Da se ne zaboravi - Srbsko rodoljublje

Тамо далеко

Тамо далеко, далеко од мора,
тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,
тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,
тамо је радост моја, тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,
Тамо су моји двори, тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,
тамо је љубав моја, тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава
тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,
тамо ми суза мајке, прелива сваки скут.

Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,
тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,
тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
тамо је српској војсци, једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,
тамо су живот дали, заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
али сам клицао увек, живела Србија!

МОЈА ОТАЏБИНА


Не плачeм само с болом свога срца

Рад земље ове, убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.


Овдје, у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

И крв што капа са душманских рука

То је крв моја и мојијех рана.


У мени цвиле душе милиона

Мој сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.


И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.


Алекса Шантић

АВЕ СЕРБИА


Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Милан Ракић
На Гази-Местану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем

МИ ЗНАМО СУДБУ


Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свико -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

ПОНОСНА ПЕСМА - Добрица Ерић

Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Ђура Јакшић
(1832-1878)

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

Пркосна Песма



Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Kрив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и јиш дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
Tо је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фамери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
Што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

Kosovo polje
Matija Beckovic


Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.
Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?
Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?
Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.
Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.

Milutin Bojic - Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme
mocne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo drzim u doba jeze
nocne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde skoljke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Lezi groblje hrabrih, lezi brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osecate kako more mili,
Da ne ruzi vecni pokoj palih ceta?
Iz dubokog jaza mirni dremez cili,
A umornim letom zrak meseca seta.

To je hram tajanstva i grobnica tuzna
Za ogromnog mrca, k'o nas um beskrajna.
Tiha kao ponoc vrh ostrvlja juzna,
Mracna kao savest, hladna i ocajna.

Zar ne osecate iz modrih dubina
Da poboznost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra cudna pitomina?
To velika dusa pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu brace
moje
Zavite crnim trube.
Strazari u svecanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proci ce mnoga stoleca, k'o pena
sto prolazi morem i umre bez znaka,
I doci ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strasna tajna epopeje,
Kolevka ce biti bajke za vremena,
Gde ce duh da trazi svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadasnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj lezi u talasa senci
Izmedj' nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svrsim, klizite u noc
crnu
pobozno i necujno.

Jer hocu da vlada beskrajna tisina
I da mrtvi cuju huk borbene lave,
Kako vrucim kljucem krv penusa njina
U deci sto klikcu pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, popriste se zari
Ovom istom krvlju sto ovde pociva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hocu mira, da opelo sluzim
bez reci, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha zdruzim
Uz tutnjavu muklu dobosa dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
poste
Klizite tihim hodom.
Opelo drzim, kakvo ne vide nebo joste
Nad ovom svetom vodom!

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради,нит сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с'осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо,у тој безданки,прикривен у тами,
јачи од смрти,мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе,спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака,ни очију страшних,ни крика што душу леде,
није знао за патњу,ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу ,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила,ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријеци:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

Невен Милаковић Ликота

Aleksa Santic - Ostajte ovdje

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije;
grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko ce naci bolju?!
A majka vasa zemlja vam je ova;
Bacite pogled po krsu i polju,
Svuda su groblja vasih pradjedova.

Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, sto je branit znase,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vase.

Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka place za svojijem cedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u narucja sveta;
Zivite zato da mozete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas nece;
Bolji su svoji krsevi i goli
No cvijetna polja kud se tudjin krece.

Ovdje vam svako bratski ruku steze -
U tudjem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krse sve vas, sve vas veze:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

НЕ УВРЕДИ НИЧИМ ОТАЏБИНУ МОЈУ
ЈЕР ОНА ЈЕ СИЛА КОЈУ НЕБО ДРЖИ
ЈЕР ОНА СЕ СТВАРА У КРВИ И ЗНОЈУ
МЛАДЕ ДЕЦЕ СВОЈЕ КОЈУ ЖИВОТ ПРЖИ

НЕ ПОНИЗИ НИЧИМ ЖИВУ СИЛУ ЊЕНУ
И ГРЕХОМ НЕ ВРЕЋАЈ КРВ ШТО ЗА ЊУ ПАДА
ЈЕР ЗЕМЉА СЕ СТВАРА У ОВОМЕ ТРЕНУ
ТЕМЕЉ ЊЕНЕ СЛАВЕ ПОСТАВЉА СЕ САДА

ПУСТИ НЕКА НОВИ САДЕ НОВО ЦВЕЋЕ
КАД СЕ СТАРИ КОРОВ НА ВИХОРУ РАСУ
ЈЕР ЗЕМЉА СЕ НИКАД НИ СТВОРИТИ НЕЋЕ
АКО СЕ НЕ СТВОРИ У ОВОМЕ ЧАСУ

ИДИ ГРЕШНИ СИНЕ СА ЊЕНИХ ВИДИКА
НЕ ДОЧЕКАЈ ОБДЕ КРАЈ КРВАВОГ БОЈА
ЈЕР ЗЕМЉА ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА ОСВЕТНИЧКА
ПЕЧЕ КАО САВЕСТ ОТАЏБИНА МОЈА

НЕ УВРЕДИ НИЧИМ ОТАЏБИНУ МОЈУ
ЈЕР ОНА ЈЕ СИЛА КОЈУ НЕБО ДРЖИ
ЈЕР ОНА СЕ СТВАРА У КРВИ И ЗНОЈУ
МЛАДЕ ДЕЦЕ СВОЈЕ КОЈУ ЖИВОТ ПРЖИ

Добровољац

Јован Јовановић Змај
Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.

Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази -
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш к'о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” -
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”

Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је син'о гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!

1879. г.

Растко Немањић [Свети Сава (1175-1235)]
Слово о мукама

Помешах се са стоком неразумном
и изједначих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
испуњен срамом,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.

И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања.

MOLBA KNJAZU CRNOGORSKOME


Da Ti se požalim čestiti Knjaze,
ovi bi mozak da nam prelome
njima je junak ko dobro laže
a ne ko služi obrazu svome!

Vele da nismo Srbi Knjaze,
da nam od Srba svako zlo stiže
pa žurno nove korjene traže
da budu prokletom Dukljanu bliže.

Pa da i nama mozak sputaju
lancima strašnim vječnoga stida,
da glave naše beznadjem plutaju
lišene sjećanja i očnjeg vida.

I Tebe kleveću Gospodaru,
junaštvom Tvojim kite se lažno,
pogane Tvoju lozu staru
njima je samo Dukljanstvo važno.

Nijesi zbore o Srbstvu snio
nit su Te pekle bratske rane,
nego si svoje dukljanstvo krio
da njime svoju izdaju brane.

Nijesu kažu preci Tvoji
najtvrdji kamen krune srbske,
pameti njihove i lud se boji
njima su kosti vlastite mrske.

To što nas Knjaže i danas liječi
pjesma o srbskom dvoru i Caru,
za njih su samo prazne riječi
jer oni snuju Duklju staru.

Hoće da i mi snom mrtvim zaspimo
da nam se nebo opet zatvori,
vječitu luču u ad da spustimo,
pa da nas ka svjetlu predvode štakori!

Nego Te molim Knjaže Nikola
Molitve Tvoje Bogu su bliže,
da smanji času žuči i bola,
što nam sa novim poretkom stiže.

Da opet zasja gora slavna
najljepšim glavama srbskoga roda,
da spasi Vjera Pravoslavna
dušu i obraz ovog naroda.

Neven Milaković - Likota

Десанка Максимовић - Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих у љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчти испод свода плава
док све задатке на свету
не посаршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег ћаса
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Алекса Шантић

РАЊЕНИК

"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...

Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...

Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!

Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!

Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...

Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"

То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.

1887.

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ



На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.

Скрстих моје руке двије,
- Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:

"Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!...

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр'јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!"

СРБАДИЈИ


Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!

Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!

Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.

Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!

ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ


Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.

У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.

Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...

Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.

Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...

Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!

Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.

А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!

Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.

Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!

Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!

Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.

Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!

Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!

Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!

МОЈЕ СРПСТВО


Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...

Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!

Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!

СРБИНОВО ОРУЖЈЕ


Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв'јећа,
Пружа оштра в'јенац трна;

Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.

Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.

За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв'јеће бере -
И душмане да надјача;

Да сатану гадну смрви
Презир'о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.

Ал' оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;

Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св'јетле дане.

То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит' мрак ноћи;

Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;

А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, -
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.

То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.

Што се труди да саплете
В'јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.

С тим оружјем, даром неба, -
Напр'јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!

С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води -
Са њиме ћеш поб'једити!

У Дубровнику, 14. фебруара 1890.

СРПСКОМ ОЦУ


Слатко ти спава малено чедо -
Пупољак дивни, неразвијен цвијет,
Слатко ти снива, тихо почива, -
Санак је њему најљепши свијет.

А брижна мајка, лебдећ над њиме,
Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,
И ти га гледаш, а суза ето
Заблиста једна у оку твоме.

О, знадем сузу - из бола душе,
Разум'јем боре на челу сјетне;
Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,
У санку часе уживај сретне;

Кад љета тебе на ноге дигну,
Минуће санак, спокојство благо,
Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,
Плакаћеш, чедо, очева снаго!

На сваком путу, на свакој стази,
Куда те жеља водила буде -
Трње ће тебе сретати само,
Груди ти сламат' ледене груде;

Слушаћеш уздах очаја горког,
Из груди гора, дома ти мила,
На гробу српске пропале славе
Слушаћеш како тугује вила"...

Ти тако велиш, ој оче српски,
У болу јада, очају тешку, -
Па зашто тако саламаш јадом
Витешки сине, душу витешку?

Не тужи, стани, па врлог сина
Уздање твоје, злаћану наду,
Зарана јоште учи га, свјетуј
За борбу душу нек спрема младу!

Учи га оче: да муком само
Дижу се храми славе и среће,
Да муке само и тешки труди
Дарују плода мирисно цв'јеће.

Учи га: нека пред силом грома
К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;
Нек младу душу небеском пјесмом
Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!

Па кад ти синак утуби р'јечи,
Кад појми смис'о очевог збора:
Сл'једиће стазом, што небу води,
Гдје љепше свиће данак и зора!

У Мостару, 21. 1890.

ГОРШТАК


Пустите ме! Мени није
У тој вреви живот драг;
Гдје 'но љепше сунце грије
И плаво се небо свија,
Гдје 'но златно класје њија
Слаткин дахом вјетрић благ;

Тамо, тамо, за том гором
Гдје плодове штити Бог,
И гдје рано, рâном зором,
Уз шуштање бистрих врела,
Звоне звонца мирних села -
Тамо нађох мира свог!

Тамо, тамо у самоћи,
На ме чека невен мој...
И у дану и у ноћи
О њему ми душа снива, -
У два она ока жива
Гледа сунце и дан свој!

Не треба ми другог блага -
Свега ми је дао Бог!
Моје благо моја драга,
Са ње ми је живот мио,
У њој ми је свијет цио
И сва радост срца мог!

О, слатка су њена уста -
Пољубац јој тако благ!
А коса јој мека, густа,
У њедрима руже двије,
Под ружама срце бије,
Дивно срце - алем драг!

Пустите ме! Тамо, тамо,
Гдје 'но слатки слушам пој,
Гдје ме радост срета само
И гдје љепше сунце грије,
Тамо ми је, тамо ми је,
Небо моје, живот мој!

1900.