Testamenti poznatih licnosti

Oskar Vajld umro u siromaštvu, Čarls Darvin ostavio milione



Da slava i bogatstvo ne idu uvek zajedno svedoče primeri Karla Marksa, Oskara Vajlda i Ernesta Šakltona. Uprkos tome što su još za života dobili mesto u istoriji, filozof, pisac i istraživač Antarktika, bar sudeći po njihovim testamentima, nisu umrli bogati. S druge strane, među znamenitim ličnostima nalaze se i milioneri, među kojima su najpoznatiji tvorac teorije evolucije Čarls Darvin i Artur Konan Dojl, „otac“ Šerloka Holmsa.

Testamenti poznatih ljudi prvi put su objavljeni na britanskom sajtu Ancestry.co.uk, koji se bavi proučavanjem rodoslova i pomaže zainteresovanima da sastave svoje porodično stablo. Na sajtu su se pojavila dokumenta o nasledstvima iz Nacionalne arhive za zaostavštine Engleske i Velsa, za period od 1861. do 1941. godine, koja otkrivaju vrednost imovine više od šest miliona ljudi, između ostalog i veoma poznatih i slavnih.


Ispostavlja se da ekonomista, filozof i autor „Kapitala“ Karl Marks nije stekao praktično nikakav finansijski kapital. Kao čovek koji se zalagao za komunizma i odricanje od buržoaske svojine, Marks je bio dosledan do kraja. Mlađa ćerka Eleonora je posle očeve smrti 1883. nasledila svega 250 funti.



Istom sumom pred kraj života raspolagao je i pisac romana „Portret Dorijana Greja“, čuveni Oskar Vajld. Zbog otvorene homoseksualnosti, Vajld je bio žrtva predrasuda, koje su ga odvele u zatvor i gurnule u bedu. Nakon što je dve godine proveo iza rešetaka i na „popravnim“ teškom radu zbog optužbi za nedolično ponašanje, kakvim se tada smatrao homoseksualizam, Vajld je otputovao u Francusku, gde je 1900. umro u siromaštvu.


Čuveni istraživač Antarktika Ernest Šaklton ostavio je iza sebe, nakon smrti 1922., bednih 556 funti. Na sajtu se kaže da je svoje bogatstvo izgubio ulažući u razne piramidalne šeme u nastojanju da unovči avanturu svoje mladosti.


Međutim, među znamenitim ličnostima bilo je i srećnika, koji su uspeli da zarade i uštede znatno bogatstvo. Tako Čarls Dikens, autor poznatih dela „Oliver Tvist“ i „Velika očekivanja“, nije izneverio očekivanja naslednika pošto je posle svoje smrti 1870. godine ostavio iza sebe 80.000 funti (današnjih sedam miliona evra).
Nisu loše prošli ni naslednici Čarlsa Darvina, kojima je veliki naučnik ostavio 146.000 funti, odnosno 15 miliona evra u današnjem novcu. Štedljiv je bio i Artur Konan Dojl, autor priča o nenadmašnom detektivu Šerloku Holmsu, s obzirom na to da je na dan smrti 1931. posedovao 63.000 funti, što bi danas iznosilo približno tri miliona evra.


Autor „Alise u Zemlji čuda“ Luis Kerol preminuo je 1898., zaveštavajući naslednicima 4.145 funti, ili današnjih 550.000 evra. Iza tvorca čokoladne imperije „Kedberi“ Džona Kedberija, koji je umro 1889., ostalo je 43.000 funti (približno pet miliona evra).


Kako pokazuju objavljeni testamenti, u periodu od 60-ih godina 19. veka do 40-ih godina 20. veka, običan Britanac je u proseku ostavljao svojoj deci oko 3.400 funti (približno 4.000 evra), iako u nekim zaveštanjima ta suma iznosi svega 10 funti, što bi danas bilo 12 evra. Arhiva nacionalne zaostavštine takođe otkriva pojedinosti o sudbini preminulih. Tako recimo u testamentu Edvarda Džona Smita, kapetana „Titanika“, piše „izgubljen na moru“ zajedno s putnicima Bendžaminom Gugenhajmom i Džonom Astorom i graditeljem zlosrećnog broda Tomasom Endruzom.


Najbogatiji Britanac je umro 1089.
Alan Rufus (1040-1089), nećak i saborac Viljema Osvajača prilikom invazije Normana na Britaniju i prvi grof od Ričmonda, kao nagradu za vernost dobio je sedam odsto svih vrednosti tadašnje Engleske. Procenjuje se da bi njegovo bogatstvo danas iznosilo oko 166 milijardi dolara, što ga na listi najbogatijih svrstava ispred Bila Gejtsa, brunejskog sultana Bolkiaha, saudijskog kralja Abdulaha (21 milijarda) ili Halifeu Zajeda, šeika Arapskih Emirata.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Bizarne poslednje želje i testamenti

Kada se otvori testamet svi se uglavnom trude da ispune poslednje želje pokojnika. Ipak, ponekad testamenti iznenade, a želje je teško sprovesti. Pročitajte neke od najbizarnijih poslednjih želja.
Angel Pantoja: Hteo da stoji na svojoj sahrani!



Da bi mu ispunila poslednju želju, porodica je angažovala stručnjake koji su omogućili da telo 24-ogodišnjeg Angela Pantoja "stoji“ pored kovčega.

"Angel je želeo da bude srećan i da stoji", rekao je njegov brat Karlos.

Inače, Pantoja je nađen mrtav ispod jednog mosta u San Huanu, a kovertu sa njegovom poslednjom željom pronašla je majka.


Helmsli: Ostavila 12 miliona dolara Nevolji ( Trouble) – svom psu

Neko bi pomislio da je ova žena "zla veštica", ali njen pas ne bi tako rekao, da može da govori.


Naime, Helmsli je umrla u 87-oj godini života, a po otvaranju njenog testamenta, svi su se iznenadili, jer su saznali da je ostavila 12 miliona dolara svom psu, "kako bi mogao da nastavi da živi u luksuzu na koji je navikao."


A kada i on ugine, pas će, naravno, biti sahranjen pored svoje gazdarice.

Prema svojoj deci bila je mnogo skromnije ruke "iz razloga koji su njima poznati" i ostavila im samo po 5 miliona dolara.




Bret: Ostavio 330.000 funti ženi, pod uslovom da popuši 5 cigara dnevno

Semjuel Bert iskoristio je svoj testament da se osveti. Naime, njegova žena mu nikada nije dozvoljavala da puši svoje omiljene cigare.

Kada je umro 1960. uspeo je da joj se za to osveti preko testamenta.



Hajne: Ostavio ženi imanje i pare od uslovom da se ponovo uda

Godine 1814. poznati pesnik Hajnrih Hajne oženio se Evgenijom Mirat.

On je u svom testamentu napisao da sve svoje imanje i novac ostavlja ženi pod uslovom da se ona ponova uda. Umro je 1856.


Rodenberi ( tvorac Zvezdanih staza) : Zahtevao da bude kremiran i poslat u svemir

Voleo je svemir i naučnu fantastiku toliko da mu je poslednja želja bila da ga kremiraju i njegov pepeo prospu po svemiru.


Poslednju želju ispunila mu je posada španskog satelita 1997. godine.


Njegova žena "pridružila" mu se u svemiru pošto je umrla 10 godina kasnije.




Beni : Uredio da posle njegove smrti ženi stiže po jedna ruža dnevno

Džek Beni je znao kako da se zahvali ženi sa kojom je bio 48 godina u braku. U svom testamentu odvojio je posebnu sumu novca za lokalnu cvećaru koja je ispoštovala njegovu želju.


Njegova žena poživela je još devet godina, a svaki dan je crvena ruža podsećala na život koji su imali.




Gospođa Edvards: Ostavila pejsmeker psu





Umra je u 80-toj, a u svom testamentu ostavila je instrukcije svojoj porodici da doniraju njen pejsmeker psu. Pošto zakon u SAD zabranjuje doniranje pejsmekera drugim osobama, a ne postoji zabrana da ga donirate životinji, njenu želju ispunio je jedan koledž veterine u Džordžiji.


Pas se zove Sanšajn (Sunce) i imao je problema sa srcem, pa mu je trebao pejsmeker, a zahvaljujući gospođi Edvards on je još dugo poživeo.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Majkl Džekson isključio oca iz nasledstva


Imovinu Majkla Džeksona podeliće njegova majka i troje dece, prenose američki mediji. Testament obelodanjen samo dan pošto je pevačeva porodica navela da je 51-godišnji Džekson umro bez punovažnog testamenta i zatražila kontrolu nad njegovom imovinom i decom.


Majkl Džekson je 2002. godine sastavio testament, u kojem piše da će njegovu imovinu podeliti njegova majka i troje dece, objavili su američki mediji.

Detalji iz testamenta biće poznati kada se dokument nađe na sudu.

Neimenovani izvor upoznat sa dokumentom otkrio je agenciji Asošijeted pres da u njemu piše da Džeksonovoj majci pripada starateljstvo nad decom, a da će se pevačeva celokupna imovina naći u posebnom fondu.

Za izvršioce testamenta, potpisanog 7. jula 2002. godine, imenovani su Džeksonov višegodišnji advokat Džon Bjanka i muzički biznismen i prijatelj Džon Maklejn.

Testament se pojavio samo dan nakon što je pevačeva porodica u sudskim dokumentima navela da je 51-godišnji Džekson umro bez ponovažnog testamenta i zatražila kontrolu nad njegovom imovinom i decom.

Sudija je potom Džeksonovoj majci dodelio privremeno starateljstvo nad 12-godišnjim Prinsom Majklom, 11-godišnjom Paris Majkl Ketrin i sedmogodišnjim Prinsom Majklom Drugim. Sud joj je dao i kontrolu nad delom sinovljeve imovine.

Jak anestetik pronađen u Džeksonovoj kući

Izuzetno jak lek protiv bolova, propofol, koji se koristi za anesteziju pri operacijama, pronađen je u kući Majkla Džeksona posle njegove smrti, objavljeno je na sajtu "TMZ.com".

Taj lek dostupan je samo medicinskim radnicima, navodi internet sajt koji je prvi objavio vest o smrti "kralja popa".

"Nezamislivo je da se takav lek prepiše za kućnu upotrebu", kazao je neimenovani izvor.

"Jedan od najčešćih neželjenih efekata propofola je srčani udar, ako se uzima istovremeno sa drugim lekovima protiv bolova. Ipak, propofol je toliko jak da i sam može da izazove srčani udar", rekao je isti izvor.

Nešto pre objavljivanja informacije na tom sajtu, bivša Džeksonova bolničarka Čerilin Li izjavila je Si-En-Enu da ju je pevač bezuspešno nagovarao da mu nabavi diprivan, što je generički naziv za propofol.

Rekla je i da je osoba iz Džeksonovog okruženja isti lek od nje zatražila četiri dana pre pevačeve smrti. I tada je, kako je navela, zbog potencijalne opasnosti leka, odbila da ispuni taj zahtev.

Više prijatelja i osoba bliskih Džeksonu izjavilo je da je pevač imao lak pristup lekovima koji se izdaju na recept i da su oni mogli da imaju ulogu u njegovoj iznenadnoj smrti prošlog četvrtka.

Posmrtni ostaci na ranču Neverlend

Telo Majkla Džeksona biće u četvrtak prevezeno na njegov ranč Neverlend, gde će u petak biti izloženo za javnost, objavila je televizija Si-En-En.

Privatna ceremonija, kojoj će prisustvovati samo Džeksonova porodica, biće organizovana u nedelju.

Si-En-En navodi da će posmrtne ostatke "kralja popa" pratiti konvoj od tridesetak vozila.

Niko od članova pevačeve porodice ni predstavnici kalifornijskog okruga Santa Barbara, u kojem se Neverlend nalazi, nisu bili dostupni za potvrdu informacije.

Nije poznato da li će Džekson biti i sahranjen na ranču koji je ime dobio u čast večnog deteta Petra Pana.

Majkl Džekson kupio je, 1988. godine, imanje površine 1.050 hektara u vinogradarskom mestu Los Olivos, 150 kilometara severozapadno od Los Anđelesa.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Sta krije testament kraljice Natalije

Za podnosenje zvanicnog zahteva francuskim vlastima za otvaranje testamenta
kraljice Natalije Obrenovic vec je angazovana jedna francuska advokatska
kuca. Sadrzinu testamenta niko pouzdano ne zna i o tome postoje samo
nagadanja - kaze u izjavi za "Blic" Nebojsa Pavlovic, pravni zastupnik
Milutina Novakovica, koji je prema resenju Opstinskog suda u Cacku proglasen
zvanicnim potomkom Jakova Obrenovica, a time i ove srpske dinastije.


Resenje Opstinskog suda je meritorno i za upotrebu u inostranstvu, kaze
Pavlovic i dodaje da tek predstoji pronalazenje testamenta kraljice
Natalije, a onda ce od volje testatora, kao i od francuskih vlasti zavisiti
da li ce i ko imati pravo na nasledstvo.

- Francuska drzava ce sigurno nastojati da za sebe zadrzi sve ono sto moze
jer zavisi mnogo i od toga koji je rok cuvanja testamenta - smatra Pavlovic.
On kaze da samo u cacanskom kraju postoji najmanje 50 ljudi koji su u
srodstvu sa Jakovom, ali da su Novakovici najblizi srodnici, sto je bio i
cilj pokretanja sudskog postupka porodice Milutina Novakovica iz Donje
Gorevnice.

- Da li ce i drugi potomci imati pravo na nasledstvo, zaista je rano
govoriti jer sve je tajna dok se testament ne otvori - kaze Pavlovic.

Porodica Milutina Novakovica, zvanicnog potomka dinastije Obrenovic, nece
imati bog zna sta da naslede. Zna se pouzdano da je sacuvan intimni dnevnik
kraljice Natalije, a materijalne vrednosti loze Obrenovica, kraljica
Natalija zavestala je drzavi. Umetnine se, po recima istoricara, nalaze po
muzejima, privatnim kolekcijama...

Kolika je vrednost dnevnika, srpske kraljice u nemirna vremena i jedne od
najlepsih zena s kraja 19. veka? Istorijska je svakako neprocenjiva, ali je
materijalna strana nepoznanica. Sa sigurnoscu se ne zna i mesto gde se
intimni rukopis cuva. Po nekim procenama, on je u Vatikanu i to ne slucajno.


- Ne znamo tacno pod kojim je naslovom. U dnevniku je kraljica Natalija
opisala zasto je presla u katolicanstvo. Mnogo je razloga tome prethodilo.
Dogadaji u Srbiji i na kraju ubistvo sina Aleksandra - kaze za "Blic" Rados
Ljusic koji vazi za najboljeg poznavaoca loze Obrenovica.

Pre nekoliko dana sud u Cacku doneo je odluku po kojoj je Milutin Novakovic
(81) proglasen najblizim potomkom dinastije Obrenovic. On je cukununuk
Jakova Obrenovica, brata po majci kneza Milosa. Istoricar Rados Ljusic kaze
da je kraljica Natalija 1903. godine zelela da pokloni imovinu u Srbiji
porodici Jakovljevic, ali oni nisu smeli da prime dar u strahu od odmazde
tadasnje dinastije Karadordevic. Tako 7.777 hektara sume odlazi Beogradskom
univerzitetu. "Ostalo se mahom raskrcmilo", dodaje Ljusic. Takode se ne zna
kakva je sudbina vile "Sasino" u Bijaricu koja je navodno bila njeno
vlasnistvo.

Koliko je tesko povratiti imovinu za koju postoje cak i tapije, svedoci
visegodisnja muka Beogradskog univerziteta. Devet hektara sume i dva rudnika
zlata u okolini Majdanpeka, zavestanje kraljice Natalije i danas su
nedostizno naslede.

Na Beogradskom univerzitetu i danas poseduju tapije o vlasnistvu. Medutim,
svoja dobra nacionalizovana posle Drugog svetskog rata nisu povratili.
Rudnike zlata u Milosevicevo vreme po navodima upucenih eksploatisali su
neki njegovi saradnici. A da su pre nekoliko dana dati na eksploatisanje
engleskoj firmi "Mureks", nije bilo moguce zvanicno ni potvrditi ni
demantovati u Ministarstvu za rudarstvo i energetiku. Sef sektora za
imovinsko-pravne poslove BU arhitekta Jasmina Kabadaja kaze za "Blic" da,
ukoliko se ispostavi da su rudnici i zaista dati Englezima, Univerzitet ce
se zaliti na takvu odluku.

- Svi pokusaji da povratimo imovinu Univerziteta nisu uspeli. Jedino sto deo
dobra koristi Sumarski fakultet i to oko 2,5 hektara, a o ostalo
"Srbijasume". Na tom zemljistu imamo rudnike zlata, Blagojev kamen i Svetu
Barbaru. Zbog najava da ce biti privatizovani pisali smo premijeru, Vladi,
svim ministarstvima... Obratili smo se svim nadleznima i ukazali da obrate
paznju da se i danas tapije vode na Univerzitet - istice Kabadaja.

Bista najveceg dobrotvora BU kraljice Natalije izbacena po dolasku komunista
ni danas nije vracena. Takode ni njeni posmrtni ostaci. Profesor Ljusic
pokusava vec 15 godina da u Srbiju vrati posmrtne ostatke. Grob srpske
kraljice je i danas na 40 kilometara od Pariza u mestu Lardi.

V. T. - Z. J.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kraljicino blago ide u Brusnicu
čuvši za mogućnost otvaranja testamenta kraljice Natalije, koji se od 1957. godine nalazi arhiviran u Parizu, u Srbiji se javilo na desetine onih koji misle da su naslednici zaostavštine Obrenovića. Najbliži nasledstvu za sada su Srboljub (62) i Slobodan Jakovljević (54) iz Gornjeg Milanovca, međutim, da li ih još ima i ko su pravi naslednici utvrdiće pravni stručnjaci.
Oni koji se bave lozom Obrenovića čak tvrde da je moguće da se otvori i političko pitanje naslednika kraljevskog trona u Srbiji. Kraljica Natalija nesumnjivo jedna od najtragičnijih žena među evropskim kraljevskim dinastijama. Rođena je 1859. godine u Firenci kao ćerka ruskog boljara Petra Keška, pukovnika u vojsci carske Rusije i Puklirije Struca, princeze iz Moldavije.
Za razliku od kralja Milana Obrenovića koji je važio za germanofila, njegova supruga Natalija je bila izraziti rusofil.

"Vunena" vremena

Godine 1953. predstavnik francuske ambasade u Beogradu je dolazio u Gornji Milanovac ne bi li u Brusnici pronašao nekog od živih rođaka pokojne kraljice Natalije, a sve u vezi sa realizacijom testamenta. Tamo je bilo živih Obrenovića, ali tada nijedan od njih nije smeo da prizna krvno srodstvo sa dinastijom, jer su vremena bila "vunena".

Nakon kratkog braka 1888. godine razvela se od Milana, nakon čega je prognana iz Srbije. Utočište je našla u Francuskoj, gde je u gradiću Bijaricu na francuskoj atlantskoj obali podigla dvorac koji je nazvala "Sašino", po svom sinu Aleksandru Obrenoviću, kojeg je obožavala, ali koji je tragično izgubio život sa svojom kontroverznom suprugom Dragom u majskom prevratu 1903. godine.
Posle ubistva sina Aleksandra, kraljica Natalija je nasledila svu imovinu dinastije Obrenović. Deo te imovine testamentom je ostavila Beogradskom univerzitetu, manastirima i crkvama u Srbiji i taj deo testamenta je realizovan. Međutim, znajući da u selu Brusnica postoje živi potomci dinastije Obrenović, ostavila je testament koji se odnosi na njih, ali taj testament do dana današnjeg nije izvršen i taj deo testamenta upravo ovih dana potpaljuje maštu i nadu mnogih koji pokušavaju da dokažu da su naslednici Obrenovića i da se testament odnosi na njih.
Kraljica Natalija je umrla 1941. godine u San Denijelu, a sahranjena na groblju Lardi kraj Pariza.

Potomci Obrenovića iz Brusnice

Kraljica Natalija je dobro znala da u Brusnici, selu u kojem je stasao Miloš Obrenović, postoje naslednici dinastije Obrenović, a to su Jakovljevići, potomci Jakova, brata knjaza Miloša. Pred smrt, kraljica Natalija je pokušala da stupi u vezu sa brusničkim Jakovljevićima, ali tadašnja vlast je taj pokušaj okarakterisala kao provokaciju sa Zapada i kraljici Nataliji odgovorila da živih naslednika dinastije, odnosno Jakovljevića više nema.
Godine 1957. testament je odložen i sve je palo u zaborav do sredine 90-ih godina prošlog veka, kada je Jevrem Dimitrijević, ugledni fotograf koji živi u Parizu i koji je obožavalac kraljice Natalije i kraljice Drage upozorio eventualne naslednike da deo testamenta kraljice Natalije nije realizovan. Do ovih saznanja Dimitrijević je došao na osnovu razgovora sa jednom Francuskinjom koja je bila kumče kraljice Natalije. Ova tvrdnja već je bila znak da mašta razvije krila.


Fond za sport i stvaralaštvo

- Ukoliko mi pripadne šta od bogatstva - kaže Slobodan - napraviću fondaciju za pomoć visoko profitabilnim programima i novim idejama u stvaralaštvu. - Brat Srboljub zaljubljenik je u streljaštvo. Godinama vodi straljački klub "Škepo", koji je do sada osvojio najviša priznanja i planira da, ako se bude našao u tastamentu kraljice Natalije, osnuje fond za razvoj sporta, kako bi po njegovim rečima otrgao omladinu od ulice, droge i drugih poroka.

Na osnovu osveženog sećanja Jevrema Dimitrijevića da negde u nekom francuskom trezoru nađe testament koji se odnosi na Jakovljeviće, sredinom januara ove godine milanovački advokat Dražimir Marušić, inače veoma dobar poznavalac dinastije Obrenović, uputio je pismo ambasadoru Francuske u Beogradu sa molbom da se kod francuskih sudova proveri gde se čuva testament Natalije Obrenović, da li je izvršen do kraja i ko je zadužen za njegovo izvršenje. On želi da pomogne svojim klijentima, Srboljubu i Slobodanu Jakovljeviću, da ostvare svoje pravo kao naslednici testamenta i da im pripadne ono što im u testamentu piše. Francuzi su bili zaista ažurni, krajem aprila advokat Dražimir Marušić je obavešten da je testament kraljice Natalije arhiviran od 1957. godine u Parizu i da postoji raspoloženje u francuskom pravosuđu za obnavljanje postupka oko izvršenja još ne izvršene kraljičine želje i da je ambasada spremna da pomogne u ovom poslu.

Odjednom mnogo naslednika

Kada se čulo da postoji mogućnost da se obnovi postupak oko izvršenja testamenta, odjednom su se mnogi Jakovljevići prisetili da im je Jakov predak, a da im je kraljica Natalija snaha, pa po tom uslovu misle da imaju pravo i na deo onoga što u tastamentu piše.
- Kroz moju kancelariju, kaže advokat Marušić, za vrlo kratko vreme prošlo je 50-ak Jakovljevića iz čačka, Beograda, Kragujevca, Kruševca, Jagodine, Vršca i drugih mesta koji tvrde da su upravo oni naslednici dinastije Obrenović i raspitivali se oko postupka izvršenja kraljičinog testamenta.
Naravno, mašta o basnoslovnom bogatstvu koje je ostavila kraljica Natalija čini svoje i verovatno će biti i još mnogo veći broj onih koji će polagati pravo na deo iz tastamenta, ali za sada su najbliži tom bogatstvu, za koje se ne zna koliko je, Srboljub i Slobodan Jakovljević iz Gornjeg Milanovca.

Primila katoličku veru

Do Aleksandrove ženidbe sa Dragom Mašin kraljica Natalija je imala prisne odnose sa sinom, ali posle ženidbe sa Dragom u potpunosti je prekinula veze sa Srbijom i jedinim svojim sinom. Nakon majskog prevrata 1903. godine primila je katoličku veru i zakaluđerila se.

To što su baš njih dvojica za mnogo koraka bliži testamentu od drugih Jakovljevića, zaslužan je i poznati i priznati istoričar Radoš LJušić, koji je utvrdio Jakovljevu mušku granu u rodoslovu Obrenovića.
Sin đoko, unuk Grujica, praunuk Obren, čukununuk Miloš "Bela pčela" Stanimir i njegovi sinovi Srboljub i Slobodan, koji su danas živi i zdravi i koji po njima sasvim opravdano očekuju nasledstvo koje im je ostavila kraljica Natalija. Još jedan podatak u određivanju naslednika moguće i velikog bogatstva je i krsna slava Jakovljevića. Srbi čak iako menjaju prezimena retko su kad menjali krsnu slavu, a krsna slava dinastije Obrenović bila je i ostala Sveti Jestrotije, koju jedino u rudničko-takovskom kraju slave Srboljub i Slobodan.

Naslednici po pretku Jakovu

Braća Jakovljevići, Srboljub i Slobodan, nisu preterano uzbuđeni zbog mogućnosti da se utvrdi da su jedini naslednici Obrenovića i možda velikog bogatstva.
- Kad sam imao šest godina, otac Stanimir me je odveo u Brusnicu i rekao mi: "Ovde je živeo naš predak Jakov sa svojom ženom đurđijom, decom i majkom, baba Višnjom, a u ovoj kući sam i ja rođen", kaže Slobodan, mašinski inženjer, koji danas živi u Beogradu.
Prvog maja braća Jakovljević su potpisali punomoćje advokatu Dražimiru Marušiću da ih zastupa pred nadležnim pariskim sudom oko potpunog izvršenja testamenta kraljice Natalije. Francuzi, po rečima Marušića, imaju dobru volju da pomognu u ovoj stvari, ali ovaj advokat se nada da će u ovome pomoći i Ministarstvo inostranih poslova SCG i naša ambasada u Parizu.
Međutim, u koliko advokat Marušić dokaže da su braća Jakovljević naslednici testamenta, šta će onda biti sa tvrdnjom da naslednika dinastije Obrenović nema i da je po toj tvrdnji i da je po toj tvrdnji i favorizovana dinastija Obrenović.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Српски језик у документима: Тестамент Ђурђа Црнојевића

војеручно написану посљедњу вољу свога мужа Ђурђа Црнојевића, од 22. октобра 1499. године, предала је његова удовица Елизабета Ерицо (Elisabetta Erizzo) Млетачком сенату 20. априла 1514. са молбом да буде проглашена за правно ваљани тестамент.

Једино је утврђеном сенатском процедуром, приватна, олографска опорука могла постати пуноважна. Према званичном поступку сваки оригинални тестамент, писан на страном језику, морао је прије свега бити преведен и, са уводним и завршним клаузулама, преписан у званичне списе, руком дуждевог нотара. Преводилац је био Которанин Стјепан Пасквали пок. Николе и он је извршио превод на италијански језик, можда још 1503. године, а 1514. пред властима потврдио аутентичност тог превода. Нотар Ђакомо Грасолари (Giacomo Grasolari) дао је званичну редакцију текста, а цјелокупна процедура је довршена 4. јануара 1517. године.
Послије обављеног званичног превода, Ђурђев оригинал за власти више није био од правног значаја. Он је као архивска грађа могао бити задржан у архиву Сената, али и враћен удовици. Сви досадашњи напори да се пронађе Ђурђев оригинал, нису дали резултате. Зна се само поуздано да је постојао, јер сам преводилац Пасквали свједочи да га је лично преводио „са језика и писма славенскога“ (прилози I-IV, ред 88-89), а млетачка администрација у Сенату наводи у свом уводном тексту на више мјеста, да је оригинал писан својеручно „на српском језику“, па га треба превести на латински језик (прилози I-IV, ред 6, 9, 12, 19 и 23).
У недостатку Ђурђевог оригинала, на науци је остало да утврди што тачнији текст сачуваног италијанског превода драгоцјеног документа.
До сада се сматрало да је то „старински препис“ непознатог преписивача, из личног архива Ивана Кукуљевића Сакцинског. Он га је објавио 1852. године у II књизи познате едиције „Аркив за повјестницу југославенску.“1
Скоро шест деценија касније (1909) Јован Томић у Државном архиву Венеције проналази овај текст званичног проглашења тестамента Ђурђа Црнојевића.....

.... Суштина правног посла у овом документу била је, дакле, да се једном приватном запису посљедње воље20 додијели снага аутентичног и пуноправног тестамента.21
Што се тиче језика, ту срећемо два назива. Званични органи у Венецији на више мјеста досљедно наводе да је оригинал тестамента писан „на српском језику"... „словима и језиком српским"22, док преводилац језик назива славенским.23
У тестаменту се поред самог опоручиоца, његове жене, као универзалног насљедника, четворо малољетне дјеце и преводиоца, још срећу потписи пет тестаментарних свједока, дужда и дуждевог нотара, а споменута је и Ђурђева својта у Милану и Казале ди Монферато (Casale di Monferrato).
Први свједок на Ђурђевом својеручном тестаменту био је Трипун Бућа, „нећак од стране сестре господина Ђурђа Црнојевића" (прилози 1-IV, ред 85), који се, дакле 1499. налазио у Милану. То је син Николе Маринова Буће и једне Ђурђеве сестре, чије име није познато. Посебно је занимљиво да је баш овај Трипун Бућа, годину дана касније (1500) изабран за главног заповједника которске ратне галије (supracomes), и да је те исте године учествовао у одбрани града Модоне (Methone) на југозападном рту Пелопонеза.24

[You must be registered and logged in to see this link.]

Misterija testamenta Bogdana Dundjerskog
"Dvanaest srebrnjaka" namcorastog veleposednika

Hoce li "dosetka" becejskog gradonacelnika Husaka doprineti da se baci novo svetlo na zivot jednog znacajnog a neobicnog coveka, koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare i vise puta menjao svoju poslednju volju, gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu

Dimitrije Boarov

Suocivsi se sa cinjenicom da Becej, mada okruzen najplodnijom zemljom u Evropi i mada jos pre 150 godina nadaleko slavan po zitnoj luci na uscu Franc Jozefovog kanala u Tisu, ni dan danas nema ozbiljniju poljoprivrednu skolu, spretni predsednik opstine Endre Husak nedavno se dosetio da za osnivanje ovakve skole aktivira i testament cuvenog "velikog posednika starobecejskog i srbobranskog", testament Bogdana Dundjerskog.

Gospodin Husak se, naime, setio da je ovaj ugledni pripadnik "staleza Dundjerskih" (kako ih je nazvao Ljubisa Nikolin), verovatno najpoznatije srpske porodice u Vojvodini u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka, u svom legatu Matici srpskoj u Novom Sadu nalozio da njegova "Zaklada" ima u Beceju da osnuje "Akademiju za poljoprivrednu nastavu". Da bi se cela stvar pokrenula bice potrebno da se za ideju zaloze i organi Matice srpske, ali se pri tome otvara i pitanje denacionalizacije "Zaduzbine Dundjerskog".

Ipak, prva zgodna posledica dosetljivosti becejskog gradonacelnika je u tome sto se ponovo baca svetlo na jednog znacajnog, a neobicnog coveka koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare vise puta menjajuci svoju "poslednju volju", gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu. Rec je o jos jednom znamenitom Srbinu koji je svojevremeno proglasen odrodom i izdajnikom, pa je cak posmrtno, pocetkom 1946, sudjen kao ratni zlocinac, verovatno najvise zbog toga da bi se pravno jednostavnije konfiskovalo njegovo veliko imanje. I sama Matica srpska imala je svojevremno neprilika sto je 1943. prihvatila legat Bogdana Dundjerskog, pa je novosadska "Slobodna Vojvodina" pocetkom 1944. pisala da "nama nije potrebna Matica koja ce u red svojih dobrotvora upisivati i takve odvratne madjarone i izdajnike" i naglasavala da "necemo zaboraviti Aleksandru Mocu i njegovim doglavnicima iz Maticine krnje uprave sto su za dvanaest srebrnjaka Dundjerskog ukaljali svetlo ime Matice srpske upisujuci ovog ovejanog izdajnika srpstva i Hortijevog poslanika u red Maticinih dobrotvora".

Otezavajuce okolnosti
Dr Aleksandar Kasas sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra da bi istorijska struka morala revidirati i ublaziti takvu laicku ocenu o Bogdanu Dundjerskom. Ovaj istrazivac, koji je nedavno doktorirao studijom "Madjari u Vojvodini 1941-1946" i koji ce uskoro objaviti i rad o testamentu Bogdana Dundjerskog, kaze da je ovaj zagonetni bogatas "proglasen za madjarona i izdajnika" pre svega zbog toga sto je bio poslanik na Ugarskom saboru od 1910, pa sve do 1918. i sto je neposredno nakon zloglasne racije, januara 1942. godine, tokom koje su madjarske okupacione snage u Sajkaskoj, Novom Sadu i Beceju ubile blizu 4.000 ljudi, uglavnom Srba i Jevreja, prihvatio mesto senatora u gornjem domu Parlamenta u Budimpesti.

Ne ulazeci ovom prilikom u sve okolnosti pod kojima se Dundjerski (pored dr Milana L. Popovica i episkopa backog Irineja Cirica) prihvatio da bude srpski poslanik u madjarskom parlamentu i tokom Prvog i usred Drugog svetskog rata (nakon najtezih dana za Srbe u Backoj), spomenimo da mu je 1946. na demonstracionom sudjenju medju glavne otezavajuce okolnosti upisano to sto je neposredno posle racije bio u delegaciji "vidjenijih Srba" koja je u Sajkaskoj smirivala ogorcenje zbog krvoprolica, okrivljujuci komuniste da su ga izazvali svojim "akcijama i lazima", kao i to sto je 1942. potpisao takozvanu "Rezoluciju backih Srba" u kojoj se "srpsko javno mnjenje" poziva da "krivce poznate pod imenom partizani", ne pomaze nego po duznosti preda vlastima.

U stvari, kaze dr Kasas, pri razmatranju ovih poteza Bogdana Dundjerskog treba imati u vidu niz konkretnih istorijskih okolnosti, a pre svega takozvanu "politiku klackalice" (i prema Srbima) Kalaijeve vlade, koja je zamenula Bardosijevu vladu kompromitovanu racijom. Uzgred, da je madjarski premijer Miklos Kalai i sam pokusao da ublazi posledice genocidne racije pod njegovim prethodnikom, kako pred evropskom javnoscu, tako i medju Srbima u Backoj, pokazuje i javno udvaranje "srpskoj individualnosti". On je cak naglasio da "Srbin nije tip za asimilovanje i po svojoj verskoj i istorijskoj odredjenosti prirodno je da se nigde i ne mesa, niti utice na formiranje drugih naroda", te u tom smislu rekao da je "ljudska granicna linija Madjara i Srba konacno bas ta individualnost koja treba da probudi pravednu paznju drzave ukoliko zeli da stvori mirno zajednicko zivljenje medju svojim ravnopravnim gradjanima". Mozda je ostareli Dundjerski (1942. je imao vec 80 godina), doista mislio da u najgore vreme samo realisticno radi na pomirenju dva komsijska naroda jakih nacionalnih strasti.

Vise od price za novine

Zasad je cela "velika novinska prica" o tome da ce, navodno, Matica srpska po osnovu testamenta iz 1940, uskoro "preuzeti bezmalo ceo Poljoprivredni kombinat Becej" (oko 300 jutara plodne crnice), zajedno sa hotelom "Fantast", koji zauzima nekadasnji dvorac na salasu Bogdana Dundjerskog, pored nekada cuvene konjske ergele i 12 jutara vinograda, tek vesta novinarska atrakcija. Jer, ni inace, jos niko od drzavnih faktora u Srbiji nema hrabrosti da doista krene u rasplitanje bilo kojeg krupnog "svojinskog pitanja" nakon pola veka socijalizma i kolektivizma, a rasplitanje bi, na primer, moglo skromno krenuti - bar od jedne poljoprivredne skole.



Da je i sam Bogdan Dundjerski na neki svoj nacin bio euforicni srpski nacionalista moguce da kazuje cinjenica da je jos 10. novembra 1918, kada je srpska vojska tek usla u Stari Becej i kada jos nije bila odrzana Velika skupstina na kojoj se Vojvodina direktno "sjedinila" sa Srbijom (25. novembra), napisao svoj prvi testament u kome je svu svoju imovinu namenio "Zaduzbini Bogdana Dundjerskog u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitropoliji Sremsko-karlovackoj". U ovom testamentu on ne spominje neku poljoprivrednu akademiju, ali odredjuje da od prihoda iz njegovog legata po dva "pravoslavna Srbina" treba da idu na evropske skole da (postdiplomski) usavrsavaju bogosloviju, medicinu, politehniku (jedan arhitekturu, drugi masinstvo), filozofiju, "nauku o Srbima"(knjizevnost), slikarstvo, poljoprivrednu struku i "privredno- majstorsku struku". Po ovoj naredbi legatara, na usavrsavanje treba poslati i "dve akademski obrazovane pravoslavne srpkinje ma koje struke".

Za te stipendije u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Bogdan Dundjerski je mislio da (mortis causa) namenjuje dovoljan izvor prihoda, jer je tada imao 1.274 katastarskih jutara prvoklasne zemlje i veliku drugu imovinu.

Ubrzo je bio duboko razocaran, jer ga je zakacila agrarna reforma kralja Aleksandra Karadjordjevica. Mada, kako sam pise, nije pripadao tudjinskoj gospodi kojoj su posedi davani kao "nagrada za usluge vlastodrscima" i kod kojih je "agrarna reforma na svom mestu, da se narodu vrati ono sto mu je nasilno oduzeto", njemu je pak oduzeto "skupo placeno i postenim trudom steceno imanje" na kojem su "radnici bezbrizno i zadovoljno ziveli te materijalno napredovali zacelo mnogo bolje, nego ovi novi neuki i neradni posednici koji su brze-bolje u bescenje prodavali svoju zemlju tudjinu i tako na eklatantan nacin osujetili sam cilj agrarne reforme". Tom reformom oduzeto mu je (u dva navrata, 1919. i 1932.) doista mnogo, blizu 1.000 jutara odlicne zemlje. Toliko je bio ogorcen da vise nije prelazio Savu i Dunav ka jugu, te toj cinjenici zahvaljujemo sto je za istoriju ostalo toliko mnogo pisama slikaru Urosu Predicu, jednom od retkih ali veoma, veoma prisnih prijatelja naseg junaka, inace vecitog nezenje.

Nedovrseni dvorac
Kako nije bio zadovoljan reakcijom Srpske pravoslavne crkve na prvi testament i posto se, verovatno, bio razocarao u "sajedinjenje", on se vise puta odlucuje na izmenu prvog testamenta, da ga 1940. potpuno promeni i za univerzalnog naslednika odredi Maticu srpsku iz Novog Sada, da bi "ovaj pravoslavni srpski narod kako duhovno tako i materijalno potpomogao u krajevima Vojvodine". Sada, kao sto smo vec rekli na pocetku ove price, pise u testamentu: "Ja zelim i naredjujem da Matica srpska na mojem imanju (salasu) u Staro Becejskom hataru osnuje Akademiju za poljoprivrednu nastavu. . ." (on licno od skole je imao upravo samo becku poljoprivrednu skolu).

Tome jos dodaje da slusaoci ove Akademije "mogu biti samo Srbi pravoslavne vere rodom iz Vojvodine (Banata, Backe, Srema i Baranje)", te treba da se "iskazu da su sinovi siromasnih roditelja, neporocnog, religioznog i moralnog vladanja, telesno i dusevno potpuno zdravi". Jos zahteva da i nastavnici ove akademije moraju biti Srbi pravoslavne vere i da moraju stalno stanovati na njegovom salasu, te u kolegijumu voditi ekonomiju Zaklade.

Kada je potpisao ovaj testament, Bogdan Dundjerski je u imetku imao dve kuce u Beceju (sa oko 600 kvadratnih metara), salas sa dvorcem i nizom ekonomskih zgrada i oko 340 jutara obradive zemlje, kao i veliki broj vrednosnih papira na nekoliko banaka u vrednosti od oko dva i po miliona dinara. U trenutku smrti, 1. novembra 1943. pokretna imovina Dundjerskog procenjena je na 327.157 penga, a na imanju je bilo 27 konja (devet vec potpuno slepih), 14 krava, osam teladi, cetiri vola, 220 svinja itd. Predstavnici Matice srpske su prihvatili legat i odmah usli u posed. Zatim je dosla nacionalizacija, legat je zaboravljen.

Hoce li oziveti posle pola veka? Onako kako stalno ozivljava secanje na Bogdana Dundjerskog, za koga stari Becejci znaju da je bio namcorast covek, koji je isplatio majstore i prekinuo dovrsetak gradnje svoga dvorca kada su mu rekli da svaka nova kuca trazi zrtvu u porodici. A on nije imao drugog u porodici, bio je sam sa svojih "dvanaest srebrnjaka".

[You must be registered and logged in to see this link.]

Bogatašica najviše novca ostavila psu
Autor: Beta | 30.08.2007 - 11:23

Američka bogatašica Leona Helmsli koja je umrla početkom meseca, najveći sumu novca, 12 miliona dolara, ostavila je svom psu, a zauzvrat dvoje unuka potpuno lišila nasledstva, javljaju svetske agencije.
Leona Helmsli, nekadašnja vlasnica imperije nekretnina, za života nazivana i "kraljicom cicija", testamentom je zaveštala 12 miliona dolara (8,8 miliona evra) voljenom belom maltezeru zvanom Trabl (Nevolja).
Trabl će nastaviti da živi luksuznim životom, a kad ugine, biće sahranjen u mauzoleju pored svoje vlasnice i njenog supruga Harija, koji je umro 1997.
Brat Leone Helmsli, Alvin Rozental, imenovan za Trablovog staratelja "u njenom odsustvu", dobio je 10 miliona dolara (7,34 miliona evra).
Dvoje od četvoro dece njenog pokojnog sina nasledila su takođe po 10 miliona dolara, ali će izgubiti polovinu nasledstva, ako bar jednom godišnje ne obilaze grob svog oca.
Drugo dvoje unuka ne dobijaju ništa "iz njima poznatih razloga", piše u testamentu Leone Helmsli.
Bogatašica koja je umrla u 88. godini, i njen muž Hari, upravljali su imperijom vrednom četiri milijarde dolara. Godine 1992. Leona Helmsli bila je osuđena na zatvorsku kaznu zbog utaje poreza. Tada je, navodno, izjavila: "Mi ne plaćamo porez. Samo sirotinja plaća porez".
Pored tri miliona dolara (2,2 miliona dolara) koje je ostavila za održavanje mauzoleja u kojem počiva, Leona Helmsli je odredila da se sav novac od prodaje njenih rezidencija i druge imovine, uplati u dobrotvorni fond koji nosi njeno i ime njenog supruga.

Izvor: Blic

Патријархов тестамент „одише скромношћу”

Патријарх Павле оставио је тестамент који је, како пише Блиц, отворен у недељу увече и „одише скромношћу, баш као што је то био и патријарх”. Преминули патријарх је своју заоставштину наменио Српској православној цркви и најближој породици, деци свог брата Душана.

Синовцу Гојку Стојчевићу и његовој сестри Нади патријарх је оставио лични сат и будилник, пише београдски лист.

У тестаменту је патријарх написао и да жели да буде сахрањен у манастиру Раковица, а жеља му је била и да опело буде у храму Светог Саве.

Патријархов тестамент за сада се држи у тајности, али он није дугачак.

„Реч је о материјалним стварима, а патријарх их готово није имао. Он себи ништа није куповао. А како су сви знали за његову скромност, не може се рећи да је добијао пуно скупих поклона”, изјавио је извор Блица.

MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ
Ćerka Vuka Karadžića, njegova mezimica Mina, prelepa i talentovana za jezike, pisanje i slikarstvo, okružena udvaračima i onima koji su je tajno voleli, kroz život je prošla sa puno tuge i samoće

Ocev testament



Mina Karadžić-Vukomanović rođena je 12. jula 1828. godine, kao sedmo dete srpskog velikana Vuka Karadžića. Još kao devojčica pokazivala je talenat za slikarstvo i muziku, u čemu ju je otac svesrdno podržavao, čineći sve da njegova ljubimica dobije što kvalitetnije obrazovanje. Tako je Mina od malih nogu imala učitelje jezika, muzike i slikarstva. Pisanoj umetnosti posvetila se već sa petnaest godina, pišući pesme i sastave ili prevodeći naše narodne umotvorine na nemački jezik. Neke od pesama dospele su do Vukovog velikog prijatelja Grima, koji ih je ocenio kao veoma kvalitetne. Ustupila ih je poznatom austrijskom pesniku Franklu, svom dobrom prijatelju, koji ih je objavio pod svojim imenom.
Prevela je i objavila Vukovu zbirku narodnih pripovedaka sa preko hiljadu poslovica na nemački jezik, za koju je predgovor napisao sam Jakob Grim. Bilo je to prvo izdanje i prvi prevod srpskih narodnih priča.
Književni opus Mine Karadžić čine i beleške iz dnevnika koji je vodila po nagovoru Engleskinje Ker (prevela čuvenu Rankeovu Srpsku revoluciju na engleski jezik). Ove beleške imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer je reč o zabeleškama sa njenog putovanja po Srbiji 1856. godine. Dragocenim se smatraju i spisi u kojima govori o Branku Radičeviću, njenom najboljem prijatelju.

Verni pratilac oca
Slikarski talenat razvija „pod rukom" belvederskog kapelana Pfajfera, da bi svoje likovno obrazovanje nastavila u ateljeu poznatog slikara Šilhera. Nažalost, Minini snovi o usavršavanju u Italiji i Francuskoj nisu se ostvarili, zato što je izostala ruska stipendija koja bi joj to omogućila.
Likovna ostvarenja Mine Karadžić broje pedesetak radova. Pre svega, to su ulja na platnu, mahom portreti, kao i nekoliko crteža. Pored ikona, umetnica je slikala uglavnom portrete likova iz njene svakodnevice. Bila je inspirisana i legendarnim Markom Kraljevićem, koga je naslikala u dve verzije. Ostala su sačuvana i dva crteža-portreta njenog oca Vuka Karadžića. Mina Karadžić savršeno je savladala nekoliko jezika. Pored nemačkog, koji joj je po majci Ani bio maternji, odlično je govorila francuski, italijanski i engleski. Stoga je jedno vreme bila od velike pomoći ocu, kome je vodila prepiske na stranim jezicima, redovno ga prateći na svim važnim putovanjima.

Okružena udvaračima
Svojom ličnošću, lepotom i harizmom, plenila je sve oko sebe. Na čuvenim bečkim balovima pojavljivala se u srpskoj narodnoj nošnji, igrajući narodna kola. Bila je inspiracija mnogih pesnika, a poznata je i litografija bečkog umetnika Dekera koji ju je prikazao u srpskoj građanskoj nošnji. Lepa i obrazovana Mina je stalno bila okružena udvaračima. Branko Radičević ju je potajno voleo. Medicinaru Floru Ognjevu, sinu ruskom spahije, pošlo je za rukom da je veri. Dobio je od Mine prsten s viticom njene kose na kome je ugraviran dan veridbe i njeno ime. Nosio ga je uz sebe kao amajliju da bi ga posle sedam meseci vratio kada je veridba raskinuta. Nežnostima je obasipaju pesnik Frankl, Mihajl Rajnov i veleposednik Stoinov. Mina Karadžić se udala u tridesetoj godini za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja beogradskog i bratanca kneginje Ljubice. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Životna tuga
Posle samo godinu i po dana braka, smrt muža kao da je označila početak njene velike životne tragedije. Pet godina potom izgubila je oca. Bila je sa njim do poslednjeg momenta. Tog dana probudio se i rekao joj je da bi ozdravio kada bi mogao da se napije vode sa lovćenskog izvora Ivanbegovih korita. Donela mu je čašu bečke vode i Vuk je izdahnuo. Vukova smrt nije samo materijalno poremetila porodicu. Brat Dimitrije je oborio očev testament, prodao imanje u Tršiću i sve proćerdao. Njih dvoje su jedini preživeli od trinaestoro dece. Razmirice oko testamenta su ih razdvojile. Neodgovorni brat je pošao u Rusiju, a Mina je ostala potpuno sama da brine o bolesnoj majci i svom maloletnom sinu koji kasnije takođe odlazi u Rusiju. Kasnije, sin i brat dolaze kao dobrovoljci u srpsko-turski rat u Srbiju, 1887. godine živi i zdravi vraćaju se u Rusiju, a sin je čak dobio medalju za hrabrost. Dve godine kasnije, sin joj umire. Postoji nekoliko verzija uzroka smrti - zapaljenje pluća, tuberkuloza, a po priči bliskih ljudi, poginuo je u amerikanskom dvoboju, izvukavši crnu kuglu i bio je dužan da izvrši samoubistvo. Pet godina kasnije stiže vest da joj je i brat umro. Ostavši bez svojih najvoljenijih, posvetila se jedino očevoj uspomeni, revnosno sređujući njegove spise i ostavštinu. Radila je i na objavljivanju Vukovih dela u Beču, Beogradu, Petrogradu. Državi Srbiji ustupila je sva autorska i vlasnička prava nad očevim delima i imovinom. Umrla je 12. juna 1894. godine u Beču. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd, da bi konačno bili sahranjeni zajedno sa sinovljevim i muževljevim u Savincu kraj Gornjeg Milanovca, u kripti porodične crkve Vukomanovića.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VEČNI MORISON
“Postoje poznate i nepoznate stvari - a između su vrata”



Džejms Daglas Morison rođen je u Melburnu, na Floridi, 8. decembra 1943. Umro je 3. jula 1971. u Parizu. Morisonova smrt u 27. godini zaprepastila je njegove obožavaoce. Okolnosti njegove smrti i tajna sahrana bile su predmet beskrajnih glasina i igrali su značajnu ulogu u mistici koja nastavlja da ga okružuje

Morison je bio škotskog porekla, sin admirala Džordža Stivena Morisona i Klare Klark Morison, koji su se upoznali na Havajima, gde je tada zastavnik Stiv Morison bio stacioniran. Džim je imao brata Endija i sestru Anu. Prema Morisonu, jedan od najznačajnijih događaja u njegovom životu desio se 1947. godine tokom porodičnog putovanja u Novi Meksiko. On je taj događaj opisao ovako: ”Prvi put sam otkrio smrt. Moja majka, otac i ja sa babom i dedom vozili smo se kroz pustinju u zoru. Kamion sa Indijancima je udario u kola ili tako nešto. Indijanci su bili razbacani po putu, krvarili su do smrti. Ja sam bio samo dete tako da sam ostao u kolima, dok su moj otac i deda otišli da provere šta se desilo. Nisam video ništa. Sve što sam video bila je čudna crvena boja i ljudi koji leže unaokolo, ali sam znao da se nešto desilo zato što sam mogao da osetim vibracije ljudi oko mene, i odjednom sam osetio da ni oni ne znaju više od mene šta se dogodilo. To je bio prvi put da sam osetio strah. I osetio sam u tom trenutku da su se duše tih Indijanaca, možda jednog ili dvojice, kretale unaokolo i da su sleteli u moju dušu, a ja sam bio poput sunđera, spreman da sedim tamo i upijam.” Oba Morisonova roditelja, međutim, tvrdila su da se taj događaj nikada nije desio. U mnogim svojim komentarima o tom događaju Morison je pak tvrdio da je bio toliko potresen zbog nesreće da su mu roditelji čak rekli da je imao ružan san da bi ga smirili.
OD NIČEA DO INDIJANSKIH ŠAMANA

Morison je maturirao u gimnaziji “Džordž Vašington” u Aleksandriji u Virdžiniji, 1961. godine. Porodica se preselila u južnu Kaliforniju iste godine. Džim je poslat da živi sa babom i dedom u Klirvoteru, gde je pohađao koledž “Sankt Petersburg”. Januara 1964. godine Morison se konačno uputio u Los Anđeles, gde je nastavio svoje nezavršeno studiranje na UCLA, upisavši se na studije filma. Biografi su konstano ukazivali na pisce i filozofe koji su uticali na Morisonovo razmišljanje i ponašanje. Još dok je bio tinejdžer Morison je otkrio rad filozofa Fridriha Ničea. Takođe je bio privučen simbolističkim pesnicima iz 19. veka, najviše engleskim pesnikom Vilijamom Blejkom i francuskim pesnicima Šarlom Bodlerom i Arturom Remboom. Morison je bio nestrpljiv da iskusi život opisan u Keruakovoj knjizi “Na drumu” i uradio je upravo to. Takođe je bio privučen francuskim piscem Lujom Ferdinandom Destušoom, poznatijim pod imenom Selin. Selinova knjiga “Putovanje do kraja noći” i Blejkovo “Predosećanje nevinosti” odjekuju kroz Morisonovu ranu pesmu “Kraj noći”.

Morisona su posebno interesovali mitovi i religija Indijanaca. Još dok je išao u školu njegova porodica se preselila u Novi Meksiko, gde je mogao da vidi neka mesta i artefakte važne za indijansku kulturu. Radnje indijanskih šamana bile su ugrađene u neke Morisonove pokrete na sceni.

Biografi su zapisali da je tokom svoje mladosti Morison bio učtiv sin koji se isticao u školi i uživao u plivanju i drugim aktivnostima. U doba adolescencije Morison je otkrio čuda alkohola i uklopio se u obrazac dugogodišnjeg zavisnika od alkohola i droge (LSD). Nekada poslušan dečak postao je otvoreni buntovnik i odbijao je svaki autoritet. Iako su njegovi profesori prepoznali njegovu inteligenciju (navodno je imao koeficijent inteligencije 140), često je bio nemiran na časovima. Bio je fasciniran čarima seksa, beležio je svoja iskustva i fantazije u stihovima i pesmama.

Kada je Morison diplomirao na UCLA, prekinuo je većinu porodičnih kontakata. U vreme kada se Morisonova muzika penjala na top-listama 1967, on nije bio u kontaktu sa svojom porodicom više od godinu dana i lažno je tvrdio da su njegovi roditelji i rođaci mrtvi. Ova dezinformacija bila je objavljena kao deo materijala distribuiranog sa prvim albumom “Dorsa”.

MORISON KAO RAZAPETI HRIST
Godine 1965, nakon diplomiranja filma na UCLA, Morison je vodio boemski život na obližnjoj plaži Venecija. Zbog režima sa malo hrane i mnogo LSD-a 1966, nekada punačak Morison oblikovao se u boga roka koga je učinila besmrtnim čuvena serija crno-belih slika koje je snimila Džoel Brodski. Među tim fotografijama izdvaja se kultna poza razapetog Hrista, koja je bila na omotu ploče “Best of the Doors”
KOSMIČKA LJUBAV I PODRŠKA

Morisonu, velikom zavodniku, nikada nije nedostajala pažnja žena, uključujući tu i njegovu dugogodišnju pratilju, Pamelu Kurson. Pamela je upoznala Džima pre nego što je postao slavan i bogat i ohrabrivala ga je da razvija svoju poeziju, koja je bila njegova istinska kreativna strast. Vremenom Pamela je počela da koristi Morisonovo prezime sa njegovim očiglednim pristankom. Tvrdila je da ga “Dorsi” odvlače od pesničkog poziva. Ipak, ona je sigurno profitirala od Morisonove zarade, dok je on izgledao srećno kada je trošio na nju. Ipak, njihov odnos je bio buran, sa čestim glasnim svađama koje su pratila pomirenja uz suze. Iako je Džim iznajmio apartman za Pamelu i živeo sa njom, često je ostajao u hotelu ili spavao u kancelariji “Dorsa”. Kada je kupio bungalov u kanjonu Topanga, prepisao ga je na Pamelu. Morison je predstavljao Pamelu kao svoju kosmičku suprugu i u svom testamentu je sve ostavio njoj. Posle njegove smrti, kalifornijski sud je priznao Pamelu Karson za njegovu vanbračnu ženu.

Morison je redovno uživao u svojim obožavateljkama. Imao je brojne kratke izlete sa poznatim ličnostima, uključujući i Niko iz “Velvet andergraunda”, Grejs Slik iz “Džeferson erplejna” i Dženis Džoplin. Džudi Hadleston se takođe prisećala svoje veze sa Morisonom. U vreme njegove smrti mediji su izveštavali o dvadesetak postupaka za priznavanje očinstva.

“VRATA OPAŽANJA”
Ime “Dors” (Vrata) dolazi od imena knjige Oldusa Hakslija “Vrata opažanja” koje je pozajmljeno iz citata Vilijama Blejka: “Kada se vrata opažanja očiste, bilo koja stvar će se pojaviti čoveku onako kako jeste, beskrajna”. Vrata se mogu smatrati kao prelaz između dva sveta; ne znaš šta se dešava u drugom svetu ako ne pređeš prelaz. Morison je to ovako iskazao: “Postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata”.
ZAGONETNA SMRT

Morison se marta 1971. preselio u Pariz sa namerom da napravi pauzu od koncerata i da se koncentriše na pisanje. Nadajući se da će vratiti svoj život na pravi put, Morison je oslabio i obrijao bradu. Umro je ubrzo nakon toga, 3. jula 1971, u svojoj kadi, u 27. godini. Mnogi obožavaoci i biografi tvrdili su da je to bilo zbog predoziranja drogom, ali zvaničan izveštaj kaže da je uzrok otkazivanje srca. Autopsija nije izvršena zato što medicinski veštak, postupajući u skladu sa francuskim zakonom, nije pronašao tragove borbe ili zločina. Nepostojanje zvanične autopsije ostavilo je mnoga pitanja otvorena i obezbedilo je pogodno tlo za spekulacije i glasine.

Kad su Džimovi prijatelji u Americi saznali za njegovu smrt nisu mogli da veruju. Rej Manzarek je prvi izneo teoriju kako je Džim odglumio smrt da bi se u anonimnosti posvetio književnosti. To je podstaklo mnoge druge priče, pa su se čak javili neki svedoci koji su Džima navodno videli živog u Africi.

Nakon dvadeset godina progovorio je i Džimov prijatelj, fotograf Alen Roni, koji je prijavio Morisonovu smrt pod njegovim pravim imenom Daglas, kako ga ne bi mogli odmah dovesti u vezu sa slavnim “Kraljem guštera”. On je bio taj koji je organizovao i njegovu tajnu sahranu kojoj je prisustvovalo samo pet ljudi. Roni tvrdi da je Džim Morison umro od prekomerne doze heroina i da je poslednja tri dana proveo “fiksajući” se sa svojom devojkom.

Večni Morison sahranjen je na groblju Pere-Lachaise u Parizu. Tamo se nalaze grobovi Moliera, filozofa Abelarda, Marsela Prusta, Šopena, Oskara Vajlda, Maksa Ernsta i drugih velikana.



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЗАПЛЕТ: КО ТРЕБА ДА ЧУВА БЛАГО ОЉЕ ИВАЊИЦКИ
Ја сам њена ванбрачна ћерка!
Славна сликарка није имала наследника и одувек је желела да све што остане иза ње припадне народу Србије. Међутим, само два и по месеца након њене смрти све је почело да личи на филмски кримић. Зашто врата тог уметничког трезора нису запечаћена, какав је то усмени тестамент и ко је извесна жена из Панчева која тврди да је покојна уметница њена мајка? Један скандал сустиже други, а то је оно што је Оља најмање желела да остане иза ње


Н
ико није слутио да током оставинске расправе око имовине Оље Ивањицки може да буде било шта спорно. Зна се да славна сликарка није имала родбине, а самим тим ни законских наследника. Зато је она још за живота одлучила да кад оде у вечност, све што има остави Србији и Београду. О музеју под својим именом говорила је у интервјуима. Започела је била разговоре о остварењу своје жеље и с министром културе Небојшом Брадићем и градоначелником Београда Драганом Ђиласом. Њих двојица су на то подсетили и у својим обраћањима после њене смрти 24. јуна.

Оставинска расправа о Ољином наследству крајем прошле недеље у Првом општинском суду у Београду почела је отварањем усменог тестамента. Према сведочењу Сузане Спасић, директорке Фонда “Олга Оља Ивањицки”, дан пред одлазак на тешку операцију срца, у недељу, 14. јуна, сликарка је пред њих четворо присутних, изјавила да, ако јој се нешто деси, њену заоставштину преузме Фонд. Група присутних дугогодишњих пријатеља на то је одмах реаговала.

- За тај фонд нико од нас није знао малтене до Ољине смрти - каже узбуђено Ољина кума, галериста Даира Бранђолица-Павловић. - Дан пред Ољин одлазак у болницу и ми смо били у њеном стану и она никоме није поменула тај тестамент. Чак ни својој великој пријатељици Дани Јовановић из Њујорка, као ни госпођи Софији Каплани која је у њеној кући радила 35 година. Оља је волела живот и ниједног трена, ама баш никад, није се запитала “шта ће бити после мене”.

- Усмени тестамент, колико ми је познато, не може се прихватити, јер се он изриче само у ванредним приликама, као што су земљотрес, ратно стање, поплава, пожар - додаје Драган Павловић, Даирин супруг и Ољин кум. - Оповргла га је на суду и Данијела Јакшић, републички правобранилац. Да се разумемо, ми хоћемо да се оствари Ољина животна жеља, да се сагради тај музеј, али је крајње чудно да је направила Фонд, а да о томе ми, њени најближи пријатељи, нисмо знали. Крајње чудан је и списак чланова Управног одбора Фонда. Међу њима је чак и певач Владо Георгиев кога Оља, верујем, никад није упознала.

Даира прича и како је за Фонд “Олге Оље Ивањицки” случајно сазнала преко Интернета.

- Питала сам је: “Добро, Ољина - ми смо њу звали Ољина а она све своје пријатељице Мацана - да ли знаш шта се дешава на Интернету? Тамо се продају твоје графике, праве СМС наградне игре, говори се о неком твом Фонду?” А она ми на то каже: “Мацана, немам појма! То Сузана ради.”




Није имала здравствену књижицу

Овом брачном пару, као ни другим, на суду присутним, Ољиним пријатељима, није јасно зашто је “НН” или “техничко лице”, како називају директорку Фонда Сузану Спасић, после Ољине смрти остала да живи у њеном атељеу-стану, на Косанчићевом венцу 19, иначе, власништву УЛУС-а. Зашто стан није одмах запечаћен? Зар није држава требало да оснује пописну комисију од стручних људи и да именује привременог стараоца комплетне имовине, док се не заврши оставински поступак? Зашто је дозвољено да пописну комисију направе људи из Фонда?

Ми ништа не тражимо - веле. - Само желимо да заштитимо Ољино благо, а ова држава се према том благу није понела достојанствено. Па шта ако су крајем јуна почели годишњи одмори? Зар је то разлог да не раде суд и полиција? Кад је Оља умрла ми, њени дугогодишњи пријатељи, отишли смо у њен стан да бисмо сачекали полицију да га запечати. Дошли су, али на наше велико изненађење само “да фотографишу слике које је Оља обећала Општини Стари град”. Рекли смо им да она ништа није обећала Старом граду, већ да је њена животна жеља била лични музеј у коме би се нашле њене слике, пројекти, скулптуре, накит, гардероба, стакло, антиквитети... Чак и цртежи модела инспирисаних Теслом за колекцију креирану за Модну кућу “Мона”, а која је приказана у Народном позоришту. “Даира, треба све да буде на једном месту. Све, све...”, тако ми је говорила. Истог поподнева у Ољин стан су стигли родитељи “НН лица” из Горњег Милановца. Врло су фини и пристојни људи, немамо ништа против њих, али то је бесправно. Да неко остане у стану крцатом уметничким делима и другим драгоценостима, непосредно после смрти жене која је национално благо?!

Наша велика сликарка није поседовала непокретну имовину. Својевремено јој је на Косанчићевом венцу, тачно прекопута адресе на којој је становала, нуђена кућа за 400.000 марака. Размишљала је да је купи с неким пријатељима на пола, али је одустала. Остала је у неусловном стану, у коме се зими грејала на ТА пећ. Иако је фантастично зарађивала, била је веома скромна.

Према речима Даире Бранђолице-Павловић, истог дана кад је Оља умрла, појавила се млађа жена из Панчева, тврдећи да је њена ћерка. На њихов одговор да Оља никад није имала деце, госпођа је рекла да ће узети адвоката и на суду то доказати.

Прича и како јој је Оља, после дугогодишњег пријатељства, кумовала на венчању. О незаборавним женским ручковима или вечерама на којима би се сваког месеца окупило њих девет пријатељица. Међу њима је била и покојна Никица Мариновић.

- Оља је ишла на све ревије, изложбе, свечаности, на пријеме у амбасаде. Друштво је око ње било нон-стоп. Говорили смо јој: “Ољина, нећеш моћи да издржиш више. Прикочи.” Године нисмо смели да јој споменемо. Никад се није жалила на здравље. А и пазила се. Ко би имао само кијавицу, није му дала да уђе у кућу. Није имала здравствену књижицу, нити је знала своју крвну групу.

Борићемо се до краја

У априлу, по повратку у Београд са изложбе у Нишу, Оља је позвала Даиру и рекла јој да је била у нишкој болници, јер јој је позлило. Даира јој је забринуто предложила да би требало одмах да оде код доктора. После детаљног прегледа кардиолог јој је рекао да су у питању залисци.

- Дошла је код нас на Ђурђевдан, 6. маја. Тада, на слави, рекла нам је: “Изгледа да ћу морати на операцију.” Није деловала уплашено. Мада се на њеном лицу то није видело, лоше се осећала. Није могла уз степенице. Док би се пела, она би, да други не примете да јој није добро и да не може да дише, застајала на сваком степенику и с неким као нешто причала. Операција је била веома тешка. Разговарали смо после с професором Ђукановићем. Рекао нам је да је он на њу као пацијента био “заборавио” јер је постоперативни ток био одличан. Лепо се опорављала. Дан пред смрт, у посету је отишла наша пријатељица Верица. Оља је узела њену руку и мазећи је, имала је обичај да то ради док разговара с вама, упитала: “Како изгледам?” То јој је било врло важно. Верица каже да је имала боју у лицу.

Даира и Драган су видели пројекат Музеја Оље Ивањицки објављен ових дана у једним дневним новинама. Слажу се да је фантастичан, али...

- Оља је била одабрала пре шест година архитекту, свог дугогодишњег пријатеља Војкана Милановића, да направи тај пројекат. Сад одједном не постоји Војкан, не постоје Ољини пријатељи... Оља није морала да проси да би направила музеј. Она је отворено својим пријатељима рекла да има спреман новац за његову градњу.

Оставинска расправа о имовини Оље Ивањицки одложена је за понедељак, 14. септембар. До тада би требало да се одреди старалац њене имовине и да се запечати стан.

- До краја ћемо се борити да се поштује Ољина жеља - обећавају Даира Бранђолица-Павловић и њен супруг Драган. - Ићи ћемо и на парницу да бисмо се изборили за музеј и за стручна лица која ће га водити, а која треба да одреди држава. Испало је да је оно што је Оља поклонила Граду односно држави имовина Фонда?! И нико не може да буде власник њеног фонда. Може само да ради у њему.
Шта ће ту Владо Георгиев?

Сузана Спасић, директорка Фонда “Олга Оља Ивањицки”, дугогодишње пријатеље познате сликарке који су присуствовали првом рочишту оставинске расправе, назива “заинтересованом јавношћу”.

- Они у суду чак немају право да говоре - каже. - Кад нема законских наследника, ако се оспори усмени тестамент, зна се да имовину добија на чување Република или Град. Међутим, то Фонд не спречава да ради на стварању сталне поставке.

Фонд “Олге Оље Ивањицки”, а Сузана то поткрепљује фотокопијама докумената, основан је 26. јануара 2007. године, што је неколико дана касније одобрено решењем Министарства културе. Оља је одабрала и Управни одбор Фонда и сачинила Одлуку о директору. У Управном одбору су њени пријатељи Мирко Мркић, Влада Тончић, књижевница Силвана Хаџи Ђокић, Никола Шеатовић, Весна Обрадовић, госпођа Нада Момировић.

А Владо Георгиев?

- И он је био члан Управног одбора, Оља га је позвала, али је после неког времена изашао због других обавеза - истиче Сузана. - Фонд је регистрован на истој адреси где је и Ољин атеље и зато ја седим у том стану као правно лице. И то нема никакве везе с тим што као приватно лице, по Ољиној жељи да јој будем ближе, од пре неколико година живим на тавану, припадајућем делу њеног атељеа. Мени у име Фонда не приличи да се сад преко новина с неким расправљам ко је с Ољом колико био близак, јер тиме не штитим њено име и дело онако како стоји у нашем Правилнику. Фонд ће урадити све да се она не блати по судовима.

Чуди се и како Ољини “дугогодишњи пријатељи” нису знали за постојање Фонда. Па она је у својој монографији написала да је основала свој Фонд с циљем да он прерасте у музеј. Фонд је правио и свој промотивни материјал, календаре, разгледнице. Колико су јој онда блиски ти пријатељи који то не знају?

Сузана и Оља први пут су се среле у новембру 1995. године. Она, двадесетогодишњакиња, очарана великом сликарком, написала јој је писмо. Дошла је на промоцију њене књиге “Огледало љубави - Преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејке”. Упознао их је Ољин пријатељ Мирко Мркић. Почеле су да се друже. У међувремену, Сузана је почела да ради и у Мирковој издавачкој кући “Интерпрес”.

Два пута јој обијали стан

- Мени се сад приписује да сам била њено “техничко лице”. Између осталог, била сам и техничко лице. Помагала сам јој око преписке, Интернета, сређивања њених рукописа... С њом сам у том стану била три месеца за време бомбардовања. И дан и ноћ. После ме је, кад год би, макар и на дан, некуд отишла, остављала у стану да га чувам. Њен стан је раније два пута обијан. У мене је имала поверења и само сам ја још имала њен кључ. С њом сам отишла и у болницу и провела ноћ у апартману пред операцију. У њеном стану сам оставила човека с којим сам у емотивном односу. Да нахрани мачку и да чува стан. Моји родитељи су допутовали у Београд због Ољине сахране. Спавали су у мом стану.

Правни заступник Фонда “Олга Оља Ивањицки” Душанка Суботић-Хомен покренула је оставинску расправу. Први општински суд је обавештен да Сузана Спасић има кључ од Ољиног стана, да је директор Фонда и да је стан добро обезбеђен. Почетком јула оформили су петочлану пописну комисију Ољине имовине. Чине је двоје људи из Фонда (директор и члан Управног одбора), један независни члан - Ољина пријатељица - и двоје кустоса из Историјског музеја Србије. Уследио је “крвави двомесечни рад”. Тачност пописа проверила је Пописна комисија Општине Стари град. Записник су проследили суду. Били су задовољни.

Зашто Оља Ивањицки није оставила писани, већ усмени тестамент? Шта ју је у томе спречило, питамо Сузану Спасић.

- Бојала се баксузлука - тврди. - Сматрала је да писани тестамент доноси несрећу. Правећи Фонд, она је мислила да је у том смислу све завршила. То кажем као неко ко је с њом био готово сваког дана. Усмени тестамент је дан пред одлазак у болницу изрекла пред четворо нас. То што Ољини пријатељи који су се појавили у судници за то не знају није аргумент. Човек сам одлучује коме ће шта да каже.

Продаја графика и наградне игре преко Интернета су биле пре Ољине смрти. Откад ње нема, све је стопирано. Инсинуација да она нешто продаје преко Интернета, Сузана не жели да се бави.

Фонд “Олге Оље Ивањицки” добио је на трајно коришћење простор на Косанчићевом венцу 27, где је тренутно запуштена зграда у којој је некад била Републичка лабораторија за геомеханичка истраживања. Одатле су прошлог лета, прича Сузана, изнели 21 камион смећа. У међувремену је Саобраћајни институт ЦИП, њихов пројектант Мирјана Грубер, направили идејно решење Музеја Оље Ивањицки (“Она сама је одабрала ЦИП. Тај пријатељ архитекта се сам намеће”). Пројекат би требало да одобри Завод за споменике, али би претходно требало да се утврди да ли је споменути простор власништво Града или Републике.

- Заинтересована јавност сад хоће мене да дискредитује као недовољно стручно лице за Музеј - каже Сузана Перић. - А ја никад нисам рекла да ћу да водим Музеј. Рочиште је одложено за 14. септембар. Судија и правобранилац препоручили су да док се не одлучи ко је привремени чувар имовине, зауставе све изложбе. Фонд то поштује. Не желећи да кршим закон, хтела сам одмах да предам кључеве од стана, али су рекли да останем до одлуке о стараоцу. С друге стране, и то ми је драго, УЛУС је врло расположен да се на Косанчићевом венцу 19 направи Отворени атеље Оље Ивањицки. Да њени поштоваоци могу да виде где је она живела и стварала.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Prinčevi ih učinili prvim damama podzemlja

Nepisano pravilo kaže da zauvijek izgubljen momak od zanata može biti zamijenjen isključivo sportistom ili drugim, uticajnijim biznismenom, ali da ljubavi uvijek mora biti

Zavodili su svoje zakone i plesali na granici između života i smrti, dok su čitave generacije mladih naraštaja odrastale na romantičnim legendama o momcima sa domaćeg asfalta. Zato ni ne čudi da su ''prinčevi podzemlja'' tvrdi spolja i mekani iznutra opčinili mnoga djevojačka srca, nesposobna da odole sirovim kodeksima i uzbuđenjima brzog života. "Revija D" vam otkriva listu nekih od najpoznatijih žena koje su postale poznate zahvaljujući vezama sa žestokim tipovima i povinovale se nepisanom pravilu da zauvijek izgubljen momak od zanata može biti zamijenjen isključivo sportistom ili drugim, uticajnijim biznismenom, ali da ljubavi uvijek mora biti.

Preminuo joj na koljenima
Svakako najpoznatiji estradno - kriminalni par bili su Željko Ražnatović Arkan, čovjek koji je od sitnog lopova dogurao do lične vojske, i Svetlana-Ceca Veličković, "cvetak zanovetak" koji je za svega nekoliko godina - od pompeznog vjenčanja koje je nacija gledala otvorenih usta, preko dvoje djece, pa do ubistva komandanta koji je voljenoj preminuo na koljenima, dogurala do epiteta "Nacionale".
- Čovjeka svog života sam prvi put vidjela u "Plejboju". Zurila sam u njegovu fotografiju jer mi se strašno dopao. Djelovao je kao moćan, poslovan čovjek, a bilo je tu i sijaset njegovih fotografija u vojničkoj uniformi iz neke arhive. To je, dakle, Arkan! Jedino o čemu sam tada razmišljala je kako takvom čovjeku biti žena - priznala je Ceca svojevremeno, godinama nakon što je ostvarila svoj san.
Iz imovinske rasprave koja je uslijedila po ubistvu Arkana, Ceca je izašla kao pobjednik, jer je bilo veoma teško osporiti testament koji je Ražnatović ostavio za sobom, označivši je kao glavnog naslednika imperije. Ipak, nije prošlo mnogo vremena, pisali su mediji, a "cvetak zanovetak" već je počeo da rasrodaje dobijeno, interesujući se samo za keš, zbog čega je malo vremena provela u zatvoru, pod sumnjom za mahinacije sa transferom fudbalera.
Bivša Arkanova žena Natalija Martinović, iako i sama dobro zbrinuta, pokušala je da se izbori za povraćaj imovine, ali u tome nije uspjela. Njen poraz utoliko je bio veći što je, kuću u kojoj danas živi Ceca sa familijom, Arkanu poklonila sama Natalija, žena koja je učestvovala u stvaranju "velikog vojskovođe i političara" kako su pojedinci opisivali Arkana.
Estradno čudo zvano Ceca, nedavno se našlo i na ikoni jedne niške umjetnice. Umjetničko djelo podiglo je veliku prašinu u javnosti, a povišene tonove bunta mnogi su protumačili riječima: "Duh komandanta više ne lebdi nad Cecom, ali ona nastavlja da pali i žari".

[You must be registered and logged in to see this link.]