Srbija za vreme cara Dušana Silnog (oko 1350)

Стефан Урош IV Душан Силни



Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године. Убрзо је започео период великих освајања у правцу југоистока.

Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег века. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке. Он је остварио оне снове које су сањали Урош I и Милутин. И много више. Најтачнији опис Душанов дао је велики српски историчар Станоје Станојевић у својој Историји српског народа, пре више од осамдесет година, 1908:

"Дубоке политичке мудрости у њега није било, али је он имао природне бистрине да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу у корист добре организације, мада сам није био добар организатор".

Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.

Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Две године доцније (1333.) од њега су добили Стон и Пељешац уз обавезу да плаћају годишње српком владару 500 перпера (око 250 дуката), што су они и чинили.

Млади српски владар, после сређивања прилика на западним границама, одмах је напао Византију 1334. године и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур, Струмицу и друге градове, што је приморало византијског цара да затражи мир, који је успостављен августа исте године. На основу мира са Византијом Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Душан је такође био заинтересован за склапање мира, пошто је угарска војска упала у Србију. Српски краљ је брзо пребацио своју војску на север, потукао је Угре и протерао их преко Саве. Угри су покушали и 1339. године да поврате изгубљене територије, што им тада није пошло за руком.

Велику офанзиву против Византије краљ Душан је повео 1342/43. године, заједно са византијиским пребегом и противником цара Јованом Кантакузином. Српски краљ је брзо освојио градове: Кроју, Берат, Канину, практично целу Албанију изузев Драча, а потом Воден, Костур, Хлерин и Мелник. Савез између Душана и Јована Кантакузина брзо се распао, па је овај последњи затражио помоћ Турака Селџука из Мале Азије, који су му у више махова помогли. Српски краљ је наставио самостално да осваја византијске градове, па када је 1345. године освојио град Сер, прогласио се за цара, да би на Ускрс 16. априла 1346. године био свечано крунисан за цара Срба и Грка у Скопљу. Свог сина Уроша прогласио је краљем. Пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом крунисао Душана за цара.

Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију, тако да се његово царство простирало до Дунава на северу до Коринтског залива на југу, и од обала Јадранског мора на западу код Дубровника до обала Егејског мора на истоку код Кавале. Већ 1349. Душан je напао и Босну, али није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева опљачкао. Српски цар је покушао 1350. да поврати Захумље и Крајину, па је са великом војском прешао Неретву и упутио се према Крки, али су га немири у грчким областима омеле у том подухвату. Захумље и Крајина остаће у саставу босанске државе.

Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353. Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358).



Најзначајнији правни документ Душанове владавине у Србији био је Душанов Законик[7] из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[8]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије.

Србија после Душанове смрти

После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош V, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим поседима, јер сам Урош то није ни могао, ни умео.

Тако је Србија, подељена и слаба, дочекала турску најезду. А отомански злогласни и рушилачки хук, већ је стизао до српских земаља. И постајао је све јачи.