Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Join the forum, it's quick and easy

Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...
Zvezdan Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Legende o skrivenom blagu

2 posters

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Normalna Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 20:53:28



Milenijumska tajna




Piše: Zoran Nikolić
Blago ilirske vladarke Teute, koje je nestalo pre oko dva milenijuma, odvajkada je privlačilo pažnju avanturista, od onih najozbiljnijih do onih koji su samo želeli da iskušaju sreću. Za Treće oko je otvorio dušu jedan od naših najpoznatijih istraživača i speleoronilaca Milutin – Kepa Rudaković, čovek koji je poznat po neobičnoj, istraživačkoj pasiji. Veruje se da je on preronio “pola Srbije”, odnosno sve podzemne vodotokove u koje čovek može da uđe. Ali, ne običan čovek, već neko ko ima dovoljno veliko srce da sme da zaroni u potopljene pećine, a dovoljno spretno i utrenirano telo, tako da se u njima ne zaglavi i ne ostane zarobljen zauvek, pritisnut mrakom i beskonačnom klaustrofobijom.

MISTERIJA NA DNU SPILE
Pećina Spila u okolini Risna ostavlja nedopričanu priču, za koju je izvesno da nikada neće biti iskazana do kraja. Ili, možda, ipak... Da bismo pokušali makar da probijemo gusti mrak koji krije ovo nesvakidašnje mesto, zamolili smo Rudakovića da nam ispriča svoje iskustvo. I, imali smo šta da čujemo...
Priča počinje neobičnom legendom, ali i istorijski potvrđenom pričom o ilirskoj vladarki koja je stolovala u Skadru od 231. do 228. godine pre nove ere. Da bismo bili istorijski precizni, važno je reći da je bila regent, umesto svog posinka Pineusa, a na prestolu je bila od smrti muža Argona, koji je vladao od 250. godine pre nove ere.
Teuta je ušla u istoriju prvenstveno zbog neobične flote brzih brodova kojima je harala južnim delovima Jadrana i Jonskim morem, i na taj način unosila veliku zbrku i paniku među grčke, ali i rimske trgovce. Česti gusarski napadi veoma dobro su uticali na njen vladarski budžet, ali su joj doneli i mnogo neprijatelja. Ona za to nije previše marila, jer joj se dopadala izolacionistička politika koju je namerila svojoj maloj državi, ali drugi, po svemu sudeći, nisu mislili tako.
Zbog čestih prepada na rimske lađe, predstavnici ovog velikog carstva slali su joj pregovarače, odnosno ambasadore sa kojima je trebalo da se raščiste i rasprave razmirice, a razgoropađena Teuta dovede u red. Ne lezi vraže, pregovori ne samo da nisu uspeli, već je, prema predanju, jedan ambasador toliko uvredio vladarku, da se ova pobrinula da se tadašnji diplomata ne vrati živ u Rim. To je, dabome, dovelo do rata, na čijem kraju je Teuta poražena.
Legenda kaže da se sa svojim blagom sakrila upravo u ovu pećinu, a da je na kraju i okončala život skokom u njenu smaragdnu vodu.
To kaže legenda, a mi smo pitali Rudakovića koliko joj se može verovati...
- Posle Aragonove smrti, Teuta se preselila u Risan i na brdu Gradina napravila tvrđavu – objašnjava naš sagovornik. - Ispod se nalazi pećina Spila odakle se vekovima žitelji ovog mesta snabdevaju vodom. Dugačka je 360 metara i završava se jezerom površine od oko 30 kvadrata, koje je duboko tri -četiri metra. Na dnu jezera je otvor širok oko 1,5 metar.
Tamo su, još 1974. godine, naši speleoronioci pokušali da uđu i probiju se do stalnog toka podzemne reke i slatke, pijaće vode. I to je bilo vreme najozbiljnijeg istraživanja ovog područja, odnosno njegovih podzemnih tajni. Posle toga, sve je prekrila patina nedorečenosti.
- Tada smo se pećinskim kanalom probili još 280 metara – seća se Rudaković. - To je potopljena pećina, prepuna vode i sa sačuvanim pećinskim nakitom, što govori da je nekada bila suva. U podu iznad kojeg smo ronili nalaze se “kameni lonci”, udubljenja nastala usled erozije. Na tom putu postojala su i dva mala izdana, i roneći tuda smo stigli do sifona, podzemnog proširenja ispunjenog vazduhom. Odatle se naglo spuštao kanal kojim smo mogli da siđemo još 25 do 30 metara, ali odatle se nije moglo dalje. Pre oko 20 godina, istim putem je pokušao da roni tim francuskih ronilaca, ali su stigli do 45 metra, ne našavši mogućnost da nastave. Sifon nastavlja dalje, ali niko nije bio u stanju da dođe do kraja.

“ZNAM DA TAMO NEČEG IMA!”
Stručnjaci u Crnoj Gori svesni su da ovde postoji veoma interesantan prostor iz kojeg su hteli da se domognu pijaće vode, toliko potrebne ovom delu južnog Jadrana. Još 1974. i 1975. godine, eminentni hidrolog dr Jovan Petrović pokušavao je, angažujući naše ronioce, da reši vodosnabdevanje Kotora.
I u to vreme, crnogorski gorštaci, među kojima je bio i jedan pastir, skupljali su čudnu zaostavštinu predaka, staru nešto više od dva milenijuma. Kako objašnjava Rudaković, taj čobanin je brižljivo, kad bi Spila “proradila”, skupljao novčiće i delove amfora. Pećina bi počinjala “da radi” tako što bi iz nje potekla periodična reka: ona se izlivala iz Spilje posle većih padavina koje bi se sručile na Orijen.
- Sećam se reči profesora Martinovića, koji je analizirao ovaj prostor – kaže Rudaković. - On je tada rekao: žZnam da tamo nečeg ima! Ko bude preronio Spilu, okriće misteriju Teutinog blaga!ž
Istina, vladarka Teuta je u okolini Risna napravila i prvu kovnicu novca, a tačno je i da je famozni Žan Žak Kusto još 50-ih godina prošlog veka ronio u Boki, dok je vodio istraživanja u Dubokom dolu, u Njegušima... Istina je i da je pored današnjeg hotela Teuta, na dubini od 28 metara, ista ronilačka ekipa našla tri potopljene galije, prepune amfora...
Ali, isto tako je istina i da je posle zemljotresa u Crnoj Gori došlo do sleganja ovih raskošnih i tajanstvenih podzemnih prolaza, i više niko posle toga se nije usudio da se probije do misterioznog Teutinog blaga. Kako objašnjava Rudaković, pretpostavlja se da je blago “načeto”, sudeći po nalazima vode koja izlazi iz Spilje, voda ga polako ispira, ali i dalje se postavlja pitanje: odakle iz ove neobične pećine isplivavaju antički novčići i grnčarija? Ovu tezu je potvrdio i tadašnji direktor muzeja u Kotoru, dr Jovan Martinović, pretpostavljajući da se u spletu podzemnih hodnika nalazi “skrivnica” koju voda ispira i postepeno iznosi na svetlo dana poneku naznaku postojanja Teutinog blaga. Jer, činjenica je da su Rimljani 2,5 meseca opsedali njen grad, da nisu našli ništa, a legenda govori o tome da se vladarka bacila “u podzemno, smaragdno jezero, koje se blistalo od kristala”...
A blago, uporno i strpljivo, dve hiljade godina nekoga čeka.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:05:54



Blago kraljice Teute

Nije potrebna velika mašta da bi se zamislilo kako je morao biti bogat grad koji je imao svoju kovnicu novca (230. godine pre nove ere). To znači da je imao razvijenu trgovinu vodenim i kopnenim putevima. Tamo gde su se gradile rezidencije i utvrđenja za kraljeve, tamo je priroda bila veličanstvena, a bogovi velikodušni. A gde su kraljice, tamo su i drago kamenje i zlato.

Teuta nije bila obična kraljica, već gusarska kraljica, strah i trepet Otranta. Prema rimskim izvorima, posle smrti svoga muža, kralja Argona, kraljica Teuta nastavlja osvajanje grčkih kolonija. U takvoj situaciji porobljeni grčki gradovi pozivaju protiv piratske kraljice u pomoć Rim. U ratu sa Rimljanima 229. godine pre n. e., Iliri su izgubili velike teritorije i mir je sklopljen godinu dana kasnije. Kakva je bila sudbina kraljice Teute nema istorijskih podataka. A gde nema izvora, počinje legenda. Legenda o kraljici Teuti traje do današnjeg dana. Ona veli da je Teuta bila vilinski lepa, mudrija od zmije i hrabrija od lava. Imala je muško srce u ženskim grudima. Kada je nasledila presto, preselila se u Risan i na brdu Gradina iznad mora sagradila sebi tvrđavu. Ostaci tvrđave su i danas vidljivi.

Legende o skrivenom blagu 13b

Tajnu blaga gusarske kraljice pokušali su da odgonetnu mnogi istraživači. Ekipa ronilaca, predvođena istaknutim srpskim speleologom profesorom Jovanom Petrovićem, ispitivala je 1975. godine pećine Sopot i Spilu iz kojih se Risan snabdeva vodom za piće, od jeseni do leta. Kada se smanje padavine na Crkvinama (poznato je da na tom mestu padne najviše atmosferskog taloga u Evropi), nastaje zaslanjena bočasta voda, koja traje od jula do septembra. U ovom periodu voda za Rišnjane je pravo blago. Po svemu sudeći, enigma podzemnih jezera u pećinama Sopota i Spile rešiće i enegmu Teutinog blaga, skrivenog u utrobi Orjena. Nemoguće je da su Iliri podigli tvrđavu na mestu gde nema vode za piće. Ispitujući podmorje ispod Risna u Risanskom zalivu otkrili smo vrlo interesantne arheološke lokalitete, ostatke zidina ispod mora, pa čak i potpuno očuvane plovne objekte iz tog davnog doba, koji su prenosili amfore sa vinom i uljem. Ti stari brodovi su verovatno bili prekriveni debelim naslagama mulja koje su ih štitile od ronilaca pirata.

U julu 1975, u pećini Spila, pod zidinama drevnog Teutinog grada, starog više od dve hiljade godina, vladala je napetost. Prošlo je bilo više od 45 minuta kako smo Petar Lukšić iz Dubrovnika i ja zaronili u hladne vode podzemnog jezera. Naš zadatak je bio da dođemo do stalnog slatkovodnog toka podzemne reke, koja prehranjuje slatkom vodom vrulje (izvore). Rezerve vode su im bile na izmaku. U hladnoj vodi od svega 10 C brže se diše. Iz dubine jezera čula se potmula buka. Ljudi na ulazu u pećinu su se bojali za naše živote. Kada smo isplivali na površinu, lica su nam bila pomodrela od hladnoće ali su zračila radošću.

Otkrića krepe legedu




Pećina deluje veoma mistično. U pećinu se ulazi suvim kanalom dugim stotinak metara i stiže do podzemnog jezera, čija je voda smaragdno zelena. U prvom zaronu te godine, takođe sa svojim prijateljem Lukšićem (naše prijateljstvo je nastalo za vreme služenja vojnog roka u Puli u jedinici podvodnih diverzanata, "ljudi žaba"), otkrio sam poveći otvor odakle se jezero prehranjuje vodom. Prošli smo jezero i nastavili dalje kroz potopljeni pećinski sistem. Na 150 m od zarona u jezero, na dnu pećine, otkrili smo tzv. kamene lonce, ovalne otvore što su ih voda i šljunak (mehaničkom erozijom) dubili vekovima. Na dnu, u jednom otvoru, pronašao sam donji deo amfore, koji je voda donela iz utrobe planine. To otkriće nas je iznenadilo i potkrepilo legendu o Teutinom blagu.

Poslednje ronjenje je preduzela jedna francuska ekspedicija 1978. Došli su do sifona koji se vrtoglavo spušta u dubinu, koji smo i mi otkrili, ali su nas oni pretekli dubinom zarona. Francuzi su sišli još 15 m ispod najniže tačke Risanskog zaliva koja je 30 m pod morem. Glavna vrulja slatke vode je prečnika pet metara.

Stari meštani Risna su nam pričali da, kada na Crkvinama padnu velike kiše, posle 24 sata, iz Spile poteče prava moćna podzemna reka, koja teče četiri do šest sati. A onda se voda ponovo povuče do podzemnog jezera. Tada se u osušenom koritu Spile mogu naći delovi grnčarije, nakit i sitni novčići. Profesor Martinović je ustanovio da je to novac iz doba starog Ilirika. Na novčiću je predstava rimskog legionara. U samom Risnu je bila kovnica novca, koja je sada 18 m pod vodom, u blizini hotela "Teuta".

Suvo korito reke Spile, od pećine do mora, dugo svega dve stotine metara, puno je kamenih oblutaka što ih je voda donela iz utrobe planine. U ovom kamenjaru se legu opasne otrovnice (pepeljasti poskoci) i svako kretenja po rečnom koritu je opasno zbog susreta s ovim reptilima. Onima koji žele da tragaju za Teutinim blagom ostaju vodeni i kopneni putevi. Oni koji nemaju želje i hrabrosti za to mogu da sanjaju o kraljici Teuti i njenom začaranom podzemnom jezeru, koje gori od vatre dragulja. Možda tamo negde, duboko u utrobi Orjena, vile čuvaju još neotkriveno čudesno jezero u koje se kraljica bacila i u kojem se ogleda njeno lice lepše od najlepših dragulja.

Milutin Rudaković

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:08:34




Pronadjeno gusarsko blago vredno 13 milijardi dolara?

Čileanski lovci na blago veruju da su na tragu legendarnom gusarskom blagu iz 18. veka, odnosno draguljima i zlatnicima u vrednosti od 13 milijardi dolara, koji su navodno zakopani na ostrvu Robinzon Kruso u Čileu. Ostrvo Robinzon Kruso nalazi se 700 kilometara od čileanske centralne obale na Pacifiku i nekada je bilo utočište gusara koji su krstarili okeanom. Na ostrvu je navodno je skriveno oko 800 tona zlata, srebra i dragulja u vrednosti od skoro 13 milijardi dolara, pišu čileanske novine. Blago je pronađeno uz pomoć pokretnog robota za pretraživanje koji je nedavno već korišten i u ozloglašenom naselju Nemaca na jugu Čilea tzv. Koloniji Dignidad, gde je pronađeno podzemno skladište oružja. Predstavnik preduzeća „Vagner�, zaduženog za tehnički deo potrage za blagom, izjavio je da su nakon samo dva dana potrage na ostrvu pronađena tri mesta na kojima se pretpostavlja da bi moglo biti skriveno blago. Lovci na blago u međuvremenu su se vratili u glavni grad Santjago kako bi dobili pravo na iskopavanje blaga.

Prema čileanskim zakonima, vlasnik zemlje na kojoj se blago nađe, a to je u ovom slučaju država, ima pravo na pola svega što se iskopa. Gradonačelnik ovog malog ostrva Leopoldo Gonzales, međutim, smiruje strasti. „Od 1951. godine ovo je već treća ekspedicija u lovu na blago i mi se ne nadamo nekom senzacionalnom uspehu�, rekao je Gonzales za list „La Tercera�.

Blago su navodno na ostrvu, koji pripada ostrvlju Huan-Fernandez, u 18. veku zakopali gusari. Legendarno blago o kojem je reč navodno je ukradeno Špancima koji su ga prikupili u bivšem carstvu Inka u današnjem Peruu. Blago je 1715. godine zakopao španski moreplovac Huan Esteban Ubija Eceverija. Kasnije ga je navodno pronašao engleski gusar Kornelijus Veb i ponovo sakrio.

Među sakrivenim dragocenostima navodno se nalazi i ogrlica žene poslednjeg cara Inka, Atahualpe, dva papina prstena, kao i vekovima izgubljeni nakit „Ruža vetrova�. Na ovom ostrvu je boravio i moreplovac Aleksandar Selkirk u periodu između 1704. i 1709. godine, nakon što je preživeo brodolom, čija je priča inspirisala engleskog pisca Danijela Defoa za pisanje njegovog čuvenog avanturističkog romana „Robinzon Kruso�. (Srna)

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:12:09



Na pučinu umesto vešala!

Oktobra meseca 1698. jedan jedrenjak stajao je danima ukotvljen na pučini kraj Angvilje, ostrvca na severu Karipskog mora. Bez zastave na krmi i građe koja je ukazivala da nije iz ovog dela sveta, brod je delovao tajanstveno, a takav je bio i posao koji su mornari neumorno obavljali: prebacivali su sa broda sanduke, pa prevozili do ostrvca i vraćali se po nove.
Sa komandnog mosta ovaj posao nadgledao je zapovednik, okom kopca, ali lica koje nije odavalo zabrinutost. Bio je to Vilijem Kid, čuveni gusarski kapetan Kid, a njegovi ljudi su, šta bi drugo, sakrivali blago!
Vilijem Kid nije počeo karijeru kao gusar, naprotiv. Bio je uvažen moreplovac kojeg je grupa trgovaca iz Londona uposlila da štiti njihove brodove krcate dragocenim teretom na putu iz Indijskog okeana do Britanije. Neustrašiv i gvozdene volje, ko bi bolje nego Kid mogao da rastera gusare?
Kad, gle! Nekoliko meseci posle Kidovog odlaska na dužnost do Londona je stigla neverovatna i zapanjujuća vest: brodovi koji su se kretali Indijskim okeanom napadnuti su i pokradeni negde kod Madagaskara, a napadač je bio – kapetan Kid! Kid je prisvojio jedan jermenski brod, natovario na njega opljačkano blago i krenuo put Kariba da, kako smo već videli, sakrije sve na Angvilji.

Nož u oficira

Pre nego što ispričamo priču o Kidu do kraja, recimo ipak da nisu svi postali gusari – što znači morski razbojnici – na ovakav način. Gusari su, u stvari, bili odmetnici. Oni su postojali, valda, od kako ljudi plove morima, ali zlatno doba kada su bili strah i trepet svih pučina počelo je kada i osvajanje Amerike.
Amerika je bila puna zlata i dragocenosti koji su na krcatim španskim i portugalskim galionima plovili put Evrope. Naravno, bilo je i drugih zastava na brodovima: Englezi, Holanđani, Francuzi, sve su to bile pomorske sile i utrkivale se ko će više i ko će brže dopremiti blaga i cenjene robe iz dalekih zemalja.
Te su plovidbe bile i te kako mukotrpne, pogotovo za posadu. Ponekad bi trajala mesecima. I, događalo se sledeće: more urla, ogromni talasi razbijaju se preko ograde i treskaju na palubu "planine" mutne, slane vode. Od vetra se jedva čuje i urlanje "boska", šefa posade koji neprekidno izdaje naređenja. Većina mornara polumrtvih od bacanja tamo-amo, leže u potpalublju, a ono malo sposobnih, mokri do kože, nastoje da održe "orahovu ljusku" da se ne prevrne i svi potonu.
Nevreme traje danima, ali najzad sviće mirno jutro. Posada nema odmora. Svi skaču na noge, podižu jedra, krpe pocepano i nastavljaju pokidano, plovidba traje kao da ništa nije bilo. Oko podneva mornari dobijaju ručak: po komadić poluotopljenog sala i malo dvopeka. Užas! Voda više nije za piće, hrana polucrvljiva. Jedan mornar skače na noge, prilazi oficiru i unosi mu se u lice:
- S nama postupate gore nego sa životinjama!
Šamarčina kao bič pukne preko mornarevog obraza, ali ovaj munjevito izvlači nož i probada oficira. Svi skaču uz urlik:
- Na kulu!

Pravda je neumoljiva

Kula, to je ona kitnjasta građevina na krmi svakog jedrenjaka u kojoj se nalaze kapetanove odaje, gde su sefovi, gde su mape i gde je život mnogo udobniji nego u potpalublju.
Pobunjena posada nadire u kulu, što znači da mora da zarobi svog kapetana jer sada više nema natrag. Gvozdena disciplina i takvi isti zakoni nalažu da je kapetan jedini gospodar posle Boga, ko u njega takne ima da se rastane od života, pobunjenike čekaju samo vešala. Oficiri staju u odbranu broda i kapetana – jer ni njima ne preostaje drugo: pobunjenici neće ni njih. Gušenje, krici, krv šiklja... Pobunjenici najzad savladavaju oficire i kapetana koji će, ako ga ne smaknu, biti vezan i iskrcan negde, na neko pusto ostrvo.
Mornari preuzimaju brod i sve što je na njemu. Biraju za svog kapetana najsposobnijeg među njima. Bacaju i pale zastavu... Sada su postali još jedna gusarska banda, a to znači da im nema povratka ni na jedno kopno, jer sve gusare čeka konopac.
Vreme je da se vratimo Kidu, gusaru koji je to postao na sasvim drugačiji način i po tome postao čuven u istoriji gusarenja! Kid je znao da povratak u Englesku znači omču oko vrata. Možda u to nije verovao? Tek, umesto da ostane u Indijskom okeanu gde je bio siguran, Kid je okrenuo kljun prema Antilima. Dospeo je do Angvilje i zakopao blago, pa zaplovio ka domovini!
Kid se sâm predao vlastima. Izgleda da je čvrsto verovao u to da će ga spasti njegovi uticajni i ugledni prijatelji. Ali, ništa od toga. Na suđenju je pokušao da objasni zašto se preobratio u gusara. Zakon je zakon, a tako je u Engleskoj oduvek bil i Kid je, baš kao i svaki gusar, bio on kapetan ili običan mornar, morao da visi.
Presuda je izvršena u maju 1701. godine. Njegovo telo bilo je prvo premazano smolom, pa potom obavijeno lancima kako se ne bi brzo raspalo! Obešeni Kid visio je dugo na ušću Temze kao strašna opomena svim pomorcima koji se otiskuju na pučinu...

Strašna smrt na dasci

Omiljeni gusarski plen bili su španski galioni koji su krcati zlatom plovili iz Amerike, duž obala Antila kako bi se domogli Iberijskog poluostrva. U lučicama, zalivima i skrovitim uvalama Kube, Santo Dominga ili Jamajke vrebali su pirati vredno osmatrajući nailazak jedrenjaka. A onda, za tili čas, bili bi kraj njega. Na svojim lakim i brzim lađama piratima nije bilo teško da munjevito i gotovo nečujno doplove do teških galiona.
Pirati su obično koristili takozvane ostrvske barke, lake lađice dugačke 25m i široke 6 koje su imale samo jednu katarku sa trouglastim jedrom. Voleli su i tip broda zvani brigantin, izdužen i šiljat čije je građa omogućavala da se čak i uz vetar veoma brzo prikradu nekom galionu. Od nešto težih brodova gusarima je bila pogodna samo mala fregata na kojoj se nalazilo čak do deset topova i koju su gusari u XVIII veku koristili za prepade dalje od obale, na otvorenom moru.
Na piratskim lađama lepršale su, naravno, piratske zastave, svima dobro znane zastrašujuće crne ili crvene sa mrtvačkim glavama, ukrštenim kostima ili kamama, ponekad sa celim kosturom! Već i sâm pogled na te zastave ledio je krv u žilama, pa sada zamislimo one na napadnutom brodu! Zastave sa lobanjama obavljale su pola posla i pre nego što bi gusari ispalili prvi hitac: posada galiona, paralisala bi se videvši da su se gusari okomili na nju...
A gusari su znali za sva moguća lukavstva, pa se dešavalo i to da privuku galion sebi, a onda odmorni nasrnu na njega. Kako?

Vatra na glavi, urlik iz grla

Svoj na prvi pogled "jadni", mali brod gusari su "maskirali" tako da izgleda kao da je pretrpeo brodolom: plutao bi "napušten", polomljene katarke i pocepanih i spuštenih jedara. Nekoliko žena mahalo je maramama; neki starac podizao svoj štap – sve to, naravno, kada bi se pojavio galion. I veliki brod prišao bi da pomogne "brodolomnicima". Čim bi njegov snažni bok dodirnuo onaj mali, razlegao bi se urlik iz mnogih grla, sevnuli bi bodeži i sablje, a "jadne žene" i "starac" skakali bi na noge lagane i bacali lažnu odeću... Ostali posao gusari su lako obavljali pored na smrt prepadnutih mornara koji su se brzo predavali.
Znalo se već unapred šta koga čeka. Mornari su morali da pođu sa piratima i postanu njihovo pojačanje, oficiri u more, a za kapetana bila je određena strašna smrt. Sa broda bi se isturila jedna daska prema moru, a vezanih ruku i sa maramom preko očiju kapetan je morao da hoda po njoj. Naravno, to se završavalo samo jednim: gubljenjem ravnoteže i padom, uz urlike radosti gusara koji su bili najsrećniji ako bi se dole našla i ajkula.
Među najokrutnije gusarske kapetane spada Crnobradi koji je punih deset godina, 1708-1718, terorisao brodove koje je put nanosio između američkih država Karoline i Virdžinije. Crnobradi je bio toliko strašan i činio takva zla da je sujeveran narod tog vremena, a pogotovo mornari, smatrao kako je on glavom i bradom – đavo!
Crnobradi je bio džinovska stasa, odeven od glave do pete u jarko crveno. Na šeširu je nosio snopove zapaljene slame! Dodajmo tome njegovu gustu, kao gavranovo perje crnu bradu upletenu u dve debele vitice uvezane mašnama, pa jezive urlike koje je ispuštao kada bi jurnuo u napad, satansko cerekanje, psovke i sasvim je jasno zašto su ljudi padali u nesvest ugledavši ga.

Uštirkani pirat tužnog lika

Ipak, kako kaže stara izreka da i nad popom ima pop, našao se jedan engleski poručnik koji je u borbi prsa u prsa ubio Crnobradog. Taj podvig bio je do te mere neverovatan da nijedan mornar nije verovao u smrt "đavola"! Vlasti su onda mrtvo telo Crnobradog prenosile od luke do luke i izlagale ga kako bi se svi uverili da je taj užasan čovek ipak pobeđen.
Svaki gusarski kapetan imao je svoju "masku", pa kao što je Crnobradi "predstavljao" đavola, tako je Bartolomju Roberts bio "Tužni pirat". Kada bi ga neko video na ulici, pomislio bi – gle kako fini, pobožan gospodin! Roberts je u svako doba dana i noći imao na sebi besprekornu i otmenu odeću na kojoj se posebno isticao bogati žabo beo kao sneg od uštirkane čipke, a preko njega je visio brilijantski krst na zlatnom lancu od kojeg se Roberts nikada nije odvajao.
Svojoj posadi ovaj savršeni zapovednik zabranjivao je i kap alkoholnih pića, o kocki nije bilo govora, baš kao ni o zabavljanju sa lučkim devojkama. Umesto toga, Bartolomju Roberts priređivao je svojoj posadi s vremena na vreme koncerte, a nedelje su imali da provode u molitvama.
Taj i takav kapetan imao je samo jednu manu: bio je najuspešniji gusar u istoriji! Opelješio je, zamislite, tri stotine brodova pre nego što je ubijen u trista prvom napadu!
Među najslavnije pirate spada i Henri Morgan, sigurno jedini pripadnik ove fele koji je postao – baron i umro kao viceguverner Jamajke, okružen svim mogućim počastima. Morgan je u stvari bio toliko moćan, prosto kao car na talasima, pošto je ukupno četvrt veka "operisao" u Karipskom moru, plenivši isključivo španske brodove. On je odlazio i u kopnene pohode, pa je tako opustošio Panamu. Čak su i britanske vlasti zazirale od ovog svog sunarodnika i da bi, valjda, i same izbegle zlo, postavile su ga da upravlja Jamajkom. Henri Morgan je tek pod stare dane prestao da plovi i sigurno je jedini gusar koji je umro u svom krevetu 25. avgusta 1688. godine...

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:14:57



Skrovišta postoje!

I danas kruže legende o piratskom blagu koje leži skriveno ko zna gde. Još ima ljudi koji uporno tragaju za mapom ili beleškom koja bi ih uputila na pravo mesto. A da nije reč samo o pustim pričama pokazuju slučajevi kada su retki srećnici – pronašli gusarsko blago.
Gde je Crnobradi sakrio svoje blago? Celo stoleće posle njegove pogibije 1718. godine šuškalo se da to mora biti negde duž severne Karoline ili Virdžinije i celo stoleće tragači su bezuspešno prekopavali pedalj po pedalj tih obala. A onda se dogodilo čudo. Kapetan Semjuel Hejli otkrio je na ostrvu Benks, koje leži na pučini naspram Nju Hempšira, pet zlatnih poluga: mora biti, smatralo se, da je to deo plena onog čuvenog Crnobradog...
godine 1942. vlada SAD najednom se zainteresovala za dotle neotrkiven ostatak blaga i na Benks uputila ekipu ljudi koja je čak imala i nekakav dokument pronađen u arhivi u kojem je stajalo da blago leži "na granici najveće plime na jednoj plaži istočno od lukobrana Smatinoz". Ispostavilo se da bi kopanje na tom mestu ispalo toliko skupo da je vlada digla ruke od blaga. Onda je jedna grupa istraživača 1950. godine otkupila koncesiju nad celim ostrvom, pa načinila snimke iz aviona na infracrvenom filmu. Pokazalo se da na njemu zaista ima metalnih predmeta.
Tragači su poskakivali od sreće. Prvi njihov korak bio je da u mesnoj banci iznajme sef koji je držan danonoćno u pripravnosti. Rezultat? Posle godinu dana odustali su od daljeg traganja, u dugovima preko glave... Kao da se Crnobradi ponovo zacerekao, a imao je običaj da kaže: "Samo đavo i ja znamo...!"
Ko zna, možda neko jednog dana, ipak otkrije ovo blago koje još čeka srećnika.

Ruke do lakata u zlatu

Pretposlednjeg dana decembra 1733. godine iz Baltimora je isplovio brik "Meri" pod zapovedništvom kapetana Edvarda Sjuarda, koji je na plovidbu poveo i svoju nevestu na medeni mesec. Međutim, u Antilima je brik bio zahvaćen strahovitom olujom i počeo da tone. Ljudi su panično pokušavali da se smeste na malu šalupu za spasavanje i domognu obližnjeg ostrvca. Ali, talasi su i nju bacali gore-dole, prelivali i potapali, tako da su svi našli smrt u pobesnelom moru izuzev dve osobe: kapetana i njegove mlade žene.
Njih dvoje su čudnom igrom slučaja uspeli da se dohvate ovog kopna. Kao za pakost, ostrvo je bilo potpuno pusto. Činili su što su mogli da prežive: Sjuard je lovio divokoze kojih je bilo na ostrvu, pecao, sakupljali su i neke plodove. Dani su bili dugi i dvoje brodolomnika tumaralo je ostrvom dok nisu nabasali na veliku pećinu. Sjuard je unutra opazio i neki zid. Radoznao, uvukao se, razrušio zid i našao se u podzemnoj prostoriji. Na podu je ležala vreća. Kapetan se nagao, podigao, kad! Iz poderotine su počeli da ispadaju zlatnici!
Ciknuo je od sreće i pozvao ženu. Ušli su još dublje u prostoriju, a ona je bila puna sanduka i vreća. Ogromno, neverovatno blago! Zaranjali su ruke do lakata u zlatnike, u sanduke krcate zlatnim lancima, dijamantima, ukrasima... Čudo!
Posle te nenadane sreće, Sjuardove je obuzeo očaj. Šta će im toliko blago kad su na ovom pustom mestu sa kojeg ko zna da li će se ikad izbaviti?

Korveta donosi spas

Bilo je trenutaka kada su pomišljali da će i kosti da ostave ovde. Pučina je danima bila prazna, nijedan brod da se ukaže na vidiku... Onda su jednog dana začuli – glasove! Požurili su na plažu i našli se pred šestoricom Crnaca. Bili su to robovi koji su pobegli sa Jamajke i iscrpljeni jedva se dohvatili ostrvca.
To je samo otežalo njihov položaj, pošto je trebalo još šest usta da jede, a ostrvo je bilo malo i gotovo ničega na njemu nije bilo.
Uzalud su palili vatre, upućivali signale. Meseci su prolazili, a nade za spas sve manje. Sjuard više nije hteo ni da pogleda blago koje kao da je bilo prokleto, a kako i ne bi kad je gusarsko? Sada je to potpuno beskorisno bogatstvo.
Jednoga jutra dogodilo se pravo čudo. Kao da sanjaju, a ipak, bila je to java: velika engleska korveta pristala je baš uz ovo ostrvo da mornari otklone neki kvar! Bio je to spas. Gotovo dve godine posle brodoloma, 12. III 1735. godine, Sjuard i njegova žena iskrcali su se na Jamajku, bogati kao Krezovi. Blago koje su pronašli pripadalo je niom drugom do čuvenom Henriju Morganu.
A šta se dogodilo sa blagom slavnog kapetana Kida? O njemu još kruže najfantastičnije legende, ali izgleda da dobar deo tog blaga još čami na nekom ostrvu. A evo šta se o svemu zna.

Tajanstvena neznanka u crvenom

Tokom celog XVIII veka neki misteriozni brodovi bacali su kotvu kraj Angvilje i drugih ostrva i ostrvaca za koja se verovalo da ih je Kid pohodio. Tragači su prevrnuli valjda sav pesak, uvukli se u sve pećine, ali – ništa. Doduše, za onoga ko traga za zakopanim blagom ćutanje je zlato. Da li je neko, ipak, pronašao bar deo Kidovog blaga?
Kažu da je posle Angilje Kid pristao i na plaži u Vinitropu, država Masačusets. Tamošnji meštani decenijama su pretraživali plažu kao krtice i na kraju digli ruke od Kidovog blaga i okrenuli se svojim poslovima! Greška! Godine 1829. jedan crni sluga opazio je na steni vreću koju kao da je more izbacilo. Podigao je, zavirio unutra i – pogađate: bila je puna zlatnika!
Pedeset godina posle ovoga Volas Vajmen, dečak iz ribarske porodice, cunjao je po ovoj istoj plaži kad je iz bostonskog omnibusa izašla žena odevena u crveno, prišla mu i upitala:
- Ima li ovde negde ruševina stare tvrđave?
Takva ruševina zaostala još iz vremena američkog rata za nezavisnost stvarno je postojala baš u blizini i dečak je odveo gospođu u crvenom do nje.
- To je to, to je to – mrmljala je neznanka, pa okrenuvši se detetu dodala:
- Vidiš, dečko, pod našim nogama zakopano je blago.
Mladi Volas gledao je razrogačenih očiju i otvorenih usta, a gospođa mu je stavila ruku na rame i poverljivo objasnila:
- Znam da se ja nikada neću dokopati tog blaga, ali tebi odajem tajnu. Blaga ima na svim onim ostrvima što ih vidiš odavde. Jednoga dana, ako budeš dovoljno hrabar, ti ćeš ga pronaći i bićeš bogat.
Dama u crvenom nestala je i Volas je više nikada nije video. Ali, shvatio je ozbiljno i danima je dolazio na ruševinu, kopao i kopao. Najzad je pomislio da je nepoznata žena sigurno bila luda i zaboravio je na blago. Prošlo je deset godina. Dečaj je porastao i postao ribar. Jednoga predvečerja krenuo je da baci mrežu, kad je opazio nepoznatu šalupu kako se udaljava od obale utonula u more pod teretom nekog ogromnog sanduka.
Volasu je projurila kroz glavu slika žene u crvenom. Blago! Odjurio je na ruševinu. tamo je sada zjapila sveže iskopana rupa, na njenom dnu videli su se ostaci rđe sa okova na sanduku, a jasni tragovi u pesku govorili su da je neko izvlačio težak teret. Volas je shvatio da je to blago, Kidovo blago, sve vreme je bilo zaista tu, pod njegovim nogama. Eto, nije umeo da ga nađe.

Mesečina kao putokaz

Čitaoce sigurno zanima i sudbina ogromnog blaga "Tužnog gusara" Bartolomjua Robertsa. I ta je priča kao iz avanturističkog romana! Kada je Roberts ubijen, njegova posada je zarobljena i svi su obešeni svem izvesnog Kenedija. Otkuda to? E, Kenedi je znao tajnu gde se nalazi desetine hiljada zlatnika i zato su mu ne samo poštedeli život, nego je i dobio 15% blaga svog kapetana, što je bila pozamašna svota, a uz to je zadržao i Robertsonov dijamantski krst.
Kenedi je svoje blago – zakopao. Znao je mesto gde ga sigurno niko neće naći, a nalazilo se na obali reke Kenebek u američkoj državi Mejn. Zatim je na komadu kože, baš kao što su to činili gusarski kapetani, usekao izgled dotičnog mesta sa neophodnim uputstvima, pa otplovio u svoju rodnu Englesku.
U domovini je Kenedi kupio tavernu koja je ubrzo postala stecište proibsveta i utočište za lopove. Valjda se i sâm bivši gusar odao i na kopnu jedinom "zanatu" koji je znao da radi, pa je uskoro pao u šake policiji i "omastio konopac".
Mnogo godina docnije, 1878. Kenedijev unuk ili čak čukununuk prešao je Okean sa onim komadom kože u džepu. Ali, tog Kenedija u Americi je progutao mrak, a gusareva mapa promenila je ko zna koliko ruku dok se nije obrela kod nekog Džordža Benera.
Bener je shvatio polupismeno uputstvo i ubrzo se našao blizu ušća Kenebeka zajedno sa jednim drugarom. Danima i noćima pretraživali su obale reke pokušavajući da nađu gorostasnu topolu i ispod nje kvarcnu stenu, ali sve je bilo uzalud. Bener je grozničavo razmišljao: pejzaž se i te kako promenio od Kenedijevog vremena, možda tog drveta više nema? Jedne noći privukla ga je neka jaka svetlost i pošao je u tom pravcu. Mesečeva svetlost obasjavala je beli kamen koji je prosto blještao. Tu smo! – pomislio je Bener i nije se prevario. Stenu su celu noć i sledeći dan pokušavali da pomere dok najzad nisu uspeli! Ali, ispod nje je opet bio neki kamen.
Taj kamen podigli su začuđujuće lako i uzgledali – crvotočan poklopac. Brže-bolje su ga otkopali, izvukli, otvorili i – umalo nisu pali u nesvest. Bio je do vrha napunjen zlatnicima. Uronili su ruke unutra i napipali u sredini blaga nešto uvijeno u grubo, uvošteno platno. Izvukli, razmotali. Brilijantski krst! Bilo je to zaista blago gusara Robertsa.
Bener je svoj novac uložio u poslove i postao kustos Pomorskog muzeja u Bostonu, dok je njegov prijatelj svoj deo iskoristio da dovrši studije. Međutim, preostali deo novca uložio je u nesigurne poslove i sve izgubio!

Zatočenici kornjačinog ostrva

Nije čudo što su baš Antili privlačili najviše gusara ili, kako se sve nisu nazivali morski razbojnici: pirata, korsara, flibustera, bukanira. Među njima je, doduše, bilo razlika, ali ne baš velikih! Recimo, flibusteri su poreklom Holanđani, a i reč je njihova. Ona je uprvo vreme označavala mornara koji "slobodno zarađuje" i koji je u službi nekog princa, uglavnom holandskog. Ispalo je da su tokom XVII veka mnogi flibusteri sasvim slobodno razumeli reč "slobodno" i, prosto rečeno, činili ono što i ostali pirati, pa je tako i reč postala samo sinonim.
I naša reč "gusar" ima zanimljivo poreklo. Vuče koren, kako izgleda, od reči "gusa" ili "husa" koja je u XVIII veku označavala odvratnog napasnika – crva koji grize vinovu lozu! Otuda je ista reč počela da se koristi i za "grabež", a nastao je i glagol "husati": "tražiti ne bi li se moglo što ukrasti". Dakle, lopuža, lupež, eto šta je gusar. Pirat je mnogo starija, grčka reč kojom se označavao onaj "ko okuša sreću na moru". Zna se kakvu.
U gusarsku porodicu spadaju i korsari koji su slično flibusterima bili mornari u službi neke države i imali zvanično odobrenje – da napadaju i plene neprijateljske brodove. Pa su se pretvorili u, šta bi drugo, prave pirate.
I, najzad, bukaniri. E, oni su nešto malo drugačiji lupeži. Oni su na kopnu lovili veprove i bivole, pa prodavali njihovo meso piratima – za zlatnike, naravno! Meso su dimili u indijanskim sušarama koje su se zvale "bukani". Bukanira je bilo samo na piratskim ostrvima, pa su pored svog "redovnog" posla ponekad znali i da opelješe brod koji bi se nasukao na njihove obale.
A najčuvenije gusarsko skrovište bilo je Kornjačino ostrvo smeštno severno od Santo Dominga, u Antilima. Ono je imalo izvanrednu prirodnu luku naspram Bahama, baš na plovnom putu svih brodova, onih što su dovlačili zlato iz Amerike, kao i drugih koji su iz Indije i sa Madagaskara dovozili začine, svilu i ostale istočnjačke dragocenosti.
Gusarska družina organizovala je život na Kornjačinom ostrvu po sopstvenoj meri. Tu su bili svi jednaki, ma odakle došli, samo da su – gusari. Kapetane su birali među najboljima i najneustrašivijima, a onda se bez pogovora slušali. Blago su delili na ravne časti, samo je kapetan dobijao za polovinu više. Gusarske družine živele su po seocima, a tu, na Kornjačinom ostrvu bili su i njihovi zatvori za taoce ili otete osobe za koje su mogli da dobiju dobru otkupninu.
Imali su oni svoje nepisane zakone i za izdajnike u sopstvenim redovima. Ako bi neki gusar izdao družinu, čekala ga je kazna: odvoženje na sasvim pusto ostrvo gde bi bio iskrcan samo sa puškom, fišekom baruta i bocom vode. Šta mislite, da li je neko uspeo da se izbavi iz takvog položaja?

Užas u Boki Kotorskoj

U toploj, letnjoj noći 21. VI 1624, bio je petak, usnulom Perastu nečujno su se približavale mnoge galije. Stražar u Luštici, najisturenijoj tački bokeljskog zaliva, opazio je u predvečerje njihove obrise na pučini i toje odmah javljeno mletačkom rektoru grada Kotora koji je u to vreme, kao i Perast, bio u vlasti Venecije.
Rektor Mikeli pomislio je da te galije pripadaju španskoj floti Santa Kroče, admirala Pimentelija, koja je tih dana isplovila iz Napulja.

Kobna podudarnost

Rektor je odmah poslao glasnika da upozori Peraštane na moguću opasnost, jer nije se moglo unapred zanti da li su Španci raspoloženi prijateljski ili neprijateljski. Naredio je da se ovo ispita tako što će straže ispaljivanjem hitaca ustanoviti šta Španci smeraju.
Ispostavilo se da je rektor dobro mislio: bile su to španske galije, doduše samo na prolasku. Ukupno njih sedamnaest. Dakle, Peraštani su mogli mirno da utonu u san.
Kakva se samo kobna podudarnost desila te noći! Perastu su se, u stvari, istovremeno sa španskom primicala još jedna flota, a da jedna za drugu nisu znale. Kada su se straže uverile da Španci ne nameravaju ništa loše, onu drugu grupu galija niko nije ni primetio.
Ta druga flota bila je – piratska. Ukupno trinaest galija sa po 25-26 redova klupa, na svakoj klupi po četiri veslača, nečujno su teškim veslima sekli mirno, crno more. Gotovo i nisu remetili noćni muk... Možda je tu i tamo zasvetlucalo na mesečini poneko od brojnih sečiva jatagana na tim galijama koje su tiho i neumitno donosile smrt. Dolazile su sa severnoafričkih obala, iz Tunisa i Alžira –u to vreme pravih piratskih luka!
I Tunis i Alžir bili su pod suverenom vlašću Porte. Međutim, u želji da još više ojača vlast u severnoj Africi, Turska, velika sila tadašnjeg sveta, postavila je tamo posebnu upravu sa vicekraljem na čelu, a baš to je doprinelo da se ove države prilično osamostale. I, one su postale prava piratska središta, a njihove galije strah i trepet celog Sredozemlja.

Sa bakljama i jataganima

Negde pred zoru piratske galije pristale su u Perast. Iz njih su počeli da iskaču levenati, birani severnoafrički janjičari, svaki naoružan arkebuzom, jataganom i lukom sa strelama. Stiglo ih je ukupno tri hiljade – da orobe gradić koji je tada imao možda 600 stanovnika, od kojih je bar trećina odraslih muškaraca bila na plovidbi!
Levenati su odmah navalili na crkvu i privatne kuće. Najednom se noćna tišina pretvorila u strašan metež ispunjen pucnjavkom, povicima došljaka i kricima iznenađenih u snu. Turci su u buljucima upadali u kuće sa upaljenim bakljama u rukama i isukanim jataganima koji su sablasno svetlucali. Kupili su sve na šta bi naišli, a ljude – uglavnom starce, žene i decu – hvatali i odvlačili prema luci.
Neki su pokušali da se spasu bežeći na brdo Sveti Juraj koje se uzdiže odmah iznad Perasta. Tumarajući u mraku, bosih nogu preko kamenja, šiblja i borovih iglica, spotičući se, padajući i opet se pridižući u paničnom begu pred strahotom, mali deo Peraštana uspeo je da se spase. Odozgo su gledali kako se njihov, do tada lep i bogat kapetanski Perast u svitanje dimi od zapaljenih kuća i kako se galije, krcate plenom i ljudima brzo udaljavaju prema pučini.
Otegao se jauk iz mnogobrojnih grla. Tek je bilo jutro, a nesreća je već izmenila lik najbogatije bokeljske luke... Pirati su odveli gotovo 450 Peraštana, odk kojih 85 dečaka. Oni će, ako otkup u suvom zlatu brzo ne stigne, znalo se, postati janjičari. Devojke će u hareme, kao i mlade žene, a muškarci na galije, kao robovi.

Diplomatu na lomaču!

Ovo što se dogodilo sa Perastom bilo je, nema sumnje, dobro isplanirano: prepad je izveden u doba godine kada se većina muškaraca nalazila na brodovima,jer Peraštani su bili poznati moreplovci. A zatim, što je još upadljivije, pirati su očigledno bili dobro obavešteni da je ovo bogat grad, sa kapetanskim kućama i nekoliko bogatih crkava, među kojima je bila i zadužbina pomoraca Gospa od Škrpjela. Samo iz nje izneli su pedeset zlatnih prstenova, nekoliko zlatnih kolajni i niski bisera i druge nebrojene dragocenosti... Kako su to mogli znati?
Peraštani ni jednog trenutka nisu posumnjali da su za njihovu nesreću krivi Turci iz Herceg Novog, kao i oni iz Ulcinja, poznatog piratskog uporišta. Samo uz pomoć dobro obaveštenih dostavljača morski lupeži mogli su znati na koji grad i u koje vreme da nasrnu.
Pomorci koji su se vratili, pa zatekli prazne i razvaljene domove, a porodice zarobljene i odvedene daleko, pali su u najdublji očaj. Tako ej kapetan Ivan Cvjetković ostao bez brata i sestre, majke, žene i dvoje dece, a brod, jedino što je još imao, prodao je za samo dve hiljade dukata. Ta suma nije bila dovoljna ni za polovinu otkupa koji su tražili pirati za njegovu porodicu.
A peraštanski poslanik u Veneciji Tripo Mazurović teškom mukom je uspeo da sakupi tri hiljade dukata i otkupi 96-godišnjeg oca, čuvenog kapetana Iva Mazurovića, ženu Anđelku i sina Luku...
Venecijanski senat pomogao je Peraštane što u novcu za otkup njihovih najmilijih, što u slanju pregovarača u severnu Afriku. Međutim, sa piratima nije bilo moguće sklopiti bilo kakav dogovor. Salvago, duždev izaslanik u Tunisu i Alžiru, docnije je napisao kako su mu Turci pripretili da će ga živog ispeći bude li nastojao da smanji cenu za roblje iz Perasta. Salvagova hrabrost dostojna je divljenja: ostao je među piratima punih godinu dana. Ipak, nije mnogo postigao. Turci su vraćali roblje samo za suvo zlato. Tako su neki Peraštani morali da provedu u teškom robovanju i nekoliko godina.
Mnogi se nikada i nisu vratili u Boku.
Istini za volju, treba reći i to da se Perast, ipak, brzo ponovo podigao, pre svega zahvaljujući svojim dobrim trgovinskim vezama i svojim pomorcima. Ali, to je druga priča.

Ljudi iz čamca meta surovih

Jednoga dana 1725. godine u jednoj francuskoj luci, narod se slegao da posmatra nesvakidašnji, a jeziv događaj. To je Mornarica Luja XV privela gusarsku posadu na vešala. Jedan od razbojnika, kročivši na postolje smrti i pre nego što se omča zategla, stigao je da vikne: "Vi, kapetani i trgovci! Vašom surovošću i brutalnom strogoćom terate mornare da dezertiraju i postanu odmetnici! Postupate sa ljudima kao sa robljem! A hranite ih i gore!"
Nekoliko časaka docnije i ovaj pirat je izdahnuo. Spadao je možda u poslednje, pošto su u XVIII veku snažne mornarice – ponajviše britanska i francuska – iskorenile zlo sa okeana. U XVIII veku više nijedna tačka na kugli zemaljskoj nije bila sigurno skrovište za pirate.
Kad je prošlo vreme velikih jedrenjaka, prohujalo je i zlatno doba pirata. Ipak, postoje oni i dan-danas, pre svega u onim morima gde kopnene vlasti nemaju dovoljno snage da se sa njima obračunavaju. Tako u državama koje leže na mnogim ostrvima, kao što su Filipini ili Indonezija, pirati napadaju trgovačke brodiće koji plove od ostrva do ostrva. A najlakši plen su vijetnamske izbeglice, takozvani "ljudi iz čamca". Ti nesrećnici, koji se upuštaju preko mora nakrcani u krhke barkice zajedno sa onim što mogu da ponesu i svim dragocenostima koje poseduju, meta su bezobzirnih morskih lupeža.
Ima i danas slučajeva da pirati uskoče u velike brodove, dok u lukama čekaju na utovar ili istovar. Tada oni napadaju kapetanove prostorije gde se nalazi sef. Danas je, ipak, gusarenje mnogo ređe, pre svega zato što su brodovi moderni i brzi, snabdeveni svim uređajima – od radija do radara. A mora i okeane nadziru avioni, pa to znatno doprinosi bezbednosti plovidbe.



Gusareva greška

● Filbuster Bartolome Šarp krstario je 1680. godine morem kraj Paname i vrebao nailazak nekog galiona ili još bolje cele flote natovarene zlatom. Najzad je na horizontu ugledao "Belu planinu" – jedra "Santisime Trinidad" ("Presvete trojice"). Nastala je jurnjava i posle okršaja koji je potrajao nekoliko sati gusari su zauzeli brod. Na njemu je bilo 51.000 zlatnika, sasvim solidan plen, ali je zato na brodovima koji su se nalazili u pratnji "Santisime" bilo svega nekoliko džakova kovanog novca nevelike vrednosti kao i 700 poluga srme.
Ljuti zbog "nikakvog" ulova, gusari su potopili brodove. Kakva greška! Bile su to, u stvari, poluge čistog srebra, a gusari – nestručnjaci nisu znali da ga razlikuju od srme! Tako i dan-danas negde između Ekvadora i Perua na dnu mora leži 21 tona srebra. Izvolite, ako znate i smete!

Gusari u umetnosti

● Ko još nije čitao "Robizona Krusoa", roman velikog engleskog pisca Danijela Defoa? Glavna ličnost te knjige Robinzon postojao je u stvarnosti. Zvao se Alegzender Selkirk, a na pusto ostrvo izbacio ga je gusarski kapetan Tomas Stredling godine 1704. Stredling je, inače, pustošio zapadne obale Perua i Čilea svojim brodom "Pet luka". Blago je zakopa na neko pusto ostrvo na pučini spram Perua, potom bio zarobljen, pa pobegao. Uputio se, naravno, na to ostrvo i nestao za sva vremena. Ni blago nikada nije pronađeno.
Među čuvene knjige Danijela Defoa spada i "Istorija velikih gusara". I Robert Luis Stivenson znan je u celom svetu po "Ostrvu s blagom", romanu koji je prenesen i na film i u strip. Inače, među filmovima o gusarima sigurno su najpoznatije sve tri verzije "Pobune na brodu Baunti", zatim "Gusar Crnobradi" Rula Volša, sva tri dela "Pirati Kariba" i mnogi drugi.
I veliki Volt Dizni inspirisao se gusarima za "Petra Pana", jednu od najlepših priča za decu u kojoj se ovaj junak iz bajke bori sa strašnim kapetanom Kukom.

Žene među gusarima

● Bilo ih je! Čuvena je En Boni koja je živela u XVIII veku i bila ludo zaljubljena u – piratskog kapetana. Pratila ga je u svim pohodima i prerušena u mornara neustrašivo učestvovala u pogibeljnim akcijama. Družina je bila uhvaćena i privedena, ali je En izbegla vešala od kojih ju je spasao njen uticajni tata.
I Meri Rid je provela godine na gusarskom brodu. I ona je najzad dolijala, ali kad je stala pred lice pravde, nisu mogli da je osude na smrt pošto je bila trudna. Bačena je u zatvor i tamo se porodila, ali je ubrzo zatim umrla.

Najlakši plen

● Negde krajem XVII veka psotojao je gusar po imenu Džon Ejveri koji je "radio" po Indijskom okeanu. Osmehnula mu se neverovatna gusarska sreća, nešto što ulazi u legendu. Džon Ejveri nabasao je na brod koji je po silnom bogatsvu koje je nosio ličio na ploveću Ali Babinu pećinu. Nikakvo čudo: bila je to lađa Velikog Mogula, prebogatog i moćnog vladara sa juga Indije.
Šta se sve nije nalazilo na tom kraljevskom brodu. Pored 200.000 zlatnika, bilo je tu srebrnog posuđa, nakita, dragulja, svile i kadife. I sve je to palo u šake Džona ejvorija, kao što u Zemlji Dembeliji pečene ševe upadaju u usta.
Kako se gusar snašao sa tolikim blagom? Neki misle, mada nikada nije pronađen dokaz, da je deo negde zakopan. Ali, dragulje i sve najvrednije glupi gusar doneo je u London da sâm unovči i potroši, a tu su ga dočekali slatkorečivi i spretni trgovci. Mic po mic, blago je prešlo u njihove ruke, a Džon je skončao u bedi u nekom prihvatilištu za sirotinju.

[iz "Politikinog zabavnika" #2071/1991]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:17:47



Pozdraviću Robertsa

Ostrvo Nju Providens, jedno od Bahamskih ostrva, pravi je raj na Zemlji. Nigde more nije plavlje, nigde rastinje tako bujno. Baš tu je pirat Dženkins napravio prvo gusarsko gnezdo na Bahamima. Luka Nju Providens, u stvari prirodna draga zaštićena od talasa i bura, dovoljno široka da primi veći broj brodova, a dovoljno duboka i za one sa najvećim gazom, bila je kao stvorena za gusare.

Mašnice živih boja

U prvo vreme Dženkins i njegova mala družina otiskivali su se sa ostrva i napadali manja mesta na obali američkog kontinenta ili presretali španske brodove. Uskoro su, međutim, dobili nove goste. U Evropi je 1713. potpisan utrehtski mir i – za gusare su nastali crni dani. Piratske bratije, koje su Engleska i Francuska dotle bogato plaćale i štitile u njihovim napadima na španske posede i brodove, ostale su bez moćnih zaštitnika.
Jedan deo gusara povukao se u miran život, drugi su pokušali da iskustvo u pljačkanju na moru prenesu na kopno gde su, na svoju žalost, ustanovili da je konkurencija mnogo jača nego na pučini, dok su treći pokušavali da se prilagode novoj situaciji i nastave sa starim zanatom. Njihovo utočište postao je Nju Providens. Najčuveniji među njima bio je Edvard Tič zvani Crnobradi.
Svi oni koji su u životu imali tu nesreću da sretnu Crnobradog slagali su se da on nije čovek već čudovište. Nadimak je dobio po čuvenoj crnoj bradi koja mu je pokrivala lice sve do očiju i spuštala se do pola grudi. Duge zamašćene pramenove kose i brade uplitao je u vitice i na svaku stavljao mašnice živih boja. Kad se spremao za bitku, imao je običaj da ispod šešira stavi nekoliko fitilja i zapali ih. Utisak je bio jeziv i prosto je paralisao protivnike. Crnobradi je nosio dva opasača sa po tri pištolja u svakom i sablju za pojasom.

Dvadeset pet rana

Glavno lovište Crnobradog bile su obale Karoline. Smelost kojom je pljačkao brodove i upadao u naselja i gradove toliko je neverovatna da je prešla u legendu. Jednoga dana, kada su mu zatrebali lekovi, usudio se da se na čelu svojih pirata pojavi u Čarlstonu, glavnom gradu države Karoline, i gradskim većnicima postavi ultimatum: ili će mu dati potrebne lekove ili će pobiti sve zarobljenike! Dok se o gusarskom zahtevu većalo, gusari su mirno šetali gradom kao da za glavu svakoga od njih nije u tom istom Čarlstonu raspisana poternica i obećana nagrada.
Crnobradi je vodio uredan brodski dnevnik, na primer: "Danas smo ispili poslednju kap ruma, družina je pomalo mračna, bagra se došaptava, neki govore da će me napustiti, ja bdim!... Najzad nas je poslužila sreća da zarobimo brod sa tovarom ruma!" Kada bi se napio, ovaj gusarski vođa imao je običaj da se sakrije i iz nekog budžaka puca na svoje ljude. Smatrao je da ih to održava u dobroj kondiciji i ne dozvoljava im da se ulenje.
Smrt je Crnobradog iznenada pokosila: u okršaju gusara sa engleskim trgovačkim brodom poručnik Mejnard ispalio mu je metak u grudi. Kad je leš pregledan, ustanovljeno je da je toga dana u borbi zadobio 25 rana! Glava Crnobradog odsečena je i za primer drugim piratima nabijena na pramac broda gde je poginuo.

Bračni teror Stida Boneta

U toku svoje plodne gusarske karijere Crnoradi je često sarađivao sa jednim neobičnim čovekom koji se zvao Stid Bonet. Bonet je bio bogat trgovac u godinama, cenjen i poštovan od svojih sugrađana na Barbadosu. Imao je čin majora u ostrvskoj policiji, a mučila ga je i teška kostobolja. ali, ovaj ugledni trgovac imao je nesreću da bude oženjen ženom naopake naravi koja mu je zagorčavala život. Grešni major godinama je izdržavao bračni teror, a onda mu je jednog lepog dana puklo pred očima, zakupio je brod i pridružio se Crnobradom.
Njegova specijalnost postali su brodovi s tovarima ruma i šećera. Ne bi se baš moglo reći da mu je to donosilo neku zaradu, čak je verovatno i deo posade morao da plaća iz svog džepa, ali su mu gusarski život i društvo Crnobradog u poređenju sa društvom sopstvene žene izgledali neuporedivo lepši i prijatniji. Ove olakšavajuće okolnosti nisu ostavile naročit utisak na sudije pred koga je Stid Benet izveden kad je uhvaćen. No, i sudija je imao svojih pet minuta, pa je osuda Stida Beneta na smrt ostala zabeležena kao jedna od najdužih u istoriji jer je časni sudija našao za potrebno da u obrazloženju citira gotovo čitavu Bibliju.

Đavolov sestrić

Slavnoj reputaciji Crnobradog u vodama Atlantika uspešno je konkurisao jedan mladić za koga se nije znalo ni ko je, ni kako se stvorio mešu piratima.
Obalska bratija, kako su se pirati međusobno nazivali, bila je ubeđena da je on, ako ne sâm đavo, a ono bar đavolov sestrić. Njihovo uverenje potkrepljivalo je povremeno pojavljivanje jednog tajanstvenog čoveka jezivog lika na brodu kapetana Luisa, kako su nazivali mladića.
Posebnu popularnost među piratima, uživao je kapetan Lou, autor užasne "zabave": svaki njegov zarobljenik morao je da prođe kroz špalir pirata naoružanih noževima i sabljama i svaki gusar morao je da ih udari. Ne pameti se da je ijedan zarobljenik ikada preživeo ovu "igru". Posebno zadovoljstvo pričinjavalo mu je da zarobljenicima odseče uši, a zatim ih natera da ih pojedu začinjene solju i biberom.
Jednoga dana kapetan Lou posvađao se sa svojim pomoćnikom i ubio ga iste noći na spavanju. To je ujedno bio i njegov poslednji zločin jer obalska bratija nije imala ništa protiv javnih ubistava, ali mučka među piratima nisu bila dozvoljena. Kapetan Lou strpan je u čamac, odveden na pučinu okeana i ostavljen na milost i nemilost talasa. Imao je sreću da ga struje odnesu do obala Martinika i nesreću da ga tamo prepoznaju i osude na smrt.

Preobučene u muškarce

Groznoj slavi atlantskih gusara pridružilo se i nekoliko žena. Njih je među piratima bilo relativno malo, ali nijedna od žena koje su se bavile ovim zanatom nije ostala anonimna. Na Atlanskom okeanu istakle su se En Boni i Meri Rid. I jedna i druga našle su se na brodu pirata Džona Rekema zvanog Kaliko Džek preobučene u muškarce.
Niko nije posumnjao da nisu muškarci sve dok En Boni nije svom najboljem prijatelju među gusarima priznala istinu. Njenom iznenađenju nije bilo kraja kada joj je prijatelj kroz smeh izjavio da je i "on" preobučena žena. Bila je to Meri Rid. I jedna i druga kasnije su, posle mnogo podviga, uhvaćene i suđene na smrt. Za Meri Rid se zna da je umrla u tamnici. En Boni je, međutim, zgađena držanjem Kaliko Džeka na gubilištu, okrenula leđa gusarenju i uspela da se spase.

Do poslednjeg zlatnika

Hauel Dejvis i Bartolomju Roberts bili su obični mornari kada su njihov brod napali i zauzeli gusari. I, mada su sve ostale zarobljenike gusari poubijali, njih dvojica nisu klonuli duhom i uspeli su da budu primljeni u društvo pirata kao ravnopravni članovi. Posle izvesnog vremena, zahvaljujući snalažljivosti i urođenom daru za intrige, Dejvis je postao kapetan broda, pošto je prethodno smakao starog kapetana.
Najveći njegov poduhvat bio je napad na jendo ostrvo u vodama Gijane. Dejvis je uplovio u luku pod engleskom zastavom i sa izvesnim brojem svojih ljudi otišao u zvaničnu posetu portugalskom guverneru ostrva. Guverner je bio očaran, pogotovo kad mu je Hauel predstavio svoje ljude kojima je prišio zvučne plemićke titule. Gusari su se dogovorili da prihvate guvernerov poziv za ručak, a da napad otpočne u trenutku kada budu izneti slatkiši. Međutim, videći "lordove" kako jedu prstima i slatko podriguju posle obilnog jela, guverner se dosetio pa je, umesto slatkiša, poslužio "plemenite" goste odredom garde koja ih je sasekla na rezance.
Roberts tog kobnog dana nije bio sa Dejvisom i čim je čuo kako se njegov najbolji prijatelj proveo na ručku, naredio je da se napadne guvernerova palata. Posle duže borbe čitav grad spaljen je do temelja, a ostrvo opljačkano do poslednjeg zlatnika. Od tada Roberts se posvedio napadima na portugalske brodove i naselja. Njego najsmeliji podgiv bio je upad među 40 portugalskih brodova u Baiji gde je napravio urnebes i osvojio najveću lađu.

Gusari idu u pakao

U toku gusarske karijere Roberts je izveo više od 400 napada od kojih nijedan nije bio bezuspešan. Pojas u kome se kretao protezao se od Antila, preko Gijane i Brazila, sve do Ognjene Zemlje. Ovaj pirat koga su nazivali "Lujem XIV među gusarima" imao je mnogo mašte. Kada bi napao neki grad, činio je to uvek na najsvečaniji način, uz zvuke truba, lupu doboša, pod ogromnom crnom zastavom sa lobanjom i ukrštenim kostima. Pred svaku bitku oblačio je kaput od purpurnog brokata izvezen zlatnim krinovima, a na glavu stavljao šešir sa purpurnom perjanicom.
Za jednog pirata Roberts je imao neobične navike. Zarobljene brodove uglavnom je samo pljačkao, a zatim ih najučtivije vraćao njihovim kapetanima. Nije psovao, nije se kockao a pio je samo čaj. Za to vreme njegova posada lokala je rum! Godine 1721. u blizini rta Lopez u Ekvatorijalnoj Africi Robersov brod naleteo je na dve britanske ratne lađe. Pošto je sva posada bila mrtva pijana, Roberts nije mogao da manevriše dovoljno brzo i to im je došlo glave. Roberts je umro u svom stilu: skočio je na ogradu i pao u more pogođen u grlo metkom sa britanskog broda. Njegova pijana posada pohvatana je bez po muke i povešana na obalama Gane.
Period između 1714. i 1741. godine značio je sumrak atlantskih pirata. Francuski i britanski brodovi bili su sve brži i sve bolje naoružani. Gusarske lađe sve teže su im se suprotstavljale. Gusarski zanat osuđen je na propast, a malobrojni preostali pirati pretvorili su se u šačicu preplašenih bednika u stalnom bekstvu.
Veoma malo njih održalo se do kraja sećajući se reči gusara Milsa sa Roberstovog broda kome su pred vešanje u Gani preporučili da se pomoli Bogu kako bi mu duša stekla rajsko naselje: "Znate li ijednog gusara čija je duša otišla u raj? Što se mene tiče, ja ću u pakao, tamo je prijatnije. A kad stignem, pozdraviću Robertsa sa 13 pucnjeva!"

[iz "Politikinog zabavnika" #2071/1991]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:20:19



GDE JE VELIKO TEMPLARSKO BLAGO
Moćni red koji je osnovan 1118. godine da bi štitio hodočasnike u Svetu zemlju prosperirao je gotovo dva veka, proširio se po celoj Evropi i sakupio nezamislivo bogatstvo, ali gde je ono ?

Godine 1118. devetorica 'bogobojažljivih' vitezova na čelu sa izvesnim Igoom de Pejnom, stigli su u Jerusalim da se poklone tek krunisanom Boldvinu II. Oni su izrazili monarhu želju da štiti hodočasnike koji putuju drumom od Jafe do Jerusalima. Boldvin je, zadovoljan, oprihvatio ovaj njihov predlog i još im dodelio deo svoje palate, sagrađene na mestu gde se u prošlosti nalazio legendarni Solomonov Hram. Čak su i kanonici Svetog groba poklonili ovim vitezovima komadić svoje zemlje.
A to je bio samo tek početak. Pošto su pred patrijarhom jerusalimskim Zermonom de Pikinjijem položili zavet o siromaštvu, čestitosti i poslušnosti, Igo de Pejn i njegova svita smestili su se na nekadašnjem području Hrama i isprva se nazvali 'Siromašni vitezovi Hrista i Solomonovog hrama', a zatim jednostavnije 'vitezovi hramovnici', to jest templari.
Ovde se završava 'zvanična' istorija početka templarskoga reda i nastavlja 'priča o tome kako su devetorica vitezova, koji su zbog datih zaveta morali biti krajnje siromašni, do te mere obasuti darovima da su na kraju postali prebogati'. Dovoljno je reći da je na kraju XIII veka red vitezova hramovnika brojao više od 15.000 vitezova, a među imanjima koja su bila razbacana po celoj Evropi i Maloj Aziji, bilo je više od 9.000 dvoraca, a imali su i ogroman račun u banci koji se sastojao od zlata i dragog kamenja, po današnjoj vrednosti veći od pet milijardi eura.
Templari su, uz to, upravljali ogromnim brojem 'kreditnih kuća' - ustanovama sličnim današnjim bankama, koje su izdavale priznanice o posedovanju novca (svojevrsne štedne knjižice), asignate (čekove) i ostale hartije od vrednosti koje su služile tome da tadašnji trgovci izbegnu materijalnu štetu u slučaju da ih napadnu razbojnici. Ali, u Svetoj zemlji vitezovi hramovnici nisu radili samo to: imali su svoju konjicu, osnivali su crkve, gradili mostove i tvrđave, poštansku službu, čak su oformili i obaveštajnu službu da bi mogli da nadziru neprijatelje hrišćanske vere. Sve to preneli su u Evropu, gde je njihovo delovanje na građansko društvo izuzetno doprinelo razvoju trgovine.
Ali, sudbina je htela da takvo blagostanje ne potraje dugo. Cela templarska organizacija nestala je 13. novembra 1307. godine, kada su po naređenju Pape Klementa i francuskog kralja Filipa Lepog (slika desno), svi vitezovi hramovnici pohapšeni.
O templarima se mnogo zna i mnogo je napisano, čak i previše - jer francuski istoričari nisu dali pravu verziju. Recimo, sam osnivač reda naširoko je poznat kao Igo de Pejn, premda francuski istoričari vrlo dobro znaju da je rođen u italijanskom gradu Salernu, da su mu roditelji bili Italijani, a pravo ime da mu je bilo Hugo de Paganis. Isto se odnosi i na njegovog saborca Žofrija de Sen - Omera, čije je pravo ime bilo Godefridus de Sankto Audemardo. I on je takođe bio Italijan.
Na tržištu, uz to, postoje hiljade knjiga koje templare oslikavaju u iskrivljenom svetlu žute štampe. Ali, te izmišljotine i mitovi delom su posledica činjenice da postoji deo hramovničkog života o kojem se malo ili gotovo ništa ne zna - tajna Pravila templarskog reda.
Još jedna stvar koja nije sasvim razjašnjena jesu pravi motivi zbog kojih su papa i francuski kralj progonili templarski red. Potpuno je jasno da je Filip Lepi poželeo da otme bogatstvo koje je Red sakupio za dvesta godina postojanja. Treba znati da je templarski red obilato pomagao francusku krunu, ali kreditima, koje je, bar teoretski, trebalo vratiti i to sa kamatom. Kako je u to vreme francuska kasa bila prazna i iz nje je curelo na sve strane, kralj se dosetio da uz pomoć pape - koji je ionako bio marioneta u njegovim rukama - jednim udarcem ubije dve muve: ne samo da neće vratiti kredite, već će se domoći celog templarskog bogatstva.

U svim procesima protiv templara stavljana su im na dušu najbestidnija zlodela, a protiv laži koje je podržavao i sam papa čak ni moćni res nije mogao da se bori i odbrani. Inkvizicija, koju je držao Dominikanski red, bila je potpuno svesna toga da narod poštuje templare i udarila je najtežim optužbama - da su jeretici i vešci. Ljudi su se tada plašili veštaca, a zamislite tek kako su se osećali kada im je predočen čitav jedan veštičji red, pa još pri tom izuzetno bogat i naoružan, koji se vešto krije iza svetog imena. Kao dokaz za to, tužioci su naveli veze templara sa neprijateljem u Svetoj zemlji. Tokom dugog boravka u Palestini, templari su, naravno, morali da imaju kontakte ne samo sa Muhamedovim sledbenicima već i sa učenicima 'Starca sa planine', odnosno sekte hašišina - njihovo ime znači 'oni koji uzimaju hašiš', a u većinu evropskih jezika ušlo je kao sinonim za 'ubica'. Hašišini su zaista uzimali hašiš - gotovo sve vreme bili su potpuno drogirani, klanjali se boginji Kali i ubijali sve koji bi im se našli na putu, a najčešće su žrtve davili. Hašašine su svi, i na Istoku i na Zapadu, smatrali đavolskom sektom. Templari su, dakle, imali kontakt sa samim nečastivim.
Tako su tužioci, malo pomalo, razvili priču o templarima kao paklenim bićima koja su se odrekla Isusa Hrista i koji obožavaju skaradne idole, posebno rogatu zver nazvanu 'Bahomet', koja im je, uostalom, i poklonila sve moći.
Priča o pravilima templarskog reda još je više podgrejala strah. Ta pravila vezana su za lik svetog Bernara od Kjaravala, koji ih je sastavio. Svako ko je želeo da odene beli ogrtač sa crvenim krstom vitezova hramovnika morao je, zapravo, da podnese najstroža pravila, mnogo stroža od svih drugih verskih i kaluđerskih redova. Lik svetog Bernara zaista je bio zanimljiv. Poticao je iz porodice vojvoda burgonjskih. Rodio se u dvorcu Fonten u blizini Dižena 1090. godine, a zaredio se u crkvi Sen Vorl u Šatijon sir Senu. Predanje kaže da se u toj crkvi tada nalazila predstava Device koja sedi sa detetom Isusom u rukama. Bila je izvajana od drveta, potpuno pocrnelog od starosti - u suštini, Crna Devica. Legenda dalje kaže da je svetac, tokom jedne molitve, kada se slučajno nalazio pred tim kipom, izgovorio reči: 'Monstra te Matrem' - Pokaži se Majko. U tom trenutku tri kapi mleka iz grudi Device pale su na Bernarove usne.
Cela priča potpuno je jasna alhemičarska alegorija, koja znači da je svetac ušao u okultne druidske tradicije. Sama Crna Devica predstavlja prvi alhemičarski stepen Nigredo - rad u crnom, što znači da je Bernar dosta znao o alhemiji. S druge strane, Bernar je očigledno dobro poznavao i stare keltske tradicije. No, pravila koja je sastavio za templarski red odišu pravom hrišćanskom strogošću:

... uvek mora da prihvati borbu protiv jeretika, čak i ako su njih trojica, a on
sam...
... ako se bori za sopstveni život protiv osoba koje nisu jeretici, reagovaće
tek
posle trećeg napada ...
... podneće tri bičevanja ako ne uspe da obavi zadatak...
... pričešćivaće se tri puta godišnje ...
... slušaće misu tri puta nedeljno ...
... tri puta nedeljno davaće milostinju ...
... tri puta nedeljno ješće meso, a u danima u kojima ga ne jede sme da
pojede tri
obroka...

Kako bilo da bilo, pretpostavka da se Red obogatio zahvaljujući alhemiji i eventualnom pretvaranju olova u zlato ne samo da je malo moguća, već mu je takav način sticanja bogatstva bio potpuno nepotreban. U svakom slučaju, ogromno bogatstvo je postojalo i do danas je ostalo tema na koju je verovatno potrošeno najviše mastila.
Istorija, naime, kaže da je oktobra 1307. godine, kada su svi templari pohapšeni, sva njihova imovina konfiskovana. Ipak, izgleda da 'kase' Hrama nisu završile u rukama Filipa Lepog. Kraljevi zvaničnici nisu pronašli ni srebro ni zlato, čak ni dokumenta od velikog značaja - pronađena je samo dokumentacija o posedovanju zemljišta. Tako je nastalo niz legendi o skrivenom blagu templara, to jest o mnogim skrovištima jer ser se veruje da je svaka komanda imal svoje skrovište i to još od vremena kada je morala da štiti blago od rata i razbojnika. Posle procesa koji su protiv njih vođeni, templari su, po naređenju Filipa Lepog, zatvoreni u tvrđavu Šinon. Tu su ostali neko vreme, pre nego što su prebačeni u Paris.
Tokom boravka u Šinonu vitezovi su u zidove prostorija urezali nekoliko vrlo neobičnih oznaka koje koliko god je to teško reći, zaista izgledaju kao tajna šifra. Osamnaestog marta 1314. godine na jednom pariskom ostrvcetu živi su spaljeni Đakomo molej, poslednji Veliki majstor, i Gofredi de Šarnej. Veliki majstor je, međutim, pre nego što će izdahnuti u plamenu, prizvao božji sud na papu i francuskog kralja. Ubrzo se on i ostvario. Posle 37 dana Klement V umro je od upale creva, a Filip Lepi osam meseci kasnije, od paralize koja je nastupila posle pada sa konja u Fonteblou.


MISTERIOZNI ZAPISI


No, vratimo se blagu i znacima koji su ostali iza templara. Mnogi proučavaoci vitezova hramovnika i tragači za izgubljenim blagom veruju da se u znacima urezanim u zidove u Šinonu krije 'tajna poruka' o mestu gde se nalazi blago Reda templara. Svi ovi znaci imaju i alhemičarsku simboliku - krstovi, obični i trostruki krugovi, srca u plamenu, astronomski simboli i alhemičarski znaci za sumpor, živu i so. Njihov redosled sigurno nije slučajan. Uzmimo srce nad kojim se nalazi krst - prepoznaćemo ga kao hrišćanski simbol, ali je to isto tako tačno da je u alhemiji to inicijatski simbol koji predstavlja 'destilovanu vodu' koja omogućava 'pročišćenje srca'.
Templari su ostavili slične simbole i na drugim mestima. Recimo, u podzemlju italijanskog grada Ozima postoje podzemni lavirinti sa urezanim simbolima koji takođe nikada nisu rastumačeni. Ispod palate Rikoni se, uz to, krije prostor u obliku petokrake zvezde, na čijem se samom ulazu vidi veliki krst. Pretpostavlja se da je ta prostorija korišćena za tajne sastanke - jer oblik petokrake zvezde omogućava da se sagovornici koji sede u uglovima odlično čuju, ali međusobno ne vide, što ne bi bilo slučaj da je zvezda četvorokraka ili šestokraka.
Niko ne zna tačno ni šta bi sve u blagu templara trebalo da se nalazi, ali se priča da je u njemu i sveti gral, odnosno, u toj verziji, pehar u koji je sa raspeća sakupljena Hristova krv. Ni ta priča nije potpuno bez osnova. Postoji, naime, legenda koja kaže da je azijski princ Peril, posedovao sveti pehar sa krvlju Isusovom. Princ se zatim preselio u Englesku gde je sagradio veličanstveni hram sličan Solomonovom i u istočni deo položio relikviju. Uz to, osnovao je i naoružanu miliciju da čuva hram i udalji svakog ko ne bi bio dostojan da se približi Gralu. Njegovi vojnici su se, po toj legendi zvali - milicija hramovnika.
Tu je i francuska tradicija koja kaže da je Parsifal preneo Gral na Istok - Orijent. Da li, međutim, u tim legendama 'orijent', koji se svuda pominje, uopšte znači istok? Verovatno ne, već Isus Hristos. Čak i srednjevekovna evropska tradicija Isusa ponekad naziva tim neobičnim imenom.

SLAVNI DŽEJMS KUK U POTRAZI ZA TEMPLARSKIM BLAGOM

Moreplovac Džejms Kuk isplovio je 26. avgusta 1768. na brodu 'Endevur' iz engleske luke Plimut prema ostrvu Tahiti, a 14.februara 1779. ubili su ga havajski domoroci. To se zna. Ali, sve do danas njegove tri misije prema nepoznatim prostranstvima i tajanstvenim prekomorskim zemljama praćene su nizom tajni. Tačnije, nizom pitanja na koja još nema odgovora.
Nekoliko naučnika iz Engleske, Amerike i Evrope, koji važe za najbolje poznavaoce Kukovih putovanja i okolnosti pod kojima mu je tri puta uzastopno poveravano zapovedništvo nad brodovima i posadama, tvrdi da je on pripadao takozvanim neotemplarima. Oni smatraju da je stoga baš njemu, u početku nepoznatom i neiskusnom pomorcu niskog društvenog statusa, poveren zadatak da, navodno, 3.juna 1769. sa ostrva Tahiti osmatra prelazak Venere preko Sunčevog kruga. A u stvari pravi, tajni zadatak bio je da pokuša da pronađe nepoznato kopno negde u Okeaniji, i na njemu sakriveno templarsko blago.
Tvrdi se da je sa tim bio upoznat i tadašnji kralj Engleske, i da je upravo zato on pristao da novcem krune finansira ne samo prvu Kukovu ekspediciju, već i još dve sledeće. A znano je da u Kukovo vreme, kao i u vreme Kolumba i niza drugih ekspedicija, vladari nisu davali novac za naučna istraživanja, već samo za ona koja su obećavala pronalaženje zlata i dragog kamenja, sirovina, novih teritorija koje bi bile priključene kraljevstvima.
U Kukovom slučaju, zvanično, ništa od ovoga nije bilo u planu, već samo osmatranje Venere. Naravno, to je bila priča za naivni narod.
Od vremena kada su templari godine 1300. zabranjeni, mnogi od njih pogubljeni na lomačama a oni preživeli bili nemilosrdno proganjani, postoji legenda po kojoj su neki od preživelih monaha - ratnika uspeli da tajno napuste Evropu i spas pronađu delom na američkom kontinentu, delom na nekom, samo njima poznatom kopnu negde u Okeaniji. I da su poneli najveći deo templarskog pokretnog bogatstva. Sudeći po činjenicama, ogromnog. Legenda tvrdi da su preživeli to blago sakrili upravo u nekom kopnu u Okeaniji i da se ono i sada tamo nalazi.
Ukoliko je moguće da su neki templari uspeli da izbegnu pogrome, postavlja se pitanje kako su to preživeli monasi - ratnici znali da otplove prema Okeaniji. Jer, u to vreme njihovog egzodusa Evropa nije ni slutila da taj deo sveta uopšte postoji. Tek u vreme Džejms Kuka naslućivala je da 'tamo nečega ima'.
Odgovor koji danas daju istraživači Kukovih ekspedicija glasi: teplari, kao i kasnije Kolumbo i Kuk, raspolagali su 'tajnim mapama', geografskim kartama do kojih su monasi - ratnici, milom ili silom, došli u vreme kada su bili u Svetoj zemlji i koje su poneli kada su je napustili.
Zahvaljujući upravo tim mapama, templari su uspeli da dopru do Okeanije. Njima us se koristili i Kolumbo i Kuk. To objašnjava kako su njih dvojica uspela da stignu do odredišta bez većih problema, izbegavši zamke koje su mora postavljala ostalim pomorcima. Te mape, ili barem njihove verne kopije, našle su se u posedu i takozvanih neotemplara, koji su njima raspolagali i u Kolumbovo i u Kukovo vreme.
Da li su oni neke od tim mapa, i zašto, predali Kolumbu - nije razjašnjeno. A što se Kuka tiče, veruje se da su njemu, jer je i sam bio neotemplar, bile dostupne i predate, kako bi, služeći se njima, stigao do zakopanog templarskog blaga. Činjenica je da je Kuk bio prvi koji je bez ijednog problema, lako preplovio takozvani Veliki koralni greben koji maltene u potpunosti opasuje i Australiju i Novi Zeland. Upravo one dve teritorije koje je Kuk detaljno istražio. On je, to je dokazano, savršeno precizno u dolasku proveo brod kroz nekoliko relativno uskih prolaza kroz greben. To je ponovio i u povratku.
Jedno od velikih pitanja jeste zašto je 40-godišnjeg nepoznatog Džejmsa Kuka, kad je trebalo odlučiti ko će predvoditi misiju 'osmatranja Venere nad Tahitijem', kralju predložio niko drugi do tadašnji sekretar Admiraliteta - sada se to prvi lord Admiraliteta. Dakle, najodgovorniji čovek ondašnje britanske mornarice i šef kraljevske kanselarije, čiji je zadatak bio da određuje koje će ekspedicije biti finansirane novcem krune.
izgleda da je sekretar bio u tesnoj vezi sa neotemplarima iz Škotske, koji su stali iza Kuka. Drugog objašnjenja za takav izbor veođe ekspedicije jednostavno nema. U činjenici da je Kuk bio povezan sa neotemplarima ili da je bio i njihov Veliki majstor ili barem majstoe, najverovatnije leži objašnjenje zbog čega je Aleksandar Darlimpli, u to vreme najcenjeniji engleski astronom i geograf, umesto da predvodi ekspediciju na Tahiti, bio prisiljen da Kuku, koga je inače mrzeo, preda sve svoje mape i proračune. Darlimpli nije čak bio ni član Kukove ekspedicije, jer je nečijom odlukom ukrcan manje znani astronom Čarls Grin iz Kraljevskog astronomskog društva.
Iznenađenje je i podatak da je na put pošao i tadašnji bogati bankar Džosef Benks (sigurno je i on voleo da gleda Veneru), koji će nekoliko godina kasnije postati predsednik Kraljevskog društva, delom i zato što je putovao sa Kukom. Prema saznanjima nekoliko savremenih engleskih istoričara, ima indicija da su i Grin i Benks bili u vezi sa neotemplarima i da su upravo zbog toga pridodati Kuku.
Istoričari smatraju da je stara legenda o mitskom Eldoradu, za kojim su tragali španski konkvistadori na prostorima Maja i Inka, potekle iz predanja o tajnom templarskom blagu.
Posotoji još jedan neobičan podatak vezan za Kukovu potragu. Reč je o pismu napisanom 10.marta 1779. - pisanoj podršci i njemu i njegovoj posadi koju je iz Amerike uputio slavni Bendžamin Franklin, pronalazač gromobrana. Franklin to nije uradio slučajno, niti u nameri da ohrabri još jedno naučno otkriće. Naprotiv, učinio je to jer je i sam bio u vezi sa neotemplarima. Dakle, i Frenklin je znao za templarsko blago i hrabrio je Kuka da ga pronađe. Ima indicija da se nadao da će Kuk, kada blago pronađe, umesto u Englesku doći u Ameriku, i da će na taj način finansirati američku antikolonijalnu borbu.
Ali, ništa od ovoga se nije desilo. Kuk nije pronašao ni novi kontinent, niti bilo kakvo blago na Novom zelandu. Ali, predanje o templarskom sakrivenom blagu negde van Evrope i dan danas opstaje i uzbuđuje maštu.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 21:22:51



OSTRVO HRASTOVA

TAJNA ĆE OSTATI NEOTKRIVENA?

Oak Island, ostrvo Hrastova u Novoj Škotskoj, oko šesdeset kilometara jugozapadno od Halifaksa, već više od dvesta godina čuva veliku tajnu, tajnu koja ni do dan danas nije rešena.Blago Hrastovog ostrva ostaje tako jedna od najdubljih misterija našeg vremena koja se ne da rešiti ni najmodernijom današnjom tehnikom.

Sve je počelo u proleće 1795. godine tri vesela momka iz obližnjeg doseljeničkog grada Čestera pošla u lov na prepelice na Ostrvu hrastova, udaljeno samo sedam kilometara od obale. Bili su to Mak GInis, Džon Smit i Entord Vogan.
Iskrcali su se na ostrvo i lutali po njemu, usredsređeni na lov zbog čega su i došli.U jednom momentu, jedan od njih trojice primetio je na jednoj velikoj grani starog hrasta, postavljen starinski čekrk.Takođe su primetili da se ispod čekrka u zemlji nalazi ulegnuće prečnika preko deset stopa.Pri pokušaju da skine čekrk, kakav su do tada videli samo na starinskim slikama, on se usled starosti jednostavno rasuo u prašinu.Svima trojici nametalo se samo jedno pitanje.Šta to može biti? I jedini odgovor koji se svima nametao , bio je isti.Zakopano blago! Blago kapetana Kida, to im je prvo palo na pamet.
Nisu imali strpljenja, pa su odmah počeli kopati koristeći samo noževe i vesla svojih čamaca.Sve što su tada našli bila je jedna kamena ploča sa čudnim znacima.Odmah su se razočarali i krenuše nazad ka obali.To im je bila najveća greška.Na kamenoj ploči bilo je napisano rešenje kako se dolazi do blaga.Ali, oni to nisu mogli znati, momci su bili nepismeni.Da je ploča bila ispisana i njihovim jezikom, ne bi znali pročitati šta je na ploči napisano.
Tumači koji su preveli čudne hijeroglife na ploči, protumačili su ih kao:' Dva miliona funti je zakopano na 40 stopa odavde'.Jedna jedina rečenica od sedam reči vodila je na put sa blagom.
Iako su bili razočarani, momci su se puni nade vratili u svoje mesto.Iduće nedelje su se vratili naoružani lopatama, krampovima, vedrima, užadima, čekrcima.Čvrsto su odlučili da idu do kraja.Bili su opsednuti svojim bunarom.
Širom Nove Škotske počele su kružiti priče o 'Money Pitu', bunaru sa blagom.Momci su neumorno kopali po ceo dan.Izgledalo je kao da bunar uopšte nema dna.Ali, na dubini od tri metra naišli su na drvenu platformu.Ispod nje opet je bio sloj zemlje, ali pomešan sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.Opet onda drvena platdorma i opet posle toga sloj zemlje na svaka tri metra.Trebalo je ponovo kopati i izvlačiti tone zemlje, ali su radovi nekako napredovali, a bunar je bivao sve dublji.A onda sasvim iznenada, iz bunara je pukaljala slana morska voda..Bilo je to na dubini od 30 metara i momci su jedva uspeli da se spasu pred vodom koja je kuljala iz dubine i smirila se tek kada je izravnala nivo sa morem.Sve ono što su do tada uradili bilo je uništeno.Jalovi pokušaji da se voda vedrima iscrpi bili su samo smešno batrganje tvrdoglavih momaka koji su bili ešeni da uspeju po svaku cenu.Kada su se konačno uverili da od tog posla neće biti ništa, digli su ruke od svega i posvetili se drugim poslovima.
Godine su prolazile i samo je neko sa vremena na vreme pokušavao da malo čeprka po bunaru, a priča o njemu nastavila je da kruži Novom Škotskom.
Prošlo je od ovih početaka 113 godina, a tada je vlasnicu letnjikovca na ostrvu Kampobelo, u neposrednom susedstvu Ostrva hrastova, posetio njen sin, mladi njujorški pravnik, i budući predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt. Čuo je priču o tajanstvenom bunaru i odmah ga je uhvatila želja da ga pogleda.Tada je i njega misao o zakopanom blagu potpuno opsela i držala ga je sve dok nije potrošio i poslednji dolar svoje, za tu svrhu osnovane kompanije 'Old Gold Salvage and Wrecking Company' - Kompanija za spasavanje starog zlata i brodskih olupina.Na slici je Frenklin Delano Ruzvelt sa svojom ekipom na Ostrvu hrastova.
Preduzimljivi Ruzvelt je pod hitno osnovao kompaniju kako bi došao do blaga iz tog tajanstvenog bunara.Obezbedio je akcionarska ulaganja od preko 250 hiljada dolara.Ruzvelt je tražio svoju šansu i u nju uložio 250 hiljada dolara koji su se pred bunarom sa blagom istopili kao vosak.Kad je ova velika suma novca nestala, on je shvatio da se nalazi tek na početku nepoznatog puta.Shvatio je da je to momenat kada treba da odustane.
Frenklin Delano Ruzvelt, pošto je teškom mukom zaboravio na bunar, predao se svome poslu.Posle je četiri puta biran za predsednika SAD.Bio je jedan od tvoraca Antihitlerovske koalicije i jedan od najzaložnijih za njenu pobedu. Ali, šta bi se desilo da Ruzvelt nije odustao od Ostrva hrastova...Posle Ruzvelta na Ostrvo hrastova krenuli su čitavi čopori avanturista i istraživača.Potrošili su čitave svoje imetke i spali na prosjački štap.neki su čak i glave izgubili, ali bunar nije prestajao da se opseda.Tako se 1960. godine, građevinski inženjer sa Floride, Dan Blanke, udružio sa kanadskim biznismenom Dejvidom Tobijasom da bi kupili deo Hrastovog ostrva.Potrošili su 10 miliona dolara za parče zemlje veličine četvrt hektara ne bi li iskopali blago i rešili misteriju Hrastovog ostrva.Nisu uspeli, potrošili su sav novac, a danas je njihov deo zemljišta zatvoren za posetioce i ograđen bodljikavom žicom.
Kako su dani prolazili, tako su na Ostrvo hrastova stizali novi ljudi sa sve komplikovanijim tehnikama i oruđima.Ali, svi su se vraćali neobavljena posla. Jedan je čak preko mora dovukao moćne podvodne kablove, koji će strujom natapati snažne crpke i osloboditi ga nadiruće vode.Drugi su smišljali druge stvari, ali rezultat je uvek bio isti.
Ljudi su dolazili i odlazili.Kopali su i prekopavali, bunar je gitao gomile novca, a svuda okolo ležao je razbacani zarđali alat i širila se velika kaljuga oko bunara.
Od silnog kopanja nije se više tačno znalo gde je njegov centar i šta predstavlja njegove zidove.Graditelji ovog čuda su očito mnogo polagali na solidnost gradnje i sigurno ga nisu gradili da u njega može da uđe svako ko tuda prolazi.Bunar je doživeo da bude teško oštećen itrebalo ga je vratiti u prvobitno stanje. Ali po nekima, ne treba ga ni otvarati.Pandorinu kutiju lako je otvoriti, ali se ona više nikada ne može zatvoriti.Smatraju da je nadležna vlada trebala da bunar ztrpa, a zatim zabrani pristup svakome ko ima bilo kakav alat u džepu.Da se to desilo, ne bi neki bogataš došao na ostrvo sa snažnim svrdlom koje je kao sondu spustio na dno bunara.Probio je ne samo slojeve bunara, nego i kovčege koji se tamo nalaze zakopani.Ali, rezultat rada ovog bugataša, bilo je saznanje da je u bunaru stvarno zakopano nešto vrlo dragoceno.
U zavojima svrdla ostali su komad zlatnog lanca i komad obrađene kosti, koja je bila deo neke izrađivane.Deo lanca je posebna misterija za sebe: ni najbolji zlatari nisu mogli da utvrde vreme izrade i svrhu za koju je izrađen. U Bibliji, uz opis Solomonovog hrama, opisan je i veliki zlatni lanac koji je okruživao mesto na kojem je bila postavljena 'Svetinja nad svetinjama'.
Baš je ova sonda i omogućila da se shvati do kraja kako je bunar-trezor konstruisan.Prvo je u neposrednoj blizini obale iskopan bunar dubok 50 metara, a širok 360 centimetara.U dno je ugrađena debela gvozdena ploča i nad njom izgrađena cementna betonska dvorana visoka 10 metara. U tu dvoranu je pohranjen 'kovčeg', a zatim, do južne plaže, probijen je tunel koji dovodi vodu u dvoranu.Na visini od 15 metara postavljena je jaka drvena plarforma.Na visini od 17 metara iskopan je drugi kanal koji vodi do Smitovog zatona.Na visini od 20 metara postavljena je druga platforma i na njoj su smeštena dva kovčega sa nekim dragocenostima.Potom dolazi još devet platdormi između kojih je, na rastojanju od po 3 metra, nabacana ilovača izmešana sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.Kada je bunar zatrpan, na kraju dovodnih kanala je aktiviran ranije postavljeni eksploziv i voda je prodrla u prostorije.Sada ta voda stalno nadire do nivoa mora.Niko je ne može iscrpsti, ali niko ne može ni kopati dalje.(Na slici gore desno su meksičke makazice iz 17. veka, pronađene u bunaru.Interesantno je to što Meksikanci nisu došli ni blizu Hrastovog ostrva sve do sredine 18.veka!)
Kakva je ovo majstorija! Ko je bio u stanju da smisli ovakvu genijalnost. Ovde nije u pitanju samo poznavanje graditeljstva, već i same psihologije ljudi.Graditelji su čvrsto verovali da će neki uporni tragač, kada posle svih prepreka, ipak dođe do prve ostave sa dva sanduka krcata blagom, biti zadovoljan. Staviće tačku na dalja istraživanja, oglasiće da je bunar ispražnjen, a glavni sadržaj, ono zbog čega je ovo čudo i načinjeno, ostaće i dalje zakopano i nepristupačno za ljudske poglede.
ŠTA JE TAMO SAKRIVENO
Uglavnom svi tragači veruju da tragaju za gusarskim blagom.Smatra se da ga je na ostrvo zakopao sir Henri Morgan (1635-1688), legendarni pirat i bivši viceguverner Jamajke, mada neki smatraju da je u pitanju blago kapetana Vilijema Kida.U celoj priči je i legendarni gusarski kapetan Crnobradi, koji je pre nego što su ga ubili rekao da je blago sakriveno tamo gde ga niko sem njega ne može pronaći.Neki stručnajci veruju da je baš Crnobradi taj koji je sakrio blago na Oak islandu, ali nisu uspeli da pronađu njegove tragove.
Jedna teorija govori o Hrastovom ostrvu kao nekoj vrsti gusarske banke.Arheolozi iz Kanade tvrde da imaju dokaze da su lovci na blago na Haitiju i Madagaskaru pronašli lopate i druge alate koje su napravili gusarski kapetani, a koji su im koristili da bi prokopali tunele u kojima su sakrivali blago.Blizu gusarske banke nađeno je i misteriozno kamenje u obliku srca, čije poreklo još nije utvrđeno.Druga grupa istoričara smatra da su blago na Hrastovom ostrvu sakrili Vitezovi templari, koji su započeli kao hodočasnici za odbranu vere, a onda su vremenom postali najbogatija i najmoćnija srednjevekovna organizacija.Papa i francuski kralj uništili su (bar se tako smatra) 1307.godine Temlare, ali pre toga oni su svoje blago preneli u luku La Roš i ono je nestalo u nepoznatom pravcu.Pošto se za vitezove Templare vezuje i priča da je u njihovim rukama bio i legendarni 'Zavetni kovčeg', neki smatraju da je baš 'svetinja nad svetinjama' možda sakrivena na Hrastovom ostrvu.
Bilo kako bilo, bunar-trezor ostaje jedna od najvećih misterija.Misterija o čijem rešenju i dan danas sanjaju istraživači, avanturisti i naučnici.Misterija čije rešenje ne može da nađe ni najsavremenija današnja tehnologija.
Bili su to stvarno veliki majstori ogromnog znanja, a njihovu tajnu izgleda nikada nećemo otkrivena.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:35:05



Legende o zlatu


Istorija zlata ujedno je i istorija čovečanstva. U stanovitom smislu zlato je važan sastavni deo religije: od zlata od kojega je bilo napravljeno Zlatno tele do zlata od kojega se izrađuju zlatni i dragim kamenjem ukrašeni kipovi Bogorodice i svetaca. Srednji vek, to mračno i kruto razdoblje, personifikovao je svoju predstavu o zlatu u liku prezrenog, često zloupotrebljavanog i zlostavljanog Jevrejina, koji je živeo u getu kao kakav parija, koji je bio stavljen izvan zakona i lišen njegove zaštite i kojega su flamanski slikari iz XV veka slikali s tako naivno otrovnom mržnjom. U tim grubim vekovima ljudi su se praznoverno bojali zlata i njegove skrivene moći; alambici alhemičara smatrali su se đavoljim alatom. Niko nije tačno znao u čemu je zapravo vrednost zlata, zašto je ono tako vredno, pa je zato bilo osuđeno da igra posve jalovu ulogu, a čim ga je neko pokušao umnožiti i oplođavati, drugi bi ga ljudi počeli progoniti ognjem i mačem.

"Zlato je podrugljivač koji zbija s ljudima neslane šale, ono je varalica i šarlatan. Ono uvek uspe da dobije fantastièni publicitet i reklamu, da stvori mitove i legende u koje će uvek verovati prava vojska lakovernih..."

Drevne hronike pune su svakojakih izveštaja o bajoslovnim zlatnim čudesima, a legende o nekima žive i dan-danas.

Tlapnja o stotinama tona zlata kralja Solomona, legenda o zlatnom blagu kralja Mide i blagu kralja Kreza, mit o zlatnim jabukama, Hesperida, Jasonovo „zlatno runo" - sve su to zlatne niti od kojih je satkano štivo antičkih letopisa.

U starom veku kružile su glasine da je bogatstvo Fenicije sazdano na zlatu koje su Feničani dobijali iz Španije. U jednoj od tih priča tvrdilo se da se feničanski brodovi vraćaju sa zapada sa zlatnim sidrima, jer obično rasprodaju svu svoju robu, pa zato moraju da trampe i svoja železna sidra za zlato.

U prvom veku pre naše ere, Diodor Sicilski je naposletku „objasnio" tajnu ovog zlatnog doba nekadašnje Španije. Domoroci nisu o zlatu znali ništa i nisu ga uopšte cenili, ali je jednom izbio veliki šumski požar na Pirinejima, koji je uništio čitave planinske lance i rastalio zlato skriveno u njihovoj utrobi. Tako rastaljeno zlato poteklo je u nizine u pravim zlatnim bujicama i potocima. To je, naravno, zapanjilo varvarske domoroce, kojima se tako prvi put pružila prilika da vide zlato, da otkriju samo njegovo postojanje.

Ova je priča fantastična, ali su ljudi bili nekad spremni da gutaju još fantastičnije priče. Tako su, na primer, mnogi čvrsto verovali da i neke životinje poznaju vrednost ove kovine koja je ljudima najvrednija.

U svom delu "De Natura Animalium", Klaudije Elijan, rimski retoričar, koji je živeo otprilike tri ili četiri stotine godina pre Hrista, opisao je i grifone, neku vrstu ptica koja se, kako je barem on tvrdio, gnezdila na golim liticama Baktrije. Ove ptice, pisao je Elijan, čupaju svojim, poput čelika tvrdim, kandžama zlato iz granitnih stena, a onda s besnom ljubomorom čuvaju svoje zlato od lakomih ljudi.

Plinije Stariji bio je skeptičan prema ovim legendarnim pticama, ali mu to nije smetalo da u svom delu "Historia Naturalis" opiše kao „naučnu činjenicu" mrave koji žderu zlato;

„Vernici koji dolaze u Heraklov hram u Eritreji mnogo se dive jednom indijskom mravu. U severnim delovima Indije žive, naime, mravi koji su, što se tiče boje, nalik na mačke, ali su veliki kao egipatski vukovi. Ti mravi kopaju zlato iz zemlje. To rade zimi, tada ga zgrću, a leti se zavlače pod zemlju da bi se zaklonili od žege. Upravo im tada Indijci kradu njihovo zlato. Samo, moraju da budu vrlo brzi, jer mravi, čim osete ljudski miris, izlaze iz svojih rupa i krenu za pljačkašima, pa ako ovi nemaju dovoljno brze deve, sustižu ih i onda ih raskomadaju. Eto kako silnu brzinu i krvoločnu okrutnost stvara ljubav prema zlatu" („Tanta pernicitas feritasaue est cum amore auri", Historia Naturalis, XI, XXXXVI).

Herodot je tvrdio da su neki od tih mrava bili uhvaćeni i onda držani na dvoru persijskog kralja.

U svojoj "Geografiji" Strabon je pridodao ovoj legendi još jedan podatak: opisao je trik kojim su se služili ljudi kad bi hteli da tim mravima ukradu njihovo zlato. Kradljivci bi prvo prosuli otrovano zrnje žita u neposrednoj blizini mravinjaka - i dok bi se proždrljivi mravi častili, ljudi bi brže-bolje pokupili njihovo zlato. Strabon se poziva na druge pisce, što pokazuje da su antički autori prihvatali bez trunke sumnje tvrdnju o postojanju ovih čudnih životinja.

Bruneto Latini, Danteov učitelj, istaknuti član stranke gvelfa, čovek koji je deset godina živeo u Francuskoj kao politički prognanik, a onda se vratio u Firencu i postao njen kancelar (gradonačelnik) - napisao je na jednom severno-francuskom dijalektu enciklopediju prozne književnosti, pod naslovom "Li Livres dou Tresor".

Njen prvi italijanski prevod štampan je 1474. godine, ali je izvorno francusko izdanje objavljeno još stotinak godina pre toga. U toj je knjizi Latini uspešno sažeo sva srednjovekovna znanja. Radi se zapravo o enciklopediji napravljenoj u sjajnom maniru: započinje stvaranjem sveta, a onda iznosi sve što se u to vreme znalo o geografiji, istoriji, astronomiji - pa čak i o politici i moralu.

Glasoviti mravi ljudožderi našli su se u knjizi Latinija "Li Livres dou Tresor" u odeljku koji je posvećen prirodnim naukama. No, treba spomenuti da je Latini tvrdio kako ove pohlepne životinje ne skupljaju zlato u Indiji nego na jednome etiopijskom ostrvu. Čoveku koji im se približi nema spasa, ali su lukavi etiopijski crni mangupi ipak otkrili kako će ih nasamariti i izigrati. Oni uhvate kobilu koja se kratko vreme pre tog oždrebila, pričvrste na nju prazne bisage, odveslaju na ostrvo i onda iskrcaju kobilu - ali bez njena ždrebeta. Ona brzo nađe sočnu travu i pase do večeri. Za to vreme mravi ugledaju njene bisage i dosete se da bi im mogli sjajno poslužiti kao spremnice za zlato, pa ih zato do vrha napune blagom. Pred sam zalazak sunca, dovitljivi Etiopljani dovedu ždrebe na obalu i ono počne odmah tužno da rže za materom. Ova to, naravno, čuje, skoči u more s bisagama punim zlata i prepliva na drugu stranu. „Et s’en vient corrant et battant outre, et tout lor qui est en coffres."

* * *

Godine 1544. teolog i kozmograf Sebastijan Minster objavljuje prvi potanki opis sveta na nemačkom jeziku, i to pod naslovom "Cosmographia Universa". I u ovoj knjizi nalazimo mrava koji kopa zlato, i to prikazanog na lepom bakrorezu. Sam je crtež, doduše, malo nezgrapan, pa na njemu naš mrav izgleda kao njegovi manje neobični rođaci što žive u našim krajevima, ali razlika ipak postoji - on je mnogo veći od njih.

Varate se ako mislite da je ovo kraj priče o mravu koji je toliko živeo u ljudskoj mašti. Kristof de Tu, predsednik pariskog parlamenta u vreme kad je došlo do čuvenog pokolja u Bartolomejskoj noći i jedan od vođa Katoličke stranke (upravo je njegov brat sastavio tekst Nantskog edikta), napisao je u jednoj knjizi da je 1559. godine persijski šah poslao turskom sultanu Sulejmanu bogate darove, a među njima i jednog indijskog mrava, što je bio velik poput psa srednje veličine, a bio je „okrutna i krvoločna zver" (Inter quae erat formica indica canis mediocris magnitudine, animal mordax et saevum).

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:38:30



ZLATNI RUDNICI OFIRA

Najstarija od legendi i ujedno najviše prihvaćena bila je ona o zagonetki Ofira.

U jednoj glavi biblijske Prve knjige o kraljevima stoji crno na belom:

„Hiram je poslao na tim lađama svoje sluge, mornare koji su poznavali more, sa slugama Solomonovim. Oni otploviše u Ofir, uzeše odande četiri stotine i dvadeset talenata zlata i donesoše ih kralju Solomonu."

Malo je odlomaka Biblije koji su izazvali takve rasprave, toliko glavobolja i zbog kojih je proliveno toliko krvi.

U izvornome hebrejskom tekstu Starog zaveta nije bila upotrebljena reč „talent" nego „kikkar". A. Setber je u svojoj knjizi o Ofiru izračunao da je kikkar bio jedinica za težinu koja je iznosila 42,6 kilograma. Ako je to tačno, onda to znači da je tovar brodova natovarenih zlatom morao biti težak 17.892 kilograma.

U Starome zavetu govori se o trgovini zlatom na još nekoliko mesta. Iz podataka koji se iznose onde može se zaključiti da su brodovi Solomona i njegova saveznika Hirama, kralja Tira, odlazili u Ofir jedanput u svake tri godine i da su se sa svakog od tih putovanja vraćali krcati zlatom.

Eto, odande je došlo zlato za Solomonovo zlatno prestolje, za njegovih pet stotina zlatnih štitova, za njegovo zlatno posuđe i za svakojaka druga bajoslovna zlatna blaga, kojima se toliko divila kraljica od Sabe kad je nakon dugog putovanja stigla u Jerusalem.

No, pošto je tako iznela sve spomenute podatke, Biblija kao da je odjednom zaćutala, pa se Ofir više ne spominje ni jednom jedinom reči, a i u onim posve kratkim i zapravo tek usputnim podacima nema ništa po čemu bismo saznali gde se zapravo nalazila ta tajanstvena zemlja.

Kratka beleška u knjizi "Biblija danas" (koja je objavljena 1941. godine) zapravo je odraz velikih sukoba između teorija o tome. Ta beleška glasi: „Ofir - verovatno luka u Persijskom zalivu. Neki autori misle da se nalazio negde na obalama Afrike; drugi pak smatraju da se nalazio na obalama Indije."

Jedna je stvar sigurna: pred onima koji tragaju za Ofirom pruža se i prostire veliko, upravo golemo područje gde ga mogu tražiti. Pa ipak, uprkos ovoj neizvesnosti, malo je biblijskih problema i zagonetki koje su doslovce vekovima uzbuđivale ljude u takvoj meri kao zagonetka gde su se zapravo nalazili „rudnici kralja Solomona".

* * *

Problem Ofira izrastao je u beskrajnu glistu hranjenu tintom. Za uzaludne pokušaje da se reši ovaj problem potrošen je ne baš malen broj kikkara zlata potrebnog da bi se kupili štamparska boja i papir za štampanje kojekakvih teorija.

U početku se ovaj problem pokušavao rešiti teoretskim istraživanjima, dakle, za radnim stolovima kabinetskih istraživača. Filolozi su tragali za geografskim nazivima koji bi se slično izgovarali ili slično pisali. Čim bi neko našao kakav naziv za koji se činilo da ispunjava te uslove, razglasio bi da je pronašao Ofir. Kada su tako ti istraživači iščeprkali arapski geografski naziv Dbopbar, odmah su zaključili da se Ofir svakako nalazio negde u Arabiji; naziv indijskog plemena Abbira naveo ih je na zaključak da je Ofir bio negde na obalama Indije. Neko je, čitajući Bibliju, nabasao na mesto gde se spominje „parvaimsko" zlato i kaže da je bilo upotrebljeno pri gradnji Solomonova Jerusalemskog hrama. (To se mesto nalazi u Drugoj knjizi Ljetopisa.) Dočepavši se tog podatka, neki učeni ljudi zaključili su da se Ofir nalazio u današnjem - Peruu. No, reč „parvaim" značila je na hebrejskom „istočne zemlje"; „parvaimsko" zlato bilo je „zlato iz istočnih zemalja" - najfinije zlato koje je u to vreme postojalo.

Oni koji su poistovetili biblijski naziv „Ofir“ s „Afrikom“ bili su bliže rešenju zagonetke, ali i njihovi su zaključci bili plod jalove razbibrige teoretičara. Traganje za Ofirom dobilo je ozbiljnije i stvarnije dimenzije tek kad su jednom veliki geografski istraživači počeli smanjivati i brisati bele mrlje na karti Afrike.

Najveći iznenađenje - i ujedno podatak za koji se činilo da najviše obećava kao mogući ključ rešenja zagonetke - bilo je otkriće što su ga istraživači izvršili u portugalskoj Istočnoj Africi, nedaleko od današnjega grada Sofale. Već je i sam tadašnji naziv toga grada, Sofala, bio zanimljiv, jer se u nekim starim prevodima Biblije Ofir spominje kao Zofora, ali je prava senzacija izbila tek posle, kad su istraživači otkrili otprilike tri stotine kilometara od obale ostatke nekih drevnih napuštenih rudnika zlata. Na putu od obale do tih rudnika, nedaleko od današnjeg Zimbabvea (u Rodeziji) pronađene su ruševine nekog hrama na kojima su se razgovetno videli neki tragovi po kojima se moglo zaključiti da su u njegovoj gradnji učestvovali i Feničani - a biblijski kralj Hiram, Solomonov ortak, bio je upravo fenički vladar.

U Bibliji se tvrdi da jevrejsko-feničanska flota nije nosila samo zlato, nego i vredne životinje, kojima Biblija daje na hebrejskom naziv tukkijimi - a to su pauni, nojevi i tako dalje. Nibur je smatrao da je posredi greška koju je počinio prepisivač izvornoga biblijskog teksta; ne radi se uopšte o tukkijima, nego o sukijima - a to znači o robovima.

U zanimljivoj knjizi Von ratselbaften Landern („Zagonetne zemlje") Ričard Henig gradi na ovoj jednoj jedinoj grešci čitavu novu teoriju o Ofiru. (Njegova knjiga objavljena je 1925. godine u Minhenu i sadrži potanku bibliografiju svega što je do tada napisano o Ofiru.) Henig tvrdi da „Salamon and Company" nisu imali nikakve rudnike kraj današnje Sofale, niti su tamo odlazili da trguju. Radilo se o nečemu drugom: o pravim pravcatim gusarskim pohodima. Kralj Hiram znao je što radi. Feničani bejahu narod pomoraca i trgovaca i na jednom od svojih velikih putovanja otkrili su i zlatonosnu zemlju Sofalu, ali su ubrzo ustanovili da s njom ne mogu da trguju, pa su zaključili kako im ne preostaje ništa drugo nego da se na kakav drugi način dočepaju zlata koje su imali domoroci. Kralj Solomon imao je tada dobro izvežbanu i iskusnu vojsku. Zato je on dao vojnike, a Hiram je dao mornaricu. Kad su se tako lepo uortačili, pošlo im je za rukom da se dočepaju zlatne žile Ofira...

Rasprava o Ofiru, koja je trajala vekovima, samo je tipičan primer o tome kako se ponekad grade čitave teorije ni na kakvim podacima i kako se onda traga za zemljama koje nisu nikad postojale. No, zlatna manija stvorila je još fantastičnije legende od ove.

Ljudima antičkog sveta nije dala mira misao da su možda kovine nešto organsko, nešto što može rasti i razvijati se poput biljaka. Dugo, vekovima, kružila je po svetu knjižica "Čudesne priče", koju je, tobože, napisao Aristotel. Ta je knjiga bila običan falsifikat, ali je za nas ipak zanimljiva, jer je verno ogledalo tadašnjih verovanja. U jednom se njenom poglavlju opisuje kako je neko negde zakopao komad zlata i kako je onda to zlato izraslo iz zemlje kao kakva biljka. Srednjovekovne prirodne nauke pokorno su sledile ovaj klasični obrazac, ali s tom razlikom što su ove teorije još više razradile. Tako se u nekim srednjovekovnim prirodopisima tvrdi da na nekim mestima ima zlata u nekakvom polutekućem stanju, pa se zato ponekad i ponegde dogodi da stanovite biljke, i to u prvom redu vinova loza, puste korenje u to meko, tekuće zlato, i onda upijaju ovu vrednu kovinu. Iz korena se zlato diže u grane i lišće, a ponekad dolazi čak u plodove.

Petar Mučenik (Pjetro Martire Vergmilji), Italijan kojega je kanterberijski nadbiskup Kranmer bio doveo u London i koji je posle postao profesor bogoslovije na sveučilištu u Oksfordu, tvrdio je da takvo drveće „koje pije zlato" postoji u Španiji. Kad se neka portugalska princeza udala za vojvodu od Savoje, mladoženja joj je poslao darova u vrednosti od nekih 120.000 carskih dukata. U to je vreme lisabonski dvor tavorio s novcem, pa se za ovu veliku vojvodinu darežljivost odužio poslavši mu svakojake „retke kuriozitete“ među kojima su se našli i ovi darovi: 1. dvanaest crnaca, od kojih je jedan bio plavokos; 2. živa cibetka; 3. veliki grumen čistog zlata; 4. malo stablo od suvog zlata - koje je, upravo takvo, to jest zlatno, samo od sebe izraslo iz zemlje.

Većina tadašnjih autora tvrdila je da je od svih biljaka vinova loza najviše sklona da se hrani zlatom.

U Francuskoj je takva jedna zlatna loza (sa zlatnim pupovima) nađena u vinogradima kraj mesta Sen Marten La Plen i poslana kralju Anriju IV, kojem je bilo vrlo drago kada mu se tako pružila prilika da vidi kako je plodno tlo Francuske čak nadmašilo njegovu želju da se „u loncu svake francuske porodice svake nedelje nađe kokoš". Nemački su učenjaci slali tadašnjim naučnim listovima učene rasprave o „zlatnom trsju" koje je, navodno, raslo u vinogradima Porajnja. Zlatni pupoljci nicali su i na vinovoj lozi koja se uzgajala u vinogradima oko Dunava, Majne i Nekara; iz njih su se posle razvijali zlatni listovi.

Najslavnija zlatna berba otkrivena je u mađarskim vinogradima - kako su to barem verovali tadašnji ljudi. Legendu o tome pokrenuo je Marcio Galeoto u svojoj knjizi anegdota o mađarskom kralju Matiji Korvinu. „A sad mi dopustite da vam govorim o nečem čudesnom i bajoslovnom čega nema ni u jednoj drugoj zemlji", pisao je Galeoto. „Ovde zlato raste u obliku grančica nalik na konopac što se ponekad, poput vreže, omotaju oko trsja vinove loze. Te su grančice obično dugačke dva pedlja, a imao sam često priliku da ih vidim. Govori se da je prstenje od ovog prirodnog zlata - koje se lako oblikuje, jer doista nije teško omotati takav zlatni konopac oko prsta - najbolji lek za odstranjivanje mladeža. I ja posedujem takav prsten od prirodnog zlata."

Eto, tako je započela legendarna istorija „Zlata koje raste", zlata koje se na latinskom zvalo "aurum vegetabile".

Treba reći da su se ovakve spiralne zlatne žice, što su bile nalik na vitice vinove loze, doista mogle ponekad naći na lozi koja je nekada rasla u mašarskim vinogradima.

Nemački lekar E. V. Hapel skupio je mnoge podatke o slučajevima pronalaženja tih zlatnih žica i objavio ih u knjizi Relationes Curiosae (koja je godine 1683. izašla u Hamburgu). Dva su se takva slučaja dogodila u Eperjesu, u severnoj Mađarskoj, a o njima je javio dr H. M. Frankenštajn u opširnom i dugom pismu što ga je poslao svom prijatelju Saksu Levenhajmu, uglednom doktoru u Breslauu (današnjem Vroclavu).

Odmarajući se u gospodarevu vinogradu, nastojnik nekog plemića odjednom je spazio kako iz zemlje strši nekakav žuti predmet. Pogledao ga je izbliza. Bilo je to nešto što je, poput kakva korena, ulazilo u zemlju. Vinogradar je pokušao taj tajanstveni predmet da iskopa motikom, ali nije uspeo: nije mogao da ga pomakne ni za dlaku, pa ga je dohvatio obema rukama i stao natezati. Tek tada mu je pošlo za rukom da teškom mukom otkine prilično velik komad tog predmeta. To je odneo nekom zlataru. „Radi se o najčišćem i najfinijem zlatu koje postoji", rekao je zlatar nastojniku vinograda. Sav sretan, ovaj je odmah prodao taj komad zlata, a nakon nekoliko dana vratio se na mesto gde je bio našao ono žuto čudo. Doživeo je novo čudo: nakon nekoliko dana izrasla je nova zlatna grančica umesto one koju je vinogradar bio otkinuo. Kao dokaz o autentičnosti ove priče poslužili su zapisnici s parnice koja se s tim u vezi vodila. Naime, naš je nastojnik i dalje donosio onom zlataru nove zlatne grančice, a to se, dakako, pročulo, pa su i vlasnik vinograda i država podneli protiv njega tužbe sudu zbog „neovlaštenog kopanja zlata“.

A sada evo drugog slučaja. Neki je seljak orao svoju njivu i plugom je izbacio na površinu nekakav koren od suvoga zlata, dug nekoliko palaca. Seljak nije shvatio da je koren od zlata, pa je od njega napravio palicu za pričvršćivanje jarma. Jednog dana odvezao je u Eperjes kola puna drva i slučajno se zaustavio ispred kuće nekog zlatara, koji je spazio onu čudnu palicu i odmah je od seljaka otkupio, dakako, u bescenje.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:40:09



Još u XVIII stoleću učeni ljudi razbijali su glavu razmišljajući o „biljnom zlatu" iz Mađarske.

Leti 1718. godine čuveni časopis "Preslauer Sammlungen" posvetio je tome opširan članak; 1726. taj isti časopis objavio je izveštaj iz Kesmarka, grada u Gornjoj Mađarskoj, u kojem se tvrdilo da su žeteoci na imanju Andraša Pongrac, mađarskog plemića, našli prilično velik grumen „biljnog zlata" i odmah ga predali svom gospodaru. Vrednost toga zlata bila je procenjena na 68 guldena. (U to vreme kao jedinica za merenje težine zlata služila je takozvana kelnska marka, nazvana tako po gradu Kelnu. Jedna „kelnska marka“ imala je 72 guldena. Budući da znamo koliko je iznosila težina „kelnske marke“, možemo lako izračunati i težinu onog grumena zlata. On je bio samo za četiri guldena lakši od „kelnske marke“, a njena je težina iznosila tačno 233,81 gram.)

Međutim, čak ni glasine koje smo ispričali nisu bile dovoljne pohlepnoj i gladnoj mašti tragača za zlatom; ona se uskoro stala hraniti - zlatnim grozdovima. Evropom su počele kolati glasine o grožđu čije bobice sadrže suvo zlato ili se sastoje od njega.

Matijaš Held, dvorski lekar Sigismunda Rakocija, vladara kneževine Transilvanije, tvrdi da su na nekom banketu, koji se održao u starome univerzitetskom gradu Sarospataku, u severoistočnoj Mađarskoj, poslužili princa Matijaša grožđem čije bobice su imale koru od suvoga zlata.

Princ Karlo Batjanji, glasoviti tadašnji vitez, poklonio je habsburškoj carici Mariji Tereziji sličan zlatni grozd. Neki domišljati zlatar napravio je zlatnu kutiju u kojoj je bio smešten zlatni jelen sa zlatnim grozdom u ustima. Mađarskoj je nakon propasti Dvojne kraljevine vraćena ta kutija, pa se tako danas čuva u Narodnom muzeju u Budimpešti, registrovana kao „Kutija iz Tokaja". Grozd se, dakako, osušio i odavno uvenuo, ali u kožici njegovih bobica ima doista mrvica od suvog zlata. Razume se samo po sebi da ih je onamo, na neki način, stavila vešta ruka nekog zlatara.

Vest o ovom čudesnom plodu proširila se daleko - čak u Britaniju.

Stepan Vešpremi, gradski fizik mađarskog grada Debrecina, opisao je kako je, dok je kao student živeo u Londonu, prisustvovao 1773. godine dražbi ostavštine nekog Ričarda Mida, dvorskog doktora na engleskom kraljevskom dvoru.

„Neki engleski lord, očigledno silno bogat čovek, kupio je za veoma visoku cenu nekakav posve uvenuli grozd", piše Vešpremi. „Veruje se da je taj grozd došao u Englesku iz Mađarske, a sadržavao je mnogo nekakvih žućkastih zrnaca, što su sjala i blistala kao da su zlatna“.

Bogati engleski plemić odneo je grozd profesoru Morisu da ga ovaj prouči. Vešpremi je prisustvovao tom eksperimentu, koji je razočarao prisutne, jer su ona zlatna zrnca nestala, rastopivši se u vatri kojoj su bila izložena. „Tako se u tren oka mađarski zlatni grozd u posedu engleskog plemića pretvorio u pepeo zajedno sa svim onim silnim funtama i šilinzima što za nj bejahu plaćeni."

Na čemu su se temeljile ove zlatne tlapnje? Kako su uopšte nestale?

Kojekakvo zlatno korenje, zlatni pupoljci, zlatno lišće i loza - sve to bejahu ostaci prastaroga keltskoga i drugoga zlatnog nakita. Naime, kad god bi vremena postala opasna, vlasnici zlatnog nakita zakopali bi ga u zemlju da ga tako sakriju od kojekakvih osvajača, a kad bi prestala opasnost i kada bi otišli da iskopaju svoje blago, neki bi se komadi polomili ili bi nestali. Događalo se i to da bi vlasnici izginuli, pa bi nakit ostao zakopan pod zemljom sve dok se oko njega ne bi slučajno obavio kakav koren i onda ga izvukao na površinu. Ovako nastalih spiralnih zlatnih žica ima vrlo mnogo u raznim svetskim muzejima. Što se stiče zlatnih koštica - a u njih se takođe verovalo - one nisu ništa drugo nego prazna jajašca nekog veoma rasprostranjenogin sekta. Naime, ti bi insekti izašli iz svojih ličinki i ostavili svoje žućkaste ljuske bogatim kolekcionarima da ih kupuju za skupe novce. Zapravo je čitava ova legenda o postojanju „biljnog zlata" nastala kao posledica priželjkivanja stvorenog glupošću, kao plod grozničave delatnosti mozga zaražena bolešću koju zovemo pohlepa. Legenda o „zlatnom grožđu" bila je samo jedna od bezbroj sličnih legendi. Snovi što ih je pohlepa stvarala u ljudskim glavama pucali su sve do samog neba - pa se upravo zato verovalo da je sama providnost izabrala zlato da bi preko njega slala ljudima svoje proročanske poruke.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:42:35



Zlato se upotrebljavalo kao lek još u doba Plinija. Posle su ga arapski lekari učinili temeljnim sastojkom čitave svoje farmakopeje, a srednjovekovna je medicina brižno negovala sve te tradicije. Bio je to zapravo posve logičan postupak. Tadašnjim je lekarima moralo biti jasno da "kralj kovina" ima veću lekovitu moć i jače delovanje nego kakva "neplemenita" sirovina.

Najomiljeniji od svih zlatnih lekova, koji je bio gotovo univerzalna panacea, bejaše aurum potabile, tzv. "pitko zlato". Nekadašnji lekari su padali u prave lirske izlive oduševljenja kad bi govorili ili pisali o njegovom delovanju. Pitko zlato se najčešće upotrebljavalo kao lek protiv bolesti srca, ali je delovalo i protiv raznih drugih bolesti i bolesnih poremećaja. Jedan izveštaj, pronađen među dvorskim dokumentima francuskog kralja Luja XI, pokazuje nam da su njegovi dvorski lekari upotrebili pitko zlato misleći da će ga tako izlečiti od padavice. (Da proizvedu taj lek, morali su da upotrebe zlato do koga su došli tako što su rastalili 96 dukata).

Pitko zlato proizvodilo se na razne načine. Jedan recept koji o tome govori možemo naći u knjizi Marsilija Fičina, "De triplici vida" (koja je izašla 1489. godine). Taj je recept bio upotrebljen da bi se napravio lek za mađarskog kralja Matiju Korvina:

"Svi pisci preporučuju zlato kao tvar koja najblaže deluje i uopšte se ne kvari. Zbog sjaja posvećeno je Suncu, zbog blagosti podložno je Jupiteru. Zbog toga ono može na upravo čudesan način da prilagodi prirodnu toplinu tela vlažnosti vazduha i tako omogući da se telesni sokovi sačuvaju od truljenja. Ono unosi Sunčevu vrućinu i Jupiterovu toplinu u razne delove tela. Međutim, da bi se to postiglo, mora se silno tvrda zlatna tvar rafinirati da bi je telo lakše apsorbovalo. Poznata je stvar da razni napici koji deluju na rad srca najjače deluju onda kada se najmanje remete njihove kreposti i vrline. Da bi se organizam bolesnika izložio najmanjem naporu, moraju se upotrebiti što manje količine (zlata), a i one se moraju primeniti s najvećim oprezom. Najbolje bi bilo kad bismo mogli da proizvodimo tečno zlato bez ikakvih stranih primesa, ali to se danas može postići samo tako da se taj plemeniti metal drobi u sitnu prašinu ili tuče u listiće.

A sada mi dopustite da vam opišem kako se dobija pitko zlato:

Naberite cvetove boražine, pačjeg gnezda i melise (dakle, sastojke onog što inače nazivamo običnim balsamom). Uradite to u vreme kad je Sunce u znaku Lava. Skuvajte te cvetove s belim šećerom otopljenim u ružinoj vodici, a onda svakoj unci ovog preparata dodajte po tri zlatna listića. Ovaj lek sme se da se uzima samo na prazan želudac, i to po mogućstvu s malo vina, koje mora biti žuto poput zlata.” Verovalo se da delovanje zlata postaje još jače ako se ono zagreje na laganoj vatri pre nego što će se dodati onom preparatu. Smelo se upotrebljavati samo sasvim čisto zlato, bez ikakvih stranih primesa. Mađarsko zlato bilo je na najboljem glasu, i to pogotovu ono od kojega su bili napravljeni dukati kralja Matije Korvina, na kojima je bio lik gavrana uzet s njegovog grba. Zlato je služilo i kao lek protiv žutice, jer su tadašnji lekari smatrali posve logičnom pretpostavkom da se bolest od koje čovek požuti najbolje leči žutim metalom - baš kao što su se u to vreme crvene pege od ospica odstranjivale tako što bi bolesnika umotali u crvenu ponjavu.

Zlato se upotrebljavalo čak pri lečenju velikih boginja. Doista se nije moglo zamisliti bolje sredstvo za sprečavanje pojave ružnih ožiljaka od boginja od zlata - ta kovina koja je (kao što je to, uostalom, znalo svako dete!) ujedno služila kao najbolje kozmetičko sredstvo i pomagalo. Oko 1726. godine pušteni su u Francuskoj u opticaj sasvim novi zlatnici, i tadašnji su kozmetičari stali savetovati lepim ženama da ih taru po svojim usnama. Objašnjenje je bilo posve jednostavno: zlato privlači krv, pa ako se nežne ženske usne njime taru, dobiće krasnu crvenu boju bez ikakve upotrebe ruža ili bilo kakvog drugog crvenila.

Na sličnu teoriju su se pozvali oni lekari koji su upotrebljavali zlato kao lek za lepe žene što bi obolele od velikih boginja. Lice bolesnice prekrilo bi se tankim slojem zlatnih listića, i to se smatralo dovoljnim da se spreče ona opaka razaranja puti što ih stvaraju ožiljci od velikih boginja. Upravo su taj postupak primenili lekari koji su lečili ženu grofa Nikole Bercenjija, zamenika princa Franje Rakocija, vrhovnog zapovednika mađarske vojske koja se borila protiv Habsburgovaca. Nažalost, rezultat nije bio baš naročito dobar. Kelemen Mikes, Rakocijev tajnik i pisar, poslao je niz briljantno napisanih pisama iz progonstva u Turskoj, gde je bio otišao prateći svoga poraženog gospodara. Dvadeset i osmog decembra 1718. on je napisao:

“Plemenite žene leče se drukčije nego obične. Čim se grofica razbolela, okupila se oko nje prava vojska lekara - a svaki je došao s drukčijim predlogom o tome kako da se spreči pojava ožiljaka od boginja i kako da se sačuva lepota plemenite gospođe. Jedan je predlagao da se njeno lice pokrije zlatom i upravo je njegov predlog bio prihvaćen, pa su celo lice bolesnice prekrili slojem zlatnih listića, te je naposletku izgledala kao kakva živa slika. Zlato je trebalo da ostane na njenom licu stanovito vreme i da se onda skine, jer bilo je jasno da se ona ne može pojavljivati među ljudima s tako pozlaćenim licem, a bilo je jasno i to da su njeni rumeni obrazi lepši od pozlaćenih. No, kad je došlo vreme da se to uradi, lekari su se našli u nedoumici kako da s njenog lica skinu zlatne listiće, jer se odmah pokazalo da se to ne može uraditi nikakvom vodom, vodicom ili pomadom. Lekari su ga ipak nekako uspeli skinuti sa čitavog lica osim s nosa: onde se sloj zlata bio tako stvrdnuo da se više nikako nije mogao skinuti osim grubom silom. To je lekarima, doduše, pošlo za rukom, ali je koža na nosu ostala crna. Eto zašto ja ne bih nikom preporučio da dopusti da mu bilo ko pozlati lice."

Zlatna se terapija primenjivala i na razne druge načine. Rekonvalescenti su, na primer, morali da grickaju male šipke od zlata ako su želeli da im se vrati snaga. U Veneciji su začinjavali jelo zlatnom prašinom. Dr Valo upotrebio je “zlatno ulje” da skine mladeže kralju Luju XIV. Dr Kabanes zapisao je da se plemenita žuta kovina ponekad upotrebljava u najprostije svrhe - uzmimo kao sastojak klistira i nekih vodenih otopina za ispiranje creva.

Danas je teško dokučiti čemu je zapravo služio tzv. zlatni miomirs (parfem), što ga je bio izmislio pariski zlatar Triton de Nantvil. Godine 1776. pisale su o njemu neke nemačke novine, ali su tvrdile da nema nikakvu praktičnu vrednost. No, one su to po svoj prilici uradile podstaknute nacionalnom zavišću.

Bilo je i tada opreznih lekara što su se bojali da bi zlato, uzimano neposredno, moglo samo nauditi bolesniku, pa su izmislili doista ingenioznu metodu koja je omogućila da se zlato uzima indirektno, posrednim putem. Njihov je postupak bio zapravo posve jednostavan. Oni bi dodali malo zlata u zrnu hrani za kokoške. Tako bi lepo sav rizik preuzele kokoške a ne ljudi i zato nije bilo uopšte važno hoće li im zlato nauditi ili neće. Nakon nekog vremena telo, odnosno meso tih kokoški upilo bi “lekovitu moć” zlata, i one bi tada bile bez pardona zaklane. Njihovo se meso smatralo lekom koji po delovanju ne zaostaje za bilo kojim drugim zlatnim lekom. Bolesnici su mogli pojesti sve osim želuca takve zlatom hranjene kokoši. Ne zato što bi to moglo biti opasno, nego samo zato što je u njemu moglo ostati nešto zlata koje se moglo ponovo upotrebiti. Zbog istog razloga kokoške koje su tako hranjene morale su neprestano da budu u kavezima - da se ne dogodi da plemenitu kovinu prospu na dvorište.

Čitavu zlatnu terapiju sažeto je opisao Samjuel Kolesari u knjizi koju je 1717. objavio pod naslovom "Auroria romano Dacića"

Njegova knjiga je izašla upravo u vreme kad se ovo ludovanje našlo na vrhuncu. Kolesari je napisao:

"Kakva je u medicini veza između vrednosti nekog leka, odnosno njegove cene, i njegova delovanja? Ako želimo odgovoriti na to pitanje, moramo da upotrebimo logiku kojom se poslužio neki mladi seljak kad mu se razboleo otac. Hteo je nahraniti oca nečim zaista skupim i finim, pa je lepo kupio kanarinca, čuvenog po lepom pevanju, ispekao ga i onda dao ocu da ga pojede!"

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:44:51



Najblistavije i najtragičnije oličenje zlata bila je tlapnja o Eldoradu.

Godine 1530. krenula je da ga osvoji prva banda pustolova, a poslednja je ekspedicija pošla na taj put 1618. godine. Smeli učesnici ovih ekspedicija podneli su najstrašnija odricanja i pokazali čvrstoću svoje volje poduhvatima koji su bili fantastični. Izdržali su i najstrašnije patnje što ih stvara glad - upravo zato što ih je terala glad koja sve proždire i koju ništa ne može zaustaviti, ona glad kojoj su ljudi Antike dali naziv auri sacra fames.

Jezik im se lepio za nepce, grlo im je bilo suvo poput pustinjskog peska, ali se oni nisu na to obazirali: žeđ nije bila ništa u poređenju s onom koju bi mogle ugasiti bujice zlata.

Na lutanjima su im pretile bezbrojne pogibelji: otrovna isparavanja močvara, komarci koji prenose malariju, otrov indijanskih strela. Oni se nisu ni na to osvrtali: u žilama tekla je krv otrovana zlatom.

Probijali su se kroz bespuća prašume, gazili preko brzaka reka koje nisu bile ubeležene ni u kakvu kartu, verali su se po snežnim planinama, pešačili na hiljade kilometara. Nikad nisu osetili umor. Znali su da će se, kad došu na cilj, odmarati pod zlatnim svodovima grada Manoe.

Nijedan od ovih junaka, pustolova, koljača i nadljudi nije znao da zapravo lovi dugu, sledi san koji je neostvariv, da juri za nečim čega nema, što je samo legenda. Glupost ovih ljudi bila je u isti mah i herojska i tragična, ali ona je u isto vreme bila i ubitačna - i vrlo, vrlo skupa.

Kad su Španci naposletku prestali da ubijaju Indijance i napokon počeli s njima da razgovaraju, čuli su od njih legendu od koje im je uzavrela krv u žilama, mozak im se omekšao i onda rastopio poput maslaca na suncu: obuzela ih je silna, nezajažljiva pohlepa za zlatom.

Indijanci su im rekli da se negde daleko nalazi zemlja u kojoj se svake godine održi velika verska svečanost u toku koje se njen vladar ili vrhovni sveštenik pokrije zlatnom prašinom od pete do glave. Ta se svečanost održava u legendarnom gradu Manoi ili Omoi, prestonici jedne zemlje u kojoj ima zlata i dragog kamenja u velikim količinama.

Ova je indijanska priča bila sasvim dovoljna da od nje pomahnita mašta Španaca. Oni su legendarnom kralju - svešteniku dali ime "El Dorado" ("Pozlaćeni"), a onda su njime obuhvatili prvo grad Manou, pa onda čitavu tu legendarnu zemlju. Glasine o postojanju Eldorada stizale su Špancima s vremena na vreme, a ne neprestano: pojavile bi se, onda bi zamrle, pa se opet pojavile.

U knjizi "Istorija osvajanja Perua" Preskot opisuje izgred koji se dogodio kad je 1511. Vasko Nunjes de Balboa vagao zlato koje su uroðenici morali da skupe i predaju Špancima. "Neki mladi varvarski poglavica, koji je tome prisustvovao, udario je šakom po vagi tako snažno da se sjajna kovina prosula po sobi, a onda je uskliknuo: ‘Kad vam je tako stalo do ove kovine da ste zbog nje ostavili svoje daleke domove i da ste čak spremni da za nju stavite život na kocku, kazaću vam nešto. Postoji zemlja u kojoj možete jesti i piti iz zlatnog posuša, zemlja u kojoj je zlato jeftino kao kod vas gvožđe’." Eto, tako je zapravo počeo ovaj mit, a tokom vremena poprimio je takve razmere da se u njemu više nije govorilo samo o zlatnom posuđu, nego o pravim brdima zlata, što se dižu put neba i predveče, kad na njih padnu zrake sunca na zalasku, tako blistaju da čoveka od toga oči zabole.

Španci su, doduše, bili našli mnogo zlata u Meksiku i Peruu, ali im to nije bilo dovoljno. Njihova pohlepa za sjajnom kovinom bila je nezajažljiva, ništa je nije moglo ugasiti, a nisu, dakako, samo oni od nje oboleli.

Posle se pojavio na poprištu neki Španac koji je tvrdio da je bio u Manoi i da ga je onde primio sam "El Dorado". Taj se Španac zvao Huan Martines, a bio je pomoćnik Dijega de Ordasa, jednog od onih oficira koji su učestvovali u Kortesovoj ekspediciji i koji je, u vreme dok se ovo događalo, bio zet guvernera Velaskesa, velikog Kortesovog protivnika i dušmanina. Osvajač Meksika nekoliko je puta pokušavao da ga se otarasi, jer je otkrio da ga on uhodi i izdaje Velaskesu sve njegove planove. Ordas se pak posvađao s Marinesom, optužio ga zbog neposlušnosti i postigao da bude osuđen na smrt, ali je ta kazna bila preinačena u drugu, ne baš mnogo manje drastičnu. Naime, Martinesa su stavili u kanu bez vesala i pustili da ga odnese struja reke Orinoko. Martines će posle pričati da su ga spasli neki dobri Indijanci, koji su ga onda odveli u Manou i onde predali cacique-u (indijanskom poglavici) kao kuriozitet: naime, bio je prvi belac koga su ikada videli. U Manoi je proveo sedam krasnih meseci. Prema njegovom pričanju, taj "zlatni grad" izgledao je zapravo onako kao što su ga opisivali pre, s tom razlikom što je bio još lepši, pa je, na primer, samo u jednoj njegovoj ulici radilo danju i noću tri hiljade zlatara. Nakon sedam meseci "El Dorado" je milostivo pustio Martinesa na slobodu i dopustio mu da se vrati u civilizaciju, a pre odlaska dao mu je toliko zlata koliko su mogli da ponesu njegovi indijanski pratioci. Šta se dogodilo s tim zlatom? Na putu kući Martinesa i njegovu pratnju napalo je neko indijansko pleme, pobilo sve njegove pratioce i oduzelo mu zlato.

Martines je svoj iskaz o tome stavio crno na belo. Kad je sir Valter Reli napao otok Trinidad i spalio njegov glavni grad, uplašeni španski namesnik pokušao ga je pridobiti Martinesovim izveštajem. Sigurno se nadao da će Reli i njegovi ljudi otići, tražiti “Eldorado” i tako ostaviti Trinidad na miru. Namesnik se zakleo da su original Martinesovog izveštaja nalazi u arhivu službenih dokumenata u glavnom gradu Portorika.

Nekim čudom Reli je poverovao u tu priču, pa je 1495. godine organizovao ekspediciju koja je otišla sa zadatkom da pronađe Manou - ali se vratila praznih ruku baš kao sve druge pre i posle nje. Reli je tvrdio da je "Eldorado" ili Mano grad na jezeru Parimi u Gvajani. On je o tome poslao izveštaj kraljici Elizabeti, i u tom je izveštaju svemu onom što je čuo od španskog namesnika dodao i razne podatke koje je bio prikupio Francisko Lopes de Gomara i objavio u svojoj knjizi „Historia general de las Indias" (Medina, 1553). Gomara, doduše, nije nikada boravio u Novom svetu, ali se, kako tvrdi Preskot, “nalazio na takvom položaju da su mu bili dostupni najbolji izvori obaveštenja”. Možda se možemo pouzdati u ono što je taj učeni profesor retorike u Alkali bio napisao o osvajanju Meksika i Perua, ali o onom što je napisao o “Eldoradu” možemo zaključiti samo to da je i on lepo naseo na tu bajku baš kao njegove, inače, naivnije kolege.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Pet 22 Okt - 23:47:06



Zlatna palata

Evo kako je Gomara opisao palatu cacique-a Gvajanakape:

"Sve posuđe, pa čak i kuhinjsko, od suvog je zlata. U njegovim odajama ima golemih kipova od čistog zlata, a od zlata su i slike u prirodnoj veličini svih životinja koje žive u njegovoj zemlji: četvoronožaca, ptica i riba. Cacique ima vlastiti vrt u kojem se odmara, a svako stablo, svaki grm, svaka biljka u njemu od suvog su zlata. Ima on i ogromne količine sirovog, neobrađenog zlata. To zlato čuva u obliku klada koje su poslagane jedna na drugu kao da su drvene cepanice."

Posle je učeni Aleksandar fon Hambolt pokušao da sruši legendu o "Eldoradu" i da dokaže da je ono o čemu ona govori puka tlapnja, nešto što ne postoji.

Humbolt je tvrdio da na području između reka Amazona i Orinoka postoje ogromna zemljišta prekrivena potpuno bezvrednom micom, a ta ima žućkastu boju poput zlata. Na mnogim mestima mica prekriva obronke brda, i kada se s nje odražvaju sunčeve zrake, ta mesta sjaju i blistaju baš kao da su prekrivena zlatom. Ratnici nekih indijanskih plemena upotrebljavaju micu koju prvo smrve u prašinu, a onda je utaru u kožu. To rade da ne bi morali da se tetoviraju ili boje.

Indijanci su mrzeli španske osvajače, i ovakvim su se stvarima služili zato da ih bolje varaju i dovode do ludila. Martines je, naravno, dopunio legendu o "Eldoradu", odnosno slagao i izmislio da je posetio "El Dorada", a to je uradio samo zbog koristi koju bi mu donela slava "velikog otkrivača". To mu je ujedno omogućilo da se oslobodi neugodnosti zbog svoje nepriliène prošlosti. Inaće, njegov slavni izveštaj nije nikad pronađen i možda ga čak nije nikad napisao. Ako je to tačno, onaj je zlatni vrt cacique-a Gvajanakape narastao u bujnoj mašti profesora Gomare.

U istoriji čovečanstva ima malo primera da su jednu tako smešnu izmišljotinu prihvatili ne samo lakomi pustolovi, nego čak i trezne vlasti i suvoparni finansijeri.

Pokušajmo da ukratko iznesemo bilans zlatnog sna o "Eldoradu":

Godine 1530. Ambros Dalfinger, čiji poduhvat finansira bankarska kuća Velser iz Augsburga, kreće u potragu za "Eldoradom", i to na čelu ekspedicije od dve stotine vojnika i nekoliko stotina robova, što su vezani jedan za drugog lancima pričvršćenim na široke gvozdene ogrlice. Kad bi se neki od tih indijanskih nosača srušio zbog potpune iscrpljenosti ili bolesti, nije nikom bilo ni na kraj pameti da troši dragoceno vreme da bi mu pomogao ili ga oslobodio od lanaca: jednostavno bi mu odrubili glavu, a ostale bi robove bičevima naterali da nastave put. Ekspedicija nije pronašla "Eldorado", a Dalfinger je poginuo od indijanske strele.

Godine 1536. još jedan Nemac, Georg Hohemut (ako ništa drugo, barem je njegovo ime trebalo da bude dobar predznak jer je značilo velika hrabrost), kreće na put na čelu nekoliko stotina nemačkih i španskih pustolova. Njegova ekspedicija završava potpunim neuspehom. Samog Hohemuta ubija bodežom plaćeni španski ubica dok ovaj leži u krevetu.

Godine 1541. kreće poslednja nemačka ekspedicija, koju vodi Filip fon Huten. Kad se on vraća s potpuno neuspešne ekspedicije, pogubljuje ga španski namesnik Venecuele tako da daje da mu odrube glavu.

Godine 1552. prvi ozbiljni španski pokušaj. Vođa ekspedicije je Don Pedro de Ursua, plemić iz Navare. Da bi dobro zaplašio divlja indijanska plemena, on poziva njihove poglavice na ručak i onda naređuje da sve pobiju. Njegovog pomoćnika Pedra Ramira ubijaju dva oficira u sukobu izazvanom zavišću i ljubomorom. Ursua naređuje da im se odrube glave.

Godine 1560. Ursuova druga ekspedicija. Njegov novi pomoænik Agira organizuje zaveru protiv njega, pa tako Ursuu ubijaju vlastiti vojnici.

Godine 1561. pod zapovedništvom Agire ekspedicija se pretvara u razbojničku družinu, koja ubija i pljačka gde stigne, ali njeni pripadnici, uprkos tome, ponekad tako slabo stoje s hranom da moraju da dele kukuruz, zrno po zrno. Po Agirinoj zapovedi, Martin Peres ubija Sanča Pisara, jer je Agira posumnjao u njegovu vernost. Posle toga dolazi na red Peres, pa i on biva ubijen. Tom prilikom Agirin novi pomoćnik Antonio Ljamosa pije Peresovu krv da bi tako pokazao svoju vernost. Nema sumnje da je Agira bio sadistièki manijak, dao je da se smakne šezdeset njegovih ljudi zbog kojekakvih sitnica. U pet meseci, koliko su trajala njegova lutanja i divljanja, opljačkao je pet gradova i desetkovao svoje ljude - a među ubijenima bila su tri sveštenika i pet žena, sve sami Španci. Vojska koja je pošla da ga uhvati opkolila je njegov logor i tada su svi njegovi ljudi dezertirali ostavivši ga na cedilu. Videvši da mu nema spasa, on ubija bodežom vlastitu kćerku. Vojnici su ga uvhatili živog i streljali, a njegovog vernog pomoćnika, krvopiju Ljamosa i nekoliko drugih njegovih pristalica obesili.

Od 1595. do 1618. godine polazi nekoliko ekspedicija koje je sve organizovao sir Valter Reli. On je vlastitim novcem opremio brodove, pa je tako spiskao više od 40.000 funti sterlinga. Njegovo hapšenje i smrt na stratištu bejahu posredna posledica njegovog neuspešnog traganja za "Eldoradom".

Krv, čitave reke krvi, a sve to za san koji nije bio čak ni to!

Legenda o "Eldoradu" samo je najupadljivija od bezbrojnih legendi o zlatu i ludim potragama za njim. Ljudi su za zlatom tragali svugde: na planinama, u pustinjama, u džunglama - čak i pod morem.

(Pol Tabori)

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:04:32



Legende o skrivenom blagu Treasure-hunting-forum

Sva svjetska blaga
Lani su čileanski lovci na blago ušli u trag jednom od najvećih gusarskih blaga u povijesti, vrijednom gotovo deset milijardi dolara
Osim što je na velika vrata u Hollywood vratio gusarski i pustolovni žanr, veliki uspjeh nastavka »Pirata s Kariba« (770 milijuna dolara zarade do sada u svijetu) obnovio je zanimanje i za brojna blaga navodno zakopana diljem svijeta. Priče o skrivenim bogatstvima oduvijek su privlačile pozornost, bilo da je riječ o blagu kapetana Kidda ili pak plijenu zloglasnog gangstera Dutcha Schultza.
Jedna od najpoznatijih priča svakako je ona o skrivenom zlatnom gradu – El Doradu. Prekrasan drevni grad popločen zlatom i draguljima navodno je negdje u južnoj Americi, točnije na prostorima današnje Kolumbije. Priča o El Doradu počela je 1538. kada su se španjolski osvajači počeli raspitivati o mjestima gdje bi mogli pronaći zlato. Od jednog su domoroca čuli za pleme Muisca, koje je imalo običaj svog vrhovnog svećenika prekriti zlatnom prašinom. Svećenika bi tada uronili u sveto jezero kako bi ga okupali, a za njim bi u jezero bacili i zlatne ornamente. Jedan od osvajača, kapetan Sebastian de Benalcazar, prozvao je svećenika El Dorado, što bi u prijevodu značilo pozlaćeni. Prije se naziv El Dorado odnosio i na jezero u koje su ga uranjali, ali poslije se naziv prije svega odnosio na mitski grad u kojem je pleme živjelo, a za koji se vjerovalo da je također bio obložen zlatom.
Legenda o El Doradu privukla je u Južnu Ameriku brojne ekspedicije u potrazi za zlatom. Jedan od osvajača, Gonzales Jiminez de Quesada, otkrio je ostatke plemena Muisca u današnjoj Kolumbiji, a također je naišao i na sveto jezero Guatavita.
Isušio je jezero, ali pronašao je samo malo zlata. Od tada su mnogi poginuli pokušavajući isušiti jezero do kraja, ali pronađeno je još samo malo vrijednih predmeta. Ostali istraživači, uključujući i Sir Waltera Raleigha, pretpostavljali su kako je Jiminez de Quesada pronašao pogrešno mjesto i svoje živote posvetili potrazi za navodnim »pravim« El Doradom.
Godine 1969. pronađen je zlatni kip u špilji blizu Bogote. Statua se sastojala od splavi na kojoj su bile figure plemenitaša i svećenika, te ukrašenog kralja. Joel Levy, autor knjige »Lost Histories« koja istražuje slučajeve izgubljenih blaga, kaže sljedeće: »To je bio pravi dokaz da je El Dorado stvarno postojao, iako možda ne u onoj formi kako su to mislili konkvistadori«.
Još jedna glasovita legenda o skrivenu blagu je i ona o Montezuminoj riznici.
Asteški vladar Montezuma II. skrio je većinu svog zlata kako bi ga sačuvao od španjolskih osvajača. Kada se Hernan Cortes, vođa španjolskih trupa, iskrcao na obalu Meksika 1519. Montezuma ga je navodno zamijenio za asteškog boga Quetzlcoatla i obasipao zlatom i darovima. Cortes, sumnjičav zbog takve velikodušnosti, shvatio je da mora postojati još veće bogatstvo koje je Montezuma skrio od njega. Cara je zatvorio i tako izazvao pobunu. U kaosu koji je nastao Montezuma je ubijen, a Španjolci su bili opkoljeni u asteškoj prijestolnici Tenochtitlanu, koja je u to vrijeme bila okružena močvarom. Španjolci su pokušali pobjeći s ukradenim zlatom, ali Asteci su ih uhvatili i većinu pobili, bacivši njihova tijela zajedno sa zlatom u jezero.
Nakon Montezumine smrti mnogi su se uputili u potragu za njegovim blagom, međutim bez uspjeha. Za vrijeme zlatne groznice u Meksiku i Kaliforniji pojavile su se glasine kako je netko pronašao pećinu punu zlata, ali nijedna od tih glasina nije nikada potvrđena. Mnogi pretpostavljaju da kada bi njegova riznica bila pronađena, to bi bilo jedno od najvećih pronađenih blaga ikad.
Levy smatra kako nema previše dokaza o tome da su Asteci imali tajnu riznicu. Montezumino blago najvjerojatnije je završilo na dnu oceana u potopljenim španjolskim galijama, a veliki dio je i u močvari oko Tenochtitlana, kada su Cortesovi ljudi upali u zasjedu. Bilo kako bilo, gotovo ga je nemoguće pronaći. Močvara je isušena, a Meksiko City, jedan od najvećih gradova svijeta, sada stoji na njenu mjestu. Lani su čileanski lovci na blago otkrili da su ušli u trag jednom od najvećih gusarskih blaga u povijesti. Oko osam stotina tona zlata, srebra i dragulja u vrijednosti od gotovo deset milijardi dolara navodno je na otoku što pripada otočju Juan Fernandez i koje su u 18. stoljeću zakopali gusari. Na tom je otoku, nakon što je preživio brodolom, od 1704. do 1709. godine boravio i mornar Alexander Selkirk, čija je priča inspirirala engleskog pisca Daniela Defoea za pisanje svjetski poznatog avanturističkog romana Robinson Crusoe. Legendarno blago o kojem je riječ navodno je ukradeno Španjolcima koji su ga prikupili u bivšem carstvu Inka, u današnjem Peruu. Blago je 1715. zakopao španjolski moreplovac Juan Esteban Ubilla y Echeverria. Poslije ga je navodno pronašao engleski pirat Cornelius Webb i ponovno skrio.
Među skrivenim dragocjenostima, prema legendi, je i ogrlica žene zadnjeg cara Inka, Atahualpe, dva papinska prstena, te stoljećima zagubljeni nakit Ruža vjetrova. Lovci na blago u međuvremenu su se s otoka vratili u glavni grad Santiago kako bi dobili pravo na iskapanje blaga. Prema čileanskim zakonima, vlasnik zemlje na kojoj je blago nađeno, a to je u ovom slučaju država, ima pravo na pola svega iskopanog. Gradonačelnik otoka Leopoldo Gonzales ipak je smirio duhove i uzbuđenje zbog novonastale situacije. »Od 1951. godine ovo je već treća ekspedicija u lovu na blago i mi se ne nadamo senzacionalnom uspjehu«.
Već se godinama uporno traga za još jednim gusarskim blagom. Riječ je o onom kapetana Kidda, opakog gusara iz sedamnaestog stoljeća koji je bogatstvo vrijedno nekoliko milijuna zakopao na različite lokacije. Njega su optuživali da je krao terete engleskih neprijatelja, ali Kidd je krao od svih, i od prijatelja i od neprijatelja. Godine 1698. presreo je brod »Quedagh Merchant« krcat srebrom i zlatom. Iako je bila riječ o francuskom brodu, kapetan je bio Englez. Kidd je i službeno proglašen gusarom ,te je izdan nalog za njegovo uhićenje.
Gusar se odlučio predati vlastima u Novoj Engleskoj i iskoristiti svoje bogatstvo kako bi došao do slobode. Prije nego što je to napravio, stao je s brodom na nekoliko mjesta duž obale Nove Engleske. Prema legendi, barem na jednom – otoku Gardiner pokraj Long Islanda – zakopao je velik dio svog blaga. Kidd se ipak nije uspio osloboditi pa su ga 23. svibnja 1701. objesili.
Blago otoka Gardiner otkriveno je ubrzo nakon njegove smrti. Procjenjuje se da bi danas vrijedilo više od dva milijuna funti, ali mnogi vjeruju kako je još velik dio skriven negdje drugdje. Pokušavajući spasiti svoj život Kidd je rekao da je još deset milijuna funti skriveno duž obale Nove Engleske. Dvadesetih godina prošloga stoljeća otkrivene su četiri karte u namještaju koji mu je navodno pripadao. Međutim, te karte nisu dovele do nikakva otkrića. Stručnjaci se još spore je li riječ o krivotvorinama.
Jedna od suvremenih legendi je ona o skrivenu blagu zloglasnog gangstera Dutcha Schultza. Pravog imena Arthur Flegenheimer, Schultz je bio poznat po izrazitoj okrutnosti, neurotičnosti i škrtosti. U strahu od zatvorske kazne skrio se u Phoeniciju, malom gradiću u gorju Catskills, u saveznoj državi New York. Sa sobom je ponio i svoje kriminalom zarađene milijune, te ih stavio u čelični sanduk koji je zakopao negdje uz obalu potoka Esopus, u Phoeniciji. Navodni čelični sanduk sadrži vladine obveznice, gotovinu, zlato i dijamante, a sve u vrijednosti od oko današnjih pedeset milijuna dolara. Od njegova ubojstva 1935. godine, lovci na blago ne ostavljaju Phoeniciju na miru. Priča o Schultzovu blagu zaintrigirala je i Lauru Levine, koja je o potrazi za njegovim milijunima snimila i dokumentarni film. Prema legendi, Schultz je u deblo pokraj kojeg je sanduk urezao »X«, što je jednog od lovaca na blago natjeralo da na sve drveće u gradu ureže X, u nadi da će zavarati ostale konkurente. Sanduk još nije pronađen, iako jedna mještanka tvrdi da je ona otkrila gdje su zakopani gangsterovi milijuni. Međutim, ona nije zainteresirana da blago bude iskopano jer, kako kaže, gangsterski novac zrači negativnom energijom. Upravo je zbog te negativne energije i njegove okrutnosti mnogo tragača izjavilo da će njegovo blago, ako ga uopće i nađu, vratiti građanima Harlema koji su najviše nastradali u Schultzovim kriminalnim pohodima.
Potrage za blagom i dalje će buditi maštu mnogih. No ako i ne naiđete na jedno od brojnih skrivenih bogatstava, nema veze. Krenite u filmsku industriju, jer kada se uzme u obzir novac zarađen od »Pirata s Kariba« vidi se da su današnji čuvari blaga hollywoodski filmski producenti.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:09:05




Potraga za zlatom Ilira i Nemanjića

Legende o blagu drevnih Dardanaca i Ilira, ali i vladara iz dinastije Nemanjića, inspirišu avanturiste da s detektorom metala u rukama lutaju oko brojnih trvđava novopazarskog kraja. Iako nema potvrde da se neko obogatio pronalaskom ćupa punog zlata, avanturisti ne odustaju jer veruju da su groblja i planine ovog kraja krcate dragocenostima.

Postoji mnogo legenda o zlatu zakopanom u ovim krajevima, a čim ima priča, verovatno ima i zlata. Gde ima dima, ima i vatre. Mnogi su zakopano zlato starih naroda tražili u selima Kruševo i Kneževiće, naročito na brdima gde su stara grčka groblja - kaže Redžep Nurović, učitelj iz Lukara.
I meštani sela Piskopovce ističu da su zlato u tom selu tražili mnogi, ali tvrde da, ako je neko pronašao više od nekoliko novčića, nije se time hvalio komšijama.
Dionisije Jakonić, starina sa Pešterske visoravni, kaže da je čuo za jednu legendu o blagu zakopanom na brdu iza sela Ugla.
- Prema legendi, na tom mestu je zakopano blago nekog drevnog naroda. Poznajem čoveka koji je odlazio da ga traži. On mi je pričao da je udario krampom u zemlju nekoliko puta, a onda je počelo strašno nevreme. Oluju i gmljavinu je shvatio kao upozorenje da to blago nije njemu namenjeno, uplašio se i više nikada nije smeo da se vrati - priča Dionisije Jakonić.
Mnogi smatraju da su priče o blagu bajkovite, ali istorija govori da nije nemoguće pronaći ostatke naroda koji su ovde nekad živeli. Tako je 1978. godine otkriven stakleni nakit Dardanaca, naroda koji je ovaj prostor naseljavao pre tri i po milenijuma, a posle njih, u novopazarskom kraju živeli su i Iliri, ali i Vlastimirovići i Nemanjići, vladari iz prvih srpskih dinastija. Lovcima na blago posebno je zanimljivo utvrđenje Jeleč na Rogozni, jedan od dvoraca kralja Milutina. Tragačima na postojanje zlata na Rogozni ukazuju i nazivi četiri sela - Zlatarevina, Zlatni laz, Zlatare, Zlatni kamen i Zlatište.
- Mnogo zlata ostalo je od starih naroda i može se to zlato naći na grčkim i rimskim grobljima. Uvek se govorilo o tome. Ovde su živeli i Nemanjići, a kasnije je Novi Pazar bio veoma bogat u periodu turske vlasti. Mi, koji tražimo zlato, možemo naići na ostavu koju je neko pripremio za bolja vremena, a nije stigao da je otkopa. Kada su Novi Pazar krajem 17. veka spalili Austrijanci, mnogi ugledni ljudi su izginuli, a njihovo zlato je ostalo zakopano - kaže naš anonimni sagovornik koji poslednjih godina intenzivno traži zlato, ali ne koristi detektore metala.
On kaže da u kamenju traži oznake jer očekuje da je onaj ko je zakopao zlato ostavio i šifru da do njega dođe.
- U blizini Novog Pazara, na Borićima, nedavno se pojavila rupa. Siguran sam da je iz nje izvađeno neko zlato bogatih novopazarskih Jevreja zakopano 1941. godine. Ili je neki njegov potomak došao u Novi Pazar i pronašao ostavu ili je neko sa detektorom pronašao zlato i otkopao ga - priča naš sagovornik i ističe da sve više tragača uzima detektore metala u ruke i luta oko brojnih tvrđava.
Ono što nikada ne može biti utvrđeno jeste koliko je ljudi našlo zlato i nije ga prijavilo iako ima zakonsku obavezu da to uradi.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:11:58



Legende o skrivenom blagu Scrooge-mcduck

.Skinuto sa Jajce portala.

Sigurno su za mjesto znali neki sasvim neobični ljudi i njime se interesirali,pa dolazili i istraživali.

O zakopanom zlatu slušao sam prvi puta kao petogodišnjih dječak kada je pokojni Pile Matić,stari seoski majstor,pričao sa mojim ocem i još nekim ljudima.To je više nego sigurno ,kako se zakopano zlato nalazi u blizini izvora Lokvanja ,ali samo se nezna kome je suđeno da ga nađe.Priču sam slušao kasnije u raznim varijantama,a sigurno je da se i danas može ponešto saznati o tome od stanovnika toga sela,a pogotovo onih straiji.U nekoj knjizi koju je davno donio nepoznati čovjek,po govoru je mogao biti Ugr tj Mađar ili tako nešto pisalo je sve o zakopanom zlatu pa čak i neke skice su tamo bile.On dakako o tome nije svima govorio,ali da se je onako potajno raspitivao kod fratara iz Jajca i Banja Luke gdje ima izvor da se zove Lokvanj.
Na koncu su preko nekih župljana saznali u kom to selu ima izvor što se tako naziva te da je u selu boravio ,taj čovjek, ali da zlato nije našao i da mu nije bilo suđeno da ga nađe.U knjizi je navodno bilo zapisano slijedeće
"Kod Lokvanja kod trišnjova panja,od Lokvanja devet lakata zakopano je sedam ćupova zlata" Tko je to pisao ,kada je to pisano nezna se,ali se nagađa koko je to moglo biti u vrijeme, pada kraljevskog grada Jajca kada je poslednji Bosanski kralj bježao da se skloni od Turaka u Ključ. Vjerovatno je njegova pratnja,ili barem jedan dio pratnje sa kraljevskom imovinom krenula najprije dolinom Vrbasa kao da će se sklonuti u gradu Komotinu,ali je isti vec bio zauzetpa su ga zaobisli i produžili dalje te su najprije došli u selo Zdaljevac.Tu gdje je Vrbas bio uvijek najmirniji na cijelom svom toku na mjestu Luka prešli su na drugu stranu uz pomoc splava nekog Tomine iz Zdaljevca . Prešavši rijeku uputili su se uskim prolazom između stijena koje narod naziva Vrata stigli na mjesto što se naziva Bogiċa Brdo u Barevu.Na tom mjestu nalazi se nekoliko velikih kamenih blokova za koje se priča da su ispod njih masovni grobovi pomrlih od kuge, aneki opet kazuju da su to stećci.Turska potjera bila je blizu pa su oni koji su nosili zlato, htjeli upravo na tom kužnom groblju zakopati ga,ali kako se medu njima pronijela panika kako bi se i sami mogli zaraziti kugom,ako dirnu u groblje,odlučili su zlato zakopati malo dalje od toga,ali samo malo dalje,kod izvora koji se zove Lokvanj.Pretposavlja se da je sam kralj sa najužom pratnjom bježao preko Gole Planine i Mačkovice prema utvrdi Ključ gdje je kako se zna i bio uhvaćen ,pa zatim vraćen u Jajce i ubijen.Vjeruje se da je jedan dio od grupe kraljevih povjerenika koji su zakopali zlato pridružio se kasnije kralju ,pa sa njim kasnije i izginuli. Drugi dio pratnje je nastavio dolinom Vrbasa put prema Slavoniji i dalje prema Mađarskoj. Jedan od njih koji je preživio tursku potjeru ,ali teško ranjen napisao je poruku na koju se legenda o zakopanome zlatu oslanja.Kasnije kada je taj ratnik izdahnuo negdje u Slavoniji i kada su pravili popis svega što je pri njemu bilo uočen je i taj zapis na pa je unesen u posebni protokol koji se čuva u u nekom muzeju u Budimu.U svim varijantam legendi koje narod priča o pogibiji kralja nigdje se ništa ne govori o kraljevom blagu. Pa ipak ,ma kakav kralj bio,nije mogą biti toliko siromašan da ništa nije imao. Kako je kralj smaknut zajedno sa njegovom najbližom rodbinom,a ni turski izvori ne govore o nekom dobivenom plijenu osim roblja ,legenda o sakrivenom zlatu "Kod lokvanja kod trišnjova panja "čini manje legendom,a više nekim stvarnim događajem,koga su stari ljudi zapamptili i usmeno prenosili.Stanovnici i danas vjeruju kako zlato tamo negdje leži. Vjeruje se, kako svake godine zlato obgara, i da su neki to viđali uoči Ivanjdana kako se naglo pojavi , bljesak visok i po nekoliko metara i naglo se ugasi,upravo u blizini izvora Lokvanja,ali sutradan kada bi tamo otišli vidjeti,ničega nije bilo što bi ukazivalo da je tu bila neka vatra,a niti je bilo zlata ,niti ma kakvog traga.Kako je nastala i koliko je to legenda ili istina,teško je utvrditi,ali je lako utvrditi da je je istina to kako su mnogi koji su odrasli u ovome selu slušali o tome zakopanome zlatu.Treba im samo vjerovati i ništa više.Govorilo se kako će zlato naći čoban kojemu će ovca zapeti nogom za poklopac od ćupa u kome je zlato,a on će je oslobađajući vidjeti ispunjeni ćup sa zlatnim dukatima.Drugi su govorili da je zlato pronađeno i odnešeno daleko,a neki opet da će zlato pronaći netko iz tog sela,ali da će to biti čovjek koji ima najviše prijatelja Kada nađe zakopano zlato onda će izgubiti sve prijatelje koje je do tada imao.Stoga se vjeruje i to kako je malo ljudi u tom selu koji bi htjeli naći zlato,jer ako imaju izgubiti sve svoje prijatelje,onada im je zlato nepotrebno.Iako sam često slušao o zakopanome zlatu .Stoga nikada nisam poželio pronaći ga uparvo iz toga razloga koji je govorio o izgubljenim prijateljima.Čuo sam i takvu verziju po kojoj je ovo o gubitku prijateljima izmislio onaj koji je zlato tražio i nije pronašao,a da bi odvratio one koji tamo žive da traže zakopano blago,računajući da će se nekada ponovo vratiti istraživati.Do dana današnjega nije se vratio ,a legenda ostaje živjeti u svijesti nekih stanovnika sela,te kako je sve manje stanovnika koji ostaju u njemu živjeti valja zapisati priču o zakopanom blagu,jer kako reče stari turski putopisac:"Što nije zapisano nije ni postojalo
"Zaklinjem se u pero i papier, kako je ovo istina da sam ovu priču slušao i ostavljam je svim onim koji su na bilo koji način vezani za za neobično selo u kanjonu Vrbasa ,nedaleko kraljevskog grada Jajca,da je dalje prenose.I neka se zna da ono postoji i da selo ima svoju povijest samo je nitko još nije napisao.Povijest naših sela i njihovie ustrajne egzistencije mogla je biti napisana barem u jednoj maloj knjižici od učeniji ljudi iz Kraljevskog grada Jajca koji su na stotine načina pisali i prepisivali,o svim moguċim jajackim mahalama,tornjevima ,katakombama,natpisima i potpisima iskopinama i kostima.Zna se mnogo o smjenama i gospodara i ratnika i misionara koji su uvijek i od naših seljaka i uglavnom od njih,ubirali i porez i lemozinu,Nisu ih zaboravili ni kad je trebalo braniti ni hraniti.A i na svim frontovima koje su u ime vječnoga mira vodili razni banovi,sultani,kraljevi carevi,maršali i generali nije se moglo zaboraviti na naše seljake i njihove sinove.Kosti su im razasute od Sibira i Galicije do Pijave i Kajmakčalana,Prošli su oni i ofanzive i križne
puteve samo se o tome nije pisalo.I u poslednjem ratu nije nas zaobišla ni jedna nesreċa.Ginuli su i na svoim ognjištima i u dvorištima i na boištima,ali pravde kao ni ranije nisu dočekali,Čak ni toliko da se o tome napiše istinito. Spaljeni su im domovi ,izginuli sinovi ,majke i očevi,,rastjerani i poniženi i osiromašeni.Ostali su u selu samo starci i čuvaju nam i dan danas mjesto i legende Bilo je uvijek zuluma pa i biti ċe ga ,ali selo ċe opstati i legende ċe se pričati . Povijest o njima biti ċe prenošena sa koljena na koljeno a jednoga dana biti ċe napisana za sve knjižnice i arhive ovoga svijeta,pa neka se zna i to da “Kod lokvanja kod trišnjeva panja od lokvanja devet lakata zkopano je sedam ċupova zlata”,a naċi ċe ga onaj tko prvi napiše povijest koja ċe biti istinita.
Hoće duše mi! Kako se to każe u našem selu.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:15:10




Legenda o blagu popa Martina

Pop Martin ziveo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su isli iz Carigrada ili se vracali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su isli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od haraca. Zbog toga je pop Martin odlucio da osnuje hajducku druzinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajuci sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pecinama iznad sela. Govori se da to zlato cuva mehanizam u u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepozeljnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Medjutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju posliljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog cupavog psa. Mozda nisu obratili paznju na njega, a mozda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo zivotinja. Medjutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativsi se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Bas u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je islo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i trazili su od seljaka da odaju skloniste hajducke druzine, medjutim niko nije o tome ni rec rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su se malo zadrzali u sumi (sta su tamo radili ne znam! he he:-}), kada su dosli videli su stravican prizor:muskarci, zene, deca.......sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajuci se pred Tucima.

Sto se tice sudbine popa Martina, on je ostao ziv i nastavio da presrece karavane, sve do smrti. Na samrti je kazu rekao da njegovo zlato moze naci samo covek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrzi za sebe.

Danas mnogi traze to zlato verujuci da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska cinjenica da je na ovom prostori bilo hajduckih drizina.

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:18:38



ZLATNA GROZNICA U NOVOM PAZARU

Vekovima su u ovom kraju postojali ljudi koji su tražili zakopana blaga. Na ovom tlu, svedoči arheologija, hiljadama godina unazad, čak do neolita, živele su ljudske zajednice i nije neobično kad neko danas, kopajući temelje za kuću, pronađe neku dragocenost. Mnošto tvrđava i grobalja, bogata istorija i narodna predanja, mame avanturiste da tragaju za zakopanim dragocenostima.
Mnogi misle da su priče o zakopanom blagu domen bajki. Ipak, na ovom prostoru pre 3.500 godina živeli su Dardanci čiji se stakleni nakit, otkriven 1978, danas čuva u Narodnom muzeju. Pre skoro 2.000 godina na ovom prostoru živeo je jedan ilirski kralj, od desetog veka ovde su prisutni vladari iz loze Nemanjića – od Časlava preko Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog do Dragutina i Milutina čiju prestonicu Jeleč na Rogozni ponekad pohode istraživači sa detektorima.


“Kruže mnoge legende o zlatu, verovatno kruže zato što ga ima. Mnogi su zakopano zlato starih naroda tražili u selima Kruševo i Kneževiće, naročito na brdima gde su stara grčka groblja”, kaže učitelj iz Lukara Redžep Nurović. I meštani sela Piskopovce ističu da su zlato u tom selu tražili mnogi, ali i ako ga je neko pronašao nije se hvalio komšijama.
Starina sa Pešterske visoravni Dionisije Jakonić (75) kaže da je čuo za jednu legendu o zakopanom blagu, te da je pažnju izazivalo jedno brdo iza sela Ugla.


“Po nekakvoj legendi tu je zakopano blago nekog drevnog naroda. Ja lično znam čoveka koji je odlazio da tu kopa. On mi je pričao da je nakon što je udario krampom nekoliko puta, nastupilo strašno nevreme, oluja i gmljavina, a on je video da zlato nije njemu namenjeno, uplašio se i više nikad nije smeo da ponovo traži zlato na tom mestu”, ispričao je Jakonić.


Tragači polaze od zdravorazumske činjenice da je nekada zlato bila jedina sigurnost i za žitelje i za vladare, a na blizinu zlata navodi ih i činjenica da je planina Rogozna puna zlata, te da ima pet sela koja u sebi sadrže tu reč (Zlatarevina, Zlatni laz, Zlatare, Zlatni kamen i Zlatište). Danas je bogatstvo Rogozne privuklo jednu mešovitu stranu firmu koja već nekoliko godina vrši iskopavanja na Rogozni, a uzorke šalje na analizu u Švedsku i u Nemačku.


“Mnogo zlata ostalo je od starih naroda i može se to zlato naći u grobljima. To su ta grčka i rimska groblja. Uvek se govorilo o tome. Ovde su živeli i Nemanjići, a kasnije je Pazar bio veoma bogat u periodu turske vlasti. Mi koji tražimo zlato možemo naići na ostavu koju je neko pripremio

za bolja vremena ili na ostavu koju je neko trenutno zakopao. Kada je Pazar krajem 17. veka spaljen od Austrijanaca, mnogi ugledni ljudi su izginuli, a njihovo zlato je ostalo zakopano”, kaže anonimni sagovornik koji poslednjih godina intenzivno traži zlato, ali ne uz pomoć detektora. “Ja u kamenju tražim oznake, jer očekujem da je onaj što je zakopao zlato ostavio i šifru da se do njega

dođe", kaže ovaj sagovornik.


On kaže da se u blizini Novog Pazara, na Borićima, pojavila rupa i veruje da je iz nje izvađeno davno zakopano zlato.


“Pretpostavljam da je u njoj bilo zlato koje je neki od bogatih novopazarskih Jevreja zakopao 1941. Ili je neki njegov potomak došao u Novi Pazar i pronašao ostavu, ili je neko sa detektorom pronašao zlato i otkopao ga”, izjavio je naš anonimni sagovornik koji ističe da mu je poznato kako

sve više ljudi detektorima traži zakopano zlato oko tvrđava kojih ima mnogo u novopazarskom kraju.


Ono što nikada ne može biti utvrđeno, jeste koliko je ljudi našlo zlato i nije to prijavilo.


Ramo Elezović koji je 2002. godine otkrio bistu kralja Aleskandra, prijavio je muzeju Ras.


“Ramo Elezović je bio savestan i prijavio je bistu. Dobio je deset odsto vrednosti u novcu, jer to mu po zakonu pripada”, kaže Svetlana Čeković iz ovog muzeja.


Selo Paljevo kod Tutina je po mnogo čemu mitsko mesto, jer je poznato u mnogim predanjima i narodnim pričama, a nekada su na sred sela bili vidljivi bogumilski stećci. U tom selu je pre nekoliko decenija jedan meštanin pronašao ćup zlata na osnovu sna koji mu je kazao da je zlato zakopano na mestu gde prvi zrak sunca udari na određeni dan u godini.


U selu Kruševu kruže legende o zakopanom blagu, ali stariji meštani pamte i jednu ženu iz Grčke, koja je uoči Drugog svetskog rata došla u selo, uzela konak, ali i nestala u toku noći. Meštani Kruševa tvrde da je ona tokom noći izvadila zlato iz skrovišta koja je vekovima čekalo na nju.

Izvor: Fonet

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:21:22



Lov na zakopano blago u Austriji


Hiljade lovaca na blago iz čitavog sveta ovih dana tragaju za zakopanih pet miliona evra u šumi u blizini grada Ebs u Austriji. Nakon što je tiražni nemački dnevnik „Bild" prošle nedelje objavio da je bivši finansijski savetnik austrijske DBA banke Avgustin G. 2002. godine ukrao, a potom zakopao novac u šumi na granici Austrije i Nemačke nastala je prava pomama za skrivenim blagom.

Nemački državljanin Avgustin G. uhapšen je 2002. u Minhenu zbog pronevere više od pet miliona evra u vreme dok je radio kao finansijski savetnik u austrijskoj DBA banci. Prilikom ispitivanja u policiji inspektorima je ispričao da pet miliona evra nije zakopao u šumi, već da je novac završio u rukama italijanske mafije koja ga je ucenjivala. On je osuđen na šest godina zatvora, a na slobodu je izašao 2008. Avgustin se i nakon puštanja na slobodu držao priče da novac nije u šumi, već u posedu italijanske mafije.

Gradić Ebs na dobitku
U čitavoj priči oko lovaca na zakopano blago glavni dobitnik je austrijski gradić Ebs. Naime, u Ebsu, koji ima 5.100 stanovnika, nakon objavljene priče u „Bildu" turizam je bukvalno procvetao preko noći. Prema rečima gradonačelnika Jozefa Ricera grad je preplavljen turistima tragačima, u hotelima odavno nema slobodnih soba, a restorani su doživeli pravu renesansu. Internet portal Austrija independent navodi da su pojedini, domišljati meštani, zaradili pravo malo bogatstvo prodajući ašove, lopate i drugu potrebnu opremu nepripremljenim tragačima za zakopanim blagom.

Pronađeno 120.000 evra
Međutim, protekle nedelje „Bild" je napisao da je 2002. godine u šumi na oko 80 kilometara od Ebsa pronađeno 120.000 evra, a to je potvrdila i austrijska policija. Prema navodima „Bilda", novac su pronašli privatni detektivi koje je angažovala banka, a koji su pratili Agustina G. pre nego što je uhapšen. Ti detektivi su i nakon hapšenja finansijskog savetnika nastavili da pretražuju šumsko područje, ali bez uspeha.
Informacija da je 2002. iskopano 120.000 evra potkrepila je nade tragačima iz Austrije, Nemačke, ali i iz čitavog sveta da je i ostatak od pet miliona zakopan negde u šumi.

Nepristupačan teren
Ipak, kako navodi „Bild", potraga za blagom nije nimalo jednostavna. Naime, šumska oblast u austrijskoj saveznoj državi Tirol na samoj je granici sa Nemačkom, a prostire se na površini od 15 hektara.

Neki delovi šumskog područja su gotovo nepristupačni, što dodatno otežava posao lovcima na blago. Takođe, pretpostavlja se da Avgustin nije zakopao sav novac na jednom mestu, već ga je rasporedio na nekoliko lokacija. Ljudi koji su se dali u potragu, pored krampova, ašova i lopata, opremljeni su i metal-detektorima, jer se novac, koji je iskopan 2002, navodno nalazio u crnoj metalnoj kutiji i baš je takvim uređajem pronađen.

Većina tragača nada se da će upravo oni pronaći blago, a posebno ih raduje to što austrijski zakon garantuje nalazaču da može da zadrži 10 odsto od pronađenog iznosa. Takođe, zvaničnici DBA banke objavili su da nalazaču sledi novčana nagrada. Austrijski mediji izračunali su da će pošteni nalazač biti bogatiji za 660.000 evra, u koje su uračunali 10 procenata iznosa Dodaj komentar (0) | Arhiva vesti |
koji garantuje austrijski zakon i novčanu nagradu banke.

: [You must be registered and logged in to see this link.] archive.php?page=1&secti..

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:26:36



Ovčar Banja krije četničko blago

Čačak - Izletnici koji u toku prvomajskih praznika budu odseli u Ovčar Banji nadomak Čačka, mogli bi sebi, kao dodatnu aktivnost tokom odmora, da organizuju i potragu za zakopanim blagom. Na području tog mesta je, prema podacima iz arhivske građe, pisanju britanske štampe, ali i saznanjima nekih ljudi i meštana, zakopano blago koje je britanska vlada za vreme Drugog svetskog rata poslala četničkom pokretu u Srbiji.

Legende o skrivenom blagu >ver=1272653310

Kovčeg prepun zlatnika i ponekim dijamantom, vrednih oko tri miliona dolara, u Srbiju je, prema pisanju „Sandej tajmsa“, doneo britanski obaveštajac Djuen Bil Hadson na samom početku ratnih zbivanja u Srbiji. Iako je dragoceni teret trebalo da bude predat vojsci pod komandom Draže Mihailovića, engleski oficir je imao drugačije planove. Želeo je da blago zadrži za sebe, pa je kovčeg zakopao u Ovčar Banji, u blizini pećine Kađenice, kako bi po okončanju rata došao po njega.


Engleski obaveštajac tragao za zlatom
Više od 20 godina nakon ovog događaja, saznavši da zlatnici nisu završili tamo gde je trebalo, britanska vlada, prema navodima „Sandej tajmsa“, u proleće 1965. godine šalje svog proverenog obaveštajca srpskog porekla Dušana Popova, čije su dogodovštine navodno inspirisale Ijana Fleminga da stvori lik tajnog agenta Džejmsa Bonda, da pronađe blago. Popov odseda u hotelu „Kablar“ u Ovčar Banji. Preko dana je, kaže nam tadašnji pripadnik Udbe, Čačanin Pantelija Vasović, boravio u hotelskoj sobi, a uveče je uz pomoć lampi kopao po okolini. Tako je i otkriven.

- Lokalna policija je primetila čudno ponašanje jednog stranog turiste koga su sa lampama viđali noću i to prijavila pretpostavljenima. Zbog neobičnosti te okolnosti, u slučaj se uključuje se i republička Udba i tako je započela tajna akcija „Morava“, potraga za zakopanim četničkim blagom - priseća se 83-godišnji Vasović.


O tome na koji je nivo prioriteta stavljena ova akcija, govori i podatak da se ona odvijala pod ličnim nadzorom Aleksandra Rankovića, dok je glavni operativac na terenu bio Radenko Mandić, iskusni obaveštajac i jedan od ključnih ljudi u hapšenju Draže Mihailovića.

- Uhapšeni Englez našeg porekla, kojem ne mogu da se setim imena, imao je mape zakopanog blaga, ali očito nije mogao da se snađe na terenu. I naši su bez uspeha pokušavali da pronađu kovčeg - navodi Vasović.


Obaveštajci Udbe došli su do informacije da su Bilu Hadsonu u zakopavanju blaga pomogli pripadnici četničkog odreda iz Blaca, koje je on, kako se tada sumnjalo, likvidirao nakon obavljenog posla. Ekipa bezbednjaka uputila se u ovo malo mesto i saznala da je jedan bivši četnik iz te jedinice ipak živ, a činjenica da se nakon rata naglo obogatio i sagradio nekoliko kuća, za njih je bio operativni podatak od prvorazrednog značaja.


Četnik iz blaca obesio se u zatvoru
- Zbog sumnje da taj ravnogorac možda zna gde je zakopano blago ili ga je čak i pronašao, on je doveden u Ovčar Banju da bi se proverilo ima li on neka saznanja o velikom bogatstvu koje se krije u tom mestu. Iznajmljena mu je soba u hotelu „Kablar“, ali je sutradan pronađen obešen u kupatilu. Pretpostavljam da nije želeo da mu se proverava poreklo imovine, pa je rešio da sam sebi oduzme život kako bi je sačuvao za potomke - ističe Pantelija Vasović, negirajući tvrdnje da je bivši četnik samoubistvo izvršio u zatvoru.


Međutim, pojedini istoričari tvrde da je četnik iz Blaca ubijen jer nije hteo da sarađuje sa službenicima državne bezbednosti, a da je samoubistvo inscenirano. Ima i onih koji navode da je nesrećni čovek likvidiran baš zbog toga što je pripadnicima Udbe rekao gde se nalazi blago i da su ga oni kasnije iskopali.
Da ova priča, ravna scenariju za kvalitetan špijunski triler, i dalje zaokuplja pažnju usamljenih avanturista, govore i izjave nekih od meštana Ovčar Banje, koji kažu da po Kablaru povremeno viđaju ljude koje nimalo ne liče na rekreativce i ljubitelje prirode sa kojima se svakodnevno susreću.


Da li se blago koje je pre 70 godina vredelo tri miliona dolara i dalje nalazi u utrobi zemlje ovčarsko-kablarskog kraja, niko sa sigurnošću ne može da kaže. Pored lekovite vode i predivne prirode, možda bi ova tajna mogla da bude jedan od turističkih aduta Ovčar Banje, koja je nakon što kroz nju više ne prolazi glavni magistralni put, potpuno opustela.


[You must be registered and logged in to see this link.] Ovcar-Banja-krije-cetnicko-blago

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:30:03



Tajna ukletog turskog blaga

U tursko vreme, kroz crnotravska sela, prolazili su karavani sa tovarima dragocenosti, što je potonjim generacijama raspirivalo maštu i bio povod da tragaju za zakopanim ćupovima zlata

Crna Trava – Priče o zakopanom blagu, gotovo redovno prate i legende o prokletstvu koje je stiglo one koji su ga se dokopali. Publicista Slavoljub Rakić iz Niša upravo priprema monografiju o svom rodnom selu Veljkovci, a traganje za blagom jedna je od okosnica ovog zanimljivog štiva.

Rakić navodi primer jednog od svojih predaka – Simiona Rakića (1905–1926), studenta tehnike u Beogradu. Simion je bio veoma obrazovan, znao je jezike i umeo je da čita turske mape. To ga je navelo da sa Dejanom Dimitrijevićem i Pronom Zvezdanovićem iz sela Jovanovci i Stojančom Stanojevićem iz Veljkovaca krenu tragom jedne mape i stignu na mesto zvano Raskrsje u podnožju Čemernika gde su stvarno iskopali ćup. Sutradan su se vratili na to mesto da vide koja životinja je ostavila trag preko iskopane zemlje. Naime, po verovanju, da bi se izbeglo prokletstvo zakopanog blaga, to mesto treba da se natopi krvlju te životinje. Kada su došli, ugledali su ljudski trag, što znači da je i krv trebalo da bude ljudska. Odlučili su da krv kane Simion, pa su mu nožićem zasekli srednji prst. Sečivo je verovatno bilo zarđalo, pa je Simion dobio sepsu i nakon tri nedelje je preminuo.

I Slavoljubova majka Radunka Rakić priča nam o tom slučaju: Pričala mi je baba Milana, Simionova maćeha, koja ga je svakodnevno obilazila u stacionaru u Crnoj Travi, da joj je u bunilu od temperature govorio – majko, raširi skute da ti sipam zlato. Ostala trojica koji su sa njim našli blago, doživela su duboku starost, ali su umrli u mukama. A pričalo se da se Stojanči Stanojeviću, kad god bi dirnuo u te pare, neko u familiji razboleo ili umro.

I u selu Zlatanci postoji legenda o ukletom zlatu. Prema kazivanju starih, za vreme Prvog svetskog rata neki vojnik je zalutao u Vladičin Han i zamolio Vidosava Đikića iz mahale Golousci da ga izvede na pravi put, a za nagradu mu je pokazao mesto gde je zakopan ćup sa zlatom. Vidosav je odatle navodno iskopao ćup sa zlatom, pa ga je potom zakopao na Plani. Posle mnogo godina, on pozove svoja tri sina – Desimira, Simu i Božu i iskopaju ćup. Prema pričama, Vidosav je ubrzo preminuo, tokom nekoliko narednih godina, sva tri sina su mu umrla...

Slična predanja postoje i u drugim crnotravskim selima, kroz koje su prolazili turski karavani sa tovarima blaga, što je pričama davalo izvesnu uverljivu podlogu. Čak je pre nekoliko godina, u ovdašnje selo Darkovce dolazio jedan Turčin, sa mapom koja mu je ostala od predaka...
Milan Momčilović
objavljeno: 10/08/2009

Петар Миловановић | 10/08/2009 12:47

Мој деда Стојан Градиштанац је купио имање од белопаланачког аге Алијића 1879. године и оснивач је заселка Драчије у долини Нишаве. Једне ноћи је сањао казан злата у Слатини поред извора. Од раније је знао да ако неко сања такав сан, не треба никоме да прича, јер у противном «тој злато може да штукне», а такође да три вечери за редом посипа пепео на том месту, па какав се траг ујутро укаже, да такву животињу закоље и жртвује. Прво се појавио траг овце, затим коња и он је све то жртвовао. Трећег јутра је угледао људски траг, па је на примедбе синова што је заклао овцу и коња, узео па им све испричао: «Кад видо траг од човека, слаго се те пољуби земљу и реко, еј, Боже, ако је и од тебе, млого је!» После је све то разгласио кроз народ, па је један комшија чија се њива граничила са његовом, копајући пронашао то злато, обогатио се, накуповао њиве, ливаде, винограде, имао је и много оваца. Једне вечери овчари нису угасили ватру, па је дунуо ветар и сва његова имовина је изгорела. Народ каже да је то због тога што није принео жртву, а отето је проклето, јер су турци од народа отимали, а народ их је клео и проклињао!


[You must be registered and logged in to see this link.]

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:32:28



ZLATO PUTOVALO PREKO LONDONA

Kraljevo zlato na Ravnoj Gori

"Englezi su tajno odlazili iz naših kuća noću kada je stizalo zlato i zakopavali ga pored rečice Dučine u selu Koštunići, na pola sata hoda do Ravne gore. To je Draža znao i zbog toga je bio u sukobu sa Hadsonom, a ne zbog ratnih dejstava"

Velika količina zlatnika koje je tokom Drugog svetskog rata uputila Jugoslovenska vlada u Londonu, kao pomoć Ravnogorskom pokretu u Srbiji i danas je zakopana u podnožju Ravne gore.

To tvrdi Vladan Vasiljević (77), bivši pripadnik Ravnogorskog pokreta, povodom informacija da je zlato zakopano kod Čačka.

Vasiljević je rođen u Pranjanima, nadomak Ravne gore, a u njegovoj kući bili su smešteni štab Draže Mihajilovića i engleski obaveštajni oficiri. Sada živi u SAD, u gradu Medajn (Ohajo) i u pisanoj i usmenoj informaciji Beti, tvrdi da je lično učestvovao u razgovorima o ovom zlatu.

"Nema ni govora da je zlato skrivano kod Čačka. Nesporazum je nastao jer su Pranjani i Ravna gora na kartama Engleza prikazivani kao čačansko područje. Avioni koji su doletali iz Engleske, pomoć su bacali noću na području Pranjana, a sve je to primao pukovnik Đuen Bil Hadson. On je bio u Dražinom štabu sa još dva Engleza. Kada je bacana odeća i sanitet, to su čekali četnici, a kada je bacano zlato, bili su samo Englezi", kategoričan je Vasiljević.

Prema priči Vasiljevića, zlato je najviše upućivano 1943. godine, kada su Englezi bili smešteni u kući njegovog rođaka Slobodana Vasiljevića, kao i kod njegovih roditelja.

"Englezi su tajno odlazili iz naših kuća noću kada je stizalo zlato i zakopavali ga pored rečice Dučine u selu Koštunići, između atara Simovića Ravni i Gajeva, na pola sata hoda do Ravne gore. To je Draža znao i zbog toga je bio u sukobu sa Hadsonom, a ne zbog ratnih dejstava", navodi Vasiljević, koji je tada bio maloletnik i četnici nisu hteli da ga vode sa vojskom već je radio kao veza.

On dalje trvdi da je Hadson početkom 1948. godine u Engleskoj ambasadi u Bukureštu stupio u vezu sa Mađarom Stefanom Golnerom, koji je odlično govorio srpski jezik. Njemu je dao mete i skice i poslao ga u Pranjane kod Slavka Jočovića. Jočović je Vasiljevićev kum, koji se predstavljao kao pripadnik Udbe.

"Lično mi je kum pričao da je Mađar tražio da ga odvede u vodenicu Svetolika Vukovića, pored Dučine. Kada su stigli Mađar je izvadio skice i stao sa gornje strane vodenice i počeo da broji korake, jazom, do jednog jasena, a zatim je okrenuo nizbrdo prema reci. Ponovo je sa donje strane vodenice brojio korake i na mestu gde je bio presek, počeo je da kopa. Tu je našao dve kante pune zlatnika", priča Vasiljević.

Sve je to, kako tvrdi, odneto i diplomatskim putem stiglo Hadsonu u Bukurešt. On kaže da su to seljaci posle rata znali, ali su iz straha ćutali, jer je OZNA stalno "češljala" teren. Vasiljević je posle rata dva puta bio u zatvoru i uvek je ispitivan o zlatu, ali je ćutao, plašeći se za život.

Novinar Bete je obišao ove terene i pronašao pomenutu vodenicu, čiji vlasnik nije imao dece, pa je posinio Milovana Đurđića koji je umro pre 21 godinu.

"Sećam se tog jasena, koga smo mi posekli a pričalo se da je ovde negde zakopavano četničko zlato", priča Milesa Đurđić (75), Milovanova supruga, koja sama živi u vodenici.

Posle rata Vasiljević je dva puta pokušavao da pobegne iz zemlje i oba puta je uhapšen. Tek 1973. godine potplatio je jednog "supovca" u Gornjem Milanovcu i dobio pasoš, pa je tako stigao u SAD.

"Neprekidno sam se družio sa Zvonkom Vučkovićem, komandantom Takovskog ravnogorskog odreda i bliskim saradnikom Draže Mihajilovića. On mi je pričao o tom zlatu, jer je i on znao da su Englezi to krili, ali se ćutalo da ih ne bi naljutili", završava svoju priču Vasiljević.

Živko Perišić

[You must be registered and logged in to see this link.] 2005/1023/naslovne.html

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:38:25



TAJNE OSTROŠKOG BLAGA - MUTNA SUDBINA ZLATNIH SANDUKA IGUMAN LEONTIJE PRVI DOMAĆIN KRALjU I VLADI U BEKSTVU - NEUSPELO SPALjIVANjE 250 MILIJARDI PAPIRNIH DINARA - KAKO JE UDBA SAZNALA ZA ZAKOPANO ZLATO - IGUMANOVO STRADANjE U DOSIJEU UDBE (1)
Bezglavo bekstvo




SVEDOK NESTANKA "ZLATNIH SANDUKA": Iguman Leontije

U Službi državne bezbednosti Crne Gore čuva se pozamašan dosije arhimandrita Leontija Mitrovića. Njegovo ime je tesno vezano s propašću Jugoslavije u aprilu 1941. godine, jer je, kao iguman i upravitelj manastira Ostrog, nakratko bio domaćin kralju Petru Drugom Karađorđeviću i jugoslovenskoj vladi pred njihovo bekstvo u inostranstvo.
Taj dosije krije i priču o stvarnoj sudbini ogromnog blaga jugoslovenske države i kraljevskog dvora, budući da je ovom svešteniku palo u deo da to blago skriva i spasava ne samo od fašista okupatora, već i od mnogih drugih, i posle okupacije.
Leontije Mitrović, rođen u paštrovskom selu Podličak 1878. godine, bio je učesnik dva balkanska rata, u Prvom svetskom je prošao golgotu Albanije i Solunskog fronta, a u dosijeu Udbe je okarakterisan kao "izraziti predstavnik velikosrpske politike", jer je pre rata pripadao Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici.
Veliki ratnik, oličenje čojstva i junaštva, posle mnogih bitaka, rana i odlikovanja, 1919. se skrasio na Cetinju, bio proizveden u igumana, s pravom da nosi naprsni krst. Postao je prvi čuvar ćivota svetog Vasilija Ostroškog, kome je smerno služio više od tri decenije.
Na tom položaju, ili u toj ulozi u istorijskim zbivanjima koja će uslediti, zatekao ga je aprilski slom Jugoslavije, u njoj će preživeti okupacijske godine i doživeti posleratnu hajku tajne službe nove vlasti.
Sledi priča - kako je sve počelo.
Mučki nemački napad 6. aprila 1941. godine, brzi vojni slom na svim frontovima, izdaja na severozapadu i na jugoistoku u Beogradu su izazvali opštu bežaniju i rasulo vlasti. Vlada i mlad kralj Petar bili su u panici, bez plana i cilja, opsednuti samo jednom mišlju - što dalje od Beograda, što pre iz zemlje.
Zajedno su krenuli u izbeglištvo - vlada je jednim, kralj i njegova kamarila drugim putem, ali istim smerom.
Sedmog dana izgubljenog rata, u nedelju 13. aprila, vlada je već bila na Palama, gde je u Domu časnih sestara održala poslednju sednicu na domaćem tlu. Odlučeno je da u zoru krenu u Nikšić, pa šta bog da. U to vreme kralj Petar je već bio stigao u Ostrog, još ranije predviđen kao "ratna prestonica".


Kralj prvi pobegao


Hroničari se ne slažu oko toga kada je kralj napustio zemlju, ni oko toga kada je stigao u Ostrog i koliko se tu zadržao. Prema igumanovom kazivanju, u Ostrog je prispeo 13. aprila, prekonačio u Gornjem manastiru i ujutro zorom produžio put Nikšića, da bi se oko podne, na Kapinom polju, ukrcao u prvi avion za Grčku. On je, dakle, prvi pobegao.
Tog istog dana, 14. aprila, u Ostrog je stigao general Dušan Simović, predsednik pučističke vlade, dok su ministri, s porodicama, u Nikšić pristizali automobilima, sve do ponoći i smeštali se u poljoprivrednoj školi na periferiji grada. Njihova evakuacija je počela sutradan i trajala je dva dana.


"Trinaestog aprila, iza podne, prispio je kralj Petar sa svojom ljubavnicom Doli Najdanović, generalom Draganom Mirkovićem, upravnikom dvora, nekoliko ministara, ađutanata, ordonansa i čitavom bulumentom agenata i žandarma... U prošlom svetskom ratu imao sam prilike da vidim mnogo nereda i zbrke, ali ovo što sam vidio dok je kralj ovde boravio, nadmašilo je sve što sam do sada vidio... Počev od kralja pa do poslednjeg žandarma nije se znalo ko je od njih vrtoglaviji... Niko od njih nije vodio računa što je zemlja u plamenu, što je gaze, prljaju i pljačkaju fašističke horde..." - opisuje iguman ostroški Leontije Mitrović u knjizi Andrije Koprivice "U Ostrogu sačuvano zlato".
Sutradan, u zoru, kralj i njegova pratnja su se uputili u Nikšić, i prvi stigli na Kapino polje, improvizovani aerodrom, koji je u tom trenutku bio jedina "slobodna vazdušna luka" u Jugoslaviji. Tog jutra su je od nemačkih lovaca i bombardera čuvali niski, gusti oblaci.
Posle kraljevog, sleteo je avion komandanta Ratnog vazduhoplovstva, generala Borivoja Mirkovića, koji je preuzeo komandu na aerodromu, a očekivalo se da svakog časa, od Pala, stigne i kolona vozila sa ministrima i osobljem kraljevske vlade.
Situaciju na malom nikšićkom aerodromu u tim satima neizvesnosti opisao je publicista Mihailo Marić - prvi jugoslovenski novinar koji je istraživao bekstvo državnog vrha iz zemlje - u knjizi "Kralj i vlada u emigraciji", objavljenoj pre četiri decenije:
"Prema Mirkovićevom planu trebalo je da se avioni, pošto prve putnike prebace u Grčku, vrate na nikšićki aerodrom. Očekivao je da će svaki avion uspeti po nekoliko puta da preveze 'živi tovar'. General je zamislio pravi 'vazdušni most' Jugoslavija-Grčka." Ali, nije sve bilo kako je planirao.
Pored živog, postojao je i drugi tovar, smešten u baraci na kraju piste Kapinog polja. Pred barakom je bila udvostručena straža koja je čuvala sanduke sa zlatom - u monetama i polugama. Trebalo je da se u svaki avion smesti bar jedan "zlatni sanduk".
U Nikšić su prethodne noći stigla dva transporta. U prvom - 166 sanduka, oko 8.300 kilograma zlatnih poluga, u drugom - 38 sanduka, oko 1.900 kilograma "zvečećih zlatnika". Na aerodrom je, međutim, iz grada dovezeno samo 20 sanduka. Procenili su da je u avionima samo za toliko bilo mesta - piše Momčilo Marić, prvi jugoslovenski novinara koji je pokušao da otkrije misteriju blaga iz trezora Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.

[You must be registered and logged in to see this link.] Bezglavo-bekstvo-/print

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od vivijen Sub 23 Okt - 0:42:04



Britanija - ostrvo zakopanog blaga?


Protekla godina obeležila je pravu "zlatnu groznicu" u Velikoj Britaniji jer je otkrivanje metala od hobija prerastao u blagu pomamu u traganju za skrivenim arheološkim ali i drugim blagom
Širom zemlje osnovani su "Klubovi detektiva" čiji su članovi, "naoružani" detektorima metala, otkrili blago velike novčane i arheološke vrednosti.
Rodžer Minti je pre nekoliko godina naišao na pravo bogatstvo u jugoistočnom delu Engleske gde je otkrio pravu riznicu od šest hiljada zlatnika i srebrnjaka, od čega je zaradio oko četvrt miliona dolara,javio je Glas Amerike.
Izučavanje pronađenog kovanog novca iz 14. i 15. veka doprinelo je potpunijem sagledavanju tog istorijskog perioda. "Na kovanicama možete da vidite brod i kralja. To su simboli po kojima svi pamte, čak i naši neprijatelji, da je Engleska nekada bila velika sila", kaže Minti.
On je otkrio kovani novac na jednom gradilištu na kojem se sada nalazi kuća i svestan je da je našao to blago pukom srećom. "Nikada više neću moći da nađem tako nešto ali to ne znači da ću odustati od traganja detektorom jer to ne radim zbog slave i novca nego zato što me interesuje", objašnjava Minti.
Dok detektorom pretražuje tlo, Minti se nada da će čuti alarmni signal u aparatu. Kada se detektor oglasi, Minti počinje da kopa.
Detektori metala su, inače, postali veoma popularni i klubovi tragača sa detektorima postoje širom Velike Britanije. Mnogi od njih su so sada zaista našli zakopano blago.
"Stefordšir hord", u prevodu "Riznica iz Stefordšira", predstavlja najveću zbirku anglosaksonskih umetničkih predmeta u Britanskom muzeju u Londonu. Ti predmeti iz osmog veka pronađeni su prošle godine u Stefordširu, u Engleskoj, podseća Majkl Luis, zamenik direktora Odeljenja za pokretne antikvitete i riznicu ovog muzeja.
"Tu je otkriveno mnogo zlata i srebra, sitnica i drangulija, uglavnom ratne opreme, kao što su opasači za mačeve i slično. Reč je zaista o neverovatnom nalazištu" - ističe Luis.
Stručnjaci tvrde da takvi predmeti, očišćeni i proučeni, mogu potpuno da promene dosadašnja saznanja o nekom istorijskom periodu.
Pomenutu nalazište u Stefordširu otkrio je izvesni Teri Herbert i on će nagradu od pet miliona i 250.000 dolara podeliti sa vlasnikom zemljišta na kojem je blago otkriveno.
"Bilo je mnogo zabavnije od dobitka na lutriji. Takvih stvari još ima pod zemljom. Postoji li bilo šta bolje od toga", zadovoljno i oduševljeno pita Teri.
Kada je Herbert prijavio svoje otkriće vlastima, pozvani su arheolozi da iskopaju blago. Majkl Luis iz Britanskog muzeja u Londonu, podseća da su tragači sa detektorima otkrili mnoga arheološka nalazišta i da između njih i istoričara postoji vrlo dobra i uspešna saradnja.
"Prošao je period konfrontacije između tragača i arheologa.
Sada nastojimo da sarađujemo i iskoristimo njihovo znanje u otkrivanju arheološkog blaga" - priča Luis.
Na terenu, Rodžer Minti i dalje traži blago. On kaže da je oko 60 odsto stvari koje pronađe bezvredno. Ostalo uglavnom čini kovani novac iz savremenijeg perioda, od metala koji bi mogao da se reciklira, ali on za to nije zainteresovan.
"Ovim se bavim jer je uzbudljivo, nikada ne znam šta bi sledeće mogao da pronađem", zaključuje Minti.
Svi "lovci na blago" nadaju se da bi sledeće otkriće moglo biti prava riznica bogatstva - onakvog kakvo se nalazi na "ostrvima s blagom". Ali iako veliko blago, svestan je Minti, može da se otkrije samo jednom u životu, on ne prestaje da traga za njim.

[You must be registered and logged in to see this link.] P1_zakopano.htm

Legende o skrivenom blagu News_14738
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o skrivenom blagu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu