Da se ne zaboravi - Srbsko rodoljublje

Суза пустињака Цетињског

Олуја бијесни изнад славног града,
сијевају муње к'о острице маца,
отворио Небо стих Владике Рада
али нигдје нема Молитве нит' плаца.

Туку се вјетрови кидајуци гране,
бујице се јуре односец' памцење,
сванула би зора ал' коме да сване
кад проклети вјерним нуде искупљење.

Долина богова сном мртвијем спава,
утваре је страсном јеком запосјеле,
бдије само једна...најмудрија глава,
узносец' Молитву из старе капеле.

"Поврати им разум Свевисњи Господе,
уклони им копрену са оцњега вида,
скрени их са стаза сто тартару воде,
исцјели их даром кајања и стида."

"Иако је облак сунце заклонио
трајаце к'о трептај плаховитог ока,
нико се пред Правдом Бозијом није скрио,
не требују јарам људи него стока."

А горе на Небу врх Свете планине
самртницким ропцем јеци обезглављен,
немоцан да синдзир разбратницки скине,
залуд Светом лозом Његоса прослављен.

Залуду је сваки крс крвљу украсен,
залуд вјецна борба и вјецна голгота,
неугасли плам је бестрвом угасен,
славну Србску Спарту притисла срамота.

На трон Светог Петра кидису демони,
несањане снове нецастиви снује,
са старог звоника звон самртни звони,
ал' га распоп страсном хулом заглусује.

Олуја бијесни изнад славног града,
окупа ли икад црњу мајску зору,
мјесто кисе суза Владицина пада,
ал' на Монтенегро...не на Црну Гору!

Косовска туга

Над Косовом сунце јаче сија
Грачаница земљу моју краси,
Косово ми земља најмилија,
Боже српство сачувај и спаси.

Зверови нам над главама стоје
Из белога света долетели,
Због тога се Срби данас боје
Земљу су нам свету преотели.

Крвопије деч'је крви жедне,
Потурице, хорде бесчасника,
Душе су им погане и бедне
Зверска нарава, а људскога лика.

Марама црна на мајчиној глави
Плаче мајка на гробу свог' детета,
На другом крају душманин слави,
Радују се душмани из целога света.

Цркве пале, пљачкају и руше
Православље с' Косова да склоне,
Пале зверови без срца и душе,
Звона православна више да не звоне.

Краљ Владимир и Свети Наум

На планини Косогору
Бледа српска војска стоји,
Блед пред војском краљ Владимир
Своју војску тужно броји.

Сваким даном војска мања
Сваким даном војска блеђа -
Спреда војсци цар Самуил
А језеро иза леђа.

Није војска од тог бледа
Није војска од тог мања
Не боји се Самуила
Ни језерског таласања;

Но Косогор препун змија -
Љуте змије на све стране,
И под земљу и на земљу,
И у трави и на гране.

С човеком се борит лако
Са јунаком јоште лакше
Ал' с немуштим скотовима
Какав див да не малакше?

Блед Владимир једне зоре
На планину на врх клече,
Око њега: јој и јаох!
Отровани Срби јече.

Краљ подиже руке к небу
А уздахе поврх неба:
- О Свемоћни, Ти све видиш,
И све знадеш шта нам треба!

Ту облише краља сузе
Ал' молитву не скратише,
Кад реч стаде, тад молитву
Горке сузе продужише.

Од сваке је речи суза
Речитија и чистија.
Па још суза у самоћи!
Шта још небу више прија ?

Краљ отвори сузне очи
Језеру их бистру крете
И поглед му на храм мален
Крај језера плавог слете:

- О Науме светитељу
Што с временом све се младиш
И молитвом душе људске
Од пакленог огња хладиш!

О изнеси сузе моје
И молитве пред Господа
Не рад мене но рад правде
Нејакога мог народа. -

Кад праведни краљ то рече
Затресе се сав Косогор,
Сакрише .се љуте змије
И престаде црни помор

Време текло и протекло,
Битка била и минула
А захвалност доброг краља
Доцније је тек синула.

Место скромног малог храма
Крај језера на обали
Краљ подиже храм прекрасан
Да се име Божје хвали;

Са колена на колено
Да се слави име Творца
А уз Творца - име славно
И Наума чудотворца.

Јачи него што је време
Свети Наум, Божји слуга,
У вечности сада има
Владимира за свог друга.

А храм, сведок многих чуда:
Силе душе, силе ума,
Сада слави оба свеца:
Владимира и Наума.

ОРЛОВИ НАД ”СВЕТОМ”

Орао сломљених крила лебди над светом земљом,
милион пута до сада Царство је платила главом,
Сада се жуте вране сладе са њеним телом,
Распродаја је у току због шаке безвредне славе.


Све српски свеци на небу, метаније чине пред Христа,
И звекет симандра њише уздахе пуне бола,
Негде тамо на земљи продају земљу свету
Душмани своје деце, крај крвавог ћошкастог стола.


А Србија се стисла ко’ шака збуњеног соја,
Док младост напушта села и јури у земље стране,
Тражећи вредност у ничем, без корена и почетка,
Не знајућ’ да тако сече, дечици својој гране.


Свуда мук и тишина, мрак нам сапео очи,
Не видимо над собом небо, ни јунаке Царства што јашу,
Нас земљи нови вуци прождиру стада бела,
А евнуси уместо сабље за појас пера пашу.


По земљи вождова газе наказе срамног знања,
И распродају свету за шаку пролазне славе,
Више не јашу јунаци по земљи Христовог Царства,
тамо се настрани блудом и срамотама хвале.


Са Метохије хуче звона, препуна молитве тихе,
Мук светиње ветрови носе у глуве бесчасне ноћи,
Док црни орлови кљују у јуначке косовске груди,
Српкиња мајка чека, јединца што неће доћи.


Клечим пред Тобом Христе, мука ми усахла речи,
Гледам где ратници просе за мрвицу скривајућ’ ране,
Празне им очи од јада, без руку милости моле,
Док Савино свето семе развлаче жуте вране.


Оно што видех кроз сузе кида ме мучи и пече,
У Србију јањичар нови довлачи блудна весеља,
Кад згасне пред иконом жижак, то није само вече,
Нег’ нова припрема Христос за грешнике распела.


Нека ме браћо, првог разапну на ране светој
И нека ме бичују, туку наносе боли и муке,
Мање ме тако боли него сломљен да гледам,
Како Србију свету развлаче паганске руке.


Борис Стапарац

БОСНА Јован Дучић

И ови те, Светла, иду да продаду:
Сви те вођи воде од трга до трга!
Само на пазару твоју цену знаду,
Твоју снагу мере по терету кврга...
О земљо створена за светле мегдане,
Увек си на тезги срамних трговаца;
Сви продају твоје краљеве и бане,
Крв твојих синова и завет отаца.
Дрину, поред исте и бразде и сетве,
Између сва плућа у истоме даху -
Две речи из исте молитве и клетве,
Два анђелска крила у истом замаху...
Увек против борца, лупеж од почетка;
Увек у отрову ножи искувани;
И против заставе интрига и сплетка;
Увек од трговаца да те херој брани!
Још везаног воде старца Вујадина,
Пеција и Голуб сад су прах и сена,
Петра Мркоњића покрила је тмина:
Светла је легенда на трг изнесена.
У Романији ће Старина Новаче,
И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,
Залуд дохватити за зелене маче:
Подли ће се пазар да сврши у мраку!
А у твом су небу све молитве наше,
О вечна предстражо и слави и плачу!
Чиста Божја капљо из заветне чаше,
Светло наше слово писано на мачу!


ЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ

Стрељају и сад на свим пољима,
поред свих пута стоје вешала;
Падају бољи све за бољима.
С тлом српским крв се српска смешала.
Кроз ноћ се редом цркве зажаре -
Свеци су с нама злочин поднели;
Свуд по путевима слепи стражаре,
И очи су им други однели.
Свима су беле руке пребили,
Да их у небо не би дизали,
Свету реч српску свуд су требили,
Као хијене крв су лизали.
Свуд су с крстом војске ходиле,
Пратили с цркве звучни звонови;
И с молитвом су вођи водили -
Ора про нобис хуче долови.
А осветник је жртву пратио!
За мучеником иду хероји!
Пут невиних је Бог позлатио:
Само се гробље жртвих преброји...

ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...

БОЈ НА КОСОВУ




Кад је Лазар пошо на Косово
Југовиће са собом повео
и десетог старог Југ Богдана,
то је било Видовога дана.

Царица их све погледом прати
сваком жели да се дому врати
руку љуби честитому књазу,
тужан осмех на њеном образу.

Цар је теши немој туговати
с Косова ћу теби вести слати,
збогом остај полазимо сада,
у Господа сва је моја нада.

Све војводе чекају на доле
припремили коње и соколе
па одоше на Косово равно,
да там бране име своје славно.

Косово је јунак преплавио
а цар Лазар Богу се молио
па се Господ цар Лазару јави,
хајде царе Господа прослави.

''Ја сам теби земно царство дао
ал' ако ме будеш послушао
ја ћу теби вечни живот дати,
у Рају ћеш, царе, уживати.

Сви јунаци који у бој иду
треба царе да се причестиду
да с' причесте из Светог Путира,
јер на земљи нема више мира.

За Крст Часни треба да се гине
разуми ме, царе, Хришћанине.''
Цар са војском на колена клече -
опрости ми Боже, свако рече.

Крсног знака свак' на себе стави
причешће се тог дана обави
праштају се нек' ти буде просто,
ако будеш у животу ост'о.

Погледај ми ти децу нејаку
па и моју остарелу мајку.
Бој се бије јунаци падају,
у крви се јуначкој купају.

Ту би Срби победу однели
ал цар Лазар земаљско не жели,
већ небеско где је земља нова:
паде Лазар сред поља Косова.

Из боја се нико не поврати.
Не хтедоше мајке нарицати,
већ подижу соколиће младе:
још и данас Срби тако раде.

ЗЛАТНА КРУНА ЦАРА ДУШАНА



Полећела два сокола право са неба
и падоше пред манастир Петра Светога.

Један носи златну круну цара Душана,
други носи бритку сабљу храброг Милоша.

И чекао црногорске земље господар,
соколи му предадоше тај са неба дар.

Сјединићу србске земље круном Душана,
одбранићу србски народ сабљом Милоша.

Краљ Никола кад је ове речи изреко,
затутњаше све планине, чу се далеко.

Сјединићу србске земље круном Душана,
одбранићу србски народ сабљом Милоша.

НА ГРОБУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.

Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
а.м' на бријег овај врли,

по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'.

Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -

но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спустиј ми је, стрико, с неба!

На Ловћену, маја 1863.

ВОЈВОДИ

Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!

А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад грам руски Балкан грува!".

Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"

Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?

А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!

Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!

А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!

Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...

Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!

Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!

Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!

Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!

Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!

Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!

Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!

20. октобра 1877.

ПЈЕСМА СВЕТОМ САВИ

У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања

подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.

Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива'
неколико прије дана.

Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан пошли
у бригама исплакали.

Књаза Растка нигдје нема,
- ка' прогутан земљом да је -
гдје је поша' куд се дио,
досад нико не дознаје.

Није ли га прогутао
вал Мораче ил' Рибнице,
на чамчићу ловећ' рибу
испод града и Горице?!

Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?

Да л' је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!

Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути ...

Гдје је онај дивни момак,
ка' звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка' соко летијаше?

Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?

Њемило је зам'јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале ...

Свако тражи, распитује
гдје је Растко? - Растка није;
да л' га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?

У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,

књиге, стр'јела, мач и копље
и од'јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује ...

Многобројне слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал' не знају ништа рећи,
него горко јадикују ...

Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,

обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена

и ријечи чуо ове:
"Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет' ти тугу вељу,

и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!

Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!

Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс'јева ...

Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут' там' нећу
ни глас моме добром хату

Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица ...

Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.

Њој је име, свето име -
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.

Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;

у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света,
милост за род просим твоју!

О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек' анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!"

Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:

"Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;

сам сам парче све по парче
скупља' ове краљевине,
и подига' пред свијетом
њезин углед у висине ...

А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ' ће
краљевства ми величина.

Два ће сабљо.м да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевсто ми опасати
с добрим редом и са слогом,

Слава теби, боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!"

Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,

но је роса од олаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече ...

ОЛИВЕРА

Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.

Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.

Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -

синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.

Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.

Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,

па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:

"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?

О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.

Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.

Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.

Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!

О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,

у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.

Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.

Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.

Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.

Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.

Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе

од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.

О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!

Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш

и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,

Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога

за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!

О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"

Момир Војводић

Србија се никад ниже сагла

Гавранови над Србијом грачу,
Оплакују олтаре скитнице
И монаси, боси трњем крачу,
Крв изгони воду из Ситнице!

Крвљу плаче на божуру ружа,
Најхрабрији вјечни сан бораве,
На руднику траје змија мужа,
Свађају се обале Мораве.

Стењу брда с обје стране Дрине,
Црноперке Радовањским лугом
Оплакује убикума, крине,
Покајница опасана тугом;

Шумадија остаје без шума,
Церу кружи око главе магла
Леже Срби с обје стране друма
Србија се никад ниже сагла.

Ђура Јакшић

Љубав

1.
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отет' ће стару славу,
Добит' ће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит' сина,
Да чува благо то.

2.
Ако ми родиш сина,
Роди ми Милоша;
А буде л' мила ћерка,
Нек буде Милица:

Крваво иде време
Српске освете,
Требаће земља српска
Храбре Милоше.

Ал' био Милош или
Лепа Милица —
Само да Српство љуби,
Љуби Србина...

3.
Кажи му, кажи, да је
Љубави наше цвет,
Да је у Српству ник'о,
Видео дан и свет.

Певај му српску песму,
Њоме га тишај ти,
Са њоме буди чедо
Бескрајне љубави.

Опомињи га, душо,
Славних старина;
А свакад — свакад жарко
Да љуби Србина!

4.
Не треба њему земље
Међа дедови' —
Са земљом нека суде
Српски кнезови.

а њему бојно копље,
Палош убојан,
У леву руку барјак,
Бојан — тробојан.

П' онда му подај хата
Мамна — помамна,
Па реци: „Сине, иди,
Гони душмана!“...

5.
На небу нема звезде
Да сија као ти;
Па баш ни сунце нема
Таке светлости.

А где је срца, срце,
Да тако љубит' зна?
А где је душе, душо,
Лепог анђела?

На нашој земљи нема,
Ни небо нема тог —
Та што је лепо било,
Мени је дао Бог.

6.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!

Па грлим небо плаво,
грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.

Ал', ево, зора свиће,
И, ево, прође сан,
Ал' тебе нема, нема —
Нема да сване дан!

7.
Па где си, где си, душо,
Где си, анђелу?
Зашто ми кријеш лице,
Ружу румену?

Та да је једно царство,
Да га прегазим,
Па да на оном крају
Сунце опазим;

Ил' да је један Дунав,
Да га препливам,
Па да на твојим грудма
Небо уживам!

8.
Али те крије тамна,
Пуста даљина —
Далеко ми је Банат,
Црна хаљина.

Па ко ће знати, душо,
Да л' теби није зло?
Можда и тужиш тамо,
Моја дивото?

Ил' још и не знам, сунце,
За твоје јаде све?
Ал' ти да знадеш да ми
Срце умире!

9.
Ах, залуду ме дома
Лепо тешише —
У срцу ми је тешко,
К'о да издише.

Чујем му туге неме
Лагани тужан пој —
За тобом плаче, душо,
За тобом, рају мој!

Ал' тебе нема — нема,
Да га утешиш,
Ил' да ми срце плачно
Срцу пригрлиш.

10.
И рекла си ми писат'
Многе промене,
На сваком белом листу
Златне спомене.

Ал', ево, ево, прође
И овај црни дан,
К'о једна тамна сенка,
К'о један горки сан,

А писма јоште нема —
Нема, анђелу,
Да росом живне душу,
Ружу увелу!

11.
Ил', можда, дршће рука?
Да неси болна ти?
Ох, само то да није,
Моја љубави!

По души, можда, лебди
Горак уздисај?
А можда ми се ледом
Умива душе рај?

Ох, ћути, ћути, срце!
Не коби тако ти!
Та Бог је Бог и теби —
Бог је милости!...

12.
И дошао је листак
Књиге пребеле,
И писала си мени,
Мили анђеле!

А листак лебди, дише
Као душица,
А душа сија, трепти
Као росица.

Ил' можда га је суза
Горка капала?
Ил' га је, можда, туга
Твоја писала?

13.
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним грудма
Звезду ранише?

Јеси ли вид'ла, сунце,
Где славуј умире,
Када му вихор белу
Ружу раздире?

Онда ћеш знати, чедо,
Вероват', рају мој,
Како је срцу моме,
Души рањеној!...

14.
Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
А на небу звезда трепти,
Звезда даница.

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!

А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Пак бих иш'о — ишао бих
Звезде љубити!...

15.
Па баш да умрем, душо,
Да ме сахране;
Па баш и пеп'о гроба
Да ми нестане —

Остаће љубав моја,
Веруј, остати,
И док је света, века,
Да ће трајати!

Па ако т' срце љубав
Само верује,
Чућеш у немој ноћи
Како тугује...

16.
У лепом врту рошен,
Цвет је изник'о,
На твојим грудма ношен,
Свету с' привик'о.

У љубави је нашој
Мирис извео,
При растанку је нашем
Пао, увео.

Па када умрем, душо,
Он ће остати,
Па ће на гробу, можда,
Опет цветати...

17.
Још никако гласа нема
Мани Србину,
Да ми јавља срећу моју,
Твоју судбину.

Да ми каже: „Драги брате,
Родио се син!“
Да ми каже: да је јунак,
Да је Србљанин.

Да нацрта мушко чедо,
Да опише сој —
Да је Србин, да је јунак,
Да је пород мој!

18.
Црне веђе, црне очи,
А не чујеш плач;
А када би заплакало,
За шарен би мач,

Да се њиме игра чедо,
Да се нашали,
Ил', срчано, од колевке
Парче одвали.

Е, тако је српско дете,
Бре, Турчине, бре!
С голим мачем у свет јури,
С мачем умире...

ALEKSA ŠANTIĆ
KAJMAKČALAN


Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!

Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.

Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve -
Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!

MI ZNAMO SUDBU...
Stevanu Sremcu


Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

MOJA OTADŽBINA


Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.


O ZEMLJO MOJA...


O zemljo moja, što te tako boli?
Zašto me vječno trzaju i more
Jauci dugi iz tvoje dubine?

"To moje srce premire i gine
U tvrdom mrazu, bez sunca i zore."

Zar tvome srcu ne dopire oganj
Našijeh srca? Zar duše sinova
Ne griju tebe plamenima svojim?

"Ja davno, davno ostavljena stojim
Sama, u ruci sudbe i v'jekova."

Pa ko će teške razdrobiti sante
Na tvome srcu? Ko li će iz tame
Trgnuti tebe s tvojim robljem hudim?

"Ja mrtve iz sna uzdasima budim,
Jer nema živih da umiru za me!..."

Јован Грчић Миленко

О ВИДОВУ ДНУ

Хеј, Косово, јади наши!
Докле ћеш нам тако спати?
Та докле ће тужно цвеће
На попрсју твоме цвати?

Докле ће ти кукавица
Тужне песме да попева?
Зар певала доста није?
Камо јој се песма дева?!

Да, у срцу бедних Срба
Што за срећом својом туже,
Што над тобом сузе роне,
Хеј, Косово, јада друже!...

Па докле ће тако живет`
У терету јадовања?
Докле ли ће црна туга
Храбра срца да им гања?!

Оли донде док с` не роди
Обилића коло ново,
Што ће Србу да донесе
Златно доба Душаново?

Донде! Донде! Знам да шапћеш...
Али кад ће ово бити?
Каде ли ће срећа таква
Срба бедног загрлити?

Обилићи кад ће с` родит,
Да опросте Срба мука?
Хеј, ал` ако српске мајке
Породе нам – кога Вука?

Шта ће тада с нама бити –
То нам храбру душу плаши...
Та моли се и ти Богу,
Хеј, Косово, јади наши!...

Миомир - Мики Јовановић

НА КОСОВУ

На Косову без Косова стојим
Чекам наду да ми падне с неба
Ко аветан своје мртве бројим
Гладна деца ишту кору хљеба
Од некрста да узмем не смијем
Под гуњ глибав свето вино кријем

Самодрешко звоно у рујини
Усијано за руке се лијепи
Што ми Господ чува вид очињи
Најбоље је да ме ослијепи
Да ми сваки дуг дугом намири
Да не питам ђе су манастири

Да не питам зашто Лазар главу
Свету згуби с поља Косовога
Како крсну да подигнем славу
Коме српски да назовем Бога
Празних руку коме на срамоту
Одлазимо опет на голготу

Дижите се Високи Дечани
На високо куд вас небо води
Удахните онај дах свечани

ПОТОЊА НОЋ
ГАВРИЛА ПРИНЦИП

Момир Војводић


I

У ћелији Терезина труне

Лице моје младости и наде,

Обасјано бљеском царске круне,

Која у прах од мог метка паде.


Зазиданом тмушом и кременом,

Миљацка ми крвотоком тече,

И спаја ми очи са временом:

Да знам кад је јутро а кад вече.


Убојна је тмуша моје ноћи,

Крв ми у њој остаје без моћи

Да загрије лед мојијех рана;


Пуцао сам у носача мрака,

Плану тама од жалца и зрака

Мог високог Видовога дана.


II

Смрт похита по срећнога роба

И отме га џелату из руку,

А моја Смрт, у духу мог доба,

Чека да још гризем тврду муку


Прелажења у камен — без кога

Вознесења не бива ни жртве.

Без камена ко бане пред Бога

И своје ће погубити мртве.


Смрт се моја са очима змије

Мом напору да јој приђем смије

И мами ми руке њен стас бајни;


У зиндану за мртве другове

Шетам задње и троме кругове

И грем Смрти на састанак тајни.


III

Очи су ми угасили тамом,

Осушили ланцем десну руку,

Притиснули душу муклом чамом

И бацили језик у зјап муку,


Извијена искро из кремена,

Ти која си у мени синула

При удару огњила времена,

Кад је тмуша на мој род зинула!


У ћелији с грлом без јаука

И без сивог затворског паука,

Пишем зубом по каменом своду:


По Бечу ће ићи наше сјене,

А по царским дворанама зјене

Уплашену гледати господу.

КОСОВО ПОЉЕ

Матија Бећковић



Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.


Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?


Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије

И затиру постојанство.


Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишку?


Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом

Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу

Кажу да сам је продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.


Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Што им не обећа

Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени

Кивни што сам их познао.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ

Востани Сербије! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Теби сад помаже и небесна воља
И сад ти се показује и судбина боља.
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Химна Краља Николе (Црна Гора)
Онамо, 'намо

Онамо, 'намо, за брда она,
говоре да је разорен двор.
Мојега Цара, онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо, да виђу Призрен,
како је моје, дома ћу доћ.
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан проћ.

Онамо, 'намо, за брда она,
Милошев кажу пребива гроб.
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.



Боже правде

Боже правде, ти што спасе
Од пропасти до сад нас,
Чуј и од сад наше гласе
И од сад нам буди спас!

Моћном руком води, брани
Будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!

Сложи српску браћу драгу
На свак' дичан, славан рад:
Слога биће пораз врагу,
А најјачи Српству град!

Нек на Српства блиста грани
Братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!

Нек на српско ведро чело
Твог не падне гњева гром,
Благослови Србу село,
Поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани,
К' победи му води ход,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!

Из мрачнога сину гроба,
Српске круне нови сјај,
Настало је ново доба,
Нову срећу, Боже дај!

Краљевину српску брани,
Петвековне борбе плод,
Српског Краља, Боже храни,
Моли ти се српски род!


Химна Светом Сави

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава;
Са свих страна сви Срби
с мора и Дунава
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
Пред престолом
Творца!

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози.
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
у ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Марш на Дрину


У бој крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер да види бој
А река Дрина, славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Пој, пој, Дрино водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј који је
Пун огња, силе, снаге, протерао
Туђина са реке наше драге.

Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев'о се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила
Дрином због слободе.


Тамо далеко

Тамо далеко, далеко од мора,
тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,
тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,
тамо је радост моја, тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,
Тамо су моји двори, тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,
тамо је љубав моја, тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава
тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,
тамо ми суза мајке, прелива сваки скут.

Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,
тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,
тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
тамо је српској војсци, једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,
тамо су живот дали, заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
али сам клицао увек, живела Србија!

МОЛИТВА


Ноћ је пуста. У царској дворани

Мрачан престо, тајанствен ко бајка,

И док ветар звижди на пољани,

Бога моли Југовића Мајка.


Камен ћути и небеса муче,

А сотона само из прикрајка

Са смехом јој пружа пакла кључе...

Бога моли Југовића Мајка.


Давно снахе под умором пале,

Ветрова са небом гони хајка,

Звезде трну што су сву ноћ сјале,

Бога моли Југовића Мајка.


Сакривени од светине, клечи,

Стид је да се са гомилом вајка,

Сама, хладна, без сунца, без речи

Бога моли Југовића Мајка.


Милутин Бојић

Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Његош

ГАБРИЈЕЛ Д’АНУНЦИО (1863-1938) НАПИСАО ЈЕ МОЖДА НАЈЛЕПШУ ПЕСМУ О СРБИЈИ КОЈА НИЈЕ НАСТАЛА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Ода народу српском
Велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

Пише: Бела Драганић


„Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!...”
Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије.
Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију...
На једном месту гневно пева:
„О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко...”
Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della seraобјавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда.
Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб.

ОД ХЕРОЈА ХЕРОЈИМА

Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети.
Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела.... Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице...”
У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће:
„О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину...”
Ина овом злослутном стиху:
„Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!...”
Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева:
„Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи...”

ИЗБЕГАО НАЈГОРЕ: ПРОСЕЧНОСТ И ДОСАДУ

Прошао је безмало век од када је испевана Ода народу српском. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима.
Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир...
Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву!
Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је.
Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму.
Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом.
Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде.

ПРИНЦИПИ РОМАНТИЧНОГ РОДОЉУБЉА

Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак.
Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом.
Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу.
Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра...Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије.
Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику.
Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац.
Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч.
Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

НЕЗАБОРАВНО ОСВАЈАЊЕ РИЈЕКЕ

Рат је завршен, али не и за песника.
Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику.
Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци...
Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет.
Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани.
Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила).
Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза.
Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили.
Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке.
Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа.
За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе.
Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла!
Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.”


***

Преводи
Непотписан превод Оде народу српском објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића.
Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен.
Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се Ода народу српском чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.

***

Рођен за велика дела
Када га је 12. марта 1863. године у Пескари донела на свет, његова мајка као да је прозрела живот свог чеда. Узвикнула је: „Сине мој, рођен си у марту, у петак. Ко зна какве велике ствари ћеш урадити на овоме свету!”
Сви каснији дарови и особине били су са песником од најранијих дана. И добри и лоши, подједнако. Са њима, сањар је путовао кроз живот, поживео 75 година. И успео да „избегне најгоре”: просечност и досаду.

[You must be registered and logged in to see this link.]