Čuda Božija u pravoslavlju

SVETI OGANJ


Na Veliku Subotu, u Crkvi Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, hodocasnici bivaju svjedoci jednog od najvecih cuda slatkog Pravoslavlja, cuda koje u Obecanoj Zemlji Starog Izrailja grije srca, krijepi vjeru i uzdize duh Novog Izrailja. Plavkasto-bjelicasti plamen Sv.Ognja koji na naduman nacin silazi u Crkvu Sv.Ognja, nakon molitve Pravoslavnog Patrijarha Jerusalimskog ili pravoslavnog Vladike (kao sto je to bio slucaj ove godine, jer je jerusalimska katedra upraznjena nakon upokojenja Svjatejseg Patrijarha Diodora)jedno je od najvecih cuda Pravoslavlja. Kao i svako cudo vjere, tako i ovaj sveti dogadjaj ushicuje duse izabranog stada Hristovog, ali i izaziva brojne nedoumice kod nevjernika.




CRKVA SV.GROBA GOSPODNJEG

Kako je pojava Sv.Ognja jedno od najvecih cuda u Svetoj Zemlji, postoji stroga procedura koja prethodi samom ulasku Patrijarha u unutrasnjost Crkve. Procedura je propisana od strane vlasti drzave Izrael, i mora se ispostovati do u najmanji detalj. Zasnovana je na odredbama zakona koji je osmanlijska vlada donijela 1852 godine, kojim je Porta utvrdila prava razlicitih hriscanskih zajedica u cjelokupnom kompleksu Crkve Sv.Groba Gospodnjeg. Koristim rijec kompleks kako bi jednom rjecju obuhvatio sve crkve i "crkve" koje se nalaze pod istim krovom i koje se zajednicki zovu Crkva Sv.Groba Gospodnjeg (Holy Sepulchure). Naime, sama Crkva Groba Gospodnjeg (kapelica u kojoj se nalazi Hristov Grob) je crkva u Crkvi, gradjevinarskim jezikom receno "objekat" u "objektu", i nalazi se ispod kupole citavoga zdanja. U samom kompleksu se nalaze ili se na njega naslanjaju: Pravoslavni Manastir Djeve Marije, Pravoslavne kapele Sv.Jakova i Sv.Jovana, Pravoslavni Manastir Sv.Praoca Avraama, jermenska kapela Sv.Jovana, etiopska kapela Sv.Mihaila, latinska kapela franaka, Pravoslavna Kapela Sv.Marije Egipcanke, koptska kapela, kapela sirijskih monofizita, latinski oltar Sv,Marije Magdalene, latinska kapela Djeve Marije, jermenska kapela Deobe Hristove Odjece, Pravoslavna Kapela Sv.Longina, Pravoslavna Kapela Izrugivanja, jermenska kapela Sv.Jelene, etiopska kapela Cetri Zivotinje; na spratu je mjesto Raspeca-Golgota, gdje su Pravoslavna Kapela Raspeca, dvije latinske kapelice i posebna mjesta (nise stolovi i sl) koji pripadaju drugim zajednicama. Pored crkava, kapela i oltara u kompleksu su strogo odredjena mjesta koja pripadaju razlicitim zajednicama, bukvalno svaki ugao ima vlasnika koji se bori da mu prava ne budu uzurpirana od strane neke druge zajednice. Gore pomenutim zakonom je, zapravo, prihvacen status quo, zateceno stanje "vlasnistva" u Crkvi Groba Gospodnjeg. Sa manjim izmjenama taj zakon je i danas na snazi. Nekolike odredbe ovog zakona odredjuju i proceduru koje crkvene vlasti (razlicitih zajednica) moraju u saradnji sa lokalnim vlastima zadovoljiti na Veliku Subotu.

Ujutro na Veliku Subotu, posebna "komisija" sastavljena od svih hriscanskih zajednica, jevrejskih vlasti i muslimanske porodice kojoj je povjereno provodjenje osmanlijskog zakona jos u proslom vijeku (to su oni sa fesovima koje pominje Sloba, a koji prate Litiju i odrzavaju red) vrsi pretragu Crkvice Groba Gospodnjeg kako bi se uvjerili da se unutar Crkve ne nalazi bilo koje sredstvo kojim bi se vjestacki izazvao plamen (sibice, upaljaci, sakriveno kandilo i sl.). Ova provjera se odvija od 10:00 do 11:00, i na njoj insistira i jerusalimska patrijsarsija, jer postoji nepisana odredba po kojoj bi nekakva prevara ili izostanak pojave Sv.Ognja znacio prenos prava na neku drugu "hriscansku" zajednicu. Takodje, cudo svake godine prate izjave bogohulitelja "iz prve ruke" koje pokusavaju da ospore ovaj cudesni dogadjaj, sto je razlog vise da se i heterodoksni na njima prihvatljiv nacin (svojim ocima) uvjere da prevare nema. U 11:00 svi predstavnici (ukljucujuci jevreje i muslimane) zatvaraju vrata Crkve u kojoj niko ne smije da ostane, stavljaju pecat spravljen od meda i cistog voska, cime se potvrdjuje da je Crkva prazna i da unutar Crkve nije pronadjeno nista sto bi moglo izazvati plamen.

CUDO POJAVE SV.OGNJA

U 12:00 do Crkve dolazi Litija predvodjena Patrijarhom Jerusalimskim, Vladikama i svestenicima pravoslavne Crkve, i vjernim narodom. Prate je i predstavnici drugih zajednica. Litiju prati monotona zvonjava sa brojnih zvonika koja nagovjestava veliko cudo. Patrijarh ulazi u obliznju Kapelu Sv.Jakova i sjeda na patrijarsijski tron. Nakon toga predstavnici jermenskih, koptskih, etiopskih monofizita, kao i predstavnici drugih zajednica prilaze Patrijarhu i cjelivaju mu ruku. Ovo nikako ne treba mjesati sa davanjem blagoslova jereticima, vec se radi o drevnoj odredbi pravoslavnih da se niko od inoslavnih zajednica ne moze udostojiti da pripali svijecu od pravoslavnih ukoliko to ne dozvoli Patrijarh Jerusalimski. Prilikom ovog cjeliva Patrijarh ne daje blagoslov, tj. ne pravi krsni znak iznad glava nepravoslavnih. Slijedi obhod oko Crkve Groba Gospodnjeg tri puta, koji se zavrsava ispred zapecacenog ulaza u samu Crkvu. Prije nego sto Patrijarh otpecati ulaz, i udje u Crkvu predstavnici jevrejskih vlasti i jevrejske policije detaljno pretresaju Patrijarha, kako bi se uvjerili da on negdje ne krije sibice ili upaljac. Ovaj pretres se vrsi naocigled svih prisutnih kako bi se svi, pravoslavni i inoslavni, uvjerili da Patrijarh nema pri sebi nista cime bi vjestacki izazvao plamen. Patrijarh, zajedno sa jermenskim dragumanom, otpecacuje Crkvu i ulazi unutar Svetinje. Zatim se kolenopreklono moli, citajuci narocite molitve kojima se u ime svih pravoslavnih svuda moli Raspetom Hristu da i ove godine posalje Sv.Oganj kao svjedocanstvo Svojeg Vaskrsenja, ali i kao znak pravovjernosti stada pravoslavnog. Dok se Patrijarh moli unutar Crkve u citavom zdanju se gase svijetla i kandila, i narod u potpunom mraku govori Gospode Pomiluj. Svako na svom jeziku uznosi ovu drevnu prozbu, skrusenog srca, ali sa nadom. To je onaj momenat koji prethodi prelasku iz tuge u radost, iz mraka u svjetlost. To je trenutak kada je mozda najlakse razumjeti sta je Sv.Jovan Lestvicnik podrazumjevao rjecju "HARMOLIPI" = RADOSTVORNA TUGA, tuga koja jednim bljeskom Sv.Ognja prerasta u neiskazivu radost. Oni koji su se udostojili da udju u Crkvu zajedno sa Patrijarhom, ovako opisuju pojavu Sv.Ognja: plavicasto-bjelicasti plamen se iznenada pojavljuje sa svih strana Crkvice, ponekad u vidu plamenih jezicaka, ponekad u vidu plamenih loptica. Najprije silazi na svijecu koju drzi Patrijarh, koji prije svega ostalog pripaljuje maleno kandilo, zaklonjeno u staklo, kako bi se Sv.Oganj sacuvao od namjernog ili nenamjernog nemara prisutnih. Poslije ovoga, Patrijarh izlazi iz Crkve. Pojava Patrijarha sa Sv.Ognjem izaziva erupciju odusevljanja vjernika. Svako se raduje na svoj nacin: Rusi i Srbi klece i uzdizu ruke ka nebu, Grci placu sa osmjehom na licu, pravoslavni Arapi (Rum Ortodoks) skacu i gotovo vriste Hristos Vaskrse...Plamen se, potom, prenosi od svijece do svijece i iznosi van kompleksa Sv.Groba Gospodnjeg. Pravoslavni Arapi nerijetko pripaljuju baklje i trce Jerusalimom, ne prezajuci da "zagaze" u muslimansku ili jevrejsku cetvrt, iako policija sprjecava njihovo radosni "obhod" gradom.



Blazenopocivsi Patrijarh Diodor iznosi Sv.Oganj

Plamen je plavicasto-bjelicast i u prvih 33 minuta nema osobine "obicnog" plamena. U guzvi koja nastaje iz zelje da se sto prije pripali svijeca, desavalo se da Plamen dotakne lice ili kosu vjernih, ali nije bilo opeklina niti se kosa palila. Ponekad se javlja u vidu plamenih jezicaka koji izviru iz zidova Crkve, dok drugi put plamene loptice bukvalno lete Crkvom. Desava se i da Sv.Oganj ne dodje do vjernih od ruke Patrijarha, vec da poboznim pravoslavnima svijeca pripali "sama od sebe". Slicno se desava i sa kandilima pravoslavne Crkve Raspeca Hristovog koja se nalazi na spratu zdanja. Bljeskanje Sv.Ognja traje nekoliko minuta i ocevidci ga uporedjuju sa odbljescima koje stvara fles fotoaparata, samo sto je bljesak intenzivniji i dolazi sa svih strana.

PRAVOSLAVNO CUDO

Cudesna pojava Sv.Ognja desava se iskljucivo kada u Crkvu Groba Gospodnjeg udje Pravoslavni Patrijarh. Da je to tako svjedoce brojni primjeri iz proslosti, kada su inoslavni, uzurpiravsi pravo pravoslavnih, pokusavali da "izazovu" ovo cudo. Mozda je najbolji primjer slucaj iz 1549 godine kada su jermenski monofiziti potplatili sultana Murata IV da njima povjeri "priziv" Sv.Ognja. Bilo je to u vrijeme pravovjernog Patrijarha Jerusalimskog Sofronija II. Jermenski patrijarh je usao u Crkvu Sv.Groba i bezuspjesno ocekivao pojavu Sv.Ognja. Za to vrijeme Patrijarh Sofronije se nalazio van Crkve pored stuba, koji se u jednom trenutku razdvojio po vertikali i iz napukline se pojavio Sv.Oganj pripalivsi svijecu koju je suznih ociju drzao Patrijarh. Ovaj stub se i danas moze vidjeti pored Crkve Sv.Groba i predmet je postovanja i cjeliva pravoslavnih. Muslimanski mujezin Tunum je sa minareta obliznje dzamije vidio cudesni dogadjaj i javno ispovjedio: "Velika je vjera Hriscana. Jedan je pravi Bog, Bog Hriscana. Vjerujem u Hrista vasrkslog iz mrtvih i kolenopreklono ispovjedam da je On moj Bog." Nakon ovoga su ga muslimani mucili ne bi li se odrekao svog Boga, sto ovaj blagocestivi neofit nije ucinio. Njegove mosti se cuvaju u pravoslavnom Manastiru Bogorodice Marije u Jerusalimu.

Pojava Sv.Ognja, svake godine na Veliku Subotu jedno je od najvaznijih potvrda Vaskrsenja Hristovog. Onaj koji je sam Svjetlost svijetu salje svima nama koji se potpomognuti Njegovom blagodacu i sopstvenim podvigom borimo da postanemo male svjetiljke, jos jednu potvrdu svoje Svesvetosti i Svjetlosti. Ovo cudo mnogi nevjernici osporavaju. Muslimani Crkvu Groba Gospodnjeg zovu arapskim imenom qumama (djubre) sto je namjerno iskrivljeni oblik arapske rijeci quiyama (Vaskrsenje). Jevreji, diplomatski delikatnije, govore o Crkvi u kojoj je sahranjen "onaj covjek". Svake godine poneki jermenin ili latin svjetskim medijskim kucama daje eksluzivno objasnjenje velike "grcke prevare" (Ove godine je "ekskluzivnu" informaciju Jermenina bliskog jermenskoj jerusalimskoj zajednici stampao londonski "Telegraph"...No, to ne bi trebalo da nas brine. Tako je bilo od pocetka...Tako ce biti do kraja...Dok na oblacima pracen plavo-bijelim plamenom ne sidje Onaj koji nas ukrepljuje cudom Sv.Ognja svake godine.

Život je čudo.Vera je čudo. Verujući tvrde da im je hod za Gospodom pun čuda.


Чуда Божија: Кефалонијске змије

У источној области Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, се налази мала Црква посвећена Успенију Пресвете Богородице. Овде, већ током много година, се једном годишње на празник Успенија Пресвете Богородице дешава нешто необично. Од Преображења се унутар и ван Цркве појављују змије. Мештани их називају змијама Пресвете Богородице.

Сваког дана се број змија повећава, а уочи Успенија их има у читавој околини. Тих дана житељи Маркопуло иду по долини на чијој се падини налази Црква, и скупљају змије, како би их принели Пресветој Богородици. Одакле те змије долазе и где нестају после празника – то нико не зна. То је за све до данашњег дана велика тајна.

За време свеноћне Службе, змије слободно пузе међу људима – по стасидијама, аналојама, не плашеци се никога. – Ако вам змија уђе у пазух – не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије вам ништа неће урадити. Узмите их у руке, и оне ће буквално лизати ваше палце.

И заиста, за време Службе се дешавају невероватне ствари: змије као наруквице обавијају руке верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлепчићима спремљеним за Литију. Змија може да допузи чак и на Јеванђеље које читају на Литургији. Змије, као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући нас на рајски врт, у коме су првостворени људи живели са животињама у једној породици. По завршеном празнику и змије одлазе.

Немачки научници су проучавали те змије, али нису могли да их сврстају ни у једну од познатих врста. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једног метра, а кожа им је као сомот. На главама им је изображен Крст, као и на врху језика.

Ако се неке године змије не појаве – то је увек лош предзнак. Тако је било 1940-е и 1953-е када су на острву били јаки земљотреси.

Šta je to čudo?
Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, jer se čudo može shvatiti i uže i šire, i unutrašnje i spoljašnje. Naprimer, unutrašnje shvatanje čuda ima istinski hrišcanin, koji je na sebi osetio dejstvo Duha Božijeg i zna da Bog uslišava toplu molitvu. Čovek, kome je hrišcanstvo strano, pod čudom podrazumeva neobični dogadjaj, kome se ljudi dive, ili čude. Jedan naučnik pod čudom podrazumeva dogadjaj, koji je neobjašnjiv prirodnim zakonima, a drugi i delovanje tih zakona prirode smatra čudesnim. Neverujući ljudi pod čudima podrazumevaju ne istinske dogadjaje, već pojavu ljudskog neznanja, sujeverja, obmana ili samoobmana.
Tako je velika razlika u shvatanju čuda!
I ljudska duša različito deluje na čudo: kod jednog čoveka čudo izaziva religiozna osećanja, a u drugom budi umnu delatnost, težnju da istražuje, razume, poveže ga sa običnim tokom stvari; drukčije rečeno, nekoga čudo primorava da se moli, a drugoga da umuje.
Izmedju prirodnih i čudesnih pojava treba da postoji granica, ali zbog nepotpunih čovekovih znanja o prirodnim pojavama ta granica je veoma neodredjena. Neobjašnjivo, i nerazumljivo čovek je sklon ili da prizna kao čudesno, ili da odbaci kao nepostojeće.
Jedan crnoputi knez neke egzotične zemlje je želeo da kazni misionara zbog toga što je ovaj rekao da u njegovoj zemlji voda ponekad postaje tako čvrsta da se po njoj može hodati. Crnoputo visočanstvo nije nikad videlo led i smatralo je da mu se misionar podsmeva. Neumerena bojazan od čuda može da dovede u smešan položaj i naučnike.
U XVIII veku nauka jošnije znala za meteorite, iako se podaci o njima sreću i u Bibliji, i u narodnim predanjima.
1768 godine je u jednom malom mestu u Francuskoj pao kamen u vreme žetve. Poznati Lavoazje nije poverovao očevicima i autoritativno je izjavio: «Najverovatnije mišljenje je da je u taj kamen, koji je možda bio prikriven zemljom i travom, udario grom i ogolio ga». Sorbona je odbacila i samu misao o mogucnosti pada kamena sviše, ali taj pad je danas naučno ustanovljena činjenica.
Trikovi indijskih fakira i danas mogu da dovedu u ćorsokak svakog naučnika. Razjasnimo malo duhovne pojave. Šta je u njima: da li delovanje zle sile, obmana, samoobmana ili projava neispitanih svojstva prirode? Ili sve
zajedno?
Jedan isti dogadjaj se u trenutku svog dešavanja nekome može učiniti prirodnim, a nekome - čudesnim. Kada je apostol Filip preneo Spasitelju želju Jelina da Ga vide, Spasitelj je uzviknuo: «Oče, proslavi Ime Svoje! Tada dodje glas s neba: i proslavio sam i opet ću proslaviti. A kad ću narod koji stajaše, govorahu: grom zagrmi; a drugi govorahu: Anđeo Mu govori» (Jn. 12, 28:29). To je jedan događaj koji jedni prihvataju kao prirodan, a drugi kao – čudesan. Tako je bilo i pri obraćenju Savla ka Hristu: Savlove pristalice su nešto videle i čule, ali ne ono što je čuo i video sam Savle. Za prve je ta pojava bila prirodna, a za druge – čudo, koje je potpuno izmenilo njegovu dušu i njegov život, učinivši ga od gonitelja Savla prvovrhovnim apostolom Pavlom.
Krug čuda se ili sužava, ili širi u zavisnosti od čovekovog moralnog stanja, od njegovog umnog nivoa, poznanja i duševnog nastrojenja. Postoje ljudi duhovnog ili mističkog nastrojenja. Oni, može se reći neprekidno žive u atmosferi čuda, i osetljivi su na delovanje Svetog Duha na njih (miracula gratiae); ali češće se sreću ljudi koji su zbog navike izgubili sposobnost da se zadive bilo čemu. Za njih čitavo uredjenje sveta i sve pojave u čoveku i van čoveka (volja, misli, osećanja, rast, pokreti) predstavljaju nešto jednostavno i razumljivo. Tako Jevrejima koji su živeli u vreme Isusa Hrista, Njegova isceljenja nisu bila dovoljno zadivljujuća, i oni su tražili od Njega poseban znak s neba
kao dokaz Njegovog nebeskog poslaništva. Ali Isus, Sirahov sin, pripisuje i čudesan karakter i isceljenjima, koja se dešavaju posredstvom lekara, kao i samoj medicini. «Od Višnjega je – isceljenje, - kaže ovaj mudrac. – Zbog toga je On i dao ljudima znanje, da bi Ga proslavljali u Njegovim čudesnim delima» (Sir. 38:2, 6).
I pored svega, čudima i opštem ustrojstvu prirode se ne dive samo pobožni ljudi, kao bl. Avgustin, već i poznati protivnik istorijskog hrišcanstva Renan. «Sunce, - piše on, - je čudo, zbog toga što ga nauka nije mnogo objasnila; radjanje čoveka je čudo, jer fiziologija još uvek nema objašnjenje za njega; savest je čudo, jer predstavlja potpunu tajnu; svaki život je čudo, jer je početak života zadatak, za čije rešenje nemamo ništa»

Bliže čudesnom su naši voljni pokreti, jer oni preobražavaju i menjaju unutrašnju prirodu
nervne ćelije. Da bismo suzili zadatak istraživanja čuda, isključićemo sva čuda koja su sastavni deo opšteg prirodnog ustrojstva, čudo stvaranja sveta, čuda promišljanja, čuda blagodati i čuda predvidjanja.
Pored toga, smatramo nemogućim da prihvatimo mišljenje blaženog Avgustina na čudo kao na prirodnu pojavu, koja pripada oblasti neistraženog.
U prirodi ima mnogo pojava, ciji su uzroci nepoznati i koje ne treba da
smatramo čudima. Nauka će učiniti korak napred, i ta prividna čuda ce doći na svoje mesto u prirodnoj harmoniji.
Istinsko čudo se nikada ne uprošćava, nikada neće biti objašnjeno, zbog toga što je ono Božije delo. Spoljašnjim osećajima nije dostupan način dešavanja čuda. Priznavanje čuda je zasnovano na veri, i ono je nemoguce bez prethodnog dopuštenja, da čuda postoje.
Čudo je nemoguće dokazati, i ako danas istraživanje čuda, kao po receptu E.Renana, privlači lekare, to ne dostiže cilj da se uveri neverujuci čovek. Protokoli o čudima ne potvrdjuju čudo, vec samo nedoumicu naučnika pred datom činjenicom.
I cilj naših primedaba nije da dokažemo čuda, već da pojasnimo nemogućnost borbe
protiv čuda i da ukažemo na mesto čuda u istoriji spasenja ljudskog roda.
Za čoveka će čudo uvek ostati nerazumljivim, ali za Boga je sve jasno i otkriveno od veka. Za Njega su čuda samo «dela», kako Hristos i naziva Svoja čuda, i učešće Oca Nebeskog u upravljanju svetom. Za Boga su narodi – kao kap vode na vedru, ostrva i cela vaseljenja – kao prašina na točku ili kap rose. Božiji putevi i sudovi su čoveku nepoznati. Bog živi u nepristupnoj svetlost), koja predstavlja tajanstveni uslov života.
Čovek ne živi znanjem, već verom, nadom, ljubavlj. Čovek je sam za sebe zagonetka, smesa uzvišenosti i ništavila.
Deisti tvrde da čuda protivureče Božijoj nepromenljivosti i da nisu u saglasnosti sa Njegovom veličinom kao mudrog Tvorca: samo neiskusni umetnik popravlja svoja dela.
Ali Bog ne popravlja Svoja dela, vec dela moralno slobodnih bića, koja su stvorena radi vrlina i sreće. Nepromenljivi Bog Koji ne živi u vremenu je pre svih vekova uveo čuda u plan upravljanja svetom.
Priznavanje slobodne volje razumnih, ali ogranicenih bića je već priznavanje čuda, pošto je već slobodna volja – natprirodni uzrok. Pri činjenju zla sloboda volje se smanjuje, a zlo narasta i množi se. Jedan prestup povlači za sobom niz novih. Da zlo ne bi konačno trijumfovalo nad dobrim, neophodna su čuda. Ona obnavljaju čovekovom slobodnom voljom narušenu ravnotežu.
Uzevši u obzir ranije navedene napomene, čudo možemo da odredimo kao svrsishodno
Božije delovanje, koje se projavljuje u za ljudski opit neobičnoj formi uzročne veze. Čuda se nazivaju silama, pošto su ona projave Božanske Sile. Čuda se nazivaju delima, jer su ona za Boga prirodna, kao zraci za Sunce. Čuda se nazivaju svedočanstvima, jer svedoče da je Vladika prirode Vladika savesti, Koji ispravlja stanje razumnih bića. Čuda su znaci, to jest zalog
nečeg preuzvišenog.
Sada nam predstoji da razmotrimo najrasprostranjenije mišljenje protiv istinitosti čuda, prema kome ona kao da narušavaju prirodne zakone.

Origen mešanje Boga u život prirode opravdava ukazanjem na viši, idealno ustrojstvo sveta. On je obratio pažnju na razlicite nazive čuda...

Priroda i čuda

Filozof Jum odredjuje čuda kao dogadjaje koji narušavaju prirodne zakone. «Ako se, - piše on, - natprirodno ne dešava po prirodnim zakonima, znači onda je to suprotno tim zakonima; a ako je to tako, onda se znači čudom uništavaju prirodni zakoni». Citirajuci ove reči protivnik Jevandjelja Štraus se potpuno slaže sa Jumom. Taj stav su imali i engleski deisti Toland, Vuljfston i Lok. Volter je odredio čudo kao dogadjaj koji protivureči razumu i prirodi. Nama vremenski bliži filozofi Djubon, Tindalj i Spenser smatraju čudo pojmom, koji je nesaglasan sa zakonomernošcu u Vaseljeni, pa zbog toga podriva principe znanja. Po njihovom mišljenju, onaj ko dozvoljava postojanje čuda, taj je napustio naučnu osnovu, ima mitsku predstavu o prirodi, po kojoj je za njega moguće
sve što se može zamisliti. Pomenuti filozofi ispuštaju iz vida da se bore samo protiv neznatnog dela čuda, a ne protiv uopštenog pojma o čudu. Kakvi prirodni zakoni narušavaju proročko predviđanje, anđelsko služenje, vlast nad zlim duhovima, ispunjavanje molitvi? Čudesan prolazak Jevreja kroz Crveno more je bio praćen jakim vetrom, koji je razgonio morske talase. Narušavanje prirodnih zakona se ne može videti u tome što je posle Spasiteljeve smrti došlo do zemljotresa, što se na Njegovu reč more stišavalo i riba obilno upadala u mreže. Egipatske kazne, isticanje vode iz stene posle udara štapom o nju, pojava prepelica za stranstvujuci jevrejski narod, napad zmija na njega, izvlacenje monete iz ribe koju je uzeo apostol Petar, sušenje smokve po Gospodnjim recima su sve fizicki dogadjaji, prirodnog karaktera, koji ne protivureče
uobičajenom poretku stvari. Većina čudesnih isceljenja ne pretpostavlja nikakvu
perturbaciju prirodnih zakona. Kao prvo, Hristos se ponekad koristio fizickim sredstvima (stavljao je prste u uši, brisao oči pljuvačkom, slao da se umiju oči na izvoru; kao drugo, današnja medicina zna značaj duhovnih uticaja na stanje tela i koristi ih. Ponekad je Spasitelj isceljivao u Svom odsustvu: slugu kapernaumskog oficira, velmožinog sina i Hananejkinu ćerku; u tim slučajevima nema nikakvog znaka čuda – neobičnosti; kakvo je tu narušavanje prirodnih zakona? Sa spoljne strane u tim isceljenjima se vidi samo blagoprijatna kriza bolesti.
Pojava analogna čudu se dešava kada se čovek meša u prorodni tok života snagom svoje volje, uma i znanja. Naprimer, iskustvo lekara menja proces bolesti, gromobran menja pravac munje i sprečava njenu rušilačku silu; slikar uz pomoć boja oživotvorava platno ili drvo, muzičar ovaploćava u zvuke osećanja ljudske duše, - sva ta dela unose u život Vaseljene nešto novo, menjaju i preobražavaju suštinu. Kada ne bismo videli same delatelje, onda bismo ta dela nazvali čudima, kao što domorodac smatra čudom gramofon ili telefon. Ali da li se tim delima narušavaju prirodni zakoni? Ni u kom smislu. Naprotiv,čovek se u tim delima koristi zakonima prirode, kombinuje njemu poznata svojstva stvari, i savladjuje nisko uzvišenijim. Zakoni nižeg prirodnog stadijuma predstavljaju osnovu, na kojoj deluju zakoni višeg stadijuma, ne narušavajući tu osnovu i ne umanjujući njenu silu. Magnet podiže gvoždje, ali se zakon privlačnosti ne ukida i deluje neprekidno.
Čovek pri svoj svojoj slobodi i znanju ne bi mogao da odseče drvo bez nižih osnovnih zakona. Čovek samo ostvaruje cilj na mrtvoj prirodi, koristi se njenim zakonima, primenjuje ih ali ih ne narušava. Svi proizvodi ljudske kulture (ekser, krčag, kuća itd.) su izrađeni radi savlađivanja prirode, ali čovek ne može da naruši njene zakone čak ukoliko bi to i želeo. Čak i u vreme čuda hodanja po vodi čudotvorac savladjuje silu teže, ali je i koristi, jer je bez nje nezaimislivo hodanje.
Može se govoriti ne o narušavanju prirodnih zakona preko čuda, već o fizickim
posledicama čuda. Ali, iskljucujući svetsko čudo Hristovog Vaskrsenja, fizičke posledice čuda su male u poredjenju sa posledicama čovekovih kulturnih poduhvata. Prosecanje Sueckog kanala je praćeno mnogo većim prirodnim posledicama (vlaga, vetrovi), nego prolazak kroz Crveno more. Čudo je redak, lokalni i prolazni dogadjaj, a čovekova kulturna delatnost traje već sedam hiljada godina. I za sve te godine svoje delatnosti čovek nije uništio nijedan najmanji prirodni zakon, već se samo koristio njima, da bi stvorio novo na osnovi starog. To se postiže i čudima.
Čudo je «projava višeg načela, koje prevazilazi delovanje nižeg. Tako nervna sila u mišićima savlađuje običnu silu teže.
Biblija je puna čuda, ali se i u njoj utvrdjuje misao o zakonomernosti Vaseljene. U knjizi Premudrosti (11:21) čitamo sledeće: Bog je ustrojio sve «merom, brojem i težinom».
Valaam je govorio Valaku: «Bog – nije čovek, da bi Mu lagao, i nije sin čovečiji, da bi se On menjao. Da li ce On reći i ne učiniti? Hoće li reći i ne ispuniti?
«Ja sam Gospod, Ja se ne menjam», - govori Bog ustima proroka Malahije.

Nauka i vera


Obicno misle da je nauka mocna zbog opita, dok su oni veri strani. Taj stav je pogrešan: nauka ne samo da nije bogata opitom, vecni cisto razumskom delatnošcu; pritom je u nauci veoma snažno i neophodno za nju ucešce vere – ne u religioznom, vecu psihološkom znacenju te reci.
Jošje Gegelj rekao: «Cisti empirici mogu da budu samo životinje». Ograniceni znacaj je pridavao opitu i pozitivist Litre. «Opit, - pisao je on, - nema nikakav znacaj u pitanjima suštine i nacela. Van oblasti opita pozitivna filozofija ništa ne odrice i ništa ne tvrdi; ona ne poznaje nepoznato, ali konstatuje njegovo postojanje. Ljudski um je u toku svog razvoja više puta prihvatao stvari, koje su mu se prethodno cinile nezamislive, i odbacivao druge koje je smatrao samo logicnim». Tindalj izjavljuje da «krug covekovog
poznanja se ne sme ograniciti na ono što mu daju pet prostih cula».
Opit ima ograniceno znacenje i u oblasti prirodnih nauka.
Uzmimo naprimer astronomiju.

Razum ovde kontroliše vidljivost i na osnovu nje utvrdjuje pozicije planeta, koje nisu zasnovane na vidljivosti. Vec pronalazak i primena teleskopa otkriva slabu stranu vidljivosti. Ali i ti instrumenti, koji dopunjavaju nedostatke našeg vida, ne cine naša znanja potpunim. Astronom ce putem matematickih formula dokazati da van najudaljenijih vidljivih sistema postoje sunca i nevidljivi svetovi, neobuhvatno veliki. Na isto znacenje razuma u oblasti nevidljivog ukazuje paleontologija, fizika i hemija.
Ukoliko bi nauku ogranicili samo vidljivošcu, onda bi takva nauka bila žalosna i slepa.
V.S. Solovjev tvrdi da je ocigledno samo ono što je malo važno. Dva puta pet je deset, ali je to znanje samo formalno, prividno. Pomsatrane cinjenice su lišene opšteg znacenja, naprimer, vremenska prognoza u odredjenom mestu. To znanje nije ni sveopšte, niti trajno. Cinjenica je realna samo ovde i sada. I barometar, i termometar neprekidno variraju. Ociglednost je ili formalna, kao u matematici, ili slucajna kao ono što se odnosi na vreme. A sve to što je sveopšte je neophodno i unutrašnje važno, lišeno ociglednosti za um i opipljivosti za cula. Nije pametno odbacivati to neocigledno, i u odbacivanju je manje kriv um, nego lukava volja. Nema srdacne težnje ka uzvišenim istinama, nema želje, da bi one postojale, jer oni smetaju da se živi bez razmišljanja o smislu života, i um dolazi u pomoclukavoj volji i zahteva dokaze. To je neverje, neuverenost u sebe, ozlobljenost protiv odbacenog. Tom ozlobljenošcu ono se vidi, jer se ne može gneviti na ono cega nema. U vreme vladavine materijalizma je još bilo moguce suprotstaviti nauku veri i odbaciti sve ono što se ne može izmeriti, osmotreti i opipati. Ali današnje duhovno se više ne smatra ni izmišljotinom koja je nastala kao suprotnost materijalizmu. Ono nam je dato u našim osecanjima, željama i mislima. Sumnjati u postojanje duhovnog je teže od sumnje u postojanje materijalnog, jer je sama sumnja duhovno stanje. Pored toga, mi osobine i svojstva stvari primamo kao stanje našeg duha i svesti. «Duh, - kaže D.S.Milj, - je jedina stvarnost za koju imamo dokaza». Dakle, svet se sastoji od duha i materije. Ali ako to dvojstvenost nekad bude objedinjena, onda ce to jedinstvo imati duhovni karakter. Cak i takve pristalice opitnog znanja, smatraju dopustivim postojanje cisto duhovnih licnosti to jest Angela.

Covek religiozne vere treba trpeljivo da se odnosi prema naucnim teorijama i hipotezama i da ne žuri da ih prihvata ili opovrgava: ono što je istinito u tim naucnim postavkama, ne može biti protivno hrišcanstvu – religiji istine, a ono što je u njima lažno, nije dugovecno.
Dobar savet nam daje trezveni M.V.Lomonosov. «Nezdravo, - piše on, - rasudjuje
matematicar, ukoliko želi da Božansku veru izmeri šestarom. Isti je i ucitelj bogoslovlja, ukoliko misli da iz Psaltira može da nauci hemiju. Nauka i vera su dve rodjene sestre, i greh je sejati medju njih plevu i razdore».
Upravo – sestre, a ne neprijatelji. Prof. S.S.Glagoljev je objasnio izjavu pripisanu Tertulijanu: «verujem zato što nije lepo», jer ona predstavlja izopacenje njegove misli; ta izjava u kontekstu ima drugi znacaj.
Vera i nauka dopunjuju jedna drugu. U svakoj veri postoji element znanja, a u svakom znanju ima mnogo vere. U veri su izvori znanja. Mi ne znamo, ali verujemo da su naši osecaji iz spoljašnje sredine, naše predstave i pojmovi saglasni sa stvarnošcu. Verujemo takodje i u prirodne zakone i sile, ne shvatajuci šta je to
prirdona sila. Ne treba se smucivati situacijom da medju prirodnjacima nema mnogo verujucih ljudi. Da je to tako – to je nažalost istina. Ali se oni srecu i medju bogoslovima, kao i medju ljudima koji nemaju veze ni sa kakvom naukom. Ovde se treba setiti poslovice: luda slava beži, a dobra na mestu leži. Jedan nevernik ce prodrmati više ljudi sa cestitim ubedjenjima. Današnje vreme je vreme anketa. Dekert je sproveo i takvu anketu medju istraživacima prirode. On je proverio poglede 423 naucnika. I kakav je bio rezultat? 56 osoba nisu imale nikakvo mišljenje o religiji. 349 naucnika su bili ateisti, 9 – ravnodušni prema veri i 9- neprijateljski nastrojeni prema hrišcanstvu.To znaci da je od 100 naucnika više od 95% neverujucih i manje od 2% verujucih.
Poznati prirodnjak Djubua Rejmon je u jednom od svojih predavanja izjavio da najnovija prirodna znanja, koliko god to paradoksalno zvucalo, treba za svoj nastanak da zahvale hrišcanstvu.

Pred tajnom


«Istinska nauka je smirena, a neznanje je gordo», - rekao je Spenser.
Ne samo da nauka nije odgonetnula cuda, niti natprirodne pojave, vec nije razjasnila cak ni osnovne zakone. Nauka barata takvim pojmovima kao što su prostor, vreme, materija, kretanje, sila, i njih ne može da zaobidje. Ali udubite se u svaki od tih pojmova, i shvaticete da je on nepostižan i cak sadrži u sebi unutrašnju protivurecnost. Naprimer, da li prostor i vreme zavise od stvari ili ne? Da li su oni ograniceni ili beskonacni? Da li oni zaista postoje van nas ili samo u našem umu? Covek se nece zadovoljiti nijednim odgovorom na ova pitanja.Nauka se zasniva na tajnama. «Šta je to znanje, ako ne sumnja?» - pita ruski savremeni publicist. «Sumnja postoji do kraja, jer sve dok ne spoznamo tajanstvenu suštinu postojanja, sva naša znanja su samo
relativna».
Još je starozavetni mudrac rekao: «Covek ne može da dosegne stvari koje se dešavaju pod suncem. Koliko god da se covek trudi u istraživanju, on to ipak nece otkriti; a ako neki mudrac kaže da zna, on to ne može da dostigne».
Sve se cini jednostavno, samo zato što smo navikli da sve gledamo. Vidimo, da list raste, posmatramo kako raste, znamo inervaciju lista, pratimo korak po korak razmmnožavanje celija, i citav mehanizam procesa rasta nam se otkriva kao na dlanu. Ali šta ga primorava da raste baštako, a ne dugacije? Šta primorava biljke ili životinje da imaju ovakav ili onakav oblik? Sva ova i hiljade drugih nerazjašnjenih pitanja po našem neznanju suštine stvari, pokazuju da smo okruženi tajnama, i ukoliko sve te tajne ne smatramo cudima, to je samo zato što se s njima srecemo na svakom koraku. Mi ih ne zovemo cudima, vec uticajima, zasnovanim na prirodnim zakonima».
Prema prirodnim cudima smo neosecajni ne toliko zbog nauke, koliko zbog navike.
Hiljade ljudi vidi kako sunce izlazi i zalazi svaki dan i nikada se ne zapita šta je to sunce. Cak i medju najucenijim ljudima postoje takvi, koji posvecuju decenije izucavanju rimske cloacae maximae carske imperije i nikada se ne zapitaju šta je covek i koji je smisao njegovog postojanja.
Odricanje cuda od strane takvih pravolinijskih ljudi nosi u sebi pretpostavku da je priroda razgonetnuta. Potpuno suprotno: i filozofija, i nauka svedoce o maloznacajnosti i maloj saglasnosti naših poznanja. Mi imamo pet cula kojima spoznajemo prirodu. I suština stvari, i povezanost pojava su sakriveni od nas, i mi možemo da vidimo samo njihovu posledicnost. Da li u Vaseljeni ima mnogo sila ili samo jedna koja se projavljuje u raznim oblicima? Otkrice radijuma i njegovih svojstava je unelo preokret u shvatanjima fizicara i hemicara. Koristimo elektricnu struju, bežicne telegrafe, a šta je to elektrika – ne
razumemo. Naša cula su nesavršena, naš vid ne raspoznaje sve boje, za nas nepronicljivi predmeti su pronicljivi za svetlost, ali ne i za oko! Slabi zvuci, slabi elektricni tokovi i slabi mirisi su nam nedostupni.
U oblasti prirodnih nauka se dešava neka revolucija za koju se ne zna kada i cime ce se završiti. Na kraju prošlog veka se mislilo da se svaka stvar (naprimer ugalj, kamen, drvo) sastoji iz molekula i atoma. Ali danas se tvrdi da atomi nisu najmanja jedinica, i da se svaki atom sastoji od miliona elektrona. Elektronom su nazvali jedinicu negativnog naelektrisanja sjedinjenim sa etrom. Na taj nacin se materija pretvara u energiju. Pada zakon o ocuvanju materije (Lavoazjev zakon). Ali i osnovni principi fizike o održanju energije (Majerov zakon) pobudjuju sumnje. S uništenjem materije, njenim prelaskom u elektrone uništava se i sila, i sputava ucenje o prostim i složenim telima: od radijuma se dobija prost element helijum. Cak i matematicke aksiome gube karakter neospornosti. Uporedo sa Euklidovom geometrijom, po kojoj prostor ima tri dimenzije, prava linija se smatra najkracim rastojanjem izmedju dve tacke i suma uglova u trouglu je 180, postoji i geometrija Lobacevskog sa prostorom od cetiri dimenzije, koja odbacuje ucenje o pravoj liniji i sumi uglova trougla.
Prirodnjak Tindalj piše: «Uvek samo odmahivao glavom sa sumnjom kada su me pitali, da li je nauka odgonetnula tajnu Vaseljene i da li ce je nekad odgonetnuti. Ljudski um ne može da da rešenje tog zadatka, jer on nadmašuje naše snage. Našum se može uporediti sa muzickim instrumentom, kome je svojstven samo ogranicen broj tonova, ispod i iznad kojih se nalazi beskonacna oblast cutanja» U svakom slucaju, nema sumnje u to, da je pravi svet drukcije ustrojen od onoga kako nauka pretpostavlja, i mnogo je složeniji.
1880. godine na zasedanju Berlinske Akademije nauka posvecene Lajbnicu profesor E.Djubua Rejmon je izjavio da u svetu postoji sedam tajni, od koje su cetiri potpuno nerazrešive (ignorabimus – nesaznajne). Te cetiri zagonetke su: suština materije i sile, nastanak kretanja, osecaja i sloboda volje. Tri perostale zagonetke: nastanak života, celishodnost prirode i nastanak misli i jezika mogu po predlogu Djubua Rejmona, iako sa najvecim teškocama nekako da budu razjašnjeni.
Trideset pet godina je prošlo od vremena kada je ovo izjavljeno, i mnogo toga je uradjeno u tom periodu naucnih pronalazaka, ali se nauka nije približila razumevanjuu cak ni te tri zagonetke, koje je Djubua Rejmon smatrao rešivim. G.Spenser je putem cisto naucnih istraživanja došao do saznanja da «oblast duše, ispunjene religioznim verovanjima, nikada ne može da opusti, jer ce tamo uvek nastajati velika pitanja, koja se ticu nas samih i Vaseljene, i da je u realnom životu svuda i uvek bio neophodan taj uticaj, koje su na ponašanje ljudi imali teološki simboli i sveštenicka dejstva. Neophodno potcinjavanje individua društvu je opstajalo samo zahvaljujuci crkvenim ustanovama».
Oni, koji misle, da je agnosticizam (Spenserovo ucenje o Nepoznatom) isto što i bezreligioznost, tada kao u stvarnosti ono predstavlja religiozni stav koji odgovara ljudskom duhu, upadaju u grešku, zbog toga što smatraju da se radi o odnosu licnosti prema nekoj nižoj od nje formi postojanja. Ali u stvari licnost se ovde suprostavlja nacelu koje je iznad nje. Zar je nemoguce dopustiti da postoji takva forma postojanja, koja u tom stepenu prevazilazi razum i volju, u kojoj ovi poslednji prevazilaze mehanicko kretanje?
Naš savremenik Ernest Gekelj je pokušao da uprošceno predstavi pogled na svet, objedinivši materijalno i duhovno, religiju, filozofiju i nauku. Gekeljova filozofija je bila po ukusu njegovih savremenika i poprimila je široke razmere. Ali Gekelj nije razrešio najvecu zagonetku: šta je to priroda ili Vaseljena, šta je suština stvari? A u toj zagonetki su i sve ostale tajne Vaseljene. Razvojem nauke i filozofije ta zagonetka ne samo da se ne razjašnjava, vec postaje sve tajanstvenija.
Zapisi Pirogova. – Ruska starina, 1884. Rezimirajuci odnos nauke prema cudesnom, Mejer kaže, da nauka «ne odstranjuje cudo iz realnosti, vec iz svog opisa realnosti». «Tajne predmeta, - kaže G.Spenser, - koje se spoznaju našim culima, leže van predela našeg razuma, ali su za njih još nerazrešvije zagonetne tajne prostranstva, koje sadrži u sebi sve postojece. Prve mogu biti objašnjenje, po mišljenju vernika, stvaranjem sveta, a za agnostike se cine objašnjivim hipotezom svetske evolucije, dok za tajneprostora ne postoje nikakva objašnjenja. Kako su deisti, tako i agnositici podjednako prinudjeni da priznaju vecna svojstva prostora, i da je on sa svom sveukupnošcu svojih svojstava prethodilo stvaranju sveta i evolucionom procesu»Za coveka je cak zagonetka i voda.Istina je da dva atoma vodonika sa jednim atomom kiseonika obrazuju vodu. Ali vodonik je zapaljiv gas i kiseonik potpomaže gorenje; kako se njihovim sjedinjavanjem obrazuje teško tecno jedinjenje sa novim osobinama sposobno da sprecava gorenje? Neobjašnjiva je i pojava zbog cega korenje biljki ide u zemlju, a stabla rastu naviše. Zbog cega se ovde gubi znacaj privlacne Zemljine teže?

Istraživanje cuda

Sujetna je nada da se sve razume, bilo da se radi o prirodi ili o religiji. Sve spoznati znaci spoznati u potpunosti Boga, što bi znacilo sam biti Bog.
Medjutim ne treba se sve tajanstveno smatrati cudesnim. S druge strane, cudo može da nema zadivljujuci karakter, naprimer, darovanje kiše po molitvi.
Hoce li cudo imati karakter zadivljujuceg dogadjaja ili karakter prirodne pojave - vera ili neverje u cudo zavisi od raspoloženja ili neraspoloženja da se poveruje u cudo. Paskal je govorio: “Ukoliko želite da budete neverujuci, za to je dovoljna samo vaša želja”.
Volteru se pripisuju reci: “Kada bi se cudo vaskrsenja desilo na moje oci i još hiljade drugih ocevidaca, ja ne bih poverovao svojim ocima niti ocima onih koji su priznali to cudo”.
Taj Volter koji porice cudesno i idealno - živi u svakom coveku; navika ima vlast nad svakim covekom, i cini um malopokretnim. Ali istovremeno u svakom coveku, ne
iskljucujuci ni Voltera, postoji neka težnja ka cudesnom, neka smutna cežnja, da su moguci dogadjaji, koji se ne mogu svrstati u uobicajeni poredak stvari.
“Cemu god da nas život uci, srce veruje u cuda: postoji velika sila, postoji i velika vecna lepota”.
Jedni se bore sa tom cežnjom za cudesnim, a drugi joj daju prostor. U pogledu tih suprotnih covekovih raspoloženja veoma je poželjna nepristrasna, spokojna, zasnovana na logici i preciznom poznavanju kritika cuda i dogadjaja, koja se smatraju za cudesna. Ovde u pomoc prirodnim naukama treba da pritekne istorija, poznavanje jezika, psihologija i medicina.
U današnje vreme i u prošlom veku istraživaci opitnih znanja u kritici cuda se nisu koristili metodom opitnih nauka (navodjenjem, indukcijom); vec metodom filozofskih nauka – zakljuckom, dedukcijom. Oni su u osnovu svoje kritike stavljali neopovrgnuti stav (aksiomu), da su cuda nemoguca, a potom napuštajuci taj stav, razmatrali su posebna cuda i nisu u njima nalazili nesumnjive znake cudesnosti. Pritom su se cesto pozivali na još nepoznate prirodne zakone, kojima se gubi natprirodni karakter datih cuda. Prema Kantovom mišljenju, slicna kritika je zasnovana na “principu lenjog razuma”.
Jasno je da se istraživanju vrste cinjenica ne sme pristupati sa preodredjenim mišljenjem o njihovom nepostojanju. Ukazivanje na to, da su cuda nesumnjivo lažna, ne opravdava preodredjenost kritike. Postojanje ocigledno lažnih cuda poziva kriticara na posebnu obazrivost pri istraživanju cuda. Postoji lažna statistika, ali to naucniku ne daje prava da se sa predubedjenjem odnosi prema svakoj statistici. Lažna moneta pretpostavlja postojanje prave. Lažna vidjenja i cuda su samo neuspešna podražavanja istinskim. Ukoliko od grupe ljudi pet ili deset svedoka ne zaslužuju poverenje, onda se tu ne treba ništa cuditi: medju ljudima uvek ima mnogo pomracenog uma i moralne tame.
Kažu: vera u cuda se može videti kod mladih i nerazvijenih naroda. Sta je to? Da li je neko ukazao na granicu izmedju duše domoroca i Evropejca? Da li je neko saznao kada narod skida prsni oklop i stavlja plašt? Zar cete nazvati razvijenim narodom kojemu je potpuno strana vera u cuda! Takvog naroda nema u celom svetu.
Još kažu: vera u cuda sužava i porice razum. Ali vas još ne pozivaju na veru u cudo, vec na nepristrasno istraživanje cuda. Vera ne može da sužava razum, zbog toga što je ona opšteljudsko nastrojenje duše, jedna od projava njene slobode. Vera je neizbežni sastavni deo svake spoznajne delatnosti, pocevši od mracnih osecanja negativnih osecaja. Vera pomaže razumu u spoznanju istine, tako da su ono što su apostoli rekli “verom razumem” (to jest poverovavši pocinjem da razumem) se ne odnosi samo na religiozne spoznaje, vec i na naucne.
Didon objektivno piše u uvodu svoje istorije života Isusa Hrista: kritikovati dogadjaje i dokumente s tacke gledišta nastrojenja veka ili vladajuceg mišljenja, znaci podvrgavati se riziku da se pogreši, zbog toga što se nastrojenja i mišljenja menjaju. U osnovi kritike treba da se nalaze sveopšti, stabilni, bezuslovni razumski zahtevi. Takva kritika ce biti iznad svoga veka i iznad svake škole. Takva kritika je strašna za religije Bude, Zoroastra, Magometa, za panteizam, ali ne i za hrišcanstvo. Izvrtati istinu radi vladajucih kaprica, odbacivati cinjenice, nepoželjne i neprijatne našim predubedjenjima, nije kritika vec obstrukcija, ustajanje protiv istine; nije casno tražiti svoj žig na dokumentima. Kritika nije služavka racionalizma, ona je – slobodno dete razuma koje sluša samo svog oca. Ona nece izopaciti ono što je našla u dokumentima, kao što ga nece ni razvodniti niti preuvelicati. Ona samo objašnjava cinjenicu u vezi sa njenom situacijom.
Hristova cuda i prvobitno hrišcanstvo su posvedoceni kao nijedan od dogadjaja klasicne antike, koji ne pobudjuju sumnje u nauci. Do nas je došlo više od 1700 rukopisa Novog Zaveta; medju njima 160 uncijala iz IV veka i nešto kasnije. Rukopisi grckih i rimskih klasika nisu stariji više od V-X vekova. Ali ne govoreci veco drevnim klasicima, osnovanije mogu da budu sumnje u nedavne dogadjaje, naprimer, u Napoleonove podvige, nego u Hristova cuda, kako je to dokazao jedan od engleskih arhiepiskopa.
Negativna kritika pretpostavlja nemoguce uslove za proveru istinitosti cuda. Naprimer, Renan kaže: “Još se nijedno cudo nije desilo pred grupom ljudi, koji su sposobni da potvrde cudesni karakter cinjenice”. Renan pretpostavlja mogucnost vere u cudo pri sledecim uslovima: cudotvorac izjavljuje da ce vaskrsnuti umrlog. Saziva se komisija naucnika, istražuje se mrtvo telo, utvrdjuje se smrt i ukazuje se pozornica za cinjenje cuda. Zatim se cudotvorcu po izvršenju cuda naredjuje da ponovi cudo pri drugoj okolnosti. Ovde se cudo razmatra kao samo cilj, tada kada je ono samo sredstvo u Božijim rukama; cudo se razmatra kao ljudsko delo, a ne kao Božije. Iako se u toku Hristovih cuda nije sastajala komisija od hemicara i fizicara, mnoga Hristova cuda su ucinjena pred zdravorazumskim svedocima.
Pokazna cuda Renan može da vidi samo u apokrifnim jevandjeljima i u legendama o Simonu Magu.
Autor veoma priznate “Logike” D.S.Milj drukcije rasudjuje nego Renan, i priznaje mogucnost cuda sa cisto logicne tacke gledišta. “Mi ne možemo, - kaže on, - da napravimo taj apsolutni zakljucak da teorija cudresnog treba odmah da bude odbacena. Ako smo dozvolili postojanje Božanstva, onda sa ozbiljnom mogucnosšcu treba da dozvolimo i postojanje neposredne projave Njegove volje i delovanja”. V.S. Solovjev tako varira ovu misao: “Obicno se istine vere unapred odbacuju ne zbog neosetljivosti uma, vec po lukavosti volje”.
Odgovor sa citatom

Vreme cuda


Cak i obicni ljudi obracaju pažnju na to da su cuda neravnomerno rasporedjena u istoriji covecanstva: u nekim epohama ih ima mnogo i zadivljujuca su, a u drugim ih ima tako malo i toliko su neuverljiva, da mnogi stavljaju njihovu prirodu pod znak pitanja. U stvari, kako je mnogo cuda opisano u Jevandjelju! Kako su ta cuda raznovrsna i zadivljujuca! Ali jevandjelisti nas uveravaju da je njima opisan samo neznatan deo Isusovih cuda. Kada bi se pripovedalo o svemu što je Gospod našIsus Hristos ucinio i rekao, onda prema tvrdjenju jevandjeliste Jovana, broj napisanih knjiga ne bi stao u ceo svet.
I u Delima sv.Apostola postoje svedocanstva o velikom broju cuda, ali su od njih opisana samo neka. Tako veliki broj cuda u prvobitnom hrišcanskom periodu u poredjenju sa njihovim malim brojem danas donekle opravdava cesto izgovaranu frazu: “danas nema cuda”. Ali kada toj frazi misle da podmetnu verodostojnost novozavetnih cuda, onda je takav zakljucak brzoplet i površan.
Razlika u broju, i da tako kažemo kvalitetu cuda iz prvobitnih hrišcanskih i današnjih vremena se objašnjava ciljem cuda.
Prema ucenju apostola Pavla, cuda su – znaci za neverujuce, ali ne neverujucima po upornosti, vec onima koji su se udaljili od Boga umom i srcem, a ne po neznanju. Za takve ljude su cuda – dokazi Božanskog porekla hrišcanstva. Ona ih zovu u Hristovu Crkvu, kao što zvono poziva bogomoljce u hram i prestaje da zvoni kada se hram ispuni.
Takav je vaspitni metod: u pocetku ocigledan, a potom usmeni, unutrašnji. U pocetku deluje na um, a potom na um i srce. Ukoliko bi Crkva uvek imala potrebu za velikim brojem zadivljujucih cuda, onda bi to svedocilo o odsustvu unutrašnje kreposti i predanosti Bogu njenih clanova. Neko je rekao: “Cuda su – pelene mlade Crkve, a ne odeca Njenog zrelog uzrasta”).
Cudo je otkrivanje Boga coveku. Ali brzo otkrovenje je coveku potrebno samo u sopstvenom preporodu. To je – dobrovoljno delo. Spoljna pomoc ovde protivureci samom zadatku. Ukoliko pri covekovom preporodu postoji Božija pomoc, onda je ona nevidljiva, unutrašnja i nerazdvojiva od moralnih snaga onoga koji se preobražava.
“Gospod u potpunosti uvažava prirodu koju je stvorio i njene zakone kao dela Svoje beskonacne, najsavršenije premudrosti; zato Svoju volju vrši obicno posredstvom prirode i njenih zakona, naprimer, kada ljude kažnjava ili ih blagosilja. I zato ne traži od Njega cuda bez posebne potrebe”.
Pri razmatranju odnosa cuda prema prirodnim zakonima videli smo da prirodne pojave u periodu preobražaja imaju nesumnjivo cudesan karakter. Prva pojava organske materije i biljnog carstva se ne može a ne smatrati cudesnim, pošto se danas posmatra prelazak neorganske materije u organsku. Prva pojava organizama životinjskog carstva nije ništa manje cudesna, jer danas primecujemo da se sve živo radja iz jaja. Ali kako je nastalo prvo jaje? Ukoliko je ono donešeno sa druge planete, onda u Vaseljeni uopšte treba da bude objašnjena prva pojava biljnih i životinjskih organizama, ne govoreci vec o coveku, u kome postoji nešto novo u poredjenju cak i sa višim životinjskim vrstama. Za objašnjenje slicnih preobražaja istraživaci mehanickog ustrojstva Vaseljene pribegavaju
pretpostavci da su nekada ranije delovali drugi zakoni, druge sile. Ali ne znaci li to pustiti cudo na druga vrata? Jer se cudom smatra bezuzrocna pojava, ali pojava koja potice od druge zakonitosti, druge Sile i Uzroka, od onih koje deluju u obicnom poretku stvari. Kako se u prirodi cudesno najbolje projavljuje u vreme preobražaja, tako je i u svetu ljudi cuda više i ona su više zadivljujuca kada pocinje novi period ljudske istorije. Tako sama Crkva uci o cudu. Blaženi Irinej, ucenik ucenika apostolskog (III vek), je priznavao razliku izmedju prirodnog toka stvari u njegovo vreme i cuda iz apostolskog vremena. Blaženi Avgustin je govorio da su se cuda od vremena širenja hrišcanstva prekinula zbog suvišnosti, a da su se nastavila postala bi uobicajena pojava. Medjutim on protivurececi samom sebi u jednom od svojih dela navodi mnogo njemu savremenih cuda. Zlatoust u 32-oj besedi na Mateja kaže: “Ne zahtevate li i od nas cuda koja su cinili apostoli, dolazeci da propovedaju, kako bi i mi cistili gubave, izgonili demone, vaskrsavali iz mrtvih? Ali najveci dokaz vašeg blagorodtsva i ljubavi ce biti ukoliko budete verovali u Boga, bez rezerve. Bog je prekinuo da cini cuda kako iz tog razloga, tako i zbog drugih. Ako bi se oni koji imaju dar da cine cuda, kao što neko ima dar da besedi ili dar blagocestivosti, preuznosili, odvajajuci se od drugih ljudi, onda kako ne bi
bilo podela, kad bi postojala joši cuda? A to ne govorim po dosecanju, već iznosim kao dokaz Korincanima, koji su se zbog toga razdvojili.

Ne traži cuda, vec spasenje duše.



Ne traži da vidiš vaskrsenje jednog mrtvaca, kada znaš da ce svi mrtvi vaskrsnuti, ne traži da vidiš da je slepac progledao, vec posmatraj kako danas svi pocinju da dobijaju bolji i korisniji vid. Nauci se i sam da gledaš celomudreno i ispravi svoje oko. Istina, kada bi mi svi živeli kako treba, mnogobožci bi nam se više divili nego cudotvorcima. Cuda se cesto smatraju obmanom i ljudi u njima nalaze mnogo toga podozrivog, iako hrišcanska cuda uopšte nisu takva. Ali neporocni život ne može da se podvrgne nikakvom slicnom podozrenju – naprotiv, vrlina svima zatvara usta”.
Odblesak tih cuda, koja su se dešavala pri dolasku Glave Crkve i radjanju same Crkve ce se osecati u svim vremenima. Ta cuda su i za nas živa i dejstvena. Ona su kamen u osnovi Crkve, i bez njih ona ne bi bila ono što jeste. I zato je u pravu Lesing kada kaže: “Postojanje Crkve nam zamenjuje sva druga cuda”. Ali neophodno je pretpostaviti povecanje broja cuda na kraju crkvene istorije, pošto ce on biti pocetak novog neba i nove zemlje, gde živi istina. Ali ni cuda na pocetku, ni cuda na kraju ne pripadaju istoriji, jer je ona razvoj i kretanje, ali ne i pocetak kretanja niti njegov kraj.”
Najuverljiviji dokaz istinitosti starozavetnih cuda bi bilo istraživanje verodostojnosti i istinitosti starozavetnih spisa. Ali takvo istraživanje pri velikom broju prigovora protiv verodostojnosti knjiga, koje ulaze u sastav Biblije, pri mnogim pretpostavkama o vremenu i mestu sastavljanja tih knjiga ne može biti predmet novinskog clanka. Zbog toga cemo se zbog neophodnosti ograniciti na detaljne napomene o starozavetnim cudima uopšte i o nekim od njih pojedinacno.
Stari Zavet sam po sebi predstavlja kao uvod u Novi, pripremu za primanje Hrista. Ta veza izmedju dva Zaveta je najbolje izražena u starozavetnim prorocanstvima. S biblijske tacke gledišta prorocanstva se ne smeju shvatati kao dela upravljana samo ljudima: covek u prorocanstvima predstavlja orudje Svetoga Duha, ne gubeci svoju svest i duhovna svojstva svoje licnosti. Za prirodne nauke takva tacka gledišta je teško prihvatljiva. Ali i sa svoje tacke gledišta oni ne mogu da odbace prorocanstva pre svega zato što su prorocanstva o Hristu cinjinice, niz cinjenica, koje su dostupne istraživanju. U knjigama koje su napisane stotine godina pre Hristovog Rodjenja, Njegov život, Njegova Licnost i Njegovo delo su opisani tako živo i konkretno, da pred tim ne može da se ne zaustavi ni najupornije neverje.
S druge strane, nauka, koja objavljuje postojanost delovanja zakona u Vaseljeni i u istoriji, nema pravo da porice mogucnost iako prirodnog predvidjanja buducih dogadjaja. Ne samo prorocanstva, veci druga cuda Starog Zaveta se grupišu oko Hristove licnosti, ili preciznije, oko cuda Bogoovaplocenja radi spasenja ljudi. Zbog toga su ona bila skoncentrisana medju narodom, koji je izabran kao cuvar i prvi glasnik vere u spasenje i Spasitelja. Ta veza izmedju drugih cuda i cuda Hristovog javljanja svetu je ukazana u Njegovom odgovoru Jovanu Preteci. Muceci se zbog nevoljne camotinje u zatvoru, Jovan je poslao ucenike da pitaju Isusa: “Jesi li ti onaj što ce doci, ili drugoga da cekamo? A Isus odgovarajuci rece im: “Idite i kažite Jovanu što cujete i vidite: slijepi progledaju i hromi hode, gubavi ciste se i gluhi cuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se Jevandjelje”. Cuda prethode, prate i posleduju Onoga, Koji je došao da spase ljude. Pojedini cudesni dogadjaji Starog Zaveta, kao što je naprimer grehovni pad prvih ljudi, imaju karakter ne lokalni i prolazni, vec svetski iopšte ljudski. On govori ne samo o tome šta je bilo, veci o tome što uvek biva. To je tipicno iskušenje – želja da se bude kao bog, traženje spoljne autonomije, savršenstva, koje se postiže bez truda i neprekidnih napora. I Hristos je pozivao ljude na bogopodobije, samo ne putem gordosti i samopouzdanja, vec putem smirenja, samoodricanja i stradanja. Pri razmišljanju o cudima Starog Zaveta poražava neobicnost nekih od njih, kao što je naprimer stajanje sunca pri Isusu Navinu, moc govora Valaamove magarice, kit, koji je progutao i sacuvao Jonu. Ali ono što je zadivljujuce u cudesnom dogadjaju – nisu njegove spoljne razmere, vec nacin njegovog izvršenja koji je nedostupan proveri i posmatranju. Cudo je delo Božije, i kao takvo nije dostupno ni ljudskom osecaju, niti ljudskom razumu. Kada bi se cudo dešavalo na naše oci, naprimer, pretvaranje vode u vino u kristalnom sudu, onda ni to vidjeno cudo ne bi nam postalo razumljivije, pošto nismo videli Božiju ruku i silu. Što se tice cuda iz davne prošlosti naš stav se otežava time što mi dodajemo svoju savremenu tacku gledišta ka formi i suštini opisivanih cuda, trudimo se da shvatimo i objasnimo cudo u svetlosti naših jadnih, školsih znanja. Za proizvodjenje jednog te istog prirodnog efekta može postojati nekoliko nacina. Jedan deo tih nacina nam je poznat, a drugi deo nam ostaje nepoznat. Pod tom nepoznanicom se i krije zadivljujuce prosto objašnjenje efekta. To treba reci i za cudo. Pri njegovom izvršenju Bog je upotrebio najprostiji nacin, lak, kao Kolumbovo jaje, ali taj nacin je van našeg delokruga, i možda ce nam zauvek ostati nedostupan. A mi mudrujemo, “lupamo” glave, pravimo pretpostavke o elektricnim suncima pri Isusu Navinu, o išcezloj vrsti morskih cudovišta, od kojih je jedno progutalo Jonu. Velika je nadmenost smatrati jedno od mogucih objašnjenja nacina izvršenja cuda jedinim objašnjenjem. Onaj covek koji veruje u Božija cuda ne treba da pita kako se desilo ovo ili ono zadivljujuce cudo. Za nas su sva cuda nemoguca, ali ne i za Boga. Zato je On Bog: Njegovoj sili i razumu nema granica. Pri rasudjivanju o starozavetnim cudima zaboravljamo na veliku razliku izmedju našeg vremena i vremena starojevrejskih sudija, razliku u pojmovima i jeziku. Na tu razliku je
ukazao Gospod, kada je više puta osudjivao strah Jevreja prema cudesnom. Jevreji su naprimer pripisivali magijsku silu Mojsiju i cak i njegovom žezlu. Ali im je Gospod govorio: “Mojsije ne dade vama hljeba s neba, nego vam Otac Moj daje hljeb istiniti s neba”. Jevreji su upokojenje Enoha i Ilije shvatali kao uzlaženje na nebo, ali Gospod odbacuje to osecajno shvatanje, govoreci: “I niko se ne pope na nebo osim Koji sidje s neba, Sin Covjeciji Koji je na nebu”. U ovim recima je ukazano na razliku izmedju neba fizickog i neba duhovnog, razliku koju su spoznali bogoprosveceni muževi Starog Zaveta, ali koja nije usvojena od strane narodne mase. Jevreji su imali plotsko shvatanje javljanja Boga prvim ljudima, patrijarsima. Ali svaki Hristov ucenik tvrdi: “Boga niko nije vidio nikad; Jedinorodni Sin Koji je u narucju Ocevom, On Ga javi”. Jevreji su trogodišnju sušu u izrailjskoj zemlji pripisivali sili proroka Ilije, ali Hristos kaže: “Mnoge udovice bijahu u Izrailju u vrijeme Ilijino kad se
nebo zatvori tri godine i šest meseci”.
Mi živimo u periodu rasudjivanja, a starozavetni Jevreji su živeli po osecanjima. Naš jezik je precizan, iako i nesavršen, a jezik Jevreja je slikovit. Sv.Jovan Zlatoust u besedama na Knjigu Postanja tvrdi, da se Mojsije prilagodjava shvatanju svojih sunarodnika. Evo primera: “I rece Gospod Mojseju i Aaronu (..) reci im: (…) necete uci u
zemlju, na kojoj sam se Ja, zavetovao da vas naselim”. U 31-oj glavi Izlaska
citamo da je Bog Mojseju dao “dve tablice otkrovenja, tablice kamene, na kojima je bilo napisano prstom Božijim”. Posle poznatog razbijanja tih tablica, Gospod je naredio Mojseju: “Isteši sebi dve tablice kamene, slicne prethodnim, i izidji k Meni na goru, i Ja cu ti napisati na tim tablicama reci, koje su bile napisane na predjašnjim, koje si razbio.“ I istesao je Mojsije dve tablice kamene izašao je na goru Sinaj. I ostao je tamo Mojsije kod Gospoda cetrdeset dana i cetrdeset noci; i napisao je Mojsije na tablicama reci zaveta desetoslovija“. B.I.Gladkov, od koga smo pozajmili primedbu protiv bukvalnog shvatanja reci iz Biblije, se poziva na reci preosv. Antonina, koje su izgovorene 26 decembra 1904 godine u Petrogradskoj Kazanjskoj crkvi povodom predaje Port-Artura.
U govoru je receno, da su “na tvrdjavskoj litici prstom Božijim napisana pregrešenja jednih i muceništvo drugih”. Mislim medjutim da bez obzira na te reci Preosvecenog, niko nece poceti da na gorama Port-Artura traži takve natpise. Zlatoust biblijsku pricu o stvaranju coveka, njegovom nastanjenju u raju od strane Boga, stvaranju Eve od rebra i hodjenju Boga u raju oslobadja od antropomorfnih omota i tumaci je u duhovnom smislu...
Vecinom starozavetnih cuda se opovrgava shvatanje cuda kao dogadjaja, koji narušava prirodne zakone. Tako devet prvih egipatskih kazni predstavljaju prirodne pojave svojstvene zemlji u kojoj su se odigrale. Koji prirodni zakoni su narušeni, kada je vrana donosila hleb proroku Iliji, kada lavovi nisu dotakli proroka Danila, kada su krave koje su Filistimljani upregli u taljige sa kovcegom, dovezle kovceg u Izrailjsku zemlju, kada je žreb ukazao na porodicu, koja je bila kriva za utajenje neprijateljskog plena pri zauzimanju Jerihona, kada je Gedeon bio ukrepljen pricom o snovidjenju u neprijateljskom logoru?
U Knjizi Esfir nema niceg zadivljujuceg i tajanstvenog, ali je ona puna cuda u smislu Božijeg promišljanja o spasenju jevrejskog naroda, nad kojim je bio podignut mac. Radi odvracanja ocigledno neumitne pogibije, desilo se niz podudarnosti u vreme dato Jevrejima. Bilo je potrebno da se pre citanja letopisa za razbijanje nesanice on otvori na stranici, na kojoj se govorilo o otkrivanju Jevrejima od strane Mardoheja opasne zavere protiv cara; bilo je potrebno da Mardohej u svoje vreme ne bude nagradjen za tu državnu zaslugu; bilo je potrebno da carev favorit Aman sam odredi nagradu Mardoheju, pretpostavivši da se car sprema da nagradi njega samog – Amana; bilo je potrebno da rizicno narušavanje etiketa ne navuce na Esfir carski gnev itd. Sve te podudarnosti ne narušavaju nikakve zakone, vec su oni cudo, koje se desilo po narodnoj molitvi za spas od skore nevolje. Ako se pažljivo procita istorija napoleonskih ratova, onda se vidi da u njoj ne nedostaju takve krupne posledice, koje su nastale od malih uzroka. Mala Napoleonova bolest u Borodinskoj bitki, njegov bolesni napad 28 avgusta 1813 godine, posle pobede kod Drezdena, imali su odlucujuci znacaj za ishod kampanje. Za skepticnog istoricara Napoleonova sudbina ce kroz 300 godina predstavljati varijantu mita o Prometeju. On je kao i drugi za svoje velike zamisli bio prikovan (iako Napoleon ne bukvalno) za liticu, stradajuci u prinudnoj nemoci.
Spasenje Francuske herojstvom Žane d’Ark nije manje cudesno, nego spasenje Izrailja od strane prorocice Devoroje. Pažljivo oko verujuceg istraživaca današnjeg svetskog rata otkrice i u njemu tragove Božijeg Promisla.
Oni koji u cudu vide narušavanje prirodnih zakona se pozivaju na cudo isplivavanja potonule sekire, koje je ucinio prorok Jelisej i na cudo skracivanja senke cara Jezekilja. Prvo od tih cuda protivureci zakonu Zemljine teže: gvoždje je 9 puta teže od vode i treba da tone. Ali zar ne plove celicni brodovi, pritom natovareni velikim tovarom? Zar ne pliva celicna igla, koja je dobila od prstiju mali sloj masnoce i pažljivo stavljena na površinu vode? Zar magnet ne privlaci naviše opiljke gvoždja? U svim tim slucajevima zakon Zemljine teže i dalje važi. To se sve spoznaje pri covekovim ogranicenim znanjima
i snazi. Ali Božija mudrost i moc su takvi da je za Njega “sve moguce” bez narušavanja Njime ustanovljenog poretka Vaseljene. Pritom Njegovi nacini mogu da budu jednostavni kao Kolumbovo jaje. Kombinacija sila i zakona, nama poznatih i još nepoznatih, može da dovede do varljivog utiska protivurecnosti prirodnom poretku stvari.
Biblija, govoreci o cudima, se zadovoljava ukazivanjem na njihov cilj i ne bavi se naucnim objašnjavanjem nacina njihovog izvršenja. Za Onoga Koji je ucinio najvece cudo stvaranja sveta sva ostala najzadivljujuca cuda su jednostavna i prirodna. Od prvog cuda, kao od korena, izrastaju sva ostala. Postoji samo jedno umišljeno, ali neverovatno cudo - misliti da svet koji je stvorio Tvorac može i na tren da postoji bez Njegovog ucešca u njegovom daljem postojanju.

Jevandjelje i cuda

Ne može a da se ne prizna da za zaštitnika istine novozavetna cuda ne iziskuju toliko napora koliko starozavetna. Dokumenta, koja opisuju cuda Isusa ili apostola, su napisali ili sami ocevici tih cuda, ili ljudi, koji su slušali pricu o cudima od ocevidaca. Ti dokumenti su došli do nas medju velikim brojem rukopisa starih i onih iz kasnijih vremena, i veoma ih je teško razdvojiti. Cinjenice koje su sadržane u njima nisu protivurecne. U tim cinjenicama nema niceg izvešatcenog i fantasticnog, one nisu saopštene s ciljem da zadive, vec da otkriju Božije milosrdje; njih nisu zapisali neki zanesenjaci, vecljudi koji su spokojno uvereni u istinu svog ispovedanja, koji su tu istinu posvedocili i svojim životom, i spremnošcu na stradanje i smrt. Neke reci apostola nalaze
svoju potvrdu cak u knjigama koje su neprijateljske hrišcanstvu. Naprimer, apostoli su govorili Isusu, da jedan covek koji ne ide za Njim Njegovim Imenom izgoni demone. Tu cinjenicu je potvrdio Talmuda. «Eliezara ben-Duma je ugrizla zmija; tada je kod njega došao Jakov iz Kirera Sami (to jest Jakov apostol) da ga isceli u Isusovo Ime. Ravi Izmail to nije dozvolio, i bolesnik je umro».
Objašnjenja racionalista su ponekad veoma precizna, razumna, logicna, ali oni ne
objašnjavaju te cinjenice, koje su u Jevandjelju i Delima, vec druge, koje su dobijene izopacenjem teksta. Njihova kritika ne objašnjava to što treba da se objasni, niti cuda koja su zapisali ocevici, vec pretpostavke koje su se nakupile u mozgu kriticara. Izmedju tih pretpostavki i teksta dokumenta nedostaje karika koja ih povezuje. Naprimer, kao objašnjenje nahranjenih 5 hiljada ljudi kriticar je pretpostavio da je Hristos svima predložio da podele svoje zalihe hrane. Ali ako je to bilo tako, kako je onda tok dogadjaja
bio drugaciji, i zbog cega taj dogadjaj nije izložen u pretpostavljenoj situaciji, vecu drugoj potpuno neodgovarajucoj? Umesto objašnjenja teksta predlaže se potpuno nenaucno praznoslovlje. To cak nije ni racionalno, ni kriticno, vec prosto naivno. Naivnost ovde nije ispoljena samo u nasilju nad tekstom, veci u lažnoj predstavi, «da je u jevandjeljskom cudu najvažnija njegova cudesnost». Medjutim Jevandjelja predstavljaju Hristova cuda u takvoj svetlosti, da njihova cudesnost dolazi u drugi plan i ona ulaze u tok Hristovog života. Jevandjelja se ne zaustavljaju na cudesnosti Hristovih dela, vec
glavni akcenat stavljaju na vezu cuda sa Njegovim prizivom i Njegovim svršetkom».
Istina je da su se neki ocevici cuda bavili njima više nego što treba i verovali su u Hrista samo zbog cuda. Ali Spasitelj nije osecao naklonost prema takvim vernicima i «ne povjeravaše im Sebe; jer ih sve znadijaše, i ne trebaše Mu da ko svjedoci za covjeka; jer Sam znadijaše šta bješe u covjeku». Jer i Isusovi neprijatelji, videvši Njegova cuda, nisu sumnjali u njih, vec su se samo ucvršcivali u svojoj mržnji prema Bogu i Ocu. Jevandjelisti nisu imali takav odnos prema cudima: ona sama po sebi nisu privlacila njihovu pažnju, vecu vezi sa Isusovim ucenjem, s Njegovim prizivom i smrcu. Cuda u Jevandjelju nisu sama sebi cilj, kao u drugim religijama, vec samo znaci uzvišenog i boljeg.
Hristova cuda su predstavljala simbol nastupajuceg Carstva Božijeg. Sve
što je Isus govorio i radio u prvoj polovini Svog služenja, je bila potvrda prvih reci Njegove propovedi: «Pokajte se jer se približilo Carstvo Nebesko».
Hristova cuda su takodje potvrdjivala Njegovo ucenje o Njegovoj Licnosti, poslaništvu i odnosu prema Ocu. Ne postoji mogucnost da se cuda iz Jevandjelja izuzmu a da se pritom ne poremeti uciteljski deo Jevandjelja. Za sve godine Svog poucavanja Hristos je imao najvece neraspoloženje da cini cuda radi glasina, i divljenja mase. Kako su Ga malo razumeli neki racionalisti, koji su tvrdili da je Isus tobože cudotvoreci podržavao predrasude Svoga vremena! Da li je bila moguca takva pretpostavka o Onome, Ko je bio ucitelj najcistije moralnosti, o Koga su sami Njegovi neprijatelji smatrali Covekom za Koga ne postoje laži i obmane! Cuda su nerazdvojno prožela ne samo Isusovo ucenje, veci Njegov život. Njegovo zacece i Rodjenje je – cudo, Njegovo kretanje po zemlji je praceno velikim brojem cuda, i Njegova smrt je povezana sa Vaskrsenjem. Nas dodiruje
Hristova ljubav, ali se ona projavljuje u cudima: pretvara vodu u vino, umnožava
hlebove, vaskrsava umrle. Kada ne bi bilo ovih ili onih Hristovih cuda, onda bi bila uzaludna i ta pažnja koju je covecanstvo ukazivalo Hristu tokom 19 vekova. Uzaludna je onda pažnja koju su prema Njemu imali racionalisti. Ukoliko Hristos nije vaskrsao, vec istrunuo u zemlji, onda je uzaludan i besplodan religiozan odnos prema Njemu koji su imali, imaju i imace milioni ljudi koji su živeli i žive na zemlji. Odricanjem jevandjelskog Hrista, Hrista dogme i Crkve nestao bi i Hristos istorije. Ali odricati Hrista istorije je cisto bezumlje; pa je prema tome i Hristos Crkve, naš Hristos, Sin Boga Živoga – vecno istinit.
Neubedljiv je i nenaucan pokušaj svesti Hrista i Jevandjelje samo na moralno ucenje. «Sadržaj Jevandjelja se nikako ne iscrpljuje moralnim zapovestima. Ono izlaže dogadjaje koji su u dubokoj vezi ne samo sa moralnim ucenjem, veci sa opštefilozofskim idejama hrišcanskog pogleda na svet. Misliti, da se suština Jevandjelja sastoji samo u moralnosti, znaci sužavati njegovo istinsko znacenje. Jevandjelje je celokupan pogled na svet. I u njemu, kao i svakom drugom pogledu na svet, pored ucenja o moralu, postoji i ucenje o sadašnjosti i buducnosti, to jest religiozna metafizika i ontologija». Takva mnogoznacnost Jevandjelja pri njegovom unutrašnjem jedinstvu služi kao najbolji dokaz njegove vrednosti i istinitosti kao celine i pojedinacnih delova. Ako cuda potvrdjuju ucenje Jevandjelja, onda i uzvišenost Hristovog ucenja treba da podržava veru u cuda. Na to je obratio pažnju još Zlatoust: «Istinitost onoga što je Hristos rekao, - piše sveti Otac, - služi kao dokaz istinitosti Njegovih cuda. Da bi to bilo jasnije navešcu sleeci primer: Hristos je vaskrsao Lazara i jednom recju mu je povratio život. On je rekao da vrata ada nece odoleti Crkvi. Ko ne bi poceo da veruje da je Lazar vaskrsao, taj treba da poveruje tom predskazanom cudu koje se odnosi na Crkvu; jer ono što je za nju receno se ispunilo posle toliko vremena: vrata ada zaista nisu nadvladala Crkvu. Zato je jasno da je Onaj Koji je izogovorio istinu u tom predskazanju ucinio i cudo».

Hristovo Vaskrsenje

Ranije smo videli kako je liderima racionalizma teško da poveruju u cudo Vaskrsenja. Sam Hristos je za vreme Svog hodjenja po Galileji i Judeji pridavao Vaskrsenju posebno znacenje, ali je o njemu govorio prikriveno: Judejima koji su od Njega zahtevali znake ukazovao je na znacaj vaskrsenja Jone iz kitove utrobe; onima koji su Ga pitali o pravu da odlucuju u hramu ukazivao je na to da On može za tri dana da obnovi razrušeni hram, to jest Svoje telo. Svojim ucenicima je više puta govorio direktno, ali veoma kratko o Svojoj mucenickoj smrti i Vaskrsenju treceg dana. Sam dogadjaj Vaskrsenja je – jedno od najboljih svedocanstava cuda: o njemu govore svi jevandjelisti, Dela i apostol Pavle. Razlike izmedju objava u broju, mestu, vremenu i redosledu pojava nemaju protivurecan karakter: sve te objave se mogu sjediniti u jednu celokupnu pricu.
Istinitost Vaskrsenja se potvrdjuje raznolikošcu situacija, u kojima su se dešavala javljanja Vaskrslog. On se javljao u razlicite dane, u razlicitim mestima, cas mnogima, cas malobrojnima, i ta javljanja nisu bila na tren, jer je on razgovarao, uzimao hranu, i dozvoljavao drugima da se uvere u Njegovu telesnost. Naredni dogadjaji u hrišcanskoj zajednici su neobjašnjivi bez Vaskrsenja. Da je bio pobedjen neprijateljima i smrcu Hristos ne bi mogao da postane centar istorije, da okupi pod Svoju Crkvu trecinu covecanstva, postane predmet beskrajnog strahopoštovanja za milione ljudi razlicitog intelektualnog nivoa, razlicitih životnih uslova, razlicitih vremena i naroda, da za njih postane rukovodilac, nada, Bog.
“Samo cudo Vaskrsenja je moglo da razveje sumnje, koje su ocigledno, trebalo da
opovrgnu samu veru (apostola) u vecni mrak smrti”, - priznaje jedan od protivnika hrišcanstva Hr. Baur. Racionalista de-Vette je na smrtnom odru priznao da je “dogadjaj Hristovog Vaskrsenja, iako je nacin njegovog dešavanja prekriven nepronicljivim mrakom, toliko nesumnjiv, kao i Cezareva smrt”. Kada je istoricar Neander procitao to priznanje vodje nemackih racionalista, suze su mu navrle na oci, i on je razmotrivši istorijske dokaze Vaskrsenja, bezuslovno priznao njegovu istinitost.
Pretpostavku da Isus nije umro na Krstu, cak i Štraus smatra neosnovanom. “Izišavši iz groba polumrtav, - piše ovaj racionalist, - cak i toliko slab, da su mu bili neophodni medicinska pomoc, povezivanje rana, lecenje i neprekidna nega, i da pri svemu tome ostane bolni stradalnik, Isus nikako ne bi mogao da ostavi na ucenike utisak pobednika smrti i ada, izvora života”.
“Isus je Vaskrsao” – te reci su izmenile celu istoriju. Nijedan dogadjaj nije ostavio tako duboke tragove u istoriji, kao taj. Bez njega ne bi postojala hrišcanska kultura. Vaskrsenje, piše V.S.Solovjev, - je trijumf razuma. Ono je cudo samo u smislu nove pojave koja primorava coveka da se cudi. Svaka faza svetskog procesa u tom smislu je – cudo. Kao što je pojava prvog organizma – cudo, prvog razumnog bica – takodje cudo, tako je cudo i pojava prvog duhovnog, nerazdeljivog Bica koje ne podleže smrti. Prva dva cuda prethode pobedi nad smrcu, a Vaskrsenje je završetak procesa, trijumf razuma.
“Ako Hristos nije vaskrsao, onda bi Kajafa bio u pravu, Irod i Pilat bi bili mudraci, a svet bi bio besmislica, carstvo zla, laži i smrti. Tu se onda ne bi radilo o prekidu života, veco prekidu istinskog života”.
Odnos cuda i veroucenja
U Jovanovom Jevandjelju se veoma cesto ukazuje na to da cuda predstavljaju potvrdu istinitosti ucenja. Nikodim koji je k Isusu došao nocu kaže Mu: “Znamo da si Ti Ucitelj od Boga došao; jer niko ne može cudesa ovijeh ciniti koja Ti ciniš ako nije Bog s njim”. Sam Hristos i apostoli su se više puta pozivali na cuda kao dokaze istine. Novozavetna cuda pre svega predstavljaju najubedljiviju potvrdu te istine, da Gospod caruje i u prirodi, i u istoriji covecanstva, u duhovnom životu naroda i ljudi pojedinacno.
On je – Hleb života, zadovoljavajuci potrebe za istinom. On je – svetlost sveta, jer zadovoljava potrebe uma za istinom, u Njemu je razrešenje svih pitanja i zagonetki. Cuda su – projave Hristove slave, pokazatelj toga, da Mu je “data svaka vlast na nebu i na zemlji”.
U Hristovim cudima se jasno vidi Njegovo bogocovecansko dostojanstvo: Hristos ih cini mirno i uverljivo, Svojom silom. Apostol Petar pada na kolena pred vaskrsenjem Tavite, apostol Pavle obuhvata telo mladica koji je pao kroz prozor, kako bi ga oživeo, a Hristos naredjuje devici i mladicu da ustane, kao i Lazaru da izadje iz grobnice. Dodir, naredjenje – to su nacini Njegovog cudotvorenja, koji podsecaju na prve dane stvaranja sveta. Pritom je Hristu potpuno strana gordeljivost, i želja da se proslavi, On se uzdržano koristi Svojom silom, i ne želi da pobudjuje divljenja. Njegovo obracanje ljudima je jednostavno i prirodno, On je snishodljiv u kritici ljudi, ponekad pohvaljuje i zadivljen je njihovim dobrim osobinama, ali ne želi da koristi Svoju silu radi samozaštite.
Cuda predstavljaju deo iskupiteljnog Hristovog podviga. Prvo cudo u Kani On cini posle primedbe Majci (“šta je Tebi do Mene Ženo”), i misao o Njegovom ocekivanom cudu je pracena Njegovom predstavom o Njegovom smrtnom casu (“nije došao cas Moj”). Privezanost narodne mase ka cudima pobudjuje u Njemu osecanje tuge. On zna, da cuda ne uzvode duh njihovih svedoka ka uzvišenom i nebeskom. “Ne tražite Me što cudesa vidjeste, nego što jedoste hljeba i nasitiste se”. Njegov duh se smucuje i On place pre vaskrsenja Lazara. Isus kaže carevom coveku koji Ga je pozvao radi isceljenja svog sina: “ako ne vidite znake i cudesa, ne vjerujete”. “Spoj cuda, koja je Hristos cinio, sa zahtevom duhovnog preporoda je ono što Ga je dovelo na Krst”. Vera u cuda je postojala u narodu, ali pošto se Hristos negativno odnosio prema politickim narodnim stremljenjima, onda se ona u znacajnom delu naroda pretvorila u mržnju. Hristos je tugovao, što vera u cuda nije privela k pokajanju i Galilejce.
Po toj vezi s ciljem Svog dolaska Hristova cuda se razlikuju od cuda religija Indije, Kine, Arabije, kao i od cuda apokrifnih pisama. Ova druga su fantasticna, samoprotivurecna, ponekad besciljna, a ponekad imaju nizak i grub cilj. Ta cuda su beskorisna za misiju onih, kojima se pripisuju, naprimer za misije Magometa ili Bude. Ali Hristova cuda su nerazdvojna sa Njegovim ucenjem: njima On ukrepljuje veru Svojih ucenika u Sebe i narodu potvrdjuje istinu Svog ucenja i Svog poslaništva. Njegova cuda su znaci i po unutrašnjoj vezi sa ucenjem i licnošcu cudotvirca, i po svom prorocanskom znacaju za buducnost.
Cudesno je i samo Njegovo ucenje, i Njegove reci. Naprimer, On obecava blaženstvo za takve projave duševnog velicanstva, koje se pre Njega nisu priznavale za dobro i dostojanstvo. Nije li cudesno Njegovo obecanje slave Svojih ucenika posle gonjenja? “U svetu cete imati nevolje, - govorio je On, - ali ne bojte se, jer Ja pobedih svet”. I drugi mudraci su govorili mudre reci, ali su se one pokazale ugaslim iskricama, a Hristove reci imaju neiskazivu i vecnu silu, svetle i greju vekovima i narodima. Kakva je naprimer svetlost razuma sadržana u recima: “cesarevo cesaru, a Bogu Božije”. Te reci su postale
osnova mnogih zakonodavstava, i na njima grade svoje stavove narodni predstavnici razlicitih palata. I niko ne može da kaže da je dubina tih reci iscrpljena. U izreci “ko može da primi neka primi” su u divnoj saglasnosti ideal i stvarnost, božansko i ljudsko. Snaga Isusovih reci je bila takva da se narod divio i užasavao Njegovog ucenja. Ne samo da su cuda potvrdjivala Njegovo ucenje, veci suprotno: Hristove reci su Ga projavljivale kao istinitog Cudotvorca. Kada je sinedrion uputio sluge da dovedu Isusa, ovi su se vratili
ne ispunivši naredjenje, izjavivši: “Nikada covek nije govorio tako, kao što On govori”.
Prošli su vekovi, promenila se kultura i duhovni nivo covecanstva, ali je ta izjava sacuvala svoju potpunu snagu. Živa Hristova rec, zakljucana u mrtvom pismu, dvokratno preinacena pri prevodu, kroz 19 vekova je sacuvala svoju vlast nad ljudskim dušama. Sofokle i Antigona kažu: “Ima mnogo cuda, medjutim najvece cudo je – sam covek”. Te reci su istinite: covek je sam za sebe zagonetka i nikada nece prestati da veruje u cuda.
Svi ljudi su – cudesni, ali je Hristos – najvece cudo u svakom trenutku Svog postojanja, u delima, trpljenju, razumu, ljubavi. Iako je receno da je covekova duša po prirodi hrišcanka, ali je nesumnjivo da u prirodi i covecanstvu postoji ne samo privlacnost, veci snažno protivljenje hrišcanstvu. Zbog toga je koren hrišcanstva – u Bogu.
Svaki covek je – cudo, jer je on nešto više nego delo prirodnih životnih uslova. “Rekao sam da ste bogovi svi, i sinovi Svevišnjeg”. Istinitost tih reci je potvrdio Sam Hristos. Ali u Samom Isusu se bogocovecanska svest projavila u najvišem stepenu, pošto Ga je “Otac posvetio i poslao u svet”. Hristos je jedinstven i neponovljiv, On je – “Jedinorodni u Oca”. Onima koji su od Njega tražili znake ukazivao je na Sebe kao na najveci znak. Znak je bio Jona, ne zbog toga što je bio dane i noci u kitovoj utrobi, vec zato što je pobudio pokajni duh u grešnom stanovništvu Ninevije, ali je Hristos u tom kontekstu cudesniji od Jone. Solomon je bio cudesni mudrac, ali kako je bleda i ništavna njegova mudrost u poredjenju sa Hristovom mudrošcu. Ko je spoznao Hrista, taj prestaje da se cudi svim ostalim cudima.
Prof. M.Tarejev. Hristos, 2-o izd. Sergejev Posad, 1908 str. 216. iz ove knjige je preuzeto objašnjenje razmišljanja o odnosu Hristovih cuda prema Njegovom
iskupiteljnom podvigu.

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Zivot je stvarno i Vera cudo

Ovo je bozanstveno

vivijen ::

Hvala ti. Drago mi je sto ti se svidja i sto si se javio.