Legende o Kosovskom boju

Važnost i veličinu nekog naroda najlepše odslikavaju njegov jezik, istorija, njegovi mitovi, bajke i legende, tradicija...

Preuzeto iz knjige "Istorija Srpskog Naroda" Vladimira Corovica


Posle pobede na Marici Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje. U njihovom radu bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski dinasti priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansiska sredstva. Tako oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko, najpopularniji junak naše narodne epske pesme. Marko je vladao južnom srpskom Maćedonijom sa sedištem u Prilepu, tvrdom gradu, koji je imao i po prirodi položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine imao je vlast mlađi brat Markov Andrijaš, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta 1388/9. god., očuvala sve do danas. Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko priznali su tursku vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Ćustendil, i u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva spomen na svog gospodara Konstantina. Narodna pesma, koja Konstantina zove "begom", valjda po tom što ga je zapamtila kao turskog gospodina, opeva njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina XIV veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Maćedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi dinastije Anžu iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije; koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana. Videli smo da se sukobljavao sa Altomanovićem, kraljem Markom i Tvrtkom na srpskoj strani. Tako isto borio se i u Albaniji. Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je, kao što smo već pomenuli, kod Bileće pretrpela poraz.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su emira Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Nju je trebalo slomiti, da bi se moglo s uspehom raditi na daljem podvlašćivanju Balkana. Turske pripreme za napadaj vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv obe Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u srpskoj, njemu podređenoj vlasti Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga. On se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države. S njim počinje povlačenje srpskog državnog središta prema severu, odnosno uzmicanje ispred novog neprijatelja. Knez Lazar ne nastavlja punu tradiciju nemanjićske Srbije. To pokazuje, najpre, njegova titula, koja nije ni carska ni kraljevska; zatim, ni ne pokušavanje s njegove strane, da počne jače delovanje prema južnim granicama, na račun turskih vazala Mrnjavčevića i Dejanovića; najposle, njegovo nevezanje ni za jedan od starih bilo političkih bilo crkveno-prosvetnih centara. Svejedno je, da li je on to činio što je hteo ili što sticajem prilika nije ništa mogao da postigne u tim pravcima. Činjenica je, da s njim dolazi do historiskog izraza severna iznadkopaonička Srbija, čije je učešće u našoj historiji bilo dotada očevidno manje aktivno od učešća raško-kosovskog i metohisko-zetskog. Lazareva vladavina znači nov period u našoj prošlosti, ma koliko se stari pisci trudili da je pretstave kao prirodni i u nekoliko čak i porodični nastavak nemanjićskog doba. To novo obeleženo je i stvaranjem sasvim nove prestonice, Kruševca, i čitavog niza novih manastirsko-prosvetnih središta, Ravanice, Gornjaka, Ljubostinje.

Pred opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje kralja Sigismunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od N. Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Sigismundovih protivnika. Imao je s toga razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio on mu je, preko svog zeta Nikole Gare, ponudio ponovo da mu postane vazal. Sigismund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno, da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakupom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa Bosancima došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vodstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Ivanovce. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, nešto iz straha od ogromne turske snage, nešto iz oskudica svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a nešto i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će slom Lazarev samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. Ne znamo ništa pouzdano o tom kako se u ovoj prilici držao kralj Marko.

Odlučna, legendarna, borba na Kosovu zbila se na Vidov-dan, u utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na žalost, poznate. Ne znamo čak sasvim pouzdano ni to, kad je u stvari poginuo turski han, "sultan" Murat što bi nam znatno pomoglo da pravilnije rekonstruišemo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji naš pisac, Konstantin Filozof, kazuje, da su jednog srpskog plemića neki zavidnici oblagali knezu da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Ovi mu poverovaše i propustiše ga. Kad je došao do sultana Miloš je hrabro kidisao i sjurio mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi naš stari spomeni, Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku XV veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje, vrlo živo i razgranato, razvilo je verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih domaćih izvora znamo, da on svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače historiski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu historija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od XVIII veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine XV veka. Turski izvori govore, međutim, o tom drukčije. Da ne bi izgledali suviše lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu turski pisci, svi iz reda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, kod je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan Ilderim (munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da li Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče, da pogubi brata Jakuba tobože za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga izluči kao takmaca, i da odmah potom krene kući, i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje osudilo je teško i nepravedno Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt i on uz tolike druge vitezove "kneza čestitoga".

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u historiji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Srbi su ga, međutim, osetili odmah. S Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala obezglavljena sa jednom ženskom glavom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom. Osećalo se da za ponovljeni turski, ili ma čiji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne snage. Udar je bio i suviše težak i činilo se da cela zemlja strahovito krvari.

Nijedan događaj naše historije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini osetio njegov sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo što je protivnik bio fizički jači, nego što smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi ponavljalo se često i na više strana, da nas je zlo snašlo zbog loših grehova. Malo je primera u historiji drugih naroda – ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi slučaj – da je u širokim, pravim, narodnim redovima jedan događaj bio saosećan i zapamćen tako živo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne samo Kosovo, nego i sva druga mesta po njemu, koja behu posele vojske, i sva glavna lica iz akcije. I to je znao do pojedinosti ne na području stare Raške, nego po svima našim oblastima. Uneli smo ta predanja i među Hrvate i među Bugare.

Lazareva pogibija već se onda, krajem XIV veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan naš vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisitelj u našoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, izvezla mu je na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu. U drugoj pohvali, pisanoj krajem XIV ili na samom početku XV veka, došla su do izražaja takva osećanja, kakva bi skoro potpuno odgovarala ideologiji XIX veka ili raspoloženjima novoromantičarskog nacionalističkog početka našeg veka. Knez je, veli se, govorio pred borbu: "Bolja nam je u podvigu smrt nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima". A njegovi su mu ljudi odgovarali: "Za otočastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu... Ne poštedimo život naš, da živopisan obraz posle ovog budemo drugima".

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Naša narodna epska pesma nema ništa pesnički lepše, svesrdnije osećano o etnički više pročišćeno nego što je ciklus o Kosovskoj pogibiji. Ilijada je značajna po svom širokom epskom okviru i sa svojim herojskim ličnostima, koje su slične bogovima i koje često bogovi i vode, ali je njen osnovni motiv otimačina, uvređeno samoljublje i prevara. U Nibelunzima, jezivo mračnim, polazna tačka je osveta. U našem kosovskom ciklusu osnovni motiv je svesna žrtva i vršenje dužnosti prema otadžbini. Kad je "carica" Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, "sestri od zakletve", on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor:



Idi, sestro, na bijelu kulu;

Ne bih ti se junak povratio

Ni careve jedeke pustio

Da bih znao da bih poginuo.

Idem, sejo, u Kosovo ravno

Za krst časni krvcu proljevati

I za vjeru s braćom umrijeti!

Tako shvataju svoju dužnost svi iz reda. I Vasojević Stevo, koji žuri da ne odocni na borbu; i Vaistina, sluga Musića Stevana, koji neće da na njemu i njegovu gospodaru ostane kneževa kletva, da nije došao na Kosovo; i knežev sluga Goluban, koji dobija gospodarev blagoslov da ostane u Kruševcu, ali koji "svome srcu odoljet ne može", nego ide tamo, u borbu, da se nađe među svom braćom i junacima, kad se rešava sudbina Srbije. Moralom tih junaka vaspitavali su se vekovima naši naraštaji; njim je, u svojim najcrnjim danima, živeo ceo narod. Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog evanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-Kadija iz Gorskog Vijenca na adresu Srba: "Krstu služiš, a Milošem živiš", bilo je sasvim tačno. Koliko je umetnički bio još uvek živ i snažan delotvoran uticaj kosovske legende sve do naših dana najbolji su dokaz, pored mnogih drugih dela, Meštrovićev Kosovski hram, Vojinovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi Mestan.

Međutim, iako su sveštenstvo i već tada možda izvesni elementi u narodu osetili sav zamašaj kosovske katastrofe, feudalna gospoda tadašnje Srbije nisu iz tog slučaja ništa naučila. Ona su i dalje gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim i sebičnim motivima. Mnogi su od njih težili da sebe ojačaju na račun celine ili suseda, ugroženog od neprijatelja, ugroze i oni sami. To je opšta pojava i u Srbiji i u celom njenom susedstvu na Balkanu i Evropi. Feudalizam sa svojim tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsređene vlasti; sa svojim sebičnim prohtevima koji su s jedne strane bili upereni protiv vladara i njihovih organa, a s druge protiv radnog težačkog sveta, koje su, kao podanike, teško pritiskali; sa svojim čestim ratovanjima, koja su trošila snagu zemlje i fizički i privredno; utirao je put turskom osvajanju, kome je najposle i sam pao kao žrtva. Da je naš narod u ono vreme silnog turskog poleta pokazao i više povezanosti i više razumevanja za nesumnjivu potrebu jedne čvrste zajednice njegov bi položaj bio vrlo težak i vodio bi borbu sa vrlo mnogo opasnosti; ovako, rascepkan u više država, a i u tim samim državama rastočen u više jedinica, često ljuto zavađenih, on je sa vrlo malo zaustavljanja išao u otvorenu propast.

..na žalost o ovome će nam samo legende i ostati u skorije vreme....

Tacno, Zago, ali ne sme se ugasiti duh, ne sme se zaboraviti, nemamo prava na to... moramo se podsecati, duznost Srbinova je da gaji svoju tradiciju i kulturu, da je cuva od zaborava i predaje cistu i neizmenjenu, kao najvecu svetinju, buducim pokolenjima... inace, ako se pomirimo i odustanemo, nestacemo kao narod, a za to se nasi pretci sigurno nisu borili i ginuli.

Svedočenja o
krvavom Vidovdanu


Piše Živan J. Grujičić
Veliku pažnju proučavalaca Kosovske bitke, a posebno kosovske legende, privuklo je pismo koje je Firentinska opština poslala kralju Tvrtku I, 20. oktobra 1389. godine. Razmatrajući svojevremeno izvore o Kosovskom boju, Ljuba Kovačević je zauzeo stav da je pismo Firentinske opštine “najstariji i najvažniji izvor o Kosovskom boju”. Međutim, mnogi kasniji proučavaoci Kosovske bitke i kosovske legende smatrali su isto, uzgred naglašavajući da u pomenutom pismu ima i retorike. U pismu koje je, prema jasno vidljivom datumu, poslato dva meseca nakon Kosovske bitke, veli se da se saznalo kako je Murat napao sa dvojicom sinova srpsku zemlju. Do odlučujuće borbe došlo je na Kosovu polju. Firentinska opština oduševljeno čestita kralju Tvrtku na velikoj pobedi Srba nad Turcima, mada je nejasno zašto se Tvrtku upućuje ta čestitka, kada se već uveliko znalo da je njegovih tri hiljade vojnika na čelu sa vojvodom Vlatkom Vukovićem napustilo Kosovo još u prepodnevnim satima, dakle, na samom početku bitke. Pismo se zadržava i na približnijem opisu Muratove smrti. Kaže se da je Murata ubio Lazarev vojvoda Miloš Kobilić sa dvanaest srpskih velmoža, koji su se prethodno zakleli da će izvršiti taj čin. Oni su mačem prokrčili put kroz neprijateljske čete i redove kamila, koljući se sa Agarenima oko sultanovog šatora, dok je Miloš nožem ubadao u grlo i u stomak turskoga cara. U firentinskom pismu posebno priznanje odaje se vitezu Kobiliću (Obiliću), onom od pomenute dvanaestorice koji je ispunio zavet i izvršio junačko delo, ubivši velikoga neprijatelja.

ZVONA BOGORODIČINE CRKVE
Širok krug čitalaca posebno je privlačila vest da je pobeda na Kosovu polju odjeknula i u Francuskoj. Proučavaoci Kosovske bitke, naime, tvrdili su da je francuski kralj Karlo VI priredio svečano blagodarenje u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, a u čast pobede Serboa na Kosovu, i danonoćno bdenije u molitvama za duše poginuli srpskih vitezova. Ta vest je pronađena u “Hronici sen-deniskog kaluđera”. Ova hronika kaže da su zvona sa Bogorodičine crkve dvadeset i četiri časa zvonila u čast hrišćanske pobede na Kosovu, što i te kako pokazuje da je Kosovska bitka s puno žestine odjeknula i u Evropi. Francuzi su posebno iskazali radost, kako beleži Hronika sen-deniskog kaluđera, i zbog smrti turskoga sultana Murata i sina mu Jakoba. Među prva reagovanja na smrt sultana Murata I treba ubrojati i pismo Dimitrija Kidona vizantijskom caru Manojlu II Paleologu, koji se u tom času nalazio u izgnanstvu. Pismo je upućeno iz Carigrada jula 1389. godine, iz istog grada u kojem je đakon Ignjatije pribeležio saznanja o Kosovskoj bici koja su toliko uzbudila i mitropolita Pimena i episkopa Mihaila, i njega samog. Kidanovo pismo ne daje bliže podatke o onome što se zbilo. Muratova smrt povod mu je za mučna razmišljanja o sopstvenim jednovernicima i jednoplemenicima. Konstatuje samo smrt sultana prokletnika, napominjući kako je ovaj tašto verovao da će hrišćani, protiv kojih je podigao vojsku, već na samu vest o približavanju njegove sile “ poskakati od straha u sinje morje”.
O Kosovskoj bici prozborio je početkom XV veka i Klaviho, španski poslanik u Samarakandu. Klaviho je kao izaslanik kastiljanskog kralja Hinka III boravio maja 1404. godine kod tatarskog kana Tamerlana. U putnom izveštaju ostavio je i kraću belešku o Muratovoj pogibiji. Veli da je Murat, odnosno “Amurat”, ubijen u boju snažnim udarcem mača u stomak i rasporen na krst, od pupka do grkljana uzbrdo i od jedne slabine do druge popreko. Po Klavihu, Murata je ubio vitez Miloš Kobilić, verenik Lazareve kćerke Despine (Olivere). Dalje kaže da je Muratov sin, Bajazit, osvetio smrt oca pogubivši odmah Miloša, a kasnije i srpskog cara Lazara. Klaviho je u putopisnom izveštaju ostavio zanimljivu zabelešku kojom objašnjava zbog čega je spominjao Muratovu pogibiju na Kosovu: “A ovo sam napisao zato da bi se znalo koga su zvali Murat (Murate), pošto sve vladaoce turske mi ovde znamo samo pod imenom Murat, a svaki vladalac imao je svoje posebno ime”.

ZMAJEVITI JUNAK
Iscrpno i, svakako, pouzdano svedočenje o Kosovskom boju nalazi se u Žitiju despota Stefana Lazarevića koje je Konstantin Filozof napisao verovatno 1431, dakle, nepune četiri godine posle Stefanove smrti. Konstantin Filozof u delu teksta koji je posvećen Kosovskom boju obraća više pažnje na ličnost čoveka koji je ubio Murata. Piše o njemu: “Beše neko veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna, samo zato što bejaše vitez ponad svih hrišćanskih vitezova. A ovaj, po imenu Miloš, smion kao niko, za koga se i pre boja kazivalo da je od zmajevskog roda i da ga podojila kobila, a zadojila vila nagorkinja, da pokaže vernost otačastvu, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku Agarena, uzgred kazujući da je prebeglica, na šta mu ovi otvoriše put do šatora. A kada je bio blizu i ugledao cara Amurata zavaljenog na minderu kako glaba čibuk i duvani, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca, dušu mu poganu isterujući napolje. A tu, posle boja sa mnogim Agarenima, i sam pade taj dični i junački sin Serbone”.
Ako pismo Firentinske opštine kralju Tvrtku I, pisano 20. oktobra 1389, prvo spominje zaveru i zavet nekih velmoža da će ubiti Murata, Konstantinovo Žitije prvo pominje kako je čovek koji se zavetovao da će Murata ubiti bio oblagan od zavidljivaca i osumnjičen da je neveran svome gospodaru Lazaru. Konstantin Filozof saopštava u spisu i tačan datum bitke: “krvavi Vidovdan, 15. junija 1389. godine Gospodnje”.

LAZAREVA BESEDA
U Slovu o knezu Lazaru koje je krajem 1392. godine napisao patrijarh Danilo III o Lazarevom opredeljenju za nebesko carstvo, citiraju se veoma nadahnuto istinske reči koje je Lazar izgovorio pred vitezovima i nepreglednom skupinom srpskih vojnika u sumrak uoči boja: “Bolje je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, nego li pleća dušmanima našima dati. Mnogo poživismo za svet, najzad postarajmo se za mali podvig stradalački primiti. Da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočastija, da se upišemo u knjige žizna i večnosti. Ne poštedimo telesa naša u borenju, da od onog koji prosuđuje podvige svetle vence primimo”.
Na ovu uzbudljivu i teološki nadahnutu Lazarevu besedu slede i odgovarajuće reči njegovih vojnika: “Veselja i radosti, a ujedno i vojništva, jela i naslađenja katkad bogatih i katkad sirotinjskih trpeza, ljubav i čast, sve obilo od tebe primismo. Što je mnogo za tebe i za blagočastije, i za otačestvo nam umreti? Ne poštedimo sebe, znajući da imamo i posle ovoga otići i s prahom pomešati se. Umrimo da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu, ne kao pre malovremenim i obmanljivim gošćenjem naslađenju našem, no u podvigu krvlju svojom. Ne poštedimo život naš da živopisan primer posle ovoga za vekove pokolenjima budemo”.
Dakle, braćo Srbi i sestre Srpkinje, hrišćani, ako dozvolimo da nam bar na tren venama prostruji prastara krv naših junačkih predaka, podsetićemo se zašto je Kosovo svesrpsko porodilište i ognjište, pepelište i grobljište. Podsetićemo se, otrezniti, a i uplašiti od pomisli da - ako izgubimo Kosovo, gubimo i sopstvenu dušu, sopstveni identitet prepoznatljivosti, ne samo na mapi sveta, već i na mapi večnosti. Mene lično, kao autora i istraživača srpske prošlosti, i od same pomisli na to hvata neopisiv strah.

Kosovska bitka izmedu legende i stvarnosti:
Zašto su Srbi izgubili na Kosovu?
OKLOPNICI PROTIV JANICARA



Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglašavali kao središnji dogadaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u licnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši Muratov udes mudro i vešto, kako kaže Duka - njegova se okolina obezbedila od iznenadenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.
A kakav je bio Muratov plan?
Jedan od najopširnijih opisa bitke može se naci u turskoj istoriji Mula Mehmeda Nešrije. Prema ovom izvoru, glavni strateški savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najvece iskustvo iz borbi sa hrišcanima.

Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske vec postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeca uputstva, upozoravajuci Murata da srpske oklopnike ništa ne može zaustaviti.
- Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doci odastrag i tada, opskakujuci oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obuceni u oklop od željeza. Inace ih natrag suzbijati nije moguce! Turska odbrambena taktika
- Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i pešaci - osim donekle janicara - nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi izmedu oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimucstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeci frontalan udar, pa oblecuci protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.

Najvece uspehe imao je Vuk Brankovic, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko krilo. Centar koji je vodio licno Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janicare postrojene ispred sultanovog šatora okruženog gardom. A srpsko krilo Vlatka Vukovica, (bosanski odred) prvo se povuklo, bez vecih gubitaka. Bitka je najveci intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvacen sa istoka, odakle je potisnut Vlatko Vukovic, pod cijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata. Kad je srpski centar poražen, Vuk Brankovic se našao u bezizglednom položaju, i povukao se prema Drenici.

Konstantin Janicar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišcanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je casno se povuci - kaže on - nego ostati na mestu i poginuti. I on preporucuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena. Nešri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa zapadnim oklopnicima, pocev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u Nešrijevom izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku zapocinje Murat, komandom strelcima: - Odapnite strele na nevernike!
Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjicke falange.
Strelci istrcaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima. Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi - nastavlja Nešri - krenu oni napred valjajuci se i huceci kao more. Navale na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreše do vojnicke caršije u pozadinu vojske i razbiše je. No mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinca ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmešali da se nacinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se, izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom recitošcu opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud došao, postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude. Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reci da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potucene. Setimo se Evrenosovih reci o elasticnoj borbi. U Nešrijevom opisu osecamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tacku napada u Klauzevicevom smislu. Šta kažu o tome drugi izvori?
Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izricito da su Srbi otpoceli borbu, slažuci se sa Nešrijem. Crijevic i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadaci, jedva odolevali srpskom napadu, po cemu se mora zakljuciti da su Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan drugome u susret, mada pisac, ocigledno ne nastoji da to narocito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vladenicu (Vukovicu) da otpocne borbu. Ostali se izvori ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedocanstva Nešrija, Ašika i Dukinog prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivnickih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama. Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrdenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izricito potvrduje Ašik-paša Zade iako se - kaže on - Jakub borio uspešno. Konstantin Filozof svedoci takode da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši izvori. Ne precizirajuci mesto borbenog poretka, Crijevic govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takode govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka.
Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit - kaže Nešri - na desnom krilu stajao je nepomicno i dostojanstveno cutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobedena, odjednom bozundžije poceše da dovikuju govoreci: "O gazije, što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže... Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom... - dakle krene u protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg, Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i "jaja" (pešak po prvom prevodu) Šir Merd. Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takode po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili rasporedeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za zakljucak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.

Boj mora da je zaista bio strašan. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a "beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao", a mrtvih i ranjenih bilo je toliko da se "tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag poznavao". Bitku opisuju kao dva mora koja se izmešaše, "sablje svetleše kao blistavi nebeski plamen", od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni bujica, da je bila, ne bi mogla proci. Ipak, najfantasticniji je opis koji kaže kako je "od piske vojnickih rogova zverinje u šumama crkavalo". Da li je u pitanju preuvelicavanje, istocnjacka retorika? Preterivanje? Ali, zašto takvog preterivanja nema u opisima drugih turskih bitaka?

Po cijem naredenju? U bici kod Konije Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje nacelno rešava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naredenju su bozundžije stale da vicu, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zakljucak da se i kod Nešrija oseca da je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.
Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta I ona vojska - nastavlja Nešri - koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poce nevernika da bije sabljama... poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernicka vojska bila je malaksala i došla do poraza.

Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila nevernike što može samo da znaci da sa centra i desnog krila nije pojacana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.
Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vladenic (Vukovic), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vracao se da prema vojnickom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišic (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišcana; cuvši to Vlatko odmah okrete leda, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciše - kaže Dukin prevodilac - ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišcansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišcanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvacen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojišta i o intenzitetu bitke govoricemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono vracanje u borbu prema vojnickom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori ocigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vracali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini DžV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici Cerkezi Po Novakovicevoj narodnoj prici Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Brankovic pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobedivali Srbi, a posle podne Turci. Milojeviceva narodna prica deli takode bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala izmedu Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuce iza Prištine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih poti-snu posle cetiri casa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Cerkeza koje zaobidu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada pocinju da se polako povlace sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle cega obustave gonjenje. U ovim narodnim pricama ima, ocigledno, realnih i fantasticnih elemenata. Zadržacu se samo na Cerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao granicnu miliciju najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Brankovic Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granicne karaule, upadali u Srbiju, palili i pljackali srpska naselja. Ucestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajucu ulogu 1389. ali to je mogao uciniti tek posle njihove pojave na Kosovu pocetkom druge polovine DžIDž veka, jer inace otkud bi narod znao za Cerkeze. Verovatno tada su oni i ubaceni u pricu.
Ono što nam izvori uskracuju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.
Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrab-rio svoju vojsku više je nego verovatno - to preporucuje i Janicar hrišcanskim vladarima - mada se sigurno nije poslužio onim recima koje mu Orbini stavlja u usta pevajuci svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo cetrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovica i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveci srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu ocito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je naišao na tvrde janicare koje niko dotle nije pobedio - uspeh na centru znacio bi bezmalo pobedu - a Vlatko Vukovic se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori precutno potvrduju, govoreci samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbacene iz borbe.
Povlacenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskocili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zašticen preprekom kao što je posvedoceno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janicaru Turci redovno cinili. Ako je u tom casu Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprecna politicka organizma: srpski, vec rastocen unutrašnjim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve razlicite vojske. Srpsku je cinio niz delova, labavo povezanih, bez zajednicke komande i discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajednickom komandom, fanaticno verna svom vodi, obucena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je uzrokovan i turskom brojcanom nadmocnošcu, ali glavni razlog njihove pobede nije broj, nego - jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postici.

Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uocava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikaca predstavlja zapravo naredenje za protivnapad, a to naredenje - možemo slobodno zakljuciti iz kompozicije i duha Nešrijevog dela - izdao je Bajazit koji je vec bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke precutao Murata koji je - ponavljam - medu osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatoceništvu. Ne treba da nas buni što je - po Nešriju -Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu. Nešri ga je precutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inace morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.
Naredenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošcu koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe. Bajazit i vezir prelaze u protivnapad Protivnapad su, svakako, otpoceli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo - Bosance - i deo centra. Srpski konjanici su ih morali docekati protivudarom. Konjica ne može na mestu docekati protivnicki konjicki juriš. Ali je u pitanju da li su to mogli uciniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbaceni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmocno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se ocigledno okrece protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bocno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takode u akciju, a za njima i janicari. Nešri donekle potvrduje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.
Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (cija je defanzivna snaga - janicari - bila znatno jaca od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjicka garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati citavu bitku, narocito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovica i Ivana Horvata Vrlo je mogucno - kako tvrdi Dukin prevodilac - da je Vlatko Vladenic (Vukovic) posle ovog ponovnog neuspeha okre-nuo leda i "brzo pobegao" sa bojišta, bilo zavaran da su neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je takticki bilo moguce da se vrati u borbu u pomoc srpskom centru, jer je, svakako, bio odbacen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkracim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zakljuciti iz cinjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.

Kada su Bosanci odbaceni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvacen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveci intenzitet. Brojno slabiji i takticki u težem položaju, srpski centar je morao podleci. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrduju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlacenje Vuka Brankovica preko Sitnice za Drenicu Crijevic nam prica da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. Izgubivši ga s ociju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešce i razbiju zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redova njihove trudeci se da ih vrati u borbu - Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života - ali videci da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovode su menjale konje, najcešce ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao vecu metu a manje bio zašticen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuce aktivnost i neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skocio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.
Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, samo nece biti - kako to tvrdi inace umereni i ozbiljni Ašik - da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoci tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju cim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu pocinju da razvijaju u povoljnom smislu.
Koliko je trajala bitka U trenutku kada je otpoceo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogucnosti da pritekne u pomoc Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Brankovic je došao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez vecih gubitaka.
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijevic tvrdi da je pocela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 casova, što znaci da je trajala oko 3 casa. Slicno kaže i Ašik-paša Zade: do pola vremena izmedu dva namaza - što je Olesnicki protumacio da je jamacno rec o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izracunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina izmedu njih u 8 casova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada je boj poceo, ali moramo pretpostaviti da je otpoceo zorom. Iz kosovskog natpisa Đ. Radojcic je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11 casova. Nešri u drugom Elezovicevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još sunce ne beše zašlo - što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna nacina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) pocinje da naginje vec u podne.
Ostali izvori precutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak cini Konstantin Janicar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je ocigledno pogrešio. Bitka nije mogla poceti u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o cemu nema diskusije. To je fiksirao vec Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janicarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko casova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedocanstva za koja se bitka brže svršila.
Smrt kneza Lazara Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoce samo Janicar i Crijevic. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodicine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janicaru uhvacen je Krajmir, navodno vojvoda toplicki koji inace nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno - što se mora protumaciti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oštra borba. Crijevic pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vucju jamu (pokrivenu prucem), gde su ga gonioci stigli i ubili.

Ako prihvatimo Janicarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, vec prema Vucitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povla-cenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrduje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok. Suprotno Crijevicu, velika vecina izvora govori izricito ili se može naslutiti da je Lazar uhvacen živ i pogubljen. Medu njima ima samo nijansa. Po Peckom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odsece glavu; po Studenickom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu licno odsece glavu; u mladim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronoškom Lazar je uhvacen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoci da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posecena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janicar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objašnjenjem: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni ucinili". Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu, dakle, koja nije ucestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazarevicu da svoju vlastelu drži cvrsto u ruci.
Zemlja hucaše, a strele lecahu sunce zaklanjajuci Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv... beše bahat neki i neiskazani tutanj, cujaše se, strele lacahu sunce zaklanjajuci... zemlja hucaše...(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoprolicu, Crijevic o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Nešri: ... izmešaše se jedno s drugim dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proci... od piske rogova... zverinje je u gori crkavalo... Reci ce se, istocnjacka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u Nešrijevim opisima.
Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe macem; Šukrulah: neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani. Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi navešcu i apsurdne cifre koje daju Novakoviceva i Milojeviceva prica: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka (samo su Miloš, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i 160.000 Turaka, a Miloš sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguce je dati odredene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veci, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:
Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko ocigledno govori o svom kontingentu za koji vec znamo da nije mnogo nastradao. Najvece gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (...)
Kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja padahu Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hronicare i istoricare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom pomoci. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slicno Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit - kaže on - nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bi se moglo misliti, vec efikasnošcu oružja (vailance darmes) i cvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu znacio kraj državne samostalnosti i pocetak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim misticnim, ili racionalnim razlozima za objašnjenje te velike narodne nesrece. Srbi su tražili ocigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa cije su se posledice sve jace osecale.

Pecki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeden zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom. Studenicki i Cetinjski tekst tvrdi vec odredeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva. U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih ceta, ali su te reci ubacene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.
Konstantin Janicar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junacki, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena. Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca - Dragoslava Probišica ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci. Crijevic zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripešic na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.
Nema osnova tvrdnji da je Kosovski boj izgubljen zbog izdaje Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim Probišicem Dukinog prevodioca i njegovom hipoteticnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Brankovic, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarica nema više sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sacuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovica i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstven dram.

Srpsko Nasledje Petar Tomac

Ovoj prici mozda i nije mesto ovde, ali...


Presađeno srce zapamtilo Kosovo




Piše Spomenka Milić
Tematika stvaralaštva Veselina Dželetovića Pavlova najčešće je ljubavna ili vezana za zavičajno Kosovo (Dželetović je živeo u Prištini do 1974, ali svojim zavičajem smatra selo Suvi Do kod Lipljana, odakle su mu roditelji). Roman “Čuvari zavičaja” govori o genezi sukoba Srba i Albanaca, a “Poslednji srpski car Jovan Nenad” prva je knjiga zapisa o ovom vladaru (autor s ponosom ističe da su recenzenti bili istoričari Jovan Pejin i Vasilije Krestić). A roman koji je u pripremi takođe je vezan za Kosovo, međutim, tematika je nesvakidašnja, a događaji, kako objašnjava autori – istiniti. Radni naslov je “Srpsko srce Johanovo”, a delo će biti objavljeno najkasnije do oktobra.
- Roman je nastao iz poeme u kojoj sam obradio istinit događaj koji se zbio u jednom selu na Kosmetu. Sve je istinito u tom romanu, osim imena ljudi, a i neke lokacije su promenjene.
U pitanju je fascinantna priča: nemačkom industrijalcu, aristokrati, igrom slučaja transplantirano je srce Jovana, Srbina sa Kosova, a zajedno sa srcem – došla su i sećanja... Dželetović ističe da je neka imena promenio ponajviše da Jovanov sin ne bi dalje bio “uvučen” u priču jer je ionako previše propatio:
- Njegovog oca su kidnapovali i ubili, babu i dedu su premlatili na smrt i bacili u kanal. Majku su silovali i ona se ubila jer nije mogla da izdrži tu sramotu.

GOSPODIN NA RAZVALINAMA GROBLJA
Johana je Dželetović upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, i tako saznao za neverovatnu priču:
- Odneo sam humanitarnu pomoć u vidu knjiga i tada čuo da je supruga mog prijatelja, koji je kidnapovan nekoliko godina ranije – izvršila samoubistvo, pošto su je silovali Šiptari. Bilo nas je svega desetak na sahrani – a na groblju su bile polomljene mermerne ploče, razbacane krstače... Iznenadilo me je prisustvo čoveka iz čije se pojave i držanja videlo da je gospodin i koji je bio u pratnji jednog narednika KFOR-a. Kada smo pošli s groblja ka kući u kojoj je daću pripremio brat pokojne Marije, i taj gospodin krenuo je s nama. Ušli smo u dvorište i Milan, Jovanov i Marijin sin, odmah je pritrčao neznancu, obgrlio ga rukama oko noge, a Johan ga je podigao s toliko ljubavi da je to neopisivo. Iznenadio sam se i pitao ujaka ko je i šta je taj čovek. Milanov ujak Vukašin ispričao mi je neverovatnu priču – da se u Nemcu nalazi Jovanovo srce.
A evo šta su Johan i Vukašin ispričali Veselinu:
- Johan je saznao da mu ostaje svega dva-tri meseca života, a pošto je bio pri kraju spiska za transplantaciju srca i nije bilo šanse da ga dobije na vreme, krenuo je sa svojim prijateljem Hansom u provod, ne bi li preostalo vreme proveo nezaboravno. Prva destinacija bio im je Rim, gde su doleteli privatnim avionom i odseli u najskupljem apartmanu. Izlazak u diskoteku završio se tako što su ih otela dvojica Šiptara, maskirana u transvestite.
Nemci su se probudili vezani u jednom podrumu, a otmičari su saopštili Johanu da će njegov otkup koštati – pet miliona evra. Industrijalac je predložio da Hansu dopuste da ode u Nemačku, a kad se bude javio sa sigurnog – on će mu dati dalja uputstva kako da novac bude prebačen na račune kriminalaca.
Međutim, kada se Hans javio, Johan mu je rekao da ne šalje otkup, već da obavesti policiju jer će on ionako uskoro umreti, a otmičarima je, dakle, bezvredan. Međutim, dobio je odgovor koji ga je zaprepastio: “Niste, gospodine, bezvredni, vrede vaša pluća, vaša jetra, vaše srce”, na šta se ovaj naježio jer tako nešto nije očekivao. Ispostavilo se da se radi o trgovcima organima. Ubrzo su ga odveli u operacionu salu i presadili mu srce, rekavši da otkup sada više ne košta pet miliona evra, već – pet miliona plus 120 hiljada, kolika je cena operacije.

TRAGOM SNOVA
Oporavak je usledio – priča Dželetović – na jednom brodu u Italiji, odakle je Johan video i ljude koji su se slobodno šetali po donjoj palubi u bolničkim mantilima, iz čega je zaključio da se radi o onima koji su jednostavno – platili operaciju “na crno”:
- Kad se vratio u Nemačku, platio je otkup i otišao kod svojih lekara koji su rekli da je operacija izvanredno obavljena. Ali, tu priča tek počinje... Nakon izvesnog vremena, počeo je da sanja, a u san ga je uvek uvodilo crkveno zvono. Taj zvuk doveo ga je do jednog dvorišta, gde je video zgrade i dva psa kako laju, ali još nije video ljude. Nakon nekoliko dana, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči. Ti snovi su mu neko vreme davali pozitivnu energiju, a onda su, posle mesec-dva, postali – noćne more. Sanjao je kako ga vode vezanog u koloni, sa još četvoricom Srba i jednim Albancem, Azemom koji nije bio pristalica Republike Kosovo. Sa svima je razgovarao u snu i razumeo srpski jezik.
Kako objašnjava Dželetović, Johan je tragom svojih snova otišao na Kosovo. S obzirom da nije znao gde se zbivaju njegovi snovi, uspeo je da locira dešavanje na osnovu pojave nemačkih vojnika (Nemci su bili samo na Kosovu). Deo priče čuo je od Vukašina, a deo – od Johana čije je reči prevodio pomenuti nemački narednik koji je dobro govorio srpski.
Uglavnom, nešto je Johana “teralo” da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan “operisan”, odnosno – vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.
- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj “žutoj kući” koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo “kuća”. Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine...
A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima... Tek kada se to desilo, Jovan je “napustio” Johana i prestao je da mu komanduje. A otmičari su kažnjeni, ali ne legalnim putem, već tako što ih je dovitljivi Nemac okrenuo jedne protiv drugih, ali to je već druga priča.
Kako Dželatović objašnjava ove neobične događaje?
- Ne znam ni sam da li je u pitanju genetika ili snaga Jovanovog karaktera. Čudna je to priča...

Kosovo ili – kradljivci istorije



Piše prof. dr Slobodan Branković

Politika je dovela Kosovo u žižu svetske javnosti. Na koliko jezika i na koji sve način se predstavlja u svetu istina o Kosovu?
Političke odluke najmoćnijih nailaze na kritiku odvažnih, kompetentnih, koji, kao što je Ričard Bens, pišu Odbranu istorije (koja je, po Agneš Heler, prošlo-sadašnje-buduće, in continium).
Ako je Kosovo svetska tema, njen sadržaj je kultura, kultura bez granica, koje nikad nisu postojale tamo gde je njeno nasleđe.
Veliki događaji inspirišu maštare na fascinantna kazivanja, naročito u nedostatku primarnih izvora, kakav je slučaj s Kosovskom bitkom na Vidovdan, 28. (odnosno 15) juna 1389. godine. Nauka o istoriji je došla do saznanja koliko je to moguće na osnovu malog broja izvora. Akademik Sima Ćirković je ispisao zlatne stranice istorije srpskog naroda među narodima Evrope, koje su prevedene na svetske i druge jezike. Naučno saznanje nije dovoljno?
Vremenom se uvećavao broj legendi, mitova... kulturno nasleđe je predstavljalo milenijumski interkulturni izazov.
Šta je neosporno?
Vrednost kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji (metoh-crkvena zemlja). Spomenici koji su uvršteni u svetsku kulturnu baštinu. Smisao obeležavanja Vidovdana kao velikog datuma u srpskoj i evropskoj istoriji. Evo i ovog Vidovdana, 1389-2009.

SMISAO VIDOVDANA
Vidovan, šta je, svaki Srbin zna - napisao je u svoje vreme Sima Milutinović Sarajlija u svojoj čuvenoj „Istoriji Srbije“. Od Vidovdana 1389. godine, kada je bila bitka na Kosovu polju, svet zna da istorija i mit idu zajedno u pesmi naroda, malog po broju, velikog po duhu i pojedincima, koju Gete stavi uz Pesmu nad pesmama.
Srpski branioci Dušanovog carstva na evropskom parčetu prostora ustali su iz kolevke hrišćanske civilizacije protiv moćnijeg osvajača, Murata, iz islamaske civilizacije. Lazarov poziv odjeknuo je Kosovom, ptičjom ravnicom.
Za krst časni i slobodu zlatnu!
Od tada ne prestaje!
Ko je vera a ko nevera...
Uzvik iz epske poezije, koji je postao merilo moralnosti, smisla časnog življenja i samoopstajanja na strašnom mestu i u strašno milenijumsko vreme.
Sila osvajača nadvisila je odazvane, koji su iz zemnog prešli na nebesko carstvo. Zvona, među drugim, i crkve Notrdam, oglasila su istinu o slobodi, kosovski zavet.

CVETNO DOBA
Svet zna.
U srednjovekovno vreme kritički je sagledavan srpski doprinos razvoju civilizacije na evropskom tlu.
Selia Houksvort je zaključila da srpski učinak predstavlja vrh srednjovekovne civilizacije u tadašnjoj Evropi.
Među naučnim istraživačima, najboljim poznavaocima ovog perioda, kulture i umetnosti, vrednovanje srpske kulture je označeno kao cvetno doba.
Crkve, manastiri, freske, ikone... zadužbine... kazuju jednostavno o višem redu, moralnom i estetskom, božanskom... objašnjava Iv Bonfoa i zaključuje da nema ništa dovršenije, u duhovnom pogledu uobličenije od tog izmučenog svetilišta u brdima Srbije...
Takvu lepotu linija i prozirnosti boje nećemo naći nigde u slikarstvu italijanske renesanse.
Pred Gračanicom, remek-delom intelektualne istančanosti, Rebeka Vest je otkrila trag blagostanja koje se može susresti u Africi, Aziji ili Americi, koje imaju svoje piramide i memorijale Ankgor-Vat i Inke, ali u Evropi nismo navikli na tako nešto.
Luj Breje divi se Gračanici koja nadvišava granice vizantijske umetnosti.
Sesil Stjuart smatra da od nje nema većeg čuda srpske vizantijske arhitekture, na mestu gde je, po legendi, knez Lazar održao svetu večeru, noć uoči bitke na Kosovu polju. Miloš Obilić je, kako opeva pesma, otklonio i pomisao na izdaju, zaklinjajući se čašću da će pokazati na bojnom polju svoje junaštvo.
Jakob Grim je za srpsko narodno pesništvo o Kosovskoj epopeji rekao da nema boljeg u svojoj vrsti od kako je čovek propevao.
Tomas Gof je, na osnovu srpskog epa, označenog kao delom umetničkog genija, napisao pozorišni komad, koji je igran 1619. godine na čuvenim oksfordskim daskama.
Dejvid Tolbot Rajs je slike unutar Sopoćana ubrojio u najkrasnije koje je iznedrilo srednjovekovno vreme. Dar budućnosti koja je ovde davno počela.

SRPSKI DAN
U SAD-eu je 28. jun – Vidovdan, obeležavan kao praznik i slavljen kao Srpski dan –Kosovo day. Na jednom od značajnih skupova, u vreme Prvog svetskog rata, prisustvovao je i Teodor Ruzvelt...
Vidovdanski pozdrav, čuvenog profesora Kolumbije univerziteta, Mihajla Pupina Idvorskog, predsednika najvećeg naučnog udruženja i čelnika Sloge (američke organizacije od 14.000 članova mahom srpskog porekla i velikog broja iskrenih simpatizera različitih kultura) simbolizovao je spontano oduševljenje velikog broja slavljenika u Njujorku, Čikagu, Pitsburgu, Klivlendu, Bjutu, San Francisku, u Alaski, Arizoni, Nju Meksiku, Kanadi i u svim drugim gradovima i krajevima širom Amerike i sveta.
U nastupu umetnika uzvišen je etički smisao kosovskog čina u prikazivanju susreta i sukoba pripadnika evropske i islamske civilizacije... na grumenu svete srpske zemlje, kako su egzaltirani izveštači obaveštavali svetsku javnost... (o tome više u mom rukopisu u pripremi za štampu pod naslovom „Istorija kulture Srbije“)

ALBANSKI TALAS ZATIRANJA...
Za razliku od onih albanskih kritičara koji su dovodili u pitanje srpski kreativni kulturni identitet na Kosovu i Metohiji, albanski rušitelji su ga prepoznali bez dvojbe.
Oslepljeni likovi rušenja srpskih darova civilizacijskoj riznici i zatiranje korena srpskog kulturnog identiteta, tragovi su ne sasvim iščezlog varvarstva.
Opstaju li danas na kosovskometohijskom tlu otkrića iz praistorijskog perioda, antičkog, srednjovekovnog, modernog i postmodernog doba?
Ko se seća Stare Srbije?
Čemu talas zatiranja srpskog nasleđa, duhovni genocid, kulturcid-kao 17. marta 2004. godine, označen i kao Martovske ide Velikoalbanaca?

... I PRISVAJANJA SRPSKOG KULTURNOG NASLEĐA
U pokušaju da se ospori srpski koren identiteta na Kosovu i Metohiji, albanski tvoritelji sopstvenog identiteta (jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova - kao države jedinstvenog slučaja?) preinačuju istorijske činjenice, naučna saznanja, tragove i ostatke kulture, kulturno nasleđe i mitove iz istorijske svesti, ne samo srpskog naroda, nego i iz bisaga multicivilizacijskog sveta (Aleksandar Veliki).
U pitanju su slojevi, posebno srpskog i osmanskog nasleđa iz vremena polamilenijumske vladavine islamske nad evropskom civilizacijom!
Šta je i kako opstalo od svega što čini koren srpskog kulturnog identiteta u kolevci evropske(hrišćanske) civilizacije?
Savremeno doba ima manje milosti prema znamenjima koja su izronila ispod pretećih talasa islamske civilizacije?
Kosovo i Metohija nije zaravnjen prostor mačem i bombama i pretpočinjen novim vlasnicima kao naslednicima raritetnog kulturnog nasleđa. Medaljoni srpske kulture iskristalisani su tokom vekova tako dugo tragično smenjivanog rata i mira. Prošlost je oživljavana i pretvarana u običaje i praznovanja značajnih datuma iz kalendara kulturne istorije Evrope i Srbije.
Na više od dvadeset jezika su se sporazumevali idealisti iz sveta na srpskoj zemlji u vreme Velike istočne krize, kada su dobrovoljci, prvi put posle Kosovske bitke, kročili na Kosovo polje i pričestili se u Gračanici.
Bilo je to prelomno moderno vreme kada je na Berlinskom kongresu, 1878. godine, Srbija međunarodno priznata za nezavisnu državu, vrativši se, sa svojim očuvanim korenom kulturnog identiteta, u okvire evropske zajednice i kulturne baštine.
Tomaš Masarik, prijatelj srpskog naroda, opisao je kako nikada ranije nije osetio šta je narodna svest kao u trenucima priče ranjenog srpskog kapetana iz vremena balkanskog rata: šta se dogodilo kada je srpski oficir svojim vojnicima iz desetkovanog puka pokazao rukom i rekao: „Braćo, tamo je Kosovo!“
„Vojnici su išli brzo, tako da smo stigli brzo. Idem prvi i- najedanput opazim da puk iza mene korača tiho, okrenem se, i gle: svi vojnici idu na prstima, kao da se boje da nekog ne probude! I na jedan mah, red za redom, svi padaju na zemlju, plaču i ljube je kličući: Kosovo, Kosovo!...“
Čemu duhovni kriminal u komunikacijsko-informatičkoj eri?
Falsifikovanje istorije seže do pokušaja prištinskog dnevnog lista „Epoka i re“ da uveri kako je porodica Nemanjić, u stvari, porodica „Nemani, albanskog porekla, a da je srpska kvaziistorija kasnije ovu dinastiju pripisala sebi“!
Turistička publikacija na engleskom jeziku, s grbom UMNIK-a, od strane albanskih promotora s Kosova i Metohije predstavila je srpske manastire kao kulturna dobra Albanaca iz doba Vizantije!
U brošuri „Spomenici Kosova“, štampane u vreme kada je ministar kulture Kosova bio Astrit Haracije, nijednom rečju nisu pomenuti Srbi! Srpski manastiri i crkve na fotografijama su prezentirani i kao spomenici „vizantijsko-kosovskog stila“, u kojima su se molili „kosovsko-albanski hrišćani“!
Nova stranica istorije(?!) albanskih falsifikatora otkriva kako je „Manastir Dečani gradilo albansko pleme Gasi“, a poštanska markica dokumentuje da je to albanski manastir, bez pomena Stefana Dečanskog!
Albanski istraživači otkrivaju kako su „Srpske crkve građene na temeljima albanskih crkava“...?
Čemu preimenovanja (preuzimanja, krađe...?) kao, na primer, Prizrena u Prezreni?
Ljudi u Amazoniji su pred kraj života menjali imena misleći da ih smrt tako neće naći!
Svetlost pomena i nade vidovdanski opominje Platonovom mišlju da su samo mrtvi videli kraj rata!
Ne dirajte mrtve!
Na oksfordskoj sceni, 1619. godine, Tomas Gof je oživeo vreme srpskog kosovskog podvižništva, stihovima:
Mrtve koje ni zemlja ne prima/ pokriva nebo - tamo mesta ima.

DUHOVNI KRIMINAL
Istorija civilizacije pokazuje da države počivaju na osnivačkim mitovima. Albansko proglašenje nezavisnog Kosova (17. februara 2008) suočava se s dvostrukim izazovom:
I) nepostojećim osnovama jednostranog proglašenja „države posebnog slučaja“ i
II) temeljima srpske države kao pojave dugog trajanja.
Kako prevazići ono što svet zna i beleži svetska istorija kulture i civilizacije zarad nacionalnog i političkog interesa promovisanja albanskog Kosova kao nove države na mapi Evrope na mestu na kome je milenijumski postojala srpska država, i to u delikatnom trenutku očekivanja glasa međunarodnog suda o spornoj jednostranoj odluci?
Iz ranijih mitoloških pobuda i prekrajanja istorije, preuzeta je srpska mitološka matrica i na njoj osmišljen albanski mit o Albanskom Kosovu, Albanskom Milošu Obiliću...
Najavljena je knjiga „Bitka za Kosovo, 1389: albanski mit“, dr Ane Di Ljeljo, u izdanju poznatog izdavača „ Palgrejv Makmilan“. U kreativno intrigantnom opisu izdavača, javnost se upućuje na „fantastičnu priču o Muratovom napadu na Kosovo i o ubistvu Murata koje je izvršio Millosh Kopiliq“(Miloš Obilić).
Prevodilac knjige je albanolog Robert Elsi.
Iz sadržaja knjige, objavljenog na internetu, navedena su poglavlja knjige:
„Bio jednom sultan Murat...“, „Istorijski zapisi: albanski protagonisti u hrišćanskom kampu“, „ Miloš obilić protiv Miloša Kopilika“, Albanske varijante pesama o Boju na kosovu“ i „Izbor pesama o boju na kosovu na albanskom jeziku, koje su pevane i snimane između 1923. i 1998. godine“.
Izdavač smatra da je „Bitka za Kosovo“ važna knjiga koja pomaže da razumemo prošlost, sadašnjost i budućnost ove kompleksne balkanske nacije, uz šire sagledavanje pitanja kao što su nacionalno sećanje i identitet.
Igra identitetom kradljivaca istorije nosi rizike dalekosežnih i višestrukih posledica.

IMPERATIV
Očuvanje i zaštita kulturnog nasleđa zahteva dugoročnu politiku, strategiju, koordiniranu akciju, sistem Srbije i dijaspore kao deo svetskog kulturnog sistema.
Prioritetni zadaci mogu se razumeti u okviru:
kritičke identifikacije kulturnog nasleđa na interkontinentalnom prostoru;
izrade mape kulturnog nasleđa;
univerzalizacije srpske kulture;
afirmisanja vrednosti srpskog kulturnog nasleđa;
podizanja svesti o kulturnom nasleđu kao izvoru inspiracije u kreiranju kvalitetnijeg života svakodnevnih ljudi;
osmišljavanja projekata i realizacije programa odbrane srpske istorije i kulture na Kosovu i Metohiji, u kolevci Evropske civilizacije,
kao i na drugim područjima na kojima se ugrožava kulturna baština na različite načine, od manipulacija do nasilja i ekstremnih oblika kulturcida, i to:
rušenjem i uništavanjem crkava, manastira, grobalja, spomenika... zatiranjem duhovnosti,
raritetnih izvora, umetničkih ostvarenja, dela iz različitih oblasti stvaralaštva, znamenitih objekata, prevrednovanjem događaja, preinačavanjem porekla i smisla materijalnih ostataka srpske kulture, krađom autorstva, preimenovanjima, prisvajanjem svetskih velikana srpskog porekla - Tesle, Andrića...
potiskivanjem običaja na dno zaborava - poput nekadašnjeg obeležavanja 28. juna kao Srpskog dana -Vidovdana - Kosovo day u SAD-u ...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Žalopojka sa Kamen-grada



Piše Živan J. Grujičić

Nedugo posle Kosovske bitke i prihvatanja vazalstva mladog kneza Stefana i brata mu Vuka, kada su u srpske gradove i tvrđave počeli da pristižu turski odredi sultana Bajazita, na scenu su stupili preživeli ratnici i vitezovi kneza Lazara na koje beše, bar kako se mislilo na dvoru u Kruševcu, uveliko pao plašt zaborava.
Kako potvrđuje jedno pismo Nerija Aćajuolija iz Korinta od 20. novembra 1391. (mletački arhiv – prevod Jovana Radonjića), “iz početka su smioni vitezi časno izginulog cara Lazara vojevali pojedince, đe na Turke, đe na gardu kneza-vazalčića, dok se ne sjediniše pod zastavama starog vojvode Borovine i vojvode Prijezde od Stalaća”. Drugi pisani izvor iz 1392, po svoj prilici Konstantina Balšića, potvrđuje kako je Bajazit jednom prilikom posavetovao kneza Stefana, rekavši: “Okuj i pogubi sve očeve viteze i velmože, a na njihovo mesto postavi one za koje znaš, da bi imao moju milost i mir u državi”.
Treći pisani izvor, Stefanovog biografa Konstantina Filozofa, kaže: “Posle uspeha u Grčkoj, krenuo je Bajazit na sever. Još te jeseni pođe on protiv vlaškoga vojvode Jovana Mirče, koji beše držao istočnu Bugarsku, Dobrudže i Silstriju, i provaljivao odande u tursku oblast. Bajazita je pratio kralj Marko Mrnjančević, Konstantin i knez Stefan Lazarević. Vojska pređe Dunav kod Nikopolja, te u vlaškim šumama izvojeva krvavu pobedu (po srpskim letopisima, 10. oktobra 1394). U ratnoj vrevi padoše pod rumunskim strelama, pored nekoliko turskih velikaša, i kralj Marko i Konstantin. Srpski kneževi su bez volje i silom morali ići u ove pohode. Blaženi Marko rekao je Konstantinu pred samu bitku: “Molim Boga da bude na pomoći hrišćanima, pa ma ja prvi poginuo u ovom boju”. Kralj Marko, za razliku od kneza Stefana koji držao veru u Turčina, teško je podnosio svoju zlu sudbu što kao turski vazal mora da vojuje protiv svoje hrišćanske braće. Želeo je pošto-poto smrt od hrišćanske ruke, pred boj karajući kneza Stefana “što po Srbiji robi i ubija kosovske viteze vrlog mu oca Lazara”. Ovaj izvor Konstantina Filozofa o kralju Marku mnogo se razlikuje od veselog i bezbrižnog Marka iz srpskih narodnih pesama i ukazuje na onog smernog i pobožnog, potpuno istinskog istorijskog kralja Marka. Ovaj Konstantinov izvor, takođe govori i o istinskom knezu Stefanu, koga kralj Marko prekoreva što po Srbiji ubija vitezove svoga oca Lazara. Dakle, samo ovi pisani izvori, da ne citiramo druge, dovoljno ukazuju na podaništvo kneza Stefana sultanu Bajazitu i na svu bezočnu brutalnost kojom se obračunavao sa pobunjenim vitezovima svoga oca.

Dve Srbije
Kako nas i pisani i usmeni izvori jasno obaveštavaju o dramatičnim sukobima između kneza-vazala i preživelih kosovskih vitezova, Perjanika, više je nego očigledno da je ondašnja Srbija bile podeljena na dve Srbije. Jedna je bila ona kneza Stefana, koja se svim silama trudila da opravda svoje vazalstvo i podaništvo turskom sultanu, druga je Srbija bila vitezova Perjanika, koja se pod neravnopravnim uslovima borila za slobodu svoga naroda, odnosno protiv kneževih gardista i turskih vergijaša.
Ovo što sledi samo je još jedno iz niza usmenih kazivanja koja pronalazimo u riznicama naših praotaca, vezano za tužne i sramne godine vazalne vladavine kneza Stefana. Dabome, što moram napomenuti, ovo se ne odnosi na docnije godine despotske vladavine sina Lazarevog kada je, otresavši se, napokon, turskog vazalstva, donekle podigao Srbiju na noge, i kao vladar i kao znamenit srednjovekovni poeta. Međutim, kako navodi njegov hroničar Konstantin Filozof, “despot se nerado sećao tužnih i sramnih godina služenja turskom sultanu, i život svoj okončavši od senki Perjanika Svetoga Velikomučenika Lazara”.
Po pogibiji starog viteza Borovine Vukašinovića i Prijezde od grada Stalaća, Perjanica nad Perjanicima Smrti, nemajući nikakvih izgleda da skinu s prestola kneza-vazala i potisnu Turke iz Srbije, preživeli vitezovi kneza Lazara dokopali su se planina i prešli iz Srbije u severozapadne oblasti Mačvanske banovine. Namera im je bila, pošto su se zakleli da će se boriti do smrti za slobodu otačestva, da za sobom povuku odrede Stefanovih gardista i Turaka, ubeđeni da će se u Mačvi, gde su stoprocentno svi Srbi bili njihove pristalice, lakše obračunati sa združenim neprijateljem - ili časno poginuti daleko od Srbije koja nije više bila njihova Srbija. Da su i oni verovali u onu nebesku Srbiju u koju je verovao Sveti Knez i braća im izginula na Kosovu, svedoči i ovaj pisani izvor iz mletačkog izveštaja, koji je preveo profesor Andre Stevanović 1914. godine: “Sin Lazarev, kano i njegovi novi velmoži, beše držao veru u Srbiju unutar Osmanskog carstva, dok u samostalnu i slobodnu zemlju Srbiju, Lazarevi nebesnu Srbiju, beše još verovali vitezovi povratnici s Kosova polja, umirući zbog sna koji nije mogao biti dosanjan, ali je bio vredan umiranja'”.

Jasmina i Crni vitez
“'Jasmina, kći vlastelina Slaviše od Nemić-grada”, kako vele gorštaci sa Orovačkih planina, na čijim se jugozapadnim prisojima i nalaze razvaline tog srednjovekovnog grada, stupila je u njihove redove. Otac joj beše postradao na Kosovu, što dovoljno govori o razlogu takvog njenog postupka.
Jedne poznojesenje večeri s kraja novembra, dok je večerala sa dvoranima u trpezariji, trgao ju je rezak zvuk trube i povik stražara na kuli ponad gradske kapije. Mirno je ustala, sa klina na zidu skinula teški ogrtač od crnog pliša i podignute glave užurbanim koracima napustila odaju, uzgred dobacivši dvoranima da ostanu gde jesu. Taman što je izašla u predvorje okruženo visokim bedemima i kulama, niz stepenice strča do zuba naoružan stražar, i uzbuđeno reče: “Verovali ili ne, gospo, ispred kapije je Crni vitez od Kamen-grada! Traži da ga pustimo unutra! Veli, mora s vama da razgovara!”
“Čujem da s polja rže više konja… ko je još s njim?”, mirno će Jasmina, pocrvenevši naglo i ljutito napućivši usnice; smrtno je volela tog tajnovitog i siromašnog viteza od Kamen-grada, kao i on nju, ali joj njena nadmoć u bogatstvu i bahato gospodsko držanje nisu dozvoljavali da s njim ima bilo šta, a kamo li da ljubavi.
“Ne znam, gospo! Ima ih više! Svi jašu na crnim đogatima! Od glave do pete su u crnim odeždama od čoje, sem sjajnih pancira koje preko odežde nose! I ogrtači su im crni, sa kapuljačama odzada! Svi nose sjajne kacige, sa po dva sokolova krila sa strane! Vitezovi su, vidi se! Sem Crnog viteza, nijednog drugog ne poznajem!”
“'Dobro de, pusti ih u grad, Jovane!”
Jasmina skrsti ruke na grudi, dok dvojica stražara otrčaše i izvukoše palije, gurajući tešku hrastovu kapiju okovanu velikim gvozdenim čavlima. Za one koji su joj napokon došli, znala je da su joj morali doći, čudeći se da nisu i pre.
Kada desetina vitezova ujaši u pokaldrmljeno predvorje i sjaši kao jedan, sluge odnekuda istrčaše, prihvatiše umorne đogate i odvedoše kroz drugu kapiju u staju iza grada. Crni vitez skide kacigu i stavi pod levu mišku, obraćajući se tiho mladoj gospodarici Nemić-grada:
“Ti, Jasmina, bogata si i prebogata. Zlato i druge dragocenosti, koje si nasledila od pokojnog oca Slaviše, moga pobratima kojeg proždera sumrak onog Vidovog dana na Kosovu, stavićeš u korpe i uz pratnju napustiti Nemić. Tvoji vojnici, dvorani, takođe idu sa tobom u Kamen-grad. Oni dolaze, Jasmina! Gardisti kneza-vazala i turski janičari sačinili su pokolj sebara, naših pristalica u Kolubarju. Sada su već u Podgorju, i opseli su starostavni grad Vagan na Jadru. Naš pobratim Borko tamo će ih namučiti i zadržati, ali ne zadugo. Onda će udariti na grad Mazu, na planini Mazi, gde će se do poslednjeg ratnika boriti gospodarica grada, Plava Ruža. Čula si za nju? Ta plavokosa ratnica bila je s nama, Perjanicima…na Kosovu onoga neprolaznoga dana! Strah me je da će postradati sve gradine Perjanika u Mačvi! Ali, ako nam se to i desi… budi sigurna da će poslednji pasti Kamen-grad ponad kanjona Ljuboviđe”.
“'Kako to misliš?!”, planu mlada gospa sa Nemića, dodajući: “Tebi da poverim svoje zlato i sopstveni život, ne pada mi na pamet! Kada si sa mojim ocem otišao put Kosova polja, nisi došao da mi kažeš da odlaziš! Otišao si bez pozdrava… a tamo si mogao poginuti, baš kao moj otac i vitez Mitar od Velež-grada na Medvedniku! Samo misliš na rat!”
Nešto kasnije, kada već tamna noć beše ovladala nad Kulama Nemić-grada, dok su vitezovi jeli i pili vino u trpezariji, Crni vitez obljubi Jasminu u potaji njenih odaja. Oko ponoći, kolona vitezova sa mladom Jasminom i poslugom koja je klimala u pozadini vodeći tovarne konje, izjaši iz Nemić-grada i kroz gustu maglu izgubi se drumom preko planina.
Drugi dan po dolasku u Kamen-grad, smešten na zaravni visoke i nepristupačne stene na obodu dubokog kanjona Ljuboviđe, Crni vitez i gospa Jasmina venčali su se u gradskoj crkvi u prisustvu brojnih monaha iz Podrinja. Tri dana su pristigli vitezovi iz Moravske Srbije jeli i pili sa vitezovima iz Kamen-grada, nazdravljali mladencima, dok pod grad ne dopadoše glasonoše i podviknuše Crnom vitezu da združeni odredi gardista i janičara dolaze.
Bez žurbe i straha, Kamen-grad su odmah napustili svi dvorani i sklonili se u skrovite vrtače Orovačkih planina. Sve zlato mlade gospodarice Kamen-grada i grada Nemića spakovano je u olovne škrinje i pohranjeno u jednoj dubokoj i tajnovitoj pećini nedaleko.

Plavokosa ratnica
Trećeg dana potom, uoči Svetog Nikole, krsne slave Crnog viteza i gospe Jasmine, oko hiljadu do zuba naoružanih konjanika našlo se pod zidinama grada. Združene odrede srpskih gardista i turskih janičara predvodio je inače ozloglašeni Jigit-paša, Stefanov lični prijatelj i potčinjeni zapovednik. Jigit-paša je te iste jeseni, kada su Perjanici Svetoga Lazara opseli i zauzeli gradove Ostrovicu i Stražu na Rudniku, mučki i sa leđa zgodio i ubio hrabroga viteza Sandalja od grada Nadstenja, zbog čega je on posebno bio na meti Lazarevih Perjanika.
Već sutradan, konjica gardista i janičara stala je izbacivati plamteće strele na posadu grada, a zatim grunula na juriš ka gradskoj kapiji, suludo ginući i strpoštavajući se uz užasnu vrisku u okolne ambise dubokog kanjona reke Ljuboviđe. Brojni strelci sa bedema i visokih kula skidali su već usplahirene i pomamljene konjanike neprijatelja kao čistu metu. Trećeg dana opsadnog stanja, videći da Stefanovi gardisti bezvoljno kidišu na gradske zidine, a da su brojni pobegli u gudure planina, Crni vitez se popne na ponajvišu kulu i grleno podvikne: “Braćo Srbi, gardo Stefana vazalčića, odstupi i beži nazad! Ako ne smete da priđete nama, izvlačite se i spašavajte ruse glave! Poslušajte me, da međusobno ne prolivamo krv… Srpsku krv!” Dabome, pošto već beše pao i sneg a hladnoća postala nepodnošljiva, obraćanje Crnog viteza je upalilo. Gde grupno, gde pojedinačno, gardisti su okretali leđa janičarima i napuštali poprište boja. Istog dana pred mrak, na bregu sa zapadne strane grada iznikla je oveća grupa konjanika u crnim ogrtačima, predvođena vitkom i stasitom plavušom od glave do pete u crnoj boks koži, koja je upravo natezala tetivu samostrela. Kada je naglo otpustila tetivu, šiljak pernate strele siknuo je vazduhom kao zmija, nakon čega se dole pod gradom Jigit-paša trže na konju kao da ga ugrizao poskok i naglavce sruči iz sedla.
“Plava Ružo!”, usledi povik vitezova sa bedema i kula Kamen-grada, jekom se raznoseći po vrzinama planine, dugo odjekujući i po uvalama i zatonima kanjona reke Ljuboviđe. U punom galopu, čemu se niko sa Kamen-grada nije nadao, pojaviše se brojni odredi ratnika od Podgorja. Predvođeni Borkom sa Vagan-grada na Jadru, udariše Turcima s leđa, na koje već beše kao povodanj grunula konjica Plave Ruže od gradine na Mazi, praveći kasapnicu. Uto kroz kapiju izjuri i Crni vitez sa konjicom, pridružujući se jezivom pokolju koji je do pred mrak trajao na polju ispod grada. Do dugo u noć vitezovi su, potpomognuti sebrima iz planinskih naseobina, gonili i vijali sluđene i zalutale Turke po kanjonu Ljuboviđe, ubijajući ih nemilice sekirama, bradvama i džilitima. Te noći na kulama Kamen-grada planuše vatre i ispočetka se začu tiha i tugaljiva pesma mlade ratnice, Plave Ruže od Podgorja, koja je opevala slavnu pogibiju na Kosovu polju. Žalovitu pesmu prihvatiše brojni vitezovi poređani na bedemima grada, odakle se ona razleže planinama i dubodolinama ojađene i oskrnavljene zemlje srpske, zarivši se u svenarodnu svest za sva vremena.
Nedugo zatim knez Stefan je morao po pozivu Bajazita da po najvećoj ciči zimi i snegu ode sa pratnjom u carsku Brusu i objasni sultanu pogibiju Jigit-paše i pet stotina janičara, a da svoje mrtve gardiste nije ni spomenuo. Dabome, Bajazit je voleo Stefana kao svog sina i kao lojalnog vazala i zbog njegove sestre Olivere, opraštajući mu i najteža sagrešenja. Po povratku na dvor u Kruševcu, knez se zakleo s šakom na jevanđelju da će ubrzo uništiti sve očeve Perjanike Smrti, rekavši svojim velmožama: “Ona pesma sa kula Kamen-grada, zaklinjem vam se moji odani, biće i poslednja pesma ukletih očevih vitezova”.
Zaključujući ovo kazivanje, stari gorštaci mi rekoše kako “uoči svakog Svetog Nikole na Kamen-gradu planu vatre i razlegne se žalopojka Lazarevih vitezova, predvođena umilnim i opojnim glasom Plave Ruže”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kosovska legenda sa ukusom gorke istine



Piše Živan J. Grujičić


Kosovska bitka je zapisana i u Dubrovačkom letopisu, nastalom krajem XV veka. U njemu se, pored dana i godine kada se bitka odigrala beleži i dan na koji se odigrala. Pominje se Sveti Vid (Vidovdan) a i utorak se označava kao dan održavanja bitke. Veli se da su se sukobili Srbi i Turci. Srbe je predvodio Lazar, za koga se naznačava da je bio srpski car, a uz njega su bili Vuk Branković i Vlatko Vuković. Kaže se da je bitka bila strašna i da su u njoj ubijeni i car Murat i srpski car Lazar. Zanimljiva je tvrdnja Dubrovačkog letopisa da pobedu nisu zadobili ni Turci ni Srbi, iako je turske vojske bilo deset puta više.
Postoje i svedočanstva dvojice vizantijskih hroničara XV veka, Laonika Halkokondila i Jovana Duke. Laonik Halkokondil koji je tursku opasnost upoznao još kao mlad čovek kada je dva puta bio u zarobljeništvu Murata II, bio je i svedok pada Carigrada. Ne zna se pouzdano kada je rođen, ali je oko 1490. godine još bio u životu.

Dve verzije

U delu De rebus Turcius Halkokondil saopštava dve verzije kosovske bitke - grčku i tursku.
On navodi tursku verziju po kojoj je Murat uspešno vojevao protiv cara Lazara i naterao ovoga u bekstvo. Progoneći ga, naleteo je na jednoga Srbina koji potegne koplje i Murata ubi. Udarac kopljem bio je usmeren u trbuh. Halkokondil odmah navodi i grčku verziju. Po njoj Murat nije poginuo kada je bitka već bila rešena i dok je Lazara progonio, već je do pogibije došlo kada je on još sedeo na konju u bojnom redu. ”Nekakav vrlo plemenit vitez”, veli Halkokondil, “po imenu Miloš Kobilić, htede se izložiti borbi najlepšoj od sviju kakvih je igda bilo. Ako mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obećava da će naoružan otići Muratu kao prebegalac. Murat, verujući da mu ovaj kao prebegalac dolazi, zapovedi spahioglanima (telesnoj gardi) da mu odmah otvore prolaz i da kaže šta hoće. Kada je dopro blizu carevih vrata, napadne na cara koji je stajao u bojnom redu spreman za bitku. Dokopav, dakle, koplje, izvrši najlepše delo što mi znamo, lepše i junačkije od onoga koje je izvršio Ahilej nad Hektorom, sinom Prijamovim pod Agamnenonovom opsadom Troje. Po izvršenju najlepšeg dela na svetu i sam je među neprijateljima, hrabro boreći se mačem i kopljem, poginuo”.
Zapisi hroničara Jovana Duke potiču iz polovine XV veka, a njegova hronika verovatno je nastala poslednjih decenija toga veka. Posle pada Carigrada Duka se sklonio na ostrvo Mitilenu. Gospodar toga ostrva, Gateluzije, slao ga je nekoliko puta turskom sultanu u periodu između 1454. i 1462. godine. U svojoj hronici, po opšte prihvaćenom mišljenju, Jovan Duka se u velikoj meri poklapa sa svedočenjem Konstantina Filozofa. On konstatuje da je u velikoj borbi bilo nebrojeno mnoštvo mrtvih sa obe strane. Posebnu pažnju posvećuje Muratovoj smrti i kaže: “Tada se pribeglo jednom nečuvenom lukavstvu. Neki mladi vitez u posrebrenom napršnjaku iz redova Srba plemića, hrabar i lukav kao niko među tamošnjima – kako se ispostavilo – napustio je redove Hrišćana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao: “Želim da ga vidim i da mu kažem kako iz ove bitke da izađe kao pobednik”. Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat mu dade znak rukom da pristupi; mladi vitez mu priđe i nanese (caru) kratkim mačem smrtonosnu ranu u trbuh, posle čega su ga Muratovi stražari, iako se junački borio s njima, isekli u komade. Kada su Turci videli šta se dogodilo i kakva bi se nesreća zbila kada oni, što se pred njihovim očima odigralo, ne bi mogli da preovladaju, doneli su mudru odluku. Podigli su usred vojske jedan šator i u njega su uneli polumrtvog Murata”.

Za ljubav Hrista

Dubrovčanin ili Dalmatinac koji je krajem XV veka prevodio hroniku Jovana Duke na italijanski jezik – uneo je u svoj prevod bitne dopune Dukinog opisa kosovske bitke. Očigledno da je pritom koristio i brojna pisana svedočenja koja su mu tada mogla stajati na raspolaganju, kao i svakojaku živu usmenu narodnu tradiciju. On lokalizuje mesto odigravanja bitke bliže od Jovana Duke, napominjući da se Kosovo nalazi “ne daleko od grada po imenu Novo Brdo”, koji je dubrovačkim trgovcima u toku prve polovine XV veka, pa čak i nešto duže, značio izuzetno mnogo. Dukin italijanski prevodilac naglašava da je bosanski kralj Tvrtko poslao svoga nećaka, vojvodu Vlatka Vlađevića (Vukovića), “sa dvadeset hiljada hrabrih ratnika” u pomoć caru Lazaru. Prevodilac, tačnije priređivač, posebno naglašava Lazarevu nadahnutu i dirljivu besedu kojom je hrabrio svoje ratnike da se junački bore “i da osvete mrske uvrede i ogromne štete koje su im nanesene, i čak i da umru slavno za ljubav Hrista, našeg iskupitelja, za odbranu svoje drage domovine, sinova, roditelja, vere i presvetlog zakona jevanđeljskog pod znakom svetog krsta”.
Dukin italijanski prevodilac posebno opširno govori o odnosu Murata i Miloša Kobilića – Obilića (Milosh Cobilichio). Napominje da je Murat “pismima ili preko tajnih poklisara” pokušavao da obećanjima i poklonima pridobije Miloša za sebe. Prevodilac Duke kaže da je Miloš Lazarev kapetan i da je vaspostavljen u vojvodu istovremeno kada i Radič Postupović (u narodnim predanjima vojvoda Rađen ili Rađ od župe Radius u Mačvanskoj banovini). Po italijanskom prevodiocu, Miloš je važio za tako hrabrog i “srčanog čoveka, da ravnog tada nisu mogli na svetu naći”. Miloš je odlučio da se pretvara kako prihvata Muratov predlog, ali ne po svojoj sopstvenoj volji i želji, već uz saglasnost cara Lazara koji je pokušao da ga odvrati od takvog samoubilačkog čina, mada uzalud.
U ponedeljak, dan uoči bitke, Lazar je sazvao sve svoje velmože i vitezove i zapovedio da se nazdrave zdravice, “već prema običaju koji je vladao na njegovom dvoru”. Kad je došao red da nazdravi Milošu, Lazar zapovedi da se ovom vrlom vojvodi da veliki zlatni pehar pun vina. Međutim, zdravicu Lazar propraća čudnim tekstvom: “Najvrliji viteže, primi ovu zdravicu koju ti sa peharom namenjujem... zdravicu za moju ljubav. Ali mnogo me boli što sam čuo jednu lošu vest, da si se protiv svoga gospodara pobunio”. Prevodilac Jovana Duke na italijanski jezik navodi i Milošev odgovor Lazaru: “Moj gospodine i vladaru, hvala tebi velika na zdravici tvojoj i na zlatnom peharu koji meni dade. Ali mnogo me zabolelo što u moju veru posumnja. Sutra ujutro, ako Bog dadne da se moja misao ostvari, videće se da li sam veran ili neveran tvome gospodstvu”.


Potpuno poklapanje

Sledećeg dana u utorak i Vidov dan Miloš je, praveći se da je prebeglica iz srpskog tabora u turski, prešao reku koja deli dve vojske. Glasno je povikao i pozvao Murata na viđenje. Tucima reče da je on čovek koga Murat očekuje. Reče da donosi tajne poruke koje samo sultanu može reći. Miloša uvode u Muratov šator i pred sultana koji sedi zavaljen na minderu. Očekujući da mu Miloš priđe, sultan mu pruža nogu da je poljubi u znak pokornosti, a prema običajima svoga carstva. Miloš se razbesni, snažno povuče sultana za nogu, obali ga na minder, zabode mu kratak mač u pupak i raspori trbuh. Miloš koristi opštu zabunu koju je njegovo delo izazvalo među okupljenim Turcima i “probadajući sad jednog sad drugog kratkim mačem, uspeo je da stigne do svoga konja i da uvuče nogu u levu uzengiju”.
Međutim, tu ga sustignu janičari i, kako beleži Duka, “slavni vitez Hristov od bezbrojnih rana, zadobijenih od te pasje gomile, pogibe”.
U hrišćanskoj vojsci se nije dočulo ni za Miloševo junačko delo, niti za Muratovu smrt. Lazareve čete po redu stupaju u borbu. Prvi stupa bosanski vojvoda Vlatko Vlađević. Tada se bojištem pronose glasine da je jedan od Lazarevih kapetana, Dragoslav Probić ili Probišić, prebegao sa svojom vojskom Turcima. Na tu vest vojvoda vlatko Vlađević uplašen prvi uzmiče, a zatim beži sa svojih dvadeset hiljada vojnika u Bosnu. Za Vlatkom beži hrvatski ban Ivaniš Horvat sa svojih dve hiljade oklopnika. Prevodilac Dukine hronike na italijanski jezik ne optužuje Lazarevog kapetana za izdaju. Povodom vesti koja se pronela kaže: “ili su tu vest raširili Turci preko k sebi vazalnih Srba, ljudi lukavi, da bi uplašili našu vojsku, ili je tako htela nemilosrdna sudbina nama jadnim Hrišćanima zbog naših grehova”.
Govoreći o poslednjim časovima Lazarevoga života, prevodilac Dukine hronike govori i o svojevrsnom Lazarevom opredeljivanju za carstvo nebesko. Naime, on navodi reči koje je Lazar izgovorio videvši Murata na izdisaju, a te reči je zapisao Jovan Duka po kazivanju Turaka koji su prisustvovali činu Lazarevog pogubljenja.
Poslednje Lazareve reči upućene su Bogu: “Pošto je Tvoja volja da i svake nade ja i moje carstvo lišeni budemo, primi u carstvo svoje nebesno dušu moju i duše mojih vrlih ratnika i viteza. Drage Ti volje nudim duše naše, pošto vidim da Tvoj neprijatelj, moj neprijatelj, pre mene umire od čestite i junačke ruke mog najuzvišenijeg viteza koji mu je život skratio, a i svoj život dobrovoljno prineo na žrtvenik domovine”.
Jovan Duka na kraju svoje hronike beleži kako je jedan sultanov emir upitao Lazara da li je spreman, našta mu je srpski car odgovorio: “Za ovaj svetli i uzvišeni trenutak stradanja za Hrišćanstvo spremao sam se celi život, a koliko vidim, vaš car nije”.
Zatim je Lazar mirno klekao i tri puta se prekrstio, našta je turski emir ljutito mahnuo rukom. Prolomilo se jezivo dumbeisanje ratnih koševa i talambasa u predvečerje. Emir po drugi put mahnu rukom, našta se vrlom srpskom caru iza leđa nečujno prikrade jedan visok i krupan Azijat, podižući visoko sablju. Na treći emirov znak rukom, baš kada naglo utihnu pakleno dumbeisanje koševa i talambasa, Azijat punom snagom spusti sablju, našta se dična glava srpskog cara Lazara odvoji od tela i pade na belo platno što je pridržavao jedan zarobljeni srpski ratnik, koji je posle toga odmah posečen.
Na osnovu ovih zapisanih saopštenja koja su nastala nedugo posle kosovske bitke i koja u većini slučajeva svedoče o ključnim momentima koji su uticali na odlučujući tok događaja – Miloševo ubistvo turskoga cara, Miloševa pogibija i pogibija cara Lazara – ne vidi se neka značajna razlika u saopštenjima koje crpimo iz usmenih predanja, napotiv. I jedno i drugo su izvorna kosovska legenda u istoriji i tradiciji koja svedoči o istini postradanja srpskog plemena za Hrišćanstvo.



[You must be registered and logged in to see this link.]

mnogo novoga za mene jer o Kosovu znam samo ono iz historije za vreme skolovanja u Jugoslaviji i koliko vidim ima u tome puno rupa ( ne samo o Kosovu nego i ostalom).

Covek se uci dok je ziv, i uvek ima prilike da stekne neka nova saznanja ukoliko postoji interesovanje za sirenje sopstvenih vidika.

Није мит,
Није легенда,
И јесте крунисан за Цара

Dečanski amanet

U metohijskom manastiru Visoki Dečani nalazi se jedina freska na svetu na kojoj Isus Svedržitelj ima u ruci mač umesto knjige. Desnica Božijeg Sina, koliko je poznato, nikada nije držala oružje, već je vazda na mir pozivala. Osnovna namera dečanskog živopisa bila je da islikana svetlost pisma zrači mudrost božanskih poruka. Onda su, u nesrećnim dogadjajima u Srbiji, zavladala čudna zbivanja i nebeski znak opomene ukazao se na zidu manastira posvećenog Hristu Pantokratoru.

Dve legende tumače čas u kojem se knjiga, simbol reči, pretvorila u mač, simbol sile. Kada je Stefan, sin kralja Milutina, uzbunio vlastelu i teško se zavadio sa ocem, došlo je do najsvirepije kazne u istoriji srpskih vladara. U vojevanju i osvajanju prestola Stefan je zaboravio da je svojim sinovima nadenuo imena Dušan i Dušica, po duši, da budu duševni i da se svake sile klone. A moćni kralj, otac mu Milutin, naredio je da ga uhvate i, u tajnosti, u Skoplju oslepe usijanim mačem. Tako je zgasnuo vid Stefana, potonjeg Dečanskog. A žarni mač osvetnik ukazao se u budućnosti umesto knjige u ruci Isusa Svedržitelja. I kao što je Stefan u mladosti ustao protiv oca, tako je kasnije njegov sin Dušan ustao protiv njega. I kao što je nekad pogružen pred ocem, stajao je Stefan nemoćan i pred sinom.

U Metohiji je sačuvana legenda da se u samrtnom času kralja Stefana nad vascelom zemljom Srbijom začuo jauk poruke iz koje se samo jedna reč otrgla i vinula prema njegovoj zadužbini. Kad je kao vatrena ptica sletela na krst manastira, medju njegovim zidovima začuo se zveket oružja. Veruje se da se baš tada knjiga u ruci Hrista Svedržitelja u mač pretvorila. Tako se pre ishoda vremena presudni dan srpskim vladarima iskazao.

A jedno drugo pamćenje, koje takodje objašnjava nastanak mača iz knjige, vraća nas u tursko vreme, kad su osvajački silnici zastali pred Visokim Dečanima, da orobe ono što je bilo i carsko i gospodnje. Sveta knjiga pala je na pod i odmah se uznela na oltar, a sam Pantokrator uzvitlao je mač da odbrani svetinju. Svi su se Turci panično razbežali, a svetlost mača gonila ih je sve dok nisu popadali na zemlju i izdahnuli u mukama. Od tada traje verovanje na Kosmetu da mač u Hristovim rukama označava mesto na kojem će doći do odsudne bitke izmedju hrišćanstva i onih koji ga napadaju. Tada Ve, medju krvavim kosmetskim božurima izroniti nož potajac Miloša Obilića.

Po sudbinskom tumačenju dogadjaja, smrt sultana Murata na polju Kosovu ne treba shvatiti kao izvršenje zakletve Miloša Obilića, date knezu Lazaru u predvečerje odsudne bitke, već kao podvig viteza koji je u poslednjem boju svog života tražio najveću zamenu za svoju glavu. Sve što je imao i odabrao taj vrli junak bilo je najlepše i najbolje u tadašnjoj srpskoj zemlji. Njegova žena Vukosava bila je najlepša od svih srpskih kćeri; jedino je on jahao vidovitog konja i niko osim njega nije imao nož potajac. O tome svedoči i ovo starostavno pričanje dečanskog proročanstva.

Kad je mladi vitez dočuo da u Šošanici pod planinom Stolovi neki Pero Brkušić ima čudesnog konja Ždralina, koji vidi po noći i naslućuje svaku opasnost, zaputio se iz prestonog Kruševca da izvidi ko kome može da odoli. Na brdu Stubić Ždralin se ustublio; jedva ga je iz mesta pomakao. Odmah je u potoku Turija turio u ruke domaćina silno blago, ali ovaj je odbio zlato i poklonio mu Ždralina, govoreći: "Vidovitom junaku samo vidovit konj nedostaje!" U povratku, Miloš naidje na kovača koji je iskovao i oštrio mačeve, pa ga upita ima li nešto što niko nema. - Samo ono što se ne vidi - odgovorio je starac i za slavu junačkog imena darovao mu nož potajac, koji se čuva u nedrima, pored srca.

Tako opremljen, Miloš Obilić otišao je u boj odmah posle pričešća u Samodreži crkvi. Vidoviti Ždralin proveo ga je kroz tursku vojsku i odveo do Muratovog čadora, a nož potajac iznedrile su njegove grudi i unele u desnicu kojom je podvig učinio. Tako je svoju vitešku glavu žrtvovao za carsku i razglasio po svetu pobedu srpske vojske. U Kosovskom boju nestala je glava kneza Lazara, ali se zauvek izgubio i Obilićev potajac. Njegovo ponovno pojavljivanje iz zemlje, veruje se, oglasiće i pojavljivanje iz stene britke sablje Kraljević Marka. Kad se dve vere sukobe na Kosovu, kazuje dalje dečansko proročanstvo, Isusovom maču i Obilićevom potajcu pridružiće se i Markova sablja, jer odbrana treba u svetom trojstvu da se objedini.

U ovom starodrevnom zapisu, koji čuvaju tri bezimena čoveka, pominje se Bela stena nadomak Kosmeta u kojoj počiva usečena sablja srpskog junaka čiji se život kroz vekove proneo. U danu pričešća Lazareve vojske u crkvi Samodreži Marko je okasnio, jer mu se nije ni dalo da stigne na bojno polje. Pred sunčev zalazak, kad mu je Šarac u zemlju upao, usamljeni jahač predosetio je poraz Srba i zabio svoju belu sablju u Belu stenu. Od tog doba ona čeka junaka čijoj će se mišici uzdići ka nebu, kao Isusov mač u zadužbini Stefana Dečanskog.

Dogodiće se to posle tudjeg rata na tudjoj zemlji. Od tih zbivanja uskomešaće se i Kosovo i sav njegov porod povijaće se kao kolevka sa detetom, ali niko neće smeti prvi da zapuca iz straha da ono dete ne ispadne u bezdan. I kad opet prodje vreme naići će odnekud tudji sinovi, noseći poruku svojih gospodara o onome što mora da se dogodi. Nastaće sveopšti pogub i tog proleća procvetaće krvavi božuri i tamo gde nikada nisu nicali.

Tada će ona tri bezimena čoveka stići u hodočašću do Dečaskog manastira i stati sa desne strane Isusova mača. Čekaće da im se pridruže donosioci Obilićevog potajca i Markove sablje. Oni će govoriti: "Ko se oružja lati, kako će izaći pred Gospoda?!" I nikoga neće biti da oružju pristupi. Opet će reč biti prva i mač će se u knjigu preobraziti.

Izvor

Opomena starog sebra

U srpskom narodu još živi predanje o starcu kome se pre boja na Kosovu ukazala vizija onoga što dolazi, ali ga velmože nisu poslušale. Reč je o starcu Mirićiji, sebru iz srednjevekovnog grada Bele Stene kod Valjeva.

Predanje kaže da se njemu, nakon Maričke bitke 1371. godine, u besanim noćima više puta ukazivala propast srpskog carstva. Izmedju jave i sna najpre mu se ukazala strašna bitka izmedju dve srpske vojske, kako u punom galopu jure jedna prema drugoj, a ispred njih dvojica najvećih velmoža, Nikola Altomanović, gospodar užičke oblasti, i knez Lazar Hrebeljanović koji je vladao oblastima Pomoravlja i Podunavlja. Polje ispod grada Užica, prekriveno maglom, prolama se od tutnjave konja, zveketa hladnog čelika i samrtnih krikova. A onda zlosutna tišina. Video je kneževe vitezove gde usijanim železom oslepiše župana Nikolu i odvedoše ga na zamonašenje.

Božija poruka

Drugo snovidjenje bilo je još grozomornije: strahotna tama nadire sa istoka, a iz nje izviru nebrojene vojske pod jednim barjakom i obeležjem - polumesecom. Nevidjena sila sudara se sa znatno manjom vojskom Lazara, kneza srpskog. Video je Mirićije pogibelj oba vladara, Lazara i Murata, sagledao unapred nesreću obezglavljene srpske zemlje.

A na Badnje veče usni strac nešto čudnovato, samo lice Božije koje mu reče: "Idi moj Mirićije, čedo bezgrešno, te prokaži silnicima što se oko zemlje otimaju, oglušuju o zakone Moje, a vas obične, siroto stado Moje, stavljaju u iskušenje da ne sagledate nesreću koja dolazi, na koju vas upozoravam, idi i kazuj im što Ja tebi pokazah. Ako se veri i pameti dozovu i izmire se kao braća, može se izbeći propast koju si video po milosti Mojoj. Kazuj da sam te Ja poslao. Ja, koji sam jednom bio medju vama i opet ću doći da konačno presudim, razdvojim verne i neverne, grešne i bezgrešne... Idi u planine, Mirićije! Posti dve godine, a onda na oči silnima izidji, te im ovo kaži!"

Mirićije posluša i ode u isposništvo na Suvobor. U zimu 1373. vrati se i krenu ka kneževskom Kruševcu. Usput je svraćao u manastire, kazivao monasima svoja vidjenja, noćivao u sebarskim selištima i njima kazivajući isto. Predanje dalje kaže da Mirićija nisu poslušale ni velmože, a ni knez Lazar, te da ga je župan Nikola bacio u tamnicu proglasivši ga Lazarevim uhodom.

Ponovljene greške

Nakon nekog vremena obistinilo se Mirićijino predskazanje. Dve srpske vojske sudariše se pod Užicem i pogibe pet hiljada ljudi. Knez zapovedi da se zarobljeni župan oslepi usijanim železom i natera u monaštvo.

U junu 1389. desi se kosovska propast, pogiboše oba cara, a Srbija utonu u petovekovnu tamu. Negde tih dana pao je u postelju, pa ubrzo i preminuo starac Mirićije.

Ova legenda opominje i današnje srpske "velmože" da ne ponove pretkosovsku grešku nepomirljivih medjusobnih trvenja, raskola i sukoba zarad ličnih interesa - a što se u odsudnim vremenima već dogadjalo - a na radost i korist srpskih neprijatelja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Velikaši razdrobljenog carstva

Nezadovoljni legendom i pokušajima racionalnog objašnjenja poraza svoje vojske u boju na Kosovu, Srbi su uzroke ove tragedije tražili u spisima istoričara koji su to tumačili božjom voljom, a neki i izdajom. Da li je presudila taktika?




Uzroci ishoda Kosovskog boja oduvek su bili veoma interesantni istoričarima i hroničarima. Turski savremenici Ahmedi i Šukrulah objašnjavaju pobedu Osmanske imperije zahvaljujući Alahovoj pomoći, baš kao što govore prvi srpski izvori. Istoričar Ašik ne objašnjava kako su Turci pobedili, dok Nešri pobedu pripisuje Bajazitovoj žestokoj intervenciji.

U jednoj belešci Francuz Mezijer kaže: "Murat i Bajazit nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bismo pomislili, već zahvaljujući efikasnosti svog oružja i čvrstom borbenom disciplinom (vailance d'armes et regle bien gardee en leur host)." Sličan stav ima i Laonik Halkokondilo, grčki hroničar. Engleski istoričar Ričard Nouls u Opštoj istoriji Turske ne izjašnjava se o pobednicima, već akcenat stavlja na surovost bitke na Kosovu i njenu silovitost, diveći se herojskom činu Miloša Obilića.

Pećki tekst

Srpski narod, kome je poraz na Kosovu značio kraj državne samostalnosti i početak vekovnog robovanja Osmanlijama, nije se zadovoljio iznetim legendarnim ili racionalnim razlozima koji su pokušali da objasne ovu veliku narodnu nesreću. Srbi su tražili očigledan, svima razumljiv uzrok poraza. Konstantin Filozof ga jednostavno objašnjava božjom voljom, no postupno se razvijala ideja o izdaji. Svaki hroničar dodaje neku pojedinost da bi se što bolje objasnila katastrofa čije su se posledice, kako su godine prolazile, sve više osećale.

Pećki tekst ne zna da li je Lazar, pri kraju bitke, pobeđen zbog izdaje "nekog od njegovih" ili zbog božje volje. Studenički tekst, pisan u prvoj polovini XV veka, kao i Cetinjski, tvrdi da su neki velikaši pobegli sa bojnog polja, ne precizirajući da li zbog straha ili neverstva. Zapis "Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih četa" ubačen je kasnije, na prethodno izredigovano mesto u rukopisu. Konstantin Mihailović Janičar, u svojim Memoarima insistira na neverstvu: "...da su se neka gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega, verno i junački, a druga su gledala kroz prste. Zbog nevere, nesloge i zavisti nevernih i nevaljalih ljudi, bitka je izgubljena."

Istoričar Duka, krajem XV veka, imenuje krivca, izvesnog vlastelina, Dragoslava Probišića, ali se ograđuje pretpostavkom da su taj podatak možda Turci izmislili. Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu nije zaista potrebna pripovest o izdaji. Ima dovoljno drugih, krupnijih razloga. Na Kosovom polju su se juna 1389. g. sudarila dva oprečna politička organizma - jedan je bio već rastočen unutrašnjim društvenim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli koja bi razvila narodno pregnuće; drugi, mlad i poletan, u stanju da svu moć države pokrene u bitku. Srbija se nalazila u kritičnom istorijskom trenutku kada su se izgubili preduslovi za saradnju glavnih društvenih snaga (vlastele) sa centralnom državnom vlašću (knez, vladalac), s obzirom da nisu bile stvorene nove društvene snage, kao nosioci državne misli. Pored pretendenata iz Bosne, u Srbiji su se tri velikaške porodice borile za nasleđe Nemanjića: Dejanovići, Brankovići i Lazarevići i polagali puno pravo na krunsko titulisanje "kralja svim Srbljem". S druge strane, Otomanska imperija je išla krupnim koracima ka svom zenitu. Otuda su se, na Kosovu, sudarile dve potpuno različite vojske: prva sastavljena od niza posebnih delova labavih veza, bez zajedničke organizacije i discipline, i druga, u svom jezgru znalački organizovana, disciplinovana, obučena, fanatično verna i slepo poslušna svom vođi. Prva je podlegla.

Slovo o knezu Lazaru

Kad je o bitci reč, knez Lazar je svoju vojsku doveo u oblast kojom je suvereno gospodario njegov zet Vuk Branković. Osim njih, stigle su i bosanske čete Vlatka Vukovića. Svako je zapovedao svojom vojskom. Po kasnijim, turskim izvorima, Vuk je za vreme bitke držao desno krilo, Vlatko levo, a Lazar centar. Savremeni izvori ne pružaju gotovo nikakve (samo šture) podatke o toku bitke. Verovatno je boj bio krvav; u njemu je izginuo čitav jedan srpski naraštaj. Patrijarh Danilo, neposredno posle sudara Srbije i Turske, piše u Slovu o knezu Lazaru: "Kad obe strane iznemogoše i bitka prestade i bezbrojno mnoštvo obejih strana poubijano beše, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju ležaše." Drugi spisi o knezu Lazaru pominju izginuće mnogobrojnih "blagotrajnih ratnika" ili "bezbrojno mnoštvo junaka", a Turci takođe "mnoštvo blagorodnih i blagovernih hrišćana pohvatavši pogubiše."

I docniji pisci ističu nebrojene srpske žrtve. Martin Segon, letopisac i sveštenik iz Novog Brda, beleži krajem XV veka kako je bitka bila kobna i krvava za obe strane. Dubrovčanin Mavro Orbini ističe u Carstvu Slovena: "U ovoj bici pale su mnoge ličnosti iz Raške i Bosne, a samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju. Knez Lazar je imao častan kraj. Položio je život na oltar otačestva." Za razliku od kneza, Vuk nije poginuo; nema podataka da je ranjen ili zarobljen. Vladar Kosova i Metohije preživeo je krvavi boj. Naravno, mnogi su ga okrivili za poraz samo zbog činjenice da mu je na ramenu ostala živa glava - iako su Turci harali i po njegovoj zemlji, Brankovićeva uloga je ostala nerasvetljena. Pokušavajući da je objasne, istoričari su se dovijali na razne načine. Otuda i hipoteza da je Vuk ostao na Kosovu sa svojim ljudstvom van bitke, čuvajući vojnike za dalju borbu protiv osvajača. Nije beznačajan ni podatak da se bitka pominje kao "knežev boj", gde se kaže: "Beše boj kneza Lazara sa Amuratom carem, na Kosovo poljem". Ili: "Ovo leto knez Lazar satvori boj na Kosovu sa Amuratom". U ovim beleškama letopisci ne pominju Vuka Brankovića u vezi sa bitkom.

Da li je Vuk izdao i šta je uopšte zapisano u izvornicima? U književnim tekstovima, pomejnicima, nastalim samo nekoliko godina posle bitke, javljaju se uzdržani i bojažljivi nagoveštaji izdaje. Pisac Pećkog letopisa nakon prikaza bitke je zapisao: "I na kraju boja toga, ne znam šta istinito reći o ovom Lazaru, da li je izdan od nekog iz njegove družine ili se, naprotiv, sud božiji ispunio na njemu?" Nešto mlađi Studenički letopis pominje bežaniju: "A neki od straha li radi, ili neverstva svoga pobegoše."

Izdajnik iz narodnih pesama

Vremenom su se u raznim rukopisima pojavile vesti o Vukovoj izdaji. Jedan Katalonac, u svojim komentarima Istorije Jakuba Čelebija, prepričava da zet kneza Lazara, pošto je saznao za tastovu smrt, nije hteo da nastavi bitku i izgubi ljudstvo, već se vratio u Peć da tamo stoluje svojom zemljom. Mavro Orbini u pomenutom Carstvu Slovena, štampanom u Pezaru početkom XVII veka, nakon što je opisao bitku, dopisao je: "Neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnost za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju."

Uzrok promene ratne sreće na srpsku štetu, neki hroničari, kao i Orbini, vide u trenutku kada je knez menjao konja: "... njegovi ljudi pomisliše da je pao mrtav na zemlju te svi uznemireni počeše uzmicati i rastrojavati se. Pa, i pored toga što se Lazar pokazivao i nastojao da ih poveže i sakupi, oni su i dalje bežali. Na kraju, Bosanac Vuković je s malo svojih ljudi pobegao posle bitke. Međutim, zet kneza Lazara, Vuk Branković, spasao se gotovo sa svim svojim ljudima pošto je, kako neki kažu, imao tajne pregovore sa Muratom da izda, kako je i učinio, svoga tasta ne bi li se dokopao njegove države." Po Simi Ćirkoviću, Orbinova stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o tome decidirano govorili.

Orbinov zemljak Jakov Lukarević u Istoriji Dubrovnika priča kako je car Murat provalio na Kosovo i ubio kneza Srbije kojeg je izdao Vuk Branković. Po Lukareviću je Vukova izdaja gotova stvar i pominje je još na jednom mestu: " Kada je, posle smrti Balše III, despot Stefan Lazarević poslao u Zetu Vukovog sina Đurđa, tamnošnje stanovništvo je odbijalo da ga primi zbog ljage izdaje njegovog oca". Prema Brakovićevom letopisu, na Kosovu, "vojvode, pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi". Što su izvori kasniji, lik Vuka Brankovića je sve negativniji. U Priči o boju kosovskom, napisanoj gotovo 100 godina posle Mavrove knjige, Vuk je prikazan kao lukav, neveran, spletkaroš i izdajica. Pre početka bitke čak je pozvao Lazara da zajedno napuste bojno polje. Pošto je knez ponudu odbio, "Vuk uteče sa sedam hiljada ratnika. Ostali junaci bitku su mogli dobiti da ovaj ne izdade sa svom svojom vojskom." I ostali izvori XVIII veka, sve do Tronoškog rodoslova, sastavljenog skoro pred Prvi srpski ustanak, pominju Vuka u izrazito negativnom svetlu.

Bog ubio Vuka Brankovića!

Među piscima koji pišu o Kosovskom boju uočava se jedna zanimljiva pojava. Autori, čije sastave krase retorski obrti, misaone alegorije, blistav stil, ne govore o izdaji. Brojni crkveni spisi više su ovde izvor za vladarsku i državnu ideologiju nego za prikazivanje istorijskih događaja, sa svim njihovim društvenim peripetijama. Nasuprot tome, "narodski pisci" kao što su Lukarević, Mihailović i Braković, insistiraju na izdaji, baš kao i narodna pesma. U epici Kosovskog ciklusa Vuk je grobar srednjovekovne srpske države: "Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu, i odvede dvanaest hiljada, pobratime, ljuta oklopnika."

Na početku je Vuk imao 7000 vojnika. Vremenom će se ta cifra udvostručiti. U ovoj popularnoj literaturi, pomešana su vremena i ličnosti, prepliću se istorijska i legendarna imena, nemoguće postaje moguće. Narodni pevači i pripovedači (hroničari) su pomerali svoje junake u prostoru i vremenu, povezujući ih fantastičnim genealoškim vezama. U tim pisanijama, kako primećuje S. Ćirković, doba srednjovekovne države je istrgnuto iz realnog vremena i prostora i pretvoreno u idealnu ravan gde su svi junaci bili (međusobno) savremenici narodnog pevača i njegovih slušalaca. Razlog tome je manje-više prozaičan. Naime, posle nestanka dinastije Nemanjića, među najkrupnijim srpskim velikašima povela se bespoštedna borba za njihovo nasleđe. Međusobno zakrvljeni gospodari razdrobljene države rukovodili su se prvenstveno ličnim interesima. Vuk nije bio gori od ostalih. Njegov kraj, "u bukagijama" među dželatima u turskom zatvoru, nije bio manje tragičan od Lazarevog.

Taktika turska i srpska

Za glavnog turskog vojskovođu i taktičara, Evrenos bega, sukob na Kosovu je bila klasična defanzivna bitka koja se dobija ili gubi u zavisnosti od uspešnosti protivudara. Razume se da su Turci, na samom početku sukoba, izazvali sudar konjice no, u tom slučaju, srpski izgledi za konačnu pobedu bi bili daleko povoljniji. Za Evrenosa je odbrana najsigurniji vid borbe i on ju je, u niz bitaka, mudro primenio, znajući da njegovi protivnici moraju napasti prvi, da nemaju nikakve alternative. Svoju taktiku Evrenos je primenjivao dugo, pre Kosovske bitke i posle nje. Sličnu taktiku imali su švajcarski pešaci tog doba koji su, nizom defanzivnih operacija, tukli Habzburgovce i Burgundce. Dakle, neposredan taktički uzrok turske pobede je u najtešnjoj vezi sa strukturom protivničke vojske.

Srpska vojska je bila osuđena na agresivno vođenje boja. Pošto nije imala dovoljno defanzivne snage (dobro opremljena pešadija) ona nije smela pasivno da dočeka protivnikov napad - konjici je to nemoguće. Međutim, ofanzivna snaga Lazareve konjice nije bila dovoljna da savlada jaku defanzivnu snagu Osmanlija. Srpski oklopnici neminovno su slomili svoj napadački potencijal na jakoj odbrani protivnika, posle čega su Turci imali situaciju u svojim rukama jer su, pod znatno povoljnijim uslovima (nego na početku), krenuli u protivnapad. S obzirom na karakter svoje vojske, knez Lazar nije primenio drugu taktiku na otvorenom polju. Među uzrocima srpskog poraza treba pomenuti i tursku brojnu nadmoćnost mada je ona bila sekundarni činilac. Veći značaj imala je kohezija Muratove vojske koja se najviše ogleda u jedinstvenosti komande. S druge strane, srpska vojska je dobijala komandu sa tri mesta što je, u najmanju ruku, bilo krajnje necelishodno.

Bilo kako bilo, Lazar, Vuk i Vlatko su svoje oklopnike istovremeno poveli u juriš na celoj dužini fronta. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto naletom Vuka Brankovića i delom Lazarevih trupa. Tu je došao do izražaja najveći srpski napor da dobiju ovu bitku. Na turskom centru i desnom krilu očigledno nije bilo uspeha jer je ovde srpski napad bio znatno slabiji. Centar Lazarevih trupa tu je udario na tvrde janičare koje niko do tada nije pobedio. Uspeh u centru bi sigurno značio pobedu, međutim, trupe Vlatka Vukovića i pomoćni odredi Ivana Horvata brojčano su bile slabije što je rezultiralo relativnim neuspehom centra i levog srpskog krila. Ovo srpski izvori prećutno potvrđuju i pišu samo o uspehu prema turskom levom krilu. Muratova pogibija, ma koliko je naglašavali ovi izvori kao središnji događaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Takođe, nema ni pomena o tome da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga, kako smo naglasili, nije bila u sultanovoj ličnosti već u snazi sistema. Duka piše:"Na Kosovu, prikrivši udes Muratov vešto, njegova se okolina obezbedila od iznenađenja. Bitka je, za Ervenos bega, uprkos smrti vladara i vrhovnog zapovednika, tekla po planu."

Laka konjica protiv teške

Muratu i Ervenos begu, koji su odlučili da tuku odbrambenu bitku, prvi problem je bio odbijanje napada srpskih teških oklopnika kojima turski laki konjanici i pešaci nisu bili dorasli. U vekovnoj borbi između oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka, prvi su imali ozbiljna preimućstva u borbi prsa o prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju vojskovođa izlaže Muratu je najobuhvatnija, nju će laki konjanici primeniti protiv oklopnika. To znači kako se može izbeći frontalan udar, saviti krilo na mestu udara pa bočno, okruživši protivnika, tući po njemu buzdovanima koji su, protiv oklopa, pogodniji od sablji ili handžara.

Konstantin Mihailović, koji je služeći turskim janičarima proveo preko 20 godina, savetuje hrišćanima, u svojim Memoarima, kako da se bore protiv turske sile. Po njemu, nakon prvog udara, udarni centar konjice treba da se povuče širenjem u dva krila, desnim i levim. Prilikom ovog manevra povlačenja, u sudaru sa protivnikom, treba koristiti buzdovane."Bolje je časno se povući", kaže Mihailo iz Ostrovice, "nego ostati na mestu, primiti borbu i - poginuti."

Treba naglasiti da na Kosovu srpski oklopnici nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu da bi izveli ovaj "odteretni manevar". Nešri, turski komentator Kosovske bitke, piše o silnom udaru teških srpskih oklopnika o turske trupe, pomalo preterujući u dramatizaciji.Turci su se sudarili sa teškim oklopnicima kod Nikopolja 1396. g, kada je rečeni manevar izveden pa se to, možda, ogleda u njegovom izlaganju o bici na Kosovu polju.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Koplja su i vetar zaustavljala

Pre Kosovskog boja, srpska i turska vojska sudarile su se 1366. kod Jedrena, pa u martu 1389. na Moravi, a onda, u junu iste godine "Obe vojske zametnuše takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo..."



Pre boja na Kosovu, knez Lazar je sa turskom carevinom vodio dve bitke. Prva se, kako piše Ričard Nouls u svojoj Opštoj istoriji Turske (stvaranoj na osnovu turskih hronika i izdatoj 1610. g.), odigrala 1366. g. kod Jedrena. Lazar je uz pomoć bugarske vojske popalio i opljačkao grad, a sultan Murat (Amurat) je odgovorio osvajanjem Niša. Posle je sklopljen mir i Lazar se obavezao da će Turskoj plaćati danak, a svojim trupama pomoći njene borbe u Aziji.

U Muratovom ratu protiv Aladina u Karamaniji, Lazar je poslao pomoć od 1000 konjanika, ali su ovi, umesto da pomognu svom novom savezniku, opljačkali grad Ikoniju u Maloj Aziji i vratili se u Srbiju sa "dosta blaga." To je izazvalo Murata na novi rat protiv Srbije. Poslao je vojskovođu Lalu Šahina na čelu 20000 vojnika; Šahin je upao u Srbiju, palio i pljačkao, začuđen što srpske vojske nije bilo na vidiku. Međutim, u pitanju je bio vešt srpski manevar tihog opkoljavanja protivnika i uvlačenja u zasedu. Šahin se iz ove "kaznene ekspedicije" vratio sa svega 5000 vojnika. Murat je, kako Nouls beleži, bio "uvređen i revoltiran" i nije hteo da se smiri sve dok se ne obračuna sa srpskim knezom "Lazarusom, despotom iliti lordom Srbije."

Izuzetno opširan opis i komentar Kosovske bitke daje turski hroničar i istoričar Mula Mehmed Nešri u knjizi Istorija Turske. Svojevrstan uvod u veliku bitku odigrao se marta 1389. g. kada je Vukov vojvoda Dmitar napao i osvojio tursku tvrđavu Šargan na Moravi (Nouls je naziva Šarkive). Pošto su je zauzeli, srušili su je.

Po Nešriju, turskom vojskom na Kosovu komandovao je Muratov savetnik i strateg Evrenos beg. Pre bitke, Evrenos je upozorio Murata i druge vojskovođe: "Srbi se nikada ne odvajaju niti umeju, kad udare, da odstupe. Valja im se ukloniti sa puta pa im doći odastraga i tada, opskakujući oko njih, probadati i udarati buzdovanom neprestano i ubijati, jer su Srbi obučeni u oklope od železa. Inače, natrag ih suzbiti je nemoguće!"

Lazareva beseda

Mnogi izvori, uključujući i srpsku epiku, govore o kneževoj besedi vojsci pred bitku. Da je Lazar, pred sudar, ohrabrivao svoje ratnike više je nego moguće s obzirom da su Srbi, kao i Turci, bili "bitku svih bitaka." Konstantin Mihailović u svojim Memoarima jednog janičara iz iskustva savetuje hrišćanske vladare da pred boj obodre vojsku i uliju joj pobednički duh. Lazareva beseda svojom inspirativnošću svakako je ostavila utisak na slušaoce; bila je to "himna slobodi i hrabrosti", kako navodi Orbini. Mnogi su kasnije poredili Napoleonov govor koji je ovaj održao svojim vojnicima pod piramidama nakon osvajanja Egipta sa istorijskim Lazarevim rečima kojima je vojsku pred boj okuražio.

Da li je Murat držao govor nije poznato. Tek kad su se vojske postrojile jedna naspram druge, odjeknula je komanda Evrenos bega: "Odapnite strele na nevernike!" Boj su otpočeli turski strelci istrčavši napred, obasipajući srpske konjanike, njihova krila i centar koji je "natkriljavao turski pa je prelazio i prema turskim krilima", zabeležio je Nešri. Taktika je trebalo da koliko-toliko razmakne zbijene srpske konjičke falange. Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike, koji su do tada "stajali kao gvozdeni bregovi", krenuše oni napred "valjajući se i hučeći kao more."

Obuzet stvaralačkim žarom, Nešri nastoji da što upečatljivije dočara prvi sudar velikih vojski: "Srbi navale na strelce sa leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, posecajući i probijajući kopljima njino ljudstvo, jednu za drugom i dopreše do vojničke čaršije (komore) u pozadini vojske i razbiše je. Mesto gde je bilo slagalište (stovarište) masla, pirinča i meda ostade opustošeno. Denjkovi robe, mazge i konji behu se tako izmešali da se načinila kao neka brana. Turski branioci nisu ustuknuli, polomiše se i izginuše za veru, Alah u egber (Bogu slava)! Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo i srpski barjak visoko se izvi u nebo, a naši behu pod kopitama, u blatu."

Do krajnosti iznemogli Turci

Pošto je orijentalnom rečitošću opisao žestinu uvodnih borbi, Nešri dopisuje: "Posle toga su nevernici postali još oduševljeniji očekujući brzu pobedu." Iako su Srbi potpuno porazili Muratovo levo krilo, ovaj uspeh se ne sme precenjivati. Azapi i komora su pregaženi, ali se deo spahija i akindžija povukao grupišući se na rezervnom položaju za izvođenje tzv. "odteretnog manevra" koji je predstavljao suštinu Ervenosove taktike. Nešrijev opis ovde sugeriše da su Lazareve trupe tog momenta dosegle kulminacionu tačku napada i, umesto da se povuku (zbog novog pregrupisanja) na početne položaje, polukružnim odstupanjem na levu i desnu stranu (usputno odbacujući neprijatelja), oni su se zaustavili, dvoumeći se šta dalje. Od Lazareve vojske jedino su Branković i Vuković postupili kako nalažu doktrine ove vrste ratovanja pa su, shodno tome, imali i najmanje gubitaka. Lazarevo propuštanje da izvede ovaj manevar koštalo ga je glave, a njegove trupe su pretrpele izuzetno velike gubitke jer su "u mestu" dočekale Bajazitov napad. Ovaj nesmotren knežev postupak možda potiče od njegove uverenosti da je bitka, posle sloma turskog levog krila, već bila dobijena.

Ašik paša Zade i Duka u svom viđenju bitke pišu da su Srbi otpočeli borbu, slažući se u svemu sa Nešrijevim pogledima. Halkokondilo kaže suprotno - prvi su napali Turci, jedva odolevajući srpskom kontranapadu. Po zapisu anonimnog derviša, učesnika boja, protivnici su pošli jedni drugima u susret, mada pisac ne nastoji da to činjenički utvrdi. Duka, s druge strane, sugeriše kako je Lazar naredio Vlatku Vlađeniću (Vukoviću) da otpočne borbu. Ostali istorijski izvori se ne izjašnjavaju o ovim detaljima pa se, s obzirom na strukturu vojski (i pisanju Zadea, Nešrija, Duke), prihvata kako su Srbi krenuli napred još u toku turskog streličarskog napada.

Zade i Nešri se slažu da su Srbi u potpunosti razbili tursko levo krilo, mada se njegov zapovednik, Muratov sin Jakub, herojski borio. Konstantin Filozof u svom opisu bitke veli da su Srbi isprva nadvladali i to citiraju svi kasniji naši izvori, ne precizirajući mesto borbenog poretka. Turski istoričar Urudž misli da su Muratove trupe, po razbijanju levog krila, morale da odstupe te da ih je samo stroga disciplina zaustavila u napuštanju bojnog polja. Po njemu, u prvoj fazi bitke, turske trupe su iznemogle, "oslabivši do krajnosti."

Od svitanja do podneva

O dužini trajanja bitke najmanje je podataka u dostupnim izvorima. Urudž tvrdi da je otpočela po izlasku sunca i završila se do 8 sati, što znači da je trajala tri sata. Slično piše i Ašik paša Zade: "Trajala je do pola vremena između dva namaza." Ovde se misli na dva klanjanja ili molitve: jutarnju (sabah) i podnevnu. Ruski istoričar Olesnicki je izračunao da je 15. juna (stari crkveni srpski kalendar), za kosovski meridijan, između njih bila sredina tačno u 8 sati i 7 minuta, što je podudarno sa Zadeovom beleškom. Ašik ne pominje tačan početak bitke već zapisuje da je to bilo "na sabahu". Iz kosovskih Zapisa, istoričar Đorđe Radojčić je utvrdio druge činjenice - bitka je trajala znatno duže, okončavši se oko 10, najdalje 11 sati. Nešri beleži: "Dan se još ne beše okončao, a bitka bi završena", a na drugom mestu: "Još sunce ne beše zašlo kad se bitka završi." Nemac Bernauer parafrazira Nešrija i kaže: "Dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt)" što odgovara zaključku o ranijem završetku bitke jer astronomski dan počinje da "zapada" već u podne.

Većina drugih izvora trajanje Kosovske bitke smešta u okvir jednog dana. Izuzetak je Mihailo iz Ostrovice (Konstantin Janičar) koji tvrdi da je boj trajao čak tri dana, od srede do petka u podne. On ovde greši jer je bitka počela u utorak, na Vidovdan 1389. g, 15. juna i taj dan te godine nikako nije mogao da bude sreda. O ovom datumu su se vodile mnoge diskusije; mišljenja nekih tumača, koji podržavaju Mihailovića, kažu da je Konstantin Filozof, zbog značaja bitke, datum njenog održavanja pomerio dan kasnije, da padne na veliki srpski praznik. Međutim, bitke hladnim oružjem, kao intenzivni sudari trupa, po pravilu se okončavaju za nekoliko sati i Konstantinovo svedočenje o višednevnim sudarima jedino je prihvatljivo pod uslovom velikih pomeranja i manevrisanja vojski koje su dovele do razvlačenja fronta i pravljenja više manjih mesta sukoba, o čemu nema pouzdanih svedočenja.

Sve ranjeno i iskrvavljeno

Retko koja svetska bitka i njena žestina se opisuje tolikim superlativima složno, od svih istoričara Zapada i Istoka, kao ona na Kosovu polju. Tako Bugarska hronika govori o velikom krvoproliću: "Beše toliki zvek i grohot da se potreslo mesto na kojem se boj bio, tolika se krv prolila da se konjima trag gubio u izlivenoj krvi. Beše bahat neki neiskazani tutanj, čujaše se, strele lećahu Sunce zaklanjajući, zemlja hučaše." Ahmedi ističe da svet takve bitke "jošte nije zapamtio", a Šukrulah piše:"Obe vojske zametnuše takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo." Nešri je, kao po pravilu, najnadahnutiji: "Izmešaše se, jedno s drugim, dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu ni bujica da je, ne bi mogla proteći. Od piske rogova i huke boja zverinjad su u gori crkavala." U opisima druge dve znamenite bitke, kod Konije i Nikopolja, nema ni traga ovakvom epskom načinu opisivanja, ni kod Nešrija niti drugih istoričara. Kosovski boj je, svojim značajem i silinom, potisnuo u drugi plan sve ostale turske bitke.

Opisanoj žestini odgovarali su i ljudski gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju. Nešri kaže: "Bezbrojno je mrtvaca bilo, bezbrojna množina sa obe strane, to jest Srba i Turaka po Kosovu polju je ležala; svuda reka od krvi i mnoga trupla, kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja padahu na zemlju." Po Urudži, vojske naneše jedna drugoj ogromne gubitke i "bezbrojno ih pogibe mačem." Šukrulah zapisuje: "Neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani."

Mezijer navodi cifre, oko 40 hiljada mrtvih na obe strane, približno isti broj Srba i Turaka. Ove zastrašujuće cifre prihvatljive su za razliku od onih koje navode S. Novaković i M. Milojević. Po prvom, poginulo je 100 hiljada Srba i 110 hiljada Turaka, a po drugom, palo je 40 hiljada Srba i četiri puta više Muratovih soldata. Ričard Nouls daje još neverovatnije cifre i kaže da je Lazar na Kosovu sakupio armadu od pola miliona vojnika, a da je Murat pod svojom komandom imao 250 hiljada askera! Naravno da su u pitanju romantičarska preterivanja jer Lazareva vojska nije imala više od 34 hiljade vojnika, a Muratova je brojala njih oko 60 hiljada. Srpski gubici bili su veći, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna izuzetke - danak poraženog je uvek krvaviji. Srpska epika kaže: "Od Turaka nešto i ostalo, a od Srba i što je ostalo, sve ranjeno i iskrvavljeno."

Od jednodušnog isticanja obostrano teških gubitaka odvaja se jedino bosanski kralj Tvrtko koji u svom Pismu Trogiranima veli da je malo Turaka živu glavu iznelo na ramenima uz nevelike srpske gubitke. Tvrtko govori o trupama Vlatka Vukovića koje su pretrpele najmanje gubitke zahvaljujući umešnosti Tvrtkovog vazala i vojvode. Na srpskoj strani, nesumnjivo su najveće gubitke pretrpele trupe pod Lazarevim direktnim zapovedništvom. Ovde se ne treba osvrtati na neutemeljen Dukin zapis kako je, tobože, Lazar pao u boju gotovo bez borbe.

Gazije, što zastadoste?

Drugu fazu Kosovskog boja obeležio je turski kontranapad. Dok su Jakubovo levo krilo drobile srpske trupe, Bajazit je, piše Nešri, "stajao nepomično i dostojanstveno čutao", i nastavlja: "Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobeđena, odjednom, bozundžije počeše da dovikuju govoreći: 'O gazije, što stojite?! Nevernik je razbijen. Pobeže!'... Posle toga, iznenada, Bajazit han snažno stiže pred nevernike, kao grom." Dakle, turske trupe su odabrale čas protivudara. Nešri nastavlja: "Ugledavši se na Bajazita, za njim krenuše napred Ali paša, Evrenos beg, Jahši beg, Šahinbeg, Isa beg, Sarudža paša, Ejne beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i pešaci pod zapovedništvom Šir Merda."

Po Nešriju, Ali paša je bio veliki vezir te je, prema tome, morao biti u centru, uz sultana Murata. Evrenos beg je bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka. Ejne beg i Sarudža paša na levom, a janičari braće Balaban su bili raspoređeni ravnomerno na obe strane. Za ovu beglerbegovsku porodicu je vezana jedna zanimljivost. Po padu Bosne, preselili su se u Hercegovinu gde su dobili velika imanja. U okupacionom sistemu Turske redovno su zauzimali visoke položaje. Kada se Turska povukla iz Bosne i Hercegovine, posle Berlinskog kongresa, Balabani su se odrekli islama i grupno prešli u pravoslavnu veru. Mesta ostalih istaknutih turskih čelnika, u borbenom poretku, Nešri ne saopštava. No, iz iznesenog nije teško zaključiti da je celokupna turska sila krenula u sinhronizovan i dobro uvežban protivudar.

Jakubova sudbina

Ko je izdao naređenje za početak protivnapada? U bici kod Konije, Nešri nam saopštava da se Bajazit bacio ocu pod noge ne bi li izmolio dopuštenje za otpočinjanje protivnapada. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad u ovakvom tipu bitaka je od izuzetne važnosti, delikatna odluka od koje zavisi ishod bitke. Ovo pitanje načelno rešava vrhovni zapovednik, u ovom slučaju beg Ervenos no, na Kosovu polju, nije se on pitao već Bajazit. Neposredno pre početka kontranapada, sultan Murat je poginuo i Bajazit se, bez mnogo dvoumljenja, dočepao vrhovne vlasti. U tom trenutku Jakub je, na smrvljenom levom krilu, spasavao živu glavu nastojeći da prikupi raštrkane trupe, ne znajući šta se dešava u turskom centru. Jakubovo odsustvo brat je iskoristio, komandovao je protivudar nakon što su mu se Ervenos beg, Ali paša, Sarudža paša i Jahši beg povinovali, zaklevši se na vernost. Ovim je bila zapečaćena Jakubova sudbina.

Nešri piše završne redove: "I ona vojska, koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama... poduhvatiše nevernike u ruke i tako ga razbiše da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio a nevernička vojska je bila malaksala i došla do poraza." Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumaran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretan podatak daje Ašik paša Zade zabeleživši da je Bajazitova strana sama razbila srpsku konjicu što znači samo da su sa centra i desnog krila pravovremeno stigla pojačanja. Razbijanjem srpskog centra i pogibijom kneza Lazara bitka je okončana uz obostrane ogromne gubitke. Turska vojska je izgubila levo krilo, a srpska centar. Ovako posmatrajući, ishod bi se nazvao - nerešenim. Na srpskoj strani, konjica Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića se uz minimalne gubitke povukla na početni položaj očekujući novo pregrupisavanje turskih trupa. Do toga nije došlo. Obe vojskovođe su u boju poginule i nikome se bitka nije nastavljala. Pogled na mrtve i ranjene koji su ležali svuda unaokolo još više je učvrstio vođe u ovom uverenju.

Iako o tome nema iscrpnijih podataka, razmenom glasnika Vuk i Bajazit su se složili da svaka strana pokupi svoje ranjene i u miru se povuče. U tom trenutku, Srbi su mislili da su pobedili, a Turci da su poraženi. Sve do pada Smedereva, skoro sedam decenija kasnije, Srbija će biti uglavnom oslobođena turskih zulumćara. Trećeg dana, Kosovo polje je bila pusta ledina, prepuna odbačenog i polomljenog oružja, lešina konja, magaraca i mula, na kojoj se ni zrikavci nisu čuli.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Obilić ustao iz mrtvih



Prelomni trenutak bitke "od koje su se zgrozili anđeli na nebu" desio se kad je Murat, obilazeći bojište, spazio polumrtvog hrišćanskog vojnika i dozvolio mu da priđe, ali je ovaj trgao nož i ubio sultana - to je, kako kaže istoričar Nouls, bio Miles Cobelitz Obilić ustao iz mrtvih



Turski protivnapad na srpske trupe svakako su otpočeli konjanici sa desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo koje je predvodio Vlatko Vuković - vojska se, u trenutku turskog protivnapada, nakon što je razbila Bajazitove trupe, povukla na početne položaje, te su se samo njeni bokovi sudarili sa Osmanlijama, trpeći neznatne gubitke. Centar srpske vojske, na čelu sa knezom Lazarom, pretrpeo je Bajazitovu navalu uz fatalne gubitke jer se nije na vreme povukao; previše isturen, brzo je stradao. Lazarevi konjanici su ih sačekali protivudarom jer teška konjica ne može "ukopana" na mestu dočekati protivnički juriš. U prvi mah, deo udara je primio Vlatko Vuković ali nije srpsko krilo bilo Bajazitov cilj, već preeksponirani srpski centar - tursko desno krilo, pojačano pričuvom, bilo je apsolutno nadmoćno. Posle dobro odabranog momenta za kontraudar, tursko desno krilo se očigledno okrenulo protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i udarilo ga bočno.

U tom trenutku, u akciju je krenula i konjica turskog centra, a s njima i janičari. Nešri donekle potvrđuje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali pašu (kako prelazi u odlučan napad), a ovaj je, kao veliki vezir, morao biti stacioniran u centru, kraj sultana.

Krvavi rasplet

Prekretnica bitke jasno se uočava kod hroničara Nešrija. Ona nastupa u momentu kada je Bajazit uvideo da su Turci na granici poraza. To se dešava u časovima kada je Miloš Obilić ubio Murata, turskog sultana i vrhovnog zapovednika. Bajazit je naredio bozundžijama da viču i "halaču" kako je neprijatelj tobože pobegao. Nema sumnje da je intervencija ovih "urlatora" zapravo predstavljala naređenje za protivnapad što se zaključuje i iz kompozicije Nešrijevog dela. U tom najvažnijem delu Kosovskog boja, Nešri je prećutao Muratov fatalni udes iako je ovaj, među osmanlijskom vlastelom, zauzimao uglednije mesto od svog sina kome istoriografi daju presudnu ulogu u boju. Bajazit je kasnije, nakon poraza od Mongola, umro u zatočeništvu, u "gvozdenom kavezu Tamerlana". Ne treba da nas buni što je, po Nešriju, Bajazit u trenutku raspleta bio još na desnom krilu; istoričar ga je prećutno ostavio tamo gde ga je postavio pred bitku jer bi, inače, morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.

Naređenje za protivnapad nije bilo izazvano samo opasnošću koja je pretila sa srpskog levog krila - ona je bila kritična za Turke i na ostalim delovima fronta. U vreme kada je Bajazit preuzeo inicijativu, napadi na turski centar i desno krilo bili su odbijeni, sa mnogim srpskim gubicima.

Nož jednog Srbina

Jedan od prelomnih trenutaka bitke "od koje su se zgrozili anđeli na nebu", kako piše istoričar Ričard Nouls, bilo je Muratovo ubistvo. Prema Noulsu, to se ovako odigralo: "Murat je, posle bitke obilazio bojište i među mrtvima i ranjenicima spazio jednog hrišćanskog vojnika koji je bio sav krvav i koji se pridizao, kao iz mrtvih. Taj vojnik, digavši se iz gomile leševa, pošao je, posrćući, prema Muratu, kao da je bio pijan. Onda je Murat naredio da ga puste da mu priđe bliže jer je izgledalo kao da će polumrtvi hrišćanin poljubiti sultanovu nogu. Međutim, trgao je nož i ubio Murata."

Nouls piše Obilićevo ime kao Miles Cobelitz, prema turskim hronikama, a ovakvu transkripciju prihvataju i Nemci. Oduševljen Miloševim aktom, istoričar veli da je zaslužio večnu slavu i hvalu. No, kako se odigrao ovaj događaj i da li su turske hronike istinite kad kažu da je sultan nastradao pukim slučajem, posle bitke? Noulsov prepis je svakako naknadna redakcija. Murat je poginuo prilikom odteretnog manevra trupa Vuka Brankovića, kada je četa na čelu sa Obilićem pregazila njegovo čadorje, u brzini posekavši njega i njegovu zaštitnicu.

Glorifikacija Miloša Obilića nastavljena je u svetskoj istoriografiji, naročito u Istoriji Pola Rikoa (Paul Rycaud) iz 1637. g. gde se, pored lepih crteža Obilića i Lazara, nalaze i sledeći stihovi na latinskom jeziku, u slavu srpskog oružja: "Hinc Maesos premit ille feros, miserunque Dynasten Cossovi in Campis obruit atque necat. Sad non longa fuit sceleris dira voluptas, a Serbo caesus condidit euse ferox." Murat je, piše Riko, želeo da proširi granice svog carstva, organizovao je invaziju Evrope, a uplašeni Bugari su ga propustili, njihov plemeniti despot pao je pred noge sultanu, ali ne zadugo - nož jednog Srbina naučio ga kako je kratko uživanje biti tiranin. Zanimljivo je da Riko citira Noulsa i kaže da su Bugari i Poljaci potomci Srba i da govore istim jezikom. Navodi i jelovnik janičara pre bitke na Kosovu: usoljena riba, rotkva, glavica luka, paškanat i krastavac, sve izmešano i začinjeno sirćetom.

I posle Miloša - Miloš

Posle Kosovskog boja, desna ruka Miloša Obilića, ona kojom je razrezao Murata "od učkura do grla bijeloga", kako legenda kaže, okovana je u srebro i bila "pogrebena" zajedno sa Muratovim telom, odmah posle bitke, na Gazimestanu i, kako beleži Miloš Milojević, u Putopisu prave Srbije, "bila neprestano na "trunji" (odar) Muratovoj." Po drugoj narodnoj priči, ruka je čuvana prvo u Kočinoj, a potom u Miloševoj i Karađorđevoj Krajini, pa je premeštena; u vreme pobune Miloša Obrenovića odneta je u Brusu gde se i danas nalazi u Muratovom turbetu (Mešeja mauzolej) u sklopu istoimene tekije.

Boraveći i obilazeći Kosovo u više navrata, osamdesetih godina XIX veka, Miloš Milojević je zabeležio jedno derviško kazivanje. Naime, 1815. g. sam Miloš Obrenović je dolazio na Kosovo da ukrade ruku svog imenjaka iz prištinske grobnice (turbe) kralja Murata. Derviš svedoči: "On se, (M. Obrenović) vele, bavio na brdu više Prištine, zapadno, u vinogradima i odatle vrebao kad će šeh (čuvar) izaći, da ukrade ruku Obilića pa, da je u tome uspeo, on bi onda... pokorio svu Tursku!"

Turci nisu dremali i, kako Milojević zapisuje, "nisu dopustili da knez Miloš sa Obilića rukom ukrade i talisman i mađijsku silu pomoću koje je ubio 12.000 Turaka Muratovih, najboljih i najodabranijih junaka iz celog turskog i đaurskog sveta, sa samim carem i celim njegovim carskim medžlisom tj. savetom." Obilazeći Muratovo turbe, Milojević zapisuje: "Na ovoj tekici ne videsmo, kao obično iz Korana, turske natpise, kao na onoj Muratovih creva", odnosno, Miloševa ruka nije obeležena turskim zapisom. Inače, Muratovo turbe je obnovljeno polovinom XIX veka, a današnji izgled je dobilo posle rekonstrukcije početkom XX veka.

Preko Sitnice ka Drenici

U momentu kada je otpočeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko krilo pod komandom Vuka Brankovića nije još uspelo da svoj napad realizuje do kraja, s obzirom na previše isturene Lazareve trupe centra. Uskoro zatim se Branković, držeći se važeće ratne strategije, povukao na početni položaj kako ne bi do krajnosti kompromitovao bokove svoje vojske, izložene jakom napadu turske konjice i rezervnih trupa. Takođe, nije pomogao ni Lazaru, bar ne velikim snagama. Kada je istureni srpski centar poražen, Vuk Branković je došao u bezizlaznu situaciju. Vratio se na polazni položaj kao i Vuković. Posle kratkih pregovora sa Turcima o prekidu bitke, povukao se bez većih gubitaka preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu.

Hroničar Duka tvrdi da je Vlatko Vuković "okrenuo leđa i brzo pobegao sa bojišta", zavaran da su neki velikaši izdali kneza Lazara. Ove tvrdnje istoriografija odbacuje kao spekulacije jer o tome nema validnih dokumenata ni kod turskih, ni kod evropskih savremenika. Naprotiv, deo njegovih konjanika i vlastelina pao je u zarobljeništvo kada je priskočio knezu u odbrani centra. Veliko je pitanje: da li je taktički bilo moguće vratiti se i pomoći srpskom centru? Klauzevic, ekspert za vojnu strategiju, kaže da je to srpskoj konjici bilo neizvodljivo, a da se kojim slučajem i vratila, prekinuvši uobičajen manevar, ishod bitke po Srbe bio bi potpuno katastrofalan. Uobičajen manevar (harasiranje, karakoliranje), prema vojničkim pravilima je vraćanje na početni položaj i ponovni napad po kome konjanici, postrojeni u više vrsta, prilaze neprijatelju u kasu, udaraju, vraćaju se nazad i ponovo prilaze. Ovaj manevar se izvodi sinhrono. No, srpske trupe su imale (umesto jednog) tri zapovednika i, bez koordinacije, nije čudo što je došlo do ovako velikih grešaka. Za ponovni udar naprosto nije bilo vremena jer knez Lazar nije vratio trupe u početni položaj kad i druga dvojica srpskih vojskovođa.. Kasnili su knez i srpski centar nesmotrernošću svoje trupe izložili pogibiji. Docnije, uvidevši položaj vojske i trupa Vuka Brankovića, Vlatko Vuković se preko Laba povukao u Bosnu, pretrpevši umerene gubitke.

Ostavljeni Lazar...

Sa tim u vezi, Dukinom prevodiocu dugujemo originalan podatak:"Vlatko Vlađenić (Vuković), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se prema vojničkom pravilu da napadne drugi put kad se bojištem proneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišić (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišćana; čuvši to, Vlatko odmah okrete leđa, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom; ovaj glas ubaciše ili Turci, ljudi vrlo mudri da bi uplašili našu hrišćansku vojsku, ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišćanima zbog njihovih grehova. Lazar, ostavljen od svojih vojvoda, bez boja je bio živ uhvaćen sa svom svojom vlastelom."

U Poslanici Trogiranima, Tvrtko se hvali malim gubicima i pobedom na Kosovu. To potvrđuje njegova živa aktivnost u Dalmaciji gde je, u avgustu iste godine, poslao nove trupe. U Slavoniji je, sa svojim odredima, aktivan još jedan učesnik boja, Ivan Horvat. Kada se Vuković povukao na 42 početni položaj, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, sa istoka obuhvaćen na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najviši intenzitet. Brojno slabiji i taktički u podređenom položaju, srpski centar je morao podleći. To se desilo posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrđuju svi izvori. Posle poraza, ostaci su odstupili - ovo povlačenje označilo je kraj bitke na Kosovom polju.

...kod Samodreže

Po narodnoj priči koju navodi Stojan Novaković, Murat je napao Srbe dok se Lazar nalazio u Samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Branković pobegao sa 7000 ljudi. Lazar, besedom o zadobijanju nebeskog carstva, ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobeđivali Srbi, a "kad sunce zahodu pođe", Turci. Istoričar Miloš Milojević takođe deli bitku u dve faze. U prvoj, odigranoj između Laba i Samodreže, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se potom povukao iza Prištine gde su ga Srbi ponovo napali i, posle "četiri sata ljutog boja" ponovo potisnuli.

Tada je Bajazit naredio da u akciju stupe trupe od 20 hiljada Čerkeza koji su napali već umorne srpske konjanike. Ovi su tada počeli polako da se povlače, sa namerom da se kod Samodreže okrepe i ponovo pripreme za borbu. Ali, za vreme odstupanja, Lazaru je pao konj, Turci su ga zarobili i obustavili gonjenje.

U ovim prikazima mešaju se realni i fantastični elementi kao što je ovaj o Čerkezima. Otkud oni u Kosovskom boju?

Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su oko 1857- 64. g. povlačeći se u Tursku pred ruskim pritiskom. Turci su ih prihvatili i naselili uglavnom na Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini. (I danas je u BiH prezime Čerkez relativno često i u pitanju su potomci ovih doseljenika koji su, posle Berlinskog kongresa, prešli u pravoslavnu veru.) Najviše ih je bilo u službi granične milicije na Kosmetu prema Srbiji, oko 40 hiljada. Pred srpsko-turski rat, 1876. g, napadali su granične karaule, upadali u Srbiju, palili i pljačkali sela i naselja. U oba srpsko-turska rata učestvovali su na strani Turske. Svojim delovanjem ostavili su na Srbe dubok utisak čim im je narod pripisao odlučujuću ulogu 1389. g. naravno, tek posle njihove pojave na Kosmetu, početkom druge polovine XX veka - tada su ubačeni u neke od verzija o Kosovskom boju što su Novaković i Milojević nekritički prihvatili.

Bajazit "munja"

Istoričar Crijević beleži da je Lazar, u toku borbe, ostavio umornog konja i seo na drugog: "To zbuni Srbe. Izgubiše ga s očiju i pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešće i razbiju zaplašene i umorne Srbe; uvidevši zabludu svojih, knez polete kroz redove njihove trudeći se da ih povrati u borbu - Lazar je prešao šezdesetu godinu života - ali, videvši da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži."

Za vreme mnogih bitaka srednjeg veka i kasnije, vojskovođe su menjale konje najčešće ako su pali pod njima ili bivali ranjeni. Konj je pružao veću metu i manje je bio zaštićen; otuda se promena konja javlja kao pripovedačka funkcija da se podvuče aktivnost i neustrašivost vođe, a najčešće se pojavljuje tamo gde ne postoji čvršći istorijski oslonac. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan odpasao te, "da je kao munja skočio na rezervnog konja koji ga je spreman čekao." Ovu epizodu je Nešri namerno ubacio da bi još jednom istakao odlučnost i Bajazitovu brzinu kojoj Turci zahvaljuju na pobedi, nazivajući ga "Munjom."

Možemo dati za pravo Nešriju i Ašik paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, no nije verovatno, kako tvrdi realistični Zade, da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno da su, poraženi iz prve faze bitke, u drugoj fazi, bez ikakve pomoći, savladali pobednike. Treba više vere pokloniti Nešriju kako je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju, čim je postalo jasno da se stvari u centru i na desnom krilu razvijaju u povoljnom smeru.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Nevera ti, care, do kolena sedi...

Iako današnja istoriografija ne postavlja pitanje ko je "kosovski izdajnik", ova legenda pretočena u mit o "nebeskom carstvu i nebeskoj Srbiji" kao da nikada nije bila življa. Da li će se konačno doznati istina o poslednjim trenucima kneza Lazara?



Nakon sloma previše eksponiranog srpskog centra, Lazar je krenuo u povlačenje, a osokoljeni Turci, sa Bajazitom na čelu, pošli su u poteru. Da je časni knez zarobljen u toku gonjenja, svedoče samo Mihailović (Janičar), Crijević i Milojević. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili "blizu jedne crkve Bogorodičine po imenu Samodreža“ i da je na tom mestu postavljen visok stub kao znak da je uhvaćen srpski knez. Uz Lazara, po Janičaru, uhvaćen je i Krajmir, toplički vojvoda, a "mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno" što treba protumačiti kako se, prilikom Lazarevog zarobljavanja, odigrala oštra borba.

Bajazitova odmazda

Crijević piše da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vučju jamu (prekrivenu prućem) gde su ga gonioci stigli i ubili. Ako prihvatimo podatak da je knez zarobljen kod Samodreže, uvidamo da nije odstupio očekivanom stazom, preko Kuršumlije za Kruševac, već prema Vučitrnu i Mitrovici. Ovo se objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povlačenja glavnine snaga Vlatka Vukovica i Vuka Brankovića. Suprotno Crijeviću, većina izvora, uz razlike u nijansama, izričito govori da je Lazar živ uhvaćen i pogubljen.

Po Pećkom tekstu, Lazar je pao u ruke Muratovog sina koji mu je odsekao glavu; Studenički i Cetinjski tekst tvrde da je lično Bajazit, iz osvete, knezu odsekao glavu, što uvažava i istoričar Klaviho. U mlađim letopisima opstaju verzije kako je Lazara ubio Murat, pored zapisa srpskog monaštva koji govore da su ga ubili Turci u krvavom boju. Svi su složni u tome da je Lazaru glava odsečena; Konstantin Filozof, Mavro Orbini i Dukin prevodilac su jedinstveni kad je o tom pitanju reč. Tronoški letopis beleži da je Lazar uhvaćen prilikom povlačenja i pogubljen, a to potvrđuju i turski izvori. Deo izvora svedoči da je, uz Lazara, pogubljen "cvet srpske vlastele". Vrlo pouzdani Konstantin Filozof piše: "Zarobljenici su izmolili od Bajazita da budu posečeni pre časnog kneza kako ne bi gledali njegovu smrt." Konstantin Mihailović (Janičar) o tome kaže: "Posle Lazara i Krajmira, pogubi i sve one nevernike koji su se nagledali boja, a ostadoše kao izdajnici". Njima se, navodno, Bajazit obratio sledećim recima: "Kad ste svome gospodinu bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni ucinili". Ovo je nejasno i trebalo bi pre da se odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevom pozivu, dakle nije učestvovala u Kosovskom boju. Po Mihailoviću, ispada da jedan suveren sveti drugog, pa Janičarev zapis jedino može imati veze sa kasnijim događajima - Bajazitovom savetovanju zeta Stefana Lazarevica kako svoju vlastelu "mora cvrsto držati u šaci."

Kneževa glava

Opis Lazarevog hvatanja, za razliku od drugih izvora, sa dosta detalja daje Putopis Miloša Milojevića u Letopisu Matice srpske za 1874. g. (II, 1141): "S leve strane Laba, na nekoliko hvati, stoji novi turski han koji se zove Babano-mostski. Zapadno od ovoga, baš blizu Laba, idući (ka) Sitnici za 100 hvati, stoje ogromna dva prastara bresta, vrlo znamenita za našu prošlost jer su, između ovih brestova, Čerkezi uhvatili kneza Lazara (već smo čitali kako su Čerkezi naknadno "upali" na kosovsko bojište)... Na 12 hvati od tekije, a 5 od ograde, stoji i danas onaj bunar ili kladenac u koji je bila bačena glava svetog Lazara. Narod priča da je knez Lazar bio sahranjen u Crkvi sv. Đurdija koja je južno od sadanje srpske crkve prištinske, idući Grmiji ili Đurdevoj vodi, sada zvanoj Sedam lula. Iz Prištine je telo kneza Lazara svečano preneto iduće godine (1390) u manastir Ravanicu, kod Ćuprije. Odavde je prenet najpre u Sent Andreju, a odatle u sremski manastir Vrdnik, prozvan Ravanica 1716. g."

Milojević navodi da je glava svetog kneza bačena u bunar ili kladenac blizu Sitnice, a drugi podaci pretpostavljaju da su Turci, posle boja, predali Lazarevo telo, zajedno sa odsečenom glavom. Narodno predanje kaže da je Lazarev posilni Krajmir Oliverović držao činiju u koju je glava pala, a potom je Bajazit, zbog Krajmirove neopisive vernosti, dao dželatu nalog da odseče i njegovu. Gde se dela kneževa glava i danas je nepoznato jer je od Lazarevih moštiju sačuvan samo deo i - haljine. Za Lazarevu glavu vezano je i sledeće proročanstvo: od činije u koju je upala glava, napravljen je "gral" koji će Srbiji doneti mir, blagostanje i ugled kad se ponovo spoji telo sa glavom.

Sremska Ravanica

Dve godine nakon bitke, kada je nekako izdejstvovana dozvola za prenos tela svetog cara Lazara sa Kosova u Ravanicu, carica Milica je, sa oba svoja sina, dočekala sveto telo na Prepolcu, a onda zahtevala da ga unesu u ovu crkvu brvnaru gde je, uoči same bitke, njen muž pričestio deo svoje vojske - i odlučila da se tu zamonaši.

Manastir Vrdnik je izgrađen na južnim obroncima Fruške gore i jedini je u okviru naselja. Svakako je jedan od najznačajnijih, a bio je i najbogatiji. Po predanju, osnovan je u vreme Serafima, mitropolita sremskog pre dolaska Turaka, ali prvi put se spominje u turskom popisu 1566. g, kao manastir svetog Jovana čiji su monasi bili prinudeni da ga napuste jer nisu imali da plate namete Turcima. U opusteo i razoren manastir stigli su monasi iz Ravanice, tokom Velike seobe iz unutrašnjosti Srbije, i naselili Vrdnik 1697. g, donoseći mošti kneza Lazara i ravaničku riznicu. Od tada se Vrdnik naziva Ravanicom. Monasi su obnovili crkvu, uspostavil novo posvećenje prazniku Vaznesenja Hristovog jer su u ovu crkvu položili svete mošti i tako je povezali sa Lazarevom Ravanicom. Odatle i predanje da je Vrdnik Lazareva zadužbina.

Pošto se kult kneza Lazara brzo širio, 1811. je završena nova crkva, Hram Vaznesenja Gospodnjeg gde su unete svete mošti na Vidovdan i tad je ustanovljena slava manastira: kapele Sv. Save u severnom krilu konaka i Sv. cara Konstantina i Jelene, na izvoru. Za vreme Drugog svetskog rata dragoceni predmeti iz manastira odneti su u Zagreb, ali su potom vraćeni u Muzej SPC. U Vrdniku i danas postoji deo moštiju i haljine svetog kneza Lazara. Manastir čine crkva, tri krila konaka i ogradni zid sa istočne strane, gde je ulaz u portu. Nadahnut Lazarevim pregnućem i idejom carstva nebeskog, veliki srpski pesnik Milan Rakić zapisao je sledeće stihove: "I danas kad dođe do poslednjeg boja, neozaren starog oreola sjajem ja ću dati život, otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem!"

Čudo svetog kneza

Kad je Lazar krenuo put Kosova, odmorio je vojsku u crkvi, danas znanoj kao Crkva svetog Lazara - Lazarica, nedaleko od Prolom banje. Kad su krenuli posle okrepljenja, šljive posađene oko crkve su se okretale za Lazarevom vojskom i uvrtale se od žalosti. Ovo naučno dokazano čudo narod naziva "čudom upredenih šljiva". Interesantno je pomenuti da se šljive, zasađene oko crkve, prilikom rasta "upredaju" oko svoje ose, a samo pedesetak metara dalje zasađene šljive rastu normalno, bez upredanja.

Ovaj fenomen proučavalo je mnogo stručnjaka za botaniku, iz srpskih i americkih instituta za voćarstvo i do danas nije dobijen zadovoljavajući odgovor; jednostavno se radi o čudu. Eksperimenti sa presađivanjem šljiva, vršeni u nekoliko pokušaja, dali su jednake rezultate - mlade šljive, upredene pokraj crkve, presađivane su 50 metara dalje i nastavile da rastu normalno, raspredajući se. Prave šljive, posađene pokraj crkve, odmah bi se upredale u stablo.

Sukob dva zeta

Posle smrti Vuka Brankovića, njegovo ime se prećutkivalo. Konstantin Filozof ga ne spominje u Životu despota Stefana Lazarevića, možda baš zato što je pisao u vreme vlade Vukovog sina Đurda. Sam Đurad, u Povelji Dubrovcanima (1428) navodi da im je zapisano šta su imali "u prve gospode srpske, i u cara Stefana, i u gospodina svetoga kneza Lazara, i u svetopočivše gospođe kir Efrosine, i u svetopočivšega gospodina i roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka iako je i on dao povelje. Tek u potvrdenoj ispravi od 1445. g. naveo je i Vuka. Teško je preći i preko činjenice da je despot Đurad, od četiri sina, dvojici dao imena svoje braće (Grgur i Lazar), a nijednom ime svoga oca.

Kako je vreme odmicalo, pisale su se i vesti o izdaji na Kosovu. Neki zapisi su isticali da su "glasovi o neverstvu i izdaji kružili već prvih decenija nakon Kosovske bitke". Sredinom XV veka Jerg iz Nirnberga, puškar hercoga Stefana Vukčića, znao je priču o sukobu dva zeta kneza Lazara uoči bitke. Ocigledno, ta priča je kolala po Srbiji i Bosni, pa Jerg primecuje: "Srbi, iako su ubili cara Murata, nisu pobedili jer su se oni borili svi međusobno, a Turčin ostade pobednikom". Stara i prestara priča o srpskoj neslozi. Posle Jerga slede u zapisima mnogih autora još podrobniji zapisi o izdaji.

Mihailo iz Ostrovice (Konstantin Janičar), pišući negde u Poljskoj svoje memoare, najviše pažnje posvećuje temi izdaje: "Pre bitke, knez Lazar nije imao opštu podršku jer su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne". Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački i verno kraj njega, a drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku i zbog ove nevere i zavisti nevaljalih i rđavih ljudi bitka je izgubljena. Krajem XV veka, Istorija Vizantinca Duke kaže: "Posle prvog uspešnog srpskog napada iznenada se proneo glas po čitavom bojištu da se Dragoslav Probišić, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv hrišćana". Kad je za pobunu saznao Vlatko Vuković, koga je bosanski kralj Tvrtko I poslao Lazaru u pomoć, povukao se sa bojnog polja, zajedno sa svojom družinom. Duka kaže: "Tako je na kraju srpski knez, napušten od svojih vojskovođa, bez borbe živ uhvaćen sa svim plemićima svoje države i odveden u logor Murata na pogubljenje“. Do sada se obično uzimalo da se ništa ne zna o Probišiću, međutim, nađen je njegov novac koji je, po nekim numizmatičkim odlikama, sličan novcu Vuka Brankovića. Dragoslav Probišić je bio vazal i jedan od vojvoda Vuka Brankovića.

Gde nevera sedi?

Narodno predanje se nije zadovoljavalo sa gotovo nepoznatim Vukovim vojvodom Probišićem i njegovom hipotetičkom krivicom za potonji pad Srbije pod osmanlijsku upravu. Po Mavru Orbiniju, krivac je Vuk Branković, ali on nije u to potpuno siguran, za razliku od Lukarića. Stari srpski letopisi ne udvajaju, optužujući Vuka Brankovića i druge da su izneverili kneza bekstvom sa bojišta. Oba motiva, Vukovu izdaju i Miloševu vernost, predanje je stopilo u jedinstven dramski sukob.Tronoški rodoslov i istoricar Novaković vide Vuka Brankovića kako je "sa svom silom svojom, to jest sa 10 hiljada vojnika, odstupio i stao sa druge strane reke Sitnice". Brankovićevo izdajstvo se u početku prikazuje kao kukavičluk, ustaljujući se u narodnoj tradiciji kao krivica: "Nevera ti, care, do kolena sedi, a ne ja", veli Lazaru Miloš Obilić.

Nema osnova da je srpski poraz na Kosovu izazvan izdajstvom. Savremeni izvori i bliži događaji ne znaju o tome baš ništa, a takav jedan monstruozan čin ne bi nezapaženo prošao. Ćutanje turske istoriografije o tome objasnilo bi se željom "da ne zasene sjaj svog oružja", no, biograf Stefana Lazarevića bi izdaju svakako pomenuo kako bi objasnio poraz oca njegovog junaka, poraz na kome je sazidana sinovljeva sudbina, ili bi je bar prikazao kao sredstvo kojim se poslužila spomenuta "božja volja". Kao što neki kažu, Konstantin Filozof je pisao za vreme vlade Đurada Brankovića, Vukovog sina, pa nije bilo uputno da pominje očevo izdajstvo, ali ako je pisao u vreme Đurdeve vladavine, to nije činio u Srbiji već van nje, ne zna se gde.

Ako prihvatimo pretpostavku Đorda Radojičića da je ovo naše najbolje istorijsko delo srednjeg veka nastalo u Ugarskoj, negde u današnjoj Vojvodini, na nekom od tamošnjih mnogobrojnih Đurdevih feuda, onda prigovor otpada, ali ostaje pitanje: zašto niko drugi to nije zabeležio i, kako izdaju ne pominje nijedno Pohvalno slovo koja su većinom nastajala u vreme svađe između Lazarevića i Brankovića? Nehat, malodušnost ili kukavičluk, odlučujući po ishod bitke, morali bi se negde zabeležiti. Branković se vrlo kasno povinovao turskoj sili i nikada nije bio u njihovoj milosti.

U slozi i ljubavi

Kad je u Srbiji ovladao duh kritičkog istoricizma, s Vuka Brankovića je skinuta anatema izdajnika. Razbijanju legende, ispletene oko Vuka, najviše je pridoneo Ljubomir Kovačević, pored Ilariona Ruvarca, Franje Račkog i Čedomilja Mijatovića. U svom delu Kovačević se pita zašto je narodna tradicija optužila baš onoga koji se najviše istakao u odsudnom boju? Posle kosovske "Pirove pobede", kaže ovaj istoričar, Vuk se zavadio sa taštom Milicom i šuracima; na Kosovu je 1402. g. došlo do boja između Lazarevih sinova s jedne strane, i Đurda Vukovića (Brankovića), potpomognutim turskim janičarima, sa druge strane, posle koje se nastavilo desetogodišnje neprijateljstvo između Lazarevića i Vukovića; mnogo kasnije, 1448. g, despot Đurad Branković (Vuković) odbio je da se pridruži Sibinjanin Janku (Janoš Hunjadi) kad je ovaj napao Osmanlije i na istom mestu, kao i knez Lazar, pretrpeo težak poraz.

Politički nepopularni potezi Vuka Brankovića i njegovog sina, malo pomalo su se izvrgli u eponimno kosovsko izdajstvo, misli Kovačević i dodaje: "Vuk je mogao u narodnoj tradiciji biti zamenjen Vlatkom Vukovićem koji je žurno pobegao u Bosnu". U Tronoškom rodoslovu Vlatko Vuković je zamenjen Brankovićem Vukom. I pored svega, na Vuku Brankoviću, u istoriografiji i kod nekih autora, ostao je beleg izdajstva. Stojan Novaković piše da u tinjajućem sukobu Lazareve i Vukove porodice (u borbi za nasleđe Nemanjića) treba tražiti uzroke propadanja Srbije sve do pomirenja Stefana Lazarevića i Đurada Brankovića. Otvoreno se stavivši na stranu Lazarevića, Novaković smatra da je Vukova dužnost bila da se nakon Kosovskog boja stavi na raspolaganje tašti i šuracima. Vukove pretenzije na Lazarevićeve zemlje on karakteriše činom prikrivene izdaje. Međutim, jedan zapis iz 1387. g. ga demantuje. Tu piše da su Vuk i Lazar u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje.

Protiv Novakovićeve pristrasnosti argumentovano je istupio Stanoje Stanojević (Stražilovo 1893); njegove zaključke prihvatio je i Jireček ističući da je "Vuk prkosno nastavio da daje otpor i pri tom izgubio je vlast i život". Danas istoriografija ne postavlja pitanje ko je izdao na Kosovu; s druge strane, kosovska legenda pretočena u mit o "nebeskom carstvu i nebeskoj Srbiji" kao da nikada nije bila življa. Po legendi, kad se ponovo spoji telo svetog kneza sa njegovom glavom, Srbijom će zavladati mir, blagostanje i ugled.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Косовска битка између легенде и стварности:
ОКЛОПНИЦИ ПРОТИВ ЈАНИЧАРА

Српска војска била је осуђена на напад. Немајући довољно добре пешадије, снагу је заснивала на тешкој коњици - оклопницима. Чак и турски тактичари и војни команданти признају: српске оклопнике ништа не може задржати, они не знају да одступе. А снага турске војске је пре свега у пешадији - јаничарима, "које још нико није победио". Зато су Срби приморани на офанзивну тактику. Муратов стратег победе на Косову, Евронос-бег планира дефанзивну тактику, изазваће српски напад засувши коњицу стрелама, затим их пропустити дубоко у турске редове, заплести у коње и камиле коморе, обилазити лаком коњицом и нападати с леђа, буздованима. И у повољном тренутку прећи у противнапад. И заиста: Срби нападају. "Отиснуше се низ поље као гвоздени брегови", описују турски летописци тај напад, "кренуше напред ваљајући се и хучећи као море"...

Муратова погибија, ма колико је извори наглашавали као средишњи догађај битке, није нимало утицала на њен ток. Нигде се не види да је обесхрабрила Турке или осмелила Србе. Османска снага није била у личности владаоца него у систему. На Косову, прикривши Муратов удес мудро и вешто, како каже Дука - његова се околина обезбедила од изненађења. Битка је за Турке упркос смрти владаоца и врховног команданта текла по плану.

А какав је био Муратов план?

Један од најопширнијих описа битке може се наћи у турској историји Мула Мехмеда Нешрије. Према овом извору, главни стратешки саветник султана Мурата је Евренос-бег, један од турских команданата који имају највеће искуство из борби са хришћанима.



Адам Стефановић, Бој на Косову,
"Цару Лазару коња убише ", 1870. година
(Народни музеј у Београду):
"И све ово сврши се лета 6897, индикта
12, месеца јуна 15. дан, у уторак,
а час је био шести или седми, не знам, Бог зна."
(цитат са мермерног косовског стуба)

Мула Мехмед описује тренутак кад су војске већ постројене за битку и наводи како Евренос-бег даје следећа упутства, упозоравајући Мурата да српске оклопнике ништа не може зауставити.

- Они се никад не одвајају, нити знају да одступе. Ваља им се склонити с пута, па им доћи одастраг и тада, опскакујући око њих, треба их ударати непрестано и убијати, јер су обучени у оклоп од жељеза. Иначе их натраг сузбијати није могуће!

Турска одбрамбена тактика

- За Турке, који су решили да туку одбрамбену битку, као први проблем постављало се питање како да одбију напад непријатељских оклопника којима њихови лакши коњаници и пешаци - осим донекле јаничара - нису били дорасли.

У вековној борби између оклопника Запада и лаких коњаника Истока први су имали озбиљна преимућства у борби прса у прса, а други у покретљивости и маневру. Тактика коју Евренос-бег излаже Мурату је најцелисходнија тактика коју лаки коњаници могу применити против оклопника: избећи фронталан удар, па облећући противника ударати по њему буздованом који је противу оклопа погоднији од сабље и ханџара.
Највеће успехе имао је Вук Бранковић, који је готово самлео Јакубово лево турско крило. Центар који је водио лично Лазар, изгледа да није успео да пробије јаничаре постројене испред султановог шатора окруженог гардом. А српско крило Влатка Вуковића, (босански одред) прво се повукло, без већих губитака. Битка је највећи интензитет достигла у тренутку кад је српски центар био обухваћен са истока, одакле је потиснут Влатко Вуковић, под чијом командом је био и хрватски одред Ивана Хорвата. Кад је српски центар поражен, Вук Бранковић се нашао у безизгледном положају, и повукао се према Дреници.

Константин Јаничар каже у основи исто у својим саветима хришћанима како да се боре против Турака: боље је часно се повући - каже он - него остати на месту и погинути. И он препоручује употребу буздована. Овде морамо поново нагласити да српски оклопници на Косову нису били толико бројни у односу на целину, нити толико оклопљени као западни витезови оног времена. Нешри претерује и драматизује. После Косова Турци су се сударили са западним оклопницима, почев од Никопоља 1396. па се то, можда, огледа и у Нешријевом излагању о Бици на Косову.

Вратимо се на Косово поље. Војске су постављене једна наспрам друге. Битку започиње Мурат, командом стрелцима:

- Одапните стреле на невернике!

Тактика је да се разбију збијене српске коњичке фаланге.

Стрелци истрчаше напред да би дошли на домет стрела којима су обасули српске коњанике и то не само коњанике крила, него вероватно и центар, јер како смо претпоставили, српски центар је наткриљивао турски центар па је прелазио и према турским крилима.

Пљусак стрела спустио се на српске оклопнике

Кад се пљусак стрела спустио на српске оклопнике који су дотле стајали као гвоздени брегови - наставља Нешри - крену они напред ваљајући се и хучећи као море. Навале на стрелце с леве стране, сузбију их па ударе на истурене редове центра, пробију се кроз фаланге, једну за другом, допреше до војничке чаршије у позадину војске и разбише је. Но место где је било смештено слагалиште меда, масла и пиринча остало је пуно. Мазге, коњи и дењкови беху се тако измешали да се начинила као нека брана. Нису утекли. Поломише се, изгибоше за веру. Неверници бејаху потпуно поразили лево крило. Пошто је оријенталном речитошћу описао жестину борбе, Нешри наставља: После тога је неверник, кад је отуд дошао, постао још одушевљенији, јер топлота на крају буде.

Укратко, можемо поновити Нешријеве речи да су Срби потпуно поразили турско лево крило. Само, овај успех не смемо преценити. Азапи су могли бити прегажени, комора испретурана, али су спахије и акинџије више потиснуте него потучене. Сетимо се Евреносових речи о еластичној борби. У Нешријевом опису осећамо (брана!) као да су Срби овде достигли кулминациону тачку напада у Клаузевицевом смислу.

Шта кажу о томе други извори?

Ашик-паша Заде и Дукин преводилац тврде изричито да су Срби отпочели борбу, слажући се са Нешријем. Цријевић и Халкокондил казују да су Турци први напали али први одмах додаје да су Турци, дакле нападачи, једва одолевали српском нападу, по чему се мора закључити да су Срби ипак пошли први у напад. По анонимном дервишу изгледа да су противници пошли један другоме у сусрет, мада писац, очигледно не настоји да то нарочито утврди. Дукин преводилац тврди да је Лазар наредио Влатку Влађенићу (Вуковићу) да отпочне борбу. Остали се извори не изјашњавају о томе. Погледом на јасна сведочанства Нешрија, Ашика и Дукиног преводиоца, а још више с обзиром на структуру противничких војски и њихову тактику, морамо прихватити да су Срби пошли напред још у току турског напада стрелама.

Исто тако можемо прихватити и Нешријево тврђење да је турско лево крило разбијено. То изричито потврђује Ашик-паша Заде иако се - каже он - Јакуб борио успешно. Константин Филозоф сведочи такође да су Срби испрва надвладали, а после њега то кажу многи наши извори. Не прецизирајући место борбеног поретка, Цријевић говори да су једни (Турци) мало одступили, а други се спремали да беже. Уруџ такође говори да је турска војска у првој фази битке изнемогла ослабивши до крајности.

Срби су испрва надвладали

У другој фази битке Нешри говори о противнападу Турака.

Док је Јакубово лево турско крило трпело пораз, Бајазит - каже Нешри - на десном крилу стајао је непомично и достојанствено ћутао. Када виде да посао иде некако како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бозунџије почеше да довикују говорећи: "О газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже... После тога одједном Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром... - дакле крене у противнапад. Угледавши се на њега, крену напред Али-паша, Евренос-бег, Јахши-бег, Шахин-бег, Иса-бег, Саруџа-паша, Ејне-бег субаша, Кара Мукбил, Инџенџик Балабан, Товуџа Балабан и "јаја" (пешак по првом преводу) Шир Мерд. За Али-пашу знамо, по Нешрију, да је био велики везир па је према томе морао бити у центру уз Мурата; Евренос-бег је, такође по Нешрију, био на крајњем десном крилу борбеног поретка, Ејне-бег и Саруџа-паша на левом, а Балабани су били распоређени десно и лево. Места осталих у борбеном поретку Нешри нам није саопштио, али и оволико је довољно за закључак да је сва турска војска кренула у противнапад.

Бој мора да је заиста био страшан. Описи помињу стреле које сунце заклањају а "беше толики звек и грохот, да се потресло место на коме се бој збивао", а мртвих и рањених било је толико да се "толика крв пролила, да се коњима кроз проливену крв траг познавао". Битку описују као два мора која се измешаше, "сабље светлеше као блистави небески пламен", од копаља ни ветар није могао да дува, а од коњских ногу, ни бујица, да је била, не би могла проћи. Ипак, најфантастичнији је опис који каже како је "од писке војничких рогова звериње у шумама цркавало". Да ли је у питању преувеличавање, источњачка реторика? Претеривање? Али, зашто таквог претеривања нема у описима других турских битака?

По чијем наређењу? У бици код Коније Нешри нам казује да се Бајазит бацио оцу пред ноге да би измолио допуштење за противнапад. Избор момента прелаза из одбране у напад је у одбрамбеним биткама био одувек врло деликатно питање, које начелно решава врховни командант. На Косову је по Нешрију јасно да је одлуку донео Бајазит, а не Мурат. По Бајазитовом наређењу су бозунџије стале да вичу, јер је Мурат по свој прилици био мртав или на самрти. То нам је управо дало право на ранији закључак да се и код Нешрија осећа да је Мурат убијен у току битке пре решења.

Такве битке и таквог лома није било од стварања света

И она војска - наставља Нешри - која беше одступила, виде да су муслимани победили невернике. Охрабри се, па се поново врати и поче неверника да бије сабљама... подухватише неверника у руке и тако га разбише, да такве битке и таквога лома није било од стварања света. Дан се још не беше завршио, а неверничка војска била је малаксала и дошла до пораза.

Остали извори не допуњују овај суморан Нешријев опис друге фазе битке. Једини конкретни податак дао нам је Ашик-паша Заде забележивши да је Јакубова страна сама разбила невернике што може само да значи да са центра и десног крила није појачана, а то је било нормално у турској тактици.

Дукином преводиоцу дугујемо један оригиналан податак: Влатко Влађенић (Вуковић), пошто је првим налетом одбацио Турке, враћао се да према војничком правилу нападне други пут (Ет гирандо пер ентрар лла сецондо Тордине делла милитиа) кад се бојиштем разнео глас да је Деспотов (тј. Лазарев) војвода Драгослав Пробишић (Пробисцио) окренуо оружје против хришћана; чувши то Влатко одмах окрете леђа, брзо побеже са бојишта и врати се у Босну са својим одредом (Ла љуал воце Влатцко Влајеницо субито волто ле спалле ет цон гранде фуга се диспарати торнандо версо Боссниа цон ла суа цомпагниа); овај глас убацише - каже Дукин преводилац - или Турци, људи врло мудри, да би уплашили нашу (хришћанску) војску или је тако хтела судбина ненаклоњена сиротим хришћанима због њихових грехова. Лазар остављен од својих војвода, без боја би жив ухваћен са свом својом властелом.

Према Дукином преводиоцу морамо бити доста обазриви јер он заступа једну верзију битке која ставља Босанце у повољно светло. О узроцима пораза, управо о Влатковом одласку са бојишта и о интензитету битке говорићемо касније. Засад се треба само осврнути на оно враћање у борбу према војничком правилу. У доба Косовске битке није било никаквог ордене делла милитиа по коме се нападало у више налета. Дукин преводилац говори очигледно о свом времену, о харасирању или караколирању по коме су коњаници, постројени у више врста, прилазили непријатељу у касу, на домет пиштоља или карабина којима су били наоружани, па су их по врстама испаљивали, враћали се назад, пунили оружје и поново прилазили непријатељу. Ова се пракса изградила у другој половини ЏВ века. Нема никакве везе са косовском битком.

Откуд у Косовској бици Черкези

По Новаковићевој народној причи Турци су напали Србе док се Лазар налазио у самодрешкој цркви, а тада је Вук Бранковић побегао са 7000 људи. Лазар беседом охрабри војску и крене у бој. До подне су побеђивали Срби, а после подне Турци. Милојевићева народна прича дели такође битку у две фазе. У првој, која се одиграла између Самодреже и Лаба, турско лево крило је сасвим сатрвено. Бајазит се затим повуче иза Приштине, где их Срби поново нападну и поново их поти-сну после четири часа љутог боја. Тада Бајазит нареди да ступе у акцију 20.000 Черкеза које заобиђу и нападну уморне Србе. Ови тада почињу да се полако повлаче са намером да код Самодреже поново приме борбу, али за време одступања Лазару падне коњ па га Турци заробе, после чега обуставе гоњење.

У овим народним причама има, очигледно, реалних и фантастичних елемената. Задржаћу се само на Черкезима. Знатни делови овог кавкаског народа емигрирали су 1857-64. у Турску пред руским надирањем, а Турци су их населили у Европи као граничну милицију највише на Косову према Србији, око 40.000.

Праве успехе у бици на српској страни имао је само Вук Бранковић

Пред Српско-турски рат 1876. нападали су српске граничне карауле, упадали у Србију, палили и пљачкали српска насеља. Учествовали су, разуме се, у оба рата на страни Турака. Оставили су дубок отисак на Косову када им је народ приписао решавајућу улогу 1389. али то је могао учинити тек после њихове појаве на Косову почетком друге половине ЏИЏ века, јер иначе откуд би народ знао за Черкезе. Вероватно тада су они и убачени у причу.

Оно што нам извори ускраћују морамо допунити обазривим комбинацијама.

Најпре о Лазаревој беседи војсци о којој говоре многи извори, највише народна традиција. Да је Лазар пред борбу охраб-рио своју војску више је него вероватно - то препоручује и Јаничар хришћанским владарима - мада се сигурно није послужио оним речима које му Орбини ставља у уста певајући своју химну слободи и храбрости. Такве се ствари увек стилизују пост фестум, као на пример, Наполеонов говор војницима под Пирамидама на које је тобоже гледало четрдесет векова.

Говор или не, Срби су напали први на целом фронту мање-више једновремено. Успеха је било само према турском левом крилу које је сасвим потиснуто десним српским крилом Вука Бранковића и делом Лазаревог центра. Ту се изразио највећи српски напор. На турском центру и десном крилу очито није било успеха ако су уопште озбиљно нападнути. Лазар је наишао на тврде јаничаре које нико дотле није победио - успех на центру значио би безмало победу - а Влатко Вуковић се вероватно није сасвим ангажовао, што је редовна појава за савезнике када ратују далеко од своје земље. Неуспех центра и левог српског крила извори прећутно потврђују, говорећи само о успеху према турском левом крилу. Према Нешрију је ово потпуно разбијено, но видели смо да спахије и акинџије тог крила нису биле избачене из борбе.

Повлачење турског левог крила открило је леви бок центра. Немамо података о томе како су Турци доскочили тој опасности. Било би сасвим природно да је њихов центар заломио своје лево крило уназад. Тако се увек ради. Можда је центар свуд наоколо био заштићен препреком као што је посведочено за битку код Филокрене и како су према Константину Јаничару Турци редовно чинили. Ако је у том часу Милош убио Мурата, што није без основа у изворима, онда је криза за Турке достигла врхунац.
За објашњење српског пораза на Косову, није потребна издаја. На Косову су се сударила два опречна политичка организма: српски, већ расточен унутрашњим супротностима, без јединствене државне мисли, и други, турски, млад и полетан, који је у борбу могао увести све снаге државе. Отуда су се на Косову судариле и две различите војске. Српску је чинио низ делова, лабаво повезаних, без заједничке команде и дисциплине. Турска војска била је организованија, под заједничком командом, фанатично верна свом вођи, обучена и дисциплинована. Најзад, исход битке био је узрокован и турском бројчаном надмоћношћу, али главни разлог њихове победе није број, него - јединство команде, које српске феудалне војске нису могле постићи.

Расплет или прекретница битке се у Нешрија јасно уочава. Наступа у тренутку када Бајазит увиде да су Османлије близу пораза. Обележава га вика бозунџија да је непријатељ тобоже побегао. Нема никакве сумње да интервенција ових викача представља заправо наређење за противнапад, а то наређење - можемо слободно закључити из композиције и духа Нешријевог дела - издао је Бајазит који је већ био заменио свог смртно рањеног или преминулог оца. Не видим разлога зашто би Нешри у том најважнијем тренутку битке прећутао Мурата који је - понављам - међу османлијским владаоцима заузимао угледније место од свог сина, умрлог после тешког пораза у монголском заточеништву. Не треба да нас буни што је - по Нешрију -Бајазит у тренутку расплета био још увек на десном крилу. Нешри га је прећутно оставио тамо где га је био поставио пред битку, јер би иначе морао признати да је Мурат убијен за време битке.

Наређење за противнапад није могло бити изазвано само опасношћу која је претила са левог крила. Ситуација је морала сазрети и на осталим деловима фронта. Дотле су морали бити одбијени и напади на турски центар и десно крило са губицима по Србе.

Бајазит и везир прелазе у противнапад

Противнапад су, свакако, отпочели турски коњаници с десног крила. Они су захватили српско лево крило - Босанце - и део центра. Српски коњаници су их морали дочекати противударом. Коњица не може на месту дочекати противнички коњички јуриш. Али је у питању да ли су то могли учинити пошто је њихов први напад био одбијен. За први мах главни удар примили су Босанци. Морали су бити одбачени јер је турско десно крило било не само апсолутно него и релативно надмоћно. После овог успеха турско десно крило се очигледно окреће против српског центра, против најважнијег нападног објекта, и напада га бочно. У том тренутку коњаници турског центра су морали ступити такође у акцију, а за њима и јаничари. Нешри донекле потврђује ту претпоставку тиме што одмах иза Бајазита помиње Али-пашу како прелази у напад, а овај, као велики везир је морао бити у центру.

Не може се претпоставити да је турски центар пошао у противнапад једновремено са десним крилом. Истакнуто је раније да је био стожер борбеног поретка, дакле имао је првенствено дефанзивну улогу, а тај задатак је морао задржати све дотле док нападом десног турског крила на српски центар нису створени изгледи на потпун успех. Прерано ангажовање турског центра (чија је дефанзивна снага - јаничари - била знатно јача од офанзивне коју је представљала малобројна коњичка гарда) на јак српски центар могао би компромитовати читаву битку, нарочито услед неповољне ситуације, створене на турском левом крилу.

Бекство Влатка Вуковића и Ивана Хорвата

Врло је могућно - како тврди Дукин преводилац - да је Влатко Влађенић (Вуковић) после овог поновног неуспеха окре-нуо леђа и "брзо побегао" са бојишта, било заваран да су неки великаши издали Лазара, било што је из других разлога сматрао да је битка изгубљена. Велико је питање да ли је тактички било могуће да се врати у борбу у помоћ српском центру, јер је, свакако, био одбачен на Лаб. Отуда он је одступио без притиска најкраћим путем у Босну. Сигурно је да су Босанци претрпели умерене губитке. Знамо да су Турци заробили неку босанску властелу. Без обзира на Тврткове тврдње Трогиранима о својим невеликим губицима, то можемо закључити из чињенице да је Твртко у августу упутио нове снаге у Далмацију где је развио велику активност а и Хрвати Ивана Хорвата, који су били у саставу босанског одреда, постају после Косова поново активни у Славонији.



А. Јовановић: "Милош убија Мурата"
(Музеј града Београда):
"Заљуљано царство срушило се с вама..."
(Милан Ракић)
Када су Босанци одбачени, српски центар се нашао у борби против турског десног крила и центра, био је, дакле, обухваћен са истока, на свом левом крилу. Битка је ту достигла највећи интензитет. Бројно слабији и тактички у тежем положају, српски центар је морао подлећи. Подлегао је после врло оштре и крваве борбе што једнодушно потврђују сви извори. После пораза остаци су вероватно одступили у нереду.

Повлачење Вука Бранковића преко Ситнице за Дреницу

Цријевић нам прича да је Лазар у току борбе оставио уморног коња па сео на другог. То збуни Србе. Изгубивши га с очију, помисле да је пао. Тада Турци ударе још жешће и разбију заплашене и уморне Србе. Увидевши заблуду својих, Лазар полете кроз редова њихове трудећи се да их врати у борбу - Лазар је био прешао шездесету годину живота - али видећи да његово позивање ништа не помаже, стане и сам да бежи.

У току многих битака оног времена и касније, војсковође су мењале коње, најчешће ако су пали под њима или рањени. Коњ је пружао већу мету а мање био заштићен. Отуда се промена коња јавља и као конвенционална функција да се подвуче активност и неустрашивост команданта па се појављује и тамо где нема историјског ослонца. Нешри каже да је и Бајазит у тој бици променио коња коме се колан отпасао, да је као муња скочио на резервног коња који је био спреман. Ову епизоду је Нешри вероватно убацио да би још једном истакао брзину Бајазита Муње коме турци захваљују победу.

Можемо поверовати Нешрију и Ашик-паши Задеу да је и лево турско крило прешло у противнапад, само неће бити - како то тврди иначе умерени и озбиљни Ашик - да је оно тамо разбило српско десно крило. Нимало није вероватно, да су поражени из прве фазе у другој фази без икакве помоћи тукли победиоце. Треба више вере поклонити Нешрију да је турско лево крило ступило поново у акцију чим је запазило да се ствари на центру и десном крилу почињу да развијају у повољном смислу.

Колико је трајала битка

У тренутку када је отпочео противнапад турског десног крила, српско десно крило није још успело да свој успех пренесе и на центар, ако је то и покушавало. Ускоро затим оно је поново ангажовано са Јакубовом коњицом, а можда и са делом снага центра, па није било у могућности да притекне у помоћ Лазару на центру, бар не са великим снагама. Када је српски центар поражен, Вук Бранковић је дошао у безизлазан положај, па се вероватно повукао преко Ситнице у Дреницу, своју ужу постојбину, без већих губитака.

О трајању битке имамо у изворима најмање података. Цријевић тврди да је почела при изласку сунца и трајала готово до 8 часова, што значи да је трајала око 3 часа. Слично каже и Ашик-паша Заде: до пола времена између два намаза - што је Олесницки протумачио да је јамачно реч о првом и другом намазу (сабах и подне), па је израчунао да је 15. јуна за косовски меридијан била средина између њих у 8 часова и 7 минута. Ашик не каже када је бој почео, али морамо претпоставити да је отпочео зором. Из косовског натписа Ђ. Радојчић је утврдио да се косовска битка завршила у 10 и по или 11 часова. Нешри у другом Елезовићевом преводу: дан се још не беше завршио, а у првом још сунце не беше зашло - што би се могло прихватити као исто време изражено на два разна начина. Код Бернауера дан још није западао (ес хатте сицх дер Таг ноцх ницхт генеигт), што указује на ранији завршетак битке јер се дан (астрономски) почиње да нагиње већ у подне.

Остали извори прећутно остављају битку у оквир једног дана. Изузетак чини Константин Јаничар за кога је битка трајала од среде до петка у подне. Константин је очигледно погрешио. Битка није могла почети у среду јер се одиграла на Видовдан, а Видовдан је 1389. пао у уторак а не у среду. Уторак 15. јуни 1389. је дан Косовске битке, о чему нема дискусије. То је фиксирао већ Константин Филозоф. Нити можемо прихватити Јаничарево тродневно трајање. Битке хладним оружјем као интензивни судари изгарали су за неколико часова. Због тога сам склон да пре прихватим она сведочанства за која се битка брже свршила.

Смрт кнеза Лазара

Немамо разлога да посумњамо у многобројне изворе који говоре да су Турци предузели гоњење после битке.

Да је Лазар заробљен у току гоњења сведоче само Јаничар и Цријевић. Први тврди да су га Турци ухватили близу једне цркве Богородичине, по имену Самодрежа, и да је на томе месту постављен висок стуб као знак хватања кнеза Лазара. Уз Лазара, по Јаничару ухваћен је Крајмир, наводно војвода топлички који иначе није познат, а много друге господе је на том месту побијено - што се мора протумачити да се при Лазаревом заробљавању одиграла оштра борба. Цријевић помиње само да је Лазар скренуо с пута и пао с коњем у вучју јаму (покривену прућем), где су га гониоци стигли и убили.

Ако прихватимо Јаничарев податак да је Лазар заробљен код Самодреже морамо увидети да није одступио куда га је водила одступница, преко Куршумлије за Крушевац, већ према Вучитрну и Митровици. Ово се лако објашњава обухватним турским маневром после повла-чења Босанаца који га је одбацио на запад, односно потврђује се претпоставка да су Турци заиста напали леви бок центра, Лазарев бок.

Супротно Цријевићу, велика већина извора говори изричито или се може наслутити да је Лазар ухваћен жив и погубљен. Међу њима има само нијанса. По Пећком тексту Лазар пада у руке Муратова сина који му одсече главу; по Студеничком и Цетињском тексту Бајазит му лично одсече главу; у млађим летописима има верзија да је Лазара убио Мурат, поред оних да су га убили Турци и оних да је нашао смрт у бици; похвална слова су сложна у томе да су Лазару одсекли главу, што тврде Константин Филозоф и Дукин преводилац. По Орбинију и Троношком Лазар је ухваћен у бекству и погубљен. У томе су сложни и турски извори. Клавихо је једини који тврди да је Лазара убио Бајазит својом руком у боју.

Део извора сведочи да је уз Лазара погубљено мноштво властеле. Врло поуздани Константин Филозоф наводи да је заробљена српска властела измолила од Бајазита да буде посечена пре Лазара да не виде његову смрт, а Јаничар нам саопштава да је Бајазит погубио Лазара и Крајмира, а после кратког времена и све оне невернике који су се нагледали боја који су остали (су) као издајници, с објашњењем: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи то исто бисте и мени учинили". Ово је нејасно. Мислим да се то односи на властелу која се није одазвала Лазареву позиву, дакле, која није учествовала у бици. Испало би да је као суверен осветио Лазара, колегу-суверена. Сетимо се да је касније Бајазит саветовао своме зету Стефану Лазаревићу да своју властелу држи чврсто у руци.

Земља хучаше, а стреле лећаху сунце заклањајући

Ретко се жестина битке описује сложно и обострано толиким суперлативима и хиперболама: беше толики звек и грохот, да се потресло место на којем се бој био и толика се крв пролила, да се коњима траг познавао кроз проливену крв... беше бахат неки и неисказани тутањ, чујаше се, стреле лаћаху сунце заклањајући... земља хучаше...(похвална слова); Бугарска хроника говори о великом крвопролићу, Цријевић о жестоком боју; по Ахмедију такве битке свет није запамтио, а по Шукрулаху обе војске заметну такву борбу какве од постанка света није било; а Нешри: ... измешаше се једно с другим два мора. Сабље су светлеле као небески блистави пламен, од копаља ни ветар није могао да пуше, а од коњских ногу ни бујица да је, па није могла проћи... од писке рогова... звериње је у гори цркавало... Рећи ће се, источњачка реторика, али у биткама код Коније и Никопоља о њој нема трага у Нешријевим описима.

Таквој жестини одговарали су и губици. Нема много битака где их извори толико наглашавају и уравнотежено приказују: безбројно је мртваца било; безбројна множина обојих побијених, то јест Срба и непријатеља, по Косову Пољу лежала; свуда река од крви и многи трупови; као класје на њиви, тако војници од оштрог оружја на земљу падаху (похвална слова). По Уруџу војске нанеше једна другој велике губитке и безбројно погибе мачем; Шукрулах: неизмерно мноштво људи изгибе на једној и другој страни. Једини Мезјер наводи цифре: 20.000 палих Турака а приближно толико Срба, што је много по мом схватању за једне и друге. Потпуности ради навешћу и апсурдне цифре које дају Новаковићева и Милојевићева прича: по првој погинуло је 100.000 Срба и 110.000 Турака (само су Милош, Милан и Иван побили 10.000 Турака); по другој пало је 42.000 Срба и 160.000 Турака, а Милош са побратимима побио је 12.000. Немогуће је дати одређене цифре али можемо претпоставити да су српски губици били већи, апсолутно и релативно, по општем правилу које једва да зна за изузетке, да је данак пораженог крвавији. Народна песма то лепо описује:

Од Турака нешто и остало,
А од Срба и што је остало
Све рањено и искрвављено.

Од једнодушног истицања обостраних губитака одваја се једино Твртко у свом писму Трогиранима где говори да је из битке мало Турака живу главу изнело уз извесне своје, али не велике губитке. Твртко очигледно говори о свом контингенту за који већ знамо да није много настрадао. Највеће губитке на српској страни претрпела је Лазарева војска. Не треба се освртати на Дукиног преводиоца који говори да је Лазар погинуо без борбе. (...)

Као класје на њиви, тако војници од оштрог оружја падаху

Узроци пораза и победе су одувек били од великог интереса за хроничаре и историчаре. За Косово рани турски извори од Ахмедија до Шукрулаха објашњавају турску победу Алаховом помоћи. Ашик не даје узрок, а Нешри је објашњава Бајазитовом жестоком интервенцијом. О Божјој вољи говоре и први српски извори. У другој својој белешци Мезјер слично Халкокондилу даје уверљивије разлоге: Мурат и Бајазит - каже он - нису олако савладали царства и краљевства као што би се могло мислити, већ ефикасношћу оружја (vailance darmes) и чврстом борбеном дисциплином (par regle bien gardee en leur host).

Српски народ, за кога је пораз на Косову значио крај државне самосталности и почетак вековног робовања Турцима, није се могао задовољити изнетим мистичним, или рационалним разлозима за објашњење те велике народне несреће. Срби су тражили очигледнији узрок поразу. Док га Константин Филозоф још објашњава Божјом вољом, касније се поступно и стидљиво развија идеја о издаји. Сваки додаје понешто да би се што боље објаснила катастрофа чије су се последице све јаче осећале.

Пећки текст не зна да ли је Лазар при крају битке побеђен због издаје неког од његових или Божјом вољом.

Студенички и Цетињски текст тврди већ одређено да неки побегоше са бојишта, само не знају да ли из страха или неверства.

У белешци писаној у првој половини КсИВ века Турци надвладаше због бекства неких српских чета, али су те речи убачене касније на израдирана места што непосредно доказује да идеја о бекству није постојала у време када је белешка писана.

Константин Јаничар прецизира да је то било баш из неверства: да су се господа одана кнезу Лазару борила поред њега верно и јуначки, а друга да су гледала кроз прсте и да је због невере, зависти и неслоге неверних и неваљалих људи битка изгубљена.

Дукин преводилац крајем КсИВ века именује кривца - Драгослава Пробишића али додаје да су тај глас можда убацили Турци.

Цријевић зна да је неко од његових такмаца оптуживао Милоша за издајство али не говори ни о каквом издајнику, а Курипешић на лицу места није ништа сазнао ни о издајству ни о издајнику.

Нема основа тврдњи да је Косовски бој изгубљен због издаје

После овог прекида ескалада се наставља. Народно предање се није могло задовољити са непознатим Пробишићем Дукиног преводиоца и његовом хипотетичном кривицом. За Орбинија кривац је Вук Бранковић, али није сасвим сигуран у то. За Лукарића нема више сумње. Из тог времена је и нај-старији српски сачувани летопис који оптужује Вука Бранковића и друге да су изневерили Лазара бекством са бојишта.

Народно предање је оба мотива, Вукову издају и јунаштво и верност Милошеву, спојило у јединствен драм.


пише: Петар Томац

[You must be registered and logged in to see this link.]

Крст Цара Лазара
У другој половини XIV века, када су турске хорде упале у Европу, православни Балкан није више био јединствен политички простор. Главни циљ освајача је несумњиво био Цариград. Учврстивши се у Једрену, Турци су почели да постепено освајају и потчињавају разједињене православне балканске државе.

Турци су 1370-их година почели да продиру у српске земље. То је било тешко доба за Србију. После нестанка династије Немањића, земља је потонула у смутњу. Ипак је претња споља удружила знатан део српских кнежева и владара око благочестивог и мудрог кнеза Лазара. Турски султан Мурат је, освојивши Македонију, кренуо с много хиљада војске на Косово да сатре или потчини српске владаре на челу са кнезом Лазаром. Мурат је Лазару послао писмо, предлажући српском кнезу да се потчини његовој власти.

Свакако да кнез Лазар није био у недоумици да ли да се бори са Муратом или не. Али, једна веома важна околност је доводила кнеза у озбиљну недоумицу. Предање каже да се кнезу пре поласка војске на Косово јавио анђео рекавши му да ако жели царство земаљско, нека смело води војску на Косово и бори се са Турцима, јер ће Срби победити. Али, ако за себе и свој народ жели Царство Небеско, онда мора саградити цркву на Косову и пре битке сву војску причестити, у бици ће сви изгинути, и пропашће Српско Царство, али ће ваше бити Царство Небеско.

Предање сведочи да је Кнез Лазар извесно време био у недоумици, што је разумљиво, јер му је предстојало да одлучи не само за себе, већ и за читаву војску, за читав народ, за будућа поколења. Размишљајући, кнез понавља: „Коме ћу се приволети царству?“ Али, ево, одлука је пала и кнез одговара анђелу (из познате народне песме „Пропаст Царства Српског“):

Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу Царству Небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Земаљско је за малена царство,
А Небеско у век и довека…

23. јуна 1389. године на дан Светог Вида (Видовдан) причестивши се Светих Христових Тајни, српска војска се сукобила на Косову пољу с Муратовим хордама. У жестоком боју су изгинули сви они опредељени за Царство Небеско, па и сам кнез Лазар, кога је Света Православна Црква убројала у великомученике.

Та прича је задивљујућа и по томе што су Срби бој на Косову сматрали највећом победом, без обзира на то што је постао најстрашнији пораз у српској историји. Управо се из те победе родила Небеска Србија.

Задивљујуће је и то што Косовски бој у националној свести Срба не представља искључиво историјску или духовну појаву. Срби се у свим својим делима стално обраћају Косову, стално своје поступке проверавају тим средишњим догађајем њихове историје.

Недавна збивања на Косову показују да то место заиста поседује некакву тајанствену моћ која привлачи силе добра и зла. На том светом месту се непрестано одиграва борба између њих.

Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава).

Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.

Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:



„Ваше Царско Величанство,
Свемилостиви Господару,

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.

Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић

Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење. За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. година, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.
srpska.ru

[You must be registered and logged in to see this link.]

Свете мошти цара Лазара Косовског

СВЕТЕ МОШТИ (грч: Αγια λείψανα); земни остаци светитељских тела; одуховљена телесна пребивалишта Божија; осведочени храмови Светог Духа, у облику целокупног тела, делова тела или честица (некада обичај распарчавања моштију ради могућности да их што већи број верника види, додирне и целива, као и због постављања у Часну трпезу и антиминс - са символичним представљањем небеске Цркве на којој почива земаљска, али и због веровања у њихову апотропејску, заштитничку моћ). Обично, али не и обавезно, чувају се у кивоту. Као предмет поштовања Цркве, са посебном пажњом, мошти су чуване током историје.
Порекло назива

Стари словенски израз "мошти" је именица у множини, изведена из прасловенског глагола "моћи"; отуд код многих, налазимо овај израз у двојној форми и значењу: и као именицу моћ (множина, моћи) и као глагол моћи. Код Срба, израз "мошти" или "моћи" коришћен је у народу и за мошти као извор извесних натприродних, чудотворних снага - моћи, превасходно исцелитељских, па је стога и посебан однос према њима изражаван кроз целивање, поклоне, молитве. Раније је постојао и чест обичај решавања међусобних сукоба код моштију светитеља, по узору на мирење посвађане браће Светог Саве над моштима њихвоог оца, Симеона Мироточивог.
Природа дејства

Кроз тело у целини које није подлегло физичко хемијском закону разлагања материје или кроз поједине његове сачуване делове, пројављују се натприродна дејства, која су Божија, и то је наставак богочовечанске сарадње и после биолошког уснућа одређеног светитеља. У питању су Божија благодатна дејства (ενεργεία) која се у свету видљиве стварности манифестују преко светитељевих телесних остатака. Мошти као тело које није подлегло разлагању материје представљају претходно сведочанство бесмртности личности и предзнак васкрсења у будући век и свет. Од времена Седмог васељенског сабора, ушива се у антиминс частица (честица, делић) светих моштију.
Историјат

Пројава божанских енергија кроз мошти пророка и светитеља, постојала је још у време Старог Завета. Познат је случај да је мртвац оживео након што је његово мртво тело дотакло кости пророка Јелисеја (2 Цар 13,21). Већ од најраније појаве Хришћанства, поред слика светих догађаја и лица, омиљени предмет поштовања у Цркви биле су мошти Апостола и мученика. Тако су после смрти Епископа Поликарпа (†155), по сведочењу Смирњана, његове кости биле веома цењене.

Α већ од доба Константина Великог (прва половина IV века), који је у црквама које је подигао полагао мошти Апостола и других светих, поштовање моштију постаје општи обичај, који је довео до тога да, по Црквеним прописима, ниједна црква није смела бити освећена ако у њој није било моштију светих. Мошти светих залог су нашег васкрсења. Поред моштију светих, помно су чувани и други предмети који су им припадали, а први повод за то био је Крст на коме је страдао Господ Исус Христос. Крст је 326. године пронашла Јелена, мајка цара Константина Великог, на Голготи, и поделила га на два дела: један део смештен је у Јерусалиму, у цркви коју је подигао њен син, а други део послала је свом сину, који га је чувао у Цариграду.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Чудесно близак је јунак младим мртвацима. Трајање
њега се не тиче. Појава његова јест постојање;
вазда се помера и ступа у промењено
сазвежђе своје сталне опасности. Малобројни
могу га тамо наћи. Ал' судбина, изненада
одушевљена - која мрачно прећуткује нас -,
у вихор његовог света разбрујалог песмом га носи.
Јер никог не чујем као њега. Наједном ме прожима
са струјом ваздуха његов потамњен звук.
А онда, како бих се радо скрио пред чежњом:
0, да сам дечак, да то смем још бити, да седим
на будуће наслоњен руке и читам о Самсону,
о његовој мајци што најпре ништа, а потом све роди.
Зар није био већ јунак у теби, о мајко, зар није
већ онде, у теби, почео његов велмошки избор?
Хиљаде су, хотећи он да буду, кључале
у утроби, ал' гле: он је хватао, испуштао -,
бирао је и умео. И кад је стубове ломио,
то беше што се из света твог тела
у ужи пробио свет, где је и даље
бирао и умео. 0, ви мајке јунака,
порекло набујалих река! Клисуре, у које се
високо с руба срца, појући жално,
бацаху девојке већ, будуће жртве сину.
Јер док је хрлио јунак кроз боравишта љубави,
сваки га је дизао, сваки удар срца,
намењен њему; окренут већ, он је
стајао на крају осмехивања, - друкчији.

Svedočenja o
krvavom Vidovdanu



Srednjovekovni spis o Kosovskom boju

Piše Živan J. Grujičić
Veliku pažnju proučavalaca Kosovske bitke, a posebno kosovske legende, privuklo je pismo koje je Firentinska opština poslala kralju Tvrtku I, 20. oktobra 1389. godine. Razmatrajući svojevremeno izvore o Kosovskom boju, Ljuba Kovačević je zauzeo stav da je pismo Firentinske opštine “najstariji i najvažniji izvor o Kosovskom boju”. Međutim, mnogi kasniji proučavaoci Kosovske bitke i kosovske legende smatrali su isto, uzgred naglašavajući da u pomenutom pismu ima i retorike. U pismu koje je, prema jasno vidljivom datumu, poslato dva meseca nakon Kosovske bitke, veli se da se saznalo kako je Murat napao sa dvojicom sinova srpsku zemlju. Do odlučujuće borbe došlo je na Kosovu polju. Firentinska opština oduševljeno čestita kralju Tvrtku na velikoj pobedi Srba nad Turcima, mada je nejasno zašto se Tvrtku upućuje ta čestitka, kada se već uveliko znalo da je njegovih tri hiljade vojnika na čelu sa vojvodom Vlatkom Vukovićem napustilo Kosovo još u prepodnevnim satima, dakle, na samom početku bitke. Pismo se zadržava i na približnijem opisu Muratove smrti. Kaže se da je Murata ubio Lazarev vojvoda Miloš Kobilić sa dvanaest srpskih velmoža, koji su se prethodno zakleli da će izvršiti taj čin. Oni su mačem prokrčili put kroz neprijateljske čete i redove kamila, koljući se sa Agarenima oko sultanovog šatora, dok je Miloš nožem ubadao u grlo i u stomak turskoga cara. U firentinskom pismu posebno priznanje odaje se vitezu Kobiliću (Obiliću), onom od pomenute dvanaestorice koji je ispunio zavet i izvršio junačko delo, ubivši velikoga neprijatelja.

ZVONA BOGORODIČINE CRKVE
Širok krug čitalaca posebno je privlačila vest da je pobeda na Kosovu polju odjeknula i u Francuskoj. Proučavaoci Kosovske bitke, naime, tvrdili su da je francuski kralj Karlo VI priredio svečano blagodarenje u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, a u čast pobede Serboa na Kosovu, i danonoćno bdenije u molitvama za duše poginuli srpskih vitezova. Ta vest je pronađena u “Hronici sen-deniskog kaluđera”. Ova hronika kaže da su zvona sa Bogorodičine crkve dvadeset i četiri časa zvonila u čast hrišćanske pobede na Kosovu, što i te kako pokazuje da je Kosovska bitka s puno žestine odjeknula i u Evropi. Francuzi su posebno iskazali radost, kako beleži Hronika sen-deniskog kaluđera, i zbog smrti turskoga sultana Murata i sina mu Jakoba. Među prva reagovanja na smrt sultana Murata I treba ubrojati i pismo Dimitrija Kidona vizantijskom caru Manojlu II Paleologu, koji se u tom času nalazio u izgnanstvu. Pismo je upućeno iz Carigrada jula 1389. godine, iz istog grada u kojem je đakon Ignjatije pribeležio saznanja o Kosovskoj bici koja su toliko uzbudila i mitropolita Pimena i episkopa Mihaila, i njega samog. Kidanovo pismo ne daje bliže podatke o onome što se zbilo. Muratova smrt povod mu je za mučna razmišljanja o sopstvenim jednovernicima i jednoplemenicima. Konstatuje samo smrt sultana prokletnika, napominjući kako je ovaj tašto verovao da će hrišćani, protiv kojih je podigao vojsku, već na samu vest o približavanju njegove sile “ poskakati od straha u sinje morje”.
O Kosovskoj bici prozborio je početkom XV veka i Klaviho, španski poslanik u Samarakandu. Klaviho je kao izaslanik kastiljanskog kralja Hinka III boravio maja 1404. godine kod tatarskog kana Tamerlana. U putnom izveštaju ostavio je i kraću belešku o Muratovoj pogibiji. Veli da je Murat, odnosno “Amurat”, ubijen u boju snažnim udarcem mača u stomak i rasporen na krst, od pupka do grkljana uzbrdo i od jedne slabine do druge popreko. Po Klavihu, Murata je ubio vitez Miloš Kobilić, verenik Lazareve kćerke Despine (Olivere). Dalje kaže da je Muratov sin, Bajazit, osvetio smrt oca pogubivši odmah Miloša, a kasnije i srpskog cara Lazara. Klaviho je u putopisnom izveštaju ostavio zanimljivu zabelešku kojom objašnjava zbog čega je spominjao Muratovu pogibiju na Kosovu: “A ovo sam napisao zato da bi se znalo koga su zvali Murat (Murate), pošto sve vladaoce turske mi ovde znamo samo pod imenom Murat, a svaki vladalac imao je svoje posebno ime”.

ZMAJEVITI JUNAK
Iscrpno i, svakako, pouzdano svedočenje o Kosovskom boju nalazi se u Žitiju despota Stefana Lazarevića koje je Konstantin Filozof napisao verovatno 1431, dakle, nepune četiri godine posle Stefanove smrti. Konstantin Filozof u delu teksta koji je posvećen Kosovskom boju obraća više pažnje na ličnost čoveka koji je ubio Murata. Piše o njemu: “Beše neko veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna, samo zato što bejaše vitez ponad svih hrišćanskih vitezova. A ovaj, po imenu Miloš, smion kao niko, za koga se i pre boja kazivalo da je od zmajevskog roda i da ga podojila kobila, a zadojila vila nagorkinja, da pokaže vernost otačastvu, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku Agarena, uzgred kazujući da je prebeglica, na šta mu ovi otvoriše put do šatora. A kada je bio blizu i ugledao cara Amurata zavaljenog na minderu kako glaba čibuk i duvani, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca, dušu mu poganu isterujući napolje. A tu, posle boja sa mnogim Agarenima, i sam pade taj dični i junački sin Serbone”.
Ako pismo Firentinske opštine kralju Tvrtku I, pisano 20. oktobra 1389, prvo spominje zaveru i zavet nekih velmoža da će ubiti Murata, Konstantinovo Žitije prvo pominje kako je čovek koji se zavetovao da će Murata ubiti bio oblagan od zavidljivaca i osumnjičen da je neveran svome gospodaru Lazaru. Konstantin Filozof saopštava u spisu i tačan datum bitke: “krvavi Vidovdan, 15. junija 1389. godine Gospodnje”.

LAZAREVA BESEDA
U Slovu o knezu Lazaru koje je krajem 1392. godine napisao patrijarh Danilo III o Lazarevom opredeljenju za nebesko carstvo, citiraju se veoma nadahnuto istinske reči koje je Lazar izgovorio pred vitezovima i nepreglednom skupinom srpskih vojnika u sumrak uoči boja: “Bolje je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, nego li pleća dušmanima našima dati. Mnogo poživismo za svet, najzad postarajmo se za mali podvig stradalački primiti. Da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočastija, da se upišemo u knjige žizna i večnosti. Ne poštedimo telesa naša u borenju, da od onog koji prosuđuje podvige svetle vence primimo”.
Na ovu uzbudljivu i teološki nadahnutu Lazarevu besedu slede i odgovarajuće reči njegovih vojnika: “Veselja i radosti, a ujedno i vojništva, jela i naslađenja katkad bogatih i katkad sirotinjskih trpeza, ljubav i čast, sve obilo od tebe primismo. Što je mnogo za tebe i za blagočastije, i za otačestvo nam umreti? Ne poštedimo sebe, znajući da imamo i posle ovoga otići i s prahom pomešati se. Umrimo da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu, ne kao pre malovremenim i obmanljivim gošćenjem naslađenju našem, no u podvigu krvlju svojom. Ne poštedimo život naš da živopisan primer posle ovoga za vekove pokolenjima budemo”.
Dakle, braćo Srbi i sestre Srpkinje, hrišćani, ako dozvolimo da nam bar na tren venama prostruji prastara krv naših junačkih predaka, podsetićemo se zašto je Kosovo svesrpsko porodilište i ognjište, pepelište i grobljište. Podsetićemo se, otrezniti, a i uplašiti od pomisli da - ako izgubimo Kosovo, gubimo i sopstvenu dušu, sopstveni identitet prepoznatljivosti, ne samo na mapi sveta, već i na mapi večnosti. Mene lično, kao autora i istraživača srpske prošlosti, i od same pomisli na to hvata neopisiv strah.

[You must be registered and logged in to see this link.]