Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Join the forum, it's quick and easy

Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...
Zvezdan Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Mitovi, legende, narodno predanje

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Normalna Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 22:32:47


Legenda o blagu popa Martina


Pop Martin živeo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su išli iz Carigrada ili se vraćali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su išli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od harača. Zbog toga je pop Martin odlučio da osnuje hajdučku družinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajući sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pećinama iznad sela. Govori se da to zlato čuva mehanizam u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepoželjnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Međutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju pošiljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog čupavog psa. Mozda nisu obratili pažnju na njega, a možda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo životinja. Međutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativši se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Baš u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je išlo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i tražili su od seljaka da odaju sklonište hajdučke družine, međutim niko nije o tome ni reč rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su se malo zadržali u sumi (sta su tamo radili ne znam), kada su došli videli su stravičan prizor: muškarci, žene, deca... Sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajući se pred Tucima.

Sto se tiče sudbine popa Martina, on je ostao živ i nastavio da presreće karavane, sve do smrti. Na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naći samo čovek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrži za sebe.

Danas mnogi traže to zlato verujući da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska činjenica da je na ovom prostoru bilo hajdučkih družina.

Mitovi,  legende, narodno predanje 34jeovd


Iz narodnog predanja
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 22:40:28



Legende o Privi i Brankovićima


Prema jednom predanju manastir je najstariji na Fruškoj gori i sagrađen je još u XII veku, a sa više verovatnoće se smatra da je sagrađen tokom XV veka i njegova gradnja se vezuje za Brankoviće.

Sudeći po predanjima (doduše veoma nesigurnim) manastir Privina Glava jeste najstariji od svih manastira koji su sagrađeni na Fruškoj gori. Njegovo poreklo ide u XII vek tako da se izgradnja ovog manastira pripisuje nekom lokalnom vlastelinu koji se zvao Priva ili Priba. Kako se ne zna ko bi mogao biti taj Priba, a ne postoje ni bilo koji drugi podaci koji bi sve to potkrepili, to ovakvo predanje za sada ostaje tek legenda.

Kraj tvrđave Brankovića
O tome kako je manastir dobio ime opat Bonini (1702) navodi jednu veoma interesantnu legendu: "Stariji ljudi iz ovog mesta pričaju da su čuli da je despot Srbije Vuk Branković dao ne malu sumu novca za gradnju ove crkve i manastira. Trebalo je da bude glavni u Sremu, kojim je tada Branković vladao, budući da je bio pravoslavni i on, i njegovi prethodnici, i naslednici. Pošto su graditelji s novcem pobegli, lopovi su ih na narečenom mestu ubili. Po tome je mesto nazvano Privina Glava, tj. prebijena glava". Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković. Tu su despoti Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Đorđe i Jovan Branković držali tvrđavu u Berkasovu (koja je tek kilometar ili dva udaljena od današnjeg manastira) i iz nje polazili u bezbrojne patrole pazeći na turske provale. Stoga i verovatnoća da su Brankovići poželeli da u blizini utvrđenja imaju manastir. Manastir sa crkvom posvećen je arhistratizima Mihailu i Gavrilu. Na posredan način to potvrđuje i stara rukopisna knjiga "Minhenski psaltir" u kome se nalazi beleška da je ova knjiga pisana u Carigradu i u Svetoj Gori, a da je pripadala Georgiju, starom srpskom despotu. To bi trebalo da znači da je knjiga bila vlasništvo despota Đurđa Brankovića, a da ju je kasnije verovatno neko od pripadnika ove porodice kome je knjiga pripala nakon despotove smrti (Vuk Grgurević, Đorđe ili Jovan Branković) poklonio manastiru. Prvi nešto sigurniji podatak o manastiru donose turski dokumenti iz 1566. godine gde se navodi da je manastir građen pre dolaska Turaka u Srem, zatim se daje opis imanja (ne baš tako malog), a kao manastirski starešina spominje se iguman Maksim. Turci ponovo manastir navode 1588-95. godine sa istim imanjem i godišnjom obavezom od 2900 akči, što je bila velika suma. Već ta zamašna suma mogla bi da znači da je manastir raspolagao znatnim imanjem i stoga tako velike dažbine. Najinteresantniji pomen manastira Privina Glava je iz 1607. godine i to u zapisu jednog rukopisa iz manastira Kovilja. Na osnovu toga izneta je jedna interesantna teza da je manastir Privina Glava, kao svoj metoh, osnovao manastir u Kovilju. Ako je to tačno, onda nema nikakve sumnje u to da je manastir Privina Glava dosta dobro materijalno stajao. Tokom 1627. godine u manastiru je nekim svojim poslom jedno vreme boravio patrijarh Pajsije (Pajsije I Janjevac, pećki patrijarh 1614-47.), poznati ljubitelj i poznavalac dobre knjige. Ovaj učeni patrijarh, sav u tradicijama srpske srednjevekovne književnosti, kao malo ko u to doba je poznavao srpsku književnost i bavio se njome. U manastirskoj biblioteci on je pronašao "Čatovnik s obrazi", bogato iluminiranu rukopisnu knjigu (tzv. "Minhenski psaltir"), tada u veoma lošem stanju. Kako je dobro znao vrednost te knjige poneo ju je sa sobom, na šta se bratstvo u manastiru uznemirilo tako da je tek tajno starešina manastira Privina Glava mogao nešto kasnije da mu knjigu donese u Vrdnik. Patrijarh Pajsije je psaltir popravio, uvezao i onda vratio manastiru. Popravljena i sređena knjiga je tako vraćena u manastir Privina Glava, ali se tu nije dugo zadržala jer je 1688. godine od jednog austrijskog oficira odneta. Po svemu sudeći tada je manastir bio u potpunosti opljačkan i opustošen, a monasi su neke od stvari izgleda sklonili u svoj metoh - manastir Kovilj.

Manastirska crkva
Da je krajem XVI veka manastir bio pust potvrđuje i opat Bonini (1702): "Kaluđeri su ga u vreme prošlog rata (1683-99) bili napustili, a zatim posle (Karlovačkog mira 1699.) ponovo sagradili. Sada u njemu živi sedam do osam pravoslavnih monaha. Oni su prisvojili dva mesta kod manastira. Prvo, zvano Opatovina, smešteno je iznad šumovite doline, a drugo, zvano Privina Glava, ispod nje. Po ovom drugom i manastir je dobio ime." U vreme njegove posete manastirska crkva se popravljala, tako da navodi : "Prošle godine su je počeli pokrivati pločama, ali je još u lošem stanju. U njoj se ne vidi ništa osim jedne kupole i lika Bogorodice i sv. Antioha". Dakle, kako opat Bonini navodi, početkom XVIII veka (nakon Karlovačkog mira 1699.) monasi se vraćaju i počinju popravljati manastir. U to vreme po nekim podacima manastir poseduje 200 jutara oranica i 582 jutara šume. Kako je stara crkva bila dotrajala (vizitacija iz 1753. godine kaže da je "bila zidana od cigle s blatom malena") to je 1741. godine započela izgradnja nove crkve. Njena je gradnja trajala sve do 1760. godine tako da je vizitacija zatekla crkvu nedovršenu. Zografske ikone na starom ikonostasu crkve slikao je 1747. godine Stanoje Popović. Sama izgradnja je dovela do jednog zaista reprezentativnog objekta za to vreme. Sve u svemu spoljna dekoracija je veoma raskošna, sa raznobojnim kamenom i moguće da spada među dve-tri najlepše na Fruškoj gori. Crkva u vreme vizitacije nije imala ikonostas, a oltar je bio odeljen od crkve ogradom od čamovih dasaka na kojima su bile zakačene ikone. Čini se da ikone nisu imale neku vrednost i to je u zapisniku navedeno. Ipak, krst sa pozlaćenim rubom na vrhu improvizovanog oltara je kod komisije izazvao divljenje. U tom momentu u manastiru živi ukupno 9 monaha, bez đaka, 5 slugu i 14 prnjavoraca. Završetak radova pada tek 1760. godine kada je crkvu osveštao mitropolit Pavle Nenadović. Crkva je dobila živopis tek 1791. godine, a oslikao ju je Kuzman Kolarić iz Sremskih Karlovaca (možda Andrej Šaltlist). Iste godine oslikao je i pevnice, a ikonostas je uradio tokom 1792. godine. Sam ikonostas je rađen pod uticajem baroka, ali sa rokoko rezbarijom (nepoznat majstor). Ikonostas ima ukupno 41 ikonu, raspoređene u četiri zone (tri reda ikona i luneta). Manastir je materijalno dobro stajao tako da 1905. godine ima 1125 jutara poljoprivrednog zemljišta, a 1941. godine poseduje 925 jutara poljoprivrednog zemljišta, 2 vodenice, gostionicu. Manastir nikada nije imao nekih posebnih dragocenosti. Posebno je interesantna kruna, koja je po predanju kruna despota Jovana Brankovića. Sačinjena je od zelene kadife koja je vezena sa srebrnom i zlatnom žicom. Vezom je kruna razdeljena na četiri polja, a u svakom je prikazan šestokrili serafim. Na kruni je i slika Bogorodice Orans. Da li je to stvarno kruna despota Jovana ili je to arhijerejska mitra iz novijeg vremena (iz XV veka) ostalo je otvoreno pitanje.

Najstariji pomen
Najstariji pomen manastira Privina Glava ide u 1496. godinu kada se u jednom njegovom zapisniku navodi da su ga te 1496. godine despoti Đorđe i Jovan Branković obnovili. No, taj navod je veoma sumnjiv tim više što ga ni vizitacija ne spominje. Nadalje, popis tvrdi da je manastir star, ali da se ne zna ni kada je niti ko ga je sagradio, odnosno ne zna se "kto bil jeja zdatelj i vkoja vremena soružena bila". Ipak. popis navodi da je stara crkva bila mala i da je zidana od blata i cigle.
Crkva sa konacima ostala je nepovređena u II svetskom ratu, a riznica sa bibliotekom i arhivom je odnesena i delom spaljena. Konzervatorsko-restauratorski radovi su u toku (1988.). Slava manastira Privina Glava je Sabor sv. arhangela Gavrila - 26. (13.) jul.


Mitovi,  legende, narodno predanje 02-01-velika


Iz narodnog predanja
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 22:58:11



Vladimir i Kosara


Jedna ljubav i jedno stradanje kroz podvig, na tasu srpske povesnice i duhovnosti umnogome određuju meru našeg, nekadašnjeg, sadašnjeg, pa i budućeg ovaploćenja testamentarnog nacionalnog zaveštanja pravde, slobode, vere, humanističke hristocentrične sabornosti. Ljubav Jovana Vladimira, srpskog kneza iz Zete (vl. oko 989–1015) i princeze Kosare, ćerke cara Samuila, svetli nepomućenim sjajem već hiljadu godina. Mera je viteškog i pobožnog žrtvovanja kroz stradalničko mučeničko pogubljenje, zarad zadobijanja duhovne besmrtnosti – kroz, kako piše u Letopisu popa Dukljanina (oko 1160–1180), neustrašivost i rodoljublje.

Jedna romantična i jedna metafizička ljubav nadahnula je tolike srpske umetnike i duhovnike: od popa Dukljanina, Stevana Sremca, do Ave Justina i Svetog Nikolaja – da na uzdarje svome rodu daruju uznesene besede, pesme i priče.

Ne bi bilo romantične ljubavne priče, a ni podviga Jovana Vladimira, da ne beše cara Samuila (vl. od 976–1014), u bugarskom tumačenju vladara zapadnog bugarskog carstva, a makedonskog cara, prema gledištu makedonskih Slovena, koji su prigrlili grčko ime. Taj silni car Južnih Slovena, iz Prespe, gde mu je bilo sedište, prema Vizantiji i susedima preduzimao je smele vojničke pohode. Krajem desetog veka (verovatno oko 998.) krenuo je tako i u osvajanje Zete i krajeva današnje severne Albanije, kojima je vladao srpski knez Vladimir. Prestonica mu je bila kod crkve Prečiste Deve Marije u Krajini, na zapadnoj strani Skadarskog jezera. Ispred Samuila Vladimir se sa delom vojske bio sklonio u planinu zvanu Oblik ili Kosigor. Tu ga, zahvaljujući izdaji, Samuilo zarobi i odvede u Prespu kraj Ohrida.

U zatočenog, naočitog, Vladimira zagleda se princeza Kosara, ćerka cara Samuila. Ona zamoli oca da srpskog kneza oslobodi iz tamnice. Zatraži da se uda za njega. Car joj ispuni molbu. Pusti Vladimira iz tamnice. Nakon venčanja, on mu, kako veli pop Dukljanin, preda na upravu „zemlju i kraljevstvo njegovih predaka”.

U slozi s Kosarom, Vladimir, koga nazivaju i kraljem, vladao je Zetom i današnjom severnom Albanijom. Iznenada, međutim, posle jednog neuspelog vojnog pohoda, umre car Samuilo i carsku vlast prigrabi Jovan Vladislav, Kosarin brat od strica. Surovo se osvetio za ubistvo svog oca, učinjenog po zapovesti Samuilovoj. Nije poštedeo čak ni srpskog kneza Vladimira, zeta Samuilovog. Verolomni lukavac, pritvorno, pošalje Vladimiru najpre zlatni, a potom i drveni krst. Domami ga u Prespu, gde Jovanu Vladimiru bude odrubljena glava. Sveti Jovan Vladimir primio je venac mučenički po starom kalendaru 22. maja 1015. godine, a po novom 4. maja, pre ravno 990 godina.

„Dobar pastir daje svoju dušu za svoje stado”, pre zarobljavanja, na planini Oblik, izgovorio je Vladimir jevanđeljsku izreku, dodavši: „Dakle, bolje je, braćo, da ja dam svoju dušu za sve vas i da svojevoljno dam svoje tijelo da ga kasape ili ubiju, nego da se vi izložite opasnosti od gladi ili mača”.

Nadahnut rodoljubivom metafizičkom ljubavlju, sličnu odluku doneće kasnije pred Kosovku bitku knez Lazar, opredelivši se za Carstvo nebesko. Uočljiv je još jedan paralelizam između Sv. Jovana Vladimira, kneza srpskog i velikomučenika Sv. kneza Lazara. I jedan i drugi prineli su žrtvu na oltar slobode i vere. I jednom i drugom odsečene su glave, baš kao i Sv. Jovanu Preteči. Slikaju se otuda i ova dva naša svetitelja, baš kao i Sveti Jovan, sa glavom na ramenu, koja simbolizuje večni život, i odsečenom u ruci kao belegu podvižničkog stradanja.

Mučenička smrt kneza Jovana Vladimira, čuda koja su se dešavala na njegovom grobu – isceljenje bolesnih, predanje o zagonetnoj smrti njegovog ubice Vladislava, koji je u panici stradao kad mu se Jovan Vladimir pričinio na konju, Kosarin odlazak u manastir – doprineli su stvaranju njegovog svetiteljskog kulta. Znamenitom, svetom među vladarima, velikomučeniku Jovanu Vladimiru, mirotočcu i čudotvorcu pisane su službe, grčke i slovenske pohvale, grčka i slovenska žitija. Narod je ispredao legende i predanja.

Romantična ljubav Vladimira i Kosare, podvižnička smrt Svetog, njegov život kao metafizičko ovaploćenje, nadahnuli su mnoge pisce srpske ali i bugarske. Njegovo žitije pop Dukljanin preuzeo je i uključio u Letopis. O ovome svetom i slavnom knezu srpskom i divnom mučeniču pisao je Ava Justin, reči pohvalne upućivao Sveti Nikolaj, pripovedaka „Vladimir Dukljanin” jedna je od najboljih priča Iz knjiga starostavnih Stevana Sremca. Istorijsku dramu o Vladimirom životu Vladimir i Kosara Lazar Lazarević štampao je u Budimu, 1829, a istoimeno delo napisao je i Petar Preradović. Mučenička smrt Vladimirova navela je Jovana Steriju Popovića da napiše žalosnu igru Smrt kralja Vladislava. O ovome velikomučeniku pripovedao je narod, pevane su mu crkvene pesme, a za „Pesmu o kralju Vladimiru” iz Razgovora ugodnog naroda slovinskog Andrije Kačića-Miočića smatralo se da je narodna. Niko, međutim, nije progovorio tako uputno kao knjaz Nikola u Balkanskoj carici:

Što god je srpstvo imalo slavno,
Imalo sveto, imalo glavno,
Nije li Zeta to odnihala?
Zeta je srpstvo sve osnovala!
Na zetskoj njivi niklo je prvo
Srpskih vladara vladarsko drvo!
Od Vladimira pa do Ivana...

Život Jovana Vladimira i romantična ljubav Vladimira i Kosare tematsko-motivski prisutna je i bugarskoj književnosti. Sv. Jovan Vladimir poštovan je i kao bugarski svetac. Poput L. Stojanova, u knjizi Mač i slovo, ispevani su brojni stihovi o ljubavi srpskog kneza i princeze Kosare. Tema Srbina u bugarskom zatočenju bila je u središtu pažnje drugog toma trilogije Dmitra Taleva Samuil (1965), a tematskom izazovu i problemu Srba u bugarskom ropstvu nije odolela ni srpska književnost.

Mitovi,  legende, narodno predanje Svjov3

Mitovi,  legende, narodno predanje Svjov1

Mitovi,  legende, narodno predanje Svjov40

Храм Свете Тројице на Румији

Свети Јован Владимир, који је овим просторима владао прије хиљаду година је
остао неизбрисив не само у људском памћењу. Памти га и камење ове древне
Светиње, памти га ово мјесто по коме су ходиле његове Свете ноге. Памти га и
планина Румија на којој је подигао храм који је вјековима био светионик истока
и запада, сјевера и југа.Тај храм је по народном предању одлетио са Румије,да
би на њу послије вјекова поново долетио, као што је и долетио у ове наше дане.
Тај храм је срушен 1571. године од стране агарјана, али је ево поново васкрсао
и као бијела голубица символише силу Духа Светога.

Mitovi,  legende, narodno predanje Svjov13

Крст Светог Јована Владимира

Mitovi,  legende, narodno predanje Svjov12

Тропар Светом Јовану Владимиру

Крст си светли проповед'о свима
Крст што ти се са небеса јави,
Њим си народ просветио,
Владимире славни!
Твоје крви скерлетом урешен,
Удостојен бесмртне почасти
Стати пред Тројицом,
Те слободу имаш молити се:
О моли се, Свети Владимире,
За наше спасење!
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:08:47


Legende o prokletoj Jerini i njenom blagu

Mitovi,  legende, narodno predanje 250px-Irina_Esfigmen


Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u
narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska
despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa
Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.




Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se
približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina
ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu
sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio
oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk
vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene
porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin
(†1463).
Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina,
najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske
prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla
je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je
otrovao njen sin Lazar.

Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac...)
Sa despotom Đurđem Brankovićem imala je šestoro dece:
* Todor Branković (1415 - 1428)
* Grgur Branković (1416/17 - 1459)
* Stefan Branković (1425 - 1476), srpski despot 1458-1459
* Lazar Branković (1421/27 - 1458), srpski despot 1456-1458
* Katarina Branković (1418/19 - 1492), udata 20.04. 1434. za grofa Ulriha II Celjskog (1406-1456)

Mitovi,  legende, narodno predanje >A_part_of_the_Roman_fort_above_the_city-Zvornik

Mitovi,  legende, narodno predanje >smederevska-tvrdjava0002

Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Malom gradu nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago se može otkopati ako njega, Iliju, zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja', kazivao je san. I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago

U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”. U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju.
Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada.
U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Od nje je Đurađ tražio vlast nad narodom i ona mu je želju ispunila. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad.
Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje.
Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke. Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu proklete Jerine”. Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Leontije Pavlović o ovom slučaju pisao je sledeće:
“Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja'. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče.”
I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago.
Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom, verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima. Slučaj Ilije Konstantinovića može se, dakle, smatrati za varijantu ovog verovanja.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:11:38



Dvorac kapetanovo - Romantična legenda


Mitovi,  legende, narodno predanje Kapetanovo

Kada krenete magistralnim putem Zrenjanin-Vršac, na pedesetom kilometru čim prođete mesto Konak, skrajnut s puta stoji dvorac Kapetanovo. Valja reći da ovaj dvorac spada u red građevina koje su u Vojvodini nastajale tokom XVIII, XIX i početkom XX veka. Odvojen malim putem, omeđenim drvoredom, od glavnog druma ovaj dvorac je dugo vremena bivao zaboravljen i namerno prepušten zubu vremena da ono uradi ono što ljudi čudnih ideoloških ubeđenja nisu stigli. Počeli su a na svu sreću nisu uspeli. Dvorac Kapetanovo se renovira i poprima sjaj koji mu i pripada, dobilo je status spomenika kulture od velikog značaja.

Ovaj dvorac je sagrađen pre više od jednog veka, tačnije 1904. godine a sagradio ga je ovdašnji župan Botka Bela. Sagradio ga je na svom imanju kao dokaz svog bogatstva ali i kao dokaz postojanja osećaja za lepotu. Arhitektonska rešenja ovog dvorca u velikoj meri potvrđuju njegovu lepotu. Čak i njegovo svesno guranje u zaborav nije moglo da umanji lepotu ove gra]evine. Visoka četvrtasta kula sa konzolama i isturenim cik-cak zidom, koja se vidi sa glavnog druma prkosila je vremenu i ljudima uvek mamivši pogled putnika rađajući u svakom od njih pitanje ; Kakva je to građevina koja poput usamljenog đerma stoji u sred banatske ravnice? Ovaj dvorac je zidan u duhu srednjevekovnog zamka, skromne njegove dimenzije ne umanjuju njegovu lepotu zbog čega kada ga vidite imate osećaj da ste u nekoj drugoj zemlji, takav osećaj vas obuzme upravo zbog toga što su ovakvi dvorci na prostorima Vojvodine retkost. Spoj romanike i gotike sa vidnim elementima klasicizma daju ovom dvorcu čudan i neponovljiv sjaj od kojeg vas obuzme prijatan osećaj laganog putovanja u prošlost. Pregršt, sad već uređenih, zelenih površina oko njega stvara vam osećaj da ste kročili u oazu u sred, znojem i mukom natopljene, banatske crnice. Živeo je ovaj dvorac život onako kako je tekao život i njegovih stanara i okruženja. Mirno i tiho, pomalo i mistično. Delilo je ovo zdanje društeno-istorijske i kulturne prilike kako vremena u kojem je nastalo, tako i prilika koje su dolazile i prolazile, i svaka od tih prilika je ostavila po jednu boru na njemu kao dokaz njegovog trajanja. Kao i svi dvorci, tako i ovaj ima svoju legendu koja se i danas prepričava:“ Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Legenda kaže da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekada nađe pramen plave kose.“ Ovu legendu o dvorcu Kapetanovo mnogi znaju, prenosila se ona sa koleno na koleno, oni koji je nisu znali sad su je čuli. Skoro da je bilo došlo vreme da legenda nadživi samo zdanje. Na svu sreću legenda i dvorac će nastaviti da žive jedno s drugim.

Zato, ako vas put nanese u ove krajeve, u ovaj deo Banata, valja svratiti i pogledati ovo zdanje koje je sada odenuto novim ruhom kao dokaz našeg postojanja naše prolaznosti. Na kraju, ko zna možda će nekome i poći za rukom da u nekoj od soba ovog dvorca vidi ženu plave kose koja gleda u banatsku ravnicu ili možda međ mnoštvom cveća, koje poput venca večnosti čuva ovaj dvorac, pronađe pramen plave kose...


Iz narodnog predanja
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:15:26




Priča o Emili

Čudne su legende vezane za banatske dvorce koje se i danas prepričavaju prašnjavim sokacima okolnih banatskih sela. Malo je međutim, onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, tajnama Daniela, izgubljenim snovima jednog slikara...

Mitovi,  legende, narodno predanje V110998p0

Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna

Obilazak vojvođanskih dvoraca ovoga puta započeto je posetom nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi.

Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.

Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

Kula u kojoj je stradao nesrećno zaljubljeni glumac i danas je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga, ali radovi nikada nisu započeti. I danas, velikim parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu se primetiti mladi parovi. Čitavu priču zapisala je upravo najmlađa spahijina kćer.

Nakon Kaštela put dalje vodi do Hajdučice, naselja u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...

Srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da je oženi, koji mu je iz daleke Amerike pisao da je on već veren, ali s naukom.

Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme "kosila“ Vojvodinu. Laza se posle oženio nekom "miraždžikom“, ali Lenku, za života, nije preboleo. Svojim prijateljima je govorio da skoro svake noći sa Lenkom razgovarao u snu. Njoj je i posvetio svoju čuvenu pesmu "Santa Marija dela salute“

Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je i osnovao selo Hajdučica. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio u miraz svojoj ćerki Olgi. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Kao i Kaštel, tako i ovaj dvorac čuva legendu koja svedoči o nesrećnom slikaru Jataru i njegovim zauvek izgubljenim snovima.

Mitovi,  legende, narodno predanje V110998p1

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatar, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti rad. Prošle su tri godine, a slikar nikako nije mogao da počne sa radom. Nije imao inspiraciju. Svaki put kada bi uzeo četkicu ruka bi mu otežala, a na oči mu se navlačila mrena.

Jedne noći je usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na površini i na dnu spavaju duga i zvezde. Sva ta lepota će biti tvoja, ali moraš obećati da ćeš pokloniti sve svoje snove od iduće noći, pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka“.

Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom pribor za slikanje. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da nastaju prekrasne slike. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, uistinu ne živi. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru i ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, nekada je uzburkano, a poneki put mirno kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika.

Na kraju, stiže se i u dvorac "Emili“ po kome je turistička agencija "Go Travel“ iz Novog Sada i nazvala ovo putešestvije. Ime je zdanje dobilo po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za Belu Botku, ugarskog grofa i bogatog plemića. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Kako nije imala decu, Emili je zavolela zamak kao svoju decu... Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome...Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju...

Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima... Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Jedne večeri, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i naravno, kako to obično biva, izgubio.

Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno.

Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala i odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Nestala je Emili. Beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka.

Nedugo potom umro je i Bela, kažu od tuge za Emili. Njihovo čedo, lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki koja ga u miraz nosi srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu po kome se zdanje i danas naziva - Kapetanovo.

Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta svake večeri sevne munja ka Kapetanovu. Tada se može videti beli plašt, lampa i pognuta silueta...Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...

Iz narodnog predanja
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:19:23




Kineska legenda o prstenu


Mitovi,  legende, narodno predanje Prstenje


Kineska legenda veoma uverljivo pojasnjava zasto se prilikom sklapanja braka stavlja prstenje na cetvrti ili domali prst. Naime, svaki ponasob prst na ruci simbolizuje ljude u nasem zivotu.

- palci predstavljaju roditelje
- kaziprsti predstavljaju bracu, sestre i prijatelji
- srednji prsti predstvalja nas same
- domali prst predstavlja partnera
- mali prsti predstavlja decu

Ako sada sklopite ruke dlanom o dlan i savijete sredje prste put unutra. Pokusajte razdvojiti palceve (roditelji), razdvajaju se jer oni ne bi trebali ziveti sa nama vecno (ponovo ih spojite); pokusajte razdvojiti kaziprste (sestre, braca i prijatelji), otvaraju se jer oni odlaze, imaju svoje zivotne puteve; pokusajte razdvojiti male prste (deca), otvaraju se jer deca rastu i odlaze svojom zivotnom stazom (ponovo ih spojite); konacno, pokusajte razdvojiti domale prste (par - partner)... to je nemoguce uciniti... par je sudbinski vezan do zadnjeg dana zivota i zato ljudi na vencanju prstenuju bas domali prst.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:29:10


Legenda o kedru

Mitovi,  legende, narodno predanje Staro-kedar-drvo-kora-kedra

O kedru postoji jedna prelepa altajska legenda...
...Žitelji Altaja imali su veoma poseban odnos prema kedru. To drvo smatrali su božanskim i čuvali su ga. A kada su se pod njim odmarali, ili noćili, trudili bi se da ga nikako ne povrede. To nimalo nije iznenadujuce. Kedar je drvo koje ih je hranilo, oblačilo, grejalo i pouzdano čuvalo od nepogoda. Kedar - je živo biće...

...Nekada davno, vraćajući se iz lova kroz tihu, kedrovu tajgu, umorni lovac se ispružio ispod starog razgranatog kedra i zaspao. Taj kedar je bio toliko star, da je sav bio u vijugama i izbočinama, prekriven mahovinom, i čvornovatih grana, a na zemlji, ispod krošnje, nalazile su se četine koje su otpadala godinama... Lovac je bio toliko umoran da nije čak ni razvukao šator, niti je spremao hranu. Legao je na predivnu postelju od četina i čvrsto zaspao.

Pre nego što je svanulo, probudi ga nečiji jecaj i tihi razgovor. Lovac se iznenadi, i poče da osluškuje. To je bio razgovor između starog kedra, i još jednog, ali mladog koji je rastao pored njega. Stari kedar je jecao, žaleći se mladom, kako ga je snaga napustila i kako ne može više da se drži.

Mladi kedar ga tobože zapanjeno upita: "Pa, što ne padaš, o tome si mi juče govorio?!". "Da, - odgovori stari kedar, - juče sam se sasvim pripremio da padnem, ali ispod mene je legao da spava umorni čovek. Mogao bih da ga ubijem".

Iznenađenom lovcu kome bi žao starog kedra, ustade, čvrsto zagrli nekada snažno stablo, zahvali mu za gostoprimstvo, i pomeri se u stranu.

Zaljulja se stari kedar i sa uzdahom olakšanja pade na zemlju. Još jednom mu se pokloni lovac i produži dalje...

Od davnih vremena priča se o Drvu Sveta, čije korenje učvršćuje zemlju i umiva se u svetim vodama podzemnog carstva, a čije stablo obavija zmija - simbol spiralnog kretanja energije, dok mu je krošnja usmerena ka Kosmosu...

U najstarijoj nama poznatoj civilizaciji, kod Sumera - to drvo je kedar.

Majka sveta reče Tvorcu: "Iskre Ognja Tvog Duha mogu da pruže spasenje, ali ko će ih sakupiti i omogućiti nam da ih upotrebimo?" Tvorac odgovori: "Drveće i trave će sačuvati iskre moje, ali kad iskre otpadnu, neka Kedar i njegove sestre u toku cele godine čuvaju prijemnike Ognja"...

Kedar, kao Sveto Drvo Života - poštovala je najstarija, najzagonentnija i izgubljena u stolećima civilizacija, koja je dala život celom savremenom svetu - civilizacija Sumera.

Nositelji tajnih sakralnih znanja Sumera, verovali su da je Bog stvorio kedar kao simbol moći, veličine i besmrtnosti koji bi služio kao sakupljač kosmičke energije na Zemlji. I zbog toga je on dobio sveto pravo da ima različita lična imena u zavisnosti od mesta na kom raste i od namene - religiozne, izleciteljske, građevinske, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji i od zlata. Sve to potvrđuju glinene tablice stare oko 7000 godina koje su pronađene u arheološkim iskopinama starog sumerskog carstva.

Glava sumerskog panteona, Bog Ea, koji je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari dostojnom čoveku. A najvažnije što je darovao ljudima - bio je Život. Njemu su pripadali svi plemeniti metali, i njega su smatrali za pokrovitelja kovača, zanatlija, kulture, umetnosti i nauke. Takav je bio i Kedar - pored Ea, i on je označavao lepotu (voda je kod Sumera označavala nešto veličanstveno i prelepo), stabilnost, besmrtnost (neki Kedrovi mogu da žive i do 2000 godina), zdravlje (tj. život), snagu, procvat (razvoj kulture, umetnosti i nauke), božanski ponos i veličinu. Potražnja kedra u Starom svetu bila je tako velika, da se u najstarijem "Epu o Gilgamešu", pominje čudovište, koje čuva kedrovu šumu od onostranih nasrtaja. Božansku kedrovu štafetu Sumeri su preneli i na druge narode.

Drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 - 1350 godina p.n.e.), a takođe i mnogobrojni predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra.
Iako su ta otkrića stara više od tri hiljade godina, iznenađujuće je da su ostali u odličnom stanju jer nije samo sačuvana struktura napravljena od drveta, nego i suptilni, nežni miris. U Starom Egiptu, kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Zahvaljujući kedrovom ulju, sve do danas su se sačuvali neprocenjiv egipatski papirus.

Feničani su od kedra gradili galije, a i Asirci su ga takođe koristili. Flotu od kedra je izgradio i legendarni biblijski car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram i svoj ogromni carski dvorac napravio samo od kedra, a za taj dragoceni materijal je morao da da dvadeset gradova. Drvo gofer, od koga je Noje izgradio svoj kovčeg - u stvari je bio kedar sa Bahreinskih ostrva.

Neminovni atribut posvećivanja careva stare Iranske države, Horasane, bila je čaša kedrove smole. Kod druida, tajanstvenih šumskih, keltskih, paganskih

Mitovi,  legende, narodno predanje 250px-Cèdre_du_Liban_Barouk_2005
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:36:19




Darosava i devojačka sreća

Vraćali se seljaci iz manastira Tresija, pa na Kosmaju ispod Vilinih Korita nađu lepo žensko dete, skoro rođeno.
Ljudi kao ljudi, hteli su da prođu mimo njega, kad ga se već i majka odrekla, ali jedna baba koja je bila samohrana jer joj smrt odnese sve što je imala, skoči s kola, uzme dete i odnese ga svojoj kući.
Kod kuće baba triput propusti dete kroz svoju košulju, te ga omoji, a zatim ga tako zavoli kao da joj je od srca otpalo.
Prolazile su potom godine. Od lepog deteta stasa lepota devojka. Stanu je prositi mnogi momci, ali ona nikako da se uda. Tada se baba umeša u devojačku sreću: razglasi da će je udati za onog momka koji je junak, a ne voli da se bije (jer žene onih koji vole da se biju najčešće ostaju udovice), koji je veseljak, a ne voli da pije, i koji je lepotan, a ne voli da menja žene...
Uslov je bio težak, ali se u Kolubari nađe baš jedan takav.
Rečenog dana dođe Kolubarac mladoženja sa svatovima, uze devojku i povede je uz svatovske davorije svojoj kući.
Kad su svatovi bili u Kolubari, izađe pred njih čovek na konju, naoružan do zuba i bogato odeven. On priđe devojci i zapita je da li je ona kao mala nađena ispod Vilinih Korita na Kosmaju. Kad ču da jeste, izvadi iz bisaga tri niske dukata i mnoštvo drugog nakita, te je bogato dariva. Potom, dok su svatovi treptali od iznenađenja, reče da joj to šalje njena sreća, pa obode konja i ode u šumu.
Po tom neobičnom darivanju ove siromašne devojke mesto se prozove DAROSAVA, a šuma u kojoj se to dogodilo DEVOJAČKA SREĆA.

Iz narodnog predanja
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:38:43



Mitovi I legende Kmera

Bili nekada demon po imenu Rimisou i nebeska princeza Meklia. U ta davna vremena služili su kod jednog veoma moćnog čarobnjaka i učili magijske nauke. Služili su oni revnosno, ne iz straha, već po savesti, takmičeći se ko će biti bolji i ko će da osvoji srce učitelja. Ali kako su po pameti i obdarenosti bili savršeno jednaki, veliki čarobnjak ih je podjednako voleo, nikoga nije izdvajao. Tako se pak i završilo njihovo službovanje i učenje. Došlo je vreme kada se čarobnjak morao izjasniti te reći ko je od njih dvoje bio bolji učenik. Rekao im je tada: - Uzmite po jedan bokal i napunite ga rosom.Pretvoriću tu rosu u čaroban kamen. Onome ko ga poseduje ispuniće se svaka želja. Rimisou je počeo da sakuplja rosu sa lišća drveća i vlati trave. Svakoga je jutra išao kroz šume i livade, ali se bokal sporo punio. Meklia je odmah znala šta joj valja činiti. Otišla je u šumu, našla suvo drvo, odlomila mu srčevinu i služeći se njom kao sunđerom za samo jedno jutro sakupila puno rose. Iscedila je rosu iz srčevine u bokal i on već beše pun. Sutradan ga je poslala učitelju. Pohvalio je čarobnjak njen bistri um i pretvorio rosu u čarobni kamen. Zatim joj reče: - Uzmi ovaj kamen, tvoj je! Znaj da je moć njegova ogromna. Kada nešto poželiš baci ga u visine i želja će ti se ispuniti. Možeš da letiš po nebu, zaroniš u oblake da se krećeš ispod zemlje lako poput crva.. Likovala je Meklia, bacila kamen i poletela iznad oblaka. Za to vreme Rimisou, uporan i vredan, i dalje je sakupljao rosu i nakraju napunio bokal. Kada je pristupio učitejlu ovaj mu reče : - Nesrečniće, zakasnio si. Čarobni kristal pripao je Meklii. Ja ne smem dva puta rosu u kamen pretvarati! Rimisou je bio očajan. Ridao je i valjao se po zemlji. Videvši koliko je njegovo očajanje, čarobnjak se sažali i reče mu: - Ne očajavaj, nije sve izgubljeno. Dozvoljavam ti da probaš da otmeš kamen Meklii. Evo ti sekira, trebaće ti. Meklia leti nebom i kupa se u kišnim oblacima. Gađaj je sekirom. Ispustiće kamen i ti treba samo da ga zgrabiš. Svetlost kamena je jaka, ne zaboravi da zatvoriš oči kada baciš sekiru. Uzeo je Rimisou sekiru, podigao je u vazduh i počeo da traži Mekliu.Nebeska princeza letela je iznad samog nebeskog svoda.Zaslepljen bleskom kristala koji je princeza imala, demon je zažmurio i bacio sekiru. Proletela je sekira parajući vazduh uz strašan prasak ali cilj nije pogodila. Prošlo je mnogo vremena od tada a Rimisou i dalje progoni Mekliu. Kad na tamnom oblačnom nebu bljesne munja i prasne grom setimo se da to blješti magijski kristal u rukama nebeske princeze i grmi sekira koju je bacio neutešni demon. Možda se baš zbog toga svaki kamen oblikom na oštricu sekire zove * ronteh* - munja!
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:45:15



Srećno dete Subotnjak

У нашем народу постоје многа веровања о томе какав ће бити живот, срећан или несрећан, и какве ће особине имати дете рођено у одређени дан у недељи, у
одређени час...

Mitovi,  legende, narodno predanje Maca0

Дани у недељи, чврсто верује народ, нису исти. Неки су „срећни”, а неки
„несрећни”; неки су „чисти”, а неки „нечисти”; неки су „добри”, а неки
„рђави”. Одређени дани су забрањени за вршење неких свакодневних мушких
или женских послова (сејање, орање, шивење, ткање итд), али и за неке
од светих активности (свадба, крштење и слично), као и за почетак неког
важног посла (одлазак на пут). Сваки дан у недељи, у зависности од
његовог назива (мушког / женског рода), места у седмици, да ли је паран
или непаран, као и његове везе с паганским божанствима – има своју
особену симболику. Ако је не познајемо, односно ако не знамо који се
атрибути приписују појединим данима у недељи, нећемо ни разумети зашто
су деца рођена, на пример, у петак несрећна, а она рођена у четвртак
срећна.

Понедељак – срећан, уторак – несрећан
Понедељак је први дан у недељи (по-недељак) по народном рачунању времена, и зато је срећан, по некима најсрећнији дан за почињање послова. Осим тога, Бог је почео
стварање света у понедељак, па је и зато добро да човек, по митском
узору, започне какав значајан подухват управо тог дана. Тада је добро
започети орање, ткање и слично, а ваља тада и девојку испросити. Добро
је да се дете роди у понедељак јер ће бити срећно (Кулишић, Ш, П. Ж.
Петровић, Н. Пантелић, „Српски митолошки речник”).
Уторак јесте „најнесрећнији” дан седмице. У песми „Врачање материно” каже се:
„Мајка сина свога сјетовала,
да се чува и да се сачува
од ујамка и од урезника,
од суботе и од уторника.”
(Вук, „Српске народне пјесме”, И, бр. 643)
У напомени испод ове песме Вук примећује: „Ваља да, да ништа не почиње у
суботу и уторак.” У уторак, као други („втори”) дан недеље, сваки
започети посао биће несрећан. Уторак је, верују у Босни, „толико
несрећан дан да се и сам вук, ако прође кроз гору, чува да му длака
гдје не запне”. Тог дана, кажу у Хомољу, не ваља да се крсте деца, нити
да се предузима селидба у нову кућу. У једној народној песми се каже:
„Лијепу Кату зубак заболио, /у уторак у најгори данак,/ у поноћи, у
најгоре доба.” (Стојковић, М, „Сретни и несретни дани”, ЗНЖОЈС, 1936).
Дете рођено у уторак биће несрећно, верује се у многим крајевима где
живе Срби. Посебно је несрећно оно рођено у девети уторак, сматра се у
Гружи.

Среда – (не)срећна, четвртак – срећан
Посебно многоструко значење има среда. Према неким веровањима, она је срећан дан, док је према другим несрећан. Према Успенском, приписивање противречних
атрибута једном истом дану у недељи резултат је преплитања, мешања
„народне” и „црквене” недеље код Словена. Среда је, према народној
недељи, која се рачуна почев од понедељка, трећи дан у недељи. Према
црквеној, која почиње од недеље, она је, пак, четврти, односно средишни
дан (отуд „среда”) и као такав гранични дан је – „нечиста” и
„несрећна”. Среда се у народу замишља као светица (св. Среда), односно
као жена која вечито жали. На тај дан се нико не весели, строго се
пости, а жене се уздржавају од својих уобичајених послова. Ако прекрше
ове забране, верује се, добиће болест русу. Мада се то изричито нигде
не каже, на основу ових веровања можемо претпоставити да ће и дете
рођено у овај дан бити пре несрећно него срећно.

За четвртак се каже да је срећан дан. У народу постоји ова изрека: „Сви су
дани добри, а четвртак понајбољи.” Зато овог дана почињу многи радови:
мушкарци почињу орање, а жене снују. Испити младенаца за брак често се
обављају у четвртак. Веома је повољно за дете да се роди на овако
срећан дан као што је то четвртак.
У петак – несрећно, у суботу – видовито
О петку се у народу мисли као о изузетно несрећном дану, па се каже: ,,У петак сваком послу рђав почетак.” Тог дана било који започети посао (сејање, зидање итд) биће
злосрећан. Мушкарци се петком не шишају нити брију а жене се не
чешљају. Тог дана многи не смеју да крену на пут јер се боје несреће на
путу. Трудна жена не сме петком да лужи рубље јер може да се „намери” и
побаци. Ко се разболи у петак, болест неће преживети, верују у
Славонији. Света Петка је женско божанство, па се и овај дан сматра
женским, односно „нечистим”, погодним да се дође у додир са демонским
силама. Веза петка с мрачним силама види се у изразу „црни петак”.
„Доћи ће и њему црни петак” наводи се код Вука у смислу: задесиће и
њега неко зло. Дете рођено у петак, верује се у нашем народу, неће
имати среће у животу.
Субота је – као „последњи”, али и „женски” дан – несрећан и нечист
дан. Она је и дан мртвих, односно задушни дан. Субота је по свом месту
у недељи „заклопит” дан (заклапа седмицу), те је и зато несрећан дан.
На овај дан човек треба да буде опрезан да му се не деси какво зло. У
Босни се каже: „Суботом даље од језера.” Овај дан није повољан за
почињање послова јер неће добро напредовати, а ни повољно завршити.
Субота је несрећан дан за почетак ткања и свих женских послова, верују
у Бољевцу. Дете рођено у суботу биће необично и несрећно, сматра се у
многим српским крајевима. Ко се роди у овај дан, њему ће се „привиђати”
натприродна бића, кажу у Гружи. За ово дете верује се да је видовито,
да може да види и што други не виде.
Недеља – срећан дан
Недеља је свети дан, хришћански празник одмора, када се ништа не ради (прасловенска реч „недеља”). Недеља је раније била празник бога Сунца, а касније, с
прихватањем хришћанства, постаје Дан Господњи. Недељу наш народ
замишља као женско биће (Света недеља). Жене нарочито поштују и
празнују младу недељу (прва недеља после месечеве мене) и тада неће чак
ни хлеб да умесе. Дете рођено у недељу биће изузетно срећно и живеће
„господски”. То је разумљиво јер је недеља срећан, свети дан, дан
одмора од рада. За срећног човека се каже: „Мајка га родила у белу
недељу.”

Сажимајући све оно што је досад речено о „срећним” и „несрећним” данима за рођење
детета, можемо рећи да су несумњиво срећни дани понедељак, четвртак и
недеља, а несрећни су уторак, петак и субота, док среда има двосмислен,
гранични положај.

Црвеним ветром до блага
У Поморављу дете рођено у суботу назива се суботан, а у другим крајевима суботњак. Таквом детету „никаква ала не може нашкодити: ни чума, ни куга, ни караконџула, ни
тенац (вампир) и никакав нечастиви”. По веровању Врањанаца,
суботњака не могу угрозити „неваљалштине”, јер га штити његов дан
рођења. То вероватно долази отуд што је дете рођено у суботу у дослуху
с нечистим силама, па га оне као „свог” не нападају. Ко се роди на
Велику суботу, тај може да види „црвени ветар”, а има и способност да
открије место са закопаним благом. И многа друга веровања говоре о томе
да је суботњак дете са натприродним способностима и својствима. Дакле,
дете рођено у суботу на неки начин је демонско и нечисто, али управо
зато је и имуно на зла бића и видовито.

Аутор:
Жарко Требјешанин
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:50:31




Legenda o Zlatnom gradu

Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli
osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su
znali i umeli...
Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije
naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije
suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga
(naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i
obala dobili ime).

Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli
lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL
DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve
ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska
plemana...

Mitovi,  legende, narodno predanje 565646186_4e078c9cfd

El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..
I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..
Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali...
Nestajali su u zivom blatu dzungle..
Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde
sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih
Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su
smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima,
anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..
Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja
kao recimo u Africi? Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci i
mali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...
Jos i danas ubija ljude...
Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu.
Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado..
Tamo se umire polako, ali sigurno..
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Okt - 23:56:00




Još igraju despotovi konji...

Mitovi,  legende, narodno predanje 10



Na mestu gde je despot Stefan pojio i lečio svoje konje, i sada se na
Svetog Todora katkad viđaju kako igraju i čuju kako njište Ko na njih
nabasa, može da ostane slep i gluv, pa retko ko tog dana ide na tu
stranu


Jasenica je nekako bila predodređena za legendarnu priču. U njoj je, u
dvorcu Nekudimu, boravio despot Stefan Lazarević, ali i Đurđe Branković
sa ženom, despoticom Jerinom. Na njenoj teritoriji, smrt je zadesila
despota Stefana i despoticu Jerinu. U njoj se nalazi nekoliko
znamenitih svetilišta: Rudničko Nikolje, Blagoveštenje, Voljavča,
Koporin, znatan broj razvalina, selišta, manastirišta i crkvišta koji
svedoče o burnom srednjovekovnom periodu srpske istorije. Ove legende,
u poslednjem trenutku je zabeležio i objavio književnik Dragutin Paunić.
Predanje veli da je jedan izvor pod šumovitim bregom kod sela Vodica
lečio okobolju. Kako su u to doba vladale velike boginje, od kojih
mnogi bez vida ostadoše, knez Lazar dade nekoliko ćemera dukata i nađe
najbolje neimare da pored svete vode nazidaju manastir. Zadužbinu
posveti Svetom Vidu, a izvor dobi ime Vidova voda.
Narod odasvud poče da pristiže i traži leka. Naročito na Vidovdan i pre
sunčevog izgrevka, bolesnici su hitali da se umiju izvorskom vodom, u
koju su stavljali travu vidovčicu. Okrenuti istoku, krstili su se i
molili:
- Vide, Vidovdane, što očima vidžo, to rukama stvorio.
Danas je ovaj izvor ozidan,a voda ističe u reku Jasenicu. Mada se
lečenje vodom izobičajilo, slabi u očima i dalje o Vidovdanu dolaze na
izvor. Od manastira je ostao samo pokoji kamen da podseća na razrušenu
bogomolju.
Na ovom području je despot Stefan, sin kneza Lazara, podigao dvorac
Nikudim u kojem je bilo njegovo sedište “vlasti”. Jednog dana je čuo da
negde kod Kustka teče širok potok bistre vode za piće, a okolo su polja
bogata lekovitim travama za stoku. Otad su ovde posle svake vojne, u
kojima je despot sa vlastelom ratovao, konji na odmor i lečenje
doterivani.
I sad na Svetog Todora, u subotu koja prvo dođe u Velikom postu, na
ovim livadama se katkad “viđaju i čuju” konji kako igraju i njište. Ko
na njih nabasa, može da ostane slep i gluv, pa retko ko tog dana ide na
tu stranu.
Prema jednoj legendi, despot Stefan se u toku lova u Kosmaju, u selu
Markovcu, srušio sa konja i zasvagda sklopio oči. Narod je na tom mestu
podigao nagrobnik od belog mermera, koji je postao svetinja. Izdaleka
su dolazili stari i mladi, bolesni i nakazni, da kod njega lek sebi
nađu.
U spomenik niko nije dirao: ni Turci, ni Mađari. Ali ko će, kad svoj
neće? Susedno Jagnjilo bilo je mnogo veće, pa njegovi poglavari reše da
spomenik prenesu u svoje selo. Taman zaprega što ne priđe u njino
zemljište, kad se navuče veliki crni oblak. Dunu strašna vetrina, poče
da grmi i seva. Sruči se grad koji uništi letinu. Jagnjilci pobegoše od
spomenika, a Markovčani ga vratiše na mesto gde je despot pao mrtav.
Prošlo je od tada mnogo vremena. Grad na Markovac nije pao, a Jagnjilo
počesto bije.
Postoji legenda da je dvorac Nekudim sagradio despot Đurđe Branković,
sestrić despota Stefana. Kad se Đurađ oženo carskom kćerkom Jerinom,
njoj se u početku dvorac dopao, sve dok jednog jutra ispred nje, iz
jedne suvopotočine, ne polete jato divljih gusaka. Sutradan pođe za
njima i, na mestu gde su pale, pobode kamen i poče da gradi Smederevo.
Jerina po celoj državi pokupi majstore i dade se na zidanje dvora i
tvrđave. Diže sva sela u argatluk, iz svanuća do noći, bez odmene, po
svakom vremenu: uz Petrove vrućine i Savine ljutine. Ni da se stane, ni
dušom dane. Brojni kulučari, ostavši u ritama, ozeboše i razboleše se,
baldisaše i tu okončaše život. Zato je narod prozva Prokleta Jerina.
Kad je sve bilo završeno, Đurđe i Jerina kretoše da vide čija je
građevina lepša. Prvo obiđoše gospodarev letnjikovac u Jasenici.
- Ne kudim ga, samo su moj dvorac i tvrđava lepši – reče Jerina.
I stvarno: kad dođoše u Smederevo, uveriše se da je sve mnogo bolje, pa
tu tvrđavu odmah proglasiše za prestonicu. Dvorac u Jasenici dobi naziv
Nekudim, koji brzo beše zanemaren, tako da niko danas ne zna gde se
nalazio.

Nema rata bez brata
Mudar, plemenit i silan, despot Stefan je hteo da se za svagda ratova
mane. No, kad se jednom kod Oplenca našao, sustiže ga glas da se
oružjem na njega digla rudnička vlastela. Ubrzo se kod današnje Vinče
susretoše i žestoko pobiše. Rudničani su u početku dosta pritiskali, a
onda se dadoše u beg.
Pripoveda se da je tada despot Stefan, stojeći na krvavom polju i vraćajući mač u korice, prosuzio:
- Nema rata bez brata!

Kneževa kletva
Kad je knez Lazar pozvao vojsku na Kosovo, svi se zakleše i tvrdo
obećaše da će u boj poći. Na zborno mesto došla su sva sela, osim
jaseničkog Kruševa. Videvši da ih nema, knez uzviknu:
- Dabogda im crn trn kuću zatrnio!
Tako je na Kruševo pala teška kletva. Narod poče da se osipa, uvek je
pola u selu, pola u groblju. Pod istim krovom, dve muške glave ne mogu
da se dugo zadrže. Ni najstariji nisu zapamtili da su između Mladenaca
i Vidovdana u Kruševu čuli kukavicu. Seljani iz okoline zlurado vele:
- Za kim da zakuka, kad im niko na Kosovu ne pogibe?
Tvrde da ta kletva sa ovog sela još nije skinuta.

Jerinin beleg
Legenda veli da je pri kraju izgradnje Smedereva nestalo kamenja u
majdaništima, pa je osiona despotica Jerina naredila da se u celom
gradu povade svi nadgrobni belezi i uzidaju u tvrđavu. Starice pljunuše
u nedra i s rukama pod pojasom, počeše u jedan glas Jerinu proklinjati
i u crno zavijati:
- Dabogda u mukama umrla, groba ne imala!
Jerina je kratko uživala u smederevskoj tvrđavi. Često je morala da
beži pred Turcima i po Rudniku sklanja. Tamo, na Ostrovici ju je
otrovao si Lazar, po nagovoru njegove žene Jelene. Vele da je tu i
sahranjena. Na grobu je postojao beleg, sve do devetog kolena starica
kunilica. Na kraju ga Cigani razlupaše u tocila, bruseve i gladila i
sve to na pazar iznesoše. Kletva je došla po svoje, pa i danas osta
reč:
“Zlo činila Đurđeva Jerina,
zlo činila, gore dočekala!”
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:05:42




Legenda o Sv. Vasiliju Ostroškom


Mitovi,  legende, narodno predanje Ostrog

Igumanu Manastira župskog, Rafailu Kosijerevcu, prijavilo se u snu da ga svetac iz groba zove, naredjujući mu da ga iz zemlje vade, sto Rafail nije htio učiniti. Ista pojava prikazala mu se tri-četiri puta i nije mu davala mira. Jednom usni svetog Vasiliju, gdje s njim zajedno služi liturgiju, te isti kadeći narod i igumana, nehotično udari ovog kadionicom u čelo. Iguman se u strahu razbudi i nekim sveštenicima prikaze njegovo snovidjenje u više puta, na koje zaključe da otvore grob Svetog Vasilije. Iguman Rafail skupi okolne sveštenike, te podju u Gornji manastir i svečano ga, na samo Vavedenje 1678. godine, iskopaju iz groba i nadju njegovo tijelo cjelokupno i sveto, stave ga u ćivot, pa ga prenesu u njegovu crkvicu, hram Vavedenja, gdje i danas sveto i cjelokupno počiva, čineći neizbrojna čudesa nad svima onima koji s tvrdom vjerom k njemu dolaze.



Sveti Vasilije Ostroski rodi se Mrkonjicu , Popovo Polje u Hercegovini, 28.12.1610 godine u porodici Petra i Anastasije Jovanovic, na krstenju dadose mu ime stojan, a zatim ga naucise strahu bozjem i svakoj dobroj mudrosti, od djetinjstva bjese bistrog uma , sa dusom bjese okrenut bogu, Pored prve skole vrline poboznosti koju izuci u svojoj kuci Stojan izuci i drugu skolu posta, molitve i pohadjanja bogosluzenja u crkvi. Njegove roditelje mrzahu neki zli susjedi, otpadnici od vjere i poturcenjaci,pa tu mrznju okrenuse i prema Stojanu, sve zbog njegove poboznosti i mudrosti. Da bi djete sklonili od te zle sile roditelji ga poslase u manastir Zavalu kod igumana Serafima , inace rodjenog strica naseg svetog oca Vasilija. Manastir je bio posvecen Vavedenju Presvete Bogorodice , manastir bjese poznat u ovom kraju i imase povece bratstvo, on odje nauci mudrosti svetog pisma i svetih otaca tu raspali ljubav prema bogu i svetom podviznickom zivljenju, pa pozeli da se zamonasi. U manastir Zavalu prepodobni osta neko vrijeme pa predje u manastir Uspenja Presvete Bogorodice , zvani Tvrdos u Trebinjskom kraju u kojem je bilo sjediste Trebinjske eparhije, gdje jos vise zavole monaski zivot i uveca svoje podvige gdje odluci daodje primi sveti i andjeoski cin monaski, tu svo vreme provede u molitvama. Ziveci u Tvrdosu, svetitelj nastavi svoje podvige , na spasenju svoje duse i spasenju pravoslavnog naroda bozjeg. Iduci po narodu kao praotac Sveti sava on hrabrase ljude u vjeri i trpljenju i pomagase nevoljnima i ucveljenima , pa ga Turci prozvase "Rajina bogomoljca".Ovakav njegov apostolski rad izazva tamosnje poturcenjake pa gledahu da ga ubiju. Da bi jos vise pomogao narodu ode u zemlju Rusiju odakle sasobom donese mnoge crkvene darove , odezde i knjige i nesto novca ,sa kojim pomagase Crkve po Hercegovini, dade se na obnavljnje zapustenih i oronulih hramova , ranija mrznja njegovih neprijatelja i dalje se razbukta , pa odluci da podje u Svetu Goru, zato krenu preko Onogosta (Niksica) i Zupe Niksicke i stize u Manastir Moracu ,odatle preko Vasojevica i Budimlja dodje u Manastir Djurdjeve Stupove , pa odatle do Peci gdje se javi patrijarhu pecskom Paisiju Janjevcu (1614-1674) i isprica mu o tuznom stanju Srba uHercegovini,o Turskom zulumu i zatrazi da mu da blagoslov za putovanje u Svetu Goru, mudri patrijarh Paisije uvidje da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i namisli da ga proizvede u arhijereja,ali ga najprije pusti u Svetu Goru, i posavjetova ga da se kasnije vrati k njemu u Pec.sto oisti ucini, nakon obilazaka mnogih svetinja i Hramova , i boravka u Hilandaru , nakon toga hirotonisan je u mitropolita Trebinjskog.Po povratku u Tvrdos doceka ga njegov narod, gdje nastavi da u narodu jaca vjeru i pomaze nesrecnima i bolesnima. Nastavi sa adaptacijom manastira Tvrdosa. U to vrijeme Turci ubise mitropolita Paisija Trebjeskog cije sjediste bjese u Niksicu , pa tadasnji srpski patrijarh Gavrilo Rajic postavi oca Vasilija za mitropolita i ove upraznjene eparhije, gdje nedugo posle predje u svoju eparhiju, gdje nastavi svoj arhipastirski rad.
U to vrijeme Turci su i dalje mucili nas narod i pljackali domove po selima u cemu su prednjacili zlivojnici Ali-age , i ako je volio da biva u manastiru SV. Luke u Zupi niksickoj to nemogase uciniti pa nadje skrovito mjesto u Pjesivcima ispod planine Zagaraca ali mu ni tu nebjese sigurno, pa na nagovor starijih ljudi tog kraja on predje u Ostrog i nastani se u pecini prepodobnog podviznika Isaje od Onogosta i odatle upravljase svojom eparhijom punih 15, godina. Na ovom svetom mjestu imao je teskih muka i problema , gradeci crkvu Casnog Krsta uz vec izgradjenu crkvu Vavedenja Presvete bogorodice. Neumornim radom i teskim zivotom nastavi da gradi vjeru Pravoslavnu kada 29.04.1671 godine u svojoj keliji iznad Ostroske isposnice se upokoji gdje je i dana s korijen Vinove Loze i ako u stijeni nema nimalo zemlje...


Mitovi,  legende, narodno predanje Y1p0JbpdeoG9S4Gd13TTTfG3-8KbT98VurNM_y3pmWZgS_iB10kIng6c0CQl2BcRFjZL8RzKiNDWqlSM6maq0FHbA
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:08:38



Legenda o Sv. Petru Cetinjskom


Kada su Turci iz Albanije sa velikom vojskom udarili na crnogorsko selo Salkovinu, gdje je Crnogoraca bilo vrlo malo i predstojala im je neminovna pogibija, Turci su grdni pobjegli natrag. A to se docnije ovako objasnilo: u samome odsutnom času, kada su Turci polećeli na Crnogorce da ih, tako reći, podave svojim mnoštvom, pred Crnogorcima se pokaza jedan konjanik na bijelom konju... Jedan Turčin priskoči k njemu, skresa u njega iz jedne ledenice, pa iz druge; no konjanik ostade nepovrijedjen i iz njega udari zeleni oganj koji onaj ne moga izdržati i pobježe, vičući svojima: "Uzaludno je biti se, kada je pred Crnogorcima Sveti Petar!"

Poslije toga, kada su mijenjali odežde na Svetome Petru, u njegovoj obuci se našlo puno pijeska. Znači, on je odista izlazio iz groba.

Mitovi,  legende, narodno predanje Li4vLi4vLi4vaW1hZ2VzL3N0b3JpZXMvdmlzaXRvcnNfY29ybmVyL21pdG92aS9jZXRpbmplLmpwZyZhbXA7dz0xNjAmYW1wO2g9MTYwJmFtcDtxPTkw
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:15:44



Sveti Sava blagoslovio vino

U ono vrijeme, kad je Sveti Savo po zemlji hodao, uputi se deset nadničara da beru vinograd. Kad dođu u vinograd rećiće starješina: "E, dobri ljudi, jesmo li svi na okupu?" Onda počne brojati jednog po jednog, a sebe ne ubroji; I drugi su brojali isto tako, pa opet uvijek devet pa devet. Ne. znajući šta će, pođu putem da pitaju koga za izgubljenog druga. Po sreći sretu Svetog Savu. "Za Boga, svešteniče, jeda nam jednoga druga? Pošlo nas je u borbu deset, a sad nas samo devet". Sveti Savo im reče, da ih ima deset, ali oni ne mogu da vjeruju. On im onda reče, da poskidaju kape i da ih prebroje. Kad nadničari to učine uvjeriše se, da ih je deset. Zahvališe onda svetitelju od srca, a on njima reče: "Da ste blagosloveni vi i vaš rad! Od lozova roda srebro se pretvorilo! Vinska se čaša krstom ponosila! Đe se vino pilo krst se ne zaboravio! "
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:16:43





Kako se rodio Sveti Sava

Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:24:16



Sveti Sava i slijepac

Sveti Savo prolazeći kroz nekakvu šumu blizu jednog sela opazi kravu i za njom tele. Idući dalje, svetac stiže u kuću jedne udovice, koja je imala stara slijepa svekra. Od teškog putovanja Sveti Sava bijaše jako umoran, te sjede i poče sa starcem razgovarati. Slijepac ga zapita: "Da mi počem nijesi vidio kraj puta kravu?" Svetac odgovori, da je nedaleko u šumi vidio nekakvu kravu s teletom. Slijepac odmah naredi nevjesti, da ide i vidi da to nije njihova krava, koja se izgubila prije tri dana. Domalo žena se vrati goneći kravu s teletom. Slijepac joj onda zapovjedi da što ručku zgotovi, a dok je ona kuhala on se jednako sa svecem razgovarao. Poslije ručka Sveti Sava pođe da ide. Slijepac onda naredi nevjesti: "Polij ovom siromahu komad hljeba i jednu šaku sira, jer ne znam gđe ga može konak zateći." Žena učini kao što joj svekar zapovijedi. Pri odlasku Sveti Sava reče slijepcu: "Kad si tako dobar, Bog ti očinji vid opet otvorio! " I čim je svetac otišao, slijepac je odmah progledao.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:25:30



Sveti Sava u prosjacima

Preobuče se Sveti Sava u prosjačko odijelo pa pođe po svijetu da okuša ljude. Tako dođe jednom prosjaku, koji nije imao nigđe ništa, pod dragim Bogom, nego je bio sav u živoj rani, gđe su se bili i crvi zakotili. Kad ga Sveti Savo zamoli da mu što udijeli, prosjak mu reče: "Ja ti nemam ništa dati do ovih crva", pa se maši rukom, te izvadi iz rane punu šaku crva i dade prosjaku Savi, jer je znao da ne valja prosjaka odbiti. Sveti Sava primi crve, koji se u njegovoj ruci pretvoriše u žute dukate. On ih vrati bolesnome prosjaku, pa se za nj pomoli Bogu i spase ga muke i nevolje.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:28:34



Sveti Sava kao lekar

Putujući po zemlji Sveti Sava svrati u jednu kuću da prenoći. Domaćin, neki dobar čovek, lepo ga primi. Od ukućana imao je samo ženu, koja je bila veoma zla. Ona, po nesreći, nije bila kod kuće, kad je njen muž primio Svetog Savu na konak, nego je došla malo posle i počela da viče na muža, što je primio neznanog putnika. Kad je muž od nje zatražio večeru za gosta, ona reče: "Kamen mu za večeru". Muž se digne i posle dužeg preturanja nađe samo jedno jaje, koje u vrućem pepelu ispeče i pruži gostu. Posle tako malene večere muž zatraži od žene postelju za gosta, našto mu ona naprasito odgovori: "Kamen mu postelja."Kad je muž molio, da mu da bar jastuk pod glavu, pošto mu ne da postelju, ona mu kao i pre, odgovori: "Kamen mu pod glavu. " Gostoljubivi domaćin zamoli gosta, da se na njega ne ljuti, što ne može od žene da ga ugosti onako, kako bi trebalo. Ni domaćin ni žena nisu znali ko je taj njihov gost.

Posle večere Sveti Sava legne na kamene ploče pored vatre i nemajući ništa drugo da metne pod glavu, uzme kamen. Za ljubav gosta i domaćin legne do njega, a žena se sama ispruži na postelju malo dalje od njih. U nek doba noći ženi se razvije pupak, pa da umre od bolova. Tada joj se otvore oči i ona u putniku pozna Svetog Savu. Ne mogući više da podnese muke i bolove, ona počne moliti Svetog Savu, da se smiluje na dobrotu i gostoljublje njenog muža i da je isceli. Sveti Sava se smiluje i ona ozdravi.

I danas, kad se kome razvije pupak, onda neka starija žena metne srednji prst desne ruke na pupak bolesnika, malo pritisne i počne polako da obilazi bolesnika, da zavija pupak, pri čemu izgovara ove reči kao neku molitvu: "Sveti Savo, zavi pupak! Ne porad zle žene, nego pored dobra čoveka. Kamena večera, kamena postelja, kamen pod glavu!" To se tri puta ponovi, a pre toga postavi se jaje u vatru, da se ispeče i da se bolesniku da ga pojede. Posle tog narod veruje, da bolesniku mora biti lakše.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:30:59



Sveti Sava i vlastelin

Sveti Savo putujući po svijetu dođe pred jednu crkvu, te stane od čovjeka do čovjeka u ime božje moliti, da mu što udijele. Koji ljudi bijahu pobožni, davahu mu. Svetac dođe tako pred jednog vlastelina, te i njega stane moliti, da. mu što udijeli. Vlastelin bijaše nevaljala srca, te će mu reći: "Vuci se odavde, ne dadu mi se taki s mirom ni Bogu moliti. Ako ti što fali, kući mi dođi!"

Poslije svete službe vlastelin uzjaše na konja, te sa slugama ode kući. Svetac uzastopce pođe za njim. Kad dođe vlastelinovoj kući, opet stane moliti da mu što udijeli. Vlastelin razjaren zgrabi batinu da sveca udari, ali Bog naredi, te mu se ruka zgrči i u njoj batina ostade. Svetac videći šta vlastelin hoće, pođe ne obazirući se, a vlastelin za njim pošalje svoje sluge, da ga mole da se vrati, obećavajući mu nebrojeno blago. Svetac se vrati u dvor vlastelinu. Vlastelin kleknu pred njega govoreći: "Oprosti mi ugodniče božji, što sam te uvrijedio, i moli se Bogu, da mi se ruka ispravi, daću ti nebrojeno blago!" Svetac mu reče: "Ja ti blaga ne želim, a ako ćeš prema sirotinji od sada biti dobar, ruka će se tvoja ispraviti." Vlastelin se od srca pokaja i obeća, da će oholu svoju narav promjeniti i za sirotinju biti bolji. Čim je to izgovorio, Bog naredi, te mu se ruka ispravi. Od to doba vlastelin je za sirotinju bio dobar i u tome se grijehu popravio.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:32:34



Crno jezero

Putujući Sveti Savo po Jezerima dođe u neki manastir na konak. Tu bili neki kaluđeri, koji su zavideli Savi što je štovan u narodu, pa se zdogovore da mu poture jednog pijevca u torbu, samo da bi mu nanjeli pakosti.

Kad ujutru pođe Sveti Savo dalje, oni ga zaustave i počnu vikati, da im je ukrao pjevca. Sveti Savo stane im govoriti: "Za Boga, braćo, kako bih ja to učinio! " A oni uput, pa u torbu: " A da šta ti je ovo?" Sveti Savo kad viđe, dosjeti se, šta su kaluđeri šćeli, pa mahnu svojom štakom i reče: "Da Bog da se sad sve ovo u Sodom pretvorilo!" Toga časa Bog naredi, nestade i kaluđera, i manastira, i svega što je ondje bilo, no se stvori jedno crno jezero. I to je jezero uvijek jednako, niti mu voda pridolazi, niti otječe; a niko ne smije u njega zagaziti.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:36:20



Кад загрми на Савиндан

Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.

Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум. Муње и громови запарали су небо и на Савиндан 1999. на Косову и Метохији. Те године НАТО је бомбардовао СРЈ, а на Косово је ушао КФОР и УНМИК.

СВЕТИ САВА И ВУЦИ

Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и — у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју „нафаку“ — одређује им храну („тајин“) за наредну годину, то јест,. шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.

Код Срба, ово веровање нашло је израза у читавом једном циклусу легенада. Некакав чобанин — прича се у тим легендама — случајно се у планини десио када је свети Сава сазвао све вукове и делио им храну. Од страха кад је видео онолику множину вукова, побегао је он на дрво. „Пошто свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.“

Односи између светога Саве и вука интимни су и пријатељски: свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.

Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична божанства и демони јављају се често у вучјем облику: етрурски бог доњега света има вучји облик,
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:37:06




Илиндан

Српски народ многе природне појаве приписује Светом Илији којем је преласком у хришћанство приписао и многе особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима.

По народној традицији, Свети Илија се вози у ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.

Свети Илија Громовник, како га још зову у народу, пада у најсушније и најтоплије доба године а обичај је да се на његов празник не ради у пољу – да се не би навукао гнев светитеља.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:42:27



Злоћудно дрво

Mitovi,  legende, narodno predanje Zlodrvo

Mitovi,  legende, narodno predanje Zlodrvo2


ЛЕГЕНДА ОД КОЈЕ У ЛЕВЧУ СТРАХУЈУ

Злоћудно дрво сви заобилазе

Предузеће за путеве из Крагујевца није смело да посече „зло дрво“



Рековац, априла
Боравећи недавно у Рековцу поводом такмичења рецитатора, нисмо се много распитивали о гумастом дрвету. „Тамо је где је и било“, кажу Левчани и не желе много о томе да говоре. Сматрају да и сам разговор о гумастом (жбуастом) дрвету може да донесе неко зло. А већ ономе ко га додирне, седне испод њега или одломи коју гранчицу, несумњиво кажу, прети нека несрећа! Потписник ових редова није баш сујеверан, али га професионална радозналост још није напустила. Уосталом, треба ипак забележити приче које људи овде деценијама и вековима испредају о злом дрвету. Изгледа, у овим крајевима, још живи она стара, народна религија коју ни Српска православна црква није успела да искорени, па је неке од обичаја из претхришчанског периода прихватила. Као, на пример, бадњак, или као запис, око којег се о празницима литија, свира, пева и игра. А није баш сасвим ни испитана могућност да ли заиста постоји, како Чајкановић каже: „сеновито дрвеће“. Јер, ето догодило се приликом повратка аутомобилом из манастира Каленић, групи новинара међу којима је био и чувени истраживач оностраног и натприродног, писац и новинар Никодије Спасић, док је возач био овај који ово записује, да негде око пола ноћи прође покрај „гумастог дрвета“. Милан Пантић, дописник „Вечерњих новости“, стално је говорио да ћемо ускоро проћи покрај „гумастог дрвета“.

- Ено гумастог дрвета, погледајте како се лепо види на месечини! – узвикнуо је Пантић, који је следећег лета погинуо на улазу у своју зграду и чијег убицу ни данас, после готово три године, полиција није пронашла.

У том тренутку из правца злоћудног дрвета зачула су се два пуцња, као из ватреног оружја, а „стојадин“ који је дотле беспрекорно возио, почео је да се гуши и да успорава, упркос додавању гаса. Зачула су се затим два рафала, па опет један пуцањ. И мада се пуцање није чуло ни из мотора, нити из ауспуха, већ из правца „гумастог дрвета“, били смо приморани да станемо, подробно прегледамо мотор, гуме, ауспух, споне….Наставили смо пут мучно и тегобно све док нисмо зашли иза кривине одакле се „злоћудно“ дрво више није видело. „Застава 101″ одједном је одахнула и полетела растерећено, шуштећи и предући путем према Течићу, одакле се рачвају путеви за Рековац и Крагујевац и за Јагодину. Да ли је био у питању квалитет бензина (а било је то време несташице бензина) или неко зачепљење у карбуратору, не зна се. Тек, остало је питање, зашто нам се то догодило у глуво доба ноћи баш покрај гумастог дрвета.

Остао непокретан

Познати културни радник из Левча, добитник Вукове награде, дугогодишњи директор Народне библиотеке „Рибникар“ у Рековцу и оснивач сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију“, Бративоје Марковић у својој књизи „Записи из Левча“ каже:
- Постоје злоћудни људи. Постоје злоћудне животиње. А да постоји злоћудно дрво, то је за многе невероватно. Међутим, ипак, такво дрво постоји. Са десне стране пута Белушић-Опарић, налази се патуљасто дрво, које једни називају „чаробним“, други „злодрвом“, а трећи „злоћудним“ дрветом. Старији Левчани причају да је ово дрво исто од памтивека и да се не зна колико има година. То је у ствари дивља јабука, која рађа сваке друге године, чија је висина крошње око три метра, а ширина исто толика.
Бративоје Марковић затим наводи приће и легенде које је он ћуо од старих Левчана. Прича се, на пример, да је хајдук Стеван Јаковљевић из Белушића једном приликом после дугог пута легао под ово дрво да се одмори. После сна дуго није могао да отвори очи, а када их је отворио постао је разрок. Опет, каже Бративоје, књаз Милош Обреновић, јашући коња према манастиру Каленић, застао је крај овог дрвета да одмори коња. Када је наставио пут, недалеко од дрвета, коњ се саплео и сломио десну ногу, а књаз повикао: „Ама људи шта би ово? Ни рупе, ни рова, а коњ ми сломи ногу!“
Неки Брајновчанин, каже даље Бративоје, чувајући овце крај овог дрвета, одломио је прут са њега. Касније су му се, каже, ноге одузеле, и остао је непокретан до краја живота. То се наравно догодило у прошлим вековима. Али Бративоје Марковић наводи и причу скорашњег датума:
- Пре десет година други Брајновчанин трактором је орао њиву близу овог дрвета. После орања очистио је трактор од блата баш код овог дрвета. Када је пошао у село, трактор се превнуо и човек је погинуо. Има наравно још прича и легенди које причају Левчани и данас. „Знајући за ове приче“, каже Бративоје, „пословођа предузећа за путеве из Крагујевца градећи пут Белушић – Опачић, није смео да искрчи ово дрво, иако је пројектом то било предвиђено. Зато овде пут има кривину… Да ли је у питању случајност, или магична моћ овог дрвета, нека пресуде сами Левчани који су склони свачему да верују“, закључује Бративоје Марковић. И као у време када је пре двадесетак година писао књигу (Бративоје је преминуо пре две године у Белушићу) Левчани се и даље склањају од овог дрвета и о њему не желе да говоре. Зло дрво се међутим помиње и у неким старим записима. Заиста је чудног облика и као да уопште не расте, крошња му је стално исте величине. Бољи познаваоци кажу да спада у врсту ендемског дрвета које успева само у одређеним подручјима, значи само у једној области, и представља остатак старе флоре. Ових пролећних дана озеленеле су ливаде у Левчу, али трава испод „гумастог дрвета“ тамнија је и приметно се разликује од другог растиња. И дрво је тамније боје, а лишће тек пупоља, док се сав Левач шарени од цветалих шљива, јабука, кајсија… Када олиста „гумасто дрво“ имаће листове сличне листу божура, тамнозелене боје. А када цвета и роди, његове плодове нико не сме да убере. Јер верују Левчани, ко зна шта би се догодило ономе ко убере ситну, дивљу јабуку са чудног, тамног дрвета!? Веровање да сваки контакт са „гумастим дрветом“ доноси несрећу, а кидање гранчица, лишћа или плодова доноси проклетство и несрећу, јаче је од рационалног размишљања., јер има дубље претхришћанске корене!

Магијска моћ

Жена која се подаље од дрвета затекла у њиви тврди да се испод „злог дрвета“ не може заспати нити одморити. Ко уђе у хлад овог дрвета да се одмори, изађе из њега уморнији него када је ушао. Нарочито га избегавају девојке и младићи, јер кажу да су млади који су долазили у додир са „гумастим дрветом“ били несрећни у љубави и браку или су имали нездрав пород. Све се ово може извући из Левчана на једвите јаде! И када говоре о „злом дрвету“ не казују целе приче него само наговештавају, онако у две-три речи, невољно, гледајући у страну, шта је све „злодрво“ у стању да учини. Када смо неколицини мештана испричали причу о путовању „стојадином“ у глуво доба ноћи – само су се прекрстили и без речи отишли! И сад ми бисмо да не верујемо у зле моћи гумастог дрвета, али – зашто су се чули пуцњи, зашто је „стојадин“ почео да се гуши и да успорава баш код гумастог дрвета, и зашто је кад смо зашли иза кривине одједном полетео као ношен крилима, као да се ослободио великог терета?
Или су то само прадедовска, паганска народна веровања, која су негде у нашим главама била запретена и затурена, при помену натприродних моћи гумастог дрвета изненада избила на површину, из подсвести и мрака далеких векова када су наши преци заиста веровали у магијску моћ дрвећа?!
Ко зна шта ће и о нашој причи, гумастом дрвету и стојадину, за коју годину или деценију, приповедати Левчани неким новим генерацијама и неким млађим новинарима!
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu