Cuvari srbske tradicije i kulture

Srbija je krcata kulturno-umetnickim vrednostima koje treba intenzivnije pokazivati celom svetu.Svojevremeno je(2004.)na svetskoj izlozbi "Vizantija-vera i snaga" u Metropolitenu bilo izlozeno 23 dela neprocenjive vrednosti:kivot Stefana Decanskog,rozeta iz Milentije(reprezentativan primer kamene plastike Moravske skole},ikone Bogorodice,Svetog Save i Simeona...
Sta reci za Miroslavljevo jevandjelje,koje je UNESCO uvrstio medju 120 najvrednijih pokretnih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija!A sve to srpsko,i jos mnostvo kulturnog blaga koje ceka da ga posete i vide ljudi sa svih kontinenata.

Srbija ima cime da se dici

Srbija je davno bila Evropa i tada je prednjacila svojom kulturnom bastinom,u odnosu na zemlje u okruzenju.

Kada je svojevremeno nas najveci knjizevnik Andric primio Nobelovu nagradu,mi smo,po kazivanju slavnog Mese Selimovica "od malenog naroda postali veliki.Zahvaljujuci Andricu i njegovom delu mi smo primljeni za svetsku duhovnu trpezu kao ravnopravni ucesnici"

Grof Sava VladislaviĆ, diplomata najvišeg ranga na ruskom dvoru, Hercegovac sa dubrovačkom diplomatskom školom, bio je naš najveći obaveštajac svih vremena
Tajni savetnik ruskog cara

O glavnoj ličnosti naše priče, o tom našem čoveku u inostranstvu, pouzdano se zna da je rođen u Foči - po jednim izvorima, po drugim u Popovu, pa u Jaseniki, pa u Gacku, ipak da je iz Žitomislića.
Znači, čovek je iz okoline! Funkcionisao je u vreme papazjanije ratova kada svi tvrde pazar i hoće da se biju, po principu „drži me ubiću ga“ i pokušavaju da za stolom izvuku korist.
U igri na političkom terenu su Mleci, Austrijanci, Šveđani, Moldavija, Vlaška, Turska, Hercegovina i hajduci, Rusija i između svih, političkih prelakirani, talentovani, Dubrovčani.
Taj naš čovek iz okoline, je preteča poznatijeg Mustafe Golubića, Sava Vladislavić, pa grof Sava Vladislavić, pa grof Sava Vladislavić sa puno ministarskih i savetničkih funkcija.
Ova velaskezovska hercegovačka figura je bila ili stvarno opšti špijun svih učesnika na tadašnjem političkom terenu, koji ih je svađao i mirio, ili veliki blefer koji se sticajem istorijskih okolnosti navežbao, stekao poverenje i postao diplomata najvišeg ranga.

Dubrovački diplomatski univerzitet
Sava Vladislavić je rođen 1664. godine, po nekim dokumentima 1670, i sticajem jednog kobnog noćnog ili jutarnjeg susreta sa komšijama, begovima Čengićima, odlazi na svoje putešestvije u veliki svet.
Jedne noći, ili jutra, begovi Čengići su stigli kolskim putem od Gacka do Avtovca, od Avtovca nadalje konjskom stazom do Jasenike, do letnjikovca vlastelinske porodice Vladislavić. Udarili su na Vladislaviće, razorili im ognjište i time nesvesno korigovali istoriju u nekim njenim etapama. Deo porodice Vladislavić beži za Crnu Goru, drugi deo, po predanju, neki musliman iz porodice Zvizdić, iz Gacka prevodi u Dubrovnik, jer su im porodice bile u prijateljstvu, a jedan deo odlazi za Rusiju.
Sava Vladislavić u Dubrovniku, kako Jovan Dučić kaže, viđao se 1687. godine i družio sa najvećom vlastelom. U tom periodu kada je u Dubrovniku bilo osipanje stanovništva, kada je bio okružen i Turcima i Mlecima, kada je pretila opasnost od lava sa krilima, Vladislavić je po dubrovačkim salonima završavao ekskluzivni univerzitet okretnih političkih igara dubrovačkog senata, „koji uvek dobija čak i kada jači od njega gube.“
Iz Dubrovnika odlazi na istok, u Carigrad, donoseći iskustvo umetnosti, obrazovanje, zanat političke spretnosti koji je ukrao od dubrovačke vlastele i svoje novo prezime - Raguzinski. U Carigradu uspostavlja veze sa ruskim poslanstvom, koje našeg Savu iz Okoline, lansira direktno do grofa (titulu dobio 24. februara 1725. godine od carice Katarine I za zasluge Rusiji) pa do ministra, pa do tajnog savetnika Petra Prvog. Presudnu ulogu tu igra Savin mentor, zagonetna i tajanstvena i moćna ličnost, jerusalimski patrijarh Dositej.
Postoji nekoliko narodnih predanja o uzroku bliske veze Save Vladislavića sa Petrom Velikim. Izgleda da je motiv za to prijateljstvo Savin udeo u vođenju tanane politike između Rusije i Turske. Tu je osnov za poverenje koje mu je tokom života ukazivao Petar I, kasnije Katarina I i napokon Petar II.
Tome su, normalno, doprineli prilično konfuzni ruski poslanici u Carigradu koji nisu uspeli da obavljaju zadatke zbog kojih su poslani, a koje je sa lakoćom rešavao Sava Vladislavić.

Hercegovac kao
dubrovački Rus
na turskoj Porti
U samom startu, Sava Vladislavić, koga u Carigradu (zbog jasnih, očigledno biografskih podataka) zovu Raguzinski, povezuje se sa ruskim poslanikom na Visokoj Porti, Emilijanom Ivanovičem Ukrajincevim, 1699. godine. Ukrajincev je upućen sa zadatkom da sa Sultanom zaključi jasan mir, pošto je Rusija na Karlovačkom kongresu sa Turskom zaključila samo nesigurno primirje. Ukrajincev nailazi na komplikovane uslove. Početak misije izgleda kao kraj misije. U pismima vladi, spominje Savu Raguzinskog (Vladislavića) i Jerusalimskog patrijarha Dositeja kao ljude od poverenja. Jerusalimski patrijarh Dositej je, jednostavno rečeno, do kraja života bio stub ruske politike u turskoj prestonici.
Sava čini uslugu Ukrajincevu po kojoj postaje poznat na ruskom dvoru: nabavlja mu spise svih međunarodnih ugovora koje je Turska zaključila sa Francuskom, Mlecima, Ćesarom i Engleskom. Ruska diplomatija to do tada nije imala.
Posle zaključenja mira sa Turskom, Petar I povlači Ukrajinceva i šalje novog poslanika, Dimitra Mihajloviča Galicina, sa misijom da od Turske dobije pravo slobodne trgovine za ruske brodove u Crnom moru. Galicin od veliog vezira dobija nepovoljan odgovor. Galicin se vraća u Rusiju. Umesto njega stiže neobična tragično-komična ličnost, Petar Andrejevič Tolstoj, uman, diplomatski oprezan, lukav, pronicljiv, okretan, spreman na korišćenje svih sredstava da bi ostvario cilj, ali samo sa jednom manom: kada treba da iskoristi sve te svoje sposobnosti on preigra, ošamuti se, padne u depresiju i zove u pomoć Savu Vladislavića. Tolstoj je na kraju, posle nekoliko svojih zanimljivih, ali ni malo prijatnih, i sa strane gledano duhovitih i apsolutno nekorisnih poteza završio tragično - u tamnici Katarine I, 1730. godine.
Stvaranje ruske špijunaže
Sa ošamućenim Tolstojem, Sava Vladislavić Raguzinski započinje svoju diplomatsku karijeru.
Kao odličan poznavalac turske spoljne i unutrašnje politike, dvorskih tajni, i tamnih mračnih turskih političkih ličnosti, ima u startu odlične preporuke za čoveka koji može da učestvuje u stvaranju obaveštajne službe, kakva je u to doba Rusiji bila neophodna, jer je već izašla na Crno i Baltičko more.
Ljudi za takvu službu su bili jerusalimski patrijarh Dositej i Sava Vladislavić.
Nesrećni Tolstoj se žalio pismom da dve godine boravka u Carigradu nije uspeo da se sretne sa patrijarhom Dositejem. Normalno, Dositej mu je delegirao svoga učenika Savu, koji čini nekoliko krupnih usluga Rusiji. To saznaje Porta i turske vlasti počinju intenzivno da kontrolišu njegovo kretanje i odnose sa ljudima. Tolstoj moli Petra I za odobrenje da Savu Vladislavića pošalje u Moskvu. Sava ekspresno kreće u Azov sa putnim nalogom: „Poučavanje puta Crnim morem u Moskvu“.
Iste godine 1702, Mustafa II je zbačen sa prestola i bratski se grli sa svojim bratom i naslednikom na prestolu, lukavim, izvežbanim za sve zavereničke metode, spremnim na vizantijske intrige, Ahmetom III. Znači, na terenu se pojavljuje ozbiljan igrač. Savin odlazak dešava se upravo u vreme ove smene. Na vlast u Turskoj dolazi stranka odana švedskom kralju Karlu XII, a protiv ruskog cara Petra I. Postoje nagađanja da je Savin put bio u vezi sa državnim udarom u Turskoj.
U Azovu se Sava Vladislavić nalazi sa carevim ujakom, grofom Apraksinom, sa čijom porodicom održava najtešnje i najintimnije veze do kraja života. Jedno vreme u Peterburgu su stanovali dvorac do dvorca. U par slučajeva poverljivim informacijama omogućava grofu Apraksinu da zadrži svoj položaj, ugled i mesto u tadašnjoj Rusiji. Posle prvog susreta sa Vladislavićem Apraksin piše caru:
„Odlikuje se velikom pobožnošću i Bog upravlja njegovim srcem, on je znalac i sav je predat zadatoj reči.“
Trgovac na moru i na kopnu
U julu 1703. sreću se car Petar I i Sava Vladislavić.
Sava dobija „požalevanu gramotu“ tj. pravo na slobodnu trgovinu, od cara, što je značilo najviše što je moglo da se učini jednom strancu u tadašnjoj Rusiji. To je značilo put ka bogaćenju. U toj gramoti ruski car naziva Savu ..ilirskim plemićem“. Pravo na trgovinu dobio je i na moru i na suvom. Otvarao je agencije i vodio poslove preko posrednika. Kasnije ima nekoliko monopola u Rusiji.
Car mu poverava razne misije tajnog karaktera. Sava Vladislavić cara Petra I vidi kao pravoslavnog idealistu, kao čoveka koji može da Savino srpstvo oslobodi od 300-godišnjeg turskog ropstva.
Zadaci koje Sava ispunjava samo učvršćuju carevo poverenje. Nižu se datumi i gradovi. Šalje ga ponovo u Carigrad da pomogne grofu Tolstoju koji je trenutno u situaciji iza očajanja. Savinim dolaskom sirotom Tolstoju se poboljšava situacija:
„Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takvih prijatelja koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti“. piše grof Tolstoj u Rusiju.
Na povratku iz Carigrada Sava caru donosi „Tajni opis Crnog mora“ koje je do tada Rusima bilo nepoznato i „po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama“.
Znatno kasnije, 1729. godine, sličan dokument Sava Vladislavić donosi sa svog puta u Kinu.
„Tajni opis Kine“ - isti naslov i isti sadržaj.
Carski dvorac na poklon i dva tri imanja
Za opis Crnog mora, car ga obasipa poklonima: dvorac na Pokrovki u Moskvi, 325 rubalja za lične izdatke godišnje, pravo za slobodni izvoz u inostranstvo i pravo za trgovanje u Azovu i Maloj Rusiji.
Vraćajući se, 1705. godine, iz Carigrada u Moskvu, Sava Vladislavić je doveo na poklon caru Petru I malog Arapina. Petar I prihvata poklon i kumuje malom Abisincu koga kasnije šalje u inostranstvo radi školovanja.
Taj Abisinac, Ibraim, kumče Petra I i poklon Save Vladislavića, je predak pesnika A.S. Puškina.
Bavi se trgovinom, osniva agenciju, postaje glavni liferant bakra za ruski državni novac... jednostavno razvija trgovinu - na jugu u Azovu, na severu u Arhangelsku, a ima i svoje ljude u Veneciji. Njegovo bogatstvo postaje čuveno.
Mladi švedski kralj Karlo XII Pod Poltavom 8. jula, doživljava konačan poraz. Time je utvrđena ruska hegemonija na Baltičkom moru. Zasluge Save Vladislavića, našeg čoveka u inostranstvu, su u ovoj bici velike. Vršio je dužnost šefa intendanture cele operative ruske vojske. Kao priznanje za dobro obavljen zadatak, dobija 12. februara 1710. od cara Petra I imanje Topal, Parafejsku i Višenku. Postao je dvorski savetnik za pitanje pravoslavnog istoka.
Tako i prvi u Rusiji pokreće takozvano „istočno pitanje“ koje zatim dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike.

Savetnik Petra Velikog
za istočna pitanja
Postavljanjem za glavnog savetnika carevog u istočnim pitanjima, Sava dovodi u direktnu vezu Petra Velikog sa vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, sa Vladikom Danilom, knezom Crne Gore i sa Dubrovačkom Republikom.
Pobeda Rusa kod Poltave i nagli porast ruskog prestiža posle te pobede izazvali su strah na turskom dvoru. Ahmet III je ukazao svoje gostoprimstvo savezniku Karli XII, koji jedini nije padao u depresiju, već naprotiv, sada u ulozi ranjenog antičkog junaka, iz Carigrada razvija sve veću akciju protiv Rusije. Rat je odgovarao svima osim Rusiji i Turskoj. Turski Divan, 12. oktobra 1710. objavljuje rat Rusiji a naš junak grof Tolstoj istog momenta biva, sa celim činovništvom, bačen u carigradsku tamnicu u Jedi-kule.
Tu sada kreću potkupljivanja od Mlečana koji se plaše ovog rata, spletke između Vlaške i Moldavije, između kneza vlaškog Konstantina Brakovana i moldavskog kneza Dimitrija Kantemira, pa tursko skupljanje poreza, da bi 25. februara 1711, car Petar Veliki na moskovskom Uspenjskom saboru objavio narodu vest o ratu protiv neprijatelja krsta Hristovog.
Za to vreme Sava Vladislavić preparira kabinetskog kneza Moldavije Kantemira i prima od cara dužnost da vodi celu civilnu stranu rata protiv Turske.
Odmah po objavljivanju rata, Vladislavić iz Moskve inspiriše ustanak Crne Gore i Hercegovine. Ustanak je trebalo da krene naporedo sa ruskim operacijama u Moldaviji. Sava je računao da će dobro smišljena akcija Srba protiv Turaka na Balkanu da oslabi Sultana i dovede ga u zabunu. U prvom planu ove Vladislavićeve strategije je bio njegov lični prijatelj vladika i knez cetinjski Danilo.

Sava piše, car potpisuje,
a vladika izvršava
Na Vidovdan, na Cetinjskom polju, vladika Danilo je sazvao narod, održao vatreni govor i pročitao proklamaciju cara Petra I, ruskog, koju je očigledno pisao Sava Vladisavić. Onda je prepisao u više kopija i razaslao ih u susedne hercegovačke i arbanaške krajeve. Crnogorci su, onaj ostatak koji nije nosio kopije careve proklamacije, otišli u Dubrovnik da kupe barut i olovo. Dubrovnik se pržio na vatri. Ali, našli su rešenje, pošto nisu bili raspoloženi prema ovom ustanku, oni su istovremeno naoružavali i crnogorsko-hercegovačke čete i Turke.
Ustanak je počeo punom žestinom. Napadnut je Spuž, Onogošt (Nikšić), Podgorica i Žabljak. Turci su sabijeni u tvrđave. Oduševljenje među Srbima je bilo neiscrpno a terenske pozicije u rukama ustaničke vojske. Ali, baš u trenutku kada je uspeh bio zagarantovan, od cara Petra je sa Pruta stigla vest da je primoran da potpiše mir sa Turcima i da preporučuje i vladiki Danilu da prekine bojeve sa Turcima i da se sa narodom povuče u brda.
Vladika je bio zadovoljan utoliko što je uspeo da spreči svojim ustankom hercegovačke i albanske muslimane da u masama pođu protiv Rusije.

Izazivač rata i potpisnik mira je Turska
A na Prutu je bilo veselo. Prvo se u Galiciji car razboleo, onda ozdravio i nastale su sjajne večerinke kod knjaza Sinjavskog, na kojima se puno igralo i pilo. Bitka još nije počela, a izgledalo je da se slavi pobeda. Onda su krenula radosna pisma. Onda feldmaršal Šeremetev u malo tamnijem tonu od radosnog, isto u pismu, obaveštava cara da nije uspeo da spreči izlazak Turaka na Dunav. Onda je vojska bila gladna. Onda je, 24. juna, car stigao na Prut kod Čučora. Mitropolit je blagoslovio imperatora krstom i poškropio vodom, boljari su ga ljubili u ruku. Jedan carev bufon je pokazivao neke svoje ekscentričnosti na talasima Pruta, konj je plivao, a on je stajao na konju, pretpostavlja se pijan, i onda su i konj i spretni bufon potonuli. Knez Kantemir, 25. juna, sprema veliki ručak za cara. Car ga ljubi u čelo. Onda dižu čaše, pa se opet ljube. Sutradan, na godišnjicu pobede kod Poltave, pucalo se, iz 40 topova i pilo koliko je moglo. Onda je 28. juna, car spremio ručak za Kantemira. Boljari su prespavali u tom logoru i probudili se opelješeni, pošto su im ruski vojnici čisto za uspomenu, kao suvenir za susret uzeli kome pištolj, ogrtač, uzde itd. U noći između 9. i 10. jula, car se u depresiji zatvorio u šator. Priča se da je uspela da uđe jedino Katarina i da zadobije cara za pregovore o miru sa Turcima i to po predlogu, normalno, Save Vladislavića. Na Prutu praktično prave bitke i nije bilo. Mir je između ostalih potpisao i Sava Vladislavić.

Svađa sa Dubrovnikom
Dvorski savetnik cara Petra I, Sava Vladislavić, moli ga 1716. za odsustvo kako bi otišao u Dubrovnik da se vidi sa majkom.
Na put polazi sa svojeručnim pismom Petra I dubrovačkom knezu i Senatu, u kome Petar Veliki preporučuje Savu Vladislavića i traži da mu u potpunosti, tokom njegovog boravka, izađu u susret.
Sava zahteva da digne na imanju svoje majke pravoslavnu crkvu, Senat to odbija, Sava se ljuti i odvodi majku u Petrograd, gde je i sahranjena u blagoveštenskoj crkvi, u lavri Aleksandra Nevskog. Tu je sahranjena, pod grobnim mestom 5 majka, a ispod br. 10 - Sava.

Konkordat sa papom
i orahove daske za cara
Sledeći njegov zadatak za života Petra I, bio je Venecija i sklapanje Konkordata sa papom Klementom XI za uređenje odnosa katoličke crkve u Rusiji. Vladislavić 1720. postaje poslanik Petra Velikog kod pape Klementa XI, u Rimu.
Dok je boravio u Veneciji, vodi se stalna prepiska između njega i carske porodice. Po prepisci, glavni zadatak Savin je bio da nabavlja po Veneciji statua, maketa raznih lađa, ukrase za caričine haljine i druga umetnička dela, što svedoči Savino pismo Petru I, od decembra 1717:
„Dva kipa Adama i Eve koje sam poručio najboljem ovdašnjem majstoru Bonaciju skoro će biti gotovi i nadam se da će biti tako dobre stvari da će se i u slavnom Versaju retko moći videti takve. Poslaću vam takođe 100 ili 200 orahovih dasaka za ukras kuće vašeg veličanstva.“
Učestvuje u trampi između cara i pape Klementa XI tako što uz papinu pomoć, caru šalje divan primerak antičke Venere a car šalje papi mošti sv. Bridžite.
Uz sve obaveze, Sava uspeva da se oženi izdankom stare vlastelinske porodice. Virdžinijom Trevizan, mlađom od njega tridesetak godina, koju iz vesele Venecije odvodi u, za nju tmurni, Petrograd. Imali su troje dece, Sava još i sina Luku iz ranijeg braka. I sva deca im umiru.

Preuzeto iz:
Srpsko nasleđe,
februar 1998.)
CARU SE DAJE, A NE UZIMA
O majci Save Vladislavića gospođi Simi, koja je Dubrovnik napustila 1722. godine i sa sinom se preselila u Rusiju, gde umire 1728. postoji, kako piše Jovan Dučić u knjizi „Grof Sava Vladislavić“ - poseban spomen u narodnom predanju.
„Sava je svoju majku vodio na carski dvor da je predstavi caru Petru Velikom. Ovaj nije mogao da se dovoljno nagleda njenog lepog hercegovačkog odela, pošto je ona bila obučena seljački: u koporan, zubun, opregaču, rukom pletene vječve, kapu sa povezačom, pojas i papuče, a za pojasom nosila britvicu... Car je sam, lično, vodio po svom dvorcu staricu da joj pokaže njegov sjaj i raskoš, a kad se ona nagledala svih lepota i čudesa, ukaza se i careva riznica puna zlata i dragog kamenja. Tad joj car ruski reče:
„Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo.“
Tada Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre iza pojasa svoju britvicu na carevo blago:
„Moj sinko da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo.“
POKLONI MANASTIRIMA OD ILIRSKOG KNEZA
Odsustvo iz domovine je izgleda još više vezivalo Savu Vladislavića za Srpstvo i Balkan. To se vidi iz pokušaja da uz pomoć Petra Velikog, oslobodi Srpstvo i pravoslavni Balkan. Vidi se i u hercegovačkim manastirima, u kojima se čuvaju sveštene stvari i crkvene knjige koje je Sava Vladislavić slao iz Rusije, a na tim knjigama je često stajala i svojeručna posveta sa Savinim potpisom: grof ilirski Sava Vladislavić. Takve poklone je, kako piše Jovan Dučić, slao manastiru Pivi, man. Žitomisliću, crkvi na Topli kod Hercegnovog i crkvi u Risan. I to za života (1732) i zatim testamentom (1738).
Narodne pesme, po Dučiću, opevale su Savu Vladislavića kao velmožu u Rusiji, kao ljubimca Petra Velikog, ali i kao Hercegovca i uvek velikog Srbina.
U Sibiru crkva Svetom Savi NemanjiĆu
U povratku u Petrograd, Sava Vladislavić otavara Rusiji nove horizonte. Na dvoru postaje znatno veselije posle smrti Petra I a za vreme carice Katarine I. Carica Katarina, 18. juna 1725. godine, šalje Savu Vladislavića za opunomoćenog ministra u Kinu. To se dešava praktično u poslednjim trenucima, pošto nesuglasice između Rusije i Kine uzimaju maha.
Važna crta Vladislavićevog diplomatskog metoda je bilo njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Talijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog usieha pripisuje se toj njegovoj odlici, koju Dučić, smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera.
U Kini uz mnogo peripetija, diplomatskih divljačkih igara, igara nerava, direktnih pretnji, Vladislavić uspeva da do kraja ostvari cilj svog putovanja. Zaključuje sporazum sa Kinom. U Sibiriji zida grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicsku i u njoj crkvu sv. Savi Nemanjiću. Zatim prvi donosi tačne karte Sibira i to na naučnoj bazi. Nepodeljena mesta su podeljena i to u rusku korist.
Razgraničava Rusiju i Kinu, to je takozvani Burinski ugovor, a granica izgleda po Vladislaviću otirilike ovako: od pada reke Šilke u Argun do Altajskih gora - granica reka Argun do zadnje tačke na zapadu Šaban - Dagom“.
Za zasluge u Kini dobija od Petra II orden Aleksandra Neveskog, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Posle njegovog trijumfalnog pohoda i povratka iz Kine, povlači se sa diplomatske i političke pozornice.
Sava Vladislavić je pisao i prevodio. Preveo je sa italijanskog „Istoriju Slovena“, delo popa Mavra Orbinija.
Nagla smrt dece ga ruši i 17. juna 1738. godine umire u Petrogradu gde je i sahranjen u crk vi Aleksandra Nevskog.
TVORAC PRVE RUSKE INFLACIJE
U vreme kada je Turska objavila rat Rusiji i već bio spremljen pohod na Prut, car je shvatio da nikakav novi porez usled manjka stanovništva ne može biti nametnut. Carevi savetnici su se bavili ovim problemom. Jedam od njih, piše Jovan Dučić, Sava Vladislavić, podneo je početkom 1711. godine i svoj posebni predlog pod natpisom: „Kako da se ispuni državna blagajna za potrebe sadašnjeg rata“. Vladislavić je bio mišljenja da se povisi prihod moneti, time što bi njena težina bila smanjena za 10 odsto po komadu. Car Petar je prihvatio ideju Vladislavića i izdao naredbu da se postupi po njegovom predlogu. U toj 1712. god. srebrna moneta je već bila iskvarena i nije davala dovoljno dobitka, i iskovana je bakarna koja je već 1713. poplavila pijace i isterala iz opticaja srebrnu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Novi sam na forumu ali mi je odmah prirastao za srce.Ova tema je više nego intresantna, a članak je odličan.

ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ (1369-1443), КЋИ КНЕЗА ЛАЗАРА, ВЛАДАРКА И ПЕСНИКИЊА, ГОСПОДАРИЦА ЗЕТЕ И ГОРЊЕ АЛБАНИЈЕ
У зрцалу одраз угледасмо
Рођена и васпитана на двору у Крушевцу, добила је врхунско образовање и духовни одгој, баш као и њен брат Стефан, будући славни деспот. Три године пре Косовског боја удата је за Ђурђа Другог Страцимировића Балшића. Црна Гора и Приморје препуни су њених богоугодних трагова. На Бешкој, живописном острвцету у Скадарском језеру, подигла је Цркву Свете Богородице у којој почива

Пише: Милица Краљ


У средњoвековним хроникама пише да је Јелена Балшић, госпођа Лена или Учена, била „висока стаса, танка струка, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела је носила дијадему са безброј брилијаната и сафира”.
Јелена је рођена 1369. године у Крушевцу и одрасла на двору свог оца, српског кнеза Лазара Хребељановића. Ту, на двору у Крушевцу, поред мајке кнегиње Милице и рођаке Јефимије, која се после Маричке битке посветила молитвама и књижевном раду, млада Јелена стиче знања из различитих области, а посебно из литературе. Због таквих интересовања савременици су је и звали Учена.
У периоду њеног раног девојаштва, њене старије сестре, кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице, већ су биле удате: Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског властелина Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, док је најмлађу Оливеру тек чекала удаја за Бајазита. На царском двору у Крушевцу остали су кнежевићи Стефан и Вук.
Јелена је 1386. удата за доста старијег Ђурђа Другог Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније.
Ђурђе Други Страцимировић, „Благовјерни и самдоржавни господин свој зетској и приморској земљи”, како је себе називао, женидбом са Јеленом учврстио је родбинске везе са најјачом међу српским владајућим породицама након смрти цара Душана Силног и распада Српског Царства.
Док се њен муж бави државним пословима, Jелена се на двору Страцимировића-Балшића посветила не само бризи о деци већ и подизању и обнављању православних цркава у зетској држави, посебно на подручју Бара и Улциња.
Косовско жртвено и херојско пострадање српске елите, погибија кнеза Лазара, ропство њеног мужа Ђурађа кога су заробили Турци, низ је трагичних догађаја који су снашли младу Јелу Балшићку. За откуп из турског ропства Ђурађ Други поред великог блага даје и градове Скадар и Љеш, које ће касније победама у биткама вратити, али ће их накнадно уступити Млетачкој републици за провизију од хиљаду дуката годишње.
Априла 1403. године Ђурађ умире.

ГОВОР ВЛАДАРСКЕ КРВИ

Можда је и Јелена помишљала да се замонаши након смрти свог мужа, као и што су то учиниле њена мајка Кнегиња Милица, рођака Јефимија и многе удовице након Косовског боја. Ипак, одлучује да помогне свом малолетном сину Балши III у управљању државом.
Почетком 1404. сазива земаљски сабор у Бару, на коме се окупљају најистакнутији зетски и арбанашки главари, православни и католички великодостојници. Истакавши владарску и материнску брижност и скрб, скупу се обратила овим речима: „Ја стављам на овај престо сина Балшу, јер он је наследник свог оца, наследник славног имена Балшића и први ваш и мој господар. Али до његовог пунољетства ја ћу му помагати у управљању државом.”
Предложила је и да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој републици, односно да се мирним путем или борбом поврати у састав Зете. Сабор јој је дао подршку.
Преговори са Млецима нису успели. Јелена није послушала ни савет свог брата Деспота Стефана да не креће у бој против Млечана, јер би могла да изгуби много више. После седмогодишње опсаде њена војска заузима Скадар. Већ следеће године, 1405, Млечани уз помоћ Мркојевића и Крајињана освајају Улцињ, Бар и Будву. Јелена се са сином повлачи у Горњу Зету.
Млечани позивају Балшу на преговоре, али им Јелена не верује и у лето 1409. она одлази у Млетке. Млеци се не придржавају договора и Јелена наново покушава да ратом поврати своје изгубљене територије.
Удајом за босанског војводу Сандаља Хранића, раније најопаснијег Балшиног противника, она омогућава сину не само да сачува постојеће територије већ да више не страхује од могућих напада Млечана. Уз помоћ моћног очуха, Балша 1413. године ратификује мировни уговор са Млечанима и враћа изгубљене територије.
Али мир не траје дуго, јер већ 1420. Млечани поново заузимају Будву и још неке делове Зете. Балша, већ болестан, одлази у Србију да тражи помоћ од ујака деспота Стефана Лазаревића. Свестан да ће убрзо умрети, он сва своја државничка права преноси на ујака. Балша умире 28. априла 1421. године у Београду, где је и сахрањен.
Млечани поново заузимају зетске градове, али се повлаче пред моћнијом деспотовом војском.
Деспот успева да помири млетачки сенат са сестром Јеленом.
У Будиму Јелена, као жена Сандаља Хранића, присуствује сабору владара и великаша.
По други пут остаје удовица 1435. године.

СНЕСЕНИ У САНАК ТАНКИ

Опосливши овоземаљске државничке послове, Јелена се свим срцем окреће духовном животу. У њој оживљавају нежне и сетне слике из детињства и ране младости у родном Крушевцу: зидари, тесари беловодског камена, мајстори Каменарци са виском и либелом док утврђују Донжон кулу изнад Лазарице, врч вина из жупског виногорја за вечером, преплетене срмене и златне нити на призренском атлас-платну, сирмин вез старијих сестара и рођака, понад свега притајена молитвена светлост – врховна тачка у коју се сабира Божја промисао.
А ту, пред њом: напуштене црквице на Скадарском језеру, међ густим шибљем купине и дивљег нара, дивље звериње, стрмоглави птичји лет над водом. То је предео у коме ће Јелена сазидати себи дворе за године које долазе.
На Скадарском језеру, на острвцету Бешка, Јелена подиже цркву где ће је сахранити када је буде походио час смртни.
На Бешкој, острвцету над језером, свијеном као колевка или бешек, успеће да након бројних државничких и земаљских брига, кроз потпуну преданост молитвеном бдењу Мајци Божјој, пронађе насладу и утеху чувственој души.
У манастирском комплексу је мања Црква Свете Богородице. Јелена је подиже 1440, три године пре своје смрти. Црквица је на самој обали, десетак метара над водом, с прекрасним погледом на језеро и забринутим погледом према Албанији. Настала је на темељима старије грађевине, по свој прилици тробродне базилике. Над њеним централним делом уздизало се Јеленино здање, складна једнобродна базилика са фино рађеним каменим фасадама. Унутрашњост цркве била је живописана. Највећу вредност представља аутентични текст на старословенском језику, над улазним порталом, који говори о ктиторки храма. На надвратнику западног портала уклесан је натпис који објашњава историју овог здања: „Изволением Оца и поспешением Сина и Духа Светога поспешением, сазда се храм си пресветије Богородице с трудом и откупом богочестивој госпожди Јеле, дштери светопочившаго кнеза Лазара и подружие Гјургија Страцимировића, в лето 6948 (1439).”
Жеђ за молитвеном утехом и смирајем налази у преписци са својим духовником и исповедником Никоном Јерусалимцем. Јеленина писма свом исповеднику и његови одговори су најлепше молитвене странице српског средњовековног песништва. Налазе се у Горичком зборнику који се данас чува у Архиву Српске академије наука и уметности.
„Отписаније богољубно”, како се назива преписка Јелене Балшић и Никона Јерусалимца, остварено је у епистоларном жанру, при крају бурног владарског живота, при крају многих историјских дешавања у којима је са својом најближом породицом суделовала.
У другом „отписанију богољубном” она пише:
„Свечаном оцу, учитељу Светог Јеванђеља, а нама у Господу духовном наставнику, смерна Јелена:
Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом познати те порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу одраз угледасмо, или у неки санак танак да сам била снесена. Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија ријечи духовне и оно што узмогосмо постигнути, и одсред моје душе љубазно и свесрдно, а шта више и највјерније примисмо, и тим божанственим речима, које слушасмо у тадашње време, крмањење духовно имасмо и до данас. (...) Јер жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти не остављају нас, који су на таласима у мору овог сујетног живота, узвикнути к светлости чистог и нетелесног пребивања. Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свету. И ово сада као од сна некојег дубоког пробудивши се, усхтех твоју светлост видети.”
Увезујући бело манастирско појање и молитвено тиховање, отварајући копчицу на икони са ликом Владичице Богородице коју је на њену колевку у Крушевцу спустила слепица Касија, светица-ходалица царским друмовима, у оном времену кад народ коме припадаше сузама крвавим Бога зазиваше, у пурпурно повесмо трајања подиже Цркву Благовештења на Скадарском језеру, цркву колевку. Цркву молитвеницу у чијој је светлости искупљења, светлости исцељења и светлости озарења, сневала санак танак.
Или оно „бестелесно пребивање”, или оно сновидно плетиво, онај просјај кроз иглене ушице у чијем средишту сјакти крст, или оно „Отписаније богољубно”, оно сијање што се кроз сновиђење умножава чинећи извесним и наш спас и спас рода нашег у метежном и злехудом свету.


***

Тестамент
Јелена Лазаревић Балшић је у свом тестаменту, који се данас чува у Хисторијском архиву у Дубровнику, наложила:
„Ва имја Оца и Сина и Светаго Духа, у Светују Тројицу, амин!
Ми, госпођа Јелена, кћи всетопочившаго господина кнеза Лазара, даје ва свидење всакому кому се подоба и пред кога сеј писање изнесе огледати, како по милости Божјеј и сина ми господина војеводе Степана, сатвори ми милост и да ми своју реч кади се са мноју стаја у Горчане, штогоде бих куде одлучила од имања мојего, да ми је тврдо и непоколебљиво од њега и његове дечице.
Саде, ја, речена госпођа Јелена, чију реч за живота, мојеј добреј свести у моћи. (...) Да заклињем тебе, господина ми и сина без греха, војеводу Степана, ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују, и ва страшни суд второаго прешестевија Сина Божја, јегда придет ваздати комуждо по делом јего, такожде и моју унуку госпођу Јелу заклињем, како овој моје писање не потрти ниже паки ни мање принести, но все да вршите и испулните за живота нашега и по самрти нашој.
... И мојему грбу, где ми се прилучи лећи, да се да 200 дукат да ми се поју летурђије иностано и да се дијели милостиња. И цркве Светаго Георгија у Горице дадох олово, купив за 60 дукат, да се покрије црква, и јоште да им се да за мајсторе 30 дукат.
И овај чељад која је сада при мни, који би се прилучили на самрти моје, да се даст духовнику мојему, старцу Јерузолимскому Никанору, 50 дукат, и калуђеру Јовану 40 дукат, и Вокосаву Тамарићу 40 дукат, и попу Теодосију 20 дукат, и Дуце 20 дукат... „ (...)
Писа се сеј писање в лето 6950, Рождаства Христова 1442. лето, месеца ноемврија 25. дан, у Горчанех.”

***

Скадарска Света гора
Манастирска здања на Скадарском језеру – Бешка, Врањина, Врмош, Грможур, Жабљак Црнојевића, Ком, Лесендро, Морачник, Пречиста Крајинска, Страчева Горица – чине складну целину, Скадарску свету гору, чувајући видљив и поуздан знак утврђивања у православној вери, монашку смиреност и смерност, душевно стремљење молитвеним висинама, непојамну светлу лествицу која наткриљује трошно и пропадљиво а трајно велича божанску промисао.
Цркву Свете Богородице на Бешкој саградила је Јелена Балшић, богобојажљива, богочежњива и брижна владарка и песникиња, са жељом да у њој буде сахрањена.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Прибежиште целом отачеству
Свети Симеон је, након доласка на Атос, богато даривао светогорске манастире. У манастиру Ватопеду, међу ктиторима, живописан је његов лик. Осликана је и сцена његовог доласка у овај грчки манастир, где се придружио сину – монаху Сави, који је након монашког пострига у Старом Русику, 1193. године постао сабрат Ватопеда. Њихов сусрет у Ватопеду је живописао у XVI веку и Ђорђе Митрофановић на зиду трпезарије Хиландара

Пише: Мишо Вујовић


Сусрет са оцем, а од тог тренутка духовним чедом, сабратом у Христу, забележио је Свети Сава у Житију Стефана Немање:
„И он, Блажени, дође у Свету Гору другог дана месеца новембра. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту нађе жељено, заблудњело своје јагње (Светог Саву)... Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој Гори. И уз мене грешнога из Ватопеда у место то и уселисмо се...”
И Хиландар постаде колевка душе и ризница памћења.
Вечно кандило небеске и кантар овоземне Србије.
Мистична галерија тајни у чијим су светим одајама пронашле спокој све српске победе и порази. У Милутиновој цркви су прогледале Стефанове очи. Ту под трептајима Лазаревог кандила столује велика, моћна и непобедива Србија у којој, на светитељском трону, светли Обилићева жертва благородног чувства. У тој небеској станици на земљи, Вожд је целивао радовањску секиру, придижући кума са земље на скуте. Ту је мали Саша, откупивши Хиландар од Бугара, пристао уз највеће и најмоћније. Ту су сви Срби помирени, складно као у рају, успавано а живо, мотре и опомињу. Ту се одавно смрт својом узвишеном лепршавошћу руга плотној пролазности живота.
Средњевековни владари, градећи Хиландар, зидали су и јачали вертикалу свога рода. Многи су уклесали душу у свете зидове хиландарске. Највећи процват Хиландар доживљава у доба светородне лозе Немањића.
Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Цар Душан, Кнез Лазар, Краљ Урош… издашно су помагали ову светињу, даривајући манастир метосима, селима, шумом, ливадама, виноградима…
Хиландар постаје духовно средиште српске средњевековне државе, одужујући се отаџбини стоструко. Као први српски универзитет, вековима је отачеству недрио духовне пастире, архиепископе, писце, прве попечатеље, сликаре, философе... Скоро сви српски писци средњег века, од Светог Саве, Теодора Граматика, Теодосија, Романа, монаха Теоксита до Константина Философа, изашли су из хиландарске клупе и све што су оставили у наслеђе непроцењиви је печат тог небеског простора. Многи хиландарски средњевековни рукописи стигли су до европских колекција у Бечу, Паризу, Лондону, Москви, Петрограду…

КАНДИЛО НЕБЕСКЕ, КАНТАР ЗЕМНЕ СРБИЈЕ

Манастир је у средњем веку имао немерљиву дипломатску улогу у односима између Србије и Византије. У молитвеној смерности, уз сталну аскезу, образујући се на веома високом нивоу за то време, хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега.
Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету Гору, где започиње велику мисију за добијање аутокефалности Српске архиепископије. То ће му поћи за руком две године касније, 1219, када у Никеји добија томос о аутокефалности – независности Српске архиепископије.
На повратку из Никеје навраћа у Хиландар, носећи књиге, пре свих Крмчију, на којима ће градити црквено и државно устројство. Из Хиландара први српски архиепископ одводи неколико монаха које ће хиротонисати за епископе. Први игуман Хиландара Методије постаје рашки епископ. На пастирском трону Српске архиепископије смењују се Хиландарци: Саву II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, на духовном престолу српског народа замењује хиландарски игуман Јоаникије, затим долази Јевстатије, који прво постаје зетски епископ...
Хиландарски игумани, осим што су се одликовали образовањем и дипломатским даром, били су одважни бранитељи ове светиње од честих насртаја пљачкашких банди с мора. Управо из тих разлога је краљ Милутин изградио два пирга (куле), Хрусију на пристаништу и „Милутинов пирг” на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице.
Почетком XIV века игуман Данило показује велику храброст и војничко умеће у одбрани од побуњених шпанских најамника. У првим деценијама XIV века игуман Данило уживао је велики углед у Светој Гори, био је пријатељ највећих духовника и теолога тог времена. Немерљива је његова улога у продору византијског духа у средњевековну Србију, у коју се и сам, по угледу на Светог Саву, враћа након боравка у Карејској испосници, негде око 1311. године. Прво постаје бањски епископ и посредник у дипломатским пословима краља Милутина, потом је столовао као хумски владика, да би 1324. постао архиепископ српски.

НА ПОЛЗУ РОДА И ОТАЏБИНЕ

Данило је у ствари родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа. Његов наследник у Хиландару, Никодим, који је од 1317. до 1324. био архиепископ, добио је од цара Андроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима.
Не смемо заборавити дипломатског колоса игумана Гервасија и његову улогу сређивању затегнутих односа између Србије и Византије. Он и старац Калиник, духовник краљице Симониде, даноноћно су бдели на дворовима српске и византијске властеле опуштајући затегнута влакна између два крстоносна народа. Великом економу, како су звали игумана Гервасија, Хиландар дугује знатан део својих материјалних добара. Био је десна рука не само краљевима Милутину и Стефану Дечанском, већ и краљу Душану. Стално у мисији, успео је да издејствује велики број царских и краљевских аката. Од 146 крчких аката у XIV веку који се односе на Хиландар, 95 је из времена игумана Гервасија…
Цар Душан, склонивши се од куге на Свету Гору са царицом Јеленом и најужом свитом, придаје велики значај Хиландару, доводећи развој светиње до врхунца. Године 1355. године, пет година након Душановог уздизања Архиепископије у ранг Патријаршије, како би могао бити крунисан за цара, због чега је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе, хиландарски игуман Доротеј постаје светогорски прот и успева да обнови неке повластице хиландарској братији. Доротеј је за време владавине Светом Гором успео да заштити српско монаштво и да у многоме превазиђе црквени раскол.
Још један Хиландарац, старац Исаија, имао је велику дипломатско-помиритељску мисију, посредујући са својим ученицима Никанором, Силвестером, бившим светогорским протом Теофаном и Никодимом Грком 1375. године између Српске цркве и Цариградске патријаршије, када долази до васпостављања црквеног јединства и признавања српске аутокефалне патријаршије.
Кнез Лазар пре Косовске битке наставља јачање Хиландара. Дозиђује спољну припрату хиландарској саборној цркви. Болници поклања село Јелашницу. Данас се у хиландарском архиву чува Лазарева хрисовуља оверена потврдом патријарха Спиридона.
Након Косовске битке и погибије Кнеза Лазара, долази до сукоба између Бранковића и Лазаревића. У Хиландару се налази рођени брат Вука Бранковића, монах Герасим, што Бранковићима омогућава већи утицај на манастир, али се истовремено одражава и на манастирску економију, због укидања новобрдског дохотка од стране Кнегиње Милице и Стефана Лазаревића. И Вук Бранковић је, како сведочи хрисовуља из 1393. године, даривао манастир. Бранковићи 1365. године, откупивши га од манастира Ксиропотама, обнављају запустели манастир Светога Павла. Претпоставља се да је Герасим, након Вукове смрти у турском казамату, брата сахранио у манастиру Светог Павла.
Економске прилике Хиландара се побољшавају тек након смрти Герасима Бранковића, када се поново успостављају присни односи са Лазаревићима. Деспот Стефан обнавља новобрдски доходак од 100 литара сребра годишње, повељом из 1405. године. Исте године Дубровник преузима обавезу да Хиландару годишње исплаћује 500 дуката. Један од хиландарских дародаваца је Скендер-бегов отац Иван Кастриот, коме је хиландарски игуман Атанасије за 60 фиорина уступио пирг Светог Ђорђа, у ком се склонио пред најездом Турака. Од пирга су данас остали темељи. У припрати Милутинове цркве сахрањен је Иванов син, Скендербегов брат, Репош, што потврђује српске и православне корене ове арбанашке властеле.


***

Печат моћне и усправне Србије
Први српски монаси описмењавали су се од Руса и Грка, учећи да преписују и преводе богослужбене и теолошке књиге. Хиландарски типик, првенац хиландарске књижевности, написан је 1199. године, када настаје и Карејски типик. Године 1200. Свети Сава пише Службу Светом Симеону. Доментијан ствара Житије светог Саве и Житије светог Симеона. Хиландарска библиотека се пуни књигама и Хиландар брзо почиње да предњачи у српској средњевековној књижевности, дајући цивилизацијски печат моћној и усправној Србији, данас потиснутој из памћења одрођеног потомства. Можда ће нас пренути овај данашњи хиландарски огањ.

***

Помоћ
Не заборавимо да је у току обнова у пожару тешко оштећеног манастира Хиландар, српске свете царске лавре на Светој гори! Помоћ се може упутити директно на рачун Хиландара:
BENEFICIARY CUSTOMER:
HOLY MONASTERY HILANDAR, MOUNT ATHOS, GREECE
ACCOUNT (IBAN) No: GR64 0110 8220 0000 8225 1600 068
WITH: NATIONAL BANK OF GREECE S.A., ATHENS, GREECE
SWIFT (BIC): ETHNGRAA
Детаљна упутства за остале врсте уплата: [You must be registered and logged in to see this link.]