сам, Боже опрости, заборавио име... који, иако Равногорац, Светосавац, антикомуниста... није користио наше сусрете да ми говори о национализму, о комунистичким лажима, чак ни о Истини Равне Горе... не... говорио ми је о Веровању у Господа... и схватам данас да је то била моја веза са духовним оцем, јача и чвршћа од везе са телесним родитељима... и сећам се, већ тада сам осетио ту разлику, и чак и патио што се у мени родило дубље поштовање од поштовања родитеља...



Чудна је Одмазда! Њен разлог је освета!

А разлог освете је мржња којом се мрзи

Српско Веровање и Српско Сећање!



Уместо ’’администратора’’ који – по речима професора Милана Мићуновића – ''и поред организованих ‘представа’ током његових обилажења епархије рашко-призренске, довожења народа, ‘утеривања’ вероучитеља и деце у кадар објектива, како би се касније показивала ‘срдачност’ сусрета са народом’’(2) – није довољно ’’ефикасно’’ обавио свој ’’иследнички’’ задатак – Црква поставља новог ’’синдикалца’’ за ’’администратора’’ – Митрополита Амфилохија – и зато што је вишег чина од претходног дискредитованог ’’иследника’’ – Црквина ’’службена информатика’’ одмах га маскира фразом – ’’мјестобуститеља’’ и ’’чувара трона’’(3) – а једна од узгредних неописивих лепота мог сусрета са Слободном Црквом у избеглиштву била је ослобођеност од ‘организованих представа’; ослобођеност од присилног ‘довожења народа’ и фалсификовања ‘присутне масе’; ослобођеност од ‘утеривања вероучитеља и деце у кадар објектива’; од режирања лажне ‘срдачности’ вештачког ‘сусрета са народом’ – ослобођеност од методичног пражњења душе на које сам био присиљен у Југи као ђак, студент, одрастао...

И зато сећање и јесте чудно – јер данас Црква чини исто што је чинио комунизам – истоветно празни душе истоветним методом... како то?

Па тако... како каже теолог Грчке Цркве Јован Тацис... што се:



’’Српска Црква претвара у

екуменистички театар апсурда’’(4)



А како се наша Црква ’’претвара’’ у ’’театар апсурда’’? Па тако... што је:



’’Српска Црква прогоњена изнутра’’!(5)



А како је то наша Црква ’’прогоњена изнутра’’?

Тако што, по речима професора Милана Мићуновића, ''чак и у Синедриону, пред Његовим распињањем на крсту, Господа нашег Исуса Христа не осудише фарисеји, садукеји, есени и књижевници – док не испитаху сведоке и саслушаше Га као окривљеног''(6) – а данашњи ''Синедрион'' не ''саслушава''! Данас се наша Црква чак и не претвара да ''саслушава'' као што су се њени комунистички васпитачи претварали у топчидерској Гарди – него прети, уцењује, истерује, забрањује, прогања, свргава... Kако то да данашњи Синод почињава Зло истоветно не само комунистичком, и не само истоветно усташком, и не само истоветно мржњи инквизиције – већ Зло истоветно чак и ''Синедриону'' који препоручи и приреди Господа Пилату за Распеће... како то да као и некадашњи ''Синедрион'' – данашњи Синод хули?

А хули јавно, дрско, ''службено'' – хули у име некаквог ''црквеног поретка''– који није ''црквени'' – јер такав ''поредак'' већ сам по себи – јесте хулење... како то? Према томе... чињеница да је ''Српска Црква прогоњена изнутра’’ – значи да Српску Цркву заправо прогони јерес – и то јерес која се окотила ’’изнутра’’!



’’Администратор’’



Администратор? Који је то чин? Које звање? Звање у којој служби? Која мантија означава тај чин? Који га канон означава? Да ли је чин црквени? Да ли је звање свештено? Да ли му је сврха верска? А ако је само надимак... да ли прикрива инквизитора? Или надчасника? Или... нешто још горе? Па зато питам Митрополита исто питање које Син Господов постави Понтију Пилату:

’’Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?’’(7)

Данас је звање ’’администратор’’ стекло ’’популарност’’ у ЕУ – иако су ’’администратори’’ ЕУ анонимни ’’синдикалци’’ и ’’мастиљари’’ – властодржећи су попут гаталачких, комуњарских и ватиканских суђаја! Али... судећи по чегртању Митрополитовог претходника – иследник, политком, дрмаџија, буџа, џек–баџа... једном речју, улични цинкарош ’’народних непријатеља’’ да се ’’удаље’’ метком или камом – наводно за добробит ’’народних маса’’ – а уствари за благоутробије ’’поретка’’ – ’’администратор’’ је заиста – цинкарош!

Међутим, џек-баџе су ’’старинскији’’ и од Крцуна и од Ђиласа! ’’Синдикалци’’ и ’’мастиљари’’ – ’’администратори’’ – или ти пак цинкароши – ’’старинскији’’ су и од хришћанства, јер... па ето, баш цинкароши одредише чак и Распеће... али, ’’старинскији’’ су чак и од античких Сумераца, јер врховни командант Анунакија, о којима збори Сумерско историјско сећање, Енлил, бијаше – ’’Администратор’’! Баш тако је преведено! Његов млађи брат, Енки – волео је људски сој – а ’’администратор’’ Енлил – мрзео је људски сој! Према томе, можда је Митрополит ’’унапређен’’ у чин цинкароша зато што ’’администратори’’ мрзе – и то – мрзе по дужности звања... ко зна?

Али... пошто се ради о Одмазди – не занимају нас надчастничке ’’квалификације’’ за унапређење на поменуто надположеније, па чак нити самозаблуделост ’’бити дрмаџија’’ – какав такав али ’’дрмаџија’’ – не – занима нас нешто друго – занима нас... Срам:



Љага



Зар Митрополита Амфилохија није срам – иако себе сматра паметним, па можда чак и мудрим, па можда чак и најпаметнијим – да се прими да... упркос свег претварања и позерства... зар га није срам да се прими да изиграва... да он Ђетичић... изиграва новог Крцунчића? Јер... испоставља се да у овом случају ’’администратор’’ јесте надимак – да јесте лажна етикета за цинкароша – а цинкарење је Срам – па тако... зар Митрополита није срам да позира Љагу?

Иако Митрополит јесте доказао да намерава да направи хаос у Цркви и да у томе јесте мајстор... и иако јесте доказао да му је садистички ужитак да ’’удари где највише боли – у најсветије, у душу, у прадедовску православну веру – у јединствену и нераскидиву везу цркве и народа’’– ипак... зар Митрополита – чак без обзира на његову издају Православља, па чак и на његову издају Српског Православља, па без обзира чак и на његову издају сопствене националности – која год да је... зар га као Човјека и као Ђетића није срам да буде памћен као Љага?

Јер Љага Митрополитова биће, а и већ је – неизмерно мизернија од Јудине Издаје! Јуда се продао... а Љага? Па Љага је свесно суновраћење себе у помијару, свесно жигосање себе синонимом Љаге за вјеки навек... а што Јуда почини – он почини то за сребрњаке... а Митрополитов садизам је трговина душама и грехом... али... да ли је он Љага због сребрњака или због нечег мизернијег чак и од сребрњака? Чак ни Јуда не издржа грижу савести због Издаје, и поврати сребрњаке фарисејима – и паде од руке сопствене... а ужитак у иживљавању садизма гнуснија је Љага чак и од Каиновог убиства брата својега:

’’Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?’’(9)

Ако Митрополит чини то ’’сам од себе’’ – чини ли то зато да би спасао Ђавола? Или, ако му ’’други рекоше’’ – како болан не схвати да се Ђаво претвара да спасава од Ђавола – за Ђавола? И да баш зато Јуда Љагу Издајства својега не мога издржат... и да баш зато и диже руку на себе?



Разлог посрнућа...



Иако Митрополитов раскол Цркве православци већ дуго сматрају дјелом некога ко је ’’потпуно изгубио разум’’ – ипак... да ли је помућеност ума заиста разлог његовог посрнућа? Јер... чим je унапређен да настави злобу потрчка-дрекавца, данашњи ’’Синедрион’’ – и то под Митрополитовим фарисејским плаштом – обзнани ’’акт’’ Забране ’’владики Артемију да исповеда монахе и да им буде духовник’’ – а Митрополитов покорни новотарац, ’’владика епархије будимљско-никшићке Јоаникијe’’ – пресуди ’’оцу Антонију Давидовићу’’!(10) А истовремено – иако уопште нема мандат да то чини – Еулекс 26. маја забрани посету Косову званичницима из Србије – без дозволе – и то укључујући и северни део Косова! Ова ујдурма међународним правом без преседана би умишљена да прогна владику Артемија и његово свештенство са Косова – свакако у дослуху са злобом новог ’’администратора’’ – који одмах затим, позирајући као ’’црквени поредак’’, натера у прогон православно свештенство и монаштво манастира Црна Река, а медији чак ’’спекулишу’’ да је посреди – систематско осипање ’’монаштва у више косовских манастира’’.(11)

Дакле... да ли тако поступа неко ко је ’’изгубио разум’’? Јер... како преноси послушни Радио КиМ из Чаглавице, приликом првог служења свете литургије у Грачаници, Митрополит је између осталог поручио да је ’’косовско-метохијска и рашко-призренска епархија’’ – ’’распета’’ – и да је он у Грачаници зато да ’’заједно са вама носим свети крст цркве Божје’’ – и да ’’свако ко се у овом тренутку одрекне распетог Косова’’ показује да ’’његово служење и послушање није истинско’’, и да зато ’’очекује од свих, а посебно од свештенства и монаштва’’ да ’’испоштују начин постојања поретка Цркве Божије’’, и да је то оно ’’што Црква очекује и од досадашњег епиксопа ове епархије владике Артемија’’!(12)

Дакле... да ли тако поступа неко ко је ’’изгубио разум’’?

Има се утисак да није тако – јер чињеница је и буквално и суштински да је Митрополит тај који ’’разапиње’’ Косово, да је он тај ко Српски идентитет Косова приправља на жртвеник – и без обзира на свргнуће и прогон и владике Артемија и православног свештенства и монаштва са Косова – Митрополит је тај који се за Божијим олтаром кити лажном фразом о ’’црквеном поретку’’ – као да је Божија Црква цинкарошки ’’поредак’’ – и који своје каћиперско позирање чегрта Ватикановим крсташким ’’ношењем крста’’ – и у име тог ватиканског чегртања захтева безусловну послушност... па чак и од православног Владике Артемија! А све то – чак и након булеварске обзнане ’’немуште оптужнице’’ – иако је ’’крунски аргумент против владике Артемија био и остао да су његови сарадници црњи од гаврана’’ – и иако би чегртањем такве ’’логике’’ ’’неко могао прогласити и Господа Исуса Христа кривим због издаје Јуде Искариотског’’!(13) А од силеџијства верског прогона исте врсте Израиљи направише религију... а од истоветних ’’немуштих оптужби’’ мржња фалсификова ’’Ексодус’’ којим започе отимање од Срба Косова и Српског Националног и Духовног идентитета...

...а једино се змија зове чегртаљка:



’’Милости хоћу а не жртве’’(14)



Оно што се данас понавља на супрот Чистоти Вере којој ме је научила Слободна Црква у избеглиштву, змија јереси ’’театра апсурда’’ покуашава да настави погањењем чак и светиње српске милости ’’за намернике’’:

’’...памтећи како су у гостинској соби моје бабе Драгиње мирисале дуње, како су тамо биле иконе, најлепши ћилими и чаршафи. И у ту собу ми нисмо смели ући. Она се чувала за госте. За путнике. За намернике. У њој је могао да спава и Драгутин звани Пињо, који је по занимању био просјак. После њега се све проветравало и прало. Али ми, деца, нисмо могли ту да спавамо, јер су гостинска соба и гостољубље били светиња моје бабе Драгиње која је из Драгачева у Студеницу ишла на молитву пешке.’’(15) А мојој баба Вери... баш у ту собу за намернике, и у њену спаваћу собу, цинкароши угураше неког партизанског поручника а баба Веру стиснуше у велико претсобље...



Одмазда :

Разлог посрнућа!



У односу на сва ова сабласна змијска чегртања, која заиста изгледају као дела ’’изгубљеног разума’’, а у вези ’’кажњавања’’ монаха Антонија, ’’добро упућени потврђују говоркања, да је ово више Одмазда владике бачког Иринеја Буловића, наравно преко Амфилохијеве десне руке Јоаникија – него намера да се штити устројство и поредак Српске православне цркве’’!(16)

Одмазда?

То дакле значи да разлог није ’’изгубљен разум’’ – него Одмазда!

Али... Одмазда за шта?

Одмазда Љаге је само за једно – Одмазда за оно што Љага мрзи!

А пошто је очигледно да данашњи ’’Синедрион’’ – узурпирани Синод –хули – и пошто је очигледно да му се може да хули зато што Српска Црква јесте посрнула у ’’екуменистички театар апсурда’’ због јереси која се јесте окотила ’’изнутра’’ – зато је у сабласној ’’пресуди’’ ’’десне руке’’ Митрополита Амфилохија јерес формулисана као некаква фатаморгана – као ’’измишљена јерес’’ – а ’’немушта оптужнице’’ се није усудила чак да јерес и помене!

То доказује јерес – љигавци немају појма шта је заиста Вера а шта јерес – и зато и јесу свој ’’театар апсурда’’ орочили цинкарошком неистином да је монах Антоније иницијатор ’’нереда испред Грачанице’’ – а неред је намештен и инсцениран у дослуху са Синодом – по директиви ’’других’’ – цинкароша који им... ’’казаше о мени’’. Према томе, методологија злочинства и Одмазда – непобитни су доказ да Митрополитово Зла није због ’’изгубљеног разума’’ – него због Зла у души његовој!

Којег зла?

Зла немања Вере!

Али... Одмазда за шта? Одмазда се почињава за оно што се мрзи! А шта је то што је мрзео Синедрион, и што то мрзи Синод, и што то мрзи Митрополит? Мрзи ли се Српство? Мрзи ли се Светосавље? Мрзи ли се Православље? Јесте... мрзи се све то... али – стварни разлог је:

Узурпатори мрзе Веровање у Бога!

Њихова Одмазда је – Одмазда због Веровања у Бога!

А у нашем случају – Одмазда је због Српског Веровања у Бога!

Зато је здружени напад државе и Цркве на Чистоту Српског Православља у доба патријарха Германа – данас бесомучно настављен са истом мржњом и истом злобом:

’’Први (држава под окупацијом) су га имали (владику Артемија и Светосавље) као велику препреку за остварење својих планова о независности Косова, други (Црква срозана у јерес) су га гледали као препреку за приближавање ‘у љубави’ са Папом и са Американцима.’’ И зато су ’’скраћеним поступцима, без црквеног судског процеса, на основу непостојећих кривица, приступили његовом коначном ‘пензионисању’.’’(17)

А Змија чегртаљка... није Вера Православна – Змија чегртаљка је Ђаво.



’’Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж’’(18)



’’Нико од људи није толико човекољубив нити тако богат милосрђем као хришћански светитељи. Уколико су били строги према себи, утолико су били човекољубивији и снисходљивији према слабостима, немоћима и патњама других...’’(19)

А баш је такво милосрђе оних Срба који своју младост и будућност Богу и Божијем посветише... и баш је такво милосрђе оца њиховог духовног, свргнутог Владике Артемија... и баш је такво милосрђе православца који прими прогоњене монахе... а цинкароши ’’поретка’’ Одмаздом се свете због мржње Милосрђа... због мржње тог стварног Богатства Правог Славља.



’’Што се грбо роди, вријеме не исправи’’(20)



У односу на верски прогон ’’учитељ Цркве, Свети Мелетије Исповедник, опомиње верни српски народ’’:



’’Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи обмана и зла прелест.’’(21)



И гле, опомена Исповедникова да се не ’’ћути’’ када се ’’нарушавају закони Господњи’’ – ругалица је не само на рачун цинкароша... већ и на рачун Срба:

Да ли заиста схватамо да се ради о прогону хришћана и хришћанства?

Да ли данас још увек схватамо суштину борбе коју је водила Слободна Црква у избеглиштву?

Српска Слободна Црква у избеглиштву јесте била ’’пример српског задужбинарства’’(22) – али на супрот некадашњим лажима комуниста и данашњим лажима узурпатора Синода и Цркве – као и дуговековно српско задужбинарство – тако и Слободна Црква – стварно неимарство српског задужбинарства – није била никаква политичка реакција издане Србије и преварене Истине – нити никакав ’’раскол’’ – већ дело Духа Српства за Чистоту Вере – против срозавања Вере у јерес ’’театра апсурда’’.

Зато је данас пресудно питање:

Да ли данас још увек заиста схватамо да је Борба Равне Горе и Срба била за Дух Вере?

Да ли данас заиста схватамо да је Одмазда – Одмазда проданих плитких цинкарошких умова, и то у послератној прошлости Одмазда инфериораца у униформама облуђених лажју комунизма, а данас Одмазда инфериораца у мантијама облуђених мржњом који се свете Одмаздом зато што је кичма Духа Србиновог жива и несаломљива?

Зато је Србин дужан да борбу за Дух данас настави мислећи поштено равногорски... јер... Време је учинило своје:

Љагу, која се ’’грбо роди’’ – пред Истином су облуђене инфериорне Јуде у мантијама данас сами срушили – накот је руглом својијем сам доказао сопствени срам – укаљао је боље од себе – и зато накот и мрзи то боље од себе. Зато... не само ретки појединици, којима свака част – већ сви Срби који су под светим барјаком Српског Националног Бића – наравно без сарадника окупатора – уместо да улудо придикују и кукумавче – дужни су да свако себе упита:



Схватам ли онако као што су схватали дивови Духа Равне Горе?

Чиним ли то што схватам онако како је то њихов Дух чинио?

Јер... лако је ругати се љaгама... али једино часно је схватати и борити се поштено равногорски.





Часлав М. Дамјановић

[You must be registered and logged in to see this link.]

''Прошлост уопште није прошлост''



''Када нам кажу да се оканемо прошлости и гледамо у будућност то значи затворите очи пред'' некадашњим ''злочинима, па ћемо сад и преко ових некако прећи''.

То је био коментар Др Смиље Аврамов на изјаву Карлхајнца Дешнера да ''прошлост уопште није прошлост'', приликом промоције његове књиге ''Политика римских папа у XX веку''.

Диктатура над историјом

Данас је одвратније од јуче... данас многи одлучише да савест значи баш нас брига за Дикатуру над Историјом. А Диктатура над Историјом не животари ни у каквом буџаку, него напротив, буја, цвета, усавршава се, од некадашњег фалсификовања и прикривања истине она данас процветала у измишљање, и то у измишљање строго контролисаних фатаморгана... како веле, постаде Историја ''Херодотова ванбрачна ћерка'', копиле значи...

Али... како год да је, жртве су неминовне...

Па тако и наша савест... ћушнусмо је нехајно на ражањ жртвени.

Али... нема везе... баш нас брига.

''Српска историја

сходно увреженом и владајућем

мишљењу о нама''

Косово је земља ''која изазива предивни космополитички осећај''.

Косово, та ''најмлађа европска држава'' је ''у XI, XII и XIII веку'' – дакле у доба Немањића – ''било или бугарско или византијско.''

''Србија се нигде не помиње''.

А докле се све то Србија не помиње?

Не помиње се Србија све ''до броја плаћеног новцем њених фирми.'' (И. Козарски – Д. Декић, Извор: Вести, 19/03/09)

''Број'' се односи на лондонски часопис ''Јуропијен Тајмс''.

Дакле, ''у претходном броју ''Јуропијен тајмса'', у истом тексту у којем се ''могло сазнати да су Црна Гора и Србија биле у рату пуних осам година, од 1918. до 1926'', сазнајемо такође и да су ''преци Црногораца, Велети и Одобрити, живели су у ''Славији'' између Балтичког мора и данашњег Хановера, а онда су се у првом таласу словенских сеоба населили ту где су сада и саживели се са прецима Албанаца.''

Па пошто савест зависи од онога за шта су платиле фирме Србије, тек ''стотинак година касније, на исти простор'' – то би требало да значи на балканске просторе ''где и сада живе'' – ''стижу Срби и Хрвати''!

Очигледно је да тврдње да су Црногорци – Црногорци не Срби – први стигли из Западне Европе ту ''где и сада живе'', и да су се ту ''саживели са прецима Албанаца'' – иако су Илири, за које се данас тврди да су ''преци Албанаца'', нестали са светске позорнице два или три века пре почетка нове ере – и да су се Црногорци, који наводно нису били Срби, ''саживели са прецима Албанаца'' а не са Србима, који су ''стигли тек стотинак година касније'' – а да и не спомињемо ''Законик попа Дукађина'' из XIV века који је прво првцато спомињање ''Синова орла'', заправо Шиптара на територијама српских држава – дакле, очигледно је да су те тврдње смишљене да ликвидирају српску историју од досељавања на Балкан па све до Немање – и да је замене историјом Црногораца и њиховог суживота са Албанцима.

А шта се догађа истовремено овом бујању нове Историје?

Истовремено – албанско-ЕУ-ва пропгандни инџиниринг тврди да Немањићко косовско наслеђе уопште није српско – него напротив, да је албанско-византијско наслеђе!

Истовремено – високопреосвештени Митрополит црногорски Амфилохије тврди да је Косово Црна Гора.

Истовремено – у Подгорици, на прослави Немањиног рођења, којом је чинодејствовао исти Митрополит, чувени црногорски академик тврди да српска државност почиње тек од Немање. То значи да сходно ЕУ-овом ''увреженом и владајућем мишљењу'' о Србима и Србији, које се смиловало на ''неколико немуштих и шкртих реченица о српској древној историји'' – прво, да српска пре-немањичка историја не постоји, и друго, да Немањићка и пост-Немањићка историја државотворности – пошто пре тога српска државотворност није ни постојала – а пошто је Немања рођени Црногорац – да је дакле то историја Црне Горе а не Србије – и то Црне Горе која се саживела са Албанцима а не са Србима.

Истовремено – када се томе дода да је у исто време на ''званичној веб страници Мисије БиХ при УН, коју је креирала и објавила америчко-босанска фондација за културу, БиХ представљена као земља са пет регија'' – без Републике Српске – и што је још чак и грозније – ''у краткој историји БиХ, објашњено је како су у БиХ живели староседеоци Илири који су имали своју цркву'' – Илири не Богумили (Катари), значи Илири који су били незнабожци па имали цркву! Какву су то цркву могли да имају? – а онда су наводно тек доцније ''дошла славенска племена (не Срби него ''славенска племена'') и покушала наметнути католичанство и православље''.

А Срби су – не као никаква ''славенска племена'' – него баш као Срби – примили Хришћанство вековима раније, а Хрвати, који су једини могли на истој територији ширити католицизам, нису ни примили хришћанство – него директно римокатолицизам – и то тек вековима доцније.

Упркос тој смућености и приличној слуђености ко кога и ко шта, јасно је да се тако брише траг древном Спрству.

Којем древном Српству?

Оном државотворном древном Српству чија се држава већ у доба Великог жупана Часлава Клонимировића, у раном VIII веку, простирала од старе Јужне Србије, Рашке, и Зете па чак до Тузле и Зворника и од Мостара све до обале... а да и не спомињемо да се Илирима брише сваки историјски траг постојања већ два или три века пре почетка такозване нове ере.

Истовремено – када се томе дода да се у водећем избегличком листу тврди да ''ћирилицом Срби пишу од Стефана Немање, и брата му Мирослава, па до Светог Николаја Велимировића'' – што значи да су и ћирилица и писменост почели такође тек од Немање рођеног Црногорца – а не од Кирила и Методија, па чак не и пре њих, јер су њих двојица средили српску глагољицу-ћирилицу на основу писмености донете још из Западне Европе у којој су Срби а не Црногорци били староседеоци – све то значи су српска државнотворност, писменост и култура били црногорски – а не српски – али и албански јер су се Црногорци ''саживели'' са њима...

Испада према томе да се из Западне Европе Срби нису ни доселили на Балкан – доселили су једино Црногорци.

А да јесте тако потврђују ''чињенице'':

''Пошто прескочи пола миленијума историје и претрчи преко династије Петровић, читалац упада усред осмогодишњег рата са Србијом и доминације (Срба) која траје до референдума о отцепљењу.'' (Извор: Вести, 19/03/09)

А пошто ''број посвећен Хрватској тек предстоји'', зар није онда логично да ћемо у том следећем броју прочитати ''старчевићевско-усташко-хадезеовску хипотезу да су Срби са простора Хрватске и Босне и Херцеговине у ствари посрбљени православни Хрвати''? (Владислав Б. Сотировић, у ''Русофобија – основа свеевропске солидарности'', Новинар.де, 21/03/2009)

А пошто нам је већ речено да су ''стотинак година'' послије Црногораца Срби и Хрвати стигли иствријемено – истовријемено – ту ''где сада живе'' – јасно је, зар не, да нам је зато и речено да су стигли иствријемено да би се та теза коначно могла и умјетно доказати у збиљу...

Према томе... нема Срба и нигда их није ни било.

И тако, кажу нам даље да већ у уводном делу ЕУ-овог ''увреженог и владајућег мишљења'' о Србима и Србији пише да је ''Први светски рат почео када је српски националиста убио надвојводу Фердинанда, па је коју годину касније формирана Краљевина СХС у којој је краљ Александар био ''виртуални диктатор'', а Срби доминирали другим народима који су због тога протестовали. Прича о тој доминацији протеже се и кроз реченице о следећим Југославијама, што је по аутору био и разлог за коначни распад.'' (И. Козарски – Д. Декић, Извор: Вести, 19/03/09)

''Следи затим драматична тврдња, коју није усвојило ни Хашко тужилаштво, да је са ''мањинским Србима'' ЈНА напала Босну. Све наравно у контексту етничког чишћења које је НАТО наводно прекинуо.'' (Исто)

''У пасусу о Косову, које је по аутору 1999. године ''још било југословенска провинција'' (сада ваљда више није српска), масовни масакри поново су натерали НАТО да се умеша и спасе ствар. Помиње се и погром из 2004. године, али нема ни речи о томе да је почињен над Србима. И све то, уз опаску да Влада Србије ''још није признала Косово.'' (Исто)

Али... аман, нема бре ни али, ни леле, ни алија, ни ловорике – платиле то, бре, фирме Србије! Према томе, брале, не постојиш и то ти је!

И ето тако... пошто нам Тајм Магазин већ дуго вели да не постојимо, зато и кажем баш нас брига.

Када сте задњи пут били на санкању?

Ово поглавље није баш о санкању али ту је, о насанкавању.

Насупрот ''часним намерама да у позитивном светлу представе Србију и њене привредне могућности'' ни београдске фирме које су ''дале новац да лондонски часопис представи земљу кроз разговоре са министрима и бизнисменима'' па чак ни министри Владе – ''нису знали да уз то иде и пропратни текст који државу терети за окупације, убиства и угњетавање.''

''Насанкани'' значи... баш шаљивџије.

Свашта пише о представљању овог ''издања ''Јуропијен Тајмса'' 17. децембра 2008. у београдској градској Скупштини''! Заменик директора Агенцие СИЕПА Бојан Јанковић ''нахвалио'' издање – ''честитам ''Јуропиен тајмсу'' на добро обављеном послу. Актуелни извештаји делују врло репрезентативно. Важне особе научиће више о Србији.'' Свечаност у Скупштини ''својим присуством увеличала и Јасна Матић, министар телекомуникација, која је подвукла ''важност ове новине у грађењу имиџа Србије''! А пошто је и Борис Тадић ''незванично, с пројектом био упознат'' – ''као и увек када неко жели да напише нешто лепо о Србији, позвана је СИЕПА да помогне као посредник.''

''Јуропијен тајмс'' је специјализована новина, луксузно опремљена, која се у сваком броју бави другом земљом. Објављује промотивне текстове о државама и њиховим привредама. Концепт је једноставан, одређена држава или њене компаније плате колико треба и ''Јуропијен тајмс'' дели се бесплатно на местима где има много бизнисмена или других важних људи: на лондонском аеродрому Хитроу и париском Шарл де Голу, али и у привредним коморама Велике Британије, Француске, Немачке и Белгије, канцеларијама Светске трговинске организације, Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Европској комисији и Парламенту.''

''Јуропијен тајмс'' је са министрима повезала владина агенција СИЕПА, па је у Београд стигла Дезире Брауерс са сарадником и интервјуисала министре.'' Наводно ''агенција није имала увид у текстове.'' Али, пошто је све то било толико непријатно, ''захтевано је повлачење тиража с тржишта'', наводно ''око пола милиона примерака'' и наводно – ''тираж је повучен из дистрибуције, осим неколико стотине примерака.''

А шта је то било толико непријатно?

По свему судећи испада да Влада сматра да је ''насанкана'' зато што је у ''промотивном броју посвећеном Србији ''сазнала да још није ''признала Косово'' – па чак испада и ''као да намерава да то учини после првог викенда''! (Под наводницима, И. Козарски – Д. Декић, Извор: Вести, 19/03/09)

А о историји... из доступних нам извештаја испада да у градској Скупштини града Београда... пошто о историји ни речи... да шаљивџијама о историји и није баш било непријатно.

Ко је The European Times?

Одговор на горње питање, бар у односу на нас Србе, може се сажети у свега пет речи – Times је лаж о нама.

Фантазије ''Времена'' и ''Живота''

Амерички часопис Тајм (Time-Време) објавио је 1942. године напис о Четницима хвалећи их као једине браниоце слободе у Европи окупираној од нациста.

Tако je заиста и било у стварном Другом светском рату од 1941. до 1945.

Међутим, доцније ће лаж тог истог часописа бити пресудна за издају Равногорства:

Тајмов часопис Лајф (Life-Живот) је 1943. фалсификовао немачку потерницу за Дражом и Титом:

Тајмов Лајф избацио је Дражу из потернице и објавио само Тита!

Иако бесрамна лаж, огромни публицитет Лајфовог фалсификата покренуо је моћну кампању стварања лажне репутације лажног ''Маршала Тита''!

О Титу западно јавно мњење до тада није имало појма.

Циљ наметања лажне репутације лажног ''Маршала Тита'' био је да се на Западу оправда издаја Равногорства.

Пре неколико година сврха Тајмовог спомињања похвалног написа о Дражи из 1942. био је покушај да се Тајмов приступ историји прикаже као да је објективан часопис и да се тако сакрије фалсификат из 1943. године.

Међутим, Тајмов фалсификат истовремено открива и један запрепашћујући апсурд – зашто је немачка потерница за Титом (и Дражом) уопште објављивана у Србији кад Тито од октобра 1941. није био у окупираној Србији све до 1944. године? Зашто потерница за Титом није објављена на територији неокупиране НДХ где је Тито заиста био? (Запис из ђедове колибе, аутор) Ако су Немци заиста хтели да гоне Тита објавили би потреницу тамо где је био, а пошто су је објавили тамо где није био, то значи нису уопште намеравали да га гоне. Према томе, видећемо доцније, објављивање потренице у Србији била је пропаганда у корист... веровали или не... у корист Савезника!

Део објашњења је Американац Ц.Д. Џексон (C.D. Jackson), који је био активан агент америчког ОСС (Overseas Strategic Services) током Другог светског рата.

Када је створена ОСС-Геленова ЦИА – Ц.Д. Џексон је постављен за директора одсека ЦИА за такозвани психолошки рат (psywar)! На том положају Џексон се задржао дуги низ година током такозваног Хладног рата. (Исто)

''Психолошки рат'' су уствари подвале и обмане!

Исти тај Џексон био је један од свемогућих извршних директора часописа Тајм у доба када је Тајмов Лајф починио фалсификат који је уништио наш слободни живот после Другог светског рата, и чији данашњи изданак, ''Јуропиан Тајмс'', истоветним обмањивањем насрће да уништи наше историјско постојање.

Међутим, иако још од Сутјеске, територија Југославије више није била поприште рата већ поприште антисрпских лажи, обмана и подвала, Равногорство је наставило рат.

Насупрот фалсификату часописа Лајф, Немци су августа, 1944. године, издали потерницу за Дражом Михаиловићем. Као и Лајфов фалсификат и оригинална потерница од које је Лајф направио фалсификат, и та потерница из 1944. године такође je ''Уведена као доказни материјал пред Истрaжну комисију њујоршког паралелног процеса. Немачку потерницу за Дражом Михаиловићем донео је из Србије и представио комисији њујоршки Јеврејин Ричард Фелман, тада поручник, који је потерницу нашао изложену близу Прањана''! (Исто)

Ту истину Равне Горе, исто као и данас истину наше историје – Тајм наставља да ликвидира.

Данас Холбрук – јуче Меклин

На дан 21. марта ове године, озлоглашени америчко-блискоисточни и римско-бечки ''задуженик'' за ''сређење српског питања'', Ричард Холбрук, изјавио је на конференцији форума у Бриселу да је да ултиматум који је пре десет година поставио Слободану Милошевићу да се или Србија покори његовим захтевима или ће издати наређење да бомбардује Србију – он и дан-данас сматра не само исправним, него, да је данас, десет година касније, још убеђенији да је та одлука била исправна! (NATO bombing over Kosovo 'right thing to do': US envoy, Brussels (AFP) 21/03/09, 17:46:34) Као што је у Клинтоново име, фанатик заслепљен аустроугарском мржњом Срба, Ричард Холбрук лажно оптужио Србе да су у Босни и на Косову побили стотине хиљада тако је Черчилов егзекутор Фицрој Маклеан лажно прогласио да Маршал Тито располаже армијом од 200.000 војника!

Злочиначко измишљање громопуцатељних бројки и њихово апсурдно преувеличавање може се упоредити само са злочиначким умањивањем броја Срба покланих од усташа, анулирањем Срба убијених у Јасеновцу, анулирањем поклане српске деце у Градишки, и наравно, анулирањем Срба убијених у БиХ и на Косову у наше доба.

Али... тако је у наш живот уведена Диктатура над Историјом.
Фашистички анти-фашизам

Пропагандна ''анти-фашистичка'' ''дрека'' такозваних комуниста и њихових праведничких подржавалаца – јер заиста није била ништа друго до пропагандна ''дрека'' – одвијала се ''где год није било Немаца!''

Потсетимо се само како је почео Титов такозвани устанак у Србији?

На сеоском вашару у Белој Цркви Жикица је убио два жандарма!

Немци нису били на вашару!

Два жандарма свакако нису одражавала Нацизам против којег се водио Други светски рат!

Заиста... како је ''анти-фашизам'' почео тако се и наставио – лагањем – данашње измишљање некакве историје, да су у рату западне цивилизације против Нацизма, Хрвати први почели и једини водили некакав ''анти-фашизам'' до некакве ''победе'' – заправо доказује да тај и такав ''анти-фашизам'' уопште није био ратовање против Нацизма и окупатора – већ суманути крсташки поход против православног српског народа. Ти који су себе именовали ''анти-фашистима'' прогласили су Србе за оличење њиховог измишљеног фашизма, а сопствени фашизам и мржњу сакрили су под лажним називом – ''анти-фашисти''!

Упитајмо се шта заиста ''оправдава'' та злочиначка лаж?

Као и сваки расизам та лаж ''оправдава'' хрватску мржњу ''српских шизматика'', ''оправдава'' хрватски усташки злочин, ''оправдава'' Титов геноцид Србије, ''оправдава'' расистички став да су Срби нижа раса која нема право на државу, ''оправдава'' да Срби немају право да се бране...

Данашњица доказује да се у прошлости баш то догодило:

Јасеновац збрисан. Косово отето. Равногорство се сматра четниковањем. Четниковање фашизмом. Светосавље национализмом. Српство шовинизмом. Чињеница да су приликом усташког концерта у сред Њујорка жалбе Јевреја против концерта завршиле у канти за смеће... доказ је наступајућег неонацизма под маском глобализма –''средином XI века папа римски је отпао од Цркве, а већ после пар деценија Ватикан креће у рат против православног Истока. И тај рат се не прекида до дана данашњег, ево већ хиљаду година.'' (Савест, ''У дивљака лук и стрела'', 5. део) И заиста, синхронизован са Меклиновом измишљотином апсурдне армије од 200.000 на територији НДХ Тајмов фалсификат био је почетак индоктринације Запада подвизима ''Маршала Тита'' у рату у којем уопште није учествовао.

Некакво савезничко ''oдлучивање коме да се помогне'', некакву Меклинову ''импресионираност'' ''војном снагом'' ''независних партизана'', некакав његов ''закључак'' да уместо Драже треба подржати Тита, некаква Черчилова сагласност да се ''помогне ономе ко највише доприноси ратном напору'' – које је својевремено Тајм лансирао – све је то злонамерно замазивање очију Историји!

Тајна одлука да се изда Равногорство донета је већ крајем 1942. године.

У односу на Србе и на територију Југославије том одлуком се рат потпуно променио – уместо ратовања на уништењу Нацизма, што је био стварни циљ стварног Другог светског рата – циљ рата је преокренут у наметање Титове диктатуре под маском ''анти-фашизма''.

Преокретањем циља рата није био изневерен само циљ рата!

Изневерена је послератна будућност – а да будућност јесте изневерена нема бољег доказа од данашњег Тајмовог покушаја да ликвидира постојање Срба у историји.

Тито није био никакав ''уступак'' Запада Стаљину.

Тајни манипулатори Коминтерном били су најобичнији посредници.

Постављање Тита на власт над послератном Југославијом био је уствари резултат здружене завере тајних закулисних манипулатора са обе стране – нацистичке и савезничке! Зато је западном рекламном надувавању Титових ратних подвига највише допринела нацистичка пропагандна машина објављивањем потерница за Титом – у Србији – иако Тито уопште није био у Србији! А пошто је ''анти-фашизам'' ''дречао где год нема Немаца'' – логично је да потерница није објављивана у НДХ – него у Србији са наменом да је виде амерички дописници!

По истој шеми, уместо да воде рат против Нацизма, ницале су као печурке ''анти-фашистичка већа'' ''чувених герила'' будућих ''источно-европских земаља''! ''Право'' тих ''већа'' биће после рата проглашено за једино званично признато ''право на владање'' јер су наводно била ''ослободилачка'' – а заиста њихово ''право'' било погром, убиство, отимачина... као и ''право'' сваке диктатуре.

Баш због те савезничко-нацистичке здружености у издаји циља рата не чуди да су ''сви заговорници Католичке цркве који су били за Хитлера постали заговорници евроатлантских интеграција.'' (Др. Смиља Аврамов)

Победнички народи изиграни.

Жртве рата преварене.

Идеали рата изневерени.

Под маском ''анти-фашизма'', као победник рата, у послератни свет ушлеповало се насилно преузимања власти, правде, историје, културе, образовања – ушлеповало се све што је заиста најзлочиначкији фашизам, све против чега се заиста водио стварни Други светски рат.

Папа Бенедикт XV:

''Срби православни и Србија

има да нестану са лица земље!''

Тек данас је јасно да је у Другом светском рату издаја послератне будућности почињена зато да би кроз дестабилизацију и дезоријентацију цивилизације, такозваном данашњом интеграцијом, човечанство било доведено под јарам Зла побеђеног у Другом светском рату.

''Још је Бенедикт XV тражио 1914. године тотално уништење Србије...'', а Папа Пије XII сматрао је да усташки ''геноцид над Србима мора бити избачен из светске историје. То су биле његове речи''. (Др. Смиља Аврамов, на промоцији књиге Карлхајнца Дешнера, Политика римских папа у XX веку)

А западни савезници прекинули су односе са Равногорством баш у тренутку када су се Срби несебично жртвовали за будућу јеврејску државу!

Које су ту везе у питању?

Чудно. . . зар не?

''Идеја европске интеграције у ствари је чин свједочења јеванђеља ''да сви буду једно''. Народи и нације треба да се окупљају у једну велику заједницу у којој ће поштовати достојанство сваке личности и сваког народа.'' (Митрополија црногорско-приморска, Комисија Црква и друштво уредила сусрет делегације Митрополије Црногорско-приморске СПЦ са званичницима ЕУ, Цетиње, 28/02/09)

Ти који заступају да наводно ''сви буду једно'' још од средине VII века сматрају Србе нижом расом.

Данашње злочиначко резоновање ''Јуропијен Тајмса'' усаглашено је и са Митрополитовим резоновањем, и са захтевом папе Бенедикта XV, који је за време Првог светског рата 1914. године наследио папу Пија – да ''Срби православни и Србија има да нестану са лица земље!''

То је тачно онај злочин који данас почињава ЕУ – ликвидација последњег бастиона Православља:

Ликвидација Светосавља и Срба:

По речима папе и спомен им мора ''нестати са лица земље''.

Прошлост заиста није прошлост

У свему овоме нема ничег чудног... ''они који раздиру организам српскога народа, цепају Српство и разбијају Христа у ситно паперје'' немају ничег заједничког са Православљем... јер, упркос многим српским трутовима којима се савест омлитавила... савест Србинова нема ничег заједничког са Антихристом.



Часлав М. Дамјановић
Детаљније о издаји Равне Горе у Другом светском рату

у ауторовој књизи ''Запис из Ђедове колибе''.

Ко је вјера, ко невјера!





''На муци се познају јунаци''

Надмудривати се о Jet Set-у да ли нам је ''насушан'', преклапати о сподобама које лакрдијаштво камуфлирају наочарима за сунце и мантијом, вапијати због Убиства Вере... некако ми се чини дође вријеме да морамо престати да Мудрост казујемо официјелним речником, на пример чувеним ''бити ил' не бити'' Шекспировог Хамлета. Некако ми се чувена изрека данског принца данас чини рекламерском, а мудром ми се чини изрека нашег српског народа ''на муци се познају јунаци''.

Зато што је мудрост нашег народа хришћанска мудрост:

''Бити ил' не бити'' заврши се прободом мача, а ''мука'' на којој се ''познају јунаци'' – то јесте Вера – и Будућност!

А Будућност и јесте Мудрост Вере. И Радост Вере. И Њен Оптимизам. И Суштина Њена. И Њено Стваралаштво. И Вечитост Њена... и наша озбиљна одговорност.

А мач, наочаре за сунце, изневерена мантија... сва та кинђурења ala Jet Set једном речју су ништа и нико, без обзира на титулу, на пример ''професора'', па чак и ''професора теологије''; без обзира на пример на титулу ''достојника'' да се у мантији присуствује некаквим уваженим celebrity слављима ''акредитованих достојника''... чак и изанђала фраза ''take the Cross'' – ''понећу Крст'' у име... уствари мач у име папе... шарлатанство из којег је проистекао Хамлет и због чега и јест' трагичан... све су то кинђурења... а Вера није кинђур.

Вера носи Крст!

Вера носи Крст Радости и Љубави и Будућности.

А Директорат који себе рекламира црквом – Крст не носи. Нити је достојан Оног који Крст јесте носио... макар што име Његово блебеће к'о леблебије... А Вера?


Вера се на ''муци познаје''!

Зато је данас ''ситуација

гора него 1963. године''!


Јесте гора... али је данас ситуација искристалисана!

Искристалисана је истина прошлости 1963. године – тих година није по среди била само национална издаја Цркве – тих година Црква је издала Веру!

Искристалисано је ондашње срозавање Цркве у јерес – не само ''преображење'' Цркве у политички Директорат попут Удбиног – већ и још већа издаја – искристалисано је данашње подлегање Цркве под Свејерес – њено постајање најамљеним Убицом Вере.

Чињеница да је за разлику од 1963. године, данас јасно да се Равна Гора борила и онда и данас за Очување Вере и Очување Православља, и чињеница да данашњу борбу против Очувања Вере наставља исти Директорат попут Удбиног – чињеница да се некад изједена и отрулела црквене установа данас одржава једино као Директорат за Убиство Вере и уништење Веровања у Бога – чини негдању и садању ситуацију искристалисаном.

Зато – нема више заваравања надмудривањем! Надмудривање нема никакве везе ни са Вером нити са Црквом, нити је разлог за очекивање макар чега поштеног! Оваква каква је Црква није преживела – а ми, овакви какви смо, морамо да очувамо Веру и Веровање у Бога – јер то је оно једино што као Хришћани морамо да учинимо. Ево зато једног драстичног примера да Црква – оваква каква је – заиста није црква:


''Да сам сада у Београду,

морао бих отићи на Теолошки факултет

и из свег гласа довикнути студентима теологије'':

''Бежите одмах одавде

док вам српски епископ

није веру убио!''


Док вам српски епископ није веру убио...

Мислим се и питам... не себе, питам вас који читате:

Док вам српски епископ није веру убио...

Па верујем... па не верујем... па се чудим... ''Убица вере'' звучи као научна фнатастика... и поврх тога још и ''српски епископ''... итекако се чудим... студент је сунђер, жедан да упија, жедан да верује, жедан да сазна... да сазна од оног коме верује... а коме то студент верује?

Верује професору! Поготово кад је тај професор још и епископ! И поготово кад је још и православни епископ!

А ко то каже ''бежите док вам српски епископ није веру убио''?

Ко зове на бег? Ко спасава Веру од епископа?

Ко спасава Веру млађане студентске душе да је епископ не убије?

Побогу... да ли се заиста ради о убиству?

Не престајем да се чудим, али... о Убиству Вере говори Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић у кратком али врло језгровитом напису насловљеном ''Како се убија Вера'', са поднасловом да је његов напис о ''неколико јеретичких изјава Еп. Игњатија''!

Прота Матејић, судећи по опусу објављених радова, врло је интелигентан, врло одмерен, врло одан православац, који своја писанија објављује само када је сигуран да су заиста вредна. Чини ми се да су њеова одмереност и ненаметљивост заиста врлина и озбиљност који доликују православном свештеном лицу, и то не само у старијим данима када се мудрост наталожи, већ од првог дана када се започне живот у мантији... јер тај живот, ако не би био озбиљан и одмерен – не би ни доликовао православној мантији.

Е сад, особи о којој прота Матејић говори... заправо, о Убиству Вере од стране те особе, може се учинити да је протин ''довик'' неодмерен... међутим, ''довик'' не само да је одмерен, него је чак превише умерен:

Зашто?

Зато што је особа о којој прота говори епископ, заправо владика на српском, и истовремено професор, и то професор теологије, а иако не знам да ли је и ''др'' – као прота – из свега се да претпоставити да је та особа теолог, а пошто је и епископ, да је према томе православни епископ, па да је сходно томе хришћански теолог... а прота довикује студентима да од тог хришћанског теолога беже што пре док им ''српски епископ није веру убио!''

Убиство Вере – усред Београда!

Убиство Вере – усред училишта Вере!

Убиство Вере – усред расадника Живота и Будућности!

Убиство Вере – усред Бога – усред Мудрости – усред Промисли!

Па за мене лаика то је горе од оног давног тренутка који је наводно био пресудан за Веру – док се Мојсију у шатри ожарило лице – а Божији ''одабраници'' доле низбрдо – изшутирали Бога и арлаучу Златној Крави... а прота пристојан па не вређа, него каже скромно ''верујем да ће се наћи неки српски православни епископ, и позванији и ученији и паметнији од мене, да уразуми ако не владику Игњатија, онда његове студенте. А ја ћу овде навести само неколико од многобројних неправославних и јеретичких изјава из његових предавања'' – и чак каже прота скромно да су ''сви цитати из предавања записаних на папиру'' или ''звучно на дискетама''!

Верујем проти.

Верујем да му јесте стало до чедних млађаних студентских душа.

Верујем да му је до њихових душа стало и као православцу и као оданом послужитељу Божијег.

Верујем му зато што верујем да му јесте стало до Очувања Вере!

И заиста... упитајмо се – има ли већег злочина од Убиства Вере?

Нема.

Да би доказао Убиство – прота цитира изјаве episkopa Ignatiusa.

А ја, лаик, простачина, безобразник, намерно нисам рекао ''владике'' него ''episkopa'', намерно сам владичански чин и име написао ''латиницом'', и, примитивaц какав јесам, намерно сам име episkopovo испретумбао у ''латинштину'' – не зато да не бих Ignatiusa увредио, далеко од тога – него да не дај Боже не бих случајно увредио његову ''експертизу'', јер лаик какав јесам, иако немам поњатија како се ''експертиза'' каже на ''латинштини'', ипак знам да се на данашњем официјелном ''теолошком'' српском језику Вера више не каже ''вера'' – него ''експертиза''. И то ми, лаику – кажем отворено – итекако не прија. ''Не прија'' ми јер ми се чини саставним делом Убиства Вере због којег прота диже узбуну... без обзира што ће се ''задужени одговорни'' нарогушити да се некакво тричаво Убиство некакве тричаве Вере изравњава са Златном кравом, Мојсијем и арлаукањем... поготово зато што је арлаукање официјелна заснованост ''одабраности'' као такве, и без обзира што у ''позваније, ученије, и паметније'' официјелно и црквено спада на пример и аустралијски бишоп Добријевић, па чак и његов надримски надчасник што као момчић испруженом руком озлоглашеним поздравом ''побожност'' казиваше... ипак – ето, не прија ми!


Ignatius Величанствени!

''Веро моја ко те уби реци?''

''Убише ме са олтара жреци!''

У поднаслову су под наводницама стихови ''Монаха Тадије''. То је иначе варијација такозваних Стихова Пирамида, који се сматрају најстаријим записима који су пронажени. ''Монах Тадија'' био је псеудоним светог владике Николаја Велимировића... давно је већ морало да се пази од освете Антихриста у редовима наше цркве... али, било како било, навешћу само неке од Ignatiusovih ''професорских'' и ''теолошких'' тврдњи које прота сматра ''неправославним и јеретичким''.

У цитату број четири прота наводи један од тих Ignatiusovih ''бисера'':

''Велика је трагедија што је Црква одавно престала да се бави проблемом смрти као опасности од небића. Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин, прогласивши душу бесмртном.''

Подвукао је највероватније прота, који у цитату број осам наводи још један од тих ''неправославних и јеретичких'' Ignatiusovih ''бисера'':

''Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубан по Цркву.''

И овде је верујем подвукао прота, али не знам да ли је латински израз у загради протин или Ignatiusov.

И на крају, после укупно осам ''неправославних и јеретичких'' цитата из Ignatiusovih ''теолошких'' предавања – прота закључује:

''Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема које треба да расматра на овогодишњем мајском заседању Архијерексог сабора.''

''Али и ово је један проблем који се не сме оставити нерешен.''

Протино ''ово'' односи се на Убиство Вере:

''Јер ако Сабор, ако Црква не учини нешто да се спречи ширење јеретичког учења на Теолошком факултету и завођења новотарија у браничевској епархији, онда ћемо ми сви моћи да кажемо оно што је Јован Дучић рекао у песми ''Коб'', посвећеној Милану Ракићу'':

''Црква је Веру моју убила''. (''Како се убија вера, Неколико јеретичких изјава Еп. Игњатија'', Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић 07/11/09)


Убиство Вере!


''Црква одавно престала да се бави проблемом смрти''!?!

Смрт ''опасност од небића.''!?!

''Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин''!?!

Како?

''Прогласивши душу бесмртном.''!?!

''Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубнo по Цркву.''!?!

Која је то црква која је одавно престала да се бави проблемом смрти?

Православље свакако није престало да се бави проблемом смрти ни духовно, ни теолошки, нити филозофски...

Према томе... о чему то прича episkop Ignatius?

Можда је смрт ''опасност од небића'' код Жан Пол Сартра! Можда код Пијаде! Крцуна! Маркса! Чак и код папе и Павелића... али смрт није ''страх од небића'' јер нити у Светом Тројству, нити у Светом Васкресењу Исуса Христа – смрт није ''опасност'' – зато се Хришћанство не плаши смрти.

Према томе, која је то ''црква'' ''решила проблем смрти'' на ''незнабожачки начин''?

Онај ко је ''решио проблем смрти'' – или макар који духовни проблем – на ''незнабожачки начин'' – тај – није црква!

Црква је послужитељ Веровању у Бога – а ''незнабоштво'' не само да није Веровање у Бога него је чак и скaрадније – јер је хулење Бога!

''Незнабоштво'' је Златна Крава.

Према томе, да ли су то Рим или Златна Крава ''решили проблем смрти'' на ''незнабожачки начин''? Можда и јесу... али свакако да Веровање у Бога, и Црква која послужује Веру – да они нису учинили ништа што би неука, заправо мангупска реторика могла класифицирати у ''незнабожачко''.

Међутим, чак ни главне прехришћанске религије, сумерска, античка египатска и грчка, па чак и античко Браманство Хиндуизма, иако јесу увршћени у ''незнабожачке'' – и иако јесу недорасли Хришћанству – нису смрт разрешили ''незнабожачки'' – бар не онако ''незнабожачки'' како episkop Ignatius незналачки прикалемљује налепницу ''незнабоштву''... а као ''теолог'', па чак и ''професор теологије'' – он би такве зачкољице морао да зна.

Међутим – да кажем одмерено и пристојно – неукост episkopa Ignatiusa долази до пуног изражаја тек у двема задњим бласфемијама:

Прва је да је црква поступила ''незнабожачки'' – ''прогласивши душу бесмртном.''!

Схватање Душе, Духовности, Светог Тројства – све то није постојало у главним токовима ''незнабожтва'' – зато су и били превазиђени Хришћанством – због хришанског разјашњења Божијег Духа и Промисла... и баш због због ''разјашњења смрти''.

И тако стижемо и до друге бласфемије да ''учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубно по Цркву.''

''Страшно погубно'' по коју то цркву?

Црква је послужитељ Вере. Вера је Веровање у Бога. Ако црква поступа ''незнабожачки'' онда црква није послужитељ Вере, па сходно томе нити послужитељ Веровању у Бога.

Према томе... таква ''незнабожачка'' установа – није уопште црква!

Према томе... ''опасност'' о којој говори episkop Ignatijus – није ''опасност'' по Цркву – већ по некакву ''установу'' која уопште не послужује Веровање у Бога!

Према томе... episkop Ignatijus брани некакву ''установу'' од ''исповедања свих светих отаца у свим временима и на сваком месту'', и зато, по његовим речима, ''студенти не треба да понављају оно што каже црква, нити оно што је рекао Исус Христос, нити апостоли, нити оно што су рекли Свети Оци''! (''Heresy of Ecumenism at Work'', V. Rev. Radoslav Filipovich, Новинар.де, 10/12/09)

Према томе... episkop Ignatijus схвата заправо Цркву као ''опасност'' – као ''опасност'' за ''установу'' – и зато бранећи ''установу'' од Цркве – према томе брани ''установу'' од ''опасности'' – а ''опасност'' је Веровање у Бога!

Тиме episkop Ignatijus доказује неколико ''бласфемија'':

Да није теолошки образован – него да је образован јеретизмом.

Да нема појма о томе шта је Веровање у Бога.

Да нема појма нити шта је, нити да чак постоји духовност.

Да нема појма о историјском развоју теолошке мисли и крунисању тог развоја Хришћанством.

Да нема појма о Православном хришћанском Веровању у Бога.

Тако се мени, лаику, чини да је једино логично питање:

Шта је то што ''подучава'' episkop Ignatius?

Наравно... пошто могу да одговорим једино лаички – чини ми се да смушена бласфемија коју ''подучава'' episkop Ignatius није никакво ''верско подучавање'' – напротив – антиверско кљукање јереси.

И зато је, чини ми се, стварни теолог, прота Матејић, ту Ignatiusovu јерес и назвао Убиством Вере – јер баш зато, ради Убиства Вере – провокатори проповедају јерес.

Чији провокатори?

Антихристови најамници.

И зато ''у свим временима и на сваком месту'' провокатори и јесу смушени јер им је ум помућен полтронством Антихристу, па се зато нама лаицима чини да трабуњају... а стварним теолозима је јасно да почињавају Убиство Вере!

И тако... постаје јасно и чињенично да оно што episkop Ignatius сматра заиста ''страшно погубним'' – да је то оно што је ''страшно погубно'' по смућене Антихристове најамнике, и наравно по самог Антихриста и његову лаж – a то значи да је Моћ Вере Правог Славља заиста ''погубна'' по Антихриста!

Зашто? Зато што је Моћ Веровања у Бога.

Убиство, 'Коб, и Jet Set
Нису Промисао Светог Духа!

Зато ''Коб'' није Коб! Нити је јерес Коб! Нити је Свејерес Коб! Нити је Коб узалудни покушај узурпатора наше Цркве, најамника чији су послодавац Антихрист и његов Директорат Свејереси!

Њихов покушај да униште Православље и наше Светосавље разјуриће Моћ Правог Славља Веровања у Бога исто онако како је полтроне увек разјурила од самог почетка од када је света и века – јер Коб је немоћна пред Промисли Веровања у Бога – и јер је Коб пораза и издаје над Антихристом, његовим пришипетљама, и њиховим инфериорним умовима поремећеним попут скојевачких... и не помаже им лупешко скривање полтронског шљама ''експертизе'' иза часне православне мантије јер од Промисли нема камуфлаже.


1963


Данас, поготово после одлучног одбијања верника у Бамбруку насилничких и бесправних одлука Директората... после њихове одлуке да ће наставити са Очувањем Вере – савршено је јасно да Равна Гора од првог дана свог постанка јесте на бедему Светосавља! Не само Слободе, и не само националног идентитета – него на бедему Светосавља – и сходно томе, као и Српство – на бедему Православља!

Зато је данас јасно да је Равна Гора зато била и данас остала на нишану комунистичке мржње, усташке мржње, ватиканске мржње, и мржње Запада – и да је зато и данас кост у грлу не само узурпаторима нашег националног идентитета и националног постојања – него и узурпаторима наше Цркве – зато што Равна Гора није била на политичкој позицији нити 1963. године, нити данас – него је била за Очување вере – а Директорат ни 1963. године, нити данас, није био против Равне Горе због вере – него је као и 1963. године против Равне Горе због политичких разлога и због шићарџијског обезбеђења опстанка статуса Директората као да је заиста Црква – што није.

Зато је данас јасно да баш из редова православних верника оданих Светосављу, Српству и Равној Гори – исто као и 1963. године – ђикља енергија за Очување Вере и спасење Православља.

Чињеница да прота, који је данас дигао узбуну да се на теолошком факултету обавља Убиство Вере, није ''Четник'' нити Равногорац, и да је шездесетих био на страни такозване ''федералне'' цркве – такође доказује да инквизиција и крсташки поход Директората и у прошлости и у садашњости нису били због Вере него због политичке мржње и најамништва Антихристу.

Истовремено, прота изражава чежњу свих Православаца да Црква буде јединствена, али... чињеница је такође да као и јуче, и данас Очување Вере није само то што ''Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема'', нити се ''јеретичко учење шири'' само ''на Теолошком факултету'' – јер и Синод, и Патријаршија, и епископи, и Сабори... сви до једнога тврде да Црква ''нема проблема'' – ставио сам под наводнице због Шварцернегера – нити су ''новотарије'' само ''у браничевској епархији''!

Те чињенице, наводе мене, лаика, да питам:

Ко су ти људи у мантијама?

Шта је та Црква која их толерише?

Наравно, прота не спада у такве. Усуђујем се с пуним шоштовањем да кажем, због његовог стварног Православља, а и зато што и он диже узбуну против истих јер су му прекипели баш зато што јесте Православац.


Ко је вјера, ко невјера?


Православно поштење нашег народа свело је и ''бити ил' не бити'', и ''на муци се познају јунаци'', и ''бежите одмах док вам српски епископ није веру убио'' – на једноставну мудрост:

''Ко је вјера, ко невјера?''

И заиста... народна памет јесте и Мудрост и Поштење јер Народна памет Верује у Бога.

Јесте историјска чињеница да јеретичка реторика ''надмудривања'' ровари изнутра.

Јесте чињеница трагична слабост данашње Јерархије да отворено устане у борбу за Очување Вере.

Јесте трагично да је од свих владика само један, можда два, иступио јавно и одлучно а да остали ћуте.

Све те недоличне издаје јесу резултат баш оне бласфемије образовања због које је данас прота оптужио episkopа Ignatiusа за Убиство Вере.

И најзад, усуђујем се да кажем отворено – једина трагика овог нашег саучесништва у Убиству Вере јесте закржљалост нашег сопственог схватања – некадашња наша искристалисана народна мудрост шта је право а шта неправо, ко вјера, ко невјера – као да се утопила у потоп петоколонашке бласфемије па више не примећујемо да је сарадња са окупатором данас иста издаја каква је била и у рату.


Пут Господњи


Пут Господњи једини је Пут.

Зато је данас, као и 1963. године, јасан једини пут којим се можемо изборити против Убиства Вере и Коби Антихриста који су се наднели не само над нама – него над целим човечанством. То морамо и можемо да урадимо једино онако како је Равна Гора одбила да сарађује са непријатељем, и једино онако како је Равна Гора одлучила да се бори против непријатеља:

Препознајући невјеру идолопоклонства!

Антихрист се мора препознати – против Антихриста се мора борити!

Од својих чедних почетака Хришћанство није било Вера нагважања у удобним фотељама – од првог дана Хришћанство је било јасно искристалисана борба за Чистоту Вере и за Очување Вере!

Данас је тај задатак непромењен – морамо се изборити против Убиства Вере! У тој борби нема цене жртвовању! Равногорска српска народска јасност циљева, узрока, последица – јасно знање за шта се боримо и против чега се боримо – то је Господњи Пут.


Часлав М. Дамјановић

Vazda su rodu najodaniji i najverniji progonjeni…

‘
’Srpskom narodu kroz tamnički prozor'’ Vladika Nikolaj Velimirović
Ljubav je temelj i osnov života. Suština i smisao.

piše Gorica Trkulja

Ima li uzvišenije i nesebičnije ljubavi od ljubavi prema Otadžbini? Ima li lepših stihova od onih ispevanih u slavu rodu i Otačestvu? Ima li veće i opravdanije žrtve nego ugraditi život u temelj svoje države, temelj slobode i časnog trajanja?

Ljubav prema rodu je jedina vodilja koja zna pravi put, koja nepogrešivo vodi. Ima li ičeg prirodnijeg nego ljubiti ‘’bližnjega svoga'’, ljubiti svoj rod i svoj narod? Ima li ičeg uzvišenijeg nego posvetiti život radu za dobro svoga roda? Ima li časnijeg i plemenitijeg zadatka i cilja?…

Kroz sve vekove svoga postojanja Srpstvo je opstajalo i opstalo samo zato, jer je utemeljeno na Ljubavi, na Pravoslavlju i Svetosavlju, toj neuništivoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista i na ljubavi prema svome rodu. Srpstvo je opstalo, jer su srpski sinovi i kćeri bili spremni da na oltar otadžbine i vere polože i svoj život i život svoje dece.

Srpska država je na ljubavi prema rodu utemeljena i žrtvovanjem za tu ljubav građena. Nesebični i uzvišeni ciljevi stvaranja države inspirisali su ne samo najodanije i najveće već i generacije i generacije čitavog srpskog naroda da se ugrade u temelje iz kojih sve zdravo i nacionalno crpi snagu i na kojima počiva.

Ogromne žtrve, milionima ljudskih, srpskih života brojane, postavljale su snažne i teško razrušive temelje.

Ta bezgranična ljubav i žrtva je stameni temelj našeg postojanja i opstanka… Sve što nije bilo zdravo i časno, što na ljubavi nije sazdano i na njoj nije počivalo, sve što je bilo slabo i nejako, pa sili nije moglo odoleti, kao i ono što je tražilo privilegije i težilo nečasnom, otpadalo je i otpada od srpskog stabla i ostaje bez korena.

I to je danas zlo koje čini sve da svoju izdaju i slabost, svoje otpadništvo proglasi mudrošću, da ih sakrije ili opravda, da ih nametnu kao vrednosnu kategoriju koju treba slediti. Iz Hristovog stada prelaze u stado sotonino. Uzalud upozorenja ‘’Da nas ne prevari sotona; jer znamo šta on misli'’… A sotona neumorno juriša, podmuklo povlađuje, lukavo podmeće…

Svo ljudsko postojanje je borba, večita i neprekidna.

Borba bezbožnika protiv vernih… Borba zla protiv dobroga, jer uistinu, ratovi nikad ne prestaju. I kad formalno prođu, kad se potpišu mirovni sporazumi, poražena ratna mašinerija nastavlja drugim sredstvima ka svom cilju…

Često se pitam: Šta se to sa Srbima događa posle velikih i slavnih epopeja?
Ratni junaci i neustrašivi borci, možda od umora ili zato što poveruju u priču da je rat završen povlače se u pozadinu, verujući da su svoj časni zadatak i dužnost prema rodu izvršili, da će njihove zasluge i ideali za koje se u ratu žrtvovalo biti dostojno vrednovane…
Na scenu stupaju razni kalkulanti i prevaranti, oni kojima ništa nije sveto i koji ništa nisu ni žrtvovali ni uložili… pozadinci zavladaju… počinje progon svega časnog… I ostaju tužne i tragične sudbine istinskih rodoljuba o kojima svedoči Laza Lazerević svojom pripovetkom ‘’Sve će to narod pozlatiti'’… Koliko je neispričanih i nezabeleženih sudbina koje narod treba da pozlati? A koliko će sudbina i ideala ostati nepozlaćeno?

Drugi svetski rat je Srpstvu doneo rane koje nisu zacelile, jer taj rat, pritajeno i podmuklo, i dalje traje. Neprijatelj je obezboženi komšija i rođak i brat koji je izneverio – preneverio. Nevernik i silnik. ‘’Kome zakon leži u topuzu'’, ko se Boga ne boji, ‘’tragovi mu smrde nečovještvom'’.

Teško da će ove rane ikad zaceliti, jer je deo naroda najodaniji Srpstvu, svojoj veri i korenima, svojoj Otadžbini, najverniji i Bogu i Srpstvu najodaniji , ubijan, progonjen i izgonjen, prognan i izgnan… Bačen u rasejanje, razvejan po belom svetu. A u Otadžbini odbačen, bez puteva i osnovnih uslova za život… silom raseljen… Pusta su domaćinska imanja i sela. Posebno u krajevima gde je vernost kralju i Otadžbini bila svetinja.

Bezbožnici su zavladali i danas vladaju… i nastavljaju nepoštednu i nečasnu borbu protiv svega na čemu je svo srpsko postojanje zasnovano, svega od čega je suptilna, božanska duša Srbinova sagrađena… Današnja srpska država, kao i prethodna komunistička, stidi se seljačkoga, srpskoga porekla i imena. Omalovažava temelje i žrtve u njih ugrađene. Izruguje se svetom knezu Lazaru, srpskim junacima i svetiteljima, srpskim domaćinima i srpskom poštenju kojemu nadeva druga imena: naivnost, čak glupost i zatucanost. Obmanuta i potkupljena lažnim sjajem i lažnim obećanjima, zaslepljena da li samo neznanjem… hrli u tuđe, novo i nepoznato, gazeći i nipodaštavajući sve. Neselektivno prihvata sve što joj ‘’razvijeni zapad'’ podmetne, boreći se neprestano i surovo protiv najveće od svih ljubavi – ljubavi prema svome narodu.

Borba protiv ove Ljubavi, protiv nacionalizma i patriotizma je u svojoj suštini borba protiv srpske države i protiv Srpstva. Svako ko to neće da vidi ili to poriče, neprijatelj je Srpstva. Država počiva na zakonima, na odanosti i rodoljublju, spremnosti naroda da je brani… ‘’Neki novi klinci'’, kao i uvek kada se revolucijom zaposedne vlast, prosto se rugaju uzvišenim idealima, sledeći ideju rokera koji je, spevao stih ‘’za ideale ginu budale'’…

Danas je neko čudno doba…

Vrtlog bezbožništva i bezverja, vrtlog savremene ‘’civilizacije'’ zahvatio je zbunjeno i osakaćeno Srpstvo i širi se nemilosrdno, zavlačeći se čak i u dobro skrivane lavirinte i zabiti ljudskih duša, narušavajući mir koji je Gospod ostavio. Siloviti tajfun javno izrečenih i napisanih nebuloznih optužbi i podvala, nošen medijima, pre svega radio i televizijskim talasima, čupa korene i ruši duhovne vertikale, jedine spone sa korenima i sa Svevišnjim, ostavljajući i žive i mrtve ljudske duše da lutaju, uzalud tražeći spokoj…

Dok god je Srpstvo bilo duboko ukorenjeno Božanskim pravoslavljem i duševnim mirom, kroz vekove, uspešno se opiralo ‘’civilizacijskim'’ silama bezbožništva. Istina, stradalo je, padalo, ali se uvek iznova vazdizalo… Svaki put više ukrašeno vrlinama, jer se stradanjem vrline stiču, i stradalnik se Bogu približava.

Mnogi su na Srpstvo nasrtali i od njega otimali… Srbi su se uvek samo branili. S verom u Boga, za krst časni i slobodu zlatnu. Iz ratova je Srpstvo izlazilo fizički obogaljeno, no duhovno osnaženo… Iz poslednjih ratova izašlo je i fizički i duhovno osakaćeno… Kroz duge vekove Otomanske i Austro-ugarske okupacije otkidali su čitave delove Srpskoga tela i prišivali ih tamo gde ne pripadaju… a onda su rešili da ubiju Boga u Srbima…

I ta borba, da se iz svesti srpske protera Gospod i ljubav prema Otačestvu, traje. U Srpstvu se svakodnevno ubija Bog i Ljubav prema rodu… Bezbožnici, neprijatelji Srpstva, ma ko i ma gde bili, vazda progone najumnije, najhrabrije, najvernije… Da ih odvoje od izvorišta… Da ih otrgnu od suštine… Da raslabe i razgrade. U Otadžbini kao i u tuđini, makar se ona zvala i ‘’slobodni svet'’.

Neprijatelj u zemljama srpskim i u državi srpskoj nastavlja da traži i, na žalost i sramotu, uvek pronalazi sluge i podanike. Svesni da nose prokletsvo zbog izdaje, nastavljaju sramnu trgovinu nacionalnim vrednostima, prodajući ih u bescenje i gazeći i nipodaštavajući mučenike za veru i slobodu. Takvi, izrodi, ujedinjeni sa neprijateljima jurišaju protiv Srpstva u koje su vekovima utkivane Ljubav, Istina i Sloboda… Svedoci smo strašnog juriša sila bezumlja i na dušu i srce Srbinovo, na sve srpske zemlje, na naše sveto Kosovo i Metohiju.

Sile podzemlja i bezumlja, neprekidno razaraju i uništavaju nacionalno i rodoljubivo Srpstvo, jer ono svojom Ljubavlju stalno opominje i upozorava, pobeđuje i poražava.
U bezbožnom vremenu, bezbožnima sve srpsko i nacionalno postaje breme koga se treba osloboditi, koje treba razoriti, uništiti… Zato narod svađaju, razjedinjuju, dele, lažu i podmeću…

Ravnogorstvo - duša i srž Srpstva

Otpalima od Boga, duša i srž Srpstva - Ravnogorstvo, i najveći mučenik i stradalnik za veru i Srpstvo u dvadesetom veku, Vožd Trećeg srpskog ustanka, Đeneral Draža Mihailović, je neprijatelj koga ni mrtvog ne prestaju da progone. Iz svesti i duše narodne nisu, i ne mogu ga prognati… Uprkos svemu, živi Ravnogorstvo i naš Čiča Draža… U Srbima postojbine i rasejanja. Posebno žive u svesti, sećanju i delanju saboraca i njihovog potomstva. To potvrđuju brojni spomenici i nacionalna imanja, svetinje i zadužbine širom sveta kojim je častoljubivi i pošteni deo Srpstva odao počast Srbinu čija stvarna žrtva za Otačestvo ima mitske dimenzije. Đeneralu koji je na pravdi Boga optužen i razapet i kome se ni grob ne zna… To je još jedna sramota koja boli, ali koja ne iznenađuje, jer, deca komunizma, i njihovi satrapi, nasledili su svoje očeve… ‘’Od oca je sinu ostanulo'’… I nastavljaju da vladaju Srbijom i da sakate Srpstvo i dušu Srbinovu, lažno se kiteći časnim imenom srpskim… I stare rane produbljuju, i nove stvaraju… No, doći će vreme kada će se i Srbija okititi Istinom i kada će priznati svoje zablude i svoje grehove prema najodanijoj deci svojoj. Gospodu se usrdno za to molim i za to vreme živim.

Studen tuđine

Niko rane svoga roda ne oseća i nikoga ne bole kao nacionalnu emigraciju.
Ko nije živeo daleko od svoga izvora, koga nisu šibali tuđinski vetrovi i do čijih kostiju nije dopirala studen tuđine, ne može to ni da nasluti…

Čežnja za nepoznatim, dalekim i nedokučivim odvodi i danas mnoge u dalek i tuđi svet. Nije uzalud rečeno: ‘’I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svetla'’. U tom novom svetu najbolje se spoznaju dragocenosti i bogatstvo kojim nas je Gospod blagoslovio, a koje smo, često, nerazumno i nesmotreno prezreli i odbacili…

A u jedno drugo, hudo, vreme, odlazili su da spasu živu glavu, prognani i progonjeni. Odlazili su, najčešće, na put bez povratka… Da čeznu za svojim ostavljenim imanjima, kućama… i da čistotom svoje vere i duše pronose lepotu Pravoslavlja.

I ja sam se, Božijom voljom, u jednom vremenu, našla na severnoameričkom kontinentu da spoznam i svedočim istinu o jednoj generaciji Srba posvećenih domu i rodu… da svedočim o Srbima prognanim i odbačenim. O Srbima u čijim su srcima duboko ukorenjeni biserni dragulji vere i ljubavi prema svome poreklu. Da svedočim o sačuvanim neokaljanim najvišim nacionalnim vrednostima… Da svedočim Ljubav kojom plamte Srbi koji Srbiju samo u snovima pohode… O onima koji se drže svetootačkog predanja i svojim životom svedoče Jevanđelje…

Često samo fizički prisutni u zemljama u koje ih je životni vrtlog bacio, duhom i dušom uvek su u Otadžbini. Žive moleći se Gospodu za svoje Otačestvo, uvek spremni da i svoj život stave na oltar Otadžbine.

Srpska nacionalna emigracija prati svaki događaj ‘’iz domaje'’, čita sve vesti koje dolaze ‘’iz starog kraja'’, raduje se svakoj dobroj vesti, svaki nagoveštaj nečega lošeg boluje… i bori se, svim svojim silama da pomogne Otadžbini i da svet sazna Istinu.
Neustrašiva je i nepokolebiva u borbi protiv ale bezbožništva koja je svoje otrovne vatrene jezike usmerila na Pravoslavlje, pretvarajući čitav dvadeseti vek u vek bezbožištva, neznaboštva, novih i zlokobnih idolopoklonstava… Niko se tako postojano i neustrašivo protiv toga ne bori. Pravi rodoljubi, ljudi od časti i imena, kakvih je nekada bila puna Srbija. Takvi su potrebni majci Srbiji. Za takvima bi Srbija trebalo da plače…

‘’Slepo crevo'’

Stradanja njihova je malo ko spoznao, malo ko zabeležio, malo ko razume… Oni su odbačeno ‘’slepo crevo'’, recidiv starog, prevaziđenog… Njihovu veru nazivaju starovremskom, prigovaraju joj da ne stremi modernim tokovima. A ona, iskonski čista, zagledana u suštinu iz koje crpi snagu i Ljubav, ne teži stapanju sa modernim svetskim pokretima i utapanju u njih. Ova, svetosavska vera se iz korena hrišćanstva napaja, jer ‘’svet se menja ali se Crkva ne menja, ne menja se njena večna Božanska Istina, njena večna Božanska Pravda, njeno večno Božansko Jevanđelje. Ne menja se, jer se ne menja Gospod Hristos. Gospod Hristos juče je i danas isti i vavek'’. Tako je govorio ava Justin, skrivena savest Pravoslavlja. Oni to dobro znaju, i toga se ne odriču.

Surov i bezdušan je obračun sa njihovom Ljubavlju. Sotona prerušen u rođake i braću… Zbog te Ljubavi su ih ubijale tajne i javne službe ‘’bezbednosti'’. Razarali su im nacionalne organizacije, svađali ih, delili, podmetali im kukavičija jaja, klevetali, lažno optuživali… iz crkve izgonili, svetinje im otimali… Kako onda, tako i danas… Otimaju, prete, omalovažavaju, ne biraju sredstva da pokažu svoju moć… Ne dotiču ih se misli mudrog pesnika ‘’kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.'’

Često su skriveni iza visokih crkvenih činova, odeveni u vladičanske odežde… A narod sve vidi, i ‘’po delima njihovim, prepoznaje ih'’…

Buktinja koja osvetljava duboke ponore


Vođeni snagom te čiste vere i ljubavi, istančanog osećaja za prave, suštinske vrednosti, patnjama ‘’prosvetljeni'’, videli su više i bolje, stremili uzvišenijem. Bežeći od svega prizemnog stvarali su i gradili najlepša svedočanstva svoje ljubavi, gradili Božije hramove da svedoče Istinu o njima i njihovom rodu. Tako se, u to vreme bezumlja i progona svega Božijeg i nacionalnog, rodila Slobodna srpska pravoslavna crkva. Plod nepomućene i neugasive Vere i Ljubavi.

Iskonska čistota pradedovske vere i danas je buktinja koja osvetljava duboke ponore u koje neki sadašnji velikodostojnici vuku verni narod ne pitajući ga hoće li sa njima i ne slušajući njegov očajnički vapaj da to ne čine, da narod ostave i da sami idu putem u bestragiju… Srpska nacionalna emigracija je prva videla sunovrat u koji bezbožništvo vuče Srpsku pravoslavnu crkvu. Prvi su se tome suprotstavili. Rečju i delom su pokazali da nemaju ‘’drugih bogova'’ i da je Svetosavlje put kojim postojano idu i koga se ne odriču. Ne očekuju hvalospeve zbog ostajanja na ispravnom putu, ali je normalno da dobiju bar javno priznanje za istinu i javno izvinjenje za stradanje ‘’na pravdi Boga'’. Snaga i čistota njihove vere daje im pravo na to. Vreme i sled događaja svakodnevno potvrđuju to pravo! Čini se, da su neki srpski crkveni velikodostojnici naučili od rimskog Pape kako da postanu nepogrešivi, pa stižu samo optužbe, a zaslužena izvinjenja nikako da stignu.

Umesto pravih pastira koji znalački bude i podstiču veru, koji i sebe i Crkvu u Otadžbini, osakaćenu komunističkom ideologijom i zločinima, snaže iskrenošću i dubinom vere nepokolebljivih patriota, snagom ljubavi nacionalne rodoljubive emigracije prema Svetosavlju, oni postaju lažni pastiri, ‘’zli vukovi u jagnjećoj koži'’, smešni politički i papski inkvizitori. Ne mogu reći ‘’Gospode, oprosti im, ne znaju šta čine'’, jer svi znamo da znaju i da to čine svesno.

Kroz tamnički prozor

Ratovi se nikad ne završavaju. Poraženi komunizam nastavlja svoj zločin podmuklo. Nastavlja da razara najvrednije što Srpstvo ima: Srpsku Pravoslavnu Crkvu i srpsku nacionalnu emigraciju. Nastavlja da razara i ubija duše naše, pošto je srpske nacionalne institucije već okupirao…

Vazda su rodu najodaniji i najverniji progonjeni… Vladika Nikolaj je ostavio svoju oporuku ‘’Srpskom narodu kroz tamnički prozor'’. I rodoljubiva nacionalna emigracija svojim rodoljubljem i iskrenom svetosavskom verom svakodnevno piše svoju oporuku - Srpskom narodu, kroz emigrantski prozor. Ali tu oporuku, ta zaveštanja kao da nema ko da čita. Danas se u Srbiji ne preporučuju javno dela Vladike Nikolaja, sa Teološkog fakulteta se progone dela ave Justina… Nisu baš zabranjena, ali nisu ni preporučljiva… Danas Srbijom propoveda nekakav Zizjulas, danas ekumenisti vuku Srpsku Pravoslavnu Crkvu po kaljuzi i blatu beznađa u otpadništvo od Boga Jedinoga, odbacujući svetootačko predanje i one koji svojim životom svedoče Jevanđelje…

Grobovi srpskih rodoljuba razvejani po vascelom zemljinom šaru svedoče stradanje kome kao da nema kraja. Kad samo pomislim koliko čežnje za otadžbinom pokriva ledena tuđa zemlja. Koliko je neuzvraćene i neshvaćene ljubavi, koja traži odgovor, koja beskompromisno traži istinu i pravdu?

No, srpski duh se ne zatire lako. Odoleo je petovekovnom ropstvu. Odoleva silama straha, srama i bezumlja. Odoleće i sada. Srpska je crkva odolela Osmanlijama, vekovima odoleva Vatikanu, odoleće i bezbožnicima, pa makar se oni i u nju ‘’uvukli'’, makar nosili mitre i mantije… Srpska crkva je verni narod, a on sve smelije korača putevima vere, suprotstavljajući se ‘’prodanim dušama'’ i sledeći samo prave pastire.

Nacionalna, patriotska emigracija, glas srpske savesti, izoštrenim ‘’šestim čulom'’ pre svih vidi otkuda opasnost dolazi i upozorava, poziva na odbranu i grčevito brani svoje korene i svoje temelje, svoju veru. Ljubav prema Otačestvu snaži i greje srca, i verom pobeđuje sotonu.

Nacionalna emigracija i danas visoko drži ‘’zastavu svetosavlja'’ da opomene, podseti, a bogami, i da posrami one koju svoju dužnost zaboravljaju.

Pažljivo slušajmo glas časti i savesti… i sledimo svoje srce! A ono nas vodi ka suštini i smislu života: Veri u Gospoda i Ljubavi za svoj narod.

Neobjašnjiva prirodna pojava u porti crkve Lazarice, u ataru sela Prolom, zbunjuje znatiželjne turiste, meštane ali i naučnike.


Sa severne strane Radan planine, oko tri kilometra udaljena od čuvene Prolom banje, nalazi se crkva brvnara posvećena svetom Lazaru.
A u porti te crkvice raste šest šljiva čija se stabla uvijaju spiralno oko svoje ose. Poznavaoci ove pojave tvrde da ovakvih stabala nema više nigde u svetu. Pri tom se, prema uveravanju meštana, u ovom dvorištu nalazi uvek samo šest stabala upredenih šljiva. Kada se jedno osuši, nikne novo s uvijenim stablom i zameni staro.

Crkvu su sagradili doseljenici s Golije oko 1896. godine, na temeljima starijeg hrama. Sve je autentično, iz tog perioda, osim krova koji je bio od šindre, a sada je od crepa.

Prema predanju koje se prenosi s kolena na koleno, u crkvi Lazarici se pričestio deo srpske vojske iz okolnih krajeva pred odlazak u Kosovski boj. U prilog ovoj tvrdnji se navodi da je vojska kneza Lazara išla od Prokuplja na Bele vode, Ivanovu kulu, preko kose Trpeze.

Legenda kaže da su vojnici posle pričešća šest puta obišli oko crkve moleći se za pobedu na Kosovu. Šljive su se uvijale u smeru u kome su se okretali. Vremenom, kad bi se neko staro stablo osušilo, nicalo bi novo koje se takođe uvijalo.
Predanje dalje kaže – da se vojska vratila sa Kosova, stabla bi se odmotala.

Stara stabla su nestala, u dvorištu su nicala nova i uvijala se, ali je uvek bilo samo šest stabala šljiva.

TEJLORA JE NAORUŽAVALA SPRSKA VLAST


DRAGAN MILOSAVLJEVIĆ: TEJLORA JE NAORUŽAVALA SPRSKA VLAST


petak, 13 avgust 2010 23:42

Vratimo se dve decenije unazad u Afriku da bismo bolje shvatili šta se i u
čijoj režiji događalo pre deceniju na Balkanu

Bivši predsednik Liberije Čarls Tejlor, optužen u Hagu za genocid nad
sopstvenim narodom i podsticanje građanskog rata u susednom Sjera Leoneu,
izjavio je na suđenju u Fritaunu da mu je “vlast u Beogradu isporučila oružja u
vrednosti od sedam miliona dolara”.

Uvezenim kalašnjikovima, predsednikova privatna vojska vršila je genocid nad
političkim neistomišljenicima u Liberiji, ali i trampila kupljeno oružje za
dijamante iz Sjera Leonea.

Tejlor je tamo učestvovao na strani pobunjenika u pljački i švercu dragog
kamenja, praćenom krvavim građanskim ratom. Tokom deset godina u otimačini i
masakrima, koje je osmislio svetski dijamantski lobi, a sprovodio njihov pulen
Tejlor, od 2001. godine ubijeno je oko pola miliona ljudi i više miliona
proterano iz svojih domova.

Za razliku od nedavnog napada u autobusu na “gorostasa” u srpskom novinarstvu,
o čemu danonoćno izveštavaju svi elektronski i pisani mediji, kao poslednjoj
šansi za obračun sa “ekstremnom desnicom “, o prvim tragovima sramne trgovine,
obavljene sa istrebljivačem afričke populacije, javio je, pozivajući se na
strane izvore (pre pola godine), samo list “Kurir”.

Afera Tejlor ovde je medijski buknula isključivo zbog skandala da je predsednik
krvolok poklonio najveći afrički dijamant manekenki Naomi Kembel, i to na
večeri kod Nelsona Mandele, o čemu je ovih dana svedočila manekenka.

U svetlu tih saznanja, i dalje u “demokratskim i slobodnim medijima“ nikog ne
interesuje da je novac za “pucaljke” od režima Liberije primila “jedna visoka
ličnost u Beogradu , čijeg se imena Tejlor ne seća”.

I u Beogradu, zasad, vlada amnezija. Nema ni podataka kako je mimo ustaljenih,
strogo kontrolisanih kanala za trgovinu oružjem, do isporuke ovom krvniku
uopšte došlo .”Ne zna se ni gde je novac”, javili su svetski mediji sa suđenja
Tejloru.

Zaista, taj novac, pogotovo onaj od trgovine oružjem, pravo je čudo. Nalik
ponornici, iščezne na jednom mestu, kao propao u zemlju. I pojavi se opet, ali
na nekom sasvim drugom, najmanje očekivanom. Recimo, na plantažama grožđa , na
of šor računima.

Jer, kako bi zaključio Basara, danas je sve simulakrum. Gde god su vlast i
politika, ima čuda i preobraćenja iz dobrog u loše. Ko još ne zna za
legendarnog lidera, čistunca revolucije u Južnoj Africi, koji je uspeo, doduše
na podsticaj svetskog globalističkog lobija , da vladu bele doseljeničke
manjine (Bure) zameni instaliranjem na vlast svojih drugova iz gerilskog
oslobodilačkog ANC (Afrički nacionalni kongres). U svetlu takvih čuda i
standarda međunarodne zajednice, Šiptari- muslimani ne bi bili čuvari srpskih
manastira, preostalih među onima koje su predhodno rušili.

Dovođenje marionetske vlade je uvek pun pogodak. Ona južno do Sahare je nedavno
svetskoj fudbalskoj federaciji prepustila profit od tri milijarde dolara sa
“mundijala”, a naciji namenila otplatu duga za stadione i gostoprimstvo od 2,7
milijardi dolara.

Takva vlada nije prepreka globalizmu da u“demokratskoj” atmosferi, za razliku
od rasizma Jana Smita, danas rabi južnoafričko zlato i dijamante, umesto
skrajnutih uskogrudih Bura. A njih ni Englezi, ni eksperti za dijamante, nikada
nisu trpeli.

Nelson Mendela, kako je citirala svetska štampa, “ne seća se te večere” na
kojoj je njegov gost, kupac kalašnjikova Čarls Tejlor, najlepšoj manekenki
sveta, Naomi Kembel, poklonio jedan od najvrednijih dragulja Afrike. Ali
svedočenja na suđenju ga demantuju.

Kojim novcem je plaćeno to čudo od lepote i skupoće od poklona, pitaju se
mediji. Jer Mia Farou, kao svedok, tvrdi da je to čudo od ogromnog dragulja, a
ne kamenčići. Moglo bi se reći da je to onaj novac koji uvire prljav, a izvire
čist. Taj novac rezervisan je za kastu od posebnog kova, koje se još tajno zovu
oprani kriminalci, a javno nova elita.

Oni koji su preturali po biografiji nedodirljivog Mandele, tvrde da je njegova
zvanična biografija projekat, da i nije baš sve vreme Mandela tih 20 godina
robije proveo u ćeliji zatvora, već na nekom egzotičnom ostrvu u lepom društvu.
I čekao trenutak da preobrazi Južnu Afriku od kolonije belih doseljenika,
rasista, u globalni zabran međunarodnog kapitala.

I zaista, ne možemo prevideti taj fenomen projektovanih šefova država i
njihovog okruženja, kako u Africi tako i ovde na Balkanu. Sve te manekene
prljave tranzicije, dovedene na piste fantastičnih karijera, izbace ili
“događanja naroda” ili “ružičaste revolucije”, sponzorisane sa strane, ili
štogod slično.

I posle tih “globalističkih” revolucija, nimalo slučajno, sve što te države
imaju kao nacionalno blago i resurse, pretvara se u novac koji ponire na
privatne račune osvajača vlasti.

Deo te priče su i zagonetnih neevidentiranih sedam miliona dolara i najveći
afrički dijamant, jedno vreme u vlasništvu najatraktivnije manekenke sveta.
Novinari tvrde da je “okupan krvlju“. Kao što su postali i oni kalašnjikovi
isporučeni Tejloru.Tim alatkama, po nalozima američkih multinacionalnih
kompanija, upravljao je Čarls Tejlor, a za potrebe genocida u Liberiji i Sjera
Leoneu.

Ipak, možda će predsednik, koji je toliko gurao projekat “rezolucije o
Srebrenici”, ubediti Skupštinu Srbije najesen da usvoji rezoluciju osude
nepoznatih članova vlade za isporuku automatskih pušaka, radi zločina koji
desetinama puta nadmašuje onu problematičnu cifru iz Srebrenice. Pripisane,
kako vidimo u porukama i presudama iz Haga, Brisela i Njujorka, celom srpskom
narodu.

Psihopata Tejlor, uz saglasnost Vašingtona, vladao je Liberijom celu deceniju,
sve dok nije pomrsio račune sa gazdama u dilu oko dijamanata. Ovaj bivši
diplomirani ekonomista , s korenima iz Trinidada, prvo baptista, pa pripadnik
sekte, pa kriminalac, po nalogu CIE poslat je iz zatvora Alkatraz iz SAD u
Monroviju da bude mešetar još jedne od afričkih “revolucija iz kasarni”, a
potom predsednik Liberije. Sve dok njegovu ostavku nije iznudio Buš mlađi.

Svetska javnost je to zahtevala kada su grozni zločini nad liberijskom
populacijom u građanskom ratu, za šta je Amerika snosila posrednu odgovornost,
prevršili svaku zamislivu granicu. Tejlorovi plaćenici pucali su u žene i decu,
i oružjem uvezenim ne iz Amerike već iz postoktobarske Srbije. Što je svakako
brisanje otisaka prstiju Amerike sa zločina počinjenih za njene interese.

Nepobitna je sličnost u raspirivanju međuetničkih sukoba i uklanjanju afričkih
“potrošenih lidera”, kojima je južno od Sahare prisustvovao ovaj hroničar, sa
potonjim “ružičastim revolucijama” u instaliranju novih američkih marioneta u
Evropi, a počelo je, prisetimo se, na Balkanu smaknućem Čaušeskua, koga sada s
nostalgijom spominju brojni Rumuni.

Slične akcije izvedene su u pedesetak uspelih afričkih pučeva (knjiga “Prljavi
posao – CIA u Africi”, američkih autora), od sedamdesetih do pada Berlinskog
zida. Uvek inspirisanih spolja, a da se ništa nije suštinski promenilo za
narod. Neko bi rekao da se isti sindrom pojavljuje i ovde posle paljevine
Skupštine u Beogradu.

I u Monroviji “promene bez promena”, kojima je prisustvovao hroničar, izvedene
su u saradnji “organizovanog otpora”, demonstracija obučenih liberijskih
studenata, “stipendista”, pa pridruženog dela oružanih snaga, pod vođstvom
narednika Doa, uz rušilačko učešće mase pozvane na ulice.

Gnevnima i gladnima poklonjena su dva dana pljačke. Samo, u Africi ne ide bez
prekog suda i javnih pogubljenja pred nekoliko desetina hiljada prisutnih u
areni “revolucije“. Prvo likvidiraju predsednika, pa ponekad i celu vladu. Bio
sam neposredni svedok ove liberijske egzekucije predsednika i 11 ministara,
okrivljenih za korupciju.

Samo suđenje, dan pre streljanja, bilo je polusatna formalnost za novog
predsednika, narednika Doa. Tako, uostalom, biva u “revolucijama“. Tejlor, Doov
ministar, a sada optuženi u Hagu, osam godina kasnije likvidirao je Doa, kako
je to i naredio poslodavac obojice. Vratimo se, dakle, dve decenije u nazad u
Afriku, da bismo i bolje shvatili šta se i u čijoj režiji događalo pre deceniju
na Balkanu.


Izvor Fond Slobodan Jovanović
[You must be registered and logged in to see this link.]

АРХАНЂЕО МИХАИЛО СПАСАВА ГРЕШНЕ


Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чудо, архистратига Михаила (6/19 септембра), да би показао велику милост, даровану од Бога људима.

„Мир Божији нека сиђе на вас, браћо хришћани“. Послушајте, браћо, што се догодило са мном, Тимотејем, слугом Исуса Христа. Једном сам се ја упутио ка Светом животворном Крсту и гробу Господњем и ка свим светим местима, којима је ишао Господ наш Исус Христос. И тако сам доспеo у dом светог Прохора, љубљеног ученика јеванђелисте Јована Богослова. После дуготрајног тражења, нађох књигу коју је Похор написао. У тој чудесној књизи ја прочитах следећу велику утеху Јована Богослова:

Једном са ишао у пратњи ангела Божијег који ми је објашњавао небеске тајне о људима. И чујем тада шум, сличан шуму многих вода које падају са велике висине. Када са ангелом дођох ближе, видех тада огромно језеро и страшни казан пун непокајаних грешника. Ја упитах мога пратиоца: „Објасни ми, зашто је та јама толико дубока?“ Угледао сам огњену лаву са великим димом, она је кључала и са хуком се подизала и триста метара у висини, и некакви црви, величине змије, гмизали су по телима грешника у том језеру-бездану. „Оче Јоване, пријатељу Божији, мучење које сада гледаш, страшније је од сваке казне. Ово језеро може да прими у себе сав свет, дубина је његова бесконачна, змије и црви који гризу тела грешника бране им да се спусте у дубину језера током триста дана, а затим им забрањују да се подигну са дна уз помоћ колца за који грешници као да су привезани.“ И Јован горко заплака због погибије грешника. „Не плачи, оче Јоване, пријатељу Божији, не плачи. Ускоро ћеш угледати велику радост, захваљујући архангелу Божијем Михаилу, „велика је љубав Божија према архангелу Божијем Михаилу.“ Тада угледах у чудесној лепоти само архистратига Михаила у необичној лађи од херувима и серафима, у пратњи многих ангела и светих, великих пророка и мученика, како се приближавају огњеном језеру. Сви су они украшени неописивом лепотом. Тако се архангели приближише грешницима, предатим на мучење. Истог часа угаси се огањ, пламена лава престаде да се подиже, животиње се изгубише. Када се све утиша архангел Михаило потопи своје десно крило у језеро, изведе их на чврсту земљу. Затим он поново спусти то исто десно крило по други пут и извади из језера још више душа него први пут. Тада херувими и серафими падоше ничице пред њим и стадоше да га моле да и трећи пут потопи крило. Он упути свој добри молитвени глас ка Господу, принесе молбе за спасење и погрузи своје крило и трећи пут у језеро и извади на свом милосрдном крилу још веће мноштво душа. Тада ангели и свети, узевши их, омише те душе водом благодати и помазаше их миром радости и поставише их редом, пред лицем Божијим: тога часа иза завесе Господње изађе глас који рече: „Заступништво архангела Михаила и Мајке Моје, Пресвете Дјеве и свих мојих ангела изабраних, који су на земљи испунили вољу Оца Мога, уведи душе у рај блаженстава, вечности и покоја.“

При овом дирљивом призору свети Јован се удиви састрадавању Михаила архангела. Анђео му рече: „Знај Јоване, пријатељу Божији, да се чудо које си ти видео, понавља сваке године 6. септембра (19.) на дан празновања у част архангела Михаила, јер га је Свевидећи Бог одредио за вођу небеске војске због велике победе коју је он извојевао над силама сатане.“

Када су Јудејци непоштедно приковали Спаситеља на крст, архангел Михаило био је толико огорчен тиме, да су небо и земља потамнели, не могавши да поднесу његову велику тугу и жалост. Када је Спаситељ устао из гроба, он је одвалио камен, донео благу вест женама мироносицама, и задржао сатану, одузео му оно што је имао. Бог је даровао архангелу Михаилу велику силу и власт, да чак спасава оне који пребивају у мукама. Господ га је прогласио вођом небеских сила и допушта му да сваке године 6. септембра извози лађу од херувима и серафима да се у пратњи светих ангела приближава душама осуђеним на мучење. Архангел Михаило помаже да се спасу они који су чинили милостињу у име његових мученика или свети Архистратиг Михаило предстоји за оне који су претрпели жалост и страдање за име Господње и заувек их ослобађа казне. Архангел Михаило неће престати да дејствује на дан 6. септембра до скончања света, тога значајног дана, 6. септембра, он пада преклонивши колена, пред завесом Божијом, клањајући се ничице и моли се за душе које се налазе у страшним мукама све дотле док Бог не помилује људе и све који живе на земљи. Шестог септембра сви ангели скупљају се око Михаила и завесе Божије, по благослову Бога Сведржитеља, архангел Михаило прилази одевен у одежду благости и милосрђа, и навешћује свима да се Бог умилостивио над светом и подарио људима разум весеља.

Ти си видео сада, Јоване, како ће бити срећан онај човек који учини дело милосрђа у име архангела Михаила, исто као и онај који се потруди да препише ову књигу, где се налази тај опис, и ако буде читао речи ове повести или принесе на дар цркви ово свето казивање, или ко постави свећу или упали светилник, кандило или тамјан, учини какав частан принос у име архангела Михаила, тога он неће заборавити и наградиће благочестивог. Ако неко укаже милостињу сиромашнима, према својим моћима, а након смрти, због свог греховног живота, буде бачен у пакао, тада Господ неће заборавити његово добро и посредством архангела Михаила спасиће њега. Ако неко пожели да запише ове речи, тада овај запис треба чувати у кући и чистоти и тада томе човеку у дом неће ући ни рана, ни глад, ни друго шта слично; ни метак, ни змија, никаква вражја сила неће моћи да науди човеку или дому његовом: ни црв, ни скакавац, никакав гмизавац неће моћи да нанесе штету врту и башти његовој. Овај мали запис биће њему као оружје и штит који ће га оградити од свих невоља. Никакав противник неће се приближити кроз њих, јер је сила ових речи велика и чудесна. Нека вас чува Господ и архистратиг Михаило!

Ево шта ми је испричао свети анђео Божији: „Затим ме је одвео на гору Елеонску, а онда, оставивши ме, узашао на небо. Ја сам се много удивио и прославио Бога и архистратига Михаила.“
Таква је прича коју сам нашао у дому Прохора, ученика Јована Богослова. Сада чувши велико откровење јевангелисте Јована Богослова, ми не треба да занемарујемо наше спасење, не престајући да се трудимо у молитви, бдењу, коленоприклоњењу, и да чинимо, не слабећи у добродетељи, милостињу у име Христа и у име архистратига Михаила, да бисмо избегли вечне муке и нашли милост у Бога. Ако ти желиш да се заштитиш од свих недаћа и искушења, ако желиш да трпезу своју учиниш благословеном, тада напиши по свим угловима свога дома, како унутрашњим тако и спољашњим, име архистратига Михаила, и благодат и милост Божија сићи ће на трпезу у име архистратига Михаила. Амин.

Отац Тимотеј
Патријарх Јерусалимски

Arhangel Mihajlo, vizantijska ikona sa Sinaja, 13. vek.


Ako vam neko šalje loše misli ili misli koje su protiv vaše volje, vaša snaga će oslabiti, i potkopaće se uspeh u vašem životu. Zamolite Arhangel Mihaila da stane između vas i pošiljaoca loših misli, da vas zaštiti. Tako će se loše preobraziti u dobro. Arhangel Mihailo će vas učiniti hrabrim i odlučnim, da lakše rešavate svoje probleme. Ojačaće u vama volju Božiju i moć vere, koja će hraniti vašu unutrašnju snagu, a vaši motivi će postati časni i nesebični.

Okružite se neboplavim svetlom, bojom Arhangel Mihaila, iskonskom bojom prve Zrake neka vas ona oporavi, uveća samopoštovanje, poveća snagu i energiju, i zaštiti od svega lošeg što dolazi do vas. Ženska strana njegove božanske prirode je Vera.

Molite ga da vas svojim plamenim mačem razdvoji od emocionalnih okova, koji vas vezuju za druge ljude, situacije i sećanja iz prošlosti. Molite se da vas ispuni snagom ljubavi, da otkrijete u sebi šta je moć Svetla. Osetite svetlo u svome srcu i izgradite “most do slobode”, učestvujte u izgradnji ovog puta, puta Anđela. U tome će vam pomoći Arhangel Mihailo. Zamolite ga, verujte u sebe, jer ko kuca tome se otvori. Zamolite ga da pošalje svoje uzašle Anđele zaštite, da obuhvate vas i vaše drage i sve konstruktivne ljude Zemlje, da vas odreši od svih misli koje nisu neokaljan plan za vas. Ni jedan Arhangel neće doći, neće se mešati, ako ga ne zamolite, jer je to u suprotnosti sa zakonom božanske ljubavi.


Njegovo ime znači: «Ko je kao Bog?» i najpoznatiji je od svih arhanđela. U Bibliji se spominje kao anđeo koji se pojavio pred Mojsijem u vidu plamtećeg grma, onaj koji je spasio Danijela iz lavlje jazbine i Mariji najavio njezinu skoru smrt. Branitelj je svetla i dobrote, borac protiv zla, pa ga najčešće prikazuju s mačem ili kopljem u ruci. Simbolično ga prikazuju sa čeličnim oklopom u obliku Lava ili Zmaja. Lav predstavlja svemoćnu snagu, hrabrost i životnu enegiju koju nam Mihail daje. Zmaj je simbol naših strahova koje nam anđeo pomaže prevladati.

Mihail je zaštitnik radosti i ravnoteže svih ljudi, ali vodi i ljude negativnih misli prema Božanskom svjetlu. Ovaj arhanđeo može pročistiti negativnu energiju svakog prostora (kako misli i srca, tako i našeg doma i radnog mesta). Brine se za našu energiju i entuzijazam donoseći nam nadu. Mihail je anđeo vatre i Juga.
Kada mu se molimo, dobro je okrenuti se prema Jugu i pokušati zamisliti vatreno-crveni lik koji nam daje snagu i zaštitu. Dobro ga je pozvati u svim situacijama kada se osećamo ugroženi ili napadnuti jer nas brani i štiti od zla svake vrste.

VODA JE CUDO!


Mi smo u današnje vreme napravili ogroman korak: Mi smo shvatili da o vodi, prakticno, ništa ne znamo! To je ogroman korak, jer kad on nastupi, dolazi do želje da se sazna.

Jugoistocna Azija, 1956. godina. Zatvorena za javnost laboratorija vojnog instituta za istraživanje i izradu sredstava masovnog uništenja. Tu vec više godina rade na istraživanju najjaceg bakteriološkog oružja nove generacije. Svojstvo, koje po mišljenju naucnika to oružje mora da ima, razmatra se na jednom od tajnih savetovanja.

Neočekivano, ono se prekida. Sve učesnike savetovanja voze u bolnicu sa simptomima jakog trovanja hranom. Počinje odmah istraživanje koje brzo dospeva u ćorsokak. Osim vode koja je bila na stolu, naucnici ništa nisu koristili. Proverili su vodu. Nije bilo nikakvih štetnih primesa. Hemijski sastav je bio H2O. U izveštaju su tako i napisali: Uzrok trovanja je obicna voda.

Posle 20 godina je izneta fantastična hipoteza, hipoteza kojom se moglo objasniti nepredvidivo ponašanje vode: Voda ima pamćenje!

Rezultati eksperimenata koji su provedeni u mnogim zemljama su pokazali: Voda upija i pamti svaki uticaj. Ona pamti sve što se dešava oko nje. Vode ima svuda, u dodiru je sa svim materijama i može da sazna sva njihova svojstva i to sačuva u svojoj memoriji.

Da li su to znali naši naši preci koji su vodu pretvarali u lekovitu i koristili je za lečenje, koristeći za to posude od srebra?

Danas je to najbolji antibiotik koji možemo proizvesti. Toliko je dobar da u Avganistanu i Iraku, Američka vojska koristi Srebrnu vodu. Jedan atom na sto miliona da se unište svi mikrobi u rani. Predsednik Amerike koristi ovu vodu za dezinfekciju ruku. I ja sam sebi postavio pitanje: Kako može postojati takva voda?

Prihvatajući neku informaciju, voda stiče nova svojstva. Pri tome, njen hemijski sastav ostaje isti. Ono što je bilo ranije uverenje je, da je jedino važan hemijski sastav vode. A po novim saznanjima ispada da je sve to glupost.

Struktura vode je mnogo važnija nego njen hemijski sastav. Struktura vode – to je ono kako su organizovani njeni molekuli.

Mi vidimo kako se molekuli vode objedinjuju u grupe. Te grupe se nazivaju – klastri. Naučnici pretpostavljaju da su baš klastri – ćelije za pamćenje, pomoću kojih voda, kao na magnetofonsku traku zapisuje sve što vidi, čuje i oseća. Ljudi i ne razmišljaju da se, kad upale svetlo, voda menja. To dolazi kao posledica tehničkog uticaja, od električnog polja, na primer, voda može da se promeni. Voda, naravno, ostaje voda. Ali njena nervna struktura reaguje na bilo koji nadražaj.

Savremeni uređaji su uspeli da utvrde da se u svakoj ćeliji kojom voda pamti, nalazi 440 000 informacionih „vlakana“, od kojih svako odgovara za svoj vid uzajamnog dejstva sa okolinom. Ako se analizira klaster po njegovim molekulima, onda je njegov životni vek mali, ali ako se govori o njemu kao o strukturi koju molekuli mogu napuštati i u koju se molekuli mogu uključivati, klaster može efektivno da postoji u toku dugog vremena.

Upravo čvrstina strukture klastera je potvrdila hipotezu o sposobnosti vode da prima i pamti informaciju. Moguće da je voda jedinstveni, neprocenjivi, posebnog roda kompjuter. Kompjuterska memorija posebnog roda. Memorija za informacije.

Mi moramo da znamo kako je to organizovano. To je kao azbuka, ako vam dam azbuku, a vi ne znate reči, vi ne znate slova, vi ne znate rečenice. Ta molekularna struktura, to je upravo azbuka vode. I vi možete da sastavite rečenicu vode i vi možete da izmenite tu rečenicu.

U zimu 1881 godine, brod Lara je išao na liniji Liverpul – San Francisko. Trećeg dana putovanja, na brodu je poceo požar. Medju onima koji su napustili brod, bio je kapetan Nel Keri. Pretrpevši brodolom, počeli su da osecaju žedj koja je rasla svakim časom. Onda, kad su posle tri nedelje mučnog skitanja po moru stigli do obale, kapetan – onaj čijim se izveštajima veruje, ovako je opisao ono što ih je spaslo:

“Mi smo maštali o slatkoj vodi. Mi smo poceli da uobražavamo da se morska voda u našoj posudi preobražava u zelenkastu slatku. Ja sam skupio svu snagu da je probam. Kad sam je probao, ona je bila slatka.“

Poznata je priča u kojoj je Isus Hristos pretvorio vodu u vino. On nije u nju dodavao nikakav šecer ili laktozu, a on sam je pridavao vodi sasvim posebna svojstva.

VODA JE CUDO!





Mi smo proveli mnogo eksperimenata o obrascima delovanja na vodu najrazličitijim faktorima: magnetnim poljima, elektricnim poljima, obicnim predmetima, ljudskim prisustvom, ljudskim emocijama. Utvrdili smo da emocije, pozitivne i negativne, imaju najjači uticaj.

U laboratoriji profesora Korotkova su provedeni mnogobrojni eksperimenti o uticaju ljudskih emocija na vodu. Skupina ljudi je prema vodi u posudi pred njima izlivala najpozitivnije emocije: ljubavi, nežnosti, brige. Onda su posudu menjali. A ljudi su ponovo prema vodi izlivali emocije, ali drugacije: osecaj straha, agresije, mržnje.
Posle toga su uradili merenja obrazaca: promene vode i njene orijentacije. Utvrdili smo da ljubav povecava usmerenost vode i stabilizuje tu vodu, a agresija je resko smanjuje. Tada sam ja shvatio da voda ima pamcenje, i rešio sam da to pokažem ljudima.

U laboratoriji doktora Emota, istražuju se obrasci vode koji se podvrgavaju razlicitim vidovima uticaja
vode se fiksiraju pomocu njenog naglog zamrzavanja uz pomoc kriogenog zamrzivaca.

Savremene tehnologije omogućuju veštačko struktuiranje vode. U laboratorijskim uslovima pri klijanju semenja uz korišcenje takve vode, klice soje su imale fotonsko zračenje 6 puta jače nego pri korišćenju obične vode. U praksi na zemljištu koje se poliva struktuiranom vodom, skraćuje se vreme sazrevanja povrća, i nekoliko puta se povećava količina korisnih mikroelemenata i biljnih belančevina.

Ako se pogleda na biljke, tretirane biljke su duže, pravije i jače, a netretirane niske, tanke i slabe. Ako pogledamo danas, iz tog tretiranog semenja je već sve sazrelo, a iz netretiranog nije. Mora se reći da primena struktuirane vode na voće i povrće zaista ima efekat. Interesantno je da je pri zalivanju, takve vode potrebno 20% manje nego obične.

Ni u zemlju ni u vodu nisu dodati nikakvi dodaci. Hemijski sastav vode je ostao isti. Bila je izmenjena samo njena struktura. Danas naucnici mogu da odgovore samo na pitanje kako se to dešava, a na pitanje zašto, nauka nema odgovor.

Čovek se, u zavisnosti od uzrasta, 79% sastoji od vode. Za održanje normalne životne funkcije, coveku svakodnevno treba 2,5l vode, još se pola litra usvaja kroz kožu pri tuširanju ili kupanju.

Da bi dospela u naše domove, voda prolazi dug i težak put. Ranije su znali da se naselja mogu graditi samo tamo gde postoji prirodni izvor vode. Danas nema nikakvu ulogu ima li tu vode ili ne. Zato što mi danas dovodimo vodu hiljadama kilometara uz pomoć visokog pritiska. U prirodi, reke i potoci uvek teku po planu koji diktira teren, meko se gibajuci.

A u cevima, voda mnogo puta skrece pod pravim uglom. Sa svakim takvim skretanjem, njena prirodna struktura se sve više i više narušava. Sve kristalne strukture vode iz vodovoda su deformisane. Može različito da izgleda, i tu vi necete videti nikakvu simetriju.

U sistemu gradskog grejanja, voda je nevitalizovana. Ona je trula. Ona uzima od ljudi, od biljaka, od životinja koje žive u toj kuci energiju. Ona krade energiju. Poznato je da u mnogim velikim gradovima voda iz vodovoda kruži u zatvorenom ciklusu. Posle čišćenja jakim hemijskim sredstvima, prolazeći kroz moćne filtere, ona ponovo dospeva u naše domove, sačuvavši sećanje o jakim hemikalijama i nasilju kojem je bila podvrgnuta.

Ali još je jače informaciono zagađenje koje je ona skupila protičući kroz mnogobrojne kilometre cevi i hiljade i hiljade domova. Mi duhovno zagađujemo vodu i to je poprimilo ogromne razmere. Zašto?

Svu zavist, zlobu, stres, uzima na sebe voda. Ona je praktično mrtva kad dospeva u naš organizam. Naša Zemlja je gigantski sud s vodom u kojoj su nikle sve forme života. I sva živa bića su, u suštini, takodje posude sa vodom.

Savremene tehnologije nam omogućuju da dopremo daleko u kosmos trudeci se da nađemo život na drugim planetama, mi u prvom redu tražimo tamo vodu. Vi odlično znate da je na Zemlji život nemoguć bez vode.

Mi smo 100% ubeđeni da su se prvi živi organizmi pojavili u vodi. Kroz kratko vreme, oni su se razvili u tom stepenu da su mogli da opstanu i van vode. Ja uopšte ne mislim da je to slučajnost.

Uopšte nije slučajno da se u prvim redovima Biblije pominje voda. Tamo gde se govori o stvaranju sveta, života, čoveka, u prvom redu, reč ide o vodi. Kao što se u komadu gline nalaze sve još nestvorene skulpture, tako su se u vodi nalazili obrasci svih još nestvorenih živih organizama.

Upravo voda je ostvarila zamisao Tvorca.

Za početak svakog procesa, neophodan je impuls. Drevni mudraci su smatrali da je impuls za pojavu života bila Pra-Božanska iskra. To je ona u vodi zapisala redosled daljeg razvoja, gde sve živo, od najprostijih bakterija do najsloženijih bića, dostiže svoje savršenstvo. Najverovatnije nauka nikada neće spoznati proces stvaranja: šta, sa čim, u kakvoj proporciji, ali u Kuranu se govori da je voda u tome imala udeo, po volji Boga. Ja mislim da naučnici treba više pažnje da posvete tome kakvo uzajamno dejstvo voda ima sa molekulima.

Na molekularnom nivou ona stvara spiralnu strukturu DNK. Da nije vode, ne bi bilo nikakve spirale. Ona stvara strukturu proteina. Bez vode, ta struktura ne bi funkcionisala. Samo u vodi, pocinje život svaka porodica, svaki embrion. Voda učestvuje i u njegovom razvoju i u njegovom očuvanju. Upravo voda unaokolo, ličeći na univerzalni kompjuter, otvara bilo koji biološki program. Ali, u tom slučaju, i da promeni taj program, može samo voda. Dešava se nešto o čemu su pričali: Vidi ovo je novo! a to je već bilo u vekovima pre nas.

Mi smo spolja delovali na vodu veoma slabim impulsnim magnetnim poljima. To su polja koja su desetinama hiljada puta slabija od magnetnog polja Zemlje. Odnosno, ona su zanemarljiva sa tačke gledišta savremene nauke.

Tako obradjenu vodu su sipali u akvarijum sa ribama. Uskoro su se pojavili neobični mladunci. Sve nove ribice su ličile jedna na drugu, kao blizanci, ali su se kardinalno razlikovale od svojih srodnika. Pojavile su se promene na stomaku i pojavile su se pege u boji, čega nikada ranije kod tih riba nije bilo. To su takozvane fenotipske promene.

I veoma je važno, što se te promene ne pojavljuju kod nekih predstavnika tretiranih riba, već kod svih odjednom. Kao rezultat eksperimenta, nije se samo promenio spoljašnji izgled riba, vec i njihovo ponašanje. Oni su poceli isto da reaguju na spoljne nadražaje, kao da se kod svih pojavio kolektivni razum.

To je veoma ozbiljna oblast i potpuno neproučena i to je isplivalo na površinu. Shvatili smo da se može promeniti i izgled i ponašanje delovanjem samo na vodu. To ima ozbiljan znacaj. Ako tretirana voda tako silno utiče na promene, znaci da je do potpune proučenosti ne treba puštati na ljude.

1932. godine, svet obilazi senzacija. Americki fizicari Gari Djuri i Albert Ozborn otkrivaju da osim obične vode, u prirodi postoji još i teška voda ( deuterijum), D2O. Upravo je deuterijum poslužio za stva ranje najrazornije bombe – hidrogenske bombe. Danas je svakom poznato do čega dovode radioaktivna zračenja, ali pokazalo se da postoje i još gore posledice.

Mnogo strašnija je promena strukture vode na ogromnim teritorijama, koje hiljadama kilometara prevazilaze oblast nuklearnog poligona. Pri tom nema značaja gde se eksplozija dešava: u vazduhu, u vodi ili pod vodom. Promene u vodi su kolosalne. Da vam pamet stane! A životinje piju vodu i covek pije vodu i tako dalje, i dešavaju se strašne promene. Kad dodje do eksplozije, javljaju se talasi koje zemlja relativno brzo kompenzuje, ali voda, ona se može pomerati još 30 dana!

Stvara se novi patološki poredak.

VODA JE CUDO!





Primećeno je da se posle atomskih eksplozija jako povećava broj samoubistava. I to 2,5 do 3 puta. Lekari to nisu mogli da objasne. A nama je to bilo potpuno jasno. Mi smo 85% voda, dolazi do konflikta u organizmu, do narušavanja strukture vode u bioplazmi mozga, i čovek gubi ono najvažnije, gubi svoj stimulans za život.

Po starim legendama, heroj se uvek upućivao za mrtvom vodom, tamo odakle nema povratka. Jedinstveno more u kome nema nikakvog života, prema legendi se pojavilo, na mestu razrušenih gradova Sodome i Gomore – Mrtvo More.

Mrtva voda uopšte ne postoji. Ona daje život. To je pocetak života uvek. Ona može biti više ili manje pravilno iskorišcena, ali ona je uvek pozitivna.

Kako se covek obraća vodi? Ako se on njoj obraća lepo, sa pozitivnim mislima, blagosilja je, govori joj – hvala, kvalitet vode će rasti i voda će pozitivno delovati na čoveka i njegovo telo.

Prema hronikama, 1472 godine, opat Karl Gastinsis, je zbog sukoba sa nekom uvaženom gospodjom bio osuđen od inkvizitora. U tamnici su opatu davali po komad gleba i posudu zelenkaste vode za umivanje. Posle 40 dana, tamničar je primetio da, ne samo da opat nije smršao, vec je izgledalo da je dobio zdravlje i snagu. To je samo ubedilo inkvizitore da je povezan sa nečistom silom. Pod žestokim pritiscima i ispitivanjima, ispostavilo se da je opat Karl, nad vodom za umivanje čitao molitve, zahvaljujući se Bogu što mu je i to dao. Posle molitve, voda je postajala meka, svežeg ukusa i prozračna.

Mi imamo dva uzorka sa naftnom emulzijom, nusproduktom nafte, jedinjenjem nafte i vode koje se u tom stanju održava godinama. Na opitni obrazac se stavlja izlučivač talasa. On će tu biti 7 dana. Pobuđivace molekule vode da smanje kontak s molekulima nafte. Upoređujemo kontrolni i ispitivani uzorak kroz 4 dana. Voda se već odvojila od nafte. Na granici koja razdvaja vodu i naftu je krater. To znaci da proces delenja još traje. Polja koja mi koristimo za delovanje na vodu, su suprotstavljena elektromagnetnim poljima srca. 7-mi dan, eksperiment je završen. Voda se potpuno odvojila od nafte.

Po oceni eksperata, naftne kompanije sad imaju oko jednu milijardu tona naftne emulzije. Ona nije zgodna za industiju i oni je se oslobađaju izlivajući je direktno na zemlju. Tada se na tim mestima obrazuju čudovišna, zastrašujuca jezera.

Trorajma – sa jezika venecuelanskih indijanaca Piemon se prevodi kao – Majka svih voda. Tamo se u januaru 2005. godine uputila grupa ruskih biofizičara, za jedinstvenim uzorkom vode, koja po tvrđenju naučnika, nikada nije bila u neposrednom kontaktu sa čovekom. Takva voda postoji samo na jednom mestu na Zemlji – u Venecueli.

Po jednoj od hipoteza, u paleozoitskoj eri, na južnoj polulopti je postojao kontinent pod nazivom Gondvana. Moćni gigantski procesi koji su se odvijali u Zemljinoj kori pre 3,5 miliona godina, razbili su ga na nekoliko delova. Tako su se obrazovale ploče i kamenita brda koje su indijanci nazvali Tapui, odnosno stubovi. Trorajma je najveci od njih.

To je toliko zabaceno mesto, i tako je teško tamo doći. Tri dana puta po savani, pa onda po džungli, pa penjanje na stenu od 800 metara, to sve zahteva odredjeni entuzijazam. Zbog toga je moguće reći da mi tamo imamo vodu u njenom jedinstvenom, delujućem obliku.

Nad Trorajmom stalno visi veliki oblak. Predveče se pojavljuje lagani dim. Kada se iza brda pojavi Mesec, magla pocinje da svetli svetlo plavom bojom i pri tom svetlu se vidi kako male čestice vlage vise u nepokretnom vazduhu. Maleni nalet vetra i te čestice se sjedinjuju u kapljice. Tako se rađa kiša, koja se kao beskonačni vodopad ustremljuje ka zemlji.

Danas je 30. januar 2005. godine, ovo je primerak vode broj 16. Upakovaćemo je tako da će ta voda nekoliko dana cuvati energiju i vazduh tog mesta sa Trorajne. Onda cemo otići u Sankt-Peterburg i tamo na miru u laboratoriji uraditi neke analize. Tada ćemo moći da kažemo neke zaključke.

U laboratoriji profesora Korotkova je napravljen pribor koji omogućuje da se odredi energija vode. Njegov rad je zasnovan na efektu Kirlijana. Sve što se stavi u jako elektromagnetno polje, pocinje da ispušta svetlost. Što jaču energiju poseduje objekat, jača je ta svetlost.

Vodu iz Venecuele su uporedili sa običnom pitkom vodom. Ta voda, ne da je aktivnija dva puta, ona je aktivnija 40 hiljada puta! U stvari, principijelno govoreci, to su dve sasvim različite supstance. I to je voda koja odmah aktivira organizam. Aktivira sve sisteme. Zato ljudi koji tamo blizu žive, su savršeno srećni i uopšte ne žele da idu u civilizaciju.

U poznu jesen 1632. godine, iz sela Eningem, siromašni covek imena Gens, potpuno siroče koji nije znao ni ko su mu roditelji, ni odakle je, uputio se u južnu Italiju da traži bolji život. Put ga je vodio kroz grad Valzgud na Rajni u Konstantskoj eparhiji. Odjednom je Gensa obuzeo osećaj da to mesto ima neposrednu vezu sa njim. Nešto ga je samo dovelo do mesta gde je bila šumica. Ušavši u nju, Gens je pogledao ispred sebe. Neposredno pred njim je bio izvor. On mu se približio, sagao se, pio vode. Kasnije je svojim unucima pricao kako mu je voda vratila pamćenje. I on se setio tog mesta i oca i majke i kuće u kojoj se rodio.

Savremena nauka je utvrdila, da je vodena struktura coveka indentična sa strukturom vode tog mesta gde se on rodio. Zbog toga se naša unutrašnja veza sa mestom rođenja čuva celog života. Dakle, shvatanje domovine nema samo onaj uzvišeni poetski smisao, već i potpuno konkretni fizički sadržaj.

Voda nigde na svetu nije ista. Probijajući se na površinu kroz minerale, kroz planinski materijal, voda upija u sebe osobine zemljišta, informaciju o njegovim biološkim i energetskim osobinama.

Mi smo ovde proveravali vodu koja se smatra odličnom, koja se prodaje u bocama, i za koju je proizvođač stavio da je to možda najbolja voda na svetu. Ali ona je nikakva, mrtva. Ona je zaista čista, dobra, nema nikakvih teških minerala, ali ona je mrtva. U njoj nema energije i nema života.

Čovek najverovatnije neće osetiti nikakvu razliku izmedju čiste prirodne i industrijski prečiđćene vode. A svaka životinja će izabrati vodu iz izvora, jer je ona napunjena prirodnim energijama.

Nedavno je otkriveno još jedno jedinstveno svojstvo prirodne vode. Ispostavilo se da je takva voda sposobna da gori. Kad prirodna voda gori, onda gori ona sama, i ona gori zato što je na poseban nacin strukturisana.

Prirodno gorenje vode, na naučnom jeziku je proces oksidacije uz izlučivanje toplote i svetlosti. Voda gori na temperaturi okoline, a svetlost koja se izlučuje detektuje se pomoću osetljivog pribora. Stalno se aktivira kiseonik i stalno vidimo svetlost koja se luči. Gorenje vode je malo sporiji proces, jer ako bi on bio brz, ona bi sva izgorela. Sva voda na Zemlji.

3. juna 1940. godine, u Sovjetski konzulat u Nemačkoj je dostavljen dopis, čiji autor je tražio da se odmah uspostavi kontakt sa njim. “Ako to ne bude urađeno, moj rad kod Hidriha gubi svaki smisao“- pisao je agent Vil Vilijemon, poznat kao Brajdenbah.

On je žurio da izvesti o tajnim istraživanjima o stvaranju sintetičkog benzina iz uglja uz pomoc vode. Još 1913. godine, imperator Vilhem poručio je jednom od najvećih hemičara, Francu Fišeru, da obezbedi Nemačku tečnim gorivom. Nedostatak sopstvene nafte, mogao je ugroziti Nemačku u budućem ratu.

1941. godine, nemačkim naučnicima je uspelo da dobiju tečno gorivo hidriranjem uglja. Istovremeno, to je bilo 10-12 puta skuplje od nafte, a njegov kvalitet je jako snižavao tehničke karakteristike bojeve tehnike. Posle rata, odustalo se od tih pokušaja kao neefikasnih.

Poslednjih 15 godina, nad tim istraživanjem radi istraživač Džan Gohua. On je prodemonstrirao proces pravljenja emulgiranog dizel goriva. Ima dva značajna efekta: jedan je povećanje energije, a drugi je smanjenje izduvnih gasova. Ovo je gorivo-nafta i uzeto je iz auta, drugo je strukturirana voda. U procentima to je 79% goriva, 20% vode i 1% emulgatora. Džan nam demonstrira da se u gorivo zaista dodaje voda.

“Sad ću dodati 1% emulgatora. Momentalno ce se obrazovati emulgirani rastor, koji podseća na mleko. Emulgirano gorivo sipam u auto i koristim za njegovo kretanje. Posle merenja, snaga se povećala za 5%, ušteda goriva je veća od 20%. Naša vlada tome pridaje ozbiljan znacaj.“

Ja čak mislim da se ni svi hemičari ne sećaju toga. Ako iz benzina udaljite vodu, u benzinu uvek ima vode, takav benzin uopšte neće goreti. To je bilo poznato još u 19 veku. Za svako gorenje, bilo čega, potrebna je neka količina vode.

VODA JE CUDO!





Persijanci imaju legendu. Jedan mudrac je predskazao da ce doći vreme kada ce sva voda, osim one koja bude sakupljena, nestati. Umesto nje će se pojaviti druga voda, ali svak ko je bude pio, poludeće.

Samo je jedan covek ozbiljno shvatio proročanstvo i počeo da skuplja rezerve vode. I došao je predskazani dan. Presušili su svi izvori. A onaj ko je poslušao mudraca, pio je vodu iz svojih rezervi. A onda su se svi rezervoari napunili vodom, i ljudi su žedno pili tu vodu i svi su poludeli. A onaj koji je poslušao mudraca, pio je samo vodu iz svojih rezervi i sačuvao pamet.

Ostao je on jedini pametan među ludima i ludi su ga proglasili – ludim. I on je izlio svoje rezerve vode na zemlju i pio tu novu vodu. Tako se i on lišio razuma. A ludaci su zakljucili da je on stekao razum.

Osnovni deo mozga, to je voda. Voda i to što su njeni molekuli tako lako pokretljivi, je deo nasleđa u mozgu. Voda je u određenoj meri uključena u stvaranje obrazaca informacija u mozgu. Ako pogledamo organe: srce, pluca, mišiće ili mozak, sve ono što ćete vi videti je, odraz vode u tim organima. Sve što vi vidite, to je voda. Vaša glava je puna vode. I mi ništa tako osobito nemamo, osim vode.

Hajde da zamislimo: neka je ovo covek, a ovo je voda. U toj vodi je mnogo različitih tipova informacija. Ako uvedemo ovu vodu u telo čoveka, njegovo telo će usvojiti tu informaciju i to može da promeni stanje čoveka. Pogledajmo kako strukturirana voda deluje na krv čoveka.

Lekar uzima od pacijenta krv iz prsta, i po toj kapljici, uz pomoc mikroskopa, mi možemo da vidimo stanje organizma coveka. Ova crvena krvna zrnca su se slepila u gomilu jer su izgubila svoj električni potencijal. Ona su se slepila kao novčići i to je odredjena vrsta informacije. U ovom delu se nalazi već veliko srastanje. To srastanje je vezano sa bolesti srca i pluca. Lekarka predlaže pacijentkinji da popije mnogostruktuiranu vodu. Posle 12 minuta, lekar ponovo uzima krv od pacijenta i istražuje je.

Možete videti da su celije oživele i postale pokretljive. One su obnovile svoj električni potencijal i počele da se odvajaju jedna od druge. To im sad dozvoljava da prenose kiseonik. Mi možemo ovde da vidimo da se unutar ove ćelije stvara novo jedro. Ja mislim da je ovo prosto fantastično, da voda, prosta pijaća voda, može to da uradi.

Tradicionalna istočna medicina se vec mnogo vekova bazira na vibracijama. Zvuk vodnih tokova u organizmu – taj zvuk je puls. Smatra se da on može biti jak, slab, hladan ili vreo. Uz pomoć toga, iskusni lekar provodi svoje energetsko skeniranje organizma, postavlja dijagnozu i predlaže lečenje. Mi ne lečimo vodom, zato što čovek, njegovo telo, i jeste voda. Mi prosto čitamo mantre, da bi ispravili lošu vodu unutra u telu.

Kakav je mehanizam tog delovanja, nepoznato je.

U svim religijama, hrišcanstvu, judaizmu, islamu, običaj je da se pre obeda čita molitva, ili da se osvećuje jelo u vreme velikih religioznih praznika. Da li mi razmišljamo zbog cega je to? I odakle u takvim konfesijama koje nemaju veze jedna s drugom, mišljenje da je pravilno da se tako postupa? Kako su naši preci došli do toga da im bude očigledno ono što se nauka tek sad trudi da razume?

Ispostavlja se da je frekvencija molitvi svih konfesija, na svim jezicima, iznosi 8 herca. A to odgovara elektromagnetnoj frekvenciji Zemlje. Zato molitva, formira u vodi, koja ulazi u sastav apsolutno svih proizvoda, harmoničnu strukturu. I mi sad imamo predstavu kako se to dešava na račun struktuiranja pojedinih klastara, pojedinih molekula. I zato je savet, da sedate za sto samo sa veoma dobrim raspoloženjem, i ni u kom slučaju ne sedajte za sto sa agresivnim, ljutim ljudima. Jer to će imati direktan negativan uticaj na naše zdravlje.